Невероватна чуда Божија

Страна 4 of 5 Previous  1, 2, 3, 4, 5  Next

Погледај предходну тему Погледај следећу тему Go down

Re: Невероватна чуда Божија

Порука  Sveto Pravoslavlje on 4th December 2009, 10:04

19 decembar

Desilo se to pre 14 godina. Ja sam se razbolela, i lekari nisu uopste mogli da odrede sta je u pitanju. Topila sam se kao sveca. Ponesto odradim, dodjem kuci, nista mi se ne jede. Odmaha sam legala u krevet, bila sam veoma slaba i takvo stanje je trajalo skoro mesec dana. I tako, lezim 18 decembra, suze mi teku iz ociju, i odjednom sam se setila da je sutra 19-i decembar – praznik Svetog Nikolaja Ugodnika. Govorim u sebi:”Svetitelju Nikolaje, zelim ili da ozdravim ili da umrem”. S tom mislju sam i zaspala. Ujutru sam se probudila - osecam se zdravom, povratio mi se apetit, brzo sam se oporavila. Od tada uvek u Crkvi prinosim svecu Svetitelju Nikolaju. Za mene je 19-i decembar - moj drugi rodjendan. I jos, kada treba negde da putujem, ja se molim Svetom Nikolaju Ugodniku, i sve protice bez problema i brzo.

Tamara Majakova “Kako Bog da”

Skupljala sam gljive sa muzem, ali nas je kisa primorala da odemo iz sume. U automobilu smo shvatili da smo izgubili dokumenta. Trazili smo ih dugo, molili Boga, ali ih nismo nasli. Kroz nedelju dana sm posavetovala muza da se na kolenima pomolimo pred ikonom Svetitelja Nikolaja, i da ga zamolimo za pomoc. Muz se slozio, samo je upitao:”A sta da radimo posle molitve, da li da opet idemo u sumu?” Ja sam odgovorila:”Kako Bog da!” Kroz minut su nas pozvali telefonom i rekli, da su nasa dokumenta nadjena potpuno ocuvana, bez obzira na to sto je cele nedelje padala kisa. Nisu hteli da uzmu nikakav novac.

Rab Boziji Jovan i Fotinija, Kalingradskaja oblast

13. ZASTUPNISTVO SVETITELJA
U nasoj porodici se cuva stara ikona Svetitelja Nikolaja, Bozijeg Ugodnika, koga je narocito postovala moja prababa Darja Pavlovna. A zasto – o tome nam govori porodicno predanje.

Jednom je moja prababa, tada jos mlada zena, otisla na jutarnju sluzbu u Iverski Viksunski zenski manastir. Zivela je 15km od manastira u selu Veletma, i put do njega je vodio kroz sumu. Negde na pola puta, iz sume je neocekivano iskocio grozan kosmati muskarac, zagradivsi Darji put. Sta je mogla da uradi sama nezasticena zena? Ona je pocela usrdno da se moli:”Oce Nikolaje, pomozi!”I odjednom je iz sume izasao sedi starcic malenog rasta s palicom u ruci. Zamahnuo je palicom na stranu prema zlocincu, a prababi govori:”Ne boj se rabo Bozija”. Muskarac je pogledao na starcica, odmaknuo se, i zatim obracajuci se Darji rekao: “Zeno, moli se Bogu i svom Svetom zastupniku …” I nestao je u sumi. I starcic je takodje nestao, kao da ga nije ni bilo…Tako se na cudesan nacin projavila milost Svetog Bozijeg Ugodnika Nikolaja. Pricajuci o tom cudu koje joj se desilo, prababa je uvek plakala i usrdno se molila pred Svetiteljevom ikonom.

Elena labeza Mi nismo sami

U gradu Zarajsku se izdaju “Nikoljski listici” – parohijski vesnik zarajske Crkve Svetog Nikolaja. Svetitelj Nikolaj je postao nebeski pokrovitelj starog grada od 1225-e godine, kada je u njega donesena njegova cudotvorna ikona iz grckog grada Korsuna. Po molitvama Svetitelja Nikolaja, ziteljima Zarajska se desilo mnogo cudesa kako u proslosti, tako i danas. O tome i mnogo cemu drugom se moze procitati u “Nikoljskim listicima”.

14. NE DAJ DA POGINEM
Desilo se to 1943-e godine prilikom prelaska preko Dnjepra. Zinovij Ivanovic Nemtirev je bio na svom redovnom vojnom zadatku. Naviknuvsi od detinjstva na poslusanje, on je spremno ispunjavao svaku naredbu komande. I rukovodstvo je imalo poverenja u njega, znajuci da on iz svake cak i najslozenije situacije nadje izlaz. Ali je taj slucaj zaista cudesan! Zinovij Ivanovic je sa sigurnoscu vozio automobil po pontonskom mostu preko Dnjepra. Neocekivano su neprijateljski protivavionski topovi otvorili vatru, i jedna od granata je pala na most. Automobil je poceo da tone. “Nikola, pomozi ne daj da poginem!” – procedio je kratku molitvu. Samo cudom je uspeo da se izvuce iz automobila. Ali do obale nije bilo daleko. Nece Zinovije uspeti da dopliva do obale! Odjednom je sa svoje leve strane, pod miskom, osetio veliku ribu. Priljubivsi se uz nju, srecno je dospeo do obale. I bez obzira na hladno jesenje vreme nije se uopste prehladio.

…Zinovij Ivanovic se i danas seca tog zadivljujuceg slucaja. I svaki put mu se oci pune suzama.

15. BLAGODATNA ISCELJENJA
Vekovima se kao Svetinja postuje Zarajski Beli Bunar. Njega posecuju pravoslavni sa svih strana. U davna vremena se nad svetim Izvorom nalazila kapela. Na dan donosenja cudotvorne ikone (11 avgusta) u Zarajsk, a takodje i za vreme narodnih nevolja, organizovani su krsni pohodi prema Belom Bunaru. Poznato je da su se za vreme epidemije kolere 1830, 1848 i 1871-e godine, zarajci u krsnom pohodu, sa cudotvornom Nikolajevom ikonom uputili ka izvoru. Tu su sluzili moleban Svetom Nikolaju Ugodniku, moleci za njegove molitve pred Prestolom Bozijim, za izbavljenje grada Zarajska od epidemije…I epidemija je prestala. Cak i u sovjetska vremena, kada su krsni pohodi bili zabranjeni, ljudi su pojedinacno ili u malim grupama nastavljali da posecuju Sveto mesto, moleci za pomoc i isceljenje. Isceljenja se desavaju i u nase vreme. Tako je 1988-e godine, 82-ogodisnja stanovnica Harkova, dotad bolesna od raka zeluca, saznavsi za isceliteljski izvor, s muzem doputovala u grad Zarajsk. Oni su se zajedno molili Svetom Nikolaju Cudotvorcu i pili vodu sa izvora. Zena se iscelila. Skoro pre deset godina, jedan stanovnik Zarajska je protojereju Valeriju Romanovu ispricao slucaj, koji se desio njegovom drugu koji je dosao iz Armenije. Njegov drug je dugo godina bolovao od kozne bolesti i nikako nije mogao da se isceli. Dosao je u Zarajsk nadajuci se u cudo. Prijatelj ga je doveo do Bunara i polio celim vedrom Svete Vode, od cega je on izgubio svest. Pozvali su hitnu pomoc, ali medicinska intervencija nije bila potrebna. Bolesnik je dosao k svesti i uvideo da je kozna bolest u potpunosti nestala.

16. SVETI NIKOLAJ URAZUMLJUJE

Trgovacki pomocnik jednog moskovskog trgovca je bio castan i savestan covek iz Sui. Trgovina pamucnom predjom je isla dobro. Ali putujuci iz jednog u drugo naselje, Vasilij Petrovic nije cak uspevao da proveri ni zaradjeni novac, ni kolicinu prodate robe. A to je obicno radio u krcmi. Jednom je primetio manjak novca za deset puda pamucne predje. Kako gazdi objasniti gubitak novca? I jadnik, odlucio je da se utopi u reci. Seo je u taljige, posao, i na putu zadremao. I u snu je ugledao starca, koji mu je rekao: “Sta to nameravas da uradis? Zaboravio si da si predju nekome prodao po fabrickoj ceni”. Trgovacki pomocnik se dosetio: tacno, dao je na zajam deset puda pamucne predje jednom kupcu, tacno - zapamtio je! Osvrnuo se unaokolo: reka je – iza, a konj je stao ispred vrata Sveto-Nikolo-Sartomskog manastira. A nad manastirskim vratima - ikona Svetog Nikolaja Cudotvorca. Postalo mu je jasno ko ga je urazumio.

17. “RUSITELJ BOGOPROTIVNIH UCENJA”

Jeromonah Sergej (Ribko), nastojatelj moskovskog hrama Silazak Svetog Duha na Apostole na Lazarevskom groblju, je ispricao sledeci slucaj: pocetkom 90-ih godina on je bio zitelj Optina pustinje. Jedna od hodocasnica mu je ispricala o tome kako je ona prisla veri. Bila je aktivan clan kompartije i bavila se antireligioznom propagandom. U snu je poceo da joj se javlja njen deda Stefan, bivsi svestenik. On je unuci pricao o nekim svojim i njenim zivotnim situacijama, koje ona cak nije mogla ni da pretpostavi. Delimicno joj je otkrio da njena majka nije bas takva zena kakvom se prikazuje, sto se kasnije i potvrdilo. A u jednom od snova je videla mucenicku smrt svoga dede, kako su ga tukli, vredjali i zivog bacili u bunar, gde je umro u teskim mukama, a porodicu – zenu i decu – su primoravali da po nekoliko dana i noci prestoje pored bunara, gledajuci njegove muke.

Posle ovih snova, ateisticki pogledi svestenikove unuke su se promenili, ali ne u potpunosti. I zatim se desio sledeci dogadjaj. Ta zena je imala cerku, koja je u to vreme cekala dete. Bila je u sedmom mesecu trudnoce, koju je morala da odrzava - dete je bilo veoma slabo, i lekari su ih upozoravali da se pripreme na gubitak deteta.

Cuvsi krajnji lekarski zakljucak, zena je dosla kuci i pala na kolena. U kuci nisu imali ikona – ona ih je sama skinula, kada je bila neverujuca. Ostala je samo jedna mala prasnjava ikonica Svetog Nikolaja, sva u paucini, viseci pod samim tavanom, gde se prakticno nije moglo prici. I tom Svetitelju je pocela usrdno da se moli. Kroz neko vreme je uvidela da se nad njenim desnim ramenom nalazi svetla zvezdica, koja se priblizila ikoni i usla u nju. Tako je zena shvatila da je njena molitva uslisena.

Uskoro je cerka srecno rodila dete, i kada su je otpustili iz porodilista, svi su zajedno posli kuci. Beba je bila u bakinim rukama. Uneli su je u sobu, skinuli pelene, i njegov pogled je pao na ikonu Svetog Nikolaja. Slabo, malo, nedovoljno razvijeno detence se radosno osmehnulo Svetitelju i pruzilo ruke prema njemu. “To je bio potpuno osmisljen gest. Tad sam odmah sve shvatila, bacila partijsku kartu i krstila se” – zavrsila je svoju pricu ova raba Bozija.

Tako je veliki Svetitelj razoblicio bogoprotivno komunisticko ucenje, priveo veri i izmirio s Bogom svestenikovu unuku. Neka Gospod upokoji njegovu dusu i pomiluje nas njegovim Svetim molitvama. Amin.

18. PLAC CUDOTVORCA

Iz Murmanske Crkve Prepodobnog Trifona na Zelenoj ulici, jos zvanoj i Morska, otisao je na svoj poslednji pohod, komandir posade “Kursk”, kapetan Genadij Ljacin.

Tog dana on je dugo stajao pred ikonom Svetog Nikolaja Cudotvorca – prica otac Andrej. – Kasnije, kada je Genadij Petrovic izasao, ja sam prisao ikoni. Ikona je mirotocila. Cudotvorac je plakao. Samo po sebi to je veliko cudo, a istovremeno i strasno…

Mozda je to bio znak Ljacinu? Mozda je Cudotvorac na taj nacin pripremio kapetana za buducu tragediju?

Stvar je u tome da se Sveti Nikolaj Cudotvorac smatra pokroviteljem mornara…

Sam bacuska je – bivsi mornar. Jos pre dve godine otac Andrej je bio kapetan-latenat Severne flote Andreja Amelina. Sluzio je na nosacu aviona “Admiral Gorskov”.

Tako sam umoran od stranaca – zalio se otac Andrej. – zamislite, nedavno dolazi jedan od njih i pita me: “Da li vi mislite da je Putin kriv za tragediju podmornice, posto vodi drzavu u totalitarizam?” I to mene – svestenika! Ja nemam prava da govorim lose ni o kome, cak ni o okorelom ubici. Moja duznost je da pozivam ljude na sveprastanje, a ne da pricam o politici…

U Crkvi ima mnogo naroda. Bacuski prilazi sedi muskarac, koji drhtavom rukom brise suzu:

Gde da stavim svecu?

Stavite na policu. Kad se oslobodi mesto, ja cu je staviti u cirak. Vi mi samo recite ime – koga da pomenem?

Ne znam. Mnogo ih je poginulo na “Kursku”…

Pored jedne od ikona je stajala jedna starija zena sa zutim ogrtacem. Oci pune suza, pogled skamenjen. Sapce: “Gospode, zasto? Zasto si uzeo nase decake? Oni su bili tako mladi…Otac Andrej prilazi ka toj zeni. Tiho joj nesto govori. Ona podize pogled. Dugo slusa, a zatim se na njenom licu pojavljuje mali osmeh…

Dok ne saznam da je moj drug sahranjen, ne verujem u smrt – govori mladi covek, sudeci po drzanju, vojno lice.

Za Gospoda nema zivih ili mrtvih – za Njega su svi zivi! – objasnjava otac Andrej. – Podvodnicari su imali mucenicku smrt. Time su okajali svoje grehe. Nadam se da ih je Gospod prizvao k Sebi, u raj.

Ja sam dobro poznavao jos podmornicara sem kapetana Ljacina – prica otac Andrej. – I mnoge druge podmornicare “Kurska”. Admiral Popov mi je takodje bio blizak prijatelj. Pre dve godine sam od njega zatrazio razresenje da odem iz flote i posvetim se sluzenju u Crkvi. Dozvolio mi je. Popov je duboko verujuci covek. Njegove dve cerke pevaju u crkvenom horu u jednom od vologodskih hramova…Verujte, njemu je sad jako tesko. Kao i meni – i ja sam pomorac i shvatam sta su prezivljavali. Ipak, verujem da ih Bog nece ostaviti. On bira najbolje.

19. PRAVA REC
Sta je Sveti predskazao glumici Ljubavi Sokolovoj

Interesantno je da o susretima sa Svetim Nikolajem pricaju mnogi. Pre tri godine sam razgovarao o tome sa poznatom glumicom - Ljubavi Sokolovom i objavio njenu pricu u “Komsomolki”.

-31-og jula sam napunila 20 godina – prica glumica. Zivela sam u Lenjingradu. Na dan mog rodjenja sam posla sa svekrvom poslom u grad. Izasli smo iz vagona, krenuli ulicom, i odjednom mi prilazi stasit starcic s bradom. On me je zaustavio veoma nezno, zagledao se u moje oci i rekao: “Moje ime je Nikolaj. S mukom ces jesti, ali ces preziveti”. A mi tad jos nismo ni mogli da zamislimo da ce nastupiti glad. Dalje je rekao: “Nauci molitvu “Oce nas” i jos nauci na nemackom: “Gottes Mutter, hilf mir”. To na ruskom znaci:”Majko Bozija, pomozi mi”.

Rekavsi to, starac je otisao i nestao iza ograde, a moja svekrva se ukocila, govoreci: “To je Sveti Nikolaj Cudotvorac! Stigni ga!” Ja sam potrcala iza ograde, a tamo je bio samo prazan prostor i nije bilo nikoga…Obican covek ne moze tako brzo da nestane sa tog prostora. Zatim smo posli u Crkvu, i tamo sam u Liku na ikoni Svetog Nikolaja Cudotvorca odmah prepoznala tog starcica. Glad je odnela sve moje bliznje, pa tako i moju svekrvu. Jedino sam ja, suprotno svakoj logici - prezivela. Molitvu “Oce nas” i danas citam svako jutro.

20. Milostivi Cudotvorac

Ovu pricu o zastupnistvu Svetog Nikolaja sam cula od svoje svekrve, Evdokije Sidorovne Tereskovec. Njenog oca, tada jos mladica, su pozvali u rusko-turski rat. On je vec tada imao zenu, dete, svoje domacinstvo u selu Nicgale.Odazvao se pozivu i otisao u komandu. U toku puta njegovi drugovi su se smejali, salili, a on se sve vreme molio Svetom Nikolaju Cudotvorcu. U komandi je vrsena medicinska kontrola. Sidor je bio potpuno zdrav, ali ga je neko iz komisije odjednom upitao: "Hoces li ici u rat?" "Pa ionako cete sve da posaljete"-odgovorio je on. Tada su ga pitali da li ima zenu, decu - i potpuno neocekivano pustili kuci. Od tad je on jos vise postovao Svetitelja Nikolaja u svu svoju decu - a njih je bilo dosta - je ucio da se mole ovom milostivom Cudotvorcu. Mojoj svekrvi je sada osamdeset sedam godina, i ona brizljivo cuva veliku starinsku Svetiteljevu ikonu.

I jos jedan slucaj mi je ispricala moja svekrva. Kod njih u selu Nicgale je ziveo jedan bogat covek. Bio je ozenjen, ali nije imao dece; vodio je raspusan zivot - pio je i isao svukud. Njegova zena je uzela da vaspitava mladu bratanicu - ali je on i nju sablaznio. Zena je sve vreme plakala i molila se Svetom Nikolaju Cudotvorcu, moleci za pomoc. Jednom, kada ona nije bila kuci, muz je zaspao, i u snu su mu se javili demoni u vidu strasnih, ruznih muskarca. On se veoma uplasio i resio je da se pokaje, i usred noci je otisao k svesteniku. A demoni su mu govorili:"I mi idemo s tobom!"Bilo je strasno ici nocu, i on se u toku celog puta molio Svetitelju. Nikolaju. Na putu je bila reka. I odjednom su mu se ukazala dva mosta preko reke. Demoni su poceli da ga bodre:"Idi, idi.." Ali umesto toga, molitvama Svetog Nikolaja Cudotvorca, on se predomislio i uputio ka jednoj starici koja je zivela nedaleko. Dosao je do nje sav pobeleo od straha. Ona ga je smestila pored ikone, i potom je on sam uvideo da nikakvih mostova nije bilo…

Od tad je prestao da pije i poceo je da vodi dobrodeteljni zivot. Kao zahvalnost za cudo kojim ga je Sveti Nikolaj spasao, on je narucio kod ikonopisca Svetiteljevu ikonu koju je zatim poklonio hramu. Moja drugarica je isla na hodocasnistvo u Elgavskuju pustinju, koja se nalazi pod Rigom, i tamo je cula sledecu pricu. Jedan covek je ukrao iz hrama ikonu Svetog Nikolaja Cudotvorca. Tada mu se Svetitellj javio u snu i rekao da vrati ikonu. On je poslusao samo sto je ikonu odneo u drugi hram, iz koga je ponovo poslata u manastir.

