45. APOSTOLSKO PRAVILO

Зашто се у СПЦ игнорише 45. Апостолско Правило које гласи :" Ако епископ,свештеник или ђакон присуствује молитви са иноверним или узима учешћа да се свргне и расчини" ?

Стефан ::Зашто се у СПЦ игнорише 45. Апостолско Правило које гласи :" Ако епископ,свештеник или ђакон присуствује молитви са иноверним или узима учешћа да се свргне и расчини" ?

Прво да би се узимали као аргумент апостолска правила и канони мора да се има знање које захтева способност тумачења истих канона ,а не олако фрљање њима.




45. канон светих апостола

Нека епископ, презвитер или ђакон, који се само молио са јеретицима, буде свргнут; а ако им је дозволио да врше неку званичну службу, нека се одлучи од Цркве.

Овде јасно пише не ПРИСУСТВУЈЕ већ се моли,активно учествује у молитви.

Мада и ако су неки епископи то урадили то нема никакве везе са БЛАГОДАТНОСТИ И ПРИСУТНОСТИ ДУХА СВЕТОГА у ЦРКВИ.

Petar Duhovno Blago ::

Стефан ::Зашто се у СПЦ игнорише 45. Апостолско Правило које гласи :" Ако епископ,свештеник или ђакон присуствује молитви са иноверним или узима учешћа да се свргне и расчини" ?

Прво да би се узимали као аргумент апостолска правила и канони мора да се има знање које захтева способност тумачења истих канона ,а не олако фрљање њима.




45. канон светих апостола

Нека епископ, презвитер или ђакон, који се само молио са јеретицима, буде свргнут; а ако им је дозволио да врше неку званичну службу, нека се одлучи од Цркве.

Овде јасно пише не ПРИСУСТВУЈЕ већ се моли,активно учествује у молитви.

Мада и ако су неки епископи то урадили то нема никакве везе са БЛАГОДАТНОСТИ И ПРИСУТНОСТИ ДУХА СВЕТОГА у ЦРКВИ.

Počela Međucrkvena konferencija na Fruškoj Gori
Zajedničkom molitvom učesnika danas je na Fruškoj gori počela Međucrkvena konferencija, čiji je organizator Srpska pravoslavna eparhija srednjoevropska, u saradnji sa Nemačkom biskupskom konferencijom Katoličke crkve i Evangeličkom crkvom Nemačke.

Заједничка молитва,значи на ове би требао да се примени 45 канон светих апостола.По мом мишљењу то се неће десити.

Сале ::Počela Međucrkvena konferencija na Fruškoj Gori
Zajedničkom molitvom učesnika danas je na Fruškoj gori počela Međucrkvena konferencija, čiji je organizator Srpska pravoslavna eparhija srednjoevropska, u saradnji sa Nemačkom biskupskom konferencijom Katoličke crkve i Evangeličkom crkvom Nemačke.

Заједничка молитва,значи на ове би требао да се примени 45 канон светих апостола.По мом мишљењу то се неће десити.

У праву си брате Сале, екуменизам.
Што су се одвајали, кад би сад јединство?!
Њима треба Евхаристија, али да сви буду под папом.
Јединство само у ИСТИНИ!

Сви се они позивају на неку "Хришћанску љубав" али што рече отац Јустин Поповић Нема "дијалога љубави" без дијалога Истине!

Počela Međucrkvena konferencija na Fruškoj Gori
Zajedničkom molitvom učesnika danas je na Fruškoj gori počela Međucrkvena konferencija, čiji je organizator Srpska pravoslavna eparhija srednjoevropska, u saradnji sa Nemačkom biskupskom konferencijom Katoličke crkve i Evangeličkom crkvom Nemačke.

Заједничка молитва,значи на ове би требао да се примени 45 канон светих апостола.По мом мишљењу то се неће десити

To "заједничком молитвом" си погрешно протумачио. Молитва је била православна и нико се није молио од православних на неки други начин нити је саслуживао на јеретичким богослужењима. Прочитај текст у целини!

СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ СИНОДУ
Б Е О Г Р А Д

Оци и браћо,

За десет дана навршиће се пуне две године од РАВЕНЕ која је дуго времена била извор саблазни и смутњи у читавом православном свету, па и у нашем српском народу. Много се о Равени, одн. о РАВЕНСКОМ ДОКУМЕНТУ, говорило, писало, дискутовало, па ипак су многа питања у вези тога остала без одговора, бар што се тиче учешћа и улоге представника Српске Православне Цркве у раду Мешовите међународне комисије за богословски дијалог између Православне и Римокатоличке Цркве.

У циљу разјашњења неких од тих питања, Наша смерност је 19. маја 2008. године поднела ПРЕДСТАВКУ Светом архијерејском сабору (Ебр. 363) са девет (и бројем: 9) конкретних питања у вези Равене, али им тада није поклоњена одговарајућа пажња, те су остали без одговора.

А кључно питање у тој Представци Сабору било је: «Како је могуће расправљати о “положају римског епископа у Цркви”, када римски “епископ - папа” и није у Црви него у јереси, ван Цркве? Зар није неопходан предуслов расправе о његовом положају у Цркви, његов повратак у Цркву? Није ли “равенским документом” прејудицирано уједињење Православне и Римокатоличке Цркве»?

Након две године на помолу су нова изненађења и нови потреси у Православном свету. Наиме, Од 16. до 23. октобра ове 2009. године одржаће се ново заседање Мешовите међународне комисије за дијалог на Кипру, где ће се наставити разговор о теми којој је Равена ударила темељ, а то је питање «положаја римског епископа у Цркви», односно питање примата Папе, његовог ауторитета и власти у читавој Цркви Христовој.

Тема је врло озбиљна и судбоносна. Она се не може и не сме превидети и препустити једном или двојици наших представника на том заседању. О њој треба да се изјасни и заузме став целокупна Јерархија наше Свете Цркве. Стога сматрамо неопходним да умолимо Свети архијерејски синод да по најкраћем могућем поступку, пре Кипарског скупа, сазове Свети архијерејски сабор са главном и кључном темом учешћа наших представника на том заседању, да се саборно одреди став наше Цркве који ће наши представници у Мешовитој међународној комисији заступати и бранити.

Колики се значај придаје том предстојећем скупу на Кипру у другим Православним Црквама, најбоље сведочи пример проф. Димитрија Целенгидиса из Солуна, чији текст обраћања Јерарсима Грчке Православне Цркве достављамо у прилогу.

Уверени да ће и наш Свети архијерејски синод схватити озбиљност момента, те да ће уважити Наш смирени предлог, остајемо

Светом архијерејском синоду одани у Господу

Епископ рашко-призренски
и косовско-метохијски
+АРТЕМИЈЕ

Достављено:

Свим Епархијским Архијерејима
Српске Православне Цркве



Ни ово нема везе са 45 Апостолским правилом али тек да помрнем

НАСЛОВНА СТРАНА
Гесло скупа на Фрушкој Гори: "Правда и мир пољубиће се"
понедељак, 19 октобар 2009

Почела Међуцрквена конференција на Фрушкој Гори

19. октобар 2009. | 15:16 | Извор: Танјуг

БЕОГРАД - Заједничком молитвом учесника данас је на Фрушкој гори почела Међуцрквена конференција, чији је организатор Српска православна епархија средњоевропска, у сарадњи са Немачком бискупском конференцијом Католичке цркве и Евангеличком црквом Немачке.



