Василиј Бидолах: римске папе морају поново да постану Православне

Go down

Василиј Бидолах: римске папе морају поново да постану Православне Empty Василиј Бидолах: римске папе морају поново да постану Православне

Порука  Христов ратник on 31st October 2009, 13:46

30 October, 2009

Василиј Бидолах размишља о повезаности неуспеха богословске конференције на Кипру и примања англиканаца у окриље римокатоличке цркве...


Римски понтифекс као „презимењак“ Папа првих хиљаду година, када су римске Папе биле Православне, одлучио је да овлада оном духовном имовином која је припадала православним Предстојатељима Римске Цркве. Међутим, на сусрету Мешовите богословске комисије за богословски дијалог, посвећен улози римског епископа у првих хиљаду година, тај покушао је пропао. Садашњи, јеретички, Ватикан покушао је да на том сусрету себе објави за власника „имовинског стања“ којим су располагале Православне папе првих хиљаду година! Превара је пропала! Заиста, зар можемо поредити Православног папу, Свештеномученика Климента са озлоглашеним папом Борџијом или са Пијем XII, који је благосиљао фашисте!? Треба схватити да су Православне папе и неправославне папе – две различите духовне институције.


Мислим да је већ само постављање питања о улози папе римског у првих хиљаду година одвело преговоре у ћорсокак, јер разговарати о наследству покојника са презимењаком – нетактично је. Није за изненађење да су управо Православни Грци, обични верници, иступили против тог сусрета. Уверен сам да Православне папе првих хиљаду година не би благословиле тај сусрет, на којој би неправославни покушавали да присвоје Православно наслеђе, представљајући га за своје. Они се нису трудили над тим наслеђем, напротив, непрестано су га упропаштавали. Пред садашњим папама треба поставити питање на следећи начин: ви можете на законским основама да се користите Православним наслеђем само онда када опет постанете Православни.


Ми славимо Православног папу Климента, који је пострадао у првом веку, памтимо улогу Православних папа у борби са јересима на васељенским Саборима. Али већ крајем 10. века, папе су учиниле оштар заокрет у страну повратака паганству – о папи Силвестру II (999-100-) су говорили: оно што су незнабошци закопали у Риму, Силвестер је откопао. То је и довело до великог раскола 1054 године, када су римокатолици отпали од Православне Цркве. Од тада папе престају да буду наследници светог апостолског престола. Они, као блудни син, треба прво да се врате у окриље Цркве, да би им Отац Небески опростио. Али сада су још у земљи далекој.


Плодови труда Православних папа у славу Божију у првих хиљаду година, јесу наслеђе Једине Саборне, Апостолске Цркве Православне. А то наслеђе нема никакве везе са садашњим јеретичким неправославним папама, који стоје на челу највеће хришћанске заједнице која се налази ван Цркве.


Својевремено је о томе предивно говорио Свештеномученик Иларион Тројицки: „Наше време је – време свакаквих фалсификата и обмана. Црква је замењена хришћанством; живот замењен апстрактним учењем. Спиру се у свести многих границе између Православља и јереси, између Истине и заблуда. Упливало је у савремену религиозну свест некакво, Цркви непознато, свехришћанство. Православље и римокатолицизам сзу постављени на исти степен. Поајвило се неколико цркава – православна, римокатоличка, чак и протестантсја, англиканска, итд. Иако, рекло би се, треба да буде јасно да једна Глава може имати само једно Тело“.


Значајно је да се истовремено са пропадањем православно-римокатоличког богословског дијалога одиграо догађај, који приморава да се посумња у искреност стремљења Ватикана за сарадњу – 400 000 англиканаца изјавило је жељу да уђе у општење са римокатоличком црквом. Ту је умесно да се присетимо да су се још крајем 19 и почетком 20 века водили активни преговори о враћању англиканске цркве у Православље, да су у Руску империју долазиле делегације англиканаца. Данас се јеретици англиканци не враћају на пут истинског служења Богу, већ прелазе удругу јерес – римокатоличку.


Пример англиканаца не само да показује да, борећи се за друштвени морал и традицију (против једнополних бракова, женског свештенства и др.) људи не морају да обавезно дођу до Истине. Али ту је занимљиво нешто друго – ко је извукао корист од антихришћанске хистерије у Европи: од свих тих содомитских парада, од целокупног тог европског духовног разврата? Сада то видимо очигледно – реалну камату добио је римски престо! А у виду даљег дробљења хришћанских конфесија, деградације Светског савета цркава, преласка протестаната у римокатолицизам. У реалности, у Европи се догађа јачање Ватикана!


Штавише, римски понтифекс је нанео удар енглеској монархији, умањивши законска пуномоћја британској круни. То је јавни шамар енглеској краљици, јер је она и духовни лидер нације. Узимајући под своју бригу 400 хиљада англиканаца, папа наноси озбиљни морални удар по енглеској монархији. Међутим, политика папизма се у току века у суштини, није променила. Борба папе са енглеском круном наставља се од временa Хенриха VIII Тјудора. Узгред, недавно прослављање Сигмунда Фелинског јесте пројава истог тог анти-моархијског поретка. Испада да ситуацију са рекламираном содомијом у Европи вешто користи Ватикан за продужетак борбе са монархијама. Корист је у потпуности задобијена – паства је задобијена, краљица је посрамљена. У очима света она је сада краљица изопаченика. Логика деловања ватикана је схватљива – папи, као наднационалном лидеру, прети мање или више озбиљна власт, посебно власт монархије. На наше очи формира се једна светска држава, чији ће духовни центар бити Ватикан.


Овај догађај мора да постане лекција и за нашу власт. Ако оно и даље буде прало руке од борбе за морал у нашој држави, онда ће папа покушати да успостави контролу и над нашим друштвом. У крајњој мери, над оним делом народа, који је незадовољан пропагандом неморала у медијима, а то је – најактивнији и најјачи део друштва. Папа је дао сигнал свима – ми морамо да сачувамо своје моралне позиције и самим тим јачати државу, иначе ће се наше друштво неприметно наћи под спољашњом контролом. Ако држава не буде помагала нашој Цркви у бризи о моралу у друштву, онда ће то учинити папа римски, чиме дискредитује нашу државност, показавши је за неспособну у моралном плану.


Ми, Православни, треба јасно да схватимо да док се римокатолици не покају, немогуће је са њима водити никакве богословске дијалоге. Само кроз покајање. У вези са тим, хтели би да још једном напоменемо речи Светог Филарета, митрополита Московског:


«Папизам је налик на плод, чији се омотач хришћанске црквености, наслеђен од прошлости (од православних папа првог миленијума – примедба аутора), све више и више отвара, да би показао своје антихришћанско језгро».


Протест Грка на богословском сусрету, а такође и сједињење ватикана са англиканцима је показао да постоји веома велика опасност поримокатоличавања целокупне Европе, а за њом и Русије и Америке и стварања глобалног духовног псеудо-хришћанског центра на челу са «непогрешивим» римским папом.

http://rusk.ru/newsdata.php?idar=105896

_________________
Василиј Бидолах: римске папе морају поново да постану Православне Maslin10

Назад на врх Go down

Назад на врх


 
Permissions in this forum:
Не можете одговорити на теме у овом форуму