Olga Tereskovec

21. Citaj "Oce nas" Irina Savenko
Desilo se to pre 30 godina u seocetu Nazija Lenjingradske oblasti. Moja najstarija sestra Sofija je posle rodjenja cerke obolela od dijabetesa. Tada joj je bilo samo 20 godina. I jednom nocu javio joj se Svetitelj Nikolaj. Probudivsi se, Sofija je ugledala starcica, ali se nije uplasila posto je vec prepoznala Svetog Nikolusku. On joj je prisao i rekao:"Citaj "Oce nas"". Sestra je poslusala , i pocela, onako kako je mogla da cita "Oce nas" i zivela je jos 27 godina posle toga. Za sve to vreme ona je bila bodra, energicna, radno sposobna, da su se cak neprijatelji cudili:"Odakle joj snage za sve to?" A pomagali su joj Sveti Nikolaj Cudotvorac i molitva "Oce nas".

22. Rumeni djevreci
Nasa porodica je 1942-e evakuisana iz Lenjingrada u Jaroslavsku oblast. Tamo smo kupili malu kolibu. Mama je tad vec bila bolesna, a trebalo je nekako ziveti.Gladovali smo, i morali smo da napasamo stoku kako bi se nekako prehranili. Jednom zimi najmladja sestra je prisla majci s molbom da joj da djevrek. U kuci nije bilo cak ni brasna, ali je devojcica bila uporna. Tada ju je mama, izgubivsi strpljenje, okrenula licem prema ikoni Svetitelja Nikolaja i rekla: "Stoj, i moli se da ti Svetitelj posalje djevrek".

Dva dana posle tog razgovora je bila strasna vejavica. Nanela je toliko snega, da su se na ulazu u kolibicu nalazili ogromni snezni smetovi. Ujutru drugog dana, kada je zasijalo sunce, mama je cula lagano kucanje na ulaznim vratima. Poslala me je da otvorim misleci da je dosla susetka. Otvorivsi vrata, ugledala sam na ogradi veliku torbu sa rumenim djevrecima. Otrcala sam do majke i ispricala joj o tom cudu. Mama nije verovala, brzo je obukla mene i sestru i poslala u selo da saznamo da mozda nije neko zaboravio tu torbu.

Sneg tek sto je pao, nigde nije bilo nikakvih vidljivih tragova. Susetka takodje nije nista znala. Pitali smo zitelje sela, ali niko nije znao nista o torbi sa djevrecima. I tako ,ne nasavsi vlasnika torbe, vratile smo se kuci. Desilo se pravo cudo, jer niko od stanovnika sela nije mogao da nam pokloni takav poklon: gladovalo se u svim kucama. Kada smo dosle kuci, mama nas je dovela do ikone Svetitelja i rekla:"Zahvaliute Svetom Nikoljaju Cudotvorcu". I zatim nam dala po djevrek. U torbi je bilo dosta djevreka i dugo smo ih jeli.

Irina Soboleva

23. Zastitnik vojnika
Ja sam kozak u jednoim ogranku Orenburske kozacke vojske. Ucestvovao sam u borbama na nekoliko "vrucih tacaka". Za to sto sam dosad ziv treba da zahvalim Svetom Nikolaju Cudotvorcu - ikonicu sa njegovim Likom su mi blagoslovili u Moskovskom Donskom manastiru pred odlazak u Abhaziju 1993-e godine. Ikonicu sam uvek nosio u levom dzepu na grudima, i ta strana tela mi nije stradala. A u desnoj sam imao devet parcica granate, metak i kontuziju od eksplozije - na desno uvo do dan danas ne cujem. U Ceceniji se desilo potpuno isto: ikonica se nalazila u levom dzepu, i leva polovina tela nije stradala, a u desnu sam bio pogodjen tako da sam sad invalid.

Kozak Aleksej

24. Pomocnik pastira
Zelim da vam ispricam nekoliko slucajeva cudotvorne pomoci Svetitelja Nikolaja Mirlikijskog. O njima mi je tog proleca pricao jedan svestenik, od koga sam dobila medaljon sa Likom Svetitelja Nikolaja. Nazalost, nisam ga pitala za ime. Znam samo da je iz Petergota. On mi je rekao:" Veliki i brzi pomocnik svim hriscanima je Sveti Nikolaj, koga ne nazivaju uzalud Cudotvorac. Znam mnogo slucajeva njegove pomoci; i meni gresnom je pomagao. Jednom, jos za vreme Velikog Otadzbinskog rata, nasao sam se na nekom pustom mestu sa dvojicom nepozantih muskaraca. Odjednom su oni otisli u stranu i poceli nesto da se savetuju. Uznemirio sam se: po njihovom govoru sam osetio opasnost. Tog casa sam se obratio za pomoc Svetom Nikolaju Cudotvorcu: "Oce Nikolaje, pomozi mi! Moj zivot je u opasnosti: ova dvojica su nesto naumili protiv mene". I odjednom, na jedno 20-30 metara od nas, pojavio se starcic, sav u belom. Ugledali su ga, i, sa recima "treba da idemo, nemamo ovde vise sta da trazimo"- otisli.

Evo jos jedan slucaj, koji se desio pre nekoliko godina. Putovao sam iz Petergota zeleznicom na krstenje. Trebalo je da izadjem na stanici "Aerodrom". I kada je voz vec stigao do te platforme, ja sam ispruzio ruku za torbu, u kojoj je bilo sve sto mi je trebalo za Svetu Tajnu Krstenja. Ali torbe nije bilo. Ostala je na peronu u Petergotu, na klupi. Eto sta je staracko pamcenje! Morao sam da se vratim nazad. Pomolio sam se Svetom Nikolaju, da bi on sacuvao torbu neostecenu na istom mestu. Kada sam izasao na stanici "Novi Petergot", moja torba je stajala na klupi i sve je u njoj bilo citavo i neosteceno.

Valentina

25. Prognavsi smrt
Desilo se to februara 1994-e godine. U to vreme sam bila u gostima kod cerke u seocetu Seksna, Vologodske oblasti. Desilo se da sam zbog obilnog krvarenja bila prevezena u bolnicu. Stanje je bilo kriticno, veliki gubitak krvi…

I u jednoj zabiti, na uskom komadu crnice, vidim zensku figuru, odevenu kao nevesta u belom. Zagledavsi se, primetila sam da su joj ruke crne. Bilo mi je strasno: shvatila sam da je to smrt. I tad se pojavio visoki svetli starac koji me je zaklonio, nagnuvsi se nad krevet. Zapamtila sam njegov Lik. Posle te vizije moje zdravlje se poboljsalo.

Pocela sam da odlazim u Crkvu i pazljivo posmatram Likove Svetitelja. Nasla sam onog, kog sam trazila. Bio je to sveti Nikolaj Cudotvorac. Danas odlazim u Crkvu Svetog Nikole u Vologdu.

Nina Rogulina
26. Spasavanje muslimana
Sredinom 80-ih godina jedan Rus je bio u pravoslavnom hramu u Taskentu. I tamo je video muslimana, koji se sa velikim strahopostovanjem neprestano klanjao, i palio svece pred ikonom Svetog Nikolaja Cudotvorca. I tako se pored ikone poveo razgovor medju njima, i musliman je ispricao o cudu, koje je ucinio Sveti Nikolaj.

Jedne zimske noci on je isao kroz stepu u udaljeno selo i odjednom, sasvim blizu je cuo zavijanje vukova. Kroz nekoliko minuta je bio okruzen coporom vukova. U strahu i ocajanju musliman je povikao: "Ruski Boze i Nikola, pomozite!" Iznenada je poceo da duva jak vetar - pocela je mecava. Zahvatila je copror u vihoru i odvela u stepu. Kada se vetar stisao, musliman je pored sebe ugledao sedog starcica, koji mu je rekao: "Trazi me u ruskoj Crkvi", - i nestao. Dosavsi u pravoslavni hram, musliman je sa cudjenjem i velikom radoscu u Liku Svetog Nikolaja prepoznao tog istog "dekicu", koji mu se te noci javio u stepi.

Monahinja Pelagija

27. Cudesa u Estoniji

U Rusiji ima mnogo Bozijih hramova i medju njima je veliki broj posvecen Bozijem Ugodniku Svetitelju Nikolaju. Takvi hramovi postoje i u Estoniji. Jedna od njih je mala kapela, izgradjena od cigle pre vise od sto godina. Nalazi se na putu prema Cudskom jezeru, u podnozju Bogorodicine gore, na kojoj se po lepoti svojih kupola i zlatnih krstova izdvaja Pjuhtickij zenski manastir. Zaklonjena zbunovima, kapelica otkriva belinu svojih zidova pored okuke na putu i ponovo nestaje ispred ociju - zaista cudesna opticka varka.

Nekada je tu bila kuca, u kojoj je sa svojom porodicom ziveo Estonac Soares, a pored je bilo celo selo nazvano Sompa. To selo je izgorelo, a s njim i Soaresova kuca. I po predanju i letopisu Pjuhtickog manastira, seljak je poceo da gradi novu kucu. U to vreme se Soaresu u snu javio Boziji Svetitelj Nikolaj i rekao mu da se spusti u bunar i dohvati njegovu Svetu ikonu, pritom rekavsi: "Ti gradis kucu, imas krov nad glavom, a ja se vec toliko vremena nalazim u prljavom bunaru!"

Uplasen ovim Svetiteljevim javljanjem, Soares je brzo ispunio Svetiteljevu naredbu, izvadivsi iz bunara ikonu. Kako je ona tu dospela - ostaje tajna. Ocito, to je bilo potrebno za proslavljenje Svetog Nikolaja u tom kraju. Soares i cela njegova porodica su posle cudesnog javljanja prihvatili pravoslavnu veru, i kao posledica toga je na tom mestu izgradjena seoska kapela. Ikona je uramljena srebrnim ramom, i trenutno se nalazi u manastiru, u Nikoljskom sporednom oltaru Uspenskog hrama.Jednom godisnje, na praznik Svetog Nikole, u kapeli se pred ikonom skupljaju sestre i poklonici i vrsi se vodoosveceni moleban sa Akatistom Svetitelju. I ne samo kapela, vec postoji i veliki seoski hram u cast Svetitelja Nikolaja na manastirskom groblju, koji ostrim vrhovima svojih zvona, ukazuje umornim putnicima put ka zivonosnom izvoru. I u nase vreme, u srcima ljudi, zivi ljubav prema ovom Bozijem Ugodniku. Sam Svetitelj cini cudesa, pomazuci ljudima. On ne razlikuje nacije, on voli i zali sve.

Tako se nedavno razbolela Estonka po imenu Vivi, koja zivi nedaleko od manastira. Svi Rusi i Estonci su znali tu dobru trudoljubivu zenu i trudili se da joj pomognu koliko su mogli. Sama Vivi je mislila da su joj posle iznenadne muzevljeve smrti nervi oslabili, pa je zato i srce boli. Zivela je samo za decu: treba ih odgajiti, vaspitati, uciniti pravim ljudima. Vivi je uzimala lek za srce, ali se njeno opste stanje svakim danom pogorsavalo.

Jedne noci Vivi je u snu imala viziju da joj se javio Sveti Nikolaj kao starac blagog Lika, i rekao:”Rabo Bozija ti imas rak grudi!” Uznemirena, rastrojena, Vivi je ujutru otisla u gradsku polikliniku na prijem kod lekara-onkologa. Lekar je potvrdio dijagnozu Svetog Nikolaja, i predlozio joj operaciju srca, koja je mogla da pomogne, jer bolest jos nije uzela maha.

Operisali su je i stanje joj se popravilo. Iz bolnice je izasla zdrava, bodra, uverivsi se u Svetiteljeva cudesa. Vivi je primila pravoslavnu veru – zivi i radi u Slavu Boziju. Bog joj pomaze da vaspitava decu, i ona se raduje zahvaljuje Bogu i Njegovom Ugodniku Svetom Nikolaju za veliku milost.

Назад на врх Go down

Re: Невероватна чуда Божија

Порука  Sveto Pravoslavlje on 4th December 2009, 10:05

28. Moj prvi zastupnik

Nemoguce je opisati sva cudesa, koja se desavaju po molitvama Svetog Nikolaja Cudotvorca. Svaki covek dobija njegovu podrsku – i verujuci, i neverujuci. I najzadivljujuce je, sto Svetiteljeva pomoc uvek dolazi brzo. I meni je mnogo puta pomogao.

Buduci covek koji je ziveo potpuno odvojeno od Crkve, iako sam krsten, ja sam veoma sumnjao u postojanje zagrobnog zivota. Moja majka je uvek verovala u Boga i jednom mi je pokazala ikonu Svetog Nikolaja Ugodnika u Trojicinom hramu Aleksandro-Nevske Lavre. U teskim zivotnim trenucima, ja sam, po savetu svoje majke, odlazio u taj hram i palio svece pred tom ikonom. Na moje veliko zaprepascenje, pomoc je uvek dolazila veoma brzo.

Ako sam se ujutru posvadjao sa zenom, ja sam isao “Svetom Nikolaju”, i uvece je vec bio mir. Ako su se pojavljivali problemi na poslu, oni su posle molitve pred ikonom na cudesan nacin nestajali. Tako se odvijalo moje ocrkovljenje.

Ovaj slucaj koji sam zapamtio, se desio kad sam vec poceo da posecujem Bogosluzenja. Tog dana smo zena i ja dobili platu. Posto smo prebrojali novac, pokazalo se da nedostaje sto hiljada.Uznemirili smo se misleci da je novac izgubio svoju vrednost. Ali me je majka tesila: “ Pomoli se Svetom Nikolaju i idi na kasu. Mozda su napravili gresku.” Posle molitve sam resio da ako nadjem novac,od polovine kupim veliku ikonu Svetog Nikolaja Ugodnika – jednu koja mi se svidela u prodavnici ikona. I cudo se desilo: blagajnica je rekla – spasi je Gospode – da je posle isplate plate ostao visak novca – oko sto hiljada… Tako smo sada u kuci imali ikonu Svetog Nikolaja Cudotvorca.

A desio se i ovakav slucaj. Mog kolege prijatelja sin je bio u zatvoru. I moj kolega, neocrkovljen covek, mi se obrati sa pitanjem: “Kome njegova majka da se moli, kako bi mu bi na sudi smanjili godine pritvora?” Ja sam je posavetovao da se moli Svetitelju Nikolaju. Ne znam da li je ta zena odlazila u hram, ali je sud doneo mnogo blazu presudu nego sto su ocekivali.

Svetitelj Nikolaj je pokrovitelj naseg grada Kolpino. Tu je pronadjena njegova cudotvorna ikona, koja se sada nalazi u hramu “Kulic i Pasha”. Neka bi Sveti Nikolaj pomagao svim pravoslavnim hriscanima na putu ka Carstvu Nebeskom!



Andrej Iljin, g. Kolpino

29. Tajanstveni saputnik

Jedna devojka je kasno uvece isla kroz sumu u selo, da bi posetila svoju bolesnu majku i odnela joj belu zemicku, koja je u to vreme bila skuplja od zlata. Skoro se smracilo, i njoj je bilo strasno da ide sama kroz sumu. Devojka se setila kratke molitve – jedne-jedine koju je znala – a koju je naucila od bake. Pocela je da je izgovara, i strah je polako nestajao. I odjednom je ugledala da joj u susret ide stariji muskarac, u kome je prepoznala suseda svoje majke - Pavla Ivanovica. On joj je rekao da je posao u sumu kako bi obisao svoj stog sena – i jos joj je rekao da Bog cuva seno – bilo je na svom mestu. I tako razgovarajuci, oni su neprimetno dosli do sela. Stigavsi do majcine kuce, devojka se oprostila sa susedom i zahvalila mu na drustvu.

Ugledavsi cerku, bolesnica se obradovala, ali se odmah uznemirila: kako je mogla sama da ide tako kasno kroz sumu! Devojka joj je rekla da je kada se uplasila pocela da izgovara tropar Svetom Nikolaju “Pravilo veri i obraz krotosti”, te je zatim na putu srela suseda Pavela Ivanovica, pa su zajedno srecno dosli kuci.

Ujutru je majka zamolila cerku da zbog necega ode do Pavela Ivanovica, i devojka je ulazeci u njegovu kucu rekla: “Kako smo sinoc brzo i bez problema dosli do sela!” Na to je zacudjeni sused odgovorio: “Gde sam ja sinoc isao s tobom? Ja sam celo vece bio kuci, porubljivajuci pustene cizme.

30. Amajlija

Seoska kovacnica, u kojoj je radio moj otac, se nalazila svega nekoliko stotina hvata od stare seoske Crkve. Svestenik i kovac su se pozanavali i druzili. Crkevena zvona su bila skinuta, ali se sluzba nije prekidala cak i u surove, predratne godine. Skidanje zvona je izvrsila specijalna brigada. U narodu su te ljude nazivali “besposlicarima”.

1934-e godine “besposlicari” su se pojavili i u nasem selu i skinuli su tri zvona. Naravno vernici su protestvovali, ali sta da se radi: rejonska vlast je mocna. A parohijane je neophodno pozivati na sluzbu, narocito na velike praznike. Selo je veliko, ne mogu se svi obici. I tad se bacuska setio svog druga-kovaca. Dosao je kod njega i rekao: “Atanasijevicu, spasavaj! Na tebe polazem svu nadu”.

Bilo je moguce okaciti parce zeleznicke sine ili stari raonik od pluga i udarati u njega, ali se to ni jednom ni drugom nije svidelo. Tada je kovac predlozio da se napravi puska i postavi na zvonik, i da se svaki put pred pocetak sluzbe ispale tri metka. Svesteniku se to mnogo vise svidelo i on se saglasio. Bivsi vojni kovacki majstor je iz iskustva znao kako se to radi. Dovukao je jednu cev od livenog gvozdja debljine ruke, jedan kraj je zalio olovom, gvozdenim obrucima podesio drveni stub (oslonac), probusio otvor za upaljac. Puska je bila gotova. Izneli su je na zvonik, ucvrstili i probe radi ispalili dva puta.