Девета међуцрквена немачко-српска конференција из низа "Српски сусрети", посвећена дијалогу о односима Цркве, државе и друштва у Србији, Немачкој и Европској унији, отворена је излагањима епископа бачког Иринеја, надбискупа београдског Станислава Хочевара, бискупа Словачке евангеличке цркве у Србији Самуела Врбовског и амбасадора Немачке у Србији Волфрама Маса.



Правда и мир пољубиће се

Првог дана скупа, чији је мото "Правда и мир пољубиће се", а тема "Црква, држава и владавина права", говорили су и помоћник министра вера Драган Новаковић, бискуп Евангеличке цркве Немачке Мартин Шиндехите професор Правног факултета Сима Аврамов и други.

Поред епископата, свештенства и лаичких сарадника Српске православне Цркве, на тродневном скупу ће учествовати и високи представници римокатоличке и протестантске јерархије у Немачкој, међу којима римокатолички бискуп Јозеф Хомајер.

Организатори су за сутра најавили рад у мањим радним групама са завршном дискусијом у пленуму и, по завршетку, разговор са представницима медија.

Наредног дана учесници конференције посетиће фрушкогорске манастире и упознати се са живом традицијом и културом Српске православне цркве.



Српски сусрети - после бомбардовања

"Српски сусрети" се одржавају од 1999. године, а повод су били ратна страдања и ситуација у којој се нашла СПЦ и српски народ.

Те године Евангеличка црква Немачке предложила је Епархији средњоевропској СПЦ у Немачкој одржавање скупа посвећеног превасходно дистрибуцији хуманитарне помоћи.

Од 2000. године организаторима се придружила и римокатоличка Бискупска конференција Немачке, а након политичких промена у Србији, октобра 2000. године, тематика конференција се односила на редефинисање односа Цркве, државе и грађанског друштва.

Од 2003. године скупови се организују наизменично у Немачкој и у Србији, а конференције из серије "Српски сусрети" одржавају се сваке друге године.

http://www.rtv.rs/sr/vesti/drustvo/religija/2009_10_19/vest_157640.jsp


ИПАК ПИШЕ:" ЗАЈЕДНИЧКОМ МОЛИТВОМ "!

ТРЕБА ЛИ ДА СЕ СРБИ ПОКЛОНЕ ПАПИ

О КОМЕ ЈЕ РЕЧ?

Реч је о владики Лаврентију (Трифуновићу), оном дивном Лаврентију јеромонаху који је путовао по босанским планинама и писао пуне побожности текстове о “ цвећу са босанских планина,“ о душама православних из србске Босне; реч је о владики Лаврентију, који је, са толико мере и укуса, уређивао новине србске Патријаршије, “ ПРАВОСЛАВЉЕ,“ у доба најжешћег титоизма хранећи гладне душе речју Божијом, реч је о оном владики који је отишао у Немачку, све своје силе уложио да организује црквени живот тамошњих Срба; и, наравно, наравно, - реч је о оном човеку који, са свом љубављу и са свом хришћанском и отаxбинском одговорношћу, припрема сабрана дела Светог Николаја Жичког, и у свом Химелстиру их, скупљајући марку по марку, довијајући се како је знао и умео, штампа у дивном издању које се илегално уноси у Србију и чита (не чита: гута) међу Србима који стењу под Титовом тиранијом. Због тога и владика Лаврентије трпи прогоне, али не посустаје, спреман и да пострада да би се србски Златоуст вратио своме роду. Да, о таквом човеку је реч - добром по души, драгом свом народу, кога и његови свештеници воле; и зато овај текст, текст који следи требало би да буде плач о владики Лаврентију. И свако ко га чита, неће погрешити; и свако ко пролије сузу, молећи се Господу за владику Лаврентија, неће погрешити.

А ЗАШТО ПЛАКАТИ?

Зато што је владика шабачко- ваљевски, од свог доласка на катедру у коме почивају два највећа светилника србска, владика Николај и Отац Јустин, по свему судећи настављајући праксу коју је започео док се у Химелстиру дружио са римокатолицима и протестантима, све више губећи православну ревност и трезваност, да би данас, на крају 20 века и почетку трећег миленијума, постао човек који се најискреније обраћа римском папи као добротвору српског народа. Обраћа се тако оном римском папи који је канонизовао Степинца, папи који је тиме пљунуо на све србске жртве усташког ножа и прекрштавања.

Како је до свега тога дошло? Којим је редом све ово кренуло?

ХРОНОЛОГИЈА НЕСРЕЋЕ

Деведесетих година, владика Лаврентије је редовно ишао на “ молитве за мир,“ које папа организује у Асизију, не само са претставницима разних хришћанских конфесија, него и са претставницима ислама и јудизма, па чак и са многобошцима -индуистима, будистима, индијанским шаманима. А отац Јустин, велики ћелиски исповедник, наводећи 45. Апостолско правило, које забрањује епископу, свештенику и ђакону молитву са јеретицима, под претњом одлучења од Цркве, каже да је оно “јасно и за комарчеву савест (“ Православна црква и екуменизам”). Али, очито, владика Лаврентије те речи није сматрао обавезним за себе, па је хитао и хита у Асизи, код “светог “ Фрање Асишког. После једног од таквих скупова, 1994., он је радио Ватикану исказао своју “ заветну жељу.“ Рекао је ( а пренела “ Јавност” од 24 септембра 1994. да је “ и Београд спреман да пружи добродошлицу Јовану Павлу 11, али не сад, док траје ембарго.“ У својој епархији, владика се редовно дружио са надбискупом франце Перком, и присуствовао мисама које је дотични служио у католичкој цркви у Ваљеву. За своју задужбину, Соко - град, примао је, без икаквих дилема, прилоге римокатолика, а намерио је да овај манастир буде седиште екуменског покрета.

