Невероватна чуда Божија

Страна 1 of 3 1, 2, 3  Next

Go down

Невероватна чуда Божија Empty Невероватна чуда Божија

Порука  Sveto Pravoslavlje on 3rd December 2009, 16:43

догађај, који поражава материјалистички свет у наше дане, је чудесно појављивање Благодатног Огња на Велику Суботу на Гробу Господњем у Јерусалиму, тј. на месту погребења и славног Васкрсења Господа нашега Исуса Христа. Појава Благодатног Огња понавља се из године у годину, кроз векове, до наших времена. Када се десило прво јављање светог огња, то је тешко установити са тачношћу. Црквени историчари позивају се на писање светих отаца Григирија Ниског и Јована Дамаскина, који помињу догађај и који су и сами били у Јерусалиму. О Благодатном Огњу говоре крстоносци (крсташи), и без изузетка сви ходочасници у току свих ових векова, до данашњег времена, који се и сами лично уверавају у то.



Због тога, што примање Благодатног Огња припада искључиво православном патријарху, неправославни су се трудили и сами да га приме, али потпуно безуспешно, па су католици демонстративно напустили учешће у том благодатном слављу. Мада је и сам папа римски Урбан II, на крсном сабору у Клермону, посведочио о Благодатном Огњу на Гробу Господњем, завршивши речима: "чије срце, колико год оно било окамењено, се неће размекшати таквом појавом".



Треба још указати, да се појава Благодатног Огња на Гробу Господњем налази под строгим и ревносним надзором грађанских власти. Сав огањ у храму се гаси још дан раније, на Велики Петак, под контролом полиције. Само спремање Гроба Господњег темељно осматрају грађанске власти и затим они и улаз у њега - запечаћују. Самог Патријарха свлаче и он остаје само у подраснику; њега целог, од ногу до главе, прегледају и опипавају - нема ли он при себи било шта запаљиво. Тек после тога, скидају печат са улаза у Гроб Господњи, и Патријарха пуштају унутра због примања Благодатног Огња. После неког времена, после усрдне молитве, примивши Благодатни Огањ, Патријарх пали снопове свећа (по 33 свеће у сваком, по броју година земаљског живота Спаситељевог) и предаје га присутнима у храму, и цео храм се озари морем огња. Тај Благодатни Огањ у току 10-15 минута ни мало не пече.



Долазак народа на то славље бива колосалан: Грци, Руси, Јермени, Арапи, Англиканци (Енглези), Американци, Французи, Турци, Jевреји и др.



Тако је величанствено пројављење благодати Божије на нашој грешној земљи за уразумљење и спасење нас грешних.



III. И коначно, трећи догађај - то је Платно-Плаштаница Господа нашег Исуса Христа, сачувано до наших дана, у коју је Он био умотан приликом погребења.



У првим временима док је трајало гоњење на хришћанство, Св.Плаштаницу Христову верујући су чували тајно. А када су гоњења престала, Св. Плаштаницу су чували византијски императори, који је, ревносно је чувајући, дуго времена нису показивали народу.



Али већ у VIII веку св. Јован Дамаскин, у својој "Трећоj одбрамбеној речи против оних што одбацују св. иконе", говори: "Други вид (поклоњења) - када се ми поклањамо материјалним предметима, кроз које и у којима је Бог савршио наше спасење или до доласка Господњег или после Његовог домоустројавања у телу, као на пример: гора Синај, Назарет, Витлејемске јасле, пећина, св. Голгота, крсно дрво, клинови, сунђер, штап, свето и спаситељно копље, одежда, хитон, плаштаница, пелене, св. гроб - источник нашег васкресења, камен гробни, св. гора Сион, затим гора Маслинска, Овчија врата, блажени Гетсимански врт - све то, и слично, поштујем и клањам им се; поштујем и сваки св. храм Божији и свако место на ком се проузноси име Божије - не ради њихове природе, већ због тога што су они сместилиште божанственог деловања, и кроз њих и у њима, благоволео је Бог да саврши наше спасење, јер ја поштујем и поклањам се и ангелима, и људима, и свакој материји, која има учешће у божанственом деловању и служи моме спасењу, ради божанственог деловања. Ја се не поклањам Јудејима, јер они нису учесници божанственог деловања и нису у циљу мог спасења распели Господа славе, Бога мојега, већ пре - покренути завишћу и мржњом према Богу и добротвору".





("Пуна Сабрана дела св. Јована Дамаскина". Том 1. СПб. 1913 г стр. 407).





Из наведених речи св. Јована Дамаскина је видно, да је у његово време Св. Плаштаница Христова већ била предмет поклоњења.



Летописац 4-ог крсташког рата (око 1202 г.) Роберт де Клари сведочи, да су у Влахернском храму Божије Мајке, Плаштаницу износили петком и да се на њој "могао јасно видети Лик Господњи". А када су 1204 г. крсташи разорили Византију, плаштаница је "исчезла тако, да нико није знао, шта се са њом догодило" - пише исти летописац.



Сада постаје јасно, да су Св. Плаштаницу крсташи донели у Европу. Дуго времена она је чувана у Француској, као приватна својина. Од XV века, св. Плаштаница постала је власништво кнежева Савојских, а крајем XVII века они су је преместили у Италију, у град Торино, где се она налази до данас у једној капелици, у стакленом ковчегу.



Плаштаница представља танко ланено платно дужине 4 метра и 36 сантиметара и ширине 1 метар и 10 сантиметара. На њеној, од времена пожутелој површини, су мрке и црвено-пурпурне мрље, које чине својим распоредом, форму човечијег тела, спреда и од страга.



У XVIII веку, када људи још нису знали за фотографију, историчари Боле и Флери посумњали су у оригиналност св. Плаштанице Спаситељеве. На основу њиховог сведочења, римски папа је решио да објави св. Плаштаницу репродукцијом оригинала. То је био крајњи резултат испитивања примитивним путем.



У 1898 години, 1-ог маја, са допуштењем италијанског краља Умберта, у време изложбе религиозне уметности у граду Торину, св. Плаштаницу је фотографисао специјалиста М. Пиа. Фотографија је открила савршено необична својства Плаштанице. Тамне мрље на Плаштаници показале су се као светле на фотографској плочи, тј. Плаштаница се показала као негатив, а фотографска плоча - као позитив прекрасног лица, без обзира на сакаћења. Изображење његово потпуно је реално, и слично савршенство не познаје искуство средњих векова.



После фотографисања св. Плаштанице, за њу се заинтересовао научни свет; надаље она је постала предмет темељног научног испитивања на Сорбони и високих специјалиста који су позвани на њу (Сорбону).



Са европским скептицизмом, тако својственим двадесетом веку, према предметима "нереалним", Плаштаницу су испитивали истакнути физичари, хемичари, археолози, анатоми, скулптори, живописци, историчари, специјалисти за фотографију, цртачи и правници. После напорних испитивачких радова, у току неколико година, 1900 године издата је брошура о Плаштаници коју је сачинио лауреат француске Академије Наука, Артур Лот. Чувени физичар Шеваље за своје испитивање награђен је златном медаљом. У свом излагању 15-ог новембра 1901 године председник француске Академије Наука признао је Плаштаницу за оригинал, тј. за оригинално платно, које је покривало Свето Тело Господа нашега Исуса Христа.



Али већ у априлу 1902 године, научник И. Делаж изнова је поставио пред Академију питање о Плаштаници, у равни чисто-научној. Академија му је дала одговор, који је поново потврдио мишљење Академије, о оригиналности Плаштанице Христове.



После тога, у 1902 години, у Паризу је изашла књига доктора природних наука, Пола Вињона под називом "Плаштаница Христова".



Последњи пут свету Плаштаницу фотографисао је 1931 године специјалиста-фотограф Г. Хенри. Затим је снимак био јако увеличан и испитиван. Циљ испитивања био је да се установи, коначно, да ли на платну Плаштанице постоји боја или друго вештачко средство, која би могла потврдити неоригиналност негатива Плаштанице, јер је то питање вишеструко покретано од стране противника признања "торинског платна" за оригинал Свете Плаштанице.



Потврђујући предходне огледе, и овај пут је било установљено пуно одсуство било каквих боја на платну и у његовом ткању. Мртва техника фотографије и сада је одиграла коначну одлуку.



Ево података истраживачких радова научног света:



Научни истраживачи египатских гробница г. Гаије и директор музеја материје М. Терме - оба су признали да платно, по његовој тананости и изради, припадају веку Христа Спаситеља, као тип платна, који је употребљаван у то време код Јевреја за погребење умрлих.



Темељно и подробно, испитивање Плаштанице уведено је у протокол на следећи начин:



"Власи су у нереду, невелика брада и бркови. Десно око затворено, лево мало отворено. Изнад леве обрве капља крви. Нос оријенталне (источне) расе. Очи стоје близу једно другом. Носна кост поломљена од ударца са леве стране. Леви образ силно отечен - он је био у додиру са плаштаницом и његов отисак се показао далеко јаче, него десни. Са леве стране чело је над јагодичном кости сломљено и та страна је отечена. Оцртавање уста је изузетно лепо и благородно. Доња усна се савршено реално оцртала. Уста су необично изражајна: врло горка и узвишена. Уста придају целом лицу израз дубоке туге, али туге без гнева. Подбрадак јако оцртан, посебно слева. Сдесна је на њему мрља од крви или дубоке ране. Изображење лица асиметрично. Тај човек је веома много страдао и црте лица, после смрти, неједанако су скраћене. Осим реченог - много трагова од удараца и сакаћења.



Рамена подигнута. Груди имају такву форму, као у људи умирућих од гушења (недавно је медицина утврдила, да су људи, распети на крсту, умирали од гушења). Руке се у горњем делу мало виде, али од лаката - јасно. Лева рука врло природно лежи на десној. На руци ниже подлактице – велика мрња од ране. Јасно су видна четири прста те руке. Бедра (бокови) јасно приметна, и оцртане мускулатуре чисто и јако. Такође видљиве су и ноге. Ране на ногама на истим тим местима, као и на рукама, и истог типа. Јасно се оцртавају позадина главе и леђа. Бедра такође добро оцртана, посебно област карлице. Ноге су видљиве скоро до колена, затим - прекид; видни листови и опет прекид над жилама Ахилеса. Стопала опуштена и јако оцртане пете. Цело тело се оцртало у пропорцијама апсолутно верним, на њему је изражено благородство, оно је идеално лепо".











Негативни снимак горњег дела Плаштанице,

која је покривала од горе тело спаситеља















Истраживачи су поставили питање: да ли је Плаштаница природан отисак тела или је она - производ генијалног фласификатора?



Установљено је следеће: "фалсификатор је могао: а) нацртати тело или б) оцртати са модела или са цртежа.



Нацртати није могао јер:



1) све пропорције су супротне правилима средњевековне уметности: такво савршенство тада није било познато;



2) тело на отиску је више него реално - по своме отиску Плаштаница представља уникат;



3) Плаштаница је негатив; ово објашњавају подробно фотографи специјалисти, темељно је испитавши, при чему је Плаштаница - негатив идеално правилан по тоновима у зависности од растојања, што је проверено многобројним огледима. Нацртати негатив било је немогуће, посебно зато, што још ништа није било познато о фотографији и нису ни помишљали о постојању негатива. Тад је научник Шопен предпоставио, да је изображење било направљено позитивно, али у току времена, под утицајем хемијских трансформација, претворило се у негатив. Али оглед са фотографисањем "Калваријске групе" фресака у храму Асишком, насликаних на неким местима бојама, које од времена тамне, а такође низ других научних података је установио, да нацртати бојама на тако тананом платну, каква је Плаштаница, немогуће је физички;



4) како леђа, тако ни цео предњи део тела, нису могли бити нацртани, јер они су толико симетрични и тако правилно се поклапају, да не остављају сумњу у своје постојање: то је отисак једног предмета, једновремено добијен.









Негативни снимак. Лик Спаситеља







Тада се појавила предпоставка, да је генијални фалсификатор оцртао Плаштаницу. Отисак може бити са цртежа или са предмета. Предмет је могао бити или модел, или тело човека. Тим питањем се бавио др. Ришер, скулптор моделар, познат по радовима из уметничке анатомије. Отисак са цртежа је оспорен, јер такав цртеж нико није могао направити. Остаје модел или тело. Др. Ришер направио је мноштво разних огледа на моделу и на телу. После детаљних напора био је достигнут отисак човековог тела али је он испао далеко несавршенији, у односу на Плаштаницу, мада и сличан њему. Одатле логички закључак: фалсификатор старих и средњих векова не би могао да начини отисак бољи, него Сорбона ХIХ века - са њеном опремом и научним могућностима.



Изображење на Плаштаници је резултат хемијских реакција испарења тела и аромата, којима је била засићена Плаштаница. Та испарења деловала су на платно сагласно законима растојања. То је ван сумње. Чувени физичар Колсон учинио је низ испитивања (детаљно описано у књизи Пола Вињона). Он је доказао, да је захваљујући присуству аромата у платну Плаштанице (алоје и мира, којима су у време Христово помазивали и тело, и пелене пре погребења), као и због тога, што тело под Плаштаницом не само да није било помазано, већ, како доказују обилни трагови крви, чак није било ни умивено (Јосиф Ариматејски није имао времена за то због наступајућег часа Пасхе) тело је имало обилна испарења. Наиме хемијски састав тих испарења, дејствујући на хемијски састав алоје, оксидирао је платно, слично хемијском негативу, што и постоји на Плаштаници.



Остало је још једно питање: чије тело је лежало на датој Плаштаници и њом је било покривено?



Научници, решавајући ово питање, строго су применили законе, на основу којих се установљују историјске личности (идентификација). Ране, чија хемијска пројекција је остала на Плаштаници, носе толико посебан карактер, да то указује у датом случају само на тело Христово.



"Ране су поражавајући реалне у свим својим детаљима: на слепочницама и на челу мрке мрље - згуснуте запекле капи крви. Оне чине форму венца (трнов венац Спаситеља). Капља над левом обрвом нешто продужена: крв је текла из ране, а затим се запекла на кожи. Таква капља увек добија форму малог диска: црвена зрнца очвршћавају на ивицама, а унутар капље остаје "серум", течност, која јаче испарава, и по мери тог процеса површина капље се угиба. То место се и оцртало на Плаштаници са идеалном тачношћу, као светлије. Овде треба приметити, да се никада, нигде, ниједан уметник није досетио да баш тако природно прикаже капљу крви. Капља на Плаштаници је била сува дуго пре смрти, око 12 часова, судећи по боји и форми њеног отиска (бичевање се збило 24 сата пре смрти).



На грудима (на Плаштаници - слева, значи на телу - сдесна) мрља од ране међу ребрима, обима 4,5 сантиметра. К њој ниже, близу је друга мрља, која има изглед сливајуће крви. Она је потекла, када је човек, задобивши рану, био у стојећем положају (вертикално). Ток крви, веома обилан, даје идеално природно оцртање и даје јасан отисак на Плаштаници.



На левој руци рана и велики угрушак крви (десна рука није видљива, на њој је лежала лева). Оба зглоба су тамна, обилно су орошени крвљу од пробојних рана. Крв је текла по рукама у правцу лаката. Клин није био забијен у средину дланова, како се обично приказује, већ више, у центру зглоба, између костију.



Ране на ногама - обе су видљиве. Њихова оцртавања су врло јасна, крв из њих запекла се много пре додира са платном. На једном месту крај крваве мрље је зупчаст, течност се разишла по нитима платна обилније; на том месту мрља је светлија. Та мрља је од сукрвице ("серум"), која је истекла из ране приликом скидања тела: осушена рана била је поремећена (прекинута) ослобођењем од клина.



Дуж целих леђа и карлице распоређене су посебне ране, од бичевања. Оне су једна око друге, свака дужине 3 цм. У центру удара ране су црне, јер су ране тамо биле дубље а крви више. На крајевима мрље су светлије - тамо је била сукрвица, која је текла дуго, јер су се ране раздраживале одеждом и споро су се сушиле. Тим ранама су прекривена цела леђа, крста и ниже. Укупно их је 18. Оне су нанесене посебним бичем, који су употребљавали римљани: "флагрум", који се састојао од неколико конаца, ужади са великим и тешким металним дугмадима на завршетцима.



На десном рамену - широка трака - траг од тешког крста, који је Спаситељ носио на Голготу.



Лице унакажено: поломљена носна кост, отекао леви образ и расечена јагодица. И у исто то време на лицу царствују чистоћа и мир - лице је у непомућеном миру. Тешко је себи представити, јер би то било сувише невероватно, да то није било тело Исуса Христа. Ко је други у историји, при свим описаним околностима и обележјима, могао имати исте такве ране, такође умрети на крсту, у истој епохи, у истом народу, да га нису успели умити и помазати, да је плаштаница била припремљена, да би било ко други имао такво необично-лепо јединствено мирно лице, ко би такође, као Христос био не више од 2-3 дана на плаштаници, јер у противном случају не би било уопште изображења на платну, јер труљење (а не испарења) би уништило јасне мрље и оцртавања на њему".



Из горенаведеног материјала скептика-научника произилази, колико су тачна обавештења о Исусу Христу у Јеванђељу.



После испитивања на Сорбони, римски папа је признао оригиналност Плаштанице Христове. Остаје нам само да безмерно жалимо што та величанствена светиња до ових времена пребива у католичком свету као лично власништво, а не као својина целог хришћанског света.



Поражавајуће је то, што се та велика светиња појавила у наше време - време општег неверја, њихања умова, који се одричу свега светог и духовног. Поражавајуће је такође, што су оригиналност њену преузели да штите и доказују људи мало склони к поштовању, а тим пре к заштити светиња хришћанских; што ти људи не само да нису православно верујући, већ су чак не верујући. У тој околности је поука нашега времена: "Јер ако и распет би (Христос) по слабости, али живи по сили Божијој... Да вера ваша не буде у мудрости људској, него у сили Божијој (2 Кор. 13, 4; 1 Кор. 2, 5).



Плаштаница Христова - то је не само највећа светиња целог хришћанског света, већ и посебно моћан и значајан документ. Сада је он пред нама због тога, да би ми делотворно осетили сву меру страдања за нас Самог Сина Божијег и схватили сав ужас свог пада, у вери и верности, и да би се делотворно приближили ка духовном препороду.



У том знамењу Господ као да изнова јавља Своје речи, изречене неверујућем апостолу Томи: "приђи, и види, и осети; и не буди неверан него веран". (Јован. 20, 26).





(Кратки податци о Плаштаници Христовој узети су из опширног и подробног чланка Вл.Гриненка:

"Св. Плащаница Христова", који је био у својству прилога првом издању нашег уџбеника,

а такође су учињена и невелика додавања из других извора).







О Благодатном Огњу на гробу Господњем







У наше време духовне подивљалости живот људи се ограничава само на земаљске интересе. Према свему земаљском, привременом се односе са много труда, испољава се велик интерес и радозналост према свакаквим "новостима", али савршено није видан интерес, међу савременим људима, према духовном животу, према испољавању Божије благодати (милости) на грешној земљи.



И тако, мало коме је познато, а боље је рећи, скоро никоме непознато, за чудесно јављање Благодатног Огња, који се појављује већ дуги низ векова, из године у годину на Велику Суботу на гробу Господњем, у Јерусалиму, на месту погребења и славног Васкрсења Господа нашега Исуса Христа.



Као подсећање на ту необичну, чудесну појаву ми наводимо истинито сведочанство - извод из писма руске ходочаснице, очевидца појаве Благодатног Огња, две године заредом - Марије Павловне Хрешчатицке.



То писмо је написано о. Николају (Самоукову), јеромонаху Св. Тројицког манастира у Џорданвилу, као одговор на питање које је он поставио.







Лесненски манастир, 30 април 1958 г. Фурке, Француска







Дубокоуважени и драги у Господу оче Николаје, Христос Воскресе!



... ако Господ удостоји, доћи ћу у Новодивјејево, и тада нећу закаснити да дођем у Џорданвил, и лично да Вам испричам све, што Вас интересује, док не одговорим на сва питања која ми Ви поставите.



Сапутница моја, била је инокиња (монахиња) Марија Торскаја. Пут од Елеона до гроба Господњег прешли смо аутобусом. Време је било лепо. Народа је било небројено - хиљаде. Расположење одушевљено. Нације: Грци, Руси, Јермени, Арапи, Енглези, Американци, Французи, Турци и чак и Јевреји, који нелегално припадају арапској страни. Преовлађују, мислим, Грци и Арапи.



У храму народ се понаша, са наше тачке посматрања, застрашујуће, јер они тако вичу, скачу и уопште веома галаме. Али са њихове тачке посматрања - ако они себе не буду тако водили (они се тако моле), тада неће сићи Благодатни Огањ.



Ја сам већ рекла, да се народ избројити не може, ни у храму, ни око храма. Када се појави Патријарх пред Кувуклијом, сав народ потпуно утихне, и до појаве Благодатног Огња - потпуна је тишина.



На почетку иде крстни ход и то око храма са мноштвом хоругви (црквених застава), три пута, и зауставља се (Патријарх - у пуној одећи) пред Кувуклијом. Ту са њега, Патријарха, скидају сву одећу и митру; остаје у подраснику, и турци-каваси, целог од главе до ногу га опипавају - да виде нема ли код њега било шта запаљиво. То се дешава око 1 часа поподне.



Ја мислим, да Патријарх очекује Огањ не више од 5-7 минута. Прошле године, ја и једна руска ходочасница, која је дошла из Америке, смо детаљно виделе (имале смо веома добро, повољно место) како је танким цик-цаком, као муња, блеснула светлост од горе ка доле, и моментално се појавио Огањ на гробу Господњем, где је размештена вата, која се и запалила од тог Огња.



Патријарх пали снопове свећа (по 33 у снопу) и предаје одмах даље кроз посебне отворе - рупе, направљене у зидовима, и у трен ока, од једнога ка другоме, Огањ се распростире по свој огромној цркви - доле и горе. У том моменту сва црква дрхти од отргнутих узвика и радости народа.



Овај Огањ, у току 10-15 минута, уопште не пече. Ја лично сам га стављала (целим снопом запаљеним) по осетљивим местима мог тела и нисам осетила њега уопште. А Елеонски монах, отац Сава, (како се он представио) се умивао, водио је Огањ по целом свом лицу, обраслом брадом и брковима - и ни једна влас се није запалила, није планула.



При толикој маси народа и при таквом мору Огња, ако би то био обичан огањ, неминовно десио би се пожар, а овде, из године у годину, дешава се једно исто, никада не бива ни најмањег наговештаја пожара.



Жене не само да улазе у Олтар, већ их још и проводе кроз Царска Врата, јер у то време је толико велика благодат, да она све очишћује и покрива.



После примања Благодатног Огња, Патријарха, изнемоглог, подижу и носе, јер он својим снагама не може да се креће: очевидно, од великог напрезања на њему се појављују капи зноја, и он потпуно онемоћа, а при том такође кажу, да народ, у екстази, може поцепати са њега сву одежду. Како сам рекла раније, прошле године сам имала веома повољну позицију, изнад, наспрам саме Кувуклије, и ја сам могла да видим веома добро то, што је другима било недоступно, а те године су мене, са инокињом Торском, увели у Олтар, и ту сам веома лепо видела, како су пронели Патријарха право у ризницу, то је било сасвим близу мене.



Да је овај Огањ необичан - у то нема никакве сумње. Несумњиво Ви сте чули о том чуду, то се десило осамстотих година, када неправославни нису хтели да пусте Православне (Патријарха) у храм и у Кувуклију, са циљем да сами овладају Благодатним Огњем и затворили су храм и поставили стражу, да Православни не могу да уђу у храм; и Патријарх са народом стајао је напољу, молио се и плакао.