U znak zahvalnosti bacuska je zeleo da ugosti kovaca, ali on to nije prihvatio jer se plata ne trazi za Bogougodna dela. Tada je otac Aleksej skinuo sa sebe ikonicu-amajliju Svetog Nikolaja Cudotvorca na pletenom lancicu, stavio na grudi svom drugu i rekao: “Atanasijevicu, kada se budes nalazio u opasnoj zivotnoj situaciji, nosi je sa sobom. Osvecena je i cuvace te od svake nesrece”. Uskoro posle toga svestenika Alekseja su uhapsili. Ostala je ikonica kao secanje na dobrog coveka,punog razomevanja.

Poceo je rat. Zbog svojih godina starosti otac nije morao da ide na front, uzeli su ga u neboracku sluzbu, pod Muromom, gde je u to vreme bila odbrambena linija. Kopali su se protivtenkovski rovovi, podizalo protivtenkovsko kolje. Svi instrumenti, koje su koristili hiljade mobilizovanih mirjana, su podlegali jednodnevnom remontu Iipopravci. Vojna kovacnica, gde je bio upucen otac, je radila danonocno. Nemacki avioni-izvidjaci su ucrtavali u plan takve objekte i bombardovali ih. Neprekidno skupljanje ljudi i tehnike oko kovacnice ju je demaskiralo i povecvalo mogucnost napada.

Moja mama je,prateci muza u rat, saputala da ne zaboravi da se moli. Zasila mu je u kosulju rukom napisan Simbol vere. A setila se i ikonice-amajlije. Okacila mu je na grudi, prekrstila i dodala: “Ponesi je, i Svetitelj ce te sacuvati”. Bronzana amajlija, malo veca od kutije sibica, uvek je oca podsecala da je Sveti Nikolaj negde pored. I da ce u najtezem, smrtnom casu priteci u pomoc.

“Gospode, spasi! Svetitelju oce Nikolaje, pomozi!” – ponavljao je otac, dok su bezali u skroviste, spasavajuci se od bombardovanja. Eksplozije su bile neprestane. Svi su se sakrili, a otac je jednog trenutka zastao, da bi proverio da li je kovacnica citava. Eksplozivni talas ga je oborio i kao maljem udario u grudi. Osvestio se u sanitarnoj zemunici. Stariji lekarski pomocnik, koji takodje nije ucestvovao u borbi, ga je pregledao i zaprepasceno klimnuo glavom: “Pa kovacu, ti si rodjen srecan!”Pokazao mu je parce gvozdja velicine naprstka. “Zabio ti se u grudi, ali nije usao u telo: sprecila ga je bronzana ikonica. Svo tvoje sestoro dece je moglo da ostane bez roditelja”.

“Nije li to bilo cudo Svetog Nikolaja i Angela-cuvara?- pomislio je otac. – Nije li ikonica “preuzela” moju smrt na sebe?” Setio se oprostajnih reci svestenika Alekseja, i svoje zene, kada ga je ispracala u rat. “Zaista je Bog svemoguc!” – uveravao je otac. A ta amajlija se do dan danas cuva u nasoj porodici i predaje iz pokolenja u pokolenje kao Sveta relikvija.



Aleksej Neljubin

31. Pomocnik putnicima

Uvek pre nego sto bismo muz i ja posli na put, zakazivali bismo moleban Svetom Nikolaju, znajuci o njegovom posebnom pokroviteljstvu putnika. Oduvek smo osecali pomoc ovog Svetitelja nama gresnima. Ali bih posebno zelela da vam ispricam jedan slucaj.

Bilo je to pre tri godine. Moja mama je napunila 60 godina, i da bi joj cestitali rodjendan trebalo je da putujemo u Moskvu. O svemu smo se unapred dogovorili, kupili povratne karte. Ocekivali su nas kao najdraze goste.

Izasli smo iz kuce malo ranije, jer su nam ruke bile prepune poklona. Odlucili smo da cekamo trolejbus, kako ne bismo presedali, ali smo dugo cekali. Do polaska voza je bilo samo pet minuta kada smo stigli na stanicu. Ko se ranije nasao u slicnim situacijama, moze tacno da zamisli u kakvom sam stanju bila.

U ocajanju sam se u mislima pomolila: “Svetitelju Oce Nikolaje, pomozi nam!” I desilo se nesto neverovatno. Ne znam odakle mi snaga, ali sam uzela pola naseg prtljaga i potrcala prema vozu, a muz je trcao za mnom sa ostalim stvarima. Kada smo se popeli na most, sat je pokazivao da je nas voz vec otisao. Takodje, sa te visine su se mogle videti sve cetiri kompozicije. Ne znam kako da to objasnim, ali sam ja koja sam uvek bila oprezna i bojazljiva, sletela niz stepenice kao na krilima. Noge su me same ponele prema vozu. Uskocila sam u prvi vagon, i voz je polako krenuo. Muz je sa stvarima ostao na peronu. I dalje ne mogu da objasnim to kako su mog muza odjednom necije ruke uvukle u vagon.

Kada smo dosli do svojih mesta, voz je vec isao brzo. Iz mojih ociju su lile suze. To su bile suze radosti i zahvalnosti Bogu za projavljenu nam Milost, preko Njegovog Svetitelja Nikolaja.



Arhiepiskop Nikon

32. Pokrovitelj monaha

Predosecajuci teska vremena u zapadnim krajevima drzave, prepodobni Kornilije, iguman Pskovo-Pecerskog manastira, 1565-e godine je ogradio svoj manastir kamenom ogradom, a na samom ulazu u manastir izgradio hram u cast Svetog Nikolaja. Moze biti, da je time prepodobni muz zeleo da pokaze, da cuvanje vidljivog manastira predaje nevidljivoj zastiti i pomoci velikog Ugodnika. Naredni dogadjaji su uskoro jasno pokazali, da sveti muz nije pogresio u svojoj prozorljivosti i veri u Cudotvorca.

1581-e godine Batorijska vojska je opkolila manastir s namerom da ga primora na predaju. Vojska nije mogla da savlada manastirske zidine i posle dugog i beskorisnog logorovanja je odustala.

I dan danas se hram, koji je izgradio prepodobni Kornilije u cast Cudotvorca, nalazi na starom mestu, na samim svetim manastirskim vratima – slavan po svom dugogodisnjem postojanju i cudima koja su se tu desila.

Protojerej Oleg Teor, g.Psko

33. Na medjustanici

Desilo se to posle zavrsetka Velikog Otadzbinskog rata. Putovala sam vozom. Voz se zaustavio na medjustanici – ja sam izasla iz vagona, i malo se udaljila. Kada sam se vratila, voz je vec postigao brzinu, a vrata vagona su bila zatvorena. Uhvatila sam se za rucku, jednu nogu sam uspela da stavim na stepenik vagona, a drugu nisam mogla nikako – jako sam se udarila. Gubila sam snagu u rukama – mogla sam da padnem. I odjednom sam uskliknula:” Sveti Nikolaje Ugodnice, spasi me!”Voz se zaustavio. Svi putnici su bili zacudjeni, a ja sam od radosti zaboravila za svoj vapaj Svetom Nikolaju. Ali kada sam zadremala, on mi se javio u snu i rekao: “Ja sam te spasao, odsluzi moleban”. Posla sam u Crkvu i sve ovo ispricala svesteniku. Odsluzili smo zahvalni moleban. Poklonili su mi ikonicu Svetog Nikolaja Ugodnika, koja se sad nalazi iznad mog kreveta.



E.A.Larionova

34. “Mama, nisam se udavila!”

Bilo je to davno. Bilo mi je tad deset godina, sad mi je 74. Dosli smo na Jezerce. Posla sam da se kupam, ali nisam umela da plivam. Napravila sam nekoliko koraka i – upala u vrtlog. Ubrzo sam vec bila duboko pod vodom, a nad glavom je sve bilo – tamno. Gutam vodu i osecam da cu se udaviti. Slava Bogu – pomolila sam se Svetom Nikolaju Cudotvorcu, da me spase.

Kuci smo imali njegovu drvenu ikonicu. Bilo je i drugih ikona, ali sam se zbog necega setila bas Svetog Nikolaja Cudotvorca. I cujem kao kroz san:”Potrudi se iz sve snage da odskocis”. Odskocila sam – iznad mene je bila jedna zena. Uhvatila me je za prste i izvukla. Posla sam k majci, koja je plakala. Ta ikonica Svetog Nikolaja je uvek s nama – prezivela je i blokadu.

35. Pustanje na slobodu

Za vreme Otadzbinskog rata je u konclogor dospeo jedan mladi muskarac iz naseg mesta, po imenu Nikolaj. A tamo je vladao sledeci rezim: sve raslabljene su skupljali u jednu grupu i upucivali u “banju”. Svi su znali sta se pod tim podrazumevalo – smrt! Iscrpljen i iznuren, u tu grupu je dospeo i nas Nikolaj. Isao je poslednji: nema snage…

Ali, odjednom je silno pozeleo da ostane ziv. Pomolio se kako je znao Svetom Nikolaju: “Svetitelju Oce Nikolaje! Oprosti mi! Nisam te postovao – malo sam se molio. Ali se trenutno nalazim u velikoj nevolji. Kuci su mi ostali zena i dvoje male dece. Silno zelim da idem kuci! Ne zelim da umrem mlad! Pomozi mi!”

Odjednom se pojavila pomisao:”Padni”. Bila je jesen, lisce je kao tepih prekrilo zemlju. Pao sam. Strazar je mogao da me strelja. Nikolaj se nije pomerao. Lezao je tako neko vreme, dok se koraci vise nisu culi. Ustao sam i zapalio vatricu: bilo je kasno uvece. Dosao sam do sela, usao u prvo dvoriste i legao u senik. Ujutru je domacica dosla da nahrani stoku. Ugledavsi Nikolaja, uplasila se i pozvala muza. On ga je upitao: “Ko si i odakle si, kako si dospeo ovde? Govori istinu! Ukoliko budes lagao – ustrelicu te!” Nikolaj im je ispricao celu istinu – kako se molio Svetom Nikolaju. Domacin je naredio zeni da zagreje kupatilo, kako bi se Nikolaj okupao, da mu da da se presvuce, da ga posluzi slatkim cajem i da ga smesti pored peci da spava. Kroz dva-tri sata su ga probudili i posluzili soljom caja. Zatim, su ga opet kroz jedno dva-tri sata ponovo probudili i opet dali caj s mlekom. Potom opet kroz neko vreme su mu dali solju mleka. Zatim su mu doneli parce hleba. I tako su nastavili jos tri dana da ga postepeno hrane, zbog prethodnog gladovanja.

Prilazi mu domacin i govori: “Ti cak nemas ni predstavu koliko si srecan! Ja sam nacelnik zarobljenickih logora u celoj Nemackoj. I dacu ti takvu propusnicu, sa kojom te nece ni nasi, ni vasi zadrzavati”. I tako su ga ispratili, snabdevsi ga svim neophodnim. Patrola na nemackoj granici je pregledajuci dokumente samo rekla: “Gut! Gut! Odlicno!” Nasi su, proveravajuci, bili zadivljeni, govoreci: “Kakav dokument! Kakav dokument!” Eto kakvu mu je propusnicu napravio Sveti Nikolaj!



Uspenski hram, grad Helsinki

36. Izlazak iz pakla

Slucaj, o kojem zelim da vam pricam, mi je ispricala moja mama, a njoj – njena poznanica, s kojom zajedno ide u Crkvu. On svedoci o tome, da Sveti Nikolaj pomaze svima, pa cak i ljudima koji su daleko od vere i Boga. Desilo se to u Belorusiji, na samom pocetku rata. Muz jedne zene je bio oficir. Ziveli su na teritoriji Bretske tvrdjave. Kada je pocela bitka za tvrdjavu, zena je sa novorodjenim detetom na rukama samo cudom uspela da pobegne iz vojskom opkoljene tvrdjave.

Kada se osvestila, shvatila je da se nalazi u sumi, na nepoznatom mestu – a kuda dalje da ide nije znala. Zapala je u ocajanje. U rukama joj je dete koje place, a okolo suma – izgubila je svaku nadu da ce naci put. Ali odjednom se odnekud pojavio starcic sa stapom i pokazao joj: “Idi na tu stranu, tako ces se spasti!” I neocekivano nestao. Zena je posla na tu stranu, na koju joj je starcic rekao da ide, i kroz neko vreme je izasla na farmu. Tamo su joj u susret izasli stariji muz i zena.

Ceo rat je, zajedno sa detetom, zivela na toj farmi. Tu nije bilo Nemaca. Po zavrseku rata, zena je otisla u Crkvu i tamo ugledala ikonu “starcica”. To je bio Sveti Nikolaj. “Od tad uvek idem u Crkvu, i nikada ne zaboravljam da se pomolim Svetitelju”, prica ta zena.



Elena Cistikina

37. Majcina rec

Prateci sina na front, majka mu je rekla: “ Kolja, kada ti bude tesko, pozovi u pomoc Svetog Nikolaja Cudotvorca, i on ce ti pomoci.”

Jednom se desilo da su sin i njegov prijatelj bili u zasedi. Dan je bio topao, sneg se topio. A nocu, kada su resili da izadju iz zasede, shvatili su da su toliko promrzli da nemaju snage da se izvuku. Kolja se setio majcinih reci i poceo da se moli Svetom Nikolaju Cudotvorcu za pomoc.

U to vreme su dva skijasa posli na zadatak. Jedan od njih je hteo da ide pravo, a drugi ga je nagovarao da idu okolo. I tako su nasli dvojicu promrzlih i spasli ih. Slava i zahvalnost Svetom Nikolaju Cudotvorcu.



Raba Bozija Ana, Petrograd

38. Spasitelj utopljenika

Zelim sa vama da podelim radost koju mi je doneo Sveti Nikolaj Cudotvorac, spasivsi me od fizicke smrti. Bilo je to pre 13 godina. Tada sam bila mlada, bezbrizna i vodila ne bas pravednicki zivot, iako sam od detinjstva nosila krstic, molila se, isla u Crkvu, istina, ne cesto. Zivela sam u to vreme u gradu Toljati.

Jednom sam se zajedno sa dvoje mladih ljudi vozila motornim camcem po Kujbisevskom moru. Camac se prevrnuo na jednoj od naglih okuka, i ja sam pocela da tonem. U nekoliko delica sekunde mi je kroz glavu prosao ceo moj zivot, i ja sam sa strahom pomislila o svom malom sinu i mami: ona ne bi mogla da podnese moju smrt – srce ce joj prepuci i sincic ce ostati siroce. I ja sam se iz dubine duse pomolila: “Sveti Nikolaje Ugodnice, spasi me!” I evo starcica, malo pognutog, oslonjenog na stap, prilazi mi, i polako me za nogu vuce navise. Ja sam tog trenutka isplivala iza camca, uhvatila se rukama za njega i tako ostala u zivotu. Camac nije potonuo, jer je bio na vazdusnim jastucima.

Kada sam prvi put u mladosti napustala roditeljsku kucu, mama me je blagoslovila ikonom Svetog Nikolaja. Ta ikonica je uvek uz mene, nosim je na sva svoja putovanja, i Sveti Nikolaj me stalno cuva. A kad sam posla da se vozim camcem, nisam imala tu ikonicu.

U davnim posleratnim godinama Sveti Nikolaj je pomagao i mojoj mami. Jednom se desilo da je morala da putuje kamionom. Ljudi je bilo mnogo vise nego sto je tovarna nosivost kamiona. Sofer je bio pijan, i vozio je velikom brzinom. Put je bio krivudav, planinski.

Ljude je obuzeo strah, te su poceli da kucaju soferu u kabinu, kako bi vozio sporije, ali je on samo povecavao brzinu. Moja mama se glasno molila Svetom Nikolaju. I na jednoj od ostrih krivina, teret je po inerciji krenuo prema ivici, oborivsi kamion. Kamion se prevrnuo, i ljudi su popadali kojekuda… Kada se mama osvestila, shvatila je da sedi na putu potpuno nepovredjena. A okolo su ljudi stenjali, prignjeceni stvarima…Od svih koji su putovali kamionom, jedino je moja majka prezivela jer je prizavala u pomoc Svetog Nikolaja.

Bilo je jos mnogo slucajeva u nasim zivotima, kada se nije moglo izbeci nesto strasno, ali nas je Bozijom pomcu spasavo Sveti Nikolaj.



Tatjana

39. Ispovest zatvorenika

Pise vam covek koji se trenutno nalazi u zatvoru. Ne treba se bojati ovih reci. Bog sve vidi, ja sam cist pred Njim i pred ljudima. Greh, zbog koga sluzim kaznu – ne postoji. Mozda me Gospod iskusava, ne znam…

Molitva i knjige su mi spas, ali sto vise citam, to imam sve vise pitanja. Zelim da vam ispricam o dogadjaju koji se desio u Sverdlovskoj oblasti.

U prolece 1994-e godine je u toj oblasti vladala epidemija avitaminoze. Svaki dan je neko umirao: smrt nije stedela ni stare, ni mlade. Dosao je red i na mene. Oslepeo sam (kokosije slepilo), otekle su mi noge, zubi poceli da ispadaju, nisam mogao da jedem. A sto je najgore bio sam pun vasi. U sanitetskom odeljenju nije bilo lekova. Shvatio sam da se vec ne racunam u zive. Samo me je cudo moglo spasti. I ono se i desilo.

U Boga nisam verovao, nisam shvatao da je bolest – plata za moj predjasnji zivot. I jedan dobar covek mi je doneo papirnu ikonicu Svetog Nikolaja Ugodnika, rekavsi: “Moli se i kaj se. On ce ti pomoci”. Molitve nisam znao. Taj covek mi je objasnio: “Razgovaraj s njim. Kao sa mnom – sa njim podeli ono najtananije i najskrivenije u svojoj dusi, sto ne mozes meni da kazes. Ispovedaj se pred njim za svoj neposten zivot.”

Nastupila je noc. Strasna i uzasna. Shvatio sam: ujutru necu ustati. I pomolio sam se. Korak po korak, malo po malo, otvarao sam svoju dusu Svetom Nikolaju Cudotvorcu. Ne znam da li je to bio san ili java, ili kosmar. Ali sam ispred sebe video dva ogromna oka koja su me skroz pronicala – od njih nisam mogao da se sakrijem. I osmeh na sedoj bradi. Gledajuci to dobro lice i osecajuci potpunu iznemoglost, zavetovao sam mu se, da ukoliko ostanem ziv, necu sici sa puta na koji sam trenutno stao.