Али, владика се није дружио само са римокатолицима. Он је отишао тако далеко да је успоставио добре односе и са секташима - пентакосталцима и другима, који су у Србију дошли да би наше људе одвојили од светоотачке православне вере, и привели их себи, на тај начин их заувек оутђујући од спасења и вечног живота. У пролеће 1998., док су се поједини представници Србске Цркве али и других институција, трудили да јавност упозоре на опасност од секташког разарања нашег духовног бића, владика Лаврентије је дао благослов за штампање пентакосталне брошуре КЊИГА ЖИВОТА, у којој се, по протестанском обрасцу, препричава Христов живот. Владика је и одраслима и деци књигу препоручио “топло и од срца,“ а истакао да иста “ може идеално да послужи и као уxбеник веронауке.“ На питање новинара “ Данас“ (25 мај 1998) зашто је то учино, с обзиром да је јавност ову књигу прогласила секташком и да су неки који су је делили због ње добили батине од незадовољних грађана владика је одговорио: “ КЊИГУ ЖИВОТА“ прочитао сам од А до Ш и нема ничега “ неправославног“, нити секташког. У њој су на популаран начин описани догађаји из живота Исуса Христа и ја је ОД СРЦА ПРЕПОРУЧУЈЕМ (подвачење наше, Б.Д.)...Није важно ко штампа књиге и публикације, већ шта у њима пише.” Да ли је баш тако? Пре свега, у књизи се не налази само препричавање еванђелских штива, него и читав низ убогих новопротестанских молитава типа: “ Драги Боже, схватам да има много ствари везаних за моју будућност које не могу да контролишем. Помози ми да дневно живим са сазнањем да ће то како живим данас утицати на моју будућност. Верујем да ћеш се бринути за моје сутра и своје поуздање полажем у твоје руке;“ или :” Боже, потребан ми је пријатељ на кога увек могу да рачунам. У Библији си рекао да ћеш увек бити наш пријатељ и да нас никад нећеш напустити. Хоћеш ли да будеш онај пријатељ који ми је очајнички потребан?. Хвала ти, Исусе, за сигурност тога обећања.” Да ли то треба да наша деца уче на веронауци, уместо “Царе небески “, “Богородице Дјево,“ Исусове молитве, тропара и кондака? Уз то, чак и да у књизи нема ничег секташког ( а има), уопште није свеједно од кога сведочење долази. Господ Исус Христос није дозвољавао демонима да Га називају Сином Божијим, јер, како веле Оци, није хтео да се истина проповеда нечистим устима злог духа (лк. 4,41).Апостол Павле је из жене - гатаре истерао погађачког духа, иако је он апостоле називао слугама Бога вишњега и позивао људе да их слушају (Д. Ап. 16,16-18). То не значи, наравно, да су пентакосталци “ демони“ – они су људи у духовној заблуди, људи за чије се обраћање треба молити Богу и проповедати им реч истине; истовремено, они раде посао зла - наводе многе да напуштају Православну Цркву, и тако их односе са пута спасења

Његова сарадња са разним верским групацијама (читај: сектама) наставила се. Половином јуна јуна 1998. (пишу о томе “ Политика Експрес “ и “ Република“ 192-193/1998), са благословом епископа Лаврентија, у Богатићу је одржан скуп у организацији центра за стратегијске и интернационалне студије из Вашингтона, са темом “ међувјерски дијалог и обука за рјешавање сукоба.“ скуп је био затворен за јавност. Поред два претставника СПЦ, римокатолика и муслимана, били су ту И ПЕНТАКОСТАЛЦИ И КРИШНАИСТИ (следбеници секте “ Каре Кришна“, која је у свету позната по својим скандалима). Скуп је водио извесни пастор Дејвид Стил, чији је циљ био да толеранцији поучи “ нетолерантне“ Балканце. (Најтолерантнији су на скупу испали - пентакосталци. Наравно. Они су “ маде ин У.С.А.”). Хаде да човек разуме дијалог са римокатолицима, лутеранима, јеврејима, муслиманима - они су традиционално присутни на нашем простору, и са њима има о чему да се прича кад су основне вредности културе у питању. Али са кришнаистима, и то са благословом православног владике? У априлу 2000 године владика Лаврентије је постао покровитељ извесног Међурелигијског центра, у коме су, поред римокатолика и муслимана, ПЕНТАКОСТАЛЦИ И СУБОТАРИ ( АДВЕНТИСТИ)! Почетком коловоза ( пише лист београдских римокатолика “ Благовест“) 2000. године у манастиру Светог Николе - Соко код Љубовије владика Лаврентије је “ благословио“ скуп под насловом “ Бог је један“, на коме је реферат поднео и вођа домаћих суботара - Радиша Антић, декан њиховог Теолошког факултета у Београду. Суботаре као протестантску конфесију не признају ни немачки лутерани, али су зато добродошли у задужбину владике Лаврентија.

Наравно, ипак је најважнија сарадња са римокатолицима. На почетку прославе “ свете Ане, заштитнице шабачке жупе.“ године 2000. учествовао је, пише октобарски број “ Благовести“, и “ шабачко - ваљевски епископ Лаврентије у пратњи особног тајника/../ На слављу је судјеловао и шабачки православни црквени збор “Свети Јован Богослов”, који је отпевао “ Оче наш“, и на крају мисе и “ многолетствије“, те на латинском складбу “ Аве Марија“, што је било примљено са великим задовољством”. Владика Лаврентије је“ похвалио рад шабачког жупника Ћиролама Јакобучија“ за кога је рекао да је “ ОМИЉЕНИЈИ КОД МОЈИХ ВЕРНИКА, НЕГО ЈА“ ( ако је заиста тако, то је страшно!)