И у трену, када су неправославни очекивали Огањ на гробу Господњем, напољу, где су стајали Православни, расцепио се уз силан пуцањ камени стуб - и отуда је изашао Благодатни Огањ, који су моментално сви прихватили.



А један турчин, имеђу великих старешина, викнуо је: "Силан је Бог Хришћански, и ја сам хришћанин", и ту су га Турци одмах убили.



Од тада нико више од неправославних није се усудио да посегне за Благодатним Огњем.



Тако тај стуб и сада стоји расцепљен и чађав од огња за поуку свима, и сви, ко год пролази, целивају га.



Можда Вам у журби нисам све написала сасвим разумљиво, али када дођем, све ћу Вам испричати лично, а до тада на овоме ћу завршити.



Молим Ваше свете молитве за мене грешну. Са љубављу у Христу, М. Хрешчатицкаја.

Назад на врх Go down

Невероватна чуда Божија Empty Re: Невероватна чуда Божија

Порука  Sveto Pravoslavlje on 3rd December 2009, 16:46

ЧУДО БОГОРОДИЦЕ У СИРИЈИ

Децембра 2004., Саудио-арабијац, муслиман, појавио се пред неколико новинских агенција да би испричао следећи невероватан догађај који је искусио и који је променио његов живот (ова прича је пренета преко ТВ и радио станица, Интернета, и раширена у свим средствима информисања широм целе Саудијске Арабије, Сирије, Палестине, и сигурно у свим суседним државама).
Пре неколико година, овај човек се оженио веома богатом муслиманком, али нероткињом. Како су године пролазиле, и упркос свим њиховим напорима и знатним медицинским трошковима (са многим докторима), они су остали бездетни. Његови родитељи су му саветовали да се ожени другом женом (пошто локални закон дозвољава до 4 брака).
Иaко изморен од свега, забринут, и сломљен, он не прихвата родитељски савет, него, са својом женом, путује на одмор у Сирију. Тамо, они изнајмљују ауто са возачем који је уједно био и водич по местима која су планирали да посете. Како је одмор одмицао, возач је приметио да је Саудио-арабијски пар пун горчине, патње и жалости. Зближивши се са њима, он их је бојажљиво питао зашто изгледају тако утучено - да ли то није зато што су незадовољни његовом услугом? Пар се поверио возачу да је разлог њихове несреће то што они не могу да имају деце. Онда им је возач, који је исто био муслиман, рекао да у Сирији Православни хришћани, имају манастир Пресвете Богородице и многи људи који немају деце пронађу уточиште код Њене чудотворне иконе. Они оду у манастир и добију уље из кандила које гори пред чудотворном иконом. А онда "Марија" даје хришћанима према њиховој вери, шта они желе.
Видно узбуђени, Саудио-арабијац и његова жена замолили су возача да из одвезе до манастира "Владичице хришћана" у Сајднају и обећали су:“ Ако добијемо дете, онда ћу се ја вратити овде и даћу теби 20.000 долара, а манастиру 80.000.“ Они су отишли у манастир и поступили су као што им је наложено. Касније, вратили су се у своју домовину и после неког времена жена је остала трудна. Неколико месеци касније она је родила предивног дечака. То је истинито чудо Наше Владичице Богородице!
Убрзо пошто се његова супруга породила Саудио-арабијац се враћа у Сирију да испуни обећање које је дао. По његовом доласку он је позвао истог возача и замолио да се нађу на аеродрому у Дамаску. Али возач, лукав и покварен, убедио је своја два пријатеља да оду са њим на аеродром, да сачекају богатог Саудио-арабијца, узму његов новац и да га убију. Он је, док су га возили, не знајући да су планирали да га убију, обећао и пријатељима возача да ће и њима дати по 10.000 долара. Они незадовољни овим, скрећу са пута који води ка манастиру, одлазе у пусто место и убијају Саудио-арабијца, одсецајући његову главу и комадајући друге делове тела (руке и ноге).
Заслепљени страшћу и савладани ужасним чином који су управо починили, они стављају његове телесне остатке у пртљажник аута, плашећи се да их оставе ту. После узимања његовог новца, сата, и свега што је он имао, они траже друго, још пустије место да баце тело.
На главном путу, на сред пута, њихов ауто се гаси. Три човека излазе да утврде зашто је мотор стао. Један пролазник стаје да им помогне, али они, уплашени да њихов страховити чин не буде откривен, праве се да им није потребна никаква помоћ. Пролазник одлазећи примећује крв како капље са задње стране аута и зове полицију да интервенише јер му је цела сцена, са ова три човека, изгледала сумњиво.
Полиција долази и угледавши крв испод аута, и на путу, наређује да се пртљажник отвори. Када су отворили пртљажник, гле, чуда, Саудио-арабијац је изашао напоље, више него, очигледно и чудесно, жив, у пуној снази, и рекао им: Баш сада, ПРЕСВЕТА је завршила ушивање мог врата, овде десно (показује им простор своје Адамове јабуке), пошто је претходно зашила моје остале делове тела".
Видећи ово, три криминалца су одмах изгубила разум - полудевши. Полицајци су их привели, а криминалци су почели бунцати како није могуће да Саудио-арабијац кога су они убили, отсекли главу и убили опет буде жив.
Саудио-арабијац је дошао на клинику да прође испитивања лекара који су потврдили и посведочили да су шавови који су сачињени веома савршени и нови, па је то потврдило чудесност догађаја. Шавови су били, а и још су, видљиви!
Када је Саудио-арабијац изашао из пртљажника он је видео, буквално, себе поново састављеног, што он непрекидно тврди и исповеда - да је ПРЕСВЕТА вратила његово тело и васкрсла га уз помоћ Њеног Сина.
Одмах после овога, позвао је своје сроднике да дођу у Сирију и они су отишли заједно у манастир Пресвете Сајданајске и принели молитве, хвале и слављења, и уместо првобитног дара од 80.000 долара (као што је обећао), дао је 800.000 долара Пресветој Богородици.
Данас, кад овај човек прича детаље овог огромног чуда, он почиње своју причу са речима: "Када сам био муслиман десило ми се ово..." што указује да он више није муслиман, нити ико у његовом породици.
Ово чудо је запрепастило цели арапски/муслимански свет и цели Блиски Исток.
ОЖИВЉАВА ГОСПОД НАШИ БОГ, ГОСПОД ХРАНИТЕЉ!
Братство Св. Гроба, Јерусалимска патријаршија

By Father Ignatios, Abbot Holy Monastery of The Shepherds

Назад на врх Go down

Невероватна чуда Божија Empty Re: Невероватна чуда Божија

Порука  Sveto Pravoslavlje on 3rd December 2009, 16:51

https://www.youtube.com/watch?v=EcTSgBe9SNQ

Назад на врх Go down

Невероватна чуда Божија Empty Re: Невероватна чуда Божија

Порука  Sveto Pravoslavlje on 3rd December 2009, 16:53

Приликом свог боравка у Оптини манастиру Николај Васиљевич Гогољ је испричао свом духовнику оцу Амвросију о чуду светог Спиридона које се десило пред његовим очима.
Десило се то за време његовог поклоњења моштима светог угодника Божјег Св Спиридона Тримифунтског чије се мошти налазе на Крфу.Свети Спиридон је био пријатељ светог Николаја чудотворца Мирликијског .У своје време оба светитеља одбранила су чистоту вере Православне у борби са јереси свештеника Арија на Првом Васељенском Сабору 325.године.Мошти светог Спиридона поседују јединствена својства:не само да су нетрулежна током векова,већ су очувале гипкост и мекоћу својствену обичном,живом људском телу.
Тога дана када је Гогољ дошао на поклоњење светитељу који се слави 25.децембра по новом календару са великом торжественошћу мошти су се обносиле око града.Међу њима се налазио неки енглески путник одрастао на скепси и рационализму протестантске културе.Он је дозволио себи да примети ,да су сигурно на леђима угодника направљени прорези и тело пажљиво балсмовано.Затим се сасвим приближио моштима.Какво је било његово избезумљење које се граничи са ужасом,када су се мошти светитеља тј.светитељ пред очима свих …лагано придигао из кивота и окренуо своја леђа управо том „идејном“наследнику апостола Томе ,названог „неверујући“:ХАЈДЕ ПРИЈАТЕЉУ,ПОТРАЖИ СВОЈЕ ПРОРЕЗЕ!“
Каква је даља судбина тог поштованог Британца ,на жалост није познато.Гогоља је то чудо пак потресло до дна душе .
Кивот са моштима светитеља сав је окићен даровима оних којима је светитељ помагао.Место где се реликвија налази је закључано и чувар га отвара само за православне поклонике , док је католицима дозвољено само да целивају кивот.
Писац описује изглед светитеља-светога Спиридона –„Господе за мене је то био највећи потрес у животу.Кроз стакло сам веома добро успео да разазнам лице светитеља.Његове црте сасвим препознатљиве,одлично очувана коса и белоснежни зуби.Кожа мало наборана и потамнела ,али је сачувала форму.Заиста чувари моштију кажу да је свети Спиридон потамнео однедавно.Десило се то у седамнаестом веку када је била спроведена реформа обреда и богослужбених књига,позната као реформа патријарха Никона.Очигледно да она светитељу није била по вољи.
ТЕЛО СВЕТОГ СПИРИДОНА ИМА СТАЛНУ ТЕМПЕРАТУРУ 36,6 степени.Њему расту нокти и коса.И што је најчудније-одећа која му је обучена мења се сваких пола године,зато што се хаба као да не лежи у кивоту већ хода.Чувар кивота је причао да се дешава да кључ не може да отвори браву кивота.И тада свештеници знају-светитељ једноставно није у кивоту,он хода по острву.

Назад на врх Go down

Невероватна чуда Божија Empty Re: Невероватна чуда Божија

Порука  Sveto Pravoslavlje on 3rd December 2009, 16:56

Богородица Брзопомоћница




У светом манастиру Дохијару чува се следећа писана повест о икони Пресвете Богородице Брзопомоћнице:
Испред манастирске трпезарије била је живописана на зиду једна Богородичина икона велике старости. Старији оци кажу да је насликана за време светог Неофита, ктитора манастира, како се усмено преноси вековима од старијих на млађе оце. Од тада до данас протекло је око 850 година, а лик иконе није оштећен како је за очекивати након толико времена.
Пред овом иконом дакле, био је пролаз којим су оци пролазили у трпезарију. Трпезарац је туда чешће пролазио како ноћу тако и дању, да би извршио своје послушање. Ноћу је себи осветљавао пут упаљеним свећама. 1664. године, пролазећи по обичају испред иконе са упаљеним свећама, трпезарац отац Нил чуо је следеће речи: “Више не пролази овуда са свећама и не чади ми икону.” Не схвативши међутим да глас допире из иконе, него мислећи да се неко од братије шали са њим, он није придао великог значаја овом догађају и наставио је по свом обичају да пролази истим пролазом са упаљеним свећама. Не много дана по првом гласу он поново чује овакав глас: “Калуђеру-некалуђеру, докле ћеш неблагочестиво и нечасно да ми чадиш лик?” И истовремено ослепи. Тек тада се несрећни отац Нил сетио оног првог гласа схвативши да је праведно кажњен, јер није марио за заповест Пресвете Богородице, него је због своје непажње пречуо.
Следећег јутра братија су га затекли како лежи слеп испред иконе у истом пролазу. Чувши шта се десило, сви обузети страхом и трепетом благочестиво пролажаху онуда и поставивши неугасиво кандило пред светом иконом, наложе новом трпезарцу да сваке вечери приноси кад. А ослепели трпезарац отац Нил не хтеде ни у своју келију отићи, него остане у једној стасидији преко пута свете иконе, молећи се и ноћу и дању са сузама и са тугом Пресветој Богородици, тражећи да му, као састрадавша Мајка Бога Логоса и посредница за цео људски род, опрости непажњом учињен грех. И у знак опроштаја да му подари вид, како би гледајући њену свету икону славио и хвалио са благодарношћу њен Богом прослављени лик.
И остварише се његова блага надања и не остаде постиђен због толиких молитава и проливених суза. Извор милосрђа и милости, најбржа узданица и утеха свих тужних, Владичица наша Богородица, приклонивши своје човекољубиво ухо, благо је услишила усрдне молитве скрушеног срца његовог, откривши му једнога дана следеће: “Услишена је твоја молитва и нека ти буде опроштено и нека прогледаш као раније. Објави осталим оцима подвижницима и братији да сам ја Мајка Бога Логоса и од Бога покров овом светом манастиру Архангела и помоћ и моћна заштитница, која о њему промишља као браниоц и управитељ. И нека ме од сада монаси призивају за сваку своју потребу, а ја ћу брзо услишити молитву њихову и свих православних хришћана који ми са побожношћу прибегавају, јер се зовем Брзопомоћница.”
Са овим благодатним гласом и радосним речима поврати се несрећном трпезарцу вид на начин натприродан и чудесан, за шта се прочуло по читавој Светој Гори. Мноштво монаха, у жељи да и сами постану сведоци овог великог чуда које се десило у њихове дане, стицало се из свих манастира у овај свети манастир на поклоњење чудотворној икони Брзопомоћнице. Видевши ослепелог монаха који Богородичином милошћу на чудесан начин бејаше прогледао, они се доиста дивљаху. Пошто би откривено оцима све што Брзопомоћница бејаше заповедила да им каже, сви се окупише пред њеном светом иконом и заблагодарише јој једнодушном молитвом, приносећи тамјан и свеће.
Туда више нико није пролазио према трпезарији, него је место око свете иконе са великим поштовањем и достојанством ограђено и пошто гледа према западу – а простора много није било – са десне стране чудотворне иконе подигнут је свети храм украшен сваким благољепијем, посвећен Пресветој Богородици – чудотворној Брзопомоћници. У њему служи један јеромонах, најпобожнији и најревноснији међу братијом, којег зову Прозмонар (“онај који ишчекује, који је на услузи”), и који највише времена проводи у светом храму Брзопомоћнице. Сваке вечери и сваког јутра Прозмонар пева молбени канон пред овом светом иконом. А неизоставно сваког уторка и четвртка увече, по вечерњем отпусту свештеник одмах говори “Благословен Бог наш ... ” у великом Саборном храму и сви оци излазе у реду и са смелошћу одлазе пред свету икону Брзопомоћнице, где изабрани манастирски појци певају мелодично и са умиљењем заједнички молбени канон, док свештенослужитељ помиње све благочестиве и православне хришћане, молећи се такође за мир у читавој васељени. По свршетку заједничке молитве, пошто се оци поклоне чудотворној икони Брзопомоћнице, Прозмонар уређује и улепшава што боље може свети параклис. Он се стара да пред иконом свакодневно горе кандила (њих преко 20), дар хришћана за чуда којих су се удостојили. Од 20 кандила њих 6 непрестано гори, а уље за њих шаље сваке године шесторо благочестивих хришћана, које је Пресвета Богородица Брзопомоћница избавила од смртне опасности. Сва излечења и многа друга чуда која је од тада учинила и чини сваког дана није могуће забележити. Показала се другом Силоамовом крстионицом: слепима дарује вид, лечи хроме, непокретне, а нарочито помаже нероткињама, многе је од утапања у мору избавила, заробљенике ослободила, штеточине много пута отерала и уништила, и друга безбројна чуда чини непрестано свим православним хришћанима који јој побожно прибегавају

Назад на врх Go down

Невероватна чуда Божија Empty Re: Невероватна чуда Божија

Порука  Sveto Pravoslavlje on 3rd December 2009, 16:59

Часни појас Пресвете Богородице



Највећа драгоценост Свете Горе која се чува у манастиру Ватопед. Појас Богородице је данас подељен у три дела и представља једину драгоценост до данас сачувану из Богородичиног земаљског живота. Према предању, појас је од камиље длаке начинила сама Богородица. После њеног упокојења, током њеног вазнесења, појас је предат апостолу Томи. У првим вековима хришћанства појас је чуван у Јерусалиму а током четвртог века у Кападокији. У истом веку М.Теодосије је повратио појас у Јерусалим одакле га је његов син Аркадије пренео у Константинопољ. Тамо је у почетку био у храму Халкопратион (бакарни храм) да би касније доспео у цркву Влахернон од стране цара Леонта. У току владавине Леондија Софуа (886-912) пренет је у палату где исцељује болесну жену владареву по имену Зои. Зои је у знак захвалности Пресветој Богородици златним концем извезла цео појас који је тако добио свој данашњи изглед.
У дванаестом веку у годинама Мануила Првог Комнина (1143-1180) званично је установљен празник (слава) Светог појаса (31 август) док је раније слављен заједно са Покровом (1 јули). Свети појас је био у Константинопољу до 12 века када је у поразу Исаковом од бугарског цара Асама (1185) украден и пренесен у Бугарску. Касније је доспео у руке Срба, кнез Лазар српски (1342-1389) га је поклонио манастиру Ватопед заједно са великим комадом Часног Крста. Од тада се чува у олтару Саборног храма овог манастира.
У годинама турске владавине, манастирско братство је кренуло на путовања по Криту, Македонији, Тракији, у Константинопољ и Малу Азију да би посветили и подржали грчки народ и спасили га од зараза које су харале. Носећи са собом Свети појас дешавала су се многа чудеса и исцелења. Од мноштва се издвајају следећа:
Братија манастира Ватопед гостовала су у кући једног свештеника у Аину. Жена свештеникова кришом је том приликом узела један део појаса. Када су се оци укрцали на брод иако је море било мирно нису могли да исплове. Чудећи се овоме, попадија је осетила да је то због њеног сагрешења и вратила је оцима део Светог појаса. Пошто је то учинила, брод је могао да исплови. После овог догађаја је направљена друга кутија у којој се чува део који је попадија желела да узме за себе.
За време револуције 1821, после молбе Крићана, оци су пренели на Крит појас као помоћ народу. Међутим када док су се свештеници спремали за повратак ухапсили су их Турци и повели на погубљење. Свети појас је тада откупљен од стране енглеског конзула Доменика Сантонија. Са крита је свети појас премештен у Санторини у нову конзулову кућу. Вест се пронела по острву а епископ је обавестио братство Ватопеда. Конзул је тражио велику суму новца а народ је иако напаћен успео да сакупи тражени новац и тако је појас враћен у Ватопед. Међутим оно што се десило у Аиноу са женом свештеника поновило се и конзуловој жени. Она је тајно од мужа одсекла један део Светог појаса што је учинило да је конзул ускоро изненада умро а мајка и сестра су јој тешко оболели. Због тога је она 1839 године молила манастир да пошаљу представника и преузму део Светог појаса који је остао код ње.
1864 године је Свети појас пренесен у Константинопољ због колере која је косила становништво. Када се брод приближио луци колера је престала а већ оболели су оздравили. Ово чудо је изазвало знатижељу султана па је пожелео да и сам целива Свети појас.
У периоду док је Свети појас био у Константинопољу један грчки становник из Галата затражио је да се пренесе у његову кућу јер му је син био тешко болестан. Када је појас стигао у његову кућу болесник је већ умро. Свештеници се нису препустили очају. Затражили су да виде мртваца а када су на њега ставили свети појас он је оживео.
1894 је Свети појас позван у место Мадито у Малој Азији због најезде скакаваца који су уништили шуме и пољане. Када је брод на коме је био Свети појас стигао у луку небо је прекрио облак скакаваца који су почели да падају у море па је брод једва усидрен. Становништво је гледајући ово чудо одушевљено појало "Господе помилуј".
До наших дана Свети појас чини чуда, посебно код нероткиња. Њима се даје део освештане траке на Светом појасу и оне уз помоћ вере и молитве добијају милост од господа и пород

Назад на врх Go down

Невероватна чуда Божија Empty Re: Невероватна чуда Божија

Порука  Sveto Pravoslavlje on 3rd December 2009, 17:05

Чудо Благодатног Огња

На Велику Суботу, у Цркви Гроба Господњег у Јерусалиму, ходочасници бивају свједоци једног од највећих чуда слатког Православља, чуда које у Обећаној Земљи Старог Израиља грије срца, кријепи вјеру и уздиже дух Новог Израиља. Плавкасто-бјеличасти пламен Св.Огња који на надуман начин силази у Цркву Св.Огња, након молитве Православног Патријарха Јерусалимског или православног Владике (као што је то био случај ове године, јер је јерусалимска катедра упражњена након упокојења Свјатејшег Патријарха Диодора) једно је од највећих чуда Православља. Као и свако чудо вјере, тако и овај свети догађај усхићује душе изабраног стада Христовог, али и изазива бројне недоумице код невјерника.

ЦРКВА СВ. ГРОБА ГОСПОДЊЕГ

Како је појава Св.Огња једно од највећих чуда у Светој Земљи, постоји строга процедура која претходи самом уласку Патријарха у унутрашњост Цркве. Процедура је прописана од стране власти државе Израел, и мора се испоштовати до у најмањи детаљ. Заснована је на одредбама закона који је османлијска влада донијела 1852 године, којим је Порта утврдила права различитих хришћанских заједница у цјелокупном комплексу Цркве Св.Гроба Господњег. Користим ријеч комплекс како би једном рјечју обухватио све цркве и "цркве" које се налазе под истим кровом и које се заједнички зову Црква Св.Гроба Господњег (Holu Sepulchure). Наиме, сама Црква Гроба Господњег (капелица у којој се налази Христов Гроб) је црква у Цркви, грађевинарским језиком речено "објекат" у "објекту", и налази се испод куполе читавога здања. У самом комплексу се налазе или се на њега наслањају: Православни Манастир Дјеве Марије, Православне капеле Св.Јакова и Св.Јована, Православни Манастир Св.Праоца Авраама, јерменска капела Св.Јована, етиопска капела Св.Михаила, латинска капела франака, Православна Капела Св.Марије Египћанке, коптска капела, капела сиријских монофизита, латински олтар Св.Марије Магдалене, латинска капела Дјеве Марије, јерменска капела Деобе Христове Одјеће, Православна Капела Св.Лонгина, Православна Капела Изругивања, јерменска капела Св.Јелене, етиопска капела Цетри Животиње; на спрату је мјесто Распећа-Голгота, гдје су Православна Капела Распећа, двије латинске капелице и посебна мјеста (нише, столови и сл.) који припадају другим заједницама. Поред цркава, капела и олтара у комплексу су строго одређена мјеста која припадају различитим заједницама, буквално сваки угао има власника који се бори да му права не буду узурпирана од стране неке друге заједнице. Горе поменутим законом је, заправо, прихваћен status quo, затечено стање "власништва" у Цркви Гроба Господњег. Са мањим измјенама тај закон је и данас на снази. Неколике одредбе овог закона одређују и процедуру које црквене власти (различитих заједница) морају у сарадњи са локалним властима задовољити на Велику Суботу.

ПРИПРЕМЕ У ЦРКВИ СВ. ГРОБА ГОСПОДЊЕГ



Ујутро на Велику Суботу, посебна "комисија" састављена од свих хришћанских заједница, јеврејских власти и муслиманске породице којој је повјерено провођење османлијског закона још у прошлом вијеку, врши претрагу Црквице Гроба Господњег како би се увјерили да се унутар Цркве не налази било које средство којим би се вјештачки изазвао пламен (шибице, упаљачи, сакривено кандило и сл.). Ова провјера се одвија од 10:00 до 11:00, и на њој инсистира и јерусалимска патријаршија, јер постоји неписана одредба по којој би некаква превара или изостанак појаве Св.Огња значио пренос права на неку другу "хришћанску" заједницу. Такође, чудо сваке године прате изјаве богохулитеља "из прве руке" који покушавају да оспоре овај чудесни догађај, што је разлог више да се и хетеродоксни на њима прихватљив начин (својим очима) увјере да преваре нема. У 11:00 сви представници (укљућујући јевреје и муслимане) затварају врата Цркве у којој нико не смије да остане, стављају печат справљен од меда и чистог воска, чиме се потврђује да је Црква празна и да унутар Цркве није пронађено ништа што би могло изазвати пламен.