Nastupilo je jutro. Prvo suncano, radosno – posle mnogo kisnih dana. Tako sam zeleo da zivim, da se radujem suncu, travi, ljudima. Dusa je bila zahvalna za zivot u ovom prekrasnom svetu. Shvatio sam da sam preziveo. Pojavila su se stremljenja, zelje. Bukvalno sam se ponovo rodio. Oslanjajuci se na stap, resio sam da se ogrejem na suncu. I shvatio sam, na svoje cudjenje, da mogu da hodam i bez njega. Svakog sata mi se snaga vracala. Na kraju dana sam shvatio da cu i dalje ziveti. To se desilo 28-og aprila 1994-e godine. Ponovo sam se rodio. Najvaznije je – da sam pronasao smisao svog nepotrebnog, unistenog zivota. Samo vera spasava coveka – cini ga cistijim, boljim, osetljivijim na neciji bol i tugu.



V.N.Piskun, g.Nevjansk

40. Nije dopustio ponizavanje

Jedna zena je ispricala slucaj, koji se desio u njihovoj porodici kada je njoj jedva bilo sest godina. Njena mama je bila veoma pobozna, a otac, naprotiv, buduci komunista, odnosio se neprijateljski prema Crkvi. Mama je morala u tajnosti od oca, negde u ormanu, medju stvarima, da cuva ikonu Svetog Nikolaja, blagoslov od njene majke, moje bake.

Jednom je dosla sa posla i pocela da lozi pec. Drva su vec bila unutra – samo je trebalo da se upale. Ali joj to nikako nije polazilo za rukom. Drva ne gore i – tacka! Tada je pocela da ih vadi i zajedno sa cepanicama izvukla je iz peci i Svetiteljevu ikonu, koju je muz nasao u ormanu i resio da je unisti zeninim rukama. “Ko se za tebe moli?”

Kada sam ja bila mala, u nase selo je kod svojih roditelja dolazio kapetan prekookeanske plovidbe. Njegovu pricu sam zapamtila za ceo zivot.

“Nas brod, - prica on- je kao i obicno, krenuo u ribolov. Bilo je tiho, mirno. Odjednom, ni sami ne znamo odakle, dunuo je jak vetar, i pocela je bura. Oborila je jedra, brodom se vise nije moglo upravljati, nakrenuo se na stranu i samo sto se nije prevrnuo. Ogromni talasi su bacali brod, kao kutiju od sibica. Pomoci nije bilo niotkuda, i svi su ocekivali neminovnu pogibiju. Odskocio sam i s podignutim rukama, glasno kroz plac, poceo da se molim, moleci Svetog Nikolaja Cudotvorca za pomoc. Ne znam koliko je vremena proslo, ali se bura stisala. “Deco – vicem mornarima – zatezite jedra!” Oni odgovaraju ravnodusno: “Sve je uzalud: dno je probijeno, voda vec ulazi u brod”. Ja sam bio uporan. Nas troje smo nategli jedra za nekoliko minuta, iako s njima obicno tesko rukuje i deset ljudi. Bura je prestala. Kada smo sisli u potpalublje, videli smo da je rupu zatvorila velika riba. Mornari su me placuci okruzili i upitali:”Kapetane, reci nam, ko se moli Bogu za tebe?” Ja im odgovaram: “Baka i mama se mole za mene, a evo ko je nas spasao”, - i izvadio je iz dzepa novcanik, u kome je bila mala ikona Svetog Nikolaja Cudotvorca.

Rukovodstvo me je nagradilo vanrednim dopustom, a mornari su me zamolili da im kupim ikonice Svetog Nikolaja i odsluzim u Crkvi zahvalni moleban. Svi, koji su bili na brodu su se poklonili mojoj baki i mami niskim zemnim poklonom za njihovu molitvu”.


L.N. Goncarova

41. Jesenje vece

Desilo se to 1978-e godine kada mi je bilo devetnaest godina. Jedne veceri sam duze ostala kod drugarice. Kada sam dosla do svog kraja, bilo je vec jedanaest sati uvece. Okolo je sve bilo pusto i mracno. Po lakomislenosti, koja je svojstvena mladosti, nisam se nicega bojala, misleci, da mi se nista lose ne moze desiti. I nisam pridavala znacenje tome da su vrata jednog od glavnih ulaza bila poluotvorena i kroz njih je provirivao neki covek.

Kada sam prosla vrata, on je posao za mnom. Osecajuci nelagodnost, pocela sam da trcim ali nisam uspela: vec me drzala jaka ruka. Stigavsi me, taj muskarac je poceo da me vuce u glavni ulaz. Ja sam se suprotstavljala, ali nije vredelo. Pocela sam da ga molim: “Pustite me!” On je odgovorio: “Sad cu te ubiti”. Naokolo – nikog zivog. Pomoci niodakle. Tada sam podigla oci k nebu i u sebi se pomolila: “Gospode, Sveti Nikolaje Cudotvorce! Zastupite, pomozite!” I desilo se cudo. Prsti, koji su cvrsto drzali moju ruku, su bili olabavljeni. Ja sam osecala da sam slobodna. Muskarac, koji je nesto zlobno pretio, vise nije progovorio ni reci. I nije vise ni pokusao da me prati. Stajao je na jednom mestu, bukvalno skamenjen. Dosla sam do kuce bez problema. Proslo je mnogo godina od tada, ali ja nikada necu zaboraviti to jesenje vece kada sam na sebi osetila snagu cudesnog zastupnistva Gospoda Boga nasega i Svetog Nikolaja Cudotvorca.



Ljudmila

42. Nebeski kupac

60-ih godina nije bilo mnogo aktivnih Crkava, a najbliza od njih se nalazila 45km od naseg sela. Moja baka se spremala da ide u Crkvu. A moram da kazem, da smo ziveli veoma siromasno i majka je u slobodno vreme plela marame od paperja za prodaju. Majka govori baki:” Ponesi i marame. Mozda prodas nekoliko na pijaci”. Baka je spustila glavu: “Kako tako da radim? Pijaca i Crkva – to ne ide jedno s drugim. I sta ako marame niko ne kupi, a ja ne odem u Crkvu. Ja hocu da idem u Crkvu!” – rastuzila se ona. A mama je uporna. Sta da radi? Baka je uzela marame – desetak – i na put. Preplakala je ceo put, moleci Svetog Nikolaja za pomoc. Zelela je da proda bar jednu-dve – inace ce mama biti nezadovoljna. Ali najvaznije je – da ne zakasni u Crkvu…

U nedelju je dosla rano na pijacu, moleci se da ne zakasni u Crkvu. Na pijaci je bilo malo ljudi. Odjednom joj prilazi jedan starcic i pita:”Koliko imate marama i koliko kostaju?” Baka odgovara. Ne gledajuci marame, on je uzeo sve, dao joj novac i … nestao. Zacudjena i srecna, dosla je Crkvu jos dok nije bila ni otvorena.

Kada se baka vratila kuci, i dala majci kesu sa novcem, kojeg je bilo vise nego inace, majka nije mogla da poveruje: nikada se tako nesto nije desilo. Baka joj je ispricala o cudnom stracicu. I tada je mama zaplakala:”Da, to je bio sam Sveti Nikolaj Cudotvorac!”


Irina Hajlukova, g.Krasnodar

43. Ispravljanje nepravde

23-eg decembra 1908-e godine se upokojio poznati moskovski pravnik F.N.Plevako. Evo dirljive price tog verujuceg, visokoobrazovanog coveka, iz vremena njegove mladosti – o tome kako mu je Sveti Nikolaj Cudotvorac, veliki milostivi Svetitelj, “napisao peticu na ispitu”, kako sam kaze sada vec pokojni Plevako.

“Studirao sam pravni fakultet na Moskovskom Univerzitetu. Moja majka nije imala sredstava za moje studije, pa sam ja zaradjivao davanjem casova. Jednu zimu sam cak morao da provedem u porodici jednog ucenika u Berlinu, gde sam slusao predavanja poznatog pravnika iz rimskog prava. Vrativsi se u Moskvu, prijavio sam ispit, naravno pripremisvsi odgovore iz lekcije o berlinskim znamenitostima. Rimsko pravo je tada na nasem univerzitetu predavao pravi Rus – Nikita Ivanovic Krilov.

Prozvao me je i rekao da izvucem pitanje. Ja sam izvukao. Dosao je red na mene – cinilo mi se da dobro odgovaram. Ali – ne, uzas – profesor mi je dao jedinicu…Nisam smeo nista da mu kazem, iako nisam shvatao sta to znaci, a protesti, slicni danasnjim, tada nisu bili u modi. Vratio sam se kuci i nikome nisam nista rekao. Ujutru mi majka kaze:

- Fedja! Zar ti ne ides na ispit?

- Ispit nije danas – odgovaram.

Bilo mi je zao da uznemirim staru majku tuznom izjavom, da sam vec pao najvazniji predmet na fakultetu. Nastupilo je vece. Ona me je opet pitala za ispit.

- Sutra, mama – odgovorio sam joj mahinalno, samo da nekako izbegnem dalja pitanja.Sutradan, zvizducem po kuci i mislim: “Na srecu, moja stara je zaboravila za ispit”. A ona ce opet:

- Nije li vreme da ides na fakultet?

- Uvece imam ispit – odgovaram.

Nastupilo je i vece.

- Pa vreme je da ides Fedja – podseca me ona.

- Sad idem, mama – rekao sam i poceo da se spremam.

- Odvezcu te do fakulteta – kaze majka.

Moram nesto da preduzmem. Ziveli smo na Ostrozniki. Prolazimo pored hrama Hrista Spasitelja. Majka kaze: “Idem Fedja u kapelicu Svetog Nikolaja: on ce ti pomoci.

Idem i u kapelicu, koja se nalazi na drugoj obali reke Moskve, pored Kamenog mosta. Majka je usla, uzela svecu i pocela da se moli kolenopreklonim molitvama. I tako mi je bilo zao sto obmanjujem straicu! I u mislima sam se obratio Svetom Bozijem Ugodniku Nikolaju:”Bacuska, Ugodnice Boziji! Istina, nisam zeleo da je obmanjujem, ali znam da cu je strasno rastuziti kada joj kazem istinu. Ti je Sveti Ugodnice Bozji utesi!”

Pomolivsi se majka je rekla:

- Idemo sad sine!

Dosli smo do fakulteta i majka mi kaze:

- Idi Fedja, i ja cu malo posedeti kod Lomonosove statue i sacekacu te.

Opet moram nesto da uradim: treba da udjem u zgradu fakulteta. Mislim: “Ucicu u salu. Hocu da poslusam kako moji drugovi odgovaraju”. Zalazece sunce me je obasjalo svojim zracima, dok sam ulazio u salu. Odjednom cujem zvonki glas Nikite Ivanovica, koji me zove po prezimenu:

-Plevako!

Prisao sam ka stolu.

- Zbog tebe nisam spavao celu noc- izgrdio me je laskavim recima.

- Pa dobro – hoces li da odgovaras?

Ja kazem da ne znam nista bolje od onoga sto sam juce odgovarao, jer sam se spremao po lekcijama profesora…

- A ti si hteo da se pohvalis, da znas nemacki i da ucis iz originalnih knjiga! A lekcije svog ruskog profesora nisi cak ni pogledao?!

Tada sam objasnio profesoru zasto nisam znao lekcije koje je on predavao i da sam smatrao da se moze odgovarati i po lekcijama nemackih profesora.

- A ja nekako znam gde si ti bio zimus – vec snishodljivo-dobrodusno kaze profesor i naredjuje da izvucem pitanje.

Ja sam uzeo, odgovorio perfektno, i profesor je prepravio moju jedinicu na peticu! Tako mi je Sveti Nikolaj dao peticu, - zavrsio je pravnik”.

44. "Umesto tebe stoji Sveti Nikolaj"

Bile su to teske godine gradjanskog rata. V.P. - tada mlada devojka - je stajala u dvoristu svoje kuce, dok ju je jedan muskarac nisanio iz puske (tada su se po celoj Rusiji seljaci razracunavali sa vlastelinima). Devojka je sa strahom stavila ruke na grudi i usrdno se molila sa velikom verom i nadom:

-Bacuska, Svetitelju Hristov Nikolaje, pomozi, zastiti.

I sta se desilo? Seljak baca pusku u stranu i govori:

-Odlazi gde hoces i ne izlazi mi vise na oci.

Devojka je pobegla kuci, uzela neke stvari, otrcala na stanicu i otputovala u Moskvu. Tamo su je rodjaci nasli posao. Proslo je nekoliko godina. Jednom neko zvoni na vrata. Susedi otvaraju - stoji mrsav, sav u ritama seljak i sav se trese. Pita, da li tu zivi V.P. Odgovaraju mu, da je tu. Zovu je da izadje. Kada je V.P. izasla, taj covek joj pada pred noge i kroz plac je moli za oprostaj. Ona se zbunila, ne znajuci sta da radi, pocela je da ga podize, govoreci da ga ne poznaje.

- Mati, V.P. kako me ne poznajes? Pa ja sam onaj isti covek koji je hteo da te ubije. Podigao sam pusku, uperio i samo sto nisam opalio iz nje - kad vidim, umesto tebe stoji Sveti Nikolaj. I nisam mogao na njega da pucam. I opet je pao pre njene noge.

- Evo koliko vremena sam zabrinut i odlucio sam da te pronadjem. Peske sam dosao iz sela.

V.P. ga je uvela u sobu, umirila i rekla da mu je sve oprostila. Nahranila ga je i dala mu cistu odecu da se presvuce. Rekao je da sad moze mirno da umre. Pozlilo mu je i legao je na krevet. V.P. je pozvala svestenika. Seljak se ispovedio i pricestio. Kroz nekoliko dana je mirno otisao Gospodu. Kako je samo V.P. plakala nad njim…

Назад на врх Go down

Re: Невероватна чуда Божија

Порука  Sveto Pravoslavlje on 4th December 2009, 10:07

45. "Brzi pomocnik"

U nasoj porodici je dugo zivela kucna pomocnica - jedna veoma blagocestiva zena. Radila je po ugovoru, i mi smo joj placali osiguranje. Kada je zena ostarila, otisla je da zivi kod svoje rodbine. Kada je izasao novi zakon o penzijama, baka je doputovala kod nas, da bi uzela dokumenta koja su joj bila neophodna za dobijanje penzije. Ja sam ih brizljivo cuvala, ali kada sam pocela da ih trazim, nisam nikako mogla da ih nadjem. Trazila sam tri dana, pregledala sam sve kutije, sve ormane - i nigde nisam mogla da ih nadjem. Kada je baka ponovo dosla, ja sam joj s tugom saopstila da nisam uspela da nadjem dokumenta. Baka se jako rastuzila, ali je mirno rekla: "Hajde da se pomolimo Svetom Nikolaju, da nam pomogne, a ako i posle molitve ne nadjete, onda ocito treba da se pomirim sa tim da necu dobiti penziju". Uvece sam se usrdno pomolila Svetom Nikolaju, i te iste veceri sam pod stolom pored zida primetila neki papirni zamotuljak. To su bili dokumenti koje sam trazila. Pokazalo se da su se dokumenti zaturili iza ladice pisaceg stola i ispali su odatle posto smo se usrdno pomolile Svetom Nikolaju. Sve se srecno zavrsilo i baka je dobila penziju. Tako je uslisio nasu molitvu i pomogao nam u nevolji brzi pomocnik Sveti Nikolaj.

46. "Da ti nisi Angel Boziji?"

Parohijanka naseg hrama Ekaterina je ispricala slucaj koji joj se desio 1991-e godine. Ona je iz grada Solnecnogorska. Jedne zime je setala obalom jezera Senez i resila da se malo odmori. Sela je na klupu da bi posmatrala jezero i uzivala u prirodi. Na toj klupi je sedela jedna baka, i njih dve su pocele da razgovaraju. Razgovarale su o zivotu. Baka je ispricala kako je sin ne voli, snaha je vredja, te za nju nigde nema "mesta".

Ekaterina je blagocestiva pravoslavka, pa se prirodno zapodenuo razgovor o Bozijoj pomoci, o veri, o Pravoslavlju, o zivotu po Bozijem Zakonu. Ekaterina joj je rekla da treba da se moli Bogu i od Njega da trazi pomoc, podrsku. Baka je odgovorila da nikada nije isla u Crkvu i da ne zna kako da se moli. A Ekaterina je ujutru, ni sama ne znajuci zasto, stavila Molitvenik u torbu. Setila se toga, izvadila je Molitvenik iz torbe i poklonila baki. Baka ju je zadivljeno pogledala: "Ej, ti mila moja, neces valjda sad da nestanes?" "Sta vam je?"- upitala je Ekaterina. "Da ti nisi Angeo Boziji?" – baka se uplasila i ispricala sta jos se desilo pre nedelju dana.

U kuci je bila takva situacija da se ona osetila potpuno suvisnom, i resila je da izvrsi samoubistvo. Dosla je do jezera i sela na klupu, pre nego sto ce se baciti kroz pukotinu na ledu. Prisao joj je jedan veoma uctiv starcic, sed, kovrdzave kose, veoma blagog lika, pitajuci je: "Sta si namerila? Da se utopis? Ne znas koliko je strasno tamo gde si se spremila da podjes! Tamo je hiljadu puta strasnije, nego sto se tebi trenutno cini tvoj zivot". Malo je zacutao i ponovo upitao: "A zasto ne ides u hram, zasto se ne molis Bogu?" Ona je odgovorila da nikada nije odlazila u hram i da je niko nije ucio da treba da se moli. Starcic je opet pita: "A jesi li gresna?" Ona odgovara:"Koji su moji gresi? Nemam ja nikakvih posebnih grehova". I starcic je poceo da nabraja njene grehe, losa dela - cak joj je spomenuo one za koje je i ona sama zaboravila, a koje nije mogao znati niko drugi sem nje. Mogla je samo da se cudi i uplasi. Na kraju je upitala:"A kako da se molim kad ne znam nijednu molitvu?" Starcic joj je odgovorio: "Dodji ovde za nedelju dana i dobices molitvenik. Idi u Crkvu i moli se". Starica je upitala:"A kako se vi zovete?", a on je odgovorio: "Vasi me zovu Nikolaj". Tog trenutka sam se zbog neceg okrenula na drugu stranu, i osvrnuvsi se ponovo videla - da vise nema nikoga pored mene.

47. "Brzi pomocnik u nevolji"

Znala sam jednu blagocestivu radnicku porodicu, koju su cinili muz, zena i sedmoro dece. Ziveli se u predgradju Moskve. Slucaj koji zelim da vam ispricam se desava pocetkom Velikog Otadzbinskog rata, kada se hleb izdavao na kartice i to u veoma ogranicenim kolicinama. Pritom, mesecne kartice koje nisu bile iskoriscene u toku tog meseca nisu vise vazile.