Но, најстрашније од свега, нешто због чега је духовно уздрхтала Небеска Србија је поклоњење римском папи, које је епископ Лаврентије организовао за своје свештенике 19 и 20 августа 2000 године (усред Великогоспојинског поста), а за време римокатоличког Јубилеја младих који су из целог света дошли да се са папом састану. Октобарски и децембарски број “ Благовести“, београдског католичког листа за 2000 донео је подробан опис догађаја, па се наслањамо на тај опис, ништа не препричавајући. Жупник Драго из Ваљева у “ Благовести“ за октобар пише следеће: “ Исто тако не могу да не споменем да је било унутар тога јубиларног сусрета са Папом и ходочашће 36 православних свештеника из шабачко - ваљевске епархије којима су се у Риму придружили и монсињор Станислав Хочевар и владика Лаврентије Трифуновић. По моме мишљењу, био је то један од највећих екуменских догађаја у нашој надбискупији у задње време./../ Док смо чекали у недељу поподне на доазак Папе да би започели свету Мису на пољима Тор Вергате, један је италијански свештеник рекао некима од православних свештеника: “ Зашто не чинимо једну цркву?“ А један од њих одговорио: “ Зато смо и ту. Осећала је се дубока жеља да будемо једно, сватко чувајући своју традицију.“ На “ ходочашћу“ је било и младих Срба ( да ли преведених у римокатолицизам, не знамо!). Један од њих, Мирољуб, у “ Благовести“ за децембар 2000. Каже: “ био сам сведок како је Исус преко Светог Петра (Папе) у овом тешком тренутку за човечанство младима дао једну реч која се коси са катехезом овога света./.../ Један сјај више овом прелепом ходочашћу дали су владика Лаврентије и свештеници из наше епархије, који су на позив дон Ћиролама били на сусрету са Папом.“ (А причало се пре но што су свештеници отишли, да се иде само на “ туристичко“ путовање по Италији. У ствари, папа је хтео свим младим римокатолицима света да покаже како му се клањају и Срби, ито србски свештеници, да би доказао како његова “ благодет и сила намесника Христовог на земљи“ и “ непогрешивог екс катедра по питањима вере“ привлачи и те упорне Србе који стално остају у својој “ источној шизми.“) Свештеници шабачко- ваљевске епархије имали су низ “ плодоносних“ екуменских сусрета -у Трсту су срели бискупа Равињанија, у Фиренци ( тамо где је Свети Марко Ефески својим животом бранио Православље против уније) кардинала Пјованелија, а затим, на крају, као круну свог “ходочашћа” видели су римског папу, у његовој резиденцији у Кастел Гандолфу. Тада му се владика Лаврентије обратио речима: “ Ваша светости, ја и свештеници из моје дијацезе из Србије дубоко смо благодарни на части коју сте нам указали ДА НАС ПРИМИТЕ И БЛАГОСЛОВИТЕ (подвлачење наше, В.Д. – дакле, Ишло се на ПАПИН БЛАГОСЛОВ). Долазимо Вам са четири жеље. Прво, да што боље упознамо живот сестринске Римокатоличке цркве и њених пастира и да заједно са Вама учествујемо у прослави овог јубилеја Цркве Христове. Долазимо да братском народу, хришћанима суседне Италије, од срца захвалимо на несебичној хуманитарној помоћи коју су нам указали и указују у овим најтежим данима србским, у ратним и послератним трагедијама нашим. Захваљујемо Вам што у нашој дијацези имамо ваша два свештеника дон Ћиролама и оца Драгу, људе великог хришћанског срца који пуно доприносе нашем међусобном разумевању и зближењу. И најзад, ХВАЛА ВАМ ДО НЕБА (подвачење наше.нап.аут) што сте нам у Београд послали бискупа у лицу монсињора Станислава Хочевира који достојно наставља мисију свог претходника франца Перка. И најзад, моји свештеници желе да Вам од срца подаре један мали, скроман поклон, икону спаситеља нашег Господа Исуса Христа, на успомену на овај велики дан у нашем животу.” Папа није остао дужан кад је видео усрдно поклоњење србских свештеника. Он им се обратио директно на србском, па тек онда на италијанском, да га разуме и остала паства. Папа је рекао: “ Моју реч сада управљам вама, драги свештеници србске Православне Цркве из Шабачко - ваљевске епархије. Са љубављу поздрављам Вас и вашег владику, преосвештеног Лаврентија Трифуновића, заједно са београдским католичким надбискупом коађутором монсињором Станиславом Хочеваром. Преко вас желим да пошаљем братски поздрав са изразом мог великог поштовања вашем Патријарху, Његову блаженству Павлу. Моја мисао у овом тренутку лети ка васцелом србском народу који се у овом тренутку налази у нарочито тешком искушењу. Вашем драгом народу желим да остане веран свом хришћанском предању, захваљујући такође и вашем душебрижничком делу. Зато призивам изобилан Божији благослов на вас и на заједнице наших верника у којима живите и делујете као саслужитељу у Јеванђељу Христовом. Да Христос Господ наш подари плодове вашем свештеничком труду за царство Божије. Вашој отаxбини Србији желим да успе у савлађивању проблема који је муче, и да може спокојно да гледа на будућност мира и развијања коју ће да обележава сарадња и узајамно уважење са суседним земљама.“ После ове беседе, папа је сваком свештенику даровао по бронзану медаљу свог јубилеја.

Овај папа је заиста имао разлога да ликује. Он је папа који је разбио бившу Југославију, као што је, по признању Михаила Горбачова, радио и на рушењу Совјетског Савеза, то јест велике и јаке Русије. ( а Југославија је, под својим рушевинама, сакрила, можда за увек, наду да ће Срби на Балкану живети у једној држави, а не у крвавим, Титовом руком цртаним, авнојевским границама). Како каже наш познати историчар геноцига, Милан Булајић: “ Одлуку о коначном разбијању југословенске државе покренуо је Ватикан - света Столица, меморандумом државама КЕБЦ-а 26 новембра 1991.; договорена је на састанку папе Јована Павла 11 са немачким министром Х.Д. Геншпером 29 новембра у Ватикану - да се оствари прије католичког Божића, 23. Децембра 1991.“ Папин претходник Пио Х11, примио је у аудијенцију, др. Анту Павелића, 18 маја 1941,; а Иван Павао 11 је примио врховника Хрватске, др. Фрању Туђмана, 25 наја 1991. У јануару 1992. Патријарх Павле је папи писао да је, тиме што је први признао сецесију Хрватске и Словеније, као шеф цркве и државе, “ двоструко одговоран пред Богом и пред историјом.” Тада је патријарх Павле папи рекао да је признањем сецесије “ преузео и одговорност за сваку сузу српског и хрватског детета које је у трагичном рату у дојучерашњој Југославији остало без дома, без детињства, а веома често и без оба родитеља. У јесен 1995. кад је требало бомбардовати Србе у Босни, папа се ставио на Клинтонову страну, и затражио да се објави “ рат рату“ (то јест босанским Србима). Коначно, у јесен 1998., папа долази у Хрватску и на свечаној миси, којој присуствује и Фрањо Туђман (који је, захваљујући Милошевићевој политици, организовао изгон Срба из Крајине, Лике, Кордуна, са Баније, из Западне Славоније), проглашава Алојза Степинца, војног викара усташке војске, за “ блаженика“ и “ мученика вере,“ чиме Степинац постаје државотворни светац Хрватске - оно што је Свети Сава за Србе. Таквом папи је отишао Лаврентије, са својим свештеницима, да тражи благослов. (Касније, 25 јануара 2001. ишао је опет у Рим, на “ молитву за мир.“)

Дрхтала је од тога небеска Србија. Задрхтао је Свети Симеон, кога је отац Завида крстио по православном чину, не признајући прво, пимокатоличко крштење над Немањом обављено; задрхтао је Свети Сава, који је папине следбенике звао “ богумилима,“ и трудио се да од њих огради србску земљу, уврштавајући у своје “ законоправило“ спис о латинској јереси; задрхтао је Свети краљ Милутин, који се против паписта и унијата Михаила Палеолога борио; задрхтао је Свети Висарион Сарај, од паписта умучен у Румунији; задрхтали су новомученици владике Петар, Платон, Сава и Доситеј, свештеници Ђорђе и Бранко са старцем Вукашином јасеновачким, који је архијерејски сабор СПЦ канонизовао 2000. године као побијене од усташа због вере православне и имена србскопг, задрхтели су и они други, не избројани, пострадали од Степинчевог духовног сина Анте Павелића; задрхтали су и свети светлосници шабачко - ваљевске епархије, Владика Николај и Отац Јустин; да, Владика Николај, који је написао службу “ Ђердан од мерxана“ у славу Срба од папиних крижара побијених у 11 светском рату, службу у којој каже да су усташе за своју “ ревност у злу, добро знану свима,/похвале добили из пакла и Рима;“ да, задрхтао је и отац Јустин Ћелијски, који је у својој књизи “ Православна Црква и екуменизам“ написао да су три највећа пада у историји рода људског били пад Адамов ( отпадање од Бога), пад Јудин (издаја Бога) и пад папин ( проглашавање себе, на 1 ватиканском концилу, Богом - “непогрешивим по питањима вере).“ Да ли је неко осетио тај дрхтај Небеске Србије? Да ли је неко заплакао због тог ужаса и јада? Тешко. Мало је данас срца која плачу Бога ради.

ШТА ДА СЕ РАДИ?