ЧУДО ПОЈАВЕ СВ. ОГЊА

У 12:00 до Цркве долази Литија предвођена Патријархом Јерусалимским, Владикама и свештеницима православне Цркве и вјерним народом. Прате је и представници других заједница. Литију прати монотона звоњава са бројних звоника која наговјештава велико чудо. Патријарх улази у оближњу Капелу Св.Јакова и сједа на патријаршијски трон. Након тога представници јерменских, коптских, етиопских монофизита, као и представници других заједница прилазе Патријарху и цјеливају му руку. Ово никако не треба мјешати са давањем благослова јеретицима, већ се ради о древној одредби православних да се нико од инославних заједница не може удостојити да припали свијећу од православних уколико то не дозволи Патријарх Јерусалимски. Приликом овог цјелива Патријарх не даје благослов, тј. не прави крсни знак изнад глава неправославних. Слиједи обход око Цркве Гроба Господњег три пута, који се завршава испред запечаћеног улаза у саму Цркву. Прије него што Патријарх отпечати улаз, и уђе у Цркву представници јеврејских власти и јеврејске полиције детаљно претресају Патријарха, како би се увјерили да он негдје не крије шибице или упаљач. Овај претрес се врши наочиглед свих присутних како би се сви, православни и инославни, увјерили да Патријарх нема при себи ништа чиме би вјештачки изазвао пламен. Патријарх, заједно са јерменским драгуманом, отпечаћује Цркву и улази унутар Светиње. Затим се коленопреклоно моли, читајући нарочите молитве којима се у име свих православних свуда моли Распетом Христу да и ове године пошаље Св.Огањ као свједочанство Својег Васкрсења, али и као знак правовјерности стада православног. Док се Патријарх моли унутар Цркве у читавом здању се гасе свијетла и кандила, и народ у потпуном мраку говори Господе Помилуј. Свако на свом језику узноси ову древну прозбу, скрушеног срца, али са надом. То је онај моменат који претходи преласку из туге у радост, из мрака у свјетлост. То је тренутак када је можда најлакше разумјети шта је Св.Јован Лествичник подразумјевао рјечју "ХАРМОЛИПИ" = РАДОСТВОРНА ТУГА, туга која једним бљеском Св.Огња прераста у неисказиву радост. Они који су се удостојили да уђу у Цркву заједно са Патријархом, овако описују појаву Св.Огња: плавичасто-бјеличасти пламен се изненада појављује са свих страна Црквице, понекад у виду пламених језичака, понекад у виду пламених лоптица. Најприје силази на свијећу коју држи Патријарх, који прије свега осталог припаљује малено кандило, заклоњено у стакло, како би се Св.Огањ сачувао од намјерног или ненамјерног немара присутних. Послије овога, Патријарх излази из Цркве. Појава Патријарха са Св.Огњем изазива ерупцију одушевљења вјерника. Свако се радује на свој начин: Руси и Срби клече и уздижу руке ка небу, Грци плачу са осмјехом на лицу, православни Арапи (Рум Ортодокс) скачу и готово вриште Христос Васкрсе...Пламен се, потом, преноси од свијеће до свијеће и износи ван комплекса Св.Гроба Господњег. Православни Арапи неријетко припаљују бакље и трче Јерусалимом, не презајући да "загазе" у муслиманску или јеврејску четврт, иако полиција спрјечава њихов радосни "обход" градом.

ОПИС СВ. ОГЊА

Овај опис даје православни јелин, отац Стилијан који се 1994. године удостојио да видео камером сними чудесни догађај.

«Пламен је плавичасто-бјеличаст и у првих 33 минута нема особине "обичног" пламена. У гужви која настаје из жеље да се што прије припали свијећа, дешавало се да Пламен дотакне лице или косу вјерних, али није било опеклина нити се коса палила. Понекад се јавља у виду пламених језичака који извиру из зидова Цркве, док други пут пламене лоптице буквално лете Црквом. Дешава се и да Св. Огањ не дође до вјерних од руке Патријарха, већ да се побожним православнима свијећа припали "сама од себе". Слично се дешава и са кандилима православне Цркве Распећа Христовог која се налази на спрату здања. Бљескање Св.Огња траје неколико минута и очевидци га упоређују са одбљесцима које ствара флеш фотоапарата, само што је бљесак интензивнији и долази са свих страна.»




ПРАВОСЛАВНО ЧУДО

Чудесна појава Св.Огња дешава се искључиво када у Цркву Гроба Господњег уђе Православни Патријарх. Да је то тако свједоче бројни примјери из прошлости, када су инославни, узурпиравши право православних, покушавали да "изазову" ово чудо. Можда је најбољи примјер случај из 1549. године када су јерменски монофизити потплатили султана Мурата IV да њима повјери "призив" Св. Огња. Било је то у вријеме правовјерног Патријарха Јерусалимског Софронија II. Јерменски патријарх је ушао у Цркву Св. Гроба и безуспјешно очекивао појаву Св. Огња. За то вријеме Патријарх Софроније се налазио ван Цркве поред стуба, који се у једном тренутку раздвојио по вертикали и из напуклине се појавио Св. Огањ припаливши свијећу коју је сузних очију држао Патријарх. Овај стуб се и данас може видјети поред Цркве Св.Гроба и предмет је поштовања и цјелива православних. Муслимански мујезин Тунум је са минарета оближње џамије видио чудесни догађај и јавно исповједио: "Велика је вјера Хришћана. Један је прави Бог, Бог Хришћана. Вјерујем у Христа васкрслог из мртвих и коленопреклоно исповједам да је Он мој Бог." Након овога су га муслимани мучили не би ли се одрекао свог Бога, што овај благочестиви неофит није учинио. Његове мошти се чувају у православном Манастиру Богородице Марије у Јерусалиму.

Појава Св. Огња, сваке године на Велику Суботу једно је од најважнијих потврда Васкрсења Христовог. Онај Који је Сам Свјетлост свијету шаље свима нама који се потпомогнути Његовом благодаћу и сопственим подвигом боримо да постанемо мале свјетиљке, још једну потврду своје Свесветости и Свјетлости. Ово чудо многи невјерници оспоравају. Муслимани Цркву Гроба Господњег зову арапским именом qumama (ђубре) што је намјерно искривљени облик арапске ријечи quiuama (Васкрсење). Јевреји, дипломатски деликатније, говоре о Цркви у којој је сахрањен "онај човјек". Сваке године понеки јерменин или латин свјетским медијским кућама даје екслузивно објашњење велике "грчке преваре" (Ове године је "ексклузивну" информацију Јерменина блиског јерменској јерусалимској заједници штампао лондонски "Телеграф"... Но, то не би требало да нас брине. Тако је било од почетка... Тако ће бити до краја... Док на облацима, праћен плаво-бијелим пламеном, не сиђе Онај који нас укрепљује чудом Св. Огња сваке године.

Назад на врх Go down

Невероватна чуда Божија Empty Re: Невероватна чуда Божија

Порука  Sveto Pravoslavlje on 3rd December 2009, 17:07

Kefalonijske zmije



U istocnoj oblasti Kefalonije (Ostrvo u Jonskom moru), nedaleko od sela Markopulo, se nalazi mala Crkva posvecena Uspeniju Presvete Bogorodice. Ovde, vec tokom mnogo godina, se jednom godisnje na praznik Uspenija Presvete Bogorodice desava nesto neobicno. Od Preobrazenja se unutar i van Crkve pojavljuju zmije. Mestani ih nazivaju zmijama Presvete Bogorodice.

Svakog dana se broj zmija povecava, a uoci Uspenija ih ima u citavoj okolini. Tih dana zitelji Markopulo idu po dolini na cijoj se padini nalazi Crkva, i skupljaju zmije, kako bi ih prineli Presvetoj Bogorodici. Odakle te zmije dolaze i gde nestaju posle praznika – to niko ne zna. To je za sve do danasnjeg dana velika tajna.




Za vreme svenocne Sluzbe, zmije slobodno puze medju ljudima – po stasidijama, analojama, ne plaseci se nikoga. – Ako vam zmija udje u pazuh – ne bojte se! Blagodacu Presvete Vladicice Bogorodice zmije vam nista nece uraditi. Uzmite ih u ruke, i one ce bukvalno lizati vase palce.




I zaista, za vreme Sluzbe se desavaju neverovatne stvari: zmije kao narukvice obavijaju ruke vernika, puze po ikoni Presvete Bogorodice i Raspecu, po hlepcicima spremljenim za Litiju. Zmija moze da dopuzi cak i na Jevandjelje koje citaju na Liturgiji. Zmije, kao predstavnici zivotinjskog carstva, praznuju zajedno sa hriscanima, podsecajuci nas na rajski vrt, u kome su prvostvoreni ljudi ziveli sa zivotinjama u jednoj porodici. Po zavrsenom prazniku i zmije odlaze.




Nemacki naucnici su proucavali te zmije, ali nisu mogli da ih svrstaju ni u jednu od poznatih vrsta. One su sive boje, tanke. Nisu duze od jednog metra, a koza im je kao somot. Na glavama im je izobrazen Krst, kao i na vrhu jezika.

Ako se neke godine zmije ne pojave – to je uvek los predznak. Tako je bilo 1940-e i 1953-e kada su na ostrvu bili jaki zemljotresi.
Fotografije snimljene na Uspenije Presvete Bogorodice 2003. godine

Назад на врх Go down

Невероватна чуда Божија Empty Re: Невероватна чуда Божија

Порука  Sveto Pravoslavlje on 3rd December 2009, 17:09

KAKO JE FIZIČAR PRONAŠAO VEZU IZEĐU SVETE VODE, REČI I TAVORSKE SVETLOSTI



Već više od jedne decenije petrogradski inženjer-elektrofizičar Angelina Dominikovna Malahovska, član Saveza «Pravoslavni naučnici Rusije», izučava svojstva, reklo bi se, nenaučnih pojava: silu krsnog znaka i Božije Reči, isceliteljska svojstva svete vode i dr. U prepisci sa našom redakcijom naučnica je primetila da se mnogi pravoslavni odnose oprezno prema njenom radu, ali postoje i oni koji ga podržavaju. Rezultat njenih istraživanja je knjiga «O tajni svete vode», koja je u malom tiražu izašla nedavno iz štampe, a recenziju je uradio predavač Sankt-Peterburške Duhovne akademije, kandidat bogoslovskih nauka o.Kiril (Zinkovski). Po njegovom mišljenju, «davno poznate činjenice iz crkvene prakse nalaze u datom radu naučno-eksperimentalnu potvrdu», i ta istraživanja «mogu da postanu novo svedočanstvo istinitosti Jevandjelja i Pravoslavlja u našem veku maloverja i sumnji».

Knjigu koja je stigla u našu redakciju smo u Moskvi pokazali predsedniku ekspertne grupe za opis čudesnih pojava, P.V.Florenskom. «To nije ništa novo, - odgovorio je profesor, - što Malahovska piše, da posle čina osvećenja voda menja svoju fizičku gustinu. O tome je pisao još moj deda (o.Pavle Florenski – ured.)...»

Medjutim, rad A.D.Malahovske je jedinstven i u njemu ima mnogo novih činjenica. Naučno istraživanje je po ideji, trebalo da «skine pokrov tajnovitosti» sa čuda, i da ga pretvori u u običnu činjenicu naučnog eksperimenta. Ali sve se desilo potpuno suprotno. Rezultati su toliko porazni, da sama fizičarka priznaje: nama ostaje samo da osećamo strahopoštovanje pred Božijim delovanjem u našoj grešnoj prirodi. Navodimo njena svedočanstva.

Iz Jevandjelja znamo, da je Gospod Svojom silom isceljivao bolesne u trenutku, pri čemu je isceljivao i takve bolesti, koje su neizlečive i do dan-danas: gubu, posednutost, slepoću od rodjenja, potpunu paralizu itd. A da ne govorimo već o tome, da je vaskrsavao iz mrtvih. I evo već više od 2000 godina se nastavljaju slična čuda isceljenja bolesnih, koji se s verom u Boga obraćaju ka Tajnama Pravoslavne Crkve, ka isceliteljskoj, blagodatnoj sili njenih čudotvornih ikona, svetih moštiju, svete vode. Na moje oči se od 13 bolesnih poklonika u Počajvesku Lavru 12 (!) vratilo zdravo. Znam to i iz ličnog iskustva: posle neuspešnih pokušaja «lečenja» kod sektaša i «iscelitelja», vrativši se u krilo Pravoslavne Crkve, izbavila sam se od mnogih bolesti i pronašla zdravlje i duševni mir.

Kao naučnik, zainteresovala sam se time kako se to dešava, a posebno kako na crkvene tajne reaguje voda, koja sačinjava 70% i više procenata našeg organizma. U analizama uzoraka nevske vode, koje su uradjene u laboratorijama Sankt-Peterburškog «Vodokanala» se pokazalo da u njoj nema ni milioniti deo tragova srebra. Medjutim posle osvećenja ta ista voda se ne kvari i postaje isceliteljska, ubijajuci bakterije. Ja sam pokušala da proverim dejstvo molitve «Oče naš» i pravoslavnog krsnog znaka na patogene bakterije. Za istraživanje su uzeti uzorci voda iz različitih vodenih izvora: bunara, reka, jezera, koje su sadržale crevni bacil, zlatnu stafilokoku i druge bakterije. Pokazalo se da ukoliko se pročita molitva «Oče naš» i uzorak oseni krsnim znakom (kada su prsti skupljeni po pravoslavnom), količina štetnih bakterija se smanjivala za 7, 10, 100 i čak i više od 1000 puta! Uradjeno je više desetina provera uz učešće pravoslavnih ljudi, i u svim eksperimentima je utvrdjena ista osobina.


Razumevanje i osmišljavanje te činjenice je postalo moguće posle istraživanja optičkih svojstava vode, a pre svega njene optičke gustine. Istraživanja su vršena u laboratoriji medicinsko-bioloških tehnologija «NII industrijske i morske medicine». U nizu eksperimenata, koji su vršeni tokom dve godine, istraživane su optičke gustine sledećih voda:

- sveta voda Malog osvećenja;
- voda iz vodovoda uzeta na dan Bogojavljenja;
- Krstovdanska voda iz crkve, osvećena na Praznik Bogojavljenja;
- Sveta voda iz reke Jordan (Jerusalim);
- Sveta voda iz različitih svetih izvora Rusije i Ukrajine.

Pored toga, istraživano je dejstvo molitve i krsnog znaka na običnu vodu iz vodovoda (vodu su osenjivali mirjani i sveštenici). Takodje je istraživana dinamika promene optičke gustine vode od trenutka uzimanja uzorka. U osnovi metode spektroskopije, kao što je poznato, je osobina atoma hemijskih elemenata da apsorbuju svetlost odredjene talasne dužine. Analiza rezultata merenja je pokazala zadivljujuću stvar: posle osvećenja od strane jereja obična voda iz vodovoda zadobija NOVA OPTIČKA SVOJSTVA – značajno (radi jednostavnosti objašnjenja ne navodimo cifre i formule – ured.) se povećava njena optička gustina! To znači sledeće: kao prvo, reči molitve su adekvatne dejstvu ne zvučnih talasnih dužina, kao pri običnom govoru, već svetlosnih! A svetlost se prostire milion puta brže nego zvuk. Drugo, do danas se smatralo (zakon Lamberta – Bugera – Bera) da su promene optičke gustine rastvora povezane samo sa konkretnom promenom jonsko-molekulskog sastava rastvora, to jest sa promenom koncentracije rastvora. Medjutim, dejstvo reči molitve ima potpuno drugi mehanizam delovanja, jer niko hemijskim putem nije menjao početni sastav uzetog uzorka vodovodske vode. Znači, upravo Božija blagodat, prizvana u rečima molitve, je izmenila optičku gustinu vode. Pri činu osvećenja se mogu čuti posebne reči: «...Pridjite, primite svi Duha Premudrosti, Duha Razuma, Duha straha Božijeg, HRISTA KOJI NAM SE JAVLJA». Te reči sadrže u sebi veoma duboki smisao: one označavaju ODZIV ŽIVOG GOSPODA KAO ODGOVOR na molitvenu prozbu sveštenika – to jest Gospod nam kaže: «PRIMITE HRISTA KOJI VAM SE JAVLJA». U tom tajanstvenom, mističnom trenutku Gospod, se nevidljivo za naše oči JAVLJA SILASKOM SVETOG DUHA NA VODU, dajući toj vodi moljenu isceliteljsku silu za dušu i telo. I voda se odmah «odaziva» - povećava se njena optička gustina u ultravioletnoj sprekrtalnoj oblasti. Ona kao da se «ispunjava» svetlošću. Ljudsko oko naravno ne može da uhvati te isceliteljske promene strukture vode. Ali instrument (spektrograf) daje objektivnu ocenu te pojave i neopovrgnut dokaz silaska blagodati Duha Svetoga na vodu koja se osvećuje.

Na osnovu rezultata eksperimenata je formiran grafik, sa koga se vidi, da su vrednosti optičke gustine vode iz reke Jordan, gde se krstio Gospod naš Isus Hristos pre više od 2000 godina, praktično ISTOVETNE sa vrednostima optičke gustine svete krstovdanske vode iz crkve, osvećene na Bogojavljenje. Jordan i Neva imaju različite geografske položaje, različit sastav zemljišta, razlicitu klimu, pa samim tim i različitu gustinu vode, ali jednom godišnje – na praznik Bogojavljenja – njihovi optički parametri se skoro u potpunosti poklapaju!


http://forum.krstarica.com/images/attach/jpg.gif




Promena optičke gustine Svete vode (Krstovdanske i vode uzete iz reke Jordan) u zavisnosti od vremena čuvanja uzorka

1 – Sv. Krstovdanska voda iz Crkve, uzeta 19.01.2001. godine, datum eksperimenta – 05.10.2001. godine

2 – Sv. Krstovdanska voda iz Crkve, uzeta 19.01.2001. godine, datum eksperimenta – 27.05.2003., 11.12.2003. godine

3, 4 – Sveta voda iz reke Jordan, datum eksperimenta 27.05.2003., 11.12.2003.

5 – obična vodovodska voda, pre osvećenja

Optika ima veze sa svetlošću. Sam Hristos kaže u Novom Zavetu: «Ja Sam Svetlost svetu» (Jn. 8, 12). Još su drevni bogoslovi-isihisti ispoljavali interesovanje za prirodu Božanske nematerijalne Tavorske svetlosti, koju je Gospod pokazao učenicima na gori Tavor. Oni su Ga videli u «vidu zlata, koje je ispunilo prostor». Svake godine na pravoslavni Vaskrs silazi Blagodatni Oganj u Hramu pored Groba Gospodnjeg – i to je takodje svetlost! I Vaskrsenje Gospoda našega Isusa Hrista se takodje desilo u ozarenju posebne svetlosti, koje je ostavilo Njegov fotografski otisak na Turinskoj plaštanici – pogrebnoj odeždi.

I više od toga – samo stvaranje materije je povezano sa posebnom «svetlošću», o kojoj se govori u Bibliji. Bog je stvorio «svetlost» prvi dan, što ukazuje na njeno «fundamentlano» mesto u jerarhiji života. I to nije bila obična sunčeva svetlost – jer su sunce i ostačle zvezde stvorene tek četvrtog dana. Nije slučajno svetlost na slavjanskom «svet», to nije samo svetlost, već i «zemlja», cela «vaseljena». Nije li to zbog toga što je sve oko nas prožeto iskonskom, Tavorskom svetlošću preobraženja?




Svetlost je životvorna i isceliteljska, a posebno njena ultravioletna zračenja. Naučnici (nemački fizičar Riter) su to otkrili tek 1841 godine, i to hemijskom metodom. Uskoro su otkrili baktericidno dejstvo tog zračenja, koje se primenjuje i do dan-danas na poliklinikama pri «zagrevanju», u domaćim lampama itd. To je obično ultravioletno zračenje. Ali ako se govori o Tavorskoj svetlosti, onda njeno dejstvo može da bude čudotvorno. Nisu uzalud askete-isihisti, iznuravajući se u pustinjama i skoro ničim se ne hraneći živeli 80, 90 i čak i više od 100 godina. Njihova tela su se već za života toliko preobražavala, da su potom postajala netruležne mošti. A po njihovim molitvama, struktura voda u tim oblastima, gde su oni živeli, se toliko menjala, da prirodna izvorska voda čak i posle nekoliko vekova daje isceliteljsku snagu onima, koji sa verom prilaze da se poklone svetom ugodniku.

Iz navedenih istraživanja se vidi da voda, svetlost i reč molitve mogu medjusobno da deluju. I u osnovi svega je Reč. Njom je stvoren svet («u početku beše Reč, i Reč beše u Boga»), i njom se uz Božiju pomoć nastavljaju čuda na zemlji.