U toj porodici je u prodavnicu po hleb isao najstariji decak, Kolja, koji je imao 13 godina. Zimi, na praznik Svetog Nikolaja, je poranio po hleb, koga je bilo samo za prve kupce. Dosao je prvi i cekao pred vratima prodavnice. Vidi - idu cetiri mladica. Primetivsi Kolju, uputili su se pravo k njemu. Kao munja mu je kroz glavu sevnula misao: "Otece mi kartice za hleb". A to bi znacilo gladovanje cele porodice. U strahu, je u mislima zavapio: "Sveti Nikolaje, spasi me!" Odjednom se pored pojavio starcic koju mu je prisao i rekao: "Podji sa mnom". Uzima Kolju za ruku i pred ocima iznenadjenih i ukocenih mladica, vodi ga kuci. Pored kuce je nestao. Sveti Nikolaj je "brzi pomocnik u nevolji".

48. "Ti spavas?"

Evo sta je jednom svesteniku ispricao ucesnik Velikog Otadzbinskog rata po imenu Nikolaj.

-Uspeo sam da pobegnem iz nemackog zarobljenistva. Nocu sam se probijao kroz okupiranu Ukrajinu, a danju sam se negde krio. Jednom, lutajuci nocu, zaspao sam pred jutro u razi. Odjednom neko pocinje da me budi. Vidim pred sobom starcica u svestenickom odelu. Starcic govori: "Ti spavas? Sada ce ovde doci Nemci."

Uplasio sam se i upitao:

- Kuda da bezim?"

- Svestenik odgovara: Vidis onu tami sikaru, brzo bezi tamo."

- Okrenuo sam se, poceo da trcim, shvativsi najednom da se nisam zahvalio svom spasitelju, okrenuo sam se…ali njega vec nije bilo. Shvatio sam, da je sam Sveti Nikolaj - moj zastitnik - bio moj spasitelj.

Skupio sam svu snagu i trcao prema sikari. Ispred sikare, vidim - tece reka, ali nije siroka. Skocio sam u vodu, obreo se na drugoj obali i sakrio u zbunju. Gledam iz zbunja - Nemci idu sa psom kroz raz. Pas ih vodi pravo na ono mesto gde sam ja spavao. Napravio je nekoliko krugova i poveo ih prema reci. Tad sam ja tiho poceo da bezim kroz zbunje sve dalje i dalje. Reka je psu zamela moj trag, i ja sam srecno izbegao poteru.

49. Krst - unakrst

Ovaj dogadjaj se desio na samom pocetku Velikog Otadzbinskog rata. Ispricao mi ga je jedan moskovski svestenik. Desilo se to jednoj njegovoj bliskoj rodjaci. Ona je zivela u Moskvi. Muz je bio na frontu i ona je ostala sama sa malom decom. Ziveli su veoma siromasno. Tada je u Moskvi vladala glad. Ziveli su veoma dugo u teskim uslovima. Majka nije znala sta da radi sa decom - nije mogla mirno da posmatra kako stradaju. U nekim trenucima je dolazila u stanje krajnjeg ocajanja i spremala se da okonca sebi zivot. Imala je malu ikonicu Svetog Nikolaja, iako ga nije nesto narocito postovala, i nikada mu se nije molila. U hram nije odlazila. Ikonica joj je verovatno bila nasledje od majke.

I tako je ona prisla toj ikonici i pocela prebacuje Svetom Nikolaju, vicuci: "Kako ti mozes da gledas na to kako se ja sama mucim? Zar ne vidis - moja deca umiru od gladi? A ti apsolutno nista ne cinis, kako bi mi pomogao!"Zena je u ocajanju istrcala na stepeniste, i verovatno se vec uputila ka najblizoj reci ili je jos nesto namerila da uradi sa sobom. I odjednom se spotakla, pala, i ugledala pred sobom dve novcanice od 10 rubalja postavljene krst-unakrst. Zena se uznemirila, i pocela da trazi: mozda je neko izgubio- da li ima nekoga u blizini, ali vidi: nema nikoga. I shvatila je da ju je Gospod pomilovao, i da joj je Sveti Nikolaj poslao taj novac.To je na nju ostavilo tako snazan utisak, da je taj dogadjaj bio pocetak njenog obracenja Bogu, i Crkvi. Naravno, nije vise imala zlih misli, vratila se kuci, stala pred svoju ikonicu, pocela da se moli, place i zahvaljuje. Za novac koji joj je poslat je kupila sve sto je trebalo od hrane. Ali je najvaznije - da je pronasla veru da je Gospod pored i da On ne ostavlja coveka i u takvim teskim situacijama, kada je coveku neophodna pomoc, Gospod je obavezno pruza. Potom je pocela da odlazi u hram. Sva njena deca su postali ocrkovljeni pravoslavci, a jedan sin je cak postao svestenik.

50. "Spas majke i deteta"

Nize sela u kom je zivela moja baka protice reka Veletma. Reka je trenutno mala i uska - najdublja mesta su deci do kolena, a ranije je Veletma bila bujna i duboka. I recne obale su bile mocvarne, blatnjave. I desilo se tako - da je trogodisnji Vanjecka pred ocima svoje majke skliznuo u to blato i poceo da tone na dno. Elizaveta je skocila prema njemu, bacila se u blato i uhvatila sina. A sama nije znala da pliva. Shvatila je to kasno. Poceli su oboje da tonu. Pomolila se Svetom Nikolaju moleci za spasenje njihovih gresnih dusa. I desilo se cudo. Bukvalno ih je talas, kao veliki bujan potok podigao iznad blata i spustio na suvo oboreno drvo, koje je pregradjivalo mocvarno mesto - bukvalno kao most. Moj deda Vanja je jos uvek ziv – trenutno ima 70 godina.

51. "Sada mi je potrebna pomoc"

Kada je obnavljan Nikolajevski hram u Zelenogradu - dosla je da pomaze u radovima jedna starica od 70 godina. Svi su se zacudili: "Kako ti mislis da nam pomognes?" Ona kaze: "Dajte mi bilo kakav fizicki posao". Svi su se nasmejali, a zatim vide: ona je zaista pocela nesto da tegli, birajuci najteze poslove. Upitali su je sta ju je podstaklo na to. Ona je ispricala da joj je jednom u toku dana jedan starcic usao u sobu i rekao: "Slusaj, ti si mene toliko molila za pomoc, a sad je meni potrebna pomoc"…Ona se zadivila. Zatim se setila da su vrata njene sobe bila zatvorena. Po Liku je prepoznala Svetog Nikolaja i shvatila da je on dosao da je pozove da pomogne. Ona je znala da se obnavlja Nikolajevski hram i eto dosla je…

52. “Sveti Nikolaje, pomozi rodjeni!”

Marija Petrovna je posle jednog slucaja poverovala u Boga, a posebno u pomoc Svetog Nikolaja. Spremila se da ide kod sestricine u selo. Nikad pre nije bila kod nje, ali posto su cerka i zet u julu otisli na Krim, a oba unuka na turisticko putovanje, ostavsi sama u stanu, Marija Petrovna je pocela da se dosadjuje i odlucila: “Otputovacu kod svojih u selo”. Kupila je poklone i poslala telegram, kako bi je sutra ujutru cekali na stanici Luzka.

Doputovala je u Lusku, osvrtala se, ali je niko nije cekao. Sta da radi?

- Mila ostavi svoje stvari u prostoriju za cuvanje prtljaga – posavetovala je Mariju Petrovnu zena koja radi u garderobi – a ti idi pravo ovim putem osam ili deset kilometara, dok ne dodjes do brezovog sumarka, a pored njega na brezuljku, potpuno odvojeno, se nalaze dva bora. Skreni s puta prema njima i ugledaces stazicu, a iza nje je – mocvara. Predji mocvaru i izacices ponovo na stazicu – njim ces doci do sume. Jos malo ides pored brezika i izacuces pravo na to selo, koje trazis.

- A da li ima vukova?- bojazljivo je upitala Marija Petrovna.

- Ima draga ne mogu da te slazem, ima. Ne pojavljuju u toku dana, ali predvece mogu da se uznemire. Ali mozda ces proci brzo.

Marija Petrivna se zaputila prema selu. Zivela je na selu, ali se za 20 godina zivota u gradu odvikla da mnogo hoda i brzo se umorila. Isla je 10 ili 15 kilometara a nije ugledala ni borove ni brezov sumarak. Sunce je polako zalazilo i postajalo je hladno. “Nema nikog zivog”- pomislila je Marija Petrovna. Nikoga! Uplasila se: a sta ako se sad pojavi vuk? …Mozda je ta dva bora vec odavno prosla, a mozda su oni veoma daleko…Potpuno se smracilo…Sta da radi? Da se vrati? Do stanice bi mogla da se vrati samo po danu. U kakvoj sam nevolji!

“Sveti Nikolaje, pogledaj sta mi se desilo, pomozi mi rodjeni da me vukovi ne rastrgnu negde na putu – pomolila se Marija Petrovna i od straha zaplakala. A okolo je sve tiho, nema zive duse, samo je zvezdice na nebu “posmatraju”. Odjednom je od negde cula zvuk tockova.

-Da li to ipak neko prolazi kroz mocvaru – pomislila je Marija Petrovna. Trceci je ugledala dva bora s desne strane – i pored njih vodi stazica. A evo i mocvare! Kakva sreca!

A putem prolazi nevelika pokrivena dvokolica, sa jednim upregnutim konjem. U dvokolici sedi stracic – vide mu se jedino ledja i glava – kao beli maslacak, a oko nje oreol…

-Sveti Nikolaje, pa to si ti! – povikala je Marija Petrovna, i ne znajuci put pokusala da stigne dvokolicu, ali je ona vec zasla u sumu. Skupivsi svu snagu pocela je da trci i vice: “Pricekaj!…A dvokolica se vise i ne vidi. Izasavsi iz sume ugledala je pred sobom kolibu, pored koje su sedeli stariji ljudi i pusili. Upitala ih je: Da ste videli sedog dekicu u dvokolici?

- Ne mila niko nije prosao mi ovde sedimo vec skoro sat vremena. Noge su je izdale – sela je na zemlju i cuti –samo joj srce jako kuca i suze joj teku niz lice. Posedela je, pitala gde se nalazi sestrina koliba i polako posla prema njoj.

53. “Sisao je s ikone kao po lestvici”

Prababa nase prijateljice Ale je veoma pobozna zena. Ona je imala veoma mnogo velikih starih knjiga i ikona. I pored toga njena cerka je odrasla posle revolucije i bila je neverujuca.

Kada joj je bilo nesto manje od 50 godina, dobila je cir na zelucu. Njeno stanje je bilo veoma tesko – mogla je da umre. Operisali su je i uskoro otpustili iz bolnice. Lekari su je upozorili da ukoliko ne bude jela da ce umreti. I pored svega ona nije nista jela: nije mogla i nije htela. I polako je sve vise i vise slabila.

U uglu – gde se nalazila njena postelja, se nalazilo mnostvo ikona. Jedna od njih je bila i ikona – Svetog Nikolaja. Jednom ona vidi kako Sveti Nikolaj silazi s ikone kao po lestvici – ali je tako malog rasta kako je naslikan na ikoni. Priblizivsi joj se, poceo je da je tesi i uverava: “Draga moja, treba da jedes kako bi ostala u zivotu”. Zatim je otisao prema ormaricu s ikonama i vratio se na svoje mesto na ikoni. Tog dana je pokusala da jede i pocela je da se popravlja. Zivela je do svoje 87-e godine i otisla sa ovog sveta kao prava istinska hriscanka.

54. Troicko cudo

“Znamenje koje nam je Gospod dao je za nase urazumljenje i pokajanje” – rekao je Visokopreosveceni Jov, mitropolit Celjabinski i Zlatoustovski, koji je rukovodio komisiju eparhijalne uprave, koja je nedavno boravila u Sveto-Trojicnom hramu u gradu Troicka. Posle odsluzenog molebana sa Akatistom, koji je sluzio sadasnji arhijerej, clanovi komisije su pristupili brizljivom izucavanju pojave Nerukotvorenog Lika Svetog Nikolaja Cudotvorca na staklu kivota. Zakljucci komisije, zajedno sa foto i video-materijalima, kao i izvestajem nastojatelja hrama, svestenika Andreja Alesina, su poslati Svjatijejsem Patrijarhu moskovskom i cele Rusije, Alekeseju II, koji je pokazao veliko interesovanje za Troicko cudo. U nastavku objavljujemo clanak glavnog urednika nasih novina o pojavi Nerukotvorenog Lika Svetog Nikolaja Cudotvorca u Sveto-Trojicnom hramu, u gradu Troicko, Celjabinske eparhije.

Za vreme rada na redovnom broju nasih pravoslavnih novina “Hram Svete Trojice”, dobili smo dokument iz Orenburskog arhiva o tome, da se pre revolucije u gradu Troickom nalazio muski Nikolajevski manastir. A u nasem hramu se vec dve godine nalazi ikona Svetog Nikolaja Cudotvorca koju su restaurirali troicki slikari, i na kojoj je nalazi natpis da je ona iz Nikolajevskog manastira i da se smatra kopijom Cudotvorne ikone. Mi smo o tome pisali u nasim novinama “Krsni put”, poslali jedan primerak mitropolitu Celjabinskom i Zlatoustovskom Jovu, i dobili njegov Blagoslov za posebnu molitvu pred ikonom Svetog Nikolaja.

Poceli smo pred ikonom da sluzimo molebane sa Akatistima, da je iznosimo u litije, a parohijani su kupili novo skupoceno kandilo. I tako smo nastavili u toku tri nedelje.

U vezi s tim, da je ikona Svetog Nikolaja Cudotvorca postala veoma postovana u nasem hramu, a njen veoma taman Lik poceo da svetli (o tome postoje i ranija svedocanstva parohijana), odlucili smo da obnovimo deo zivopisnog sloja koji je otpao na mestu izobrazenog Svetiteljevog Lika. Zbog objektivnih okolnosti, njena restauracija je nekoliko puta otkazivana, a njen pocetak (kao “slucajno”) se poklopio sa praznikom prenosa Nerukotvorenog Lika (s Ubrusa) Gospoda Isusa Hrista. Ujutru 16/29 avgusta 2001-e godine, ikona Svetog Nikolaja Cudotvorca je skinuta zbog restauracije i prenesena u trpezariju hrama. S velikim naporom su slikar – ikonopisac Genaduje Ivancin i radnici u hramu skinuli staklo kivota, a kada je oko 11 sati rad na restauraciji ikone bio zavrsen, odluceno je da se staklo ponovo stavi na svoje mesto. Ono se slikaru ucinilo prljavim, te je presao palcem preko njega (na pozitivu i negativu Lika se vidi prazno izbrisano mesto u predelu ispod Svetiteljeve brade) I zamolio zenu koja je stajala pored da dobro izbrise staklo kivota. Olga Kalina – blagocestiva samohrana majka cetvoro male dece, stalno dolazi na Sluzbe u hram, je uzela to staklo I u odbijenim svetlosnim zracima ugledala na staklu srebrni Lik Svetog Nikolaja. Pozvali su nastojatelja hrama. Kada je on dosao, odmah je preneo staklo sa Likom u oltar I pristupio njegovom pazljivom proucavanju.

Mikroskopske uljane kapljice srebrne boje su obrazovale Lik na prozracnom staklu, kopirajuci i u najtananijim detaljima ikonu Svetog Nikolaja Cudotvorca. Sloj izobrazenog Lika je toliko tanak, da ga je moguce videti samo na tamnoj pozadini sa strane. Uljana tecnost, koja obrazuje Lik, se nije susila niti je mirisala, ali kada sam poceo da brisem tragove slikarevog palca na Liku, osetilo se predivno blagouhanje. Treba napomenuti, da se staklo, na koje je presao Lik, nalazilo na rastojanju 1-2 cm od ikone. Najzadivljujuce je bilo to, da je na staklu bilo izobrazeno ono, cega nije bilo na ikoni (gde se svetlela prazna ploca i gde nije bilo zivopisnog sloja) i zbog cega se nameravalo da se zapocne sa restauracijom.

Napravljen je foto i video snimak ikone Svetog Nikolaja i njegovog Nerukotvorenog Lika. Setili smo se pronalaska Lika Gospoda Isusa Hrista na Turinskoj Plastanici i zato su uradjeni negativi sa snimaka naseg stakla. I…na negativu se pojavio pozitiv Lika Svetog Nikolaja to jest samo staklo i Nerukotvoreni Lik predstavljaju negativ realnog Lika Svetitelja. Pri prelazu najsitnijih detalja ikone na staklo, izraz lica i ociju na ikoni i negativu se veoma razlikuju. Ako je na ikoni izraz Svetiteljevog Lika milostiv, onda je na staklenom Liku – strogo i saosecajan.

Ocevidci pojave Nerukotvorenog Lika Svetog Nikolaja Cudotvorca su bili svestenici u nasem gradu (pri cemu su neki od njih osecali predivno blagouhanje u hramu), igumanija zenskog manastira Ksenija, desetine parohijana.

U danasnje vreme, Nerukotvoreni Lik veoma postuju parohijani hrama, verujuci ljudi u nasem gradu, mnogobrojni poklonici iz drugih gradova. Veliki interes su takodje pokazala mnogobrojna sredstva masovnog informisanja kako elektronska tako i stampa.

Mi smo napravili specijalni kivot za Nerukotvoreni Lik Svetog Nikolaja, i u odredjenom trenutku sama ikona i Lik su otvoreni za poklonjenje u Sveto-Troickom hramu grada Troicka Celjabinske eparhije.



Georgij Nikolajev

55. “Znala sam da ce pomoci”

Bilo mi je 11 godina kada sam se krstila. Uskoro posle toga moja mama se razbolela. Postavili su joj ozbiljnu dijagnozu i bila je potrebna operacija. To je bila vec treca operacija – mamin zivot je bio u opasnosti. Ja sam to shvatala posto sam nedavno bila kod nje u bolnici. Nije bilo izvesno hoce li ostati u zivotu…Secam se neprestanog osecaja praznine i straha u kuci. Cula sam za Svetog Nikolaja Cudotvorca i shvatala da nam moze pomoci jedino cudo.

Tog dana kada je otac povezao mamu u bolnicu, ja sam ostala kuci sama. Secam se da sam plakala ceo dan, i klececi na kolenima molila se Svetom Nikolaju Cudotvorcu. Ja ne samo da sam molila za cudo, vec sam u potpunosti bila uverena u njegovu pomoc. Znala sam da ce on pomoci posto nije bilo druge nade. Istina, tako iskreno se nikada pre nisam molila. Ocito da se tako mogu moliti samo deca.