Заиста, шта? Има ли наде да се сва та несрећа заустави? Има. Сваки православни верник дужан је да у борби за Православље учествује свим својим бићем, јер је то основа нашег спасења. Према томе, сваки верник ( пре свега из шабачко - вањевске епархије) треба да се моли Христу да владики Лаврентију, доброг и драгог владику Лаврентија, призове Себи, Љубави која је Истина, да би владика видео да Христос на земљи не може имати намеснике, и да је страшно да се епископ Светосавске Цркве са својим свештенством клања “ намеснику Христовом на земљи.“ Сваки верник треба да се моли Богу и за свештенике који су се папи поклонили, да им Господ дарује покајање пред Њим и пред Небеском Србијом. И свако, свако, свако треба и може да пише епископу Лаврентију, и да га моли, преклиње, да куми и богоради, да он престане са својим “ екуменизмом,” који није ништа друго до гажење светих канона цркве Православне. Не значи то да ми не треба добросуседски да живимо са римокатолицима или да, не дај Боже, треба да их мрзимо због њихове вере; не значи то да с њима не можемо да разговарамо. Али, молити се са њима, клањати се папи - зар је то достојно православног Србина? Зар је то пут ка спасењу, и нашем и њиховом? Зар папи који је Степинца у светачник увео да се поклоне Срби, и то владика са свештеницима? Осим тога, зар са суботарима и пентакосталцима водити “дијалоге“ и практично их сматрати духовно равноправним са православцима? О, треба молити владику Лаврентија, треба кумити и богорадити - да се врати Владики Николају и Оцу Јустину, да се врати себи и својој младости, да му се опет радујемо као када је брао “ цвеће са босанских планина.“ Надамо се да ће му у томе помоћи и његова сабраћа - арјијереји, који ће га такође умолити за тај повратак.

Читаоче, опрости писцу ових редова - од срца и срцем је писао, и, пред Богом сведочи - са једном једином жељом: да останемо на путу Христа, Бога нашег, и Светог Саве, сина Његовог по благодати!



ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

Правило 45. светих Апостола громогласно заповеда: ''Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако ли пак допусти, као клирицима да што раде, нека се свргне. - Ова је заповест јасна и за комарачку савест. Зар не?''

Преподобни Јустин Ћелијски

Гомила глупости на једном месту без иједног ваљаног аргумента.

СВЕ СУ ТО АРГУМЕНТИ И СУШТА ИСТИНА

Не постоји начин на који ће квази зилоти - моћи да негирају благодат над благодатима Духа Светог,па каче овако текстове које немају везе са везом - па исти брат Владимир Димитријевић припада СПЦ и никада је неће напустити (јер Цркву ни врата паклена неће надвладати).
Прелест је гадна болест,опасна,тешко оном ко упадне у то врзино коло.

Могу само да пљују КАНОНСКЕ епископе на којима почива СВА БЛАГОДАТ ДУХА СВЕТОГА,а не знају да тиме чине атак на Духа Светога. Ја не знам како живе са таквом савешћу,а "света" вода им се квари јер нема ко канонски на коме пребива апостолска благодат Духа Светог да је освети,ја ево имам разне свете воде које су као данас сипане,не знам ко их држи у том стању брате Стефане,да није ђаво можда??? Незнање и прелест чине много и превише проблема.Нека опрости Бог зилотима и нек их врати Мајци Цркви и покајању и сједињењу са Господом Христом,да их опере својом благодаћу од страшног греха расколништва (коју по светим Оцима ни крв....) и помилује својом благодаћу.

Starac Pajsije bio je mnogo zabrinut zbog promene kalendara u Grčkoj. Bio je zabrinut zbog mnogih problema koje je ova promena uzrokovala i molio se za njihovo rešenje. Bio je jako zabrinut zbog grupa koje su oformili "starokalendaraci" i koje su delovale samostalno bez blagoslova pravoslavnog Patrijarha i bez zajedništva sa lokalnim pravoslavnim Crkvama. Neke od tih grupa bile su oformljene i u Atini i Solunu. Međutim, ponovo su se ujedinile sa Grčkom Crkvom zalaganjem starca Pajsija. Starac je govorio: "Bilo bi dobro da ove kalendarske razlike ne postoje, ali uzrok njihovog nastanka nije ni Crkva, ni vera." Na prigovore da je izmene u kalendaru izvršio papa, starac je govorio:" Novi kalendar je napravio papa, ali Stari kalendar je napravio idolopoklonik," misleći na Julija Cezara.

Kako bismo razumeli starčeve stavove po ovom pitanju, navešćemo sledeći događaj: Jedan pravoslavni hrišćanin Grčkog porekla živeo je sa svojom porodicom u Americi dugi niz godina. Imao je vrlo ozbiljan problem. On je bio "zilot" tj. starokalendarac, dok su njegova žena i deca sledili Novi kalendar. "Više nismo mogli ni praznike da proslavimo zajedno. Oni su slavili Božić onda kada sam ja slavio Svetog Spiridona. Kada sam ja slavio Božić oni su slavili Svetog Jovana. Ali to je bio naš najmanji problem. Najgore od svega bilo je "učenje" da su novokalendarci jeretici i da će biti osuđeni. Nije mala stvar da neprestano slušaš komentare kako su tvoja žena i deca izdali svoju veru i otišli na stranu Pape, da Sveto Pričešće koje oni primaju nema blagodati itd. Pričali bismo satima, ali nismo dolazili ni do kakvog zaključka. Da budem iskren, bilo je stvari koje se ni meni nisu dopadale kod starokalendaraca, posebno kada bi naše Vladike dolazile da razgovaraju sa nama. Oni nisu govorili sa ljubavlju i bolom u srcu o obmanutoj braći i sestrama, koji su prihvatili Novi kalendar, nego su govorili sa mržnjom i radošcu.

Govorili su da će Novokalendarci jednog dana otići u Pakao. Bili su vrlo fanatični. A kada bi oni završili svoje govore, ja sam osećao unutrašnji nemir. Bio sam iznuren i u velikom bolu zbog cele situacije. Sigurno bi mi se nešto desilo od stalnih,svakodnevnih briga. Pri jednom odlasku u Grčku, napomenuo sam moj problem rođaku Jianiju. Rekao mi je za nekog starca Pajsija. I odlučili smo da odemo na Svetu Goru da bih se ja susreo sa njim. Došli smo na Panagaudu, gde je starac živeo. Starac nas je poslužio i sa osmehom na licu ponudio mi da sednem pokraj njega. Bio sam zbunjen njegovim prisnošću. Osećao sam po njegovom ponašanju da on već sve zna o meni. -"Kako stvari stoje sa automobilima u Americi?"- bilo je njegvo prvo pitanje. Bio sam zapanjen. Zaboravio sam napomenuti da sam radio na parkingu, baveći se automobiima po ceo dan.