Назад на врх Go down

Невероватна чуда Божија Empty Re: Невероватна чуда Божија

Порука  Sveto Pravoslavlje on 3rd December 2009, 17:10

Preko stotinu čuda zabeležili su ostroški monasi samo u poslednje vreme i ona se čuvaju u rukopisnoj zbirci manastira Ostroga, neka su i objavljena. Neka od ovih objavljenih čuda, koja je sredio jeromonah Irinej Gavrilović, i mi ovde objavljujemo, a ostala dostavio je prota Vaso Ivošević.
***

U februaru 1942. godine, za vreme bombardovanja manastira Ostroga, jedna granata iz brdskog topa nemačkog udari u kameni zid iznad Gornjeg manastira, razbi vrata na crkvici Časnog Krsta, ali, za čudo, tom prilikom ne eksplodira. Granata se od pada razbila na dvoje, upaljač je pao na jednu, a barutno punjenje na Drugu stranu crkvenog kamenog poda. Stručnim ispitivanjem docnije utvrđeno je da je granata bila sasvim ispravna i kao takva trebala je da eksplodira. Očigledno je svima da Svetitelj to nije dopustio, jer bi time bila naneta velika šteta svetoj crkvi i njegovoj isposnici. Ova granata se i danas čuva cela u Gornjem manastiru.
***

Jedan zanatlija iz okoline Nikšića beše se teško razboleo. Lekari na pregledu ustanoviše da je paraliza u punom stadijumu. Od toga nije bilo leka. Čovek se bio sav sklupčao. Rodbina ga savetovaše da pođe u Ostrog Svetom Vasiliju, ali je on to odmah odbio, jer beše ateista, nevernik. Posle izvesnog vremena, javi mu se Sveti Vasilije u snu i pozva ga da dođe k njemu u Ostrog pa će ga on isceliti. Pošto dugo porazmisli, ovaj čovek najzad odluči, i pristade da ga ponesu u manastir. Došavši u manastir on se ispovedi i onu noć prenoći pod kivotom Svetiteljevim, gde su mu čitali molitve. Posle kraćeg vremena sasvim je ozdravio, i iz zahvalnosti prema Svetom Vasiliju svome najstarijem sinu dao je ime Vasilije.
***

Meseca septembra 1956. godine dođe na poklonjenje Sv. Vasiliju Drago Džabarkapa iz sela Vrulje, kod Pljevalja, i ispriča: "Pre dve godine bio sam mnogo bolestan od stomaka. Obraćao sam se lekarima u Pljevljima, Prijepolju i Sarajevu. Lekari su bili u nedoumici u pogledu moje bolesti. Na kraju su otkrili da je po sredi čir u stomaku. Posle svega, lekari su mi predložili da dođem u bolnicu i da tamo odležim 20 dana, a potom će me po pismenoj saglasnosti mojoj i mojih roditelja, operisati. Uprkos teškim bolovima koji su svakog časa bivali nepodnošljiviji, na operaciju nisam pristao. Otišao sam kući. Čim sam došao kući legao sam u postelju, od koje se nisam nikud mogao maknuti. Iste godine, u martu mesecu, nalazeći se u bolesničkoj postelji, usnio sam jedan neobičan san. Naime sanjam da putujem jednim putem, meni uopšte nepoznatim. Zbog nepoznatosti puta beše me uhvatio veliki strah, koji se udvostruči, kada sa tog puta skrenuh ka jednoj maloj pećini, koja beše ispunjena mrakom. Iznenada, u njoj se pojavi jedan /meni nepoznat/ čovek, i zapita me: Zašto plačeš? Ja mu odgovorih da me je strah, jer nemam nikoga sa mnom. Tada mi on reče da pođem s njim. I ja pođem. Putujući s njim, dođoh do jednih malih vrata, koja behu zatvorena. Nepoznati čovek ih otvori i mi obojica uđosmo unutra. Prostorija beše lepa i vrlo svetla, mada nigde lampu nisam video. Tada mi on reče: "Ovde ćeš ti noćiti. Ovo je dom Svetog Vasilija". Posle ovih reči ja se prenem iz sna, duboko potresen onim što sam snio. San sam odmah ispričao svojim roditeljima, koji se saglasiše da odmah pođem u Ostrog. Tako se ja sa majkom, mada teško bolestan i iscrpljen, uputim po prvi put u Ostrog. U Ostrogu sam prenoćio kod Sveca dve noći, uz svakodnevno čitanje molitava. Meni odmah bude bolje i posle dva dana, ja gotovo potpuno zdrav, pođem veseo, i zdrav, svojoj kući. A radost mojih roditelja bila je bezgranična. Iz zahvalnosti svetom ocu Vasiliju na isceljenju, došao sam i ove godine sa svojim ujakom Dašom Cmiljanićem i majkom Miljom. Uvek se molim Bogu i Svetom Vasiliju da me i dalje čuva, mene i sve moje, od svake napasti".
***

Meseca avgusta 1957. godine, dovedoše u Gornji manastir teško bolesnu nevestu, koja bolovaše duže vremena, po imenu Lenu Junčaj, iz sela Drume (Tuzi). Doveo ju je njen muž Leka i dever Nua. Toliko je bila bolesna, da su je sa željezničke stanice Ostrog njen muž i dever sa mnogo teškoća i napora izneli do manastira. Po dolasku u Gornji manastir, odmah su ušli u crkvu i pristupili ćivotu Svetog Vasilija. Zamolili su da se bolesnici očita molitva za ozdravljenje, što im je odmah udovoljeno. Po očitanoj molitvi, zamolili su da njixova bolesnica ostane malo i da odleži kod svetog kivota. I to im je bilo dopušteno. Bolesnica je zaspala kod svetog ćivota i spavala je blizu dva sata. Zatim su je probudili i pošli svome domu. Bolesnica se očigledno osećala bolje. Po dolasku svojoj kući, bolesnica je naglo počela osećati pridolazak zdravlja i uskoro potpuno ozdravila. Posle nekoliko dana, od njenog devera, koji je bio pismeniji od muža bolesnice, stiglo je pismo u kome Nua izveštava da je njegova snaha potpuno ozdravila. Svi oni blagodare Bogu i Svetom Vasiliju.
***

Vera J., mlada devojka iz okoline Bara, po zanimanju službenica, iznenadno se razbolela 1950. godine, od nekog teškog nervnog rastrojstva i kao takva nije bila sposobna nizakakav posao. Zabrinuti roditelji vodili su je lekarima na sve strane i tražili pomoć od najboljih specijalista-nevrologa na klinikama u Beogradu i Zagrebu, ali, nažalost, bez uspeha. Njeno zdravstveno stanje iz dana u dan naglo se pogoršavalo. Kada je već bila izgubljena svaka nada da će devojka ikada ozdraviti, majka je odlučila da je, krijući od komšija, dovede u Ostrog, i da tamo potraži leka. Na put je krenula početkom zime iste godine. Sa velikom mukom su izašli od Donjeg do Gornjeg manastira. Devojku je zahvatila neka iznemoglost i trzala se kao besomučna, u nameri da se vrati natrag. Uz velike napore doveli su je do Gornjeg manastira, gde joj je čuvar ćivota pročitao molitvu, namenjenu za ozdravljenje ovakvih bolesnika. Tu noć prenoćili su u Gornjem manastiru. Sutradan, devojka je osvanula potpuno zdrava, na veliko iznenađenje i radost svoje majke i svih prisutnih. Vratila se vesela i laka svojoj kući, i kroz nekoliko dana nastavila je svoj raniji službenički posao.
***

Radomir Pantović iz sela Gradca, 13. jula 1961. godine, u Gornjem manastiru, ispriča ovakav svoj slučaj. "Godine 1929. bio sam teško oboleo. Usled te bolesti izgubio sam i moć govora. Svi napori da se izlečim i da mi se govor povrati, bili su uzaludni. Tada se moj otac reši da me vodi u Ostrog. Uz veliki trud moga oca i uz moje nevolje, stigli smo u Gornji manastir, gde smo pristupili Svecu. Tu mi je kaluđer čitao molitvu. Posle molitve ostao sam da malo zaspim u crkvi. Legao sam i zaspao. Kada sam se probudio, bio sam potpuno zdrav. Ništa nisam osećao da me boli i, na moju veliku radost, mogao sam da govorim. Ne malo bili su iznenađeni kaluđer i moj otac, i drugi koji su tu bili prisutni. Posle toga, svi zajednički zablagodarismo Bogu i Svetom Vasiliju, koji mi podari isceljenje. Sa svojim ocem, vratih se kući zdrav i veseo. Sledeće godine došao sam da se zahvalim Svetitelju, što i sada, posle deset godina, činim, i činiću dok sam god u životu i budem u mogućnosti. Dolaziću u Ostrog, na poklonjenje i zahvalnost velikom čudotvorcu, Svetom Vasiliju".
***

U letnjim mesecima, mnogo pobožnog naroda dolazi u manastir Ostrog na poklonjenje Svetom Vasiliju. A 4. avgusta 1961. godine došao je na poklonjenje i Slavko Jovanović iz Sarajeva te ispriča istiniti događaj isceljenja njegovog brata. - "Moj brat, priča Slavko, po imenu Radivoje, bješe težak umni bolesnik. Stvarno i formalno bio je lud. Bolest ga je snašla negdje 1948. godine. U sarajevskoj bolnici proveo je oko 5-6 mjeseci, ali bez ikakvog poboljšanja i nade za ozdravljenje. Moji roditelji namisle da ga izvedu iz bolnice i da ga dovedu ovdje u Ostrog, kod Svetog Vasilija. Iako tamošnjim ljekarima to nije bilo po volji, ipak su ga otpustili. Možda im je bilo i drago što će se, ma i za kraće vrijeme, osloboditi jednog teškog bolesnika. Moji roditelji, bolesnog brata vezana povedu u Ostrog, vjerujući da će tu naći iscjeljenja. Kada su ga doveli ovdje u Gornji manastir, kraj ćivota Svetog Vasilija, očitano mu je maslo, poslije kojeg mu je odmah bilo bolje. Sa ruku su mu skinuli konopce i sljedećeg dana vratili su se kući radosni, blagodareći Svetom Vasiliju koji mu podari zdravlje i iscjeljenje. Kada su stigli kući, u naše mjesto Zubač (kod Sarajeva), svi mještani i svojte bili su ne malo iznenađeni videći Radivoja zdrava i svjesna. Radivoje se poslije i oženio i sada ima svoju porodicu. On sada radi stolarski posao. Neprekidno slavi i hvali Boga i Njegovog ugodnika, Svetog Vasilija Ostroškog". Tako, i sada zadivljen tim čudnim delom Božjim, završi svoju povest Slavko Jovanović.
***


BOKYSTAMY
Pogledajte javni profil
Pošaljite privatnu poruku korisniku BOKYSTAMY
Pronađi još poruka od BOKYSTAMY

30.11.2008., 14:19 #3
BOKYSTAMY Kucam
Elita




Učlanjen: 20.10.2008.
Pol: muški
Lokacija: Jagodina
Poruke: 6.272
Reputaciona moć: 25
Re: CUDA BOZIJA SVUDA OKO NAS

--------------------------------------------------------------------------------

Osamnaestogodišnja devojka Danica S. iz sela P. u okolini Zrenjanina, iznenadno je umno obolela. Odmah po pojavi bolesti zatražili su pomoć od lekara. No, svaki trud lekara da joj pomognu bio je uzaludan. Njeno je stanje iz dana u dan bilo gore i nepodnošljivije, ne samo za roditelje već i za susede. Da ne bi uznemiravala okolinu, jedini izlaz bio je da se devojka smesti u duševnu bolnicu. Ali pre nego što će je smestiti u duševnu bolnicu, otac devojke se odluči da upotrebi jedino preostalo sredstvo, a to je, da je dovede u manastir Ostrog, bez obzira na to što je put dug i naporan, a i skopčan sa velikim troškovima. U junu 1958. nameri se otac sa ćerkom, čije su ruke bile vezane jakim konopcem, u manastir Ostrog. Trud i trošak nije žalio samo da mu bolesna kćer nađe isceljenje. Posle napornog putovanja sa teškom bolesnicom, stigli su u Dolji manastir, a odatle pešice nastaviše put za Gornji manastir. Kada su se približili Gornjem manastiru, na veliko iznenađenje oca, devojka je sasvim normalno rekla ocu da se oseća lakše, zamolivši ga da joj oslobodi ruke od veza. Otac je to i učinio, jer je primetio da mu kći normalno govori i da ima normalan izgled. Pun hvale i blagodarnosti Bogu i Svetom Vasiliju, otac je priveo isceljenu ćerku ćivotu svetitelja. Zamolio je duhovnika, čuvara ćivota, da bolesnici očita molitvu za ozdravljenje. Po svršenoj molitvi, devojka izjavi ocu, na njegovu neiskazanu radost, da se oseća sasvim zdrava i zamolila je oca da stavi prilog na sveti ćivot za svoje čudesno i brzo ozdravljenje.
***

Svake godine, uoči Lučin-dana u svetom Ostrogu, u Gornjem manastiru, može se videti jedan stariji čovek, poodmaklih godina, ali koji se još uvek odlično drži i svojim korpulentnim stasom uspešno nosi na svojim plećima skoro osam decenija života. Ovaj osamdesetogodišnjak, kad god je u mogućnosti dođe u Ostrog da se pomoli Bogu. Međutim, dan uoči Svetog Luke nikada ne propušta, a da sa velikim strahopoštovanjem i molitvenom usrdnošću ne pristupi ćivotu Svetoga Vasilija, da mu zablagodari što ga je u mladosti iscelio od teške bolesti zgrčenosti tela, i kroz to ga priveo poznanju Boga. To je, u kraju u kome živi, dobro poznati čovek i domaćin, Petar Koprivica.

Ove godine, uoči Sv. Luke, pred samo veče, uđe u kancelariju Donjeg manastira čika Petar, i pošto se sa svima prisutnima pozdravi, reče, da dolazi iz Gornjeg manastira. Pošto sede izusti: "Danas je, oče igumane, tačno 50 godina, od dana kada sam teško bolestan donijet kod ćivota Sv. Vasilija". Čuvši ove reči u meni se rasplamti neka radoznalost da iz usta čika Petra čujem o onome što sam negde pročitao, te ga zamolih da nam podrobno ispriča o svom čudesnom isceljenju, posredstvom Sv. Vasilija. Udovoljavajući želji svih prisutnih, čika Petar ispriča, i ništa ne zataji: "U svojoj mladosti pripadao sam naprednoj struji, kako se tada smatralo, te nisam niušta vjerovao. Odbacivao sam svaku vjeru u Boga. U neku moć Sveca takođe nisam vjerovao. Pri svem tom bio sam poznati hulitelj imena Božijeg. Sve sam psovao i svetinje ismijavao. Ali sveblagi Bog nije dopustio da dugo ostanem u takvom teškom bezakonju. U januaru 1920. godine teško se razbolim. Moja bolest je bila nepodnošljiva, ne samo za mene nego i za moju familiju. U tim nevoljama umjesto da se obratim Bogu, ja sam sve više i višu hulio na Boga. Uzalud su me roditelji, braća i sestre, odvraćali od psovke i bezvjerija. Bolest se svakim danom pogoršavala, i na kraju počeo sam se grčiti. Uzalud sam se mučio i trošio novac od ljekara do ljekara, od travara do travara, pomoći nije bilo. Naprotiv, muke su bile teške i nepodnošljive. Moji su bili izgubili svaku nadu da ću ikada ozdraviti.

U toku ovih neizdržljivih muka, često su mi govorili i savjetovali da pođem u Ostrog, kod Sv. Vasilija. Dok sam nevolje mogao trpjeti, takve savjete nisam prihvatao, jer u to nisam vjerovao. No, pritiješnjen bolovima i dugom vezanošću za postelju, pristanem da pođem u Ostrog. Sa teškom mukom baš na današnji dan, moj mlađi brat Luka me dovede u Gornji manastir. Pristupih Svetitelju, a potom izađoh napolje, da se malo odmorim. Mladi jeromonah Boris Kažanegra (sada iguman manastira Praskvice), saznavši potanko o mojoj bolesti, utješi me riječima da će mi Gospod i Sveti Vasilije povratiti zdravlje, ako budem čvrsto vjerovao i iskreno se molio. Potom mi je kod ćivota Svetitelja očitao vračevske molitve i svršio bdenije. Noć sam prenoćio u crkvi i na moju radost, baš tu noć osjetim veliku olakšicu. Sjutradan, sićem u Donji manastir i ovdje mi - pokaza rukom na crkvu - svrše osvećenje masla. Posle ovoga vratim se kući, u Nikšić, sa smanjenim i podnošljivim bolovima. Takvo stanje trajalo je nekoliko dana sve dok jednoga dana nisam ušao u radionicu i vidio da jedan posao nije dobro uradio moj mlađi brat Đorđije. Tada sam, po mojoj zloj navici, ljuteći se na brata, počeo da vrijeđam ime Božije i Njegovih Svetitelja. I gle čuda! Istog časa nastupe bolovi neuporedivo teži, nego oni prije odlaska u Ostrog. Tada sam se uvjerio, čvrsto i nepokolebljivo, da postoji Bog, koji kažnjava i nagrađuje. Kajao sam se sa suzama u očima što uvrijedih milosrđe Božije. Suze ne bjehu dovoljne da operu moj grijeh i moju drskost. Stanje moje bolesti svakim danom se pogoršavalo i bivalo sve očajnije. U takvom stanju sam proveo puna četiri mjeseca. Živci su mi prosto gorjeli. Imao sam osjećanje da se nešto zapalilo u meni i na meni. Osim toga, zapaljenje živaca potpuno me je zgrčilo, tako da glavu nisam mogao odvojiti od koljena. U tim neizrecivim mukama dočekah proljeće. Nešto me je neodoljivo vuklo u Ostrog. To je bila želja i mojih domaćih. I čim popusti zima, moj najmlađi brat Filip, posadi me na konja, i na Teodorovu subotu, noću, prispijem u Gornji manastir. Tu mi je opet pročitana molitva i svršeno bdenije. Kako je osvitala Prva nedjelja Velikog posta to sićem u Donji manastir na sv. liturgiju, gdje se i pričestih. Poslije ovoga, zahvaljujući milosrđu Božijem, onih teških i nesnosnih bolova je nestalo. Mogao sam se polako kretati. To mi dade snage i podgrija želju da pođem i u manastir Ždrebaonik, da se poklonim i Sv. Arseniju. Bog mi dade snage te i tu želju ispunih. Iz manastira Ždrebaonika sam se vratio kući. Bolovi ne bjehu potpuno nestali, ali bjehu podnošljivi. No, sada sam se obazrivo čuvao da ne bi opet nečim razgnjevio Boga. U milost i kaznu Božiju više nikada nisam posumnjao. Trudio sam se da živim po zakonu Božijem. Poste sam postio, Crkvu posjećivao i često molio sveštenike da mi čitaju molitvu za potpuno ozdravljenje. I ukoliko sam pobožnije živio, utoliko se moje zdravstveno stanje poboljšavalo, ali se ispraviti nisam mogao za duže vrijeme.

Tih dana zaželim da još jedanput pođem u sveti Ostrog. Ovog puta sa mnom je pošla moja sestra. I ovom prilikom pred ćivotom Sv. Vasilija pročitana mi je molitva. Poslije ove molitve ja se osjetim potpuno zdravim. Toplo se zahvalim Bogu i Svetitelju na iscjeljenju, i svojim nogama vratim se kući kao nanovo rođen dušom i tijelom. Od tada do danas, ta bolest mi se nikada više nije povratila. Ova istinita povjest zbila se 1922. godine. Uvijek sam blagodaran Sv. Vasiliju za svoje iscjeljenje, a isto tako neprekidno mu blagodarim što me je kroz bolest privikao pokajanju" - završi istinitu povjest o sebi čika Petar. - A ona kapija od gvožđa, u Gornjem manastiru kažu da je Vaš prilog manastiru Sv. Vasilija, u znak zahvalnosti za iscjeljenje, dodadoh čika Petru. "Da, kada je stari manastir izgorio, reče čika Petar, dugo sam molio tadašnjeg starešinu manastira, oca Leontija, da mi dozvoli da za potrebe Gornjeg manastira uradim nešto svojom rukom, za uzdarje Svetom Vasiliju, za svoje iscjeljenje. On mi dozvoli te napravih onu gvozdenu kapiju, koja i danas postoji".
***

Ćerka jedne starije gospođe Grkinje iz Niša bila je teško obolela na plućima. Lekarske intervencije počele su dosta kasno. Jedne večeri, dok je žalosna majka sedela kraj teško bolesne ćerke koja je izdisala pod visokom temperaturom, od umora pade u kratkotrajan san. U snu joj se javi Sveti Vasilije Ostroški i reče joj da ne plače, jer će on isceliti njenu ćerku. I zaista, ujutro je bolesnici bilo naglo lakše. Posle novog pregleda, lekari su na opšte čuđenje ustanovili da je bolesnica potpuno ozdravila. Majka Grkinja dobro je upamtila lik koji joj se javio u snu, i kada je zatim u crkvi videla ikonu Svetog Vasilija Ostroškog, prepoznala je da je to bio on. Ona i ćerka odale su duboku zahvalnost velikom Ostroškom Čudotvorcu.

Molitvama Svetog oca našeg Vasilija, novojavljenog Čudotvorca Ostroškog, neka Gospod pomiluje i spase sve pravoslavne hrišćane i sve ljude Svoje. Amin!


BOKYSTAMY
Pogledajte javni profil
Pošaljite privatnu poruku korisniku BOKYSTAMY
Pronađi još poruka od BOKYSTAMY

30.11.2008., 14:21 #4
BOKYSTAMY Kucam
Elita




Učlanjen: 20.10.2008.
Pol: muški
Lokacija: Jagodina
Poruke: 6.272
Reputaciona moć: 25
Re: CUDA BOZIJA SVUDA OKO NAS

--------------------------------------------------------------------------------

Najveći srpski svetitelj posle Save Nemanjića pomogao je, kažu, i onima od kojih je medicina digla ruke. O tome svedoče mnogobrojni zapisi, ali i desetine ostavljenih štaka i nosila koji su, u znak ozdravljenja, odbačeni pred Svetiteljevim ćivotom. Jedno od najvećih pravoslavnih svetilišta u svetu po broju hodočasnika u žiži je i istorijskih zbivanja. To je poslednje mesto boravka kralja Petra Drugog Karađorđevića u otadžbini pred izgnanstvo, mesto gde su Nemci zarobili srpskog patrijarha Gavrila Dožića, ali i mesto gde su u nemirnim ratnim vremenima skrivane najveće hrišćanske svetinje i deo blaga Kraljevine Jugoslavije

Posle izlaska iz štampe knjige "Ostrog - čudotvorac u orlovskom gnezdu", istoričar umetnosti Tamara Ognjević je u maju 2003. godine gostovala na BK televiziji, u emisiji "Biseri", autora Vanja Bulić. Njena priča o Ostrogu i svetom Vasiliju privukla je izuzetnu pažnju gledalaca, pa je emisija posle kratkog vremena reprizirana. I ne samo to. Usledilo je najmanje stotinu poziva onih koji su hteli da lično razgovaraju sa Tamarom.
Ljudi su želeli da znaju kako treba otići pred Svetitelja, kako da mu se obrate, može li se moliti za nekoga ko ne može sam u Ostrog jer je star ili veoma bolestan - veli ona. - Naravno, javljali su se i oni kojima je Svetitelj već pomogao. Želeli su da javno, imenom i prezimenom, svedoče o njegovim čudesnim isceljenjima. Među njima je bilo i poznatih ličnosti iz takozvanog javnog života. Bile su to dirljive ispovesti prožete suzama i radošću. One najzanimljivije su se našle na mojoj, nedavno promovisanoj, multimedijalnoj elektronskoj monografiji o Ostrogu.

Među prvima se Tamari javio naš poznati reditelj Aleksandar Mandić, danas vanredni profesor televizijske i filmske režije na Univerzitetu u Njujorku.

- Bilo je to neposredno po završetku Drugog svetskog rata - počeo je svoju priču. - Imao sam četiri godine kad sam se povredio u igri sa decom. Na nozi mi se otvorila rana koja nikako nije htela da zaraste. Majka me je vodila kod tada najuglednijih lekara. Specijalisti u Dečjoj klinici u Tiršovoj su joj otvoreno rekli da je povreda aktivirala nekakvo žarište u organizmu i da nema izgleda da će ta rana ikad zarasti, da može biti samo gore i da bi bilo najbolje da mi amputiraju stopalo.

Bele čarapice

Gospođa Ruža Mandić nije htela da se pomiri sa tako mračnom dijagnozom, pa je rešila da sina odvede na more, misleći da će mu morska voda i blaga klima dobro činiti. Ali, boravak u Dubrovniku se pretvorio u pravo mučenje. Otvorena rana na nozi bi tek počela da peče i boli čim bi zagazio u vodu ili je obasjali topli sunčevi zraci. Gledao sve to tamošnji pravoslavni paroh, pa će jednog dana da kaže gospođi Ruži: "Ama, ženo, zašto mučiš dete? Hajde lepo s mojom popadijom pod ruku, pa u Ostrog. Sveti Vasilije će da pomogne!" Tada je Ruža Mandić prvi put čula za svetog Vasilija i, kao što se davljenici za slamku hvataju, odlučila da ode u Ostrog.
Kupila je par belih čarapica kako joj je savetovala popadija, jer je put naporan, ima dosta da se pešači, i malo, bolesno dete nije mogla povesti sa sobom.

- U Ostrog se u to vreme moglo samo vozom do određene tačke, a onda nekoliko kilometara peške uzbrdo, kroz šumu i kamenjar - veli Aleksandar Mandić. - Kad su dve žene stigle tamo, pred Svetiteljev ćivot su položile čarapice i arhimandrit Leontije Mitrović je počeo da čita molitvu. Moja majka mi je rekla da to ne ume da objasni, ali da je tada bila sigurna da će mi sveti Vasilije pomoći.