Nekoliko sati je proslo neprimetno. I cudo se desilo! Moji roditelji su se vratili radosni. Desilo se nesto neverovatno: nove analize su opovrgavale prethodnu dijagnozu, pa operacija vise nije bila potrebna. Lekari su se veoma zacudili. Od tada sam znala da me Sveti Nikolaj Cudotvorac nikada nece ostaviti.

Posle sedam godina posle tog dogadjaja ja sam se razbolela. U pocetku je bolest bila veoma slicna obicnom bronhitisu, ali se stanje pogorsavalo. Doslo je do krvarenja – sto je veoma los znak. Analize su ukazivale na tipicnu tuberkolozu. Smestili su me u bolnicu da bi postavili tacnu dijagnozu. Treba reci, da su moji roditelji vec tada bili u bolnici sa istom dijagnozom. Niko nam nije dolazio. Ali su se molili za nas. Ja sam imala ikonu Svetog Nikolaja Cudotvorca.

Jednom je lekar rekao, da ce mi sutra uraditi ponovni snimak, od cijeg rezultata ce zavisiti da li cu ostati u bolnici godinu dana ili ce me otpustiti. Uvece sam se dugo molila pred ikonom Svetog Nikolaja. Nisam imala tako cistu molitvu jos od detinjstva. Ali sam verovala u cudo i jedina nada je bila u Boga. Molila sam Svetog Nikolaja Cudotvorca da se sazali na mene gresnu i isceli me. U jednom trenutku sam osetila da me je cuo. U dusi mi je bilo lako i mirno. Zaspala sam sa ikonom Svetog Nikolaja u rukama – svojom jedinom nadom.

Kada su mi ujutru uradili ponovni snimak, nije bilo nicega. Lekari su bili izbezumljeni – hteli su da pisu clanak o tome. Svi su se slozili u misljenju da smo moji roditelji i ja imali neku nepoznatu infekciju, koja veoma lici na tuberkolozu. Uskoro je cela porodica bila kuci. Znam da me je spaslo cudo koje nisam zasluzila. U dusi su mi bile Isusove reci: “Idi i vise ne gresi da ti ne bi bilo gore (Jn. 8, 11). Bilo je strasno…

Poslednji slucaj je bio nedavno. Opet se mama razbolela. Ako uzmemo u obzir prethodne operacije, jasno je da joj je zivot bio u opasnosti. Ponovo se povratio strah i briga. Opet sam se molila sad vec sa ocem. Ali kako se ta molitva razlikovala od decije! Umesto molitve nije prestajao ropot:”Zasto?” Ali je bilo jasno zasto. Gusile su me besmislene suze ocajanja. Ali sam znala da suzama i zlobom necu pomoci majci. Samo me je to podsticalo na moju slabu molitvu. Otac i ja samo se molili Svetom Nikolaju Cudotvorcu, i Majci Bozijoj pred Njenom Ikonom “Neocekivana Radost”, citali kanone za bolesnicu. Molili smo bliznje da se mole. I moja ikona Svetog Nikolaja Cudotvorca je opet visila nad krevetom bolesnice. Opet nam je moglo pomoci samo cudo! I ono se desilo!

Od sveg srca blagodarim Gospodu nasem Isusu Hristu, Presvetoj Bogorodici i Svetom Nikolaju Cudotvorcu. Slava Bogu za sve! Shavtila sam da ukoliko mi ne tezimo zdravlju, uspehu, ljubavi, Gospod nam svakog momenta to moze oduzeti, ili suprotno – podariti. I nijedan covek nema vlast da upravlja svojim zivotom cak nimalo. Ali ako on s verom zamoli Gospoda, On ce ga uslisiti.



Darja, 18 godina, grad Sant-Peterburg

56. Vracanje izgubljenog

Desilo se to kad je moj muz radio kod gazde u kiosku za prodaju hleba. Ja sam tad ostala bez posla, i bili smo veoma siromasni. Cerka je sa porodicom u to vreme zivela u Vorkutu. Bukvalno sa poslednjim novcem me je pozvala i rekla da se trenutno resava mnogo toga u njihovom zivotu, i da mi je o svemu napisala u dva pisma. Mozete samo zamisliti, sta sam ja sve zbog nje prezivljavala i kako sam cekala ta pisma! I ona su stigla!

Jednom sam muzu nosila rucak i stavila sam pisma u dzep od kaputa. Ali, kada sam se vratila pisama nije bilo u dzepu. Ocito sam ih usput negde izgubila! Sta se sa mnom desilo!…Potrcala sam nazad, pregledajuci svaki centimetar puta, ali pisma nisam nasla. Vratila sam se kuci, pala na kolena pred ikone, zaplakala i pocela da molim Svetog Nikolaja Cudotvorca da mi pomogne. Molila sam ga da mi vrati pisma. Govorila sam ridajuci, da su ona od mog nesrecnog deteta, i da bi mi lakse bilo da izgubim bilo koliko novca, nego ta pisma.

I u jednom trenutku u moju dusu se uselio mir – bukvalno sam cula odgovor na svoju molitvu. Sutradan su u postanskom sanducetu bila oba pisma. Necija dobra ruka ih je donela i tu ubacila. Ja sam svim srcem zahvalila Gospodu i Svetom Nikolaju Cudotvorcu za veliku milost prema meni. Ali to nije bio kraj cudima.

Uvece je muz dosao s posla – ne podizuci pogled. Pokazalo se da je primio laznu novcanicu od pedeset hiljada, dao hleb i kusur, a tad je taj novac skoro bio njegova cela plata. Isao je kuci i nije znao kako da mi to saopsti: to je znacilo da cemo gladovati ne jedan dan, a ja sam i tako ekonomisala sa svakom kopejkom. Ali u mojoj dusi je bila takva radost zbog podarenih mi pisama, da ne samo da se nisam uznemirila, vec sam jos jednom zajedno sa muzem, zahvalila mom brzom pomocniku i velikom Cudotvorcu za njegovu milost prema nama. Sve se desilo prema mojim recima: zar nisam rekla da su mi pisma draza od novca. Kako sam onda mogla da dosadjujem muzu za taj novac?

I tada se desilo drugo cudo: gazda nam je oprostio manjak i dao mom muzu celu platu. Kazem: “cudo”, zato sto taj covek nikada nije oprastao ni mali gubitak, a u to vreme pedeset hiljada je bila velika suma. I ja sam duboko uverena, da se to cudo ne bi desilo, da sam ja zaboravivsi na svoje reci izgovorene u trenutku usrdne molitve, zazalila za tim novcem i okrivila muza za nepaznju.

To je bilo iskusenje nase vere, i Slava Bogu, sto nam je dao snage da ga izdrzimo. Neka je blagosloven Sveti Nikolaj Cudotvorac! Njemu niski poklon i velika zahvalnost za pomoc nama, gresnima i slabima.



Tatjana Iljina, grad Sant-Peterburg

57. Pokrovitelj nase porodice

Jednom sam kupila malu ikonu Svetog Nikolaja i okacila na zid. Mene cesto boli zeludac. U cetiri sata ujutru, iznemogla od boli, klekla sam i pomolila se: “Ako me cujes Sveti Nikolaje Cudotvorce, pomozi – nemam snage”. Bolovi, koji su me mucili nekoliko nedelja, su prestali. Zdrava, puna snage, ocekvala sam svoj jubilej kroz pola godine.

A kroz dve godine zbog grehova mojih – isla sam u goste u vreme Velikog Posta, zabavljala se – ponovo sam se razbolela. I opet sam se pomolila pred ikonom Svetog Nikolaja Cudotvorca: “Pomozi Sveti Oce Nikolaje! Ne mogu da hodam, i sama necu moci svoju bolest da iznesem. Tada sam u Nikolajevskom hramu, ispred svake ikone pored koje se nalazi svecnjak, palila svecu”.

Bol je pocela da popusta. Treci dan sam vec mogla da ustanem i zajedno sa cerkom odem iz Sestrorecka, gde zivim u Petrograd, u Nikolajevski hram. Sveti Nikolaj mi je i tamo pomogao. Dolazim i vidim da su ostale samo skupe svece, a svecnjaka ima puno. Uplasila sam se da necu imati dovoljno novca. Kupila sam vise sveca, pocela da obilazim po Crkvi i stavljam svece pred ikonama. Ali osecam da uskoro necu imati vise sveca, a ne mogu da kupim toliko koliko je potrebno – ne mogu da ispunim svoje obecanje. Odjednom me cerka zove:”Mama, tamo su doneli male jeftine svece”. Kako sam bila srecna! Zahvalila sam Svetom Nikolaju za brzu pomoc. Htela sam da kupim te svece i za kucu, ali su se vec prodale.

Treci put mi je u bolesti pomogao Sveti Nikolaj Cudotvorac, kada sam mu se u Pashalnoj Nedelji obratila usrdnom molitvom:”Isceli me radi Vaskrsenja Gospoda nasega Isusa Hrista!”

Jednom, kada sam vec nosila medaljon s Likom Svetitelja Nikolaja, on mi je u snu pokazao veliku opasnost, koja je pretila mojoj cerki u vezi s njenim poslom. Cerka je hitno dala otkaz, a kroz tri meseca je nasla dobar posao, blizu kuce.

Sveti Nikolaj me je spasao kada mi je na ulici prisao zao covek. Vracala sam se iz prodavnice, a on me je snazno uhvatio za ruku i poceo da govori gadosti. Uvek mi je u takvim situacijama uspevalo da se izvucem iz neprilika, a ovaj put – nikako, cak sam zaplakala od ocajanja. Pomislia sam da ce me odvuci u prolaz, usred bela dana i da niko nece ni primetiti. Podigla sam glavu k nebu i rekla:”Sveti Nikolaje Cudotvorce, pomozi mi da odem od njega!” Muskarac mi je pustio ruku, a ja sam trkom presla put. Okrenula sam se – osecala sam da se s njim nesto desava, i brzo sam otisla.



Larisa, grad Sent-Peterburg

58. Odolevanje neprijateljima

Za vreme rata je selo Plavsk, u kojem je zivela moja stara tetka Valentina Jevgejevna Ozerckovskaja, bio okupiran fasistima. Jednom uvece su Nemci provalili u kucu i trazili hranu. Mi nismo imali nista. “Nema? Onda pogledaj! – rekli su nepozvani gosti. Usli su u dvoriste i poceli da seku vocnjak. Pred domacicinim ocima su jedno za drugim padala omiljena stabla, koje je otac posadio, medju kojima su narocito bile lepe jabuke starih sorti. Vratili su se i opet trazili proizvode. Odbijam. “Onda daj kerozin: posto nas nije nahranila spalicemo kucu”. Kerozin je bio sakriven i tetka je rekla da ni njega nema. “Onda cemo te ubiti”.

A otac Valentine Jevgenjevne je bio mesni protojerej, koji je mnogo godina sluzio u seoskoj Crkvi. On u to vreme vise nije bio ziv, ali su ikone u kuci sacuvane. Nasa porodica je posebno postovala veliku ikonu Svetog Nikolaja, koja je po predanju bila cudotvorna.

Ta ikona je bila zamotana tkaninom, i nad njom je bio civiluk. Pored nje je stajala moja tetka, drhteci od straha, kada su u sobu usla dvojica fasista sa automatima. Ona je odstupila jedan korak i okrenula ledja “civiluku”. Nepozvani gosti su poceli da pucaju. Bio je izresetan ceo zid i plafon, ali nijedan metak nije pogodio ni domacicu, ni ikonu.

Ali Nemci se nisu uznemiravali. Narugavsi se oni su izasli. S mukom su pronasli malo benzina i ubacili prethodno posutu slamu kroz pukotinu na kuci, pocevsi da pale kucu. Nije se razgorelo! U zidu, koji su fasisti pokusali da zapale se nalazila ikona Svetog Nikolaja. Tako je Sveti Nikolaj Cudotvorac spasao i kucu protojereja Evgenija, i njegovu cerku. Tetka je posle rata poklonila tu ikonu Crkvi, u kojoj je njen otac sluzio mnogo godina. Ali je hram kroz dve nedelje bio zatvoren i razrusen. Neizvesno je gde je nestala ikona.

N. Ozereckovskaja

Grad Sant-Peterburg

59. Kazna za drskost

Jedna mlada zena je na praznik Svetog Nikolaja cistila dvoriste. Njen deda, bivsi dirigent crkvenog hora, ju je molio da prekine ciscenje, upozoravajuci je da Sveti Nikolaj moze da je kazni. Drsko i s podsmehom je odgovorila:”Nece biti nista!”

Uskoro je zena pocela da trazi Petenku, svoga trogodisnjeg sina. Nigde ga nije bilo! Svi su se uznemirili: gde je nestalo dete. Uskoro su ga pronasli u jami, u koju su bacali splacine i vodu od ciscenja. Oprosti nam Sveti Nikolaje, sto nismo postovali tvoj praznik!

Monahinja Marija, grad Helsinki



60. Pored Krsta

Rodila sam se u ateistickoj sredini. Porodica, skola, knjige, televizija i novine su nasem pokolenju zatvarale put za poznanje Istine. Perestrojka i propast starih stereotipa su me usmerili na mukotrpno traganje za smislom zivota. Posle demobilizacije sam shvatio da su ideali koji su u armiji izgledali jasni i neizmenljivi, u “civilnom” zivotu su izgledali pogresni.

Moje duhovne rastrzanosti su slicne traganjima mnogih mladih ljudi: rok-muzika, neformalni skupovi, i na kraju masonstvo – slava Bogu, samo zalostan njegov oblik – i sektastvo. Na kraju krajeva sam resio da prekratim zivot samoubistvom. Ali me je Gospod spasao. Posle bolnice sam mnogo poceo da citam Dostojevskog, zatim Solovjeva, Iljina, i na kraju mitropolita Sant-Peterburskog i Ladozskog Jovana. Ali glavnu ulogu u mom ocrkovljenju je imao Sveti Nikolaj. Bilo je to 1991- e godine. Zavrsivsi institut, bio sam rasporedjen u daleki grad u tajgi. Morao sam da putujem preko grada Mineralne Vode, i nekoliko dana sam se zadrzao u Kislodovsku. Poslednjeg dana svog boravka tamo besciljno sam setao po gradu.

U dzepu mi je ostala neka sitnina, i odlucio sam da udjem u konditorsku radnju. Tamo je bila pauza. Neocekivano sam se nasao pored nevelikog drvenog Krsta, na kojem je visila tablica, sa objasnjenjem da ce na tom mestu biti izgradjena Sveto-Nikolajevska Crkva. Pored Krsta je stajao svecnjak. Pored sanduka za paljenje sveca je dezurala svecarka.

Vec sam se spremio da odem, kada su Krstu prisle dve zene, majka i cerka, koje su se razlikovale od okoline po neobjasnjivom prirodnom aristokratizmu. Protiv svoje volje sam se zagledao u njih i zadrzao se pored Krsta. One su ne zureci kupile svece, upalile ih u sanduk za prinosenje zrtava i pocele da se mole. To je za mene bilo nesto neshvatljivo, i u to vreme neponovljivo lepo. Devojci su po licu tekle suze. Njihove molitve su bile usrdne i iskrene. Ne znam zasto ali i meni se plakalo. Dusa se ispunila dosad nepoznatim umiljenjem. Ja sam odjednom svim srcem osetio nesto jako vazno za cim je zedjala moja napacena dusa.

Te zene su davno otisle, njihove svece su davno dogorele, davno je zavrsena pauza u konditorskoj radnji, a ja sam sve vreme stajao pored Krsta malog, neuglednog, koji mi je u jednom momentu postao drag. Izvukavsi iz dzepa svu sitninu, dao sam svecarki: “Nemojte da se ljutite na mene sestro. To je sve sto imam”. Ona se osmehnula i ispricala pricu o siromasnoj udovici i njenoj lepti. Od tad je to mesto u Kislodovsku narocito sveto za mene. Tamo se sada uzdizu zidovi velicanstvenog hrama. Svaki put mu prilazim sa trepetom u dusi, kao da se susrecem sa samim Svetiteljem.

Kasnije je Sveti Nikolaj Cudotvorac spasao mog sina. Upravo njemu sam se usrdno molio da sacuva zivot jos nerodjene bebe. Danas mi je tesko i da zamislim sta bi bilo sa mnom, da me tog letnjeg dana Boziji Ugodnik Nikolaj nije doveo do malog Krsta, u trenutku mi otkrivsi pokrov najvece tajne stvorenog sveta, cije je ime – Istina.

61. “Moja vera je postala jaca”

Kada sam dobila prevremene grceve, ponela sam sa sobom u bolnicu molitvenik i ikonice Spasitelja, Presvete Bogorodice i Svetog Nikolaja Cudotvorca. Sebe sam umirivala samo time da moje dete nece umreti na praznik. Skoro nedelju dana beba se nalazila na granici zivota i smrti, i svih tih dana sam bila veoma povucena u sebe – stavila sam ikone pred sebe i molila se, molila, molila…

20-og oktobra se rodio sin. On je sam poceo slobodno da dise – lekari su rekli da je to cudo. I disao je samostalno dane i noci: u bolnici nije bio nijedan slobodan aparat za vestacko disanje. Govorili su mi da budem spremna na sve. Ja sam se molila. Zatim je 10 dana i 10 noci bio na reanimaciji, na decijoj klinici – imao je izliv krvi u mozak, bio je slabasan, lagan…Shvatala sam da mi je to iskusenje od Boga. Moja vera je ojacala. Moj muz je poverovao i krstio se. Uspeli smo da krstimo sina u bolnici i dali smo mu ime Nikolaj. Uskoro se dete oporavilo i otpustili su nas kuci.

Kroz mesec dana su u nas grad doneli ikonu Svetog Nikolaja Cudotvorca, naslikanu s tom, koja se nalazi pored Svetiteljevih Mostiju, za hram Hrista Spasitelja. Naravno ponela sam i sina sa mnom. Detetu su predskazali invalidnost i mnogo hronicnih oboljenja. Ali evo ima vec godina kako je ziv i zdrav. S neobicnim za bebu trepetom pricescuje se Svetim Darovima. Ozbiljan je pred ikonama.

“Sveti oce Nikolaje, moli Boga za nas!”

Julija, grad Ekaterinburg


62. Kandilo koje se nije gasilo

U nasoj celiji u Derjabinku sacuvana je neostecena velika ikona Svetog Nikolaja. Stajala je pored zida na sredini celije i od prvih dana naseg boravka bratija-staroobrednici su vodili posebnu brigu o njoj. Uspevali su da na neki nacin nabave ulje za kandilo, odrzavajuci stalno plamen u njemu. Za praznike su donosili crkvene svece i stavljali ih pored ikone. Ne samo vernici, vec i bezboznici su se sa strahopostovanjem odnosili prema ikoni i kandilu koje je neprekidno gorelo, i nijednom niko nije dopustio ne samo huljenje, vec cak ni odnos bez postovanja prema nasoj Svetinji. Svi smo bili uvereni da dok je ikona sa kandilom s nama, dotle nas Svetitelj cuva i zastupa, ali nece se smilovati na onoga ko bogohuli ili cak ugasi kandilo.