-"Dobro." Bila je jedina reč koju sam mogao progovoriti, gledajući iznenađeno u starca.
-"Koliko ima crkava u mestu gde živiš?"
-"Četiri" odgovorio sam, a novi talas iznenađenja zapljusnuo me.
-"Sa novim ili starim kalendarom?" došlo je sledeće pitanje kao grom, pa umesto da poveća moje iznenađenje, učinilo je da se osetim još prijatnije, zadivljen starčevim neobičnim darom prozorljivosti.
-" Dve sa novim i dve sa starim kalendarom."- odgovorio sam.
-"Po kom kalendaru ti ideš?"
-"Ja po starom, a moja žena po novom."- odgovori sam.
-"Slušaj, trebalo bi da ideš tamo gde tvoja žena ide." Rekao mi je i spremao se da mi da dodatna objašnjenja.

Ali za mene to pitanje je već bilo rešeno. Nije mi bilo potrebno više objašnjenja i argumenta. Nešto neverovatno se dogodilo u meni, nešto božansko. Ono što me je već dugo mučilo otišlo je daleko, napustilo me. Svi argumenti, sve pretnje i sve anateme protiv novolkalendaraca koje sam godinama slušao sada su nestale. Osećao sam milost Božiju, koja je preko Božjeg ugodnika delovala na mene, i ispunjavala me mirom za kojim sam toliko dugo čeznuo. Moje unutrašnje stanje sigurno se ogledalo u mojim očima. Moguće je da je to moje unutrašnje stanje starac video pa je za trenutak zastao. A potom je nastavio da mi daje još neke savete i objašnjenja. Možda da bi ih ja preneo drugima, a i da bi ih sam koristio za sebe,u iskušenjima, kada bi ovo božansko stanje otišlo od mene.

-Naravno, i mi na Atosu sledimo stari kalendar. Ali ovo je druga situacija. Mi smo ujedinjeni sa svim crkvama i sa Patrijaršijama koje slede novi i stari kalendar.Njihove Svete Tajne imaju istu blagodat kao i naše.Njihovi sveštenici saslužuju našima. Međutim, dok su ovi jadnici bili otcepljeni, bilo mi je žao jer većina njih je pobožna, tačna (u sleđenju kanona), borbeni su duhom i istinski revnuju. Ali to se sve desilo neobašnjivo. Ni oni nisu znali šta rade. Jedni su otišili zbog solidarnosti sa drugima, drugi iz samoljublja, treći zbog neznanja.

Oni smatraju da je ovo dogmatski problem,da smo svi prevareni i zbog toga su napustili crkvu. Oni ne rade po blagoslovu, ne pripadaju nikome. I to nije sve. A što je najgore te grupe se i dalje dele i nastavljaju da anatemišu jedna drugu prestajući da komuniciraju međusobno. Ne znate koliko sam samo bio žalostan zbog cele ove situacije. Mnogo sam se molio. Važno je da mi imamo i pokazujemo ljubav prema njima,da saosećamo i da ih ne osuđujemo. I jos važnije, mi treba da se molimo za njih, da Gospod prosveti um njihov, i po nekada,ako neko od njih zatraži pomoć od nas,trebamo ih poučiti." zaključio je starac.

Vise od 5 godina je prošlo. Vratio se ovaj gospodin u Panagoudu, da se zahvali starcu, jer nakon prvog susreta, našao je svoju duhovnu, ali i porodučnu sreću. I sa suzama u očima opisivao je ovaj događaj. Svojom ljubavlju, molitvom i razboritošću, Starac je znao kada da govori, kako da pomognu majci Crkvu tiho, izbegavajući ekstremene, skandalozne situacije i da leči rane koje muče telo Crkve.

Prevod sa engleskog Prof. Bojana Popović

Preuzeto sa: http://vatopaidi.wordpress.com/2009/04/13/elder-paisios-of-mount-athos-on-the-old-calendarists/
6 Maj 2009 godine

http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=3372

Отац Серафим Роуз о „ревнитељима не по разуму“


Отац Серафим Роуз се подвизавао у Руској Заграничној Цркви која је, у његово време, строго ревновала против екуменизма и модернизма, чувајући се, међутим, од проглашавања помесних Цркава Православних за безблагодатне пустиње. Али, у оквиру Руске Заграничне Цркве појавили су се „суперзилоти“ чија се сва брига састојала у што већем стремљењу канонској „чистоти“ и тражењу за што веће ограђивање од других.

Отац Серафим је учио да се у текстовима ових „суперзилота“ крије „хладна и срачуната тежња ка самопотврђивању“, маскирана смирењем и побожношћу. То је, по њему, „дивљење“ сопственој духовности у огледалу.

Стављао је до знања онима с којима је долазио у додир да „многи новообраћени теже правилности као што се одојче везује за дојку. По мом мишљењу, далеко им је корисније за спасење душе да бар мало одступе од „типиконства“ и повећају смирење/.../ Свим тим „мудрацима“ недостаје главно у православном животу, на шта су указивали Свети Оци – СТРАДАЊЕ. Нова „мудрост“ је рођена у празном умовању, у јаловим и бесмисленим споровима. Истински дубока је одстрадана мудрост /.../“

О. Серафим је приметио тим поводом: 'Наши јерарси никако не желе да унесу јасноту у то питање, да одвоје црно од белог. Убеђен сам: наши епископи - сви до једнога! - и не помишљају да називају те Цркве 'безблагодатним'. Напротив, признају им благодат Божију, у сваком случају је не одричу'. Многи од тих јерарха иступали су против екуменизма, сергијанства и томе сличног али нису прекинули односе ни с једном Црквом, осим Московске патријаршије. Али чак ни њу нису називали 'безблагодатном'.

Они су изградили себи каријеру у Цркви на непоузданом, иако споља лепом темељу: на претпоставци како је главна опасност за Цркву у недовољној строгости. Али не, истинска опасност је скривена дубље - то је губитак укуса Православља, чему они и сами доприносе упркос свој својој строгости... Она нас неће спасти ако не осећамо 'додиром' и 'мирисом' Православље“.

Очигледно присуство Благодати Светога Духа у нашој Цркви данас

Вером видимо невидљиво као видљиво. Вером видимо тело и крв Христову у путиру. Али нисмо у могућности да сумњајућем покажемо шта видимо. Он ће видети тек вино и хлеб. Због тога, да би таквима показао себе, да би и они били верујући, Господ чини чудеса. И то је баш као када је апостолу Томи показао ране и рекао: „Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него веран" /Јован 21. 27.1

Мироточиве мошти су се увек у Цркви сматрале знаком благодати Светога Духа. И последњих месеци на Превлаци откривене су мошти 70 монаха отрованих арсеном половином XIV века. Само неке од њих мироточе. А храм Свете Тројице, где су мошти положене, испуњава се красним мирисом. Мироточење ових моштију је веома обилно. Али није непрестано. И мирис и мироточење се јављају при службама, особито при светој Литургији. О осталим чудима, везаним за ове мошти, нећемо писати. Оне се не крију, него свако може бити удеоничар ових чуда.

Мироточење пет векова старих моштију свакако је знак да су људи, чије су то мошти, посведочени од Светога Духа. Али ово посведочавање се даје нама, и то данас. Да ли је то истовремено и својеврсно посведочавање и нас, у ова за Цркву, тешка времена? Да ли се и ми мироточивим моштима као знаку присуства благодати Светога Духа, прибројавамо овим мученицима - сведоцима Христовим /грч. Мартирија/? Укратко, да ли смо у Светоме Духу још Црква заједно са старим мученицима?