Stanje dečakove noge se bilo dramatično pogoršalo, kad se vratila u Beograd. Konzilijum lekara je nesrećnoj majci saopštio da je Aleksandrov život ugrožen, te da zato noga hitno mora biti amputirana. "Kako će moje dete bez noge? Zar da bude bogalj?"- zaplakala je Ruža. U tom trenutku velikog očaja, setila se čarapica iz Ostroga. Odmah ih je uzela, poljubila i obula detetu preko zavoja. Skinula ih je tek posle dva dana kad je dečaka odvela na pregled pred operaciju.

- Kad je doktor video čarapice na mojim nogama koje su se u međuvremenu isprljale, izgrdio je majku: "Jel' vi to hoćete da se rana još više pogorša?" - nastavlja priču Aleksandar Mandić. - Uzeo je one hirurške makaze da iseče čarapice, ali majka skoči i polako mi ih izu. Kad su lekari odmotali zavoje, odjednom kao da su se skamenili. Od rane na nozi nije bilo ni traga. Samo zamlađena koža. Odlazio sam posle još neko vreme na kontrole, ali se povreda nije vratila. Od tada više nikad nisam bio bolestan.

Zbog svetog Vasilija prešla u pravoslavlje: Božen Žumbor .

Ovih dana mi se sasvim slučajno u rukama opet našao čudesni parapsihološki roman "Između neba i zemlje" Vjere Vukšić-Vitošević, o kojem sam svojevremeno detaljno pisala u "Ilustrovanoj Politici". U ovoj neobičnoj autobiografiji ugledna književnica govori o strašnim životnim lomovima i nedaćama i neprestanoj, iscrpljujućoj borbi sa svojom i bolesti svog supruga dr Dragiše Vitoševića, našeg poznatog esejiste i pripovedača, i - smrti. To je, zapravo, priča o zlokobnim upozoravajućim snovima i susretima sa vidovitim ljudima. Naravno da manastir Ostrog i sveti Vasilije Ostroški u Vjerinoj pripovesti zauzimaju posebno mesto.

- Rođena sam u Sutvari u Grblju i svi mi iz tog kraja smo od detinjstva privrženi svetom Vasiliju - podsetila me je kad smo se ponovo videle. - Kod nas u Crnoj Gori, ako želite s nekim kakav posao da imate, a sumnjate u njega, samo ga zakunite: "Svetoga ti Vasilija Ostroškoga, hoćeš li biti častan i od reči?" Verujte da ne postoji čovek koji će se lažno zakleti.

Od svog najranijeg detinjstva, Vjera je slušala baku Draginju kako se svake večeri pred kandilom i ikonama moli za svoje mile i drage. I uvek bi, tek na kraju, kroz šapat izgovarala ime svetog Vasilija.

- Iz njenih bezbrojnih molitvi, u meni je ostala duboko usađena ta ljubav, to strahopoštovanje i sigurnost u milost i snagu ovog svetitelja - kaže. - Zato, kud god da idem, ikonu svetog Vasilija nosim sa sobom. Ona je uvek uz mene.
Čudesno isceljenje

Bila je, veli, još devojčica kad se komšija Mitar iznenada teško razboleo. Obilazio je razne lekare, ali nije bilo nimalo bolje. Potpuno je onemoćao i pao u krevet. Videvši da neće još dugo, počeše ljudi da ga obilaze. On bi im zahvaljivao jedva čujnim glasom: "Fala što ste došli, ma doći ćete mi vi opet. Ja sam sebi već naručio drveno odijelo." Onda neko pomenu njegovoj ženi da ga vodi pod Ostrog. Kasnije se pričalo kako su s njim tako bolesnim jedva stigli do Donjeg, a onda je on, očima nisu mogli da veruju, sam izašao do Gornjeg manastira. Kad se završila služba i molitva, zatražio je da jede. Pojeo je celu pogaču i pola pršuta! A dva meseca, sem malo čaja i vode, nije mogao zalogaj da proguta. Mitra od tada ni zub nije zaboleo.

Posle ovog čudesnog isceljenja, baka Draginja je kazala Vjeri, a njoj su te reči stalno na pameti:

- Eto, vidiš, sinko. Nije sve ono što mi vidimo i što uzimamo u ruke. Nijesmo mi sami. Kuku onome ko je sam. Nikad se ni sa sobom sresti neće, a kamoli sa kim drugim. Najbolje je biti dobar i vjerovati u nešto više, tako se bolje i lakše živi. Ako su ti pleća natovarena, duša ti je slobodna. Svašta ima dolje, mora nešto da ima i gore!

Dva puta godišnje su ljudi iz Vjerinog zavičaja išli u Ostrog. Trebalo im je dan hoda da odu i isto toliko da se vrate. Išao je tamo i Niko Urdešić iz Luštice. Ali nikad u društvu. Uvek sam. Kad bi ga njegovi iz sela pozvali da krene s njima, on bi im rekao: "Ajte vi polako, ja ću vas stići." Niko Urdešić ih nikad nije sustigao, ali kad bi oni došli u Ostrog, on je već sedeo gore i marendovao. Uvek ih je ispraćao i gore sačekivao. Kako je stizao tamo, niko ne zna. A gore se samo jednim uskim stenovitim putem može doći.

Vjera nikad neće zaboraviti posetu Ostroškom manastiru, kad je tamo otišla sa bratom Jovicom i nekim prijateljima.

- Čim sam izašla iz kola i prošla manastirsku kapiju, doživela sam nešto veoma neobično. Činilo mi se kao da ne gazim po zemlji, nego da lebdim desetak centimetara iznad tla. Krupni šoder ispod mojih cipela uopšte nisam osećala. Kao da me neka lagana struja, nešto meko, odiže od zemlje. Jako sam se uplašila. Taj osećaj me je pratio do samog ćivota. Klekla sam i pomolila se svecu. Ostali smo sigurno oko dva sata. Tek kad sam izašla iz manastirskog dvorišta, osetila sam čvrsto tle pod nogama.

Назад на врх Go down

Невероватна чуда Божија Empty Re: Невероватна чуда Божија

Порука  Sveto Pravoslavlje on 3rd December 2009, 17:16

Свети Јоасаф Белгородски

- или чудеса при откривању моштију Јоасафа,
епископа Белгородског, 4. септембра 1911.г.



Прича архимандрита Доситеја

Обраћање Богу

Када сам учио духовну академију у Санкт Петербургу, међу нама ученицима, постојало је као некакво такмичење: ко ће боље и лепше беседити. Добро смо говорили многима који су нас слушали, а и нама самима се допадало, а вере живе је мало ко од нас имао. Сви смо говорили хладно, високим стилом, мада и лепо. Оно што смо учили, много нас је одвраћало од живе вере. (Настава у духовној академији је многе одвраћала од живе вере, зато што је православном учењу била придодата латинска схоластика. Преписана из латинских књига, схоластика је убијала веру код ученика и учитеља: наметано је и сугерисано стицање знања, а не општење са живим Богом.) И што је карактеристично, када је предложено да се изабере представник за свечаност приликом откривања моштију светог Јоасафа – сви су одбили: “Зашто да се путује да би се видела маса народа која очекује чуда – и каква чуда уопште и могу бити у наше време?” Након жребања – одлучено је да ја отпутујем. Отпутовао сам немарно – само да извршим послушање.

Допутовао сам – и прогурао сам се да видим шта то има унутра, чисто да знам шта се дешава. Било је немогуће остати миран после оног што сам видео. Из свих крајева Русије допутовали су болесни, богаљи и унакажени. Колико несреће и бола! Тешко је и погледати! И још – то опште расположење, очекивање нечег чудесног постепено се преносило и на мене, без обзира на моје скептично мишљење и однос према свему овоме. На крају, стигао је и император са својом породицом, и свечаност је почела. Стајао сам на свечаности, сада већ узбуђен дубоко, нисам веровао, а све сам очекивао нешто. Тешко ми је сада да представим тај призор, и оно што се тада видело – хиљаде и хиљаде болесних, искривљених, ђавоиманих, слепих, унакажених и богаља – лежали су, стајали, са обе стране пута, по коме је требало да пронесу Светитеља, његове мошти. Моју нарочиту пажњу је привукао један искривљени и савијени. Било је тешко и погледати на њега без језе и згражавања: сви делови тела су му били састављени, срасли – као клупко меса и костију на земљи. Чекао сам – шта тај човек може добити? Може ли му се икако и чиме помоћи? И ево, изнели су ћивот са моштима светитеља Јоасафа – тако нешто никада нисам видео и тешко да ћу икада више видети – одједном су сви болесници, који су стајали поред пута, бивали исцељени: слепи су прогледали, глуви су чули, неми су почињали да причају, вриште и скачу од радости, богаљима су се исправљали искривљени и болесни удови. Са узбуђењем, страхом и благодарношћу сам гледао на све ово што се дешавали – и нисам испуштао из вида оног искривљеног и савијеног. Када је ћивот са моштима светитеља дошао у правцу њега, он је раширио руке – чуло се страшно крцкање и пуцкетање костију, шкрипање, као да се нешто раздвајало и ломило унутар њега, и он је почео уз напор да се исправља – и устао је на ноге. Како ме је то узбудило! Дотрчао сам до њега са сузама, онда сам ухватио неког новинара за руку, почео да му све ово причам, молио да ово напише и објави...

У Петроград сам се вратио као други човек – верујући.

* * *

Чудо исцелења од иконе Мајке Божје Иверске Мироточиве (Монтреалске)



Исцељење од рака носа

Отац Татјане Темников, Виктор, је четири пута у току три године био оперисан од рака носа, који се стално враћао. Већи део носа био је одстрањен, примењена је козметичка хирургија, али нос је стално био под претњом појаве новог тумора. Преселио се из Њу Џерсија у Калифорнију у априлу 1990, али је у октобру схватио да ће ствари ићи све горе, јер рана није била у реду. Његова ћерка Татјана се у септембру вратила са свог путовања у Канаду где је од Јосифа Муњоза добила вату са миром од чудотворне иконе. Дала је ту вату свом оцу, и он је помазао оболелли нос. Рана д последње операције, која никако није зарастала, после помазивања миром ишчезла је, и тумор се никад више није појавио!



"Pravoslavni `ivot" (engl.), 4/1997.

* * *

Свети Василије исцелио сатанисту



Крајем јуна 1996.г. родитељи из Крушевца доведоше код Светитеља четрнаестогодишњу кћер Снежану. Они иначе раде у Немачкој, а њихова девојчица је тамо припадала сатанистима, ишла по гробљима и чинила што они иначе чине, и ђаво ју је на крају потпуно заробио, те није знала за себе.

Родитељи су дуго трпели то њено стање, али на крају нису могли више, него су решили да је доведу у Острог, и да остану док се не излечи. И било им је по вери њиховој.

Толика је демонска сила била у несрећној девојчици да два човека нису могла да је уведу у цркву: вриштала је, урлала, гребала и уједала себе и друге. Вриштала је сву ноћ и једва су је спречили да се не баци са балкона новог конака.

Првога дана свештеници су морали да иду у аутомобил да јој тамо читају молитве, пошто јој демонска сила никако није дозвољавала да дође до цркве.

Другога дана су је у цркву увели, али опет није било начина ни силе да приступи Светитељу ни да целива крст на њему. Опет је врштала, уједала себе и друге. И опет су јој читане молитве, овога пута у цркви, и опет су пробдели пазећи на њу.

Трећега дана – прступи девојчица цркви Светитељу сама, целива крст~ опет јој би читана молитва и оде мирна, као јагње.



јеромонах Јоил (Булатовић)

Svetigora 50-51/1996.

* * *

Чудо исцелења од иконе Мајке Божје Иверске Мироточиве (Монтреалске)



Следеће писмо стигло је у редакцију “Православне Русије”, и објављено је у овом листу у броју 14 за 1999. годину:

“Са поклоном до земље обраћа Вам се раба Божја Наталија. Немојте се чудити почетку мога писма. Пошту сам од Вас добила неочекивано брзо. Више од свега сам се обрадовала иконици Мајке Божје Иверске – она је заиста чудотворна. Али боље да све опишем подробно.

У овом тренутку ја се старам о унучићу, малишану старом петнаест месеци. Родио се превремено, у 28-ој недељи, са килограм и по тежине, и са три тешке болести: тахикардијом срца, тешком анемијом и дечјом парализом.

Са анемијом смо се, с Божјом помоћу, снашли. Али дете је ослабило, а недавно је добило грип. Лекова бесплатних, на рецепт, скоро да нема, јер сада у Башкортостану издају на рецепт само осам до десет најосновнијих лекова.

Лекар – педијатар нам је два пута преписивао рецепте за бесплатне лекове, али у апотекама нам их нису дали, јер се нису налазили на новим списковима бесплатних лекова. Нисмо имали чиме да лечимо дете. Код куће смо га лечили травама, медом и оксалинском машћу, па се болест смирила, али ускоро је букнула опет са новом силом и врло високом температуром. Претила је да буде дугачка, са озбиљним усложњавањем, а у апотеци лекове не дају, јер нису на списку бесплатних. Да их купиш – немаш пара, јер су врло скупи. Излаза није било, као ни лекова.

У најтежим и најодговорнијем трену од вас је стигло писмо са иконом Мајке Божје “Иверске”. Било је то увече, и дете је заспало. У току његовог боловања мајка му и ја, бака, смо се исцрпеле – дан и ноћ је плакао, ништа није јео, само је воду пио – штоно се каже, ушле му очи у главу. Ја сам се прекрстила и поклонила икони Мајке Божје, затим пришла кревецу са уснулим детенцетом и закрстила га чудотворном иконом.

Малиша је спавао до два по поноћи, затим се мало поиграо и плакао, заспао и до девет изјутра. Изјутра се пробудио без плача, јер, пио, и опет заспао. Нисам веровала својим очима. Од тог тренутка све је пошло набоље, он више није плакао – спавао је, јео, пио, играо се и вратио свом уобичајеном режиму – какав је био пре болести. Десило се чудо – дете је исцељено чудотворном иконом Богородице Иверске. А иконицу сам добила поштом од Вас. Како да Вам захвалим – не знам. Ја сам најгрешнија од свих који живе на земљи и одједном преко Вас – милост Мајке Божје према мени грешној. Дете је здраво – исцелило се од грипа. Записала сам Ваше име у помјаник да се молим за Вас – другачије и боље је, грешна, не могу да вам захвалим. И даље Вас молим да се молите за мог унука – болесног дечака Артемија. Господ да Вас спасе

Назад на врх Go down

Невероватна чуда Божија Empty Re: Невероватна чуда Божија

Порука  Sveto Pravoslavlje on 3rd December 2009, 23:03

Tokom oluje, 27. avgusta, u blizini ruskog grada Yeletsa, kamerom je zabilježena nesvakidašnja pojava. Na nebu, iznad jedne kuće pokazao se krst načinjen od svjetlosti. Čuda prirode su neobjašnjiva, a u ruski ljetopisi iz srednjeg vijeka sadrže mnoge opise tajanstvenih pojava što su se, s vremena na vrijeme, događale na nebu.

Tako su od 10. do 17. vijeka ruski hroničari zabilježili 54 nebeske pojave, koje nisu mogle biti protumačene nekom od prirodnih događanja uobičajenih u astronomiji i meteorologiji.

Назад на врх Go down

Невероватна чуда Божија Empty Re: Невероватна чуда Божија

Порука  Sveto Pravoslavlje on 3rd December 2009, 23:15

PUTOVANJA MOŠTI SVETE PETKE

Prepodobna mati Paraskeva (po grčkom) ili Sveta Petka-kako je srpski narod zove, živela je u prvoj polovini 11.veka..Rodila se u SRPSKOM selu Epivatu blizu Carigrada,u porodici pobožnih i imućnih ljudi, po Verskoj čitanci dr-Justina Popovića...

Njeno telo sahranjeno je prvo u rodnom Epivatu, ali ne na opštem groblju, nego odvojeno...Kad se kroza san prikazalo nekim osobama da je u pitanju svetica- njene mošti su izvadjene sa tog mesta i prenesene u crkvu apostola Petra i Pavla , takodje u Epivatu...

Zbog čudesnih izlečenja bolesnih na tom mestu, kult sv.Petke se brzo širio i svi hrišćanski narodi su želeli da prigrabe mošti za svoju zemlju...

Bugarski car Jovan Asen se 1238.g. obratio krstašima ( trenutnim vladarima Carigrada) da mu ustupe mošti, što su oni i učinili bez pogovora, zbog dobrosusedskih odnosa...Tako Sveta Petka dobi i nadimak TRNOVSKA, zbog crkve u bugarskom gradu Trnovo, gde su mošti čuvane oko 160 godina...

Godine 1396., u vreme kada su Srbija i Bugarska bile pod turskom vlašću, srpska carica Milica izdejstvovala je kod sultana Bajazita da se mošti Sv.Petke prenesu u Beograd..Tom prilikom je podignuta u Beogradu crkva Svete Petke..

Godine 1521. sultan Sulejman, pošto zauze Beograd, zapleni mošti i prenese ih u Carigrad i smesti u svoju palatu.. Zbog čudesa, mošti se pročuju ne samo medju hrišćanima, nego i muslimanima, pa turska vlast ustupi mošti carigradskim hrišćanima..

Godine 1641. pobožni moldavski knez Vasilije Lupul. posredstvom carigradskog patrijarha Partenija, prenese mošti u rumunski grad Jaši, gde se i danas nalaze ( prilično blizu dvorca Vlada Cepeša Zmaja/Drakulja ):





Moja dobra drugarica je bila u Rumuniji i njen opis doživljaja kod mošti je zanosan.. Ona mi je prenela da je sanduk pokriven staklom na kome je izrezan krug u visini prekršenih ruku (dlanova) svetiteljke preko kojih je obična bela maramica..Iako na ovoj slici ja to ne vidim...Kroz taj otvor u staklu moja drugarica je pipnula ruke svetiteljke-kaže da nisu izgubile svetlu boju kože...Duž sanduka su uzani, lepo izliveni "oluci" koji sakupljaju miro koje teče iz tela i izliva se preko malog levka u posudicu (baš kao sistem oluka)..Rumuni to pakuju u malene bočice(veličine pakovanja indijskih ulja) i prodaju turistima.Otprilike nekoliko dana treba čekati za količinu te male bočice...

Назад на врх Go down

Невероватна чуда Божија Empty Re: Невероватна чуда Божија

Порука  Sveto Pravoslavlje on 3rd December 2009, 23:22

Prvo i najveće čudo Svete Petke je činjenica da je njeno telo godinama bilo zakopano u zemlji i da nije istrulilo, nego, na protiv, Bogom proslavljeno da svojom netruležnošću i čudotvornošću svedoči tajno Hristovo vaskrsenje. Njene svete mošti u gradu Jašiju, uistinu, podsećaju na živog čoveka koji je samo nakratko usnio. Ali, da niko od radoznalaca i nevernika ne bi ispitivao njeno telo, ono je zapečaćeno u vezenom belom odejanju, preko koga je postavljen vezeni pokrov. Pod glavom svetiteljke je izvezeno jastuče, na njenom čelu je srebrni venac, a na grudima ikona sa njenim likom koju narod celiva.
Čudo je i to da su Petkine mošti sačuvane kao retko kojeg svetitelja. Na njima nema nikakvog oštećenja iako su prošle i kroz vodu i kroz vatru. Mnogo puta prenošene su iz jedne zemlje u drugu, od jednog naroda drugome, iz jedne crkve u drugu, ali to na njima nije ostavilo traga.
Čudo je i to kako su mošti Svete Petke ostale neoštećene u strašnom požaru koji je uništio hram Sveta Tri Jerarha u Jašiju, gde su boravile oko 250 godina. Bilo je to u noći između 26. i 27. decembra 1888. godine. Crkvenjak je zaboravio da ugasi sveću koja je bila postavljena na drvenom svećnjaku pored svetiteljkinog kivota. Sat-dva kasnije, zapalio se svećnjak, pokrovi, baldahin, odežde i sam kivot, koji je bio okovan srebrom i zlatom. Vatra je istopila srebro i zlato, ali drveni kivot bio je nagoreo samo spolja.
Svi su verovali da je oganj uništio mošti Svete Petke. Ali, kad su otvorili kivot, videli su da je svetiteljkino telo celo. Samo je jastuče pod njenom glavom bilo malo od dima zagaravljeno. Vatra nije uspela da rastopi ni pečate od voska na svetiteljkinim rizama. Čudesno spasavanje Petkinih moštiju potvrdile su tadašnje gradske vlasti u Jašiju, koje su o tome ostavile pismeni dokument. To je bilo jedno od najvećih čuda koje je učinila ova svetiteljka - cele noći počivala je neozleđena, na usijanom žaru, kao na mekoj postelji.
Među čudima koja se svakodnevno zbivaju pored Petkinih mirotočivih moštiju u Jašiju najviše je isceljenja od raznih bolesti, zatim izbavljenja od velikih opasnosti, od ratova, kuge, suše i strašne smrti. Prepodobna Paraskeva pomaže siromašnima, nepravedno okrivljenima, majkama u nevolji, đacima, studentima, vojnicima, svima koji polažu nadu u njene molitve. Ona izlazi u susret svakome ko od nje nešto traži, ako je to Božja volja.
MoŠtima Svete Petke u Jašiju dnevno pristižu stotine njenih poklonika, svaki sa svojom mukom i nevoljom. Neki traže pomoć, neki dolaze da joj zablagodare na primljenom daru. Ona im pruža moralnu i duhovnu utehu, utočište za smirenje, isceljenje od najtežih bolesti.
Nekima se Sveta Petka javlja u snu, nekima na javi. Za nju s pravom kažu da uspostavlja najživlji, gotovo opipljiv kontakt sa vernicima. Zanimljivo je da se Srbima najviše javlja kao žena u crnini, a žiteljima Moldavije kao žena u beloj odeći.
Koliko je živo opštenje između ove svetice i onih koji od nje traže pomoć govori i to da Sveta Petka zna da opomene ljude koji krše post petkom ili one koji rade nedeljom. Zbog ovih njenih opomena u narodu je samonikao običaj da se drži post uoči praznika Svete Petke, nazvan Petkovača i Petkovica. Dok teši i blaži u nevoljama i stradanjima, objavljuje ozdravljenje od bolesti, Sveta Petka ponekad nagoveštava i kaznu za one koji su gordi i nepopravljivi.