I zatvorska uprava je svakodnevno ujutru i uvece prolazila pored ikone, trudeci se da ne pokaze da primecuje ikonu i kandilo. Samo nedelju dana pre mog izlaska iz Derjabinki, rano ujutru, mom lezaju je prisao jedan brat-starobrednik i nervozno-uznemireno rekao da je protekle noci nacelnik Derjabinki, prolazeci po celiji prisao ikoni i ugasio kandilo. Gledam na stranu i dalje u pravcu ikone i vidim grupe ljudi, koje zucno raspravljaju. Jednoglasno su svi odlucili da ponovo upale kandilo.

I zaista, za samo dva-tri dana, uprava je bila smenjena, pritvorena zbog nekih sluzbenih prestupa. Taj dogadjaj je snazno uticao cak i na nevernike. Molili smo se pred ikonom svi zajedno, tako reci kao u Crkvi, pocevsi na inicijativu samih bogomoljaca.

Protojerej Mihail Celjcov



63. Ikone su vracene

Jedna pravoslavna hriscanka je odlucila da predje u sektu. Napustila je Crkvu, i pocela da posecuje skupove sektasa, i slusa ono sto oni pricaju. Od njih je saznala da ikone ne treba postovati. Dosla je kuci i pobacala sve ikone. Spremala se da ide na molitveni skup, i primetila je da joj je ostala jos jedna ikonica – Svetitelja Nikolaja. Uzela ju je, iznela na dvoriste Iibacila je na djubriste govoreci: “Tu ti je mesto!”

Kasno uvece, kada se zena vracala kuci, na ulici je bilo hladno i mracno. Padala je kisa. Prilazeci kuci, ugledala je pored vrata mokrog i ozeblog starca. On ju je posmatrao. “Deda, zasto stojite na kisi? Udjite u kucu” – “Ne mogu gazdarica me je isterala”. Zena se zagledala bolje i prepoznala u starcu Svetog Nikolaja Cudotvorca. Gorko je zaplakala, pokajala se i vratila ikone u kucu.

Tatjana Komisarova, grad Cistopolj



64. Lekovito miro

Moj sin nije prihvatao hranu dok jos nije imao ni dve godine. Zena me je pozvala na posao i rekla da se nalazi u teskom stanju. Imao je visoku temperaturu koja se postepeno povecavala. Lekar ce doci posle rucka, i ako detetu pozli do njegovog dolaska, treba pozvati hitnu pomoc. Odmah sam posla kuci. Sin je lezao u krevecu, unezvereno gledajuci u plafon i nikoga ne prepoznavajuci. Kada sam se nagnula nad njegovu glavicu, srce mi se zaledilo od straha: bio je otkriven kao novorodjence. Zena je bila u predstresnom stanju, citala je “Bogorodice Djevo” i svu nadu polozila samo na Boga. Klekla sam pred ikone u uglu na kolena i pocela usrdno da se molim. Zatim sam se vratila kod sina, i stavivsi mu ruku na stomak, citala “Oce nas”. Resili smo da ne zovemo hitnu pomoc. Kada je lekar dosao, detetu je postalo bolje, a temperatura mu se snizila. Lekar je rekao da dete ne mora da ide na reanimaciju, vec samo da mu se daju lekovi koje ce mu prepisati. Posle odlaska lekara, ja sam uz molitvu pomazala decakovo malo celo i stomak uljem iz kovcega u kojem su se nalazile relikvije Svetog Nikolaja Cudotvorca sa dodatkom mira od njegovih Mostiju. Bio je cetvrtak – dan posvecen tom Svetitelju. Sin je zaspao. Zena je otrcala u apoteku po lekove.

Kroz sat vremena dete se probudilo. Imao je normalnu temperaturu, na licu mu je bio osmeh i bio je pokriven. Shvatili smo da se desilo cudo. Sin je ozdravio, ne pocevsi da uzima lekove. “Da li ti je neko dolazio u snu?” – upitala sam. “Da” – odgovorio je muz. Sveti Nikolaj Cudotvorac je iscelio nase dete.

Sergej, grad Samara



65. “Mnoge spasavsi od pogibije”

Kada je poceo rat, nasa porodica je zivela u Gatcini. Morali smo da se evakuisemo na Ural sa jednim brojem ljudi iz Putilovske fabrike, gde je radio otac. Rano ujutru smo izasli iz kuce na konju. Uvece smo dosli do Aleksandrovke, gde nas je zasutavila vojna patrola. Morali smo da se uselimo u praznu kucu na kraju sela. Nije bilo svetla. Mama je stavila neke stvari na pod i sve nas smestila u desni ugao kolibe.

Uvece je poceo intenzivan napad: Nemci su napredovali prema Pulkovu. Nasa protivavionska odbrana je odgovorila. Bilo je veoma strasno. Skupili smo se u ugao i poceli da se molimo:”Gospode pomozi!” Kada je deo granate osvetlio sobu, mama je uzviknula i pogledala u suprotan ugao. Tamo je zbog odbleska svetlosti mogla da vidi ikonu Svetog Nikolaja Cudotvorca. Njemu smo se pomolili.

Odlazeci iz Aleksandrovke mama je ponela ikonu sa sobom. Prosla je s nama ceo rat, a mi smo morali da prodjemo kroz tri koncetraciona logora. Sveti Nikolaj Cudotvorac nas je cuvao i vratili smo se zivi.

Nina Sokolova, grad Sankt-Peterburg



66. Ikona s mongolskim likom

Desilo se to pre trista godina. U to vreme nas kraj je bio divlji, sa malo ljudi, bogat sa divljaci i zverima. Danas se mnogo toga izmenilo I samo su Sajani sacuvali nepristupacnost i velicanstvenost. 1674. godine su na ta mesta dosli drzavnici i izgradili naseobinu “na najboljem i najprijatnijem mestu”. U nju su se nastanili kozaci. Tu se zavrsavala ruska zemlja, a dalje je bila zemlja Mongola.

Ali Mongoli nisu hteli da daju tu lepu dolinu ruskom Caru, napadajuci mestane i zarobljavajuci ih. Medjutim nisu imali uspeha u borbama s Rusima, jer su Rusi imali “vatreno oruzje”, a Mongoli – “svetlosno”.

Jednom je dosla vojska iz mongolske zemlje – deset hiljada konjanika. Razbili su privremeno nomadsko naselje na obali reke Irkut, koje ze nalazi nasuprot naseobine. “Prilazili su mu tri dana i tri nocu zestoko napadajuci”. U naseobini je bilo 34 vojnih lica. Kozacima je nestao barut, pa je prestala paljba. Mongoli, osetivsi blizinu pobede, su poceli da se prebacuju preko reke Irkut. U njihovom stanistu se culo likovanje. Kozaci su postavili strazu na vratima. Skupili su se u Crkvu na molitvi. Oni su unapred znali da ih cekaju mucenja: Mongoli su tako uvek postupali sa zarobljenicima.

I desilo se cudo. Vrata su se otvorila i iz tvrdjave je izasao nepoznati konjanik. Oko glave mu je svetleo oreol. Mongoli su krenuli kroz otvorena vrata, ali su ih zaustavile sprave za mucenje, zbacivajuci ih na zemlju. Strele, koje su pustene na konjanika su se vracale i pogadjale one koji su ih pustali.

Pocela je panika: konji su rzali, zastrasujuci ljude. Mongoli su u strahu okrenuli konje, odstupili uz reku i napustili naseobinu. Od tad se niko od clanova mongolske vlade nije usudio da narusi granice drzave. Strazari, su izbezumljeni jednoglasno tvrdili da je Sveti koji je izasao licio na mestane. Krupnih jagodica, tamnoput, zrikavih ociju. Prezivevsi opsadu i radost pobede, kozaci su zeleli da se zahvale za cudesno spasenje.

Prvo su narucili ikonu Svetog Nikolaja Cudotvorca. Ikonopisac je naslikao Svetiteljev Lik tacno po recima strazara. Na najvisem mestu, na obali Irkuta se sagradili drvenu Crkvu u cast Svetog Nikolaja Cudotvorca , veoma retkog arhitektonskog stila, koja je imala oblik koji je podsecao na Krst. Vremenom je ovde nastalo bogato Nikoljsko kozacko selo.

Popova, Burjatija

67. Povratak u zivot

Udala sam se rano. Uskoro su dosla deca: cerka i dva sina– blizanci. Ali porodicni zivot mi je bio tezak: muz je pio, vikao. Kada su deca posla u skolu i ja sam pocela da pijem. Morala sam da promenim mnogo radnih mesta. I ja i muz smo shvatali da ne radimo dobro, ali nista nismo mogli da uradimo. Mene je cesto vozila hitna pomoc u narkolosku kliniku. Bilo mi je veoma zao dece, i trebalo je jos samo malo pa da pocnem sistematski da se opijam. Osecala sam da tonem, i da ne mogu da se izvucem iz tog pakla. Svi su ocekivali moju smrt.

…Bilo je to pre tri godine. Otisla sam na posao i koleginica mi je poklonila ikonicu Svetog Nikolaja Cudotvorca, rekavsi:”Lena, moli se. Gledaj u oci Svetom Nikolaju i moli za pomoc”. Dala mi je i Svetu vodu. I ja sam pocela da se molim za svoju napacenu dusu. Molila sam se svuda – kuci, na ulici, u prevozu – ikona je stalno bila kod mene. Slava Bogu, moje molitve su uslisane. Slomila sam nogu – bolelo me je. Zatim sam otisla u Crkvu i sve ispricala svesteniku. On mi je objasnio da treba hitno da se ispovedim i pricestim. Posle primanja Svetih Tajni sve se promenilo. Gospod mi je dao snagu i trpeljivost. Prestala sam da pijem. Ceo zivot je poceo da se menja na bolje. Pocela sam da odlazim u Crkvu i u kapelicu Svetog Nikolaja Cudotvorca. Po profesiji sam pekar-konditer i ceo dan sam na nogama. A noga me je posle preloma jako bolela. Doslo je do artroze krvnih sudova i trebalo je da idem hitno na operaciju. Osam meseci sam bila u bolnici. Nekako smo s Bozijom pomoci preziveli to vreme. Samo je muz i dalje pio. A ja sam se molila. Lekari su mi na otpustu rekli:”Treba pothitno da promenite posao”. Dobila sam invalidninu, ali nisam mogla da dobijem i drugi posao. Posla sam u Nikoljsku kapelicu i kupila knjigu o podvizima i cudesima starca Zaharija. Iz nje sam saznala za Bogorodicino pravilo i pocela sam da ga citam. I desilo se cudo. Dosla sam u Crkvu Hristovog Vaskrsenja, ispovedila se i pricestila. Posle sluzbe sam prisla ocu sa molbom da me blagoslovi i pomoli se za to da mi Gospod da odgovarajuci posao. Svestenik je malo cutao, a zatim rekao:”Nama je potreban kuvar. Da li zelite to da radite?” Ja sam bila uznemirena, jer je trebalo da na prethodnom radnom mestu uskoro dobijem stan: nas petoro zivi u jednosobnom stanu. Ali naravno pristala sam: taj posao mi je poslao Gospod, jer sam se molila Presvetoj Bogorodici. Moji ukucani su se slozili sa tom mojom odlukom, a poznanici i kolege su me osudili. Trenutno ja radim kao crkveni kuvar. Slava Bogu ne pijem vise alkohol i drzim postove. Moj muz se nedavno ispovedio i pricestio. Nadamo se da ce i nasa deca prici Gospodu. To je nasa krivica sto mi nismo isli u Crkvu i njih nismo poducavali. Zivimo u slozi – tesno nam je, ali se ne svadjamo.

Elena, grad Cerepovec



68. Urazumitelj

Sveti Nikolaj Cudotvorac mi pomaze u toku celog mog zivota. On je moj putevoditelj. 1960. godine sam upisao vojnu skolu. Nikako nisam mogao da polozim radiotenhiku. Nisam shvatao sta su to elektroni. Mojim kolegama sa kursa je to bilo jasno, i oni su se trudili da mi objasne, ali sam ja samo tupo gledao u formule. Naravno, krivio sam sebe za svoju bespomocnost. Samo sam se nadao u pomoc Svetog Nikole. Doslo je vreme ispita. “Nabubao” sam samo jedan deo, a drugi nisam nikako mogao da shvatim. I dosao je dan ispita. Usao sam u salu, predstavio se i spremao da uzmem pitanje. Sa njim sam povukao i ostala pitanja, koja su bukvalno bila zalepljena jedno za drugo. Neki unutrasnji glas mi je rekao da treba da ostavim to pitanje. Kada sam uzeo drugo pitanje i procitao ga, mojoj zadivljenosti nije bilo kraja: to je bilo isto ono pitanje koje sam “nabubao” uoci ispita. Odgovorio sam uspesno i upisao sledeci kurs. I sto je bilo jos zacudjujuce neke moje kolege koje su ucile tokom cele godine su pale ispit. Gospod je na sledecem kursu prosvetlio moj um, i nadalje sam uspesno ucio. Zavrsio sam skolu kao jedan od najboljih djaka.

Vitalij Orlov, grad Novgorod


69. Vracanje duga

Jednom je kod mog muza dosao jedan njegov prijatelj. On je zaradio mnogo novca i hvalio se pokazavsi ogromnu sumu. Zatim je rekao:”Uzmi ovaj novac. Ostavljam ih u zalog, a Oleg ce, - tako se zove moj muz, - ostalo sve odraditi sa kamenom”. “A ako se on ne slozi sa sumom?” – upitala sam. “Nista, dogovoricemo se”, - bio je odgovor. Dao mi je manji deo novca i otisao. Sledeceg dana sam otisla u Crkvu i tamo ugledala veliku ikonu Svetog Nikolaja. Bila je skupa, ali sam je ja ipak kupila. Zatim sam, posto sam kupila svece, setila se da novac nije moj vec muzevljevog prijatelja. Ali Olegu nisam nista rekla. Kada je dosao Vitalij, prijatelj mog muza, upitao me je za novac koji je ostavio u zalog. Muz se uznemirio. Tek tad sam mu sve objasnila. Nismo imali od cega da vratimo dug. Oleg je odbio da radi za tu sumu koju je predlozio Vitalij: rad sa kamenom je zamoran i tezak posao. Obojica su bili ljuti na mene. Ja sam zaplakala. Pocela sam da se molim Svetom Nikolaju Ugodniku: pomozi mi ispasce jos da sam ukrala…I jednog prelepog jutra se budim – i vidim novac. Tacno onoliko koliko mi je trebalo. Odakle? Pitam mamu:”Da li je ovo tvoj novac?” – “Ne”. A ja odem do Olega: “Odakle je ovaj novac?” “Istina, susetka nam je vratila dug”. Odlazim do nje – ona kaze da to nije njen novac. Tada sam shvatila od koga je novac. Dosao je Vitalij i sve smo oduzili i sve se sredilo.

Svetlana, grad Perm



70. Vaspitavanje dece

U nasu kapelicu posvecenu Svetom Nikolaju je dosla jedna starija zena. Dugo se molila, a u ocima su joj blistale suze. Evo sta je ona ispricala:” U nasem selu je postojala velika i lepa Crkva. Ona je zatvorena u vreme sovjetske vlasti. Tacnije bila je zatvorena za vernike, a otvorena za nevernike. Krst je skinut, prozori poizbijani, Svetinje unistene. Vrata hrama nisu zatvarana, pa su deca posle skole odlazila u Crkvu da se igraju loptom. Pela su se na zvono, igrala se zmurke, vikala, i lomila jos to sto je preostalo u Crkvi. Kuci me je majka ukorevala:”Ne idi Ninuska da se loptas u Crkvi. A ako prodjes pored – prekrsti se i pokloni se”. Moji vrsnjaci su se spremali da posle casova idu u Crkvu i mene su zvali. Ja sam se bojala zbog majcinih reci. Krenem pa se zaustavim. A svi drugovi su vec u Crkvi: trce tamo, smeju se. Pomislila sam:” Mama nece saznati…” Otisla sam u Crkvu. Otvorila sam neka vrata, skrenula u hodnik, i zaustavila se. Okrenula sam se i nisam znala odakle sam dosla. Hocu da izadjem, a izlaz nikako ne mogu da nadjem. Gde god krenem svuda je corsokak. Isla sam tako, isla i vec se smracilo i postalo strasno. Vicem, ali se niko ne odaziva. Sela sam na stepeniste i zaplakala. Mislim:”Nisam poslusala mamu i niko me sad nece naci”. Odjednom ugledam da pored mene stoji starac. Samo sam htela da ga pitam kako da izadjem, a on mi je cutke pokazao rukom. Skocila sam i posla tuda. Okrenula sam se, a starca vec nije bilo. Nestao je. Izasla sam, otrcala kuci i nikome nista nisam pricala. Kroz kratko vreme sam na ikonicama koje je mama zavila u salvetu prepoznala starca koga sam srela u Crkvi. Ispricala sam mami o tome. Ona me je malo ukorila za neposlusnost, a zatim je rekla da je to Sveti Nikola Cudotvorac. Celivala sam njegovu ikonicu, ponovo zavila i uzela je”.

Zinaida Pavlova, grad Cerepovec



71. Cudesa s mojim bliznjima

Zelim da ispricam dva slucaja cudesne pomoci Svetog Nikolaja mojoj baki, Glikeriji Prokopjevnoj Kazimovoj i njenoj sestri Mariji Prokopjevnoj. Na zalost meni su o tome pricali tek posle njihove smrti. Baki Glikeriji se to desilo 1930. godine. Zivela je u selu Kameni Bor, Nikolajevskog regiona, Samarske gubernije. Baka je poticala iz duboko verujuce porodice, i njen otac je cak bio crkveni staresina. Njeno trece dete Vasilije je bilo tesko bolesno. U narodu tu bolest nazivaju “pseca starost”. Jednom je u kucu svratio sedi starac malog rasta, s belom bradom i upitao: “Da li je sin bolestan?” Baka je kroz suze odgovorila:”I zivi i ne zivi, i umire i ne umire”. Starac je na to odgovorio:”Ozdravice i bice tvoj hranitelj u starosti i sahranice te”. Rekavsi to – starac je otisao. Glikerija je shvatila da starcu nije dala milostinju i potrcala je za njim. Ali ga nije bilo ni u dvoristu, ni na vratima. Posle cudne posete Vasji je bilo bolje, i reci cudesnog starca su se ispunile u potpunosti.