Одговор се налази у очигледној повезаности мириса и мироточења моштију са службама, а нарочито са светом Литургијом. Наиме, мошти мирис шире и мироточе особитим интензитетом кад се служи Литургија. То превазилази значење да мошти мироточе због особености њих самих /ако је то у Цркви уопште могуће/ него је јасно да оне мироточе дејством Светога Духа на светој Литургији, уводећи у свету Литургију особеност и богопотврђеност људи чије су мошти. Овим се потврђује на свима видљив начин присуство саборне благодати Светога Духа при литургији коју служи отац Иларион, на којој се спомиње митрополит цетињски Амфилохије, који помиње патријарха српског Павла.

У нашој цркви се дешавају и многа друга чуда. Посебну пажњу народа изазивају благодатна исцељења. Она се дешавају махом у нашим манастирима, који су у канонској власти наших епископа. Дешавају се молитвама монаха, као и заступништвом Светитеља и Богородице. Али нико нека не каже - То је учинила Богородица, то нема везе са манастиром или Црквом. Манастири су света места -светиње. Таквима их чини Свети Дух молитвама епископа и подвижништвом монаха. Исцељења која се у њима дешавају потврђују присуство благодати у њима, и у молитвама епископа, и у Цркви. Такође, заступништво Богородице и Светитеља, доказују исто. Нема Богородице, нема Светитеља изван Цркве. Ако они молитвама наших јеромонаха и других заступају убоге пред Господом и ови добију исцељење, то је знак да је наша Црква благодатна.

Исто је и са чудотворним иконама, моштима ... Нема иконе, нема моштију, изван благодатне Цркве.

И све је то дато народу у Цркви, да верује сведочењу, које потврђује Свети Дух.

Сугерисати да у СПЦ нема благодати јесте прелест и погубно је, међутим тема је о кршењу канона које чине неки клирици, а што је ава Јустин окарактерисао као један од појавних облика свејереси екуменизма

Ако из више извора можемо сазнати да је на Фрушкој гори било заједничке молитве са јеретицима и да нико није демантовао од надлежних ту вест, онда можемо и закључити да је прекршено 45. апостолско правило.

Иначе, владика Иринеј Буловић, који се ту молио са јеретицима, је признао римокатолицима чак и благодатност њихове "свете водице":
http://www.zvonik.rs/arhiva/167/bunaric.html
""Поздрављајући на крају миснога славља све назочне, епископ Иринеј истакнуо је да је Пресвета Богородица као мати живота и мати онога који јест живот, самим тим и мати живих тј. сваке крштене особе која јој се с љубављу обраћа. "Скупа се сабиремо око светога мјеста у којему обична вода по Богородичиним молитвама добива чудотворна својства коју су и наши преци кроз нараштаје доживјели искуствено. Пресвета Богородица јест путоказ јединства и заједништва за све нас", рекао је епископ Иринеј.""

Данас за екуемнисте није ништа необично да позивају на заједничке молитве са јеретицима:
http://www.spc.rs/sr/mitropolit_nikolaj_kardinal_puljic_pozvali_na_zajednicku_molitvu

Али неки су права авангарда екуменизма као митрополит банатски Николај који се прошле године причестио римокатоличким "причешћем":
СВЕТА ГОРА
Светогорски монаси затражили су од Цариградске патријаршије, код које сви клирици подносе молбу кад желе да посете Атос, да молбе не одобре, ако их буду тражили, двојици румунских архијереја, који су имали богослужбени однос са унијатима. Ово се односи на Митрополита банатског Николаја, који се причестио на унијатској литургији у Темишвару и на Епископа орадејског Софронија, који је са гркокатоличким клиром учествовао на великом водоосвећењу на празник Богојављења. Румунска патријаршија њих двојицу због „кршења свештених канона“ није казнила, већ је њихово жаљење примила к знању.
Иницијатива за молбу патријаршији потекла је од три манастира - Ватопеда, Филотеја и Григоријата а подржана је од осталих.


Према томе, ова тема је итекако пожељна на овом форуму како бисмо сазнали ко су вукови у јагњећој кожи у нашој и другим помесним Црквама, да би се уклонили од њих, а следили оне који су истински пастири православног стада.

"Љубљени, не верујте свакоме духу, него испитујте духове јесу ли од Бога"

Petar Duhovno Blago ::Гомила глупости на једном месту без иједног ваљаног аргумента.

Pa zar ti treba nešto više od ovoga što je brat Stefan napisao, a svi znamo da je to istina!?

VOANERGES ::

Petar Duhovno Blago ::Гомила глупости на једном месту без иједног ваљаног аргумента.

Pa zar ti treba nešto više od ovoga što je brat Stefan napisao, a svi znamo da je to istina!?

Стефан то није написао већ публициста Владимир Димитријевић (православни вреник СПЦ) кога изузетно поштујем и ценим.Гомила глупости није то што пише у тексту - већ навођени текст -који испада глупост јер нема везе са оним на шта Стефан хули.

Petar Duhovno Blago ::

Стефан ::Зашто се у СПЦ игнорише 45. Апостолско Правило које гласи :" Ако епископ,свештеник или ђакон присуствује молитви са иноверним или узима учешћа да се свргне и расчини" ?

Прво да би се узимали као аргумент апостолска правила и канони мора да се има знање које захтева способност тумачења истих канона ,а не олако фрљање њима.




45. канон светих апостола

Нека епископ, презвитер или ђакон, који се само молио са јеретицима, буде свргнут; а ако им је дозволио да врше неку званичну службу, нека се одлучи од Цркве.

Овде јасно пише не ПРИСУСТВУЈЕ већ се моли,активно учествује у молитви.

Мада и ако су неки епископи то урадили то нема никакве везе са БЛАГОДАТНОСТИ И ПРИСУТНОСТИ ДУХА СВЕТОГА у ЦРКВИ.

Ова задња реченица "мада и ако су.....", стварно ти је, кад здраворазумски и логички погледаш, безумна.Како може јеретик епископ призвати благодат Светог Духа, тврдити да може стварно је бесмислица.Ако он то може, могу то и сви на овом свијету.

Синђелић1809 ::Сугерисати да у СПЦ нема благодати јесте прелест и погубно је, међутим тема је о кршењу канона које чине неки клирици, а што је ава Јустин окарактерисао као један од појавних облика свејереси екуменизма

Ако из више извора можемо сазнати да је на Фрушкој гори било заједничке молитве са јеретицима и да нико није демантовао од надлежних ту вест, онда можемо и закључити да је прекршено 45. апостолско правило.

Иначе, владика Иринеј Буловић, који се ту молио са јеретицима, је признао римокатолицима чак и благодатност њихове "свете водице":
http://www.zvonik.rs/arhiva/167/bunaric.html
""Поздрављајући на крају миснога славља све назочне, епископ Иринеј истакнуо је да је Пресвета Богородица као мати живота и мати онога који јест живот, самим тим и мати живих тј. сваке крштене особе која јој се с љубављу обраћа. "Скупа се сабиремо око светога мјеста у којему обична вода по Богородичиним молитвама добива чудотворна својства коју су и наши преци кроз нараштаје доживјели искуствено. Пресвета Богородица јест путоказ јединства и заједништва за све нас", рекао је епископ Иринеј.""