Назад на врх Go down

Невероватна чуда Божија Empty Re: Невероватна чуда Божија

Порука  Sveto Pravoslavlje on 3rd December 2009, 23:25

РЕПОДОБНИ и богоносни отац наш Јоаникије, велики чудотворац Божји у нашем народу, родио се у пределима Српске Диоклитије (или Дукље),[1] од родитеља побожних и имућних, но које он потом превазиђе побожношћу и богатством духовним. Родио се у другој половини 14. века и живео на заласку славног Српског царства и слободне државе, пред почетак страшног и многовековног ропства агарјанског, у које потом западе Српски род. Сигурно да је Промисао Божји хтео кроз Светог Јоаникија да наговести и покаже верујућем народу Српском и свима православним хришћанима иа Балкану, да је главна и битна слобода она духовна слобода, какву је стекао Свети Јоаникије својим животом пред Богом и у Богу, и да сви ми православни хришћани на земљи треба да се најпре боримо за ту духовну, Христову слободу, без које свака друга слобода није права ни потпуна. Још је кроз Светог Јоаникија Чудотворца Бог хтео да покаже верним људима Својим да је Дух Божји свагда присутан међу хришћанима, и да Бог никада не напушта народ свој ако Му он остане веран до краја. И заиста је тако и било. Јер су православни Срби, потпомагани кроз многобројна искушења предугог ропства Турског благодатним и чудотворним присуством и дејством Божјим и Светитеља Његовог Јоаникија Девичког, сачували своју веру и духовну слободу у Богу, а онда су са вером и помоћу Божјом стекли понова и своју националну и државну слободу.
Слободу своју у Господу, која се састоји у верном хођењу и живљењу пред Богом у правди и истини и у неодступном творењу сваке заповести Божје, стекао је Свети Јоаникије кроз многобројне богоугодне подвиге своје, који су само једином Богу били познати. Јер од ране младости своје он себе свег посвети Богу и животу за Бога, због чега и напусти свет и вреву светску и удаљи се у пустињу, то јест у једну забачену клисуру Црне Реке (на Ибру), где молитвено самоваше и тиховаше у једној тамошњој тесној пештери. Ту своју тамну пећину Преподобник Божји убрзо претвори у светли храм Божји, јер у души својој изгради свети и нерукотворени храм Божји у Духу, а затим и саму ту пећину претвори у храм Светих Арханђела Божјих.
Када се затим слава подвига Светитељевих пронесе по околним крајевима и међу свим верујућим људима, који због тога у великом броју почеше долазити Преподобноме, Јоаникије тада напусти своје место подвига и одбеже у непроходне крајеве Ареничке, где се сакри у густу шуму звану Девич, по чему касније и би назван Девички. Тамо се склони у долину једног шумског потока, и пребиваше у шупљем стаблу једне букве. И овдашњи његови велики и богоугодни подвизи познати су јединоме Богу Свевидећем, али се из дара чудотворства Светитељевог види колико су они били велики и угодни Богу. О њима се делимично говори у старим Житијама и Службама написаним Светом Јоаникију. Кроз те своје многе и напорне подвиге, кроз разноврсна искушења причињавана му од демона, Светитељ Јоаникије изашао је као искусан и славан победник, што се види и из тога што му је Бог дао чудотворну моћ и власт над нечистим дусима и њиховим пагубним дејствима.
На овом новом месту својих нових подвига Свети Јоаникије је ускоро подигао цркву Ваведења Пресвете Богородице, и тако постао први ктитор новог манастира Девича[2] који и до данас постоји. Нешто касније, други ктитор манастира Девича постаје и тадашњи Српски владар, деспот Ђурађ Бранковић (1427—1456. г.), у знак захвалности Светом Јоаникију за чудесно исцељење његовим молитвама деспотове болесне кћери Маре. Касније је манастир Девич стекао не мало монашко братство, па су манастирска братија још дограђивала манастир и манастирску цркву. По престављењу пак Преподобног Јоаникија, а то је било 2. децембра 1430. године, подигнута је мала црквица на његовом гробу, која и до данас стоји неповређена, док су остала манастирска здања много пута била рушена и поново обнављана, благодатном помоћу Светог Јоаникија и трудом благо-честивих житеља манастира Девича и околних верника.[3]
Одмах по блаженом престављењу и чесном погребењу Светог Јоаникија, почела се пројављивати његова богодана чудотворна и целебна моћ. Због тога је побожни народ оближњих и даљних крајева почео притицати његовим светим моштима и просити од Светога благодатна исцељења за душе и тела своја. А дивни Чудотворац Девички богодарежљиво исцељиваше све болести и немоћи оних који му са вером и љубављу прибегаваху. Али, исто тако, Светитељ понекад и кажњаваше, и то оне који Бога не поштоваше и свети манастир Светитељев нападаше. Ево једног таквог примера, који је забележио свети владика Охридски и Жички Николај, у свом „Охридском Прологу".
За време Првог светског рата и аустријске окупације дође у манастир Девич један официр, Мађар, с одредом војске. Он доведе игумана, Дамаскина, у гробницу пред ћивот Светог Јоаникија, и упита га шта има под каменом плочом? „Светиња", одговори му игуман. „Каква светиња", насмеја се официр, „ту су некакве ствари скривене". И нареди одмах војницима, да пи-јуцима лупају и одваљују плочу. Но док се то вршило, официра спопадне мука по средини тела. Он легне у постељу, и пред вече тога истог дана умре. Уплашени војници напусте и започети посао и манастир, па побегну. Тако се Свети Јоаникије показа страшан непријатељима светиње Божје и неодољив поборник православних.
Слично чудесно дело учини Светитељ и за време Другог светског рата, када у његов манастир навалише муслимански насилници и тлачитељи православних, такозвани балисти. Они нападоше на манастир Девич и разорише скоро сва његова здања. Но када хтедоше да разруше и цркву над гробом Светог Јоаникија, бише спречени на тај начин што се некима од њих укочише руке и прсти залепише за дршке од будака и пијука, тако да остадоше на месту непокретни и скоро окамењених руку и прстију. Тек после многих молби и молитава Светитељу, он им се смилова и ослободи узетости ове безбожнике. Тако се и овде показа сила вере хришћанске праваславне и светитељска моћ и чудотворност Светог оца Јоаникија.
Дивна су и многобројна чудеса Светог Јоаникија, учињена од времена његовог пресељења са земље на небо па све до наших дана. Нека од најновијих чуда његових описана су под 26. априлом, а овде ћемо споменути још нека која тамо нису изнета.
У неко време турског ропства беше запустео манастир Девич, те се у њему не појаше песма Богу. Тада неки православни хришћанин по имену Милош, из Херцеговине, спремаше се да иде у Јерусалим на поклоњење тамошњим светињама. И баш кад је мислио кренути на пут, јави му се Свети Јоаникије у сну и рече му, да не иде у Јерусалим. Боље ти је, објасни му Светитељ, да идеш у Девич и тамо моју цркву почистиш и уредиш него да идеш у Јерусалим. Милош послуша и дође у запуштени Девич, почисти га, уреди, и учини те поново пропоја. Ту се онда Милош замонаши и остане до краја свога живота, служећи Богу и Светитељу Божјем Јоаникију.
Чудотворност Светог Јоаникија привукла је у његову обитељ манастир Девич још једну душу, која се потом предала богоугађању. Реч је о преподобној подвижници Ефимији монахињи, у народу познатијој под именом блажена Стојна.[4] Стојна је живела у прошлом веку. Рођена је у селу Лопижима код Сјенице, у кући Зарића, сада сасвим расељеној због зулума турског и агарјанског у Србији. Стојна је од детињства била чобаница оваца. Као чобаница она је једном ударила једну немирну овцу, но ударила је тако да је тај удар нанео више бола савести и срцу Стојнином неголи телу овчијем. Тај удар није био смртоносан за овцу, али је Стојна због тога много плакала. Увече је Стојна дотерала овце дому оца свога, али их ујутру није више истерала на пашу, јер се те ноћи разболела. У болести својој Стојна умоли браћу, да је одведу Светом Јоаникију у Девич. И браћа је заиста и одведу Светитељу. Када је стигла до храма овог Божјег Чудотворца, Стојна положи лице своје на његов ћивот, и није се могла лако раставити од ћивота и од многих суза. Кроз неколико дана, њој се у Девичу потпуно поврати здравље, и она од тада остане у манастиру, где се затим и замонаши и остане под именом монахиња Ефимија.
Многобројна су и непрекидна све до данас чудеса Светог Јоаникија, чињена Богом преко њега многим и многим људима, и то не само православним Србима, него чак и иноверним Шиптарима и муслиманима. Тако је Светитељ учинио и следеће дивно чудо. У потоку испод манаетира Девича налази се света водица, агиазма. На ту воду одводе болеснике и умивају их ради исцељења, јер се ту у близини подвизавао Свети Јоаникије и подвизима својим осветио и природу воде. Крај те воде стајао је један бакрени тас, где су захвални људи метали новац. Неки Арнаутин украде тај тас и однесе га својој кући. Но он због тога полуде, и би од сродника донесен под ћивот Светитељев. И слуга Бога Човекољупца Јоаникије милостиво исцели овог Арнаутина и поврати му изгубљвни разум и памет.
Најзад, да споменемо и ово чудо Светог Јоаникија. За време последње обнове манастира Девича (после Другог светског рата), неки родитељи доведоше у манастир своју сумасишавшу девојчицу, молећи од Светог Јоаникија исцељење за њу. И заиста, после молитава у маиастиру, по благодати Светога, девојчица би сасвим исцељена. Она је потом одрасла и удала се, и са својим здравим дечачићем, кога је у браку добила, редовно отада долази у манастир Девич на поклоњење и благодарење Светитељу Божјем Јоаникију Чудотворцу.
Тако је диван Бог у Светима Својима, и у овом Светом Јоаникију, новом Чудотворцу. Његовим светим молитвама нека Господ Свемилостиви и нас помилује и спасе. Амин

Назад на врх Go down

Невероватна чуда Божија Empty Re: Невероватна чуда Божија

Порука  Sveto Pravoslavlje on 3rd December 2009, 23:28

ЧУДЕСА КАЗАНСКЕ ИКОНЕ МАЈКЕ БОЖЈЕ

Била је зима 1941. године. Немци су се приближавали Москви. Русија се налазила на ивици катастрофе. Тих дана скоро нико није веровао у победу. Нису знали шта да раде, видели су само пропаст, свуда је била само паника, страх, очајање. Када је почео велики Отаџбински рат, патријарх антиохијски Александар Трећи обратио се посланицом хришћанима целог света за молитвену и материјалну помоћ Русији. Тада је руској земљи остао само веома мали број истинских пријатеља. Постојали су велики молитвеници и у Русији, такви као јеросхимонах Серафим Вирицки. Хиљаду дана и ноћи се молио он за спасење земље и народа Русије у тим најтежим годинама, када су земљу притискали непријатељи. Али као и 1612. године Промислом Божјим ради пројављивања воље Божје и одређења судбине народа и земље Русије био је изабран пријатељ и молитвеник за њу из братске Цркве - митрополит Ливанских гора Илија (Антиохијска патријаршија). Он је знао шта значи Русија за свет; знао је и зато се увек молио за спасење руске земље, за просветљење народа. После апела Александра Трећег, митрополит Илија је почео ватрено и свим срцем да се моли за спасење Русије од пропасти, од непријатељске најезде. Одлучио је да се затвори и да моли Мајку Божју да му открије чиме се може помоћи Русији. Он се спустио у камено подземље, куда није допирао ниједан звук са земље, где није било ничега осим иконе Мајке Божје. Владика се тамо затворио, није јео, није пио, није спавао, већ се само клечећи молио пред иконом Мајке Божје испред које је горело кандило. Сваког јутра владици су доносили извештај са ратишта о броју убијених и о томе докле је дошао непријатељ. Након три дана бдења јавила му се у огњеном стубу Сама Мајка Божја и објавила да је изабран он, истински молитвеник и пријатељ Русије, да би пренео заповест Божју за земљу и руски народ. Ако све што је било заповеђено не буде испуњено, Русија ће пропасти. "У целој земљи морају бити отворене цркве, манастири, духовне академије и
богословије. Свештеници морају бити враћени са фронтова и из затвора, треба да почну да служе. Сада се припремају да предају Лењинград; он се не сме предати. Нека изнесу", рекла је Она, "чудотворну икону Казанске Мајке Божје и нека је пронесу у литији око града, тада ниједан непријатељ неће ступити на његову свету земљу. То је изабрани град. Испред Казанске иконе треба одслужити молебан у Москви; затим она треба да буде у Стаљинграду, који се не сме предати непријатељу. Казанска икона треба да иде са војском до граница Русије. Кад се рат заврши, митрополит Илија треба да дође у Русију и да исприча о томе како је она била спасена". Владика се повезао са представницима Руске цркве и са совјетском владом те им пренео све што је било заповеђено. И сада се у архивама чувају писма и телеграми која је митрополит Илија слао у Москву. Стаљин је позвао митрополита лењинградског Алексија (Симанског), месточувара патријаршијског престола митрополита Сергија Страгородског) и обећао да ће испунити све што је пренео митрополит Илија, јер више није видео никакву могућност да спасе положај. Све се догодило онако како је било и проречено. Није било снаге да се непријатељ заустави. Била је страшна глад, свакодневно су умирале хиљаде људи. Из Владимирске саборне цркве изнели су Казанску икону Мајке Божје и обишли с њом у литији око Лењинграда - град је био спасен. Многима је и до дан данас несхватљиво како се одржао Лењинград, јер помоћи му није било: оно мало што су довозили била је само кап у мору. Ипак, град је издржао. Поново су се потврдиле речи које је светитељ Митрофан Вороњешки рекао Петру Првом о томе да је град св. апостола Петра изабрала Сама Мајка Божја и док је Њена Казанска икона у граду, и док постоје молитвеници, непријатељ не може ући у град. Ето зашто Петровграђани тако поштују Казанску икону Мајке Божје. Она је све време, од оснивања града, била његова Заштитница, као и целе Русије. Занимљиво је и то да је блокада Лењинграда била прекинута на дан празновања св. равноапостолне Нине, просветитељке Грузије. После Лењинграда Казанска икона је почела свој поход по Русији. И Москва је такође била спасена чудом. Пораз Немаца код Москве, то истинско чудо, јављено је молитвама и заузимањем Божје Мајке. Немци су панично бежали, гоњени ужасом, путем су остављали технику и нико од немачких и руских генерала није могао да схвати зашто се то догодило. Волоколамски пут је био слободан и ништа није сметало Немцима да уђу у Москву. Затим су Казанску икону превезли у Стаљинград.Тамо се испред ње одржавала непрестана служба - молебани и помени погинулих војника. Икона је стајала усред руске војске, на десној о бали Волге, и Немци нису могли да пређу реку какве год напоре улагали. Био је тренутак кад су браниоци града остали само на малом комаду земље уз Волгу, али Немци нису могли да их униште јер се тамо налазила Казанска икона Мајке Божје.
Славна Стаљинградска битка почекла је молебаном управо испред те иконе и тек после тога био је дат сигнал за напад. Икону су довозили на најтеже делове фронта, тамо где су биле критичне ситуације, на места где су биле припремане офанзиве. Свештенство је служило молебане, војнике су шкропили светом водицом. Како су сви са дирнутошћу и радошћу прихватали све то! Дошло је време славне руске старине! Какви су били молитвеници на руској земљи! И Мајка Божје је њиховим молитвама терала непријатеље, уносећи ужас у њих. Приче о чудесним случајевима чуле су се и од многих бораца на ратишту, рачунајући ту и оне који нису веровали у Бога. Треба испричати о једном таквом сведочанству заузимања и помоћи Мајке Божје. Догодило се то за време напада на Кенигсберг 1944. године. Ево шта прича официр који се налазио у самом центру догађаја битке за овај град-тврђаву: "Наша војска је већ била
потпуно преморена, а Немци су још увек били јаки, губици су били огромни и тасови на ваги су се колебали, могли смо тамо да доживимо страшан пораз. Наједном видимо: дошао је командант фронта, са њим много официра, а са њима свештеници са иконом. Многи су почели да се шале: Ево довезоше попове, сад ће они да нам помогну... Али командант је брзо прекинуо све шале, наредио је свима да се построје и да скину капе. Свештеници су одслужили молебан и пошли са иконом на линију фронта. Ми смо са недоумицом гледали: куда они иду овако? Све ће их побити! Немци су тако страшно пуцали да је то био прави ватрени зид! Али они су спокојно ишли у ватру. И наједном је пуцњава са немачке стране у једном тренутку прекинута. Тада је био дат сигнал - и наша војска је почела општи напад на Кенигсберг с копна и с мора. Догодило се нешто невероватно: хиљаде Немаца је гинуло и хиљаде њих се предавало! Како су затим сви заробљеници причали: пред сам руски напад "на небу се појавила Мадона" (тако они називају Богородицу), Коју је видела сва немачка армија, и свима је оружје апсолутно отказало послушност - нису могли да испале ниједан метак. Онда је наша војска, пробивши жичане препреке, лако сломила отпор и заузела град који је до тада био неприступачан, а ми трпели велике губитке. За време овог јављања Немци су падали на колена и многи су схватили о чему се ради и Ко помаже Русима!". И још једна чињеница. Кијев - мајку руских градова - ослободила је руска војска 22. октобра - на дан празновања Казанске иконе Мајке Божје (по црквеном календару, или 4. новембра по новом). И то је било веома значајно за руски народ: одатле је почела Русија, ту се догодило крштење руског народа, који је заувек изабрао хришћанство и православну веру. Сва истинска сила и сва истинска срећа руског народа је у православној вери! Двадесет хиљада храмова Руске православне цркве је било отворено у то време. Тада се молила сва Русија! Молио се чак и Јосиф Стаљин, о чему постоје сведочанства.
_________________________________________
Из књиге "Небески Јерусалим и велики Вавилон

Назад на врх Go down

Невероватна чуда Божија Empty Re: Невероватна чуда Божија

Порука  Sveto Pravoslavlje on 3rd December 2009, 23:41

REZULTATI nedavne analize, koju je napravio Centar sudske medicine i kriminalistickih ekspertiza Ministarstva odbrane Rusije šokirao je onaj deo ruske javnosti koji vec dugo prati neuobicajene pojave plakanja ikona. Pet nedelja naucnici su analizirali sadržaj suza ikone Bogorodice Kazanske.
Saradnici ovog centra došli su do zakljucka da u suzama Bogorodice postoje cestice krvi. U drugoj etapi analize ustanovili su da je to ljudska krv. Posle komplikovane analize Sergej Harlamov i njegovi saradnici utvrdili su i to da se radi o ženskoj krvi.
U dokumentu, koji su potpisali eksperti, stoji da je na tri tampona vate koji su bili natopljeni tecnošcu sa ikone pronadena ljudska krv, ženskog pola. U krvi je pronaden antigen A iz cega se može izvuci zakljucak da je žena imala grupu krvi A.
Inicijator te analize, koja je zazvucala kao senzacija, bio je 49-godišnji vojni lekar pukovnik Aleksandar Golovkov. Dok nije video kako ikone placu, lekar Golovkov se nije smatrao vernikom. Kad je video kako sa ikone teku krvave suze u vojnom gradicu Klin, pukovnik Golovkov je odlucio da ponese uzorke te tecnosti na analizu.

Prvo su analizu napravili strucnjaci na akademiji hemijske zaštite u Moskvi. Rezultati su bili napravljeni na najsavršenijim aparatima i šokirali su analiticare. Oni su registrovali 34 elementa belancevina koje ne postoje u prirodi. Nakon toga pukovnik je odlucio da se nastavi analiza u Centru sudske medicine u laboratoriji za geneticku identifikaciju gde su i utvrdili da suze imaju cestice ženske krvi.
Zasada se nisu oglasili drugi ruski naucnici da prokomentarišu otkrica svojih kolega.
Zbog toga što je u Rusiji sve veci broj slucajeva da ikone placu, pre pet godina Ruska pravoslavna crkva je osnovala posebnu petoclanu komisiju ciji je zadatak da pokuša da objasni zašto se dogadaju neuobicajene pojave, kao što je plac ikona ili njihovo obnavljanje posle mnogo godina. Naime, ima primera da skoro izbledele ikone, posle odredenog vremena, opet postaju sasvim jasne i vidljive. U toj grupi za objašnjavanje neuobicajenih pojava su dva fizicara, jedan geolog, jedan biolog i jedan filolog.
Nedavno su clanovi komisije bili u jednoj kuci gde ikone placu.
- Koliko mi znamo, danas u Rusiji postooje tri kuce gde ikone placu. Dakle, ne radi se samo o ikonama koje imaju vlasnici tih kuca vec i one koje donesu drugi. Nedaleko od grada Brjanjsk bili smo prisutni kad se pojavilo ulje na površini ikone. Domacica je na sto prostrla cisti stolnjak, zatim list papira. Na njih su stavljene dovezene ikone. Pop je održao molitvu. Domacini su zamolili da mi gosti, izademo iz kuce, jer nije u redu da budemo prisutni dok se dogada cudo. Vratili smo se posle sat vremena i videli da su sve ikone bile orošene kapima. Dakle ulje se pojavilo na površini ikona. Prošao sam prstom po ikoni da vidim hoce li se ulje pojaviti još jednom. Ono se nije pojavilo. Nisam stekao utisak da su domacini poprskali ikone uljem dok smo mi izašli. Razna ulja koja smo mi uzimali na analizu po sastavu su slicna maslinovom ili suncokretovom ulju - prica akademik Pavel Florenski, clan komisije.

OBNOVA

POZNATI ruski restaurator Oleg Nikolajevic Ovcinikov, koji je skidao prljavštinu sa poznatih ikona nikada nije doživeo da se one same obnove. Došli smo do zakljucka da se obnavljaju novije ikone koje su nacrtane krajem 19. i 20. veka.
Akademik Florenski priznaje da ne može jasno da objasni zašto placu ikone.
- Svaki vernik cisti ikonu tako štto je briše krpom, a ona može biti navlažena uljem ili vodom. Jako vredne ikone ne diraju. Zato je teško reci zašto neke ikone placu - iskreno kaže Florenski

Назад на врх Go down

Невероватна чуда Божија Empty Re: Невероватна чуда Божија

Порука  Sveto Pravoslavlje on 4th December 2009, 00:06

НАЈЧУДЕСНИЈА БОЖИЈА ПОТВРДА
ПОСЛЕДЊИХ ВРЕМЕНА

ТРЕЋЕ БОЖАНСКО ЈАВЉАЊЕ
ЧАСНОГ КРСТА

ПО СТАРОМ ОТАЧКОМ КАЛЕНДАРУ
14. СЕПТЕМБРА 1925.