Starijoj Glikerijinoj sestri – Mariji – cudesna pomoc Svetog Nikolaja se desila kada je bila u zatvoru zbog lazne krivice. Marija Prokopjevna je u koloniji morala da radi kao pralja, cistacica, pastirka. Cak je radila i u pilani. Jednom su joj se ovce razisle po sumi i ona je pocela da se moli Bogu za pomoc. Kroz neko vreme je podalje ugledala sedog starca sa stapom, koji je skupljao ovce u stado. Kada su se ovce skupile, starac je nestao. Ona je tad shvatila ko joj je pomogao i pocela da zahvaljuje Bogu i Svetom Nikolaju.

Nina Keljcina, Samarska oblast



72. Cudesno upozorenje

Otac mi je pricao o cudesnoj pomoci Svetog Nikolaja Cudotvorca, koji mu se javio u detinjstvu. Rastao je u siromasnoj porodici sa mnogo dece u selu Kumak Orenburske oblasti. Deca su uglavnom gladovala i radila od malih nogu. U to vreme je ocu bilo 10 godina. Sa mladjim bratom je skupljao seno za stoku u stepi. Volovi, taljige pune trave. Pored je prolazila zeleznicka pruga. Dan je bio vreo, na nebu je bilo samo nekoliko oblacaka. Odjednom, neznano odakle – pojavio se starac s belom bradom do pojasa. Imao je dobre oci. Rekao je:”Sakrijte se decice u jarak pod taljige – procice uragan”. I otisao je. Moj otac je rekao bratu:”Ja tog dedu nisam nikad ranije video”. Potrcao je za njim. A iza zeleznickog nasipa nije bilo nikoga. Samo se kovilje njise. Zatim je naisao uragan neverovatne snage, sa kisom i gradom. Drvece je cupano iz korena. Zeleznicki nasip je podriven na tom mestu gde je starac prosao, i sine su razdvojene. Braca su se spasla po njegovom savetu: legli su pod taljige i iskopali zemlju.

Nadezda Kostjusko, grad Celjabinsk



73. Majcin BLAGOSLOV

Ja sam iz Lenjingrada, ali vec 30 godina zivim daleko od rodnog grada. Kada mi je bilo 20 godina, napustila sam Piter, i mama me je blagoslovila malom ikonicom Svetog Nikolaja, rekavsi:”Kada ti bude tesko, obrati se njemu – pomocice ti”. Stavivsi ikonicu u torbu, odavno sam zaboravila na nju.

I zaista, nastupila su teska vremena za mene. Jedne noci sam se setila Svetiteljeve ikone. Meni je i dan danas cudno kako se tako mala ikona nije zagubila. Nasla sam je i placuci pocela da se zalim i trazim Svetiteljevu pomoc. Nisam znala nikakve molitve, molila sam se svojim recima. Molila sam se nekoliko dana, i sve lose stvari su nestale. Od tad sam pocela da vodim racuna o svojoj Svetinji.

Kada sam se jednom posvadjala sa sestrom i naljutila na nju, u snu mi se javio Sveti Nikola Cudotvorac – izgledao je kao na ikoni. Mnogo toga mi je ispricao. Kada sam se probudila, secala sam se samo jednog: ne sme se ljutiti ni na koga. Kada sam na leto dosla kuci, odmah sam otisla kod sestre i pomirile smo se.

Sad vec ima 7 godina kako sam parohijanka hrama Vaznesenja Hristovog, gde se nalazi i cudotvorna ikona Svetog Nikolaja. Moze biti da sam po njegovim molitvama i prisla Crkvi: iako kada mi je majka dala njegovu ikonu nisam nista znala o Bogu.

Nadezda Gamzeva, Tatarstan



74. Zadivljujuci susret

Zahvaljujuci Svetom Nikolaju Cudotvorcu desio mi se zadivljujuci susret. Isla sam s mamom na poklonicko putovanje u obilazak moskovskih Svetinja. Dosli smo u Donski manastir. Poklonile smo se Donskoj ikoni Majke Bozije i Svetim Mostima Patrijarha Tihona. Mama je znala da se tamo nalazi i jos jedna retka Svetinja – mirotociva mozaicna ikona Svetog Nikolaja. Ali mi nigde nismo mogle da je nadjemo. Vec smo se spremale da idemo, kad je majka prisla jednoj bedno odevenoj starici i upitala je za ikonu. Ona je sa zadovoljstvom zelela da nam pomogne. Tu setnju po Donskom manastiru sa njom, koja je znala i volela svaki njegov kamen, pamticu za ceo zivot.

Ugledale smo i malu kapelu posvecenu Svetom Nikolaju. Unutar nje je divnom toplinom zracila mozaicna ikona Svetog Nikolaja Cudotvorca. Pred njom je mirno gorelo kandilo, i cuo se lagani povetarac. Zelele smo da svaki dan ovde dolazimo. Nasa starica je veoma volela da bude tu. Pitali smo je za ime kako bismo je pominjali u molitvama, ali ona nije odgovorila i tri puta je molila za oprostaj zbog toga.

Dovela nas je do Spasiteljeve statue. “Izaberite mesto pored Njegovih nogu. Oh, nezahvalnih ucenika Tvojih Gospode!” – govorila je ona sa suzama. Zatim je dodala:”Ko se od sveg srca moli, njemu se daju suze”. Kakav je to dar – suze pokajanja i umiljenja pred Bozijom Miloscu i Blagodacu! Tvrdo srce ne moze prolivati istinske suze pokajanja, koje su Boziji dar.

Starica je rekla da joj je vreme da ide, pozelela nam je Angela-Cuvara i otisla. Dugo smo gledale za njenom krhkom figurom u ustopanim starim sandalama i starom ogrtacu. Nikada necemo zaboraviti njeno dobro lice sa cistim, jasnim ocima. Ko zna da li ce nas Gospod jos nekad u zivotu udostojiti da sretnemo nekoga tako smirenog.

Jovana, grada Vologda

Nastavice se

http://www.nikola-ygodnik.narod.ru/

Назад на врх Go down

Re: Невероватна чуда Божија

Порука  Sveto Pravoslavlje on 4th December 2009, 10:10

PRAVOSLAVLJE I ZDRAVLJE

POBEDJEN RAK

Ovaj clanak je davno stigao u redakciju, ali ga nismo objavljivali. Veoma je dugacak (cak kad bi se stampao u novinama, to bi moralo da bude u dvobroju), tako da i pojedini njegovi delovi mogu pobuditi neciju paznju. Zato sto je na tu temu – kako se izleciti od neke bolesti – izdato mnogo sumnjive, a ponekad i okultne literature, koju nazivaju pravoslavnom. I u tom horu, glas zaista verujuceg coveka, je tesko razlikovati. Uostalom, odlucili smo da clanak ipak stampamo, kada je u redakciju stiglo pismo, odmah posle praznika Krstenja Gospodnjeg, od O.F.Kononovica iz Knjaznogostske oblasti u Republici Komi. Ono je kratko:

“Zadivljujuce. Obolela sam 2-og januara, i do 18-og januara sam vec bila toliko bolesna da sam mislila da je to kraj. Zatim sam resila da citam Psaltir za svaku potrebu. i zamislite, kroz 30 minuta sam bila zdrava. Evo koje psalme treba citati. Protiv magijskog dejstva: psalmi 49, 53, 58, 139, 63. Protiv napada zlih duhova: psalmi 43, 67. Da bi Gospod uslisio molitvu: psalmi 16, 85, 87, 140.”.

Eto kako je zena procitala psalm i – odmah se izlecila. Da li je tako nesto moguce? Moguce je. Zato sto je Gospodu sve moguce. Ali ako ponekad i tesko poverujemo, to se jednostavno desava!

U stvari nije sve tako jednostavno, i ovo kratko pismo (u kome su nabrojani psalmi), jos uvek ne odgovara na pitanje kako da se bolesnik isceli. Nadamo se, da ce odgovor na to pitanje citalac naci u clanku sestre Ljudmile iz grada Slanci u Lenjingradskoj oblasti. U sledecem broju cemo stampati drugi deo clanka zajedno sa komentarima svestenika.

“Napisala sam mnogo,- obraca nam se Ljudmila. Mogla sam jos. Taj rad ne smatram svojim…Moj udeo je bio najjednostavniji: da mnogo toga procitam i postaram se da to objasnim razumljivo.”

Posvecujem ovaj clanak protojereju Vasiliju Fedosejevicu Svecu

“Tajnu carevu treba cuvati, a dela Gospodnja objavljivati s pohvalom” (Tovit 12,17).

“Da ne bude sakriven izvor Blagodatnih isceljenja svima kojima je potreban” (iz Akatista “Plata poginulih”)

Cega se boje zli duhovi

Bog nam je otkrio tajnu raka i svih medicinski neizlecivih bolesti i naucio nas kako da ih lecimo. Evo u cemu je tajna. Sve neizlecive bolesti imaju jedan isti uzrok – djavola. O tome svedoci Biblija.

1) Istorija pravednog Jova. “I sotona otide od Gospoda, i udari Jova zlijem pristem od pete do tjemena (Jov 2, 6-8).

2) Psalm 40, stih 9, Psaltir. U recima tog stiha se nalazi kljuc koji otkriva tajnu svih neizlecivih bolesti: “Rec Velijareva je na njemu, on se razboleo, i nikako mu nije bolje”. Ko je taj Velijar? Velijar (u tekstu “velial”) je ime ili kneza svih zlih duhova, glavni uzrocnik neizlecivih bolesti, ili je to jedno od imena samog satane.

Celo Jevandjelje je prepuno primerima isceljenja neizlecivih bolesti, koje je Svemoguci Spasitelj ucinio – pristevi, paralize, slepila, gluvoce, nemosti, vodene bolesti, mesecara, zenskog krvotocenja i dr. – kao rezultat oslobadjanja ljudi od zlih duhova. I Apostol Petar je to potvrdio: “…I On je isao dobro tvoreci i isceljujuci sve djavoimane” (Dela 10,33).

Na osnovu ovoga se moze zakljuciti: neizlecive bolesti su posledica mucenja od strane zlih duhova.

Demoni se ne boje ni tableta (hemije), ni operacije, ni zracenja, i zbog toga neizlecive bolesti ne leci razradjena medicinska praksa. A evo cega se boji sam djavo i sva njegova sila – to i jeste isceljujuce sredstvo. Cega se oni sve boje? To je odavno dobro poznato.

Oni se pre svega boje, blage i svemoguce Volje Bozije, Koja uvek stremi da pomogne coveku da se spase. Boje se takodje svih Svetinja. I kao sve ubice, boje se sopstvenog razotkrivanja. Razotkriva ih znanje pravde Bozije i Tajna Pokajanja, samo u Pravoslavnoj Crkvi.

Ovde je vazno napomenuti, da Svetinje imaju isceliteljsko dejstvo, samo po Milosti Bozijoj to jest Svetinja nije – talisman ili magijska stvar. U Bibliji ima primer za to, kako najveca judejska svetinja, Zavetni Kovceg, osvojena od strane nezbnabozaca ne samo da im nije pomogla, nego je cak doprinela sveopstoj nevolji (Prva knjiga o carevima, gl 4-6).

A kad bi se bolesnici jos i molili! Mudrost Svetih Otaca kaze da je POST uzdrzanje. Uzdrzanje u sveukupnom zivotu a ne samo u hrani. Jer u slucaju kada nema uzdrzanja, onda je covek uvek upravljan strastima. A gde je strast, tamo je i njen konkretni izvrsilac, neverovatno brz, nemilostiv i vest u porobljavanju coveka – demon te strasti.

MOLITVA, po svedocenju shiigumana Jovana (Ivana Aleksejevica Aleksejeva), jednog od poslednjih Valaamskih staraca, nije samo citanje napisanih svetih reci iz molitvenika, vec i neprekidno secanje na Boga. To je i svako dobro delo, ucinjeno obavezno Hrista radi. To je i duhovni razgovor, i citanje Svetih knjiga, i trpljenje nevolja i ruganja, ponizenja, ukora, prezira. Molitva je uospteno receno zivot u Pravoslavlju. Decija molitva brzo stize do Boga. Decije osobine su prostota, iskrenost, prirodnost, poverljivost, srdacnost. O vaznosti ispravljanja sopstvenog srca divno je rekao Teofan Zatvornik Visenski: “Nase srce je jama, puna zmija. Zmije su – nase strasti. Kako koja od njih promalja glavu, udaraj je maljem. Malj je – nesazaljivost prema sebi”. Spasitelj nas uci da svako ljudsko zlo dolazi iz srca: “Jer iz srca izlaze zle pomisli…-to pogani coveka” (Mt. 15, 19). A gde postoji zlo, tamo je uvek roj necistih duhova, tamo oni imaju lak pristup coveku, a samim tim i mogucnost da naskode njegovom organizmu.

Red u dusi

I tako, molitva je neprekidno secanje na Boga. Ali nje nece biti, ukoliko covek nista ne zna o Bogu. Kao sto je nemoguce naloziti pec, ako u njoj nema drva, i kako je nemoguce resiti zadatak ako nema znanja u glavi – tako da bismo zavoleli Boga – On treba da se useli u nas um, a zatim i u srce. Neka upita sebe svako ko je zaljubljen, o cemu samo razmislja? I on ce odmah sebi odgovoriti: kako o cemu – pa naravno o predmetu svog srca! Zato treba znati Bibliju. Ona je nase najvaznije znanje na zemlji. U njoj nam je Bog otkrio sta treba da znamo o Njemu, i sta treba da znamo o sebi samima. Tamo se nalazi jedina Istina, za koju je Spasitelj rekao da ce nas uciniti slobodnim (Jn. 8, 13).

O tome, kakvo znacenje Bog pridaje nasem znanju istine, koja se nalazi u Bibliji, moze se videti iz sledeceg: mlada zena, lekar-neuropatolog je ispricala: “Kada sam bila mala, moja mama je imala neshvatljive i strasne napade, slicne epilepticnim. Lecili su je specijalisti, ali je sve bilo bezuspesno. Zato sam ja resila da postanem lekar i izlecim mamu. Dok sam bila studentkinja, jednom mi je dosla na pamet misao, da treba da procitam celu Bibliju i da ce tad mojoj mami biti bolje. Jos nisam bila ni procitala Bibliju do kraja a majcini napadi su vec prestali.”

Red u svakoj stvari pocinje uvodjenjem redu u umu. Jer da bi se covek pravilno lecio, treba da shvati sta je sta u zivotu. Isceljenje od svake neizlecive bolesti je moguce samo Miloscu Bozijom, koju privlaci onaj covek, koji ne zivi samo radi sopstvenih zadovoljstava, vec radi ispunjenja svog zivotnog zadatka. Zasto covek zivi na zemlji? Bog je preko duhonosnog proroka Davida rekao: “Gospod je prosvecenje moje i Spasitelj moj, koga cu se bojati?” (Ps.26,1). Na osnovu ovoga vidimo, da je nas glavni zadatak prosvecenje Bozijom pravdom i spasenje preko Spasitelja. A covek treba da se boji jedino toga, da vreme koje mu je dato za spasenje ne potrosi na sitnice sujetnog zivota.

Odakle je zlo?

Ali ako Bog nije stvorio zlo, odakle je ono nastalo? Zlo je u djavolovoj biti. Ali Bog nije stvorio ni djavola. Sveto Pismo i Sveto Predanje nam kazu, da je Bog stvorio prekrasnog Andjela, Denicu, koji je jednom pozavideo Bogu i pozeleo poklanjanje i pocasti, koje zasluzuje samo Jedan Tvorac. Ali Sveti Andjeli nisu poceli da odaju pocast tvorevini, pa je djavo to preneo na coveka. Naravno, Adam i Eva, imajuci prvobitno nepomucen um, takodje to nisu radili. I tada je djavo resio da pomraci njihov nezaprljan um i celu prirodu, da ih namami pomocu plodova drveta, sa kojega je Bog supruzima zabranio da jedu.

Ocito da su plodovi tog drveta imali u sebi neke narkoticke osobine. Bog im je zapretio da jedu te plodove, rekavsi, da ce u dan kada ih okuse, umreti smrcu. Nije Bog rekao tako da toboze ako Adame ti sad imas zivot vecni, a ako budes jeo sa tog drveta, postaces smrtan i jednom ces umreti. Ne, Bog je rekao Adamu, da ce umreti na dan kusanja ploda sa tog drveta (Post.2, 17). Znaci Adam, a sa njim i svi mi smo umrli tog dana. Pritom ne govoreci to slikovito, vec uistinu. I ta smrt koja predstavlja tezak opojni san, iz kojeg ukoliko se ne probudimo, umrecemo zaista, drugom i konacnom smrcu.

Mi smo svi narkomani ukoliko ne zelimo da se razbudimo i otreznimo. Kada covek spava cvrsto? Kada mu je toplo, meko, mirno i kada ga ne uznemiravaju insekti ili bol tela od neke teske bolesti. Zato djavo cini sve kako bi svojim mamcima, odn. zadovoljstvima uspavljivao coveka sve vise i vise – tako da bi ta jos ne konacna smrt, postala konacna, i da bi dusa koja je stvorena po Liku i Podobiju Bozijem ostala neprobudjena za istiniti, predivni zivot, to jest, da bi postala smece kome je mesto zna se gde. Coveka, koji je zavisan od narkotika, ne uzbudjuju ni prirodne lepote, niti bilo koja druga stvar, ni porodica: on je mrtav za sve, sem za svoje poglede. I zbog njih je on spreman da ucini svakakav prestupe i gadosti, kako se ne bi lisio njemu dragih zamisli.

Narkomana je moguce izleciti na dva nacina: ili mu ocistiti zatrovanu krv, jer dete koje ima cistu krv ne trazi narkotike, ili mu ne davati narkotike uopste. Ali je poslednji nacin neuporedivo tezi. Blagi Gospod je po Svojoj velikoj Milosti, odredio za svakoga od nas, bezbolni, pazljivi nacin ociscenja nase zatrovane krvi, predlozivsi nam regularno pricescivanje Telom i Krvlju Spasitelja nasega Isusa Hrista, Koji je u stvari nas Davalac Krvi. Kada covek-gresnik stupa na put spasenja i pocinje regularno da se kaje i pricescuje, onda se njegov spoljasnji lik primetno menja: postaje svetao i dobar.

Nemamo jos mnogo vremena. Ljudska istorija se zavrsava. Sedma Arhangelska truba – to je budilnik navijen na 7 sati ujutru. On neprekidno zvoni i obavestava, da je san zavrsen i