Данас за екуемнисте није ништа необично да позивају на заједничке молитве са јеретицима:
http://www.spc.rs/sr/mitropolit_nikolaj_kardinal_puljic_pozvali_na_zajednicku_molitvu

Али неки су права авангарда екуменизма као митрополит банатски Николај који се прошле године причестио римокатоличким "причешћем":
СВЕТА ГОРА
Светогорски монаси затражили су од Цариградске патријаршије, код које сви клирици подносе молбу кад желе да посете Атос, да молбе не одобре, ако их буду тражили, двојици румунских архијереја, који су имали богослужбени однос са унијатима. Ово се односи на Митрополита банатског Николаја, који се причестио на унијатској литургији у Темишвару и на Епископа орадејског Софронија, који је са гркокатоличким клиром учествовао на великом водоосвећењу на празник Богојављења. Румунска патријаршија њих двојицу због „кршења свештених канона“ није казнила, већ је њихово жаљење примила к знању.
Иницијатива за молбу патријаршији потекла је од три манастира - Ватопеда, Филотеја и Григоријата а подржана је од осталих.


Према томе, ова тема је итекако пожељна на овом форуму како бисмо сазнали ко су вукови у јагњећој кожи у нашој и другим помесним Црквама, да би се уклонили од њих, а следили оне који су истински пастири православног стада.

"Љубљени, не верујте свакоме духу, него испитујте духове јесу ли од Бога"

Мој Синђелићу, покушао сам скренути им пажњу на неке наше епископе за које мислим управо да су "вукови у јагњећој" кожи, али нападоше ме као осови.Кажу ми то је признат, уважен епископ, међутим сваки епископ који шути на ова несретна дешавања у нашој цркви, који се не противи овом признавању паписта као браће у Христу и др., за мене је потенцијални вук у јагњећој кожи.

Petar Duhovno Blago ::

VOANERGES ::

Petar Duhovno Blago ::Гомила глупости на једном месту без иједног ваљаног аргумента.

Pa zar ti treba nešto više od ovoga što je brat Stefan napisao, a svi znamo da je to istina!?

Стефан то није написао већ публициста Владимир Димитријевић (православни вреник СПЦ) кога изузетно поштујем и ценим.Гомила глупости није то што пише у тексту - већ навођени текст -који испада глупост јер нема везе са оним на шта Стефан хули.

Владимир Димитријевић јесте изузетан познавалац православне вјере, и прави православац, али такође оштро осуђује екуменизам, називајући га глупошћу.Под том осудом одмах се могу подвести сви епископи ЕКУМЕНИСТИ.Погледај његову бесједу код Синђелића на youtube.

mladenkovic ::

Petar Duhovno Blago ::

Стефан ::Зашто се у СПЦ игнорише 45. Апостолско Правило које гласи :" Ако епископ,свештеник или ђакон присуствује молитви са иноверним или узима учешћа да се свргне и расчини" ?

Прво да би се узимали као аргумент апостолска правила и канони мора да се има знање које захтева способност тумачења истих канона ,а не олако фрљање њима.




45. канон светих апостола

Нека епископ, презвитер или ђакон, који се само молио са јеретицима, буде свргнут; а ако им је дозволио да врше неку званичну службу, нека се одлучи од Цркве.

Овде јасно пише не ПРИСУСТВУЈЕ већ се моли,активно учествује у молитви.

Мада и ако су неки епископи то урадили то нема никакве везе са БЛАГОДАТНОСТИ И ПРИСУТНОСТИ ДУХА СВЕТОГА у ЦРКВИ.

Ова задња реченица "мада и ако су.....", стварно ти је, кад здраворазумски и логички погледаш, безумна.Како може јеретик епископ призвати благодат Светог Духа, тврдити да може стварно је бесмислица.Ако он то може, могу то и сви на овом свијету.

Ајде ти мени лепо теоложе брате објасни како један канонски епископ постаје јеретик и кад он губи свештеничку (апостолску) благодат?

Брате мој Петре Духовно Благо, одговор на твоје питање КАКО КАНОНСКИ ИЗАБРАН ЕПИСКОП ПОСТАЈЕ ЈЕРЕТИК, и самим тим ГУБИ БЛАГОДАТ СВЕТОГ ДУХА, дао је свети Филарет, некада првојерарх Руске Заграничне Цркве, па пажљиво читај да ми не поставиш опет некад исто питање, слиједи:

„Онима који нападају Цркву Христову и уче да се она поделила на гране које се разликују по своме учењу и начину живота, и тврде да Црква не постоји на видљив начин, него ће настати од грана, раскола и иноверја, њиховим сједињењем у једно тело; онима који не разликују истинско свештенство и Свете Тајне Цркве од јеретичких, него уче да су крштење и евхаристија довољни за спасење; онима који имају општење са поменутим јеретицима, или им помажу, или штите њихову нову јерес екуменизма, умишљајући да је то братска љубав или начин за сједињења раздељених хришћана: АНАТЕМА“.

Мир ти брате мој

mladenkovic ::Брате мој Петре Духовно Благо, одговор на твоје питање КАКО КАНОНСКИ ИЗАБРАН ЕПИСКОП ПОСТАЈЕ ЈЕРЕТИК, и самим тим ГУБИ БЛАГОДАТ СВЕТОГ ДУХА, дао је свети Филарет, некада првојерарх Руске Заграничне Цркве, па пажљиво читај да ми не поставиш опет некад исто питање, слиједи:

„Онима који нападају Цркву Христову и уче да се она поделила на гране које се разликују по своме учењу и начину живота, и тврде да Црква не постоји на видљив начин, него ће настати од грана, раскола и иноверја, њиховим сједињењем у једно тело; онима који не разликују истинско свештенство и Свете Тајне Цркве од јеретичких, него уче да су крштење и евхаристија довољни за спасење; онима који имају општење са поменутим јеретицима, или им помажу, или штите њихову нову јерес екуменизма, умишљајући да је то братска љубав или начин за сједињења раздељених хришћана: АНАТЕМА“.

Мир ти брате мој

Ово нема везе са везом.
Многи ствари би требао знати о св.Филарету,тај исти Црква Загранична је данас члан екуменизма.
Мада то као што рекох нема везе са везом,нити је одговор на моје питање.
Један Епископ постаје јеретик тек када се Саборски одлучи.
Када један Сабор одузме једном Архијереју чин,тада свака благодат Духа Светог бива одузета од Архијереја. То је Црквено устројство и Црквено учење.
Ако ко сматра другачије тај је јеретик, јер тако размишљају "зилоти".
Архијереј не може сам себи дати благодат Духа Светог,нити је Сам себи одузети.
Ко општи са јеретиком и сам је јеретик,то је јасно.
То су све "зилотске" заблуде и њихва огромна и велика прелест,далеко су они и од Светих Отаца и од православља.Све имају само љубав немају.

Свако добро од Господа!