Треће Божанствено јављање Часног и Животворног Крста, које се догодило око поноћи уочи велилког празника Воздвижења Часног Крста, 14. септембра 1925. по отачком календару је засигурно најчудеснији Божији знак последњих времена.
Вест о овоме чуду, које се догодило изнад тада оронулог и напуштеног манастира Св. Јована Богослова крај Имита (сада Папага), дошло је до грчког народа следећег дана, 15. септембра 1925. (28-ог по новом календару), посредством атинског дневног листа „Скрип“ који тај догађај објавио на насловној страни.
Више од две хиљаде верних који следе отачки календар дошло је, прогоњено од новатораца, са својим свештенослужитељем о. Јоанисом Флором и ту пробдело, славећи празник Воздвижења часног Крста у запуштеном манастиру Св. Јована Богослова.
Дневни лист „Скрип“ је, између осталог, писао:
„Од девет сати синоћ, више од две хиљаде људи почело је да се сабира у храму Св. Јована Богослова ван града, где се савршавало бденије. Разуме се да ово окупљање верних није измакло пажњи локалних органа власти, који су око 11 сати посетили службу из, како рекоше, разлога одржавања реда.
Но, каква год била њихова дужност, неки тренутак након што су пристигли, хтели - не хтели, билу су приморани да се придруже мноштву верних, које чак ни спољашње двориште храма није могло да прими из разлога претежнијих од ма какве људске наредбе или силе.
Било је око пола сата по поноћи када се тачно изнад храма и у правцу од истока до запада указао сјајни крст, чије је блистање, ограничено на окупљени верни народ, потпуно сакрило сијање звезда и обасјало храм и двориште као да је неко на њих уперио велики рефлектор.
Јасно ограничен знак Крста на небу наклонио се надесно, па се од доњег краја вертикалног знака обликовао мањи крст, тиме што му је додата још једна положена линија. Овај знак био је непрекидно видљив још пола сата, а потом је почео полако да гасне.
Оно што је уследило појави овога знака немогуће је описати људским језиком. Сви сабрани, павши на колена и потресно ридајући, почели су да поју и славослове Господа једним устима и једним срцем. Припадници органа безбедности, заборавили су на свој задатак и у дубини срца поново пронашли веру детињих година. Цело то место претворило се у кутак са неког другог, надземаљког света, сви су били обузети неизрецивим свештеним трепетом, сви су грцали. Настављено бденије окончано је у четири сата ујутру, када се читава река људи упутила ка граду, причајући на сваком кораку о ноћном чуду које их је све потресло.
Можда ће бити неверних који ће овај догађај оспоравати, можда ће се наћи самоуверени, који ће гледати да овај феномен протумаче аутосугестијом или каквим другим усиљеним разлогом, али аргументи и једних и других у сваком случају падају као неосновани, ако се има у виду да се не ради о тренутном феномену који је блеснуо попут звезде падалице, већ о појави видљивој више од пола сата, коју је гледало и дивило јој се више од две хиљаде људи.“
Ево шта је 1974. године писцу испричао Јоанис Глимис (сада покојни), један од људи из полиције који је био међу снагама посланим да растерају ИПХ и ухапсе јереја:
„Био сам један од људи из Полицијске школе, које су те вечери пре педесет година послати у црквицу Св. Јована Богослова да спрече бденије.
Тамо је требало да старокалендарци служе бденије, будући да је свитао празник Воздвижења Часног Крста. Пошто се сабрало много народа, отприлике две хиљаде људи, нисмо покушали да ухапсимо јереја, како нам је наређено, већ смо се мирно повукли на једну косину и чекали да се бденије заврши.
Око пола сата пред поноћ зачули смо велики и необичан жагор који је долазио од масе људи. Не губећи време, похитали смо да видимо шта се збива...и видесмо... цела маса верних налазила се у усхићењу. На коленима, једни плачући, а други вапијући „Господе, помилуј“, усмерили су погледе ка небу, док су неки од велике тронутости обамрли. Тада смо и ми погледали и угледали чудо, један огроман свесјајни Крст, како веома високо над храмом обасјава читаву околину. У почетку нас је обузео страх, али сместа приђосмо, падосмо на колена и, заборавивши зашто смо ту, заплакасмо као мала деца.
Заиста је излишно да вам кажем да смо свето бденије, ганути, пратили до краја, али не више као прогонитељи, већ као верни хришћани. Ујутро, када смо дошли у Школу, свима смо испричали о великом чуду које смо имали среће да видимо. После су почела испитивања, а ми смо сви под заклетвом говорили да смо јасно видели Часни Крст високо на небу.“

(Јоанис Д. Глимис, 78 година)


Ево још једног од сто сведока чуда, Атанасија Прималиса, који није био на бденију, већ је са места возача трамваја Божанско јављање пратио са стотинама ноћобдија са Омоније (трг – строги центар Атине). Ово нам је он сам, који је данас уснуо у Господу, испричао 1974. године:
„Те вечери 1925. године, када се јавио Часни Крст, возио сам последњи круг као возач трамваја. Стигао сам на Омонију и окренуо круг, када сам видео људе како гледају ка небу и вичу: „Погледајте... Крст...Крст!“ Сместа сам притиснуо кочницу и зауставио возило. Истурио сам главу кроз врата трамваја и, недостојан, видео Часни Крст Господа нашега, нека је благословено Име Његово, како блиста изнад Имита. Не сећам се колико се задржао. Знам само једно – да ме је Часни Крст који сам видео те вечери начинио другим човеком. Од тада сви у мојој породици постали смо верна чеда Цркве Истинитих Православних Хришћана.“

(Анастасиос Прималис, 80 година)


И на крају, ево шта је један од очевидаца, иначе ветеран свете борбе за отачко предање, Илија Ангелопоулос, веома потресно испричао писцу 1974. године:
„Било ми је 18 година. Са својом покојном мајком отишао сам да бдим те вечери у црквицу Св. Јована Богослова, која се налази у подножју Имита. Спремили смо се за причешће. Око 11:30, док се појало, ако се добро сећам, велико вечерње празника Воздвижења, на небу се појавио Часни Крст. Његова светлост била је толико јака да је цела област била осветљена. Сви смо, молећи се, пали на колена и нисмо могли да се наситимо гледања овог Божанског дара. Сећам се тачно једног слепца, који је био крај мене и затворених очију, руку подигнутих ка небу, викао гласом очајника – Господе помилуј!“

(Илија Ангелопулос,68 година)


Глас о Божијем знаку обишао је Грчку и прешао њене границе. Узнемирени синод епископа обновљенске цркве покушао је након једне године да у једном „саопштењу“, детињасто расуђујући, омаловажи чудо:
„То што се јавило старокалендарцима, ако се заиста јавило, било је Божије сведочење да се налазе у великој прелести. Знак им је говорио (!): „О, безумнни, зар вам није познато да је празник Крста прошао? Толике стотине хиљада људи сагласне су са тим да је данас 26. септембар, а ви и даља мислите да је 13-ти и навечерје празника Крста. Зашто, неверни, празнујете празник Крста 27-ог, какда то треба чинити 14-ог септембра?“ То би, дакле, ово могло да значи, ако је виђење, уистину било.“
Старокалендарци су им дали такав поражавајући одговор, који је дословно, како народ каже, учинио да ови прогутају језик, предлажући им да се организује испитивање тада присутних компетентних личности, као и самих органа власти. Зашто не би пристали на то? Зато што би се у истрази показало ко је лицемерни лажљивац.

(Елиники, 15. 7. 1926.)



Међутим како нам је открио Јоанис Глимис, један од полицајаца, постојала је истрага под заклетвом, но тадашњи министар унутрашњих послова, г. Кондилис, сакрио је од јавности њене резултате.

(из књиге „Страдања ИПХ
У периоду 1925-1929, први том, Пиреј,1991. митрополит Калиопије

Назад на врх Go down

Невероватна чуда Божија Empty Re: Невероватна чуда Божија

Порука  Sveto Pravoslavlje on 4th December 2009, 00:09

ПРОГЛЕДАО ДЕСЕТОГОДИШЊИ ДЕЧАК У РУСИЈИ

Десетогодишњи дечак Владимир Суздаљев прогледао је након помазивања очију светим миром. "Ово је право чудо Господње. Лекари су констатовали 100 процентно слепило мога сина", рекла је Татјана, Владимирова мајка.

Свако јутро после трагедије, која је задесила њеног сина, Татјана је долазила у храм у Оренбургу и на кољенима молила Свевишњег да спаси њеног сина. Једно јутро пришла јој је једна жена и рекла јој да се у селу Городишће, у храму светог Арханђела Михаила, налази чудотворна икона Пресвете Богородице "Брзопомоћнице".

Татјана је одмах отишла тамо и молила се до ноћи. Када је ујутро дошла у болницу, речено јој је да се Владимир пробудио из коме. Након месец и по изашао је из болнице, али су лекари рекли да ће остати доживотно слеп. Татјана се након тога још усрдније молила Мајци Божијој. Видевши је једанпут, како се са сузама моли пред чудотворном иконом, свештеник јој је дао мало светог мира са ове иконе. Три дана Татјана је своме сину мазала очи и молила се, а четврти дан Владимир је прогледао. "Са таквом дијагнозом није могло бити ни речи о 100 процентном враћању вида. Ја као лекар ово не могу објаснити. Ово је чудо", рекла је лекар Нина Суворов.

Извор: Итерфакс - Инфо служба СОЗ-а Епархије зворничко-тузланске

Назад на врх Go down

Невероватна чуда Божија Empty Re: Невероватна чуда Божија

Порука  Sveto Pravoslavlje on 4th December 2009, 00:13

Jovan Plamenac
MUČENIČKA SMRT 70 MONAHA


Pre više od pet vekova, kotorski dućandžija Marin Druško, po nagovoru providnika, sipnuo je malo, samo malo, arsena ili kakvog drugog smrtonosnog praška u riblju čorbu spremljenu za slavsko obedovanje monaha. Protiv lek koji je dobio, da bi zavarao tragove, nije delovao, pa je i on ispustio svoju crnu dušu. To je po predanju. Po nauci, stvar nije do kraja ispitana - vele istoričari, odvajkada, većinom, uz jačeg i vladajućeg. Ali, tu je prste umešala i savremena medicina, pa, ako je verovati stručnjacima, toksikolozima iz Vojnomedicinske akademije u Beogradu, čitava rabota biće uskoro sasvim razjašnjena.

Kada i kako iz kostiju starih pet vekova teče sveta tečnost miro? Posredi je, vele, čudo Božje.

Umoljavamo Vaše Visokopreosveštenstvo da blagoslovite da se od sada pa do kraja vijeka o manastirskoj slavi na bratskoj trpezi ne poslužuje niti riblja niti koja druga čorba... piše u izvještaju jeromonaha Ilariona, nastojatelja manastira Arhanđela Mihaila na Prevlaci u Boki Kotorskoj, mitropolitu crnogorsko-primorskom, zetsko-brdskom i skenderijskom Amfilohiju, o proslavi slave ovog manastira 21. novembra 1991. godine.

Manastirska slava proslavljena je monaški skromno. Na ručku, bez čorbe, koji je, po svetogorskom običaju, pripremio susjedni i bratski manastir Podmaine, bilo je sedmoro zvanica.

Dva dana kasnije komisija u sastavu: dr Nada Glogovac, ljekar, jeromonah Ilarion, namjesnik manastira Svetog Arhanđela Mihaila, jerej Momčilo Glogovac, paroh risanski, đakon Jovan Bajković, sekretar Eparhijskog crkvenog suda, i dr Nenad Milošević, docent Bogoslovskog fakulteta u Beogradu, otkopala je manastirsku kriptu i uzela više kostiju, dio zemlje oko njih i dio zemlje iznad kripte i sve je to poslala Toksikološkom institutu VMA u Beogradu.

Sedam mjeseci ranije, 15. maja, izvađene su iz zemlje ljudske kosti koje su i navele ljude iz Crnogorsko-primorske mitropolije da se upuste u istraživanje. Tog dana, kopajući zemlju radi obnavljanja manastirskog konaka, radnici su naišli na kosti.

Kakve sad veze imaju ove, reklo bi se slučajno nađene kosti, sa slanjem kostiju iz kripte na toksikološku analizu, a ovo sa molbom jeromonaha Ilariona mitropolitu Amfilohiju da se na manastirskoj slavi ne služi čorba?

Velik je Miholjski zbor, velika je Prevlaka Bokokotorska! I čudna je priča o njoj. Čudna, jer se na njoj događaju čuda. Ranije ljudska čuda, a sada, evo, i Božja!

Pođimo redom, od Božjeg do ljudskog čuda.

Sveti Evstatije Prevlački bio je šesti po redu arhiepiskop srpski (prvi je bio Sveti Sava), od 1279. do 1286. godine. Prethodno je osam godina bio episkop zetski i stolovao je na Prevlaci. Tu se, na Prevlaci, i zamonašio. U međuvremenu, bio je u Svetoj Zemlji, pa na Svetog Evstatija na Prevlaci, bio je i autor ovog teksta. Nakon liturgije i ručka, sa sveštenicima, monasima i nekoliko njima bliskih mirjana, ušao sam u crkvu Svete Trojice, koja je dio manastirskog kompleksa. Otac Dimitrije iz Cetinjskog manastira, koji obnavlja manastir Stanjeviće, izneo je iz oltara dio moštiju otkopanih 15. maja prošle godine. Podigao je parče jedne kosti, rekao bih dio zgloba, i iz njega je kapala tečnost. Većina prisutnih je već bila ovdje i ranije je vidjela to što sam ja gledao prvi put u životu.

Ne vredi pokušavati opisati taj osjećaj dok gledate kako parčence ljudske kosti ispušta tečnost. Vidite ga tako malo, a iz njega kaplje li kaplje. Trajalo je to poduže, i iz te koščice je iskapalo tečnosti po zapremini barem kolika je ona sama. Kako da opišete osjećaj dok gledate kako vam se pred očima oburvava fizika?

Zaista, čitajući o mirotočivim moštima Svetog Simeona, pređašnjeg Stefana Nemanje, i nekih drugih svetitelja, mislio sam da je to neka metafora. To što sam gledao u crkvi Svete Trojice na Prevlaci na Svetog Evstatija ove godine šokiralo me. Rekli su mi da su to mirotočive mošti, ali moja svijest školovana na matematičkom smjeru gimnazije i kasnije na astronomiji to nije mogla da shvati bukvalno. A sada vidim kako miro bukvalno kaplje iz koščice.

Ušeprtljao sam se pred svetošću koja se pokazala ispred mene. Tek kada sam vidio da otac Matej iz Cetinjskog manastira snima video kamerom mirotočenje, a Lazar iz Kotora fotoaparatom, dohvatio sam se fotoaparata koji mi je visio o ramenu. Škljocao sam nasumice.

Nijesmo znali smijemo li dotaći miro. Onda, mirno, normalno, kao na svakom drugom miropomazanju, otac Dimitrije nas je miropomazao. Iz koščice je i dalje kapalo. Svi smo htjeli da odnesemo barem kap svetog mira kući, a niko se nije usuđivao da upita smijemo li... Onda je neko pitao...

Crkva je mirisala. Bio je to miris moštiju koji je dolazio iz kivota gdje su one pohranjene.

- Mošti mirišu kao i druge mošti svetitelja, kao one u riznici Hilandara - priča otac Ilarion. — Miro miriše drugačije. Miro i mošti nemaju isti miris. Kada smo, u maju, izvadili dio moštiju, umili smo ih vinom i u kesi donijeli u moju keliju. Iako je bilo suvo vrijeme, one su počele da vlaže, pa onda i da rose. Prenijeli smo ih u crkvu. Tu je tečnost počela da izlazi nagore, poput sitnih gejzira. Shvatili smo o čemu je reč...

Poslije je došao i mitropolit Amfiholije. Prevlačko čudo nije prihvatio "zdravo za gotovo", iako su u njegovim rukama kosti obilno mirotočile, tražio je maksimalni oprez.

- Miro je bezbojno - kaže otac Ilarion. - Ima miris mladog vina. Takav mu je i ukus kada uzmete samo kap. Ako okusite malo više, gorko je, kao pelen.

Ne toče mirom sve kosti dosad izvađene na Prevlaci. Toči dio onih izvađenih u maju i samo jedna butna kost izvađena u novembru iz kripte.

Do sada je izvađeno kostiju koliko ih, otprilike, ima u dva-tri kostura. Ljudi koji su se pozabavili čudom na Prevlaci smatraju da treba izvaditi barem trista kostura.

Čitav lokalitet manastira, gdje je prije više od pet vjekova bio manastir, posut je kostima. Puno ih je u kripti, ali puno i okolo, ispod trave, i to plitko, na samo nekoliko santimetara.

Nauka fenomen mirotočenja ne može da objasni. On je u sferi Božjeg.

Назад на врх Go down

Невероватна чуда Божија Empty Re: Невероватна чуда Божија

Порука  Sveto Pravoslavlje on 4th December 2009, 00:24

Odg: CUDA BOZIJA
« Odgovor #11 poslato: Новембар 15, 2008, 00:22:10 »

--------------------------------------------------------------------------------

--------------------------------------------------------------------------------
ЧУДЕСА СВЕТОГА КРАЉА СТЕФАНА ДЕЧАНСКОГ

Свети краљ кажњава насилнике

Ради заштите манастира од злих људи, царица Јелена (Душанова жена) поставила је челника Ивоја. Али уместо да брани манастир од насилника и пљачкаша, он је и сам почео да чини насиља и да пљачка манастир. Но убрзо га је стигла казна Светог краља: погинуо је на коњу на очиглед својих наоружаних људи. На место Ивоја буде постављен неки Јунац, који се још горим показао: тукао је монахе а игумана је затворио. Једне ноћи јави му се у сну Свети краљ у страшној визији, од које се насилник толико препао, да је изгубио моћ говора. Кад се пробудио, урлао је као дивља звер. После те визије у току седам недеља са њега је живо месо отпадало, док у највећим мукама није издахнуо.

Свети краљ спасао манастир и народ у њему од Турака

После Косовског боја (на Видовдан 1389.), Турци су се, као бесни вуци размилели по Србији и почели да харају, пале, чине насиља и убијају. Српски народ напуштао је своје куће и имовину и бежао у шуме и неприступачне кланце, да би спасао голи живот. Маса народа из околине Дечана сабрала се у манастир, под окриље и заштиту Светог краља. Једне суботе народ је испунио манастир, као пчеле кошницу. Настала је тамна ноћ, монаси су се повукли у своје келије и манастиром је завладала тишина. Само жижак у кандилу више кивота Светог краља својом слабом и треперавом светлошћу обасјавао је мрачни простор храма и ликове Светитеља на иконостасу. Ову тишину наруши вика и јако лупање Турака на манастирску капију. Под њиховим притиском капија попусти, и они, као бесни вуци, са урликањем упадоше у манастир, спремни на насиље и клање невиног народа. Али у том часу њихово урликање надјача страшан земљотрес, а на небу почеше да севају муње и праште громови, као да је наступио смак света. Страх обузе и Турке и Србе, и одједном настаде гробна тишина. Црква се испуни силном светлошћу, која се из ње разли по читавом манастиру и његовој околини. Светлост је била тако јака, да се игла могла видети на стотину метара око манастира. У том се отворе црквена врата и на њима се појави Свети краљ, у златном оделу, дуге и беле браде, са крстом у десној руци, те стаде код извора пред црквом. У том тренутку га окружи мноштво витезова са бојним копљима, а један витез на виловиту коњу, са исуканим мачем, стаде са десне стране Светог краља. То је био Милош Обилић. Ово чудо гледаху и Срби и Турци и од страха попадаше на земљу. Свети краљ прекрсти крстом на све четири стране и рече благо: "Идите, грешници, а мене, манастир и мој народ оставите на миру." После ових речи визија ишчезе, црквена се врата затворише и светлост угаси. У цркви се зачу дивно појање: "Да васкрсне Бог и расеју се непријатељи његови...", а Турци као бесомучни побегоше из манастира.

Свети краљ спречио претварање цркве у џамију

По заузећу Србије, Турци су многе српске цркве претворили у своје џамије, па су то хтели да учине и са дечанском манастирском црквом. За ову сврху доведена је у Дечане силна турска војска и много њихових верских великодостојника са њиховим поглаваром, да би тај чин био што свечанији. Да ово не би изазвало буну околних Срба, Турци су распоредили своју војску око манастира и донели доста муниције, коју су сместили у кулу звонару на великој капији. Главни војсковођа са доглавницима смести се у најбоље одаје конака и онда позва игумана и монахе и предложи им да се потурче; у противном да одмах напусте манастир. Пошто су одбили да се потурче, игуман и братија молили су, преклињали, плакали, обећавали злато, само да Турци оставе манастир на миру, али ништа није помогло. Турци их истераше из манастира и они се повукоше у испоснице у клисури више манастира. Чим су дошли, Турци поставише на кулу звонару над капијом свој полумесец са звездом, као знак потурчења. То су хтели да ставе и на црквено кубе, али због велике висине без скеле то нису могли одмах учинити, па су оставили за доцније. По истеривању калуђера, остао је у манастиру само још Свети краљ на кога Турци нису рачунали.

По договору међу Турцима, обред претварања цркве у џамију имао се започети пред главним улазом у цркву. Цео простор испред цркве застрт је ћилимима. У средини, на почасним местима, налазили су се заповедник војске Татарин и остали великодостојници. За главног верског старешину одређено је место пред главним вратима са јужне стране. Када су трубе и таламбаси огласили почетак свечаности, војска споља радосно јурну унутра и испуни сав простор око цркве. Тада верски старешина поче да клања на свом месту. Али у том часу земља се затресе и фигура лава стражара са јужне стране поред прозора Светог Георгија откину се, паде на главу верског старешине и размрска је. Његова крв и мозак попрскаше све великодостојнике око њега. Истовремено препукну свод паперте, поломише се мермерне плоче међу гробовима Светог краља и Свете Јелене и изби чудан пламен, који моментално обави цркву изнутра и споља и опали Турке који су стајали уза зид црквени. Овим збивањима придружи се и страшна олуја са провалом облака, муњама и громовима. Један гром удари у полумесец на кули, запали муницију у њој и кула се уз страшну експлозију сруши. Са кулом се сруши и краљева палата. Од провале облака Бистрица надође од брда до брда, и заједно са водом која се сјури низ брдо више манастира, преплави манастирску порту и однесе све што јој се нађе на путу. У тој катастрофи, према сачуваном предању, настрадало је мноштво Турака, а војсковођа Татарин се спасао чудним случајем са остатком војске, која се налазила подаље од манастира. Али и он је платио главом, када је бежећи из Дечана улазио у Пећ, где га је по предању убио капетан Лека Дукађинац, из освете због његове намере да дечанску цркву претвори у џамију. Турци су га прогласили за свога "свеца", ставили му на гроб плочу са натписом, озидали му турбе и палили кандило на његовом гробу. Споменик са натписом уништен је приликом ослобођења ових крајева 1912. године, а турбе се срушило 1926. године.

Свети краљ казнио још једног насилника

У једном старом запису на црквеној књизи Прологу из 1620. године, прича се како је неки обесни Турчин Гашли-паша опљачкао манастир, а игумана Захарију тако премлатио, да је трећег дана умро. Али га је убрзо стигла Божја казна и Светог краља: спопала га је тешка бољка, да се сав жив распадао и у највећим мукама умирао и он, и сви они који су тада били са њим.

Свети краљ неће да напусти манастир

У Првом светском рату (1914-1918), док је српска војска водила тешку борбу са аустро-угарском војском и повлачила се пред далеко надмоћнијим непријатељима ка југу, Бугари су, по договору са аустро-Угарском и Немачком, напали српску војску с леђа и продирући ка Призрену и Пећи нагнали је у беспутне албанске гудуре. Када су у своме надирању допрли до Дечана, прва брига им је била да опљачкају манастир и мошти Светог краља пренесу у Софију, и тако му се освете за његову победу над њиховим царем Михаилом Шишманом на Велбужду 28. јула 1330. године. Они су плански журили да у Дечане стигну пре аустро-угарске и немачке војске и изврше пљачку, јер по договору између бугарске и аустроугарске владе о подели територије Србије, западни део Јужне Србије (област од Косовске Митровице до Пећи и Ђаковице) имао је да припадне аустро-Угарској. По доласку у Дечане, Бугари су опљачкали манастир, затим у једна кола натоварили четири калуђера (руске народности), у друга мошти Светог краља, а у трећа војничку стражу, па кренули из манастира. Кад су стигли у село Дечане (удаљено 2 км. на путу Пећ-Ђаковица), прва кола са калуђерима продужише за Ђаковицу, а друга, са моштима Светог краља, стадоше на раскрсници и остадоше непокретна. Сва напрезања шофера и његовог помоћника да се кола покрену остала су узалудна. Мноштво народа се било сакупило посматрајући шта се догађа. Срби су плакали, а Арнаути се чудили. Док су се Бугари сатима узалуд мучили, појави се из Пећи аустро-угарска коњичка извидница и у галопу дојури до бугарских кола. Кад је командир извиднице сазнао о чему је ствар, упозорио је Бугаре на савезничку лојалност и наредио да се удаље од Светог краља. Затим је наредио да се кивот са моштима извади из кола и преда Србима да га врате у манастир. Срби са радошћу вратише Светог краља у манастир, а Бугари седоше у кола, чији мотор сад лако упали, и одоше посрамљени. Видећи шта се догодило, један стари Арнаутин, рече сакупљеним Арнаутима: "Видите ли, Свети краљ неће да напусти Дечане. Срби опет долазе. Пазите шта радите!"

Бугари су били у Дечанима 8 дана. За то време један њихов генерал са два војна свештеника посетио је Дечане и том приликом опљачкао најскупоценије предмете из ризнице, међу којима и оригинални модел дечанске цркве од сребра, и купу Краљевића Марка.

Свети краљ спречио скидање оловног крова са цркве

По заузећу Дечана у јесен 1915. године, аустријанци су све затечене калуђере интернирали у Мађарску, цркву закључали и кључ предали заповеднику војне страже у манастиру. У манастирским конацима разбашкарила се аустро-угарска војска. За сво време њиховог бављења у манастиру, од краја 1915. године до јесени 1918. године, у манастиру се није служило. То је једини случај у историји манастира када се у њему није служило.

Године 1916. Аустро-угарска влада је издала наредбу да се за ратне потребе (израду оружја и муниције) реквирирају сва црквена звона, метални предмети и оловни кровови са цркава и џамија. Према овој наредби командир војне посаде у Дечанима скинуо је са дечанске куле звонаре 9 звона и послао у Пећ. Потом је наредио војницима да скину оловни кров са цркве. Донесене су високе стубе и усправљене са јужне стране прозора Светог Георгија, на истом месту одакле се откинула фигура лава и убила турског верског старешину, који је хтео да дечанску цркву претвори у џамију. Уза стубе први се попео Фердинанд Кајзер, стао поред прозора и почео да скида оловну оплату са прозора. Један Арнаутин из Дечана, који се ту затекао, видевши шта се ради, рече: "Тешко томе кога Свети краљ удари штапом по глави!" Само што је он то рекао, а војник који је скидао оловну оплату са прозора заједно са скинутим комадом олова стрмоглави се доле и сав се разбије. Својом крвљу и просутим мозгом попрска мермерне плоче, као онај верски старешина тепихе. Сви присутни препали су се када су видели шта се догоди. А још већи страх уђе у војнике, када им је Арнаутин испричао шта се догодило приликом покушаја претварања цркве у џамију. После сахране погинулог војника, чији је гроб међу боровима више старе цркве Светог Николе, командир нареди војницима да продуже скидање олова са крова. Војници се међу собом погледаше и у мислима споразумеше, па изјавише: "За цара и домовину готови смо мрети у сваком часу, скакати у ватру и воду, али не можемо пружити наше руке против ове цркве, коју чува и брани нека виша сила." На ову изјаву официр се намршти, окрену и оде у свој стан. Тако кров оста сачуван.

Свети краљ се јавио ноћу да испита верност чувара Арнаута

Цан Садик, Арнаутин из Дечана, испричао је архимандриту Леонтију како је једне ноћи видео Светог краља. То се догодило пред празник Велике Госпојине 1897.

Мој отац Садик и стриц Реџа, прича он, чували су Високе Дечане и наизменично седели у манастиру. Садик је био старији и домаћин куће, те је Реџа више седео у манастиру. Ја сам као одрастао момчић често одлазио код Реџе и ноћивао са њим у манастиру. Понекад смо долазили и по двојица и ноћ

Назад на врх Go down

Невероватна чуда Божија Empty Re: Невероватна чуда Божија

Порука  Sveto Pravoslavlje on 4th December 2009, 00:26

ЧУДО ДЕСНИЦЕ СВЕТОГ ЈОВАНА ПРЕТЕЧЕ И КРСТИТЕЉА ГОСПОДЊЕГ



МОСКВА / ОКСФОРД / ЦЕТИЊЕ, 13. Јун 2006.г.- Московљанин Владимир Иванович Мастјуков, који се пуних пет година кретао помоћу штака, чудом Светог Јована Крститеља је задобио исцјељење у Храму Христа Спаситеља у Москви и проходао послије поклоњења Светој десници највећег рођеног од жене, јавио је из Москве Радио-Светигори сабрат Цетињског манастира јеромонах Петар (Драгојловић).

„Да би чудо било веће, вијест о томе је преко скоро читаве насловне стране донио прокомунистички лист „Комсомољскаја правда“, каже отац Петар који се налази у пратњи ове велике Светиње на њеном путу по православној Русији.

Према његовим ријечима, овај дневни лист под насловом „Десница Јована Крститеља творила чудеса“ преноси причу о Владимиру Ивановичу Мастјукову, пензионеру који је више од пет година ходао помоћу штака, јер је, како је сам изјавио овом листу, „оболио од лошег живота“. Њега су у Храм Христа Спаситеља 8. јуна довели рођаци и послије прочитане молитве над Десницом Светог Јована, када су кренули да му помогну да изађе из Храма, Мастјуков је узвикну „пустите ме, ја ћу сам ићи“. Он свједочи да су му се у том тренутку у ногама појавиле лакоћа и сила, да је истог тренутка почео нормално да хода.

О овом догађају данас пише и један од најугледнијих дневних листова у Енглеској „Дејли телеграф“, казао је Радио-Светигори монах Павле (Кондић) који се налази на студијском боравку у Оксфорду. Наиме, овај лист је данас на 16-тој страни објавио чланак свог дописника из Москве Адријана Блуфилда под насловом „Чудо руке Јована Крститеља“. У чланку се говори о боравку Претечине Деснице у Москви и наводе два примјера њеног чудотворења.

„Дејли телеграф“ пише да се Владимир Мастјуков, који је прије пет година због ударца изгубио контролу над ногама, поклонио овој Светињи и тренутак послије цјеливања одбацио своје штаке и изашао из Храма Христа Спаситеља. „Осјећао сам велику лакоћу у цијелом свом тијелу, хвала Богу“, преноси „Дејли телеграф“ Мастјуковљеве ријечи.

Лист у истом чланку пише да је Вадим Марушенко из града Омска у Сибиру дошао да се поклони Претечиној Десници. „Не могу исказати ријечима усхићење када сам је видио и цјеливао. Ја само знам да ће ми тегобни живот од сада бити много лакши“, преноси лист његове ријечи.

Лист такође пише о километарским редовима пред највећим православним храмом на свијету који не јењавају већ шест дана, од доласка Свете Деснице из Цетињског манастира у Москву. „Да је овај чланак објављен у каквим црквеним новинама“, каже отац Павле, „овдје у Енглеској не би завредио толику нашу пажњу“.

„Али, овдје у Енглеској, која је већ дуже времена под снажним утицајем секуларизма објављивање овако коректног чланка у овом утицајном и високотиражном дневнику је својеврсно чудо које се такође може приписати Претечиној Десници“, закључио је он.

Назад на врх Go down

Невероватна чуда Божија Empty Re: Невероватна чуда Божија

Порука  Sveto Pravoslavlje on 4th December 2009, 00:28

Svetac i njegovih
2.000 čuda

Glas da je u manastir Svetog arhanglela Gavrila u Zemunu stigla iz Grčke ikona sv. Nektarija Eginskog, svetitelja kojem se u pravoslavnoj crkvi pripisuju čudotvorne moći, proširila se među vernicima brzinom munje. Već u prošli petak - jedini dan u nedelji kad se ikona iznosi pred narod i kad joj se služi akatist - slila se u zemunski hram velika masa ljudi, sa željom da ikonu celivaju i pomole se svecu za zdravlje.
Vernici su na papirima ispisivali imena svojih dragih, koje je sveštenstvo čitalo s molitvom sv. Nektariju "da korake bolesti mnogih uspori do kraja". Svetinja je, inače, darovana na molbu starešine manastira protojereja Radovana Bigovića, koji se obratio manastiru Svete Trojice na ostrvu Egina blizu Atine rečima: "Veoma bismo voleli da u svom hramu imamo ikonu jednog takvog svetitelja koji je po čudotvorstvu široko poznat i slavljen i kod nas, i u celoj pravoslavnoj crkvi... Takvu ikonu smatrali bismo darom Božjim i naši verni bi joj se radovali".
Tako su u grčkom manastiru, zadužbini ovog svetitelja, specijalno za nas uradili okovanu ikonu svetog Nektarija, uputivši je s blagoslovom našim vernima "da im bude i dar, i pomoć". Reč je, inače, o manastiru u kome je svetitelj proveo teške godine svoga života, neprihvatan i progonjen od tadašnjih crkvenih vlasti, ali uvek na Božjem putu. Danas je Egina sa Svetotrojičkim manastirom - u čijoj porti je sv. Nektarije našao mir - meta poklonika iz celog sveta, a poštuju ga osim pravoslavaca i drugi hrišćani.
Sam Bigović kaže da je on u Grčkoj ono što je za naš narod sveti Vasilije Ostroški, i mnogi su mu hramovi širom sveta posvećeni.
Blaženstvo krotkih

KO je sveti Nektarije Eginski? Gde je živeo, na čemu je stekao oreol sveca, ko mu se od vernika najviše obraća?
Samo retki kod nas znaju da je u pitanju svetitelj novijih vremena (umro je 1920. godine i za crkvu je novoprojavljeni), a pripisuje mu se više od 2000 čuda. Ta čuda je Grčka crkva sabrala u knjige, sa imenima i prezimenima ljudi kojima je svetac pomogao. Ona su se počela javljati odmah po njegovoj smrti, iako se svetost ovog starca pročula još za života. U nedavno prevedenoj knjizi kod nas "Zemaljski anđeo - nebeski čovek", u kojoj su sabrani životopis, žitija i sećanja na svetog Nektarija Eginskog uključujući čudotvorna isceljenja, kaže se da je ”tvorio dela koja prevazizilaze moć poimanja, isceljujući najteže bolesnike". Za života "prezren i odbačen od zvanične crkve,dostigao je blaženstvo krotkih i ništih duhom".
Zvanični podaci kažu da je sveti Nektarije (svetovno ime Anastasije) rođen 1846. godine u mestu Silivrija u istočnoj Trakiji, kao peto dete siromašnih roditelja Dimosa i Vasilike Kefalas, koji su mu odmalena duboko usadili hrišćansku veru. Još kao mali, sa 14 godina, krenuo je za poslom u Konstantinopolj, i mnoge je godine proveo u sirotinji, gladan. U crkvenoj karijeri dostigao je čin mitropolita pentapoljskog, sa službom u Aleksandrijskoj patrijaršiji, odakle je proteran zbog loših odnosa i ljudskih spletki.
Ni na Egini, na koju je došao posle silnih potucanja sa željom da obnovi manastir u ruševinama, nije našao mir. Dozvola za to nije stizala čak ni kad je okupio brojno sestrinstvo,a on sam je u obližnjoj kući osnovao školu za nepismene i šio papuče za monahinje.
Najviše se danas svetom Nektariju mole oboleli od raka, i razne su zdravstvene ustanove, uključujući Onkološki i radiološki institut Srbije, uzele baš ovog grčkog sveca za zaštitnika. Na spisku bolesti čije je isceljenje po pravoslavnom verovanju pomogao su paraliza, nervna oboljenja, oboljenja bubrega, očiju, Parkinsonova bolest... Takođe su zabeležena njegova čuda u raznim nesrećama kao što su brodolomi, survavanje autobusa u provaliju, napadi ajkula, ujedi zmija. Vernici govore da im je davao upute i u snu šta da urade da bi ozdravili.Znaci svetosti
NjEGOVO prvo čudo, inače, dogodilo se u atinskoj bolnici, u koju je smešten zbog problema sa prostatom, neposredno po njegovom upokojenju. Umro je ne sačekavši da bude operisan, a kad se jedna od monahinja primakla krevetu, osetila je kako se iz tela širi blag miomiris. Dok su ga monahinje s osobljem presvlačile, bacivši njegovu potkošulju na susedni krevet, na kojem je ležao dugo paralizovani čovek, ovaj bolesnik je neočekivano ustao i nesigurno počeo da hoda. Lekari su se okupili da vide čudo, a sama potkošulja preneta je u manastir gde je i druge isceljivala.
Na licu svetitelja u trenutku smrti, zapisali su vernici i njegovi sledbenici, pojavile su se mirisne kapljice, a on sam "bio je lak kao pero" dok su kovčeg nosili iz pristaništa do mesta Ksantos. Bojeći se nereda, policija je narod delila u grupe koje će do manastira da ga nose. I kad su nekoliko meseci kasnije monahinje odlučile da otvore grob, njegovo telo nađeno je potpuno očuvano, čak su i cvetovi limuna stavljeni u kovčeg za poslednji ispraćaj još bili sveži.
Kovčeg je otkopavan tri puta, i svaki put je telo svetog Nektarija nađeno netruležno. Jednom su ga monahinje ostavile 48 časova u otvorenom sanduku, u gostinskoj sobi, ali promena na telu nije bilo - rastočilo se tek posle dvadeset godina. U narodu se, međutim, odmah po Nektarijevoj smrti proneo glas o njegovoj svetosti. Danas su čestice njegovih moštiju rasute svud po svetu, i crkva koja ih ima, smatra to za veliku blagodat. Ima ih i Srpska pravoslavna crkva, a nalaze se u manastiru Rakovica.
- Delić moštiju dobio je na dar prilikom jedne posete Grčkoj pravoslavnoj crkvi pokojni patrijarh German, a darovao ih je rakovičkom manastiru da se vernici tu mole i okupljaju - rekla nam je mati Evgenija, igumanija ovog manastira. - Po pravilu ih iznosimo svakog 22. novembra, na dan svetog Nektarija, kad se čita akatist svetitelju i kad se oko njegovih moštiju skupljaju teški bolesnici. Ponekad ih iznesemo i mimo toga. To obično bude na molbu grupe vernika koji u boluju od raka i u potrazi za duhovnim lekom, dođu kod nas. Tu se pred moštima čitaju molitve i celiva ikona.

VERA DONOSI SPASENjE

O JEDNOM od čuda sv. Nektarija svedoči mitropolit Nea Smirne Agatangel: "Za vreme svog boravka i lečenja u Americi, upoznao sam pacijente koji su silno verovali u Boga i izlečili se. Jedna gospođa iz Atine, to nikada neću zaboraviti, lečila se u istoj bolnici. U jednom trenutku sam je ugledao kako drži u ruci ikonu svetog Nektarija, govoreći: "Znam da imam rak, ali svetitelj neće dopustiti da umrem, jer imam decu"... Vidite li koliko je duboka njena vera? Kada sam otišao na Eginu i služio tamo svetu liturgiju, ispunjavajući na taj način svoj zavet, razaznao sam među sabranim narodom i nju. Došla je da se zahvali svetitelju za veliko čudo koje joj je učinio. Vera donosi spasenje. Bog postaje milostiv kada je vidi - makar i sasvim malu - u nama

Назад на врх Go down

Невероватна чуда Божија Empty Re: Невероватна чуда Божија

Порука  Sveto Pravoslavlje on 4th December 2009, 00:31

Manastir Crna Reka

U kultnom manastiru Crna reka, nad moštima Svetog Petra Koriškog vekovima se događaju čudotvorna isceljenja, onih koji veruju da ovde mogu pronaći „ono što im lekari nisu mogli dati”
Na području Ibarskog Kolašina, u trouglu između Novog Pazara, Rožaja i Kosovske Mitrovice, nedaleko od Ribarića, uvučen u pećinski deo strme litice nalazi se manastir Svetih arhangela Mihaila i Gavrila ¬ Crna reka, jedan od tri kultna isceliteljska mesta Srpske pravoslavne crkve.

BOMBARDOVANJE
GROMADA ZASTALA U MANASTIRU

Sa čudotvornim moštima Svetog Petra Koriškog, narod povezuje i činjenicu da je u svojoj istoriji Crna reka dva puta zapustela, ali nikada nije bila porušena, niti je menjala prvobitni izgled. U prilog tome ide i priča iz 1999. godine. Tokom NATO agresije, bombardovana je i neposredna blizina manastira, pa se ogromna stena odvalila od litice i uz veliku buku survala u dvorište manastira, gde je mimo svih zakona fizike najednom stala. Nije srušila ni most do crkve ni konak, koji su joj se „našli na putu”. O tom događaju ne svedoči samo 10 tada prisutnih monaha, već i dvadesetak posetilaca koji su bili u porti.
Osim neobičnog položaja, prirode koja ga okružuje i arhitekture, manastir Crna reka vekovima privlači i svojom mističnošću, čudotvornim ozdravljenjima i nerazjašnjenom prošlošću, koja narod privlači u stoletne šume na padinama Mokre gore.
Svake godine, na Petrovdan, kada je i manastirska slava, hiljade hodočasnika pohodi ovu svetinju. Mada, kako saznajemo, i svakog vikenda u Crnoj reci, boravi stotine znatiželjnika i vernika svih konfesija. Ovde se mogu sresti poznati lekari, sportisti, univerzitetski profesori, bogati i siromašni.
Narod veruje da Crna reka pruža spas svima koji iskreno veruju u njene natprirodne moći. Naime, u pećinskom delu manastira, nalaze se mošti Svetog Petra Koriškog, zbog kojih ovde dolaze nevoljnici ne samo iz Srbije, već i iz Makedonije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, kao i mnogobrojni stranci iz Bugarske, Rumunije, Rusije, Amerike...

MOLITVE
NA GROBU UBIJENOG MONAHA

Poslednjih nekoliko godina, osim u manastirskoj crkvi, vernici se mole i pale sveće i nad grobom monaha Haritona (Lukića) iz svetoarhangelskog bratstva, koga su albanski teroristi ubili u leto 1999. godine. Njegovo izmrcvareno i obezglavljeno telo, nađeno je posle više od godinu dana u okolini Prizrena. Sahranjen je u Crnoj reci gde se i zamonašio.
Svi koji dođu u Crnu reku, tvrde monasi, „traže ono što im lekari nisu mogli dati”. U narodu ovog kraja, kako među pravoslavcima, tako i među mnogobrojnim muslimanima utemeljeno je verovanje kako će „sve bolesti izlečiti ko uspe da zaspi u manastiru, tačnije da prespava noć pokraj kivota sa moštima Svetog Petra Koriškog”. Kažu da su i mnogobrojni nervni bolesnici iz hrama izašli zdraviji i bodriji, a pojedini i potpuno izlečeni, kao, nedavno, jedan Australijanac irskog porekla... Zato je, čini se, i potpuno prirodno što, svakodnevno, ljudi strpljivo čekaju ispred drvenog manastirskog mosta, da bi se poklonilo svetiteljevim moštima.
Pod krovom manastirske crkve u steni, uz svetiteljev kovčeg, lek traže i nerotkinje, a veruje se i kako se devojke koje služe na manastirskoj slavi, najčešće, do kraja godine i udaju. Takođe, u uglu manastira iz stene izvire voda, koja se sliva niz manastirske odaje, a za koju se tvrdi da leči očne bolesti i glavobolju.

FOTOGRAFISANJE
(NE)DOZVOLJENO

Iako su mnogobrojni posetioci poželeli da ovekoveče unutrašnjost crkve i kivot sa čudotvornim moštima nad kojima se mole vernici, u manastiru Crna reka to je izričito zabranjeno, jer se kako kažu monasi „čuva privatnost molitve, ali i onih koje je nevolja naterala da noće kod moštiju očekujući isceljenje”.
Sa vodom je povezana i zanimljiva priča o nastanku imena manastira ¬ Crna reka. Po ovom predanju, tu je iskušenik petar provodio dane moleći se Bogu, dok je ispod njegove isposnice, reka u svom koritu „divlje” žuborila. Isposnika je jednom izdalo strpljenje, pa je prekinuo molitvu i osorno izgovorio: „Ućuti već jednom, crna reko!” Potom se desilo čudo i reka je zaista zaćutala.
Tačnije, tačno na toku ispod mosta koji vodi do manastirske crkve i moštiju, reka ponire i izbija iz zemlje stotinak metara nizvodno. U staro korito pored manastira izađe samo kada se otope snegovi na Mokroj gori.
Zajedno sa svim čudima i misterijama vezanim za ovaj manastir, „ide” i ona o nepouzdanim podacima njegovog nastanka koja varira za čitava tri veka, od 13. do početka 16. Posebnu „težinu” daje mu verovanje da ga je osnovao Sveti Joanikije Devički, koji se, nesporno, u njemu jedno vreme podvizivao. Šta se sa manastirom dešavalo od njegovog odlaska do druge polovine 17. veka ¬ nema podataka. Ovde je od 1687. pa narednih 14 godina bio skriven kivot sa telom Stefana Prvovenčanog, bogata biblioteka i priznata monaška škola. Krajem 19. veka u Crnoj reci je otvorena prva osnovna škola za srpsku decu u Ibarskom Kolašinu. Potom je manastir zapusteo. Poslednju veliku kako duhovnu, tako i ekonomsku obnovu, doživeo je 1979. godine po dolasku ¬ na mesto igumana ¬ sadašnjeg episkopa raško¬prizrenskog Artemija. Od tada kod monaha, koje još i nazivaju čuvarima moštiju Svetog Petra Koriškog, neprestano se, različitim povodima, sliva reka ljudi. Najviše je onih kojima je potrebna duhovna pomoć i isceljenje, kao i onih koji veruju u čuda. A čuda su, vekovi to dokazuju, u manastiru Crna reka ¬ moguća!

Назад на врх Go down

Невероватна чуда Божија Empty Re: Невероватна чуда Божија

Порука  Sveto Pravoslavlje on 4th December 2009, 00:33

Čudesa manastira Gornjak



Lekovita voda iz izvora curi kap po kap, obično na Đurđevdan ili Vavedenje, oko tri ujutru
Voda je voda, ali ova koja izvire kraj zidina drevnog manastira Gornjak, zadužbine kneza Lazara, na ulazu u čuvenu Gornjačku klisuru, na polovini puta od Petrovca do Žagubice, čudotvorna je i lekovita od pamtiveka. Leči mlado i staro od različitih tegoba. Još kad se odsluša i manastirska liturgija i molitva, izlečenje je, kažu ljudi ovog kraja, zagarantovano.




Ime po vetru
Manastir Gornjak je dobio ime po vetru što neprestano duva u klisuri drevnog mlavskog grada Ždrela, u kome je stolovao i car Lazar sa svojom svitom i porodicom.










Gornjačka voda nadaleko je čuvena. Sa zapadne strane manastira zjapi obična rupa, metar-dva udaljena od zida. U sivim stenama se vide - jedna kašika za koju niko ne zna kako se i zašto tu našla. Vazda tu stoji i niko je ne uzima, a kamoli da pomisli da je ponese sa sobom. Ovde, kap po kap vode potekne samo na Đurđevdan, ali i 4. decembra kad se slavi manastirski praznik, Vavedenje Presvete Bogorodice.
Događa se da voda potekne isključivo u tri sata ujutro, pre prve liturgijske službe. Tada monahinje, na čelu sa igumanijom Veronikom, pokupe dragocene kapljice vode i posle ih dele kome je potrebna. Dele ih, dok ima. U pogledu količine vode izvor nije toliko izdašan, koliko pomaže u izlečenju bolesti očiju, a i nekih drugih. Za oči je ponajviše dobra.
Publicista i autor monografije "Svi mlavski manastiri i crkve", hroničar Rade Obradović iz Petrovca na Mlavi kaže da su čudotvorne i mošti isposnika Grigorije Sinaita koji se u blizini manastira Gornjak podvizivao. Pećina u kojoj je živeo zaključana je, ali narod redovno ubacuje novac sebi za zdravlje.
Mošti su smeštene u kivotu u glavnom manastirskom zdanju. Sestrinstvo brine o kivotu, a monahinje su za "Glas javnosti" rekle da dolaze ljudi, najčešće radi poroda. Čita im se molitva za potomstvo i, kako kažu posetioci, ko se ovde venča obavezno u roku od dve godine, a takvih je na desetine, dobije sina ili ćerku!

Назад на врх Go down

Невероватна чуда Божија Empty Re: Невероватна чуда Божија

Порука  Sponsored content


Sponsored content


Назад на врх Go down

Страна 1 of 3 1, 2, 3  Next

Назад на врх


 
Permissions in this forum:
Не можете одговорити на теме у овом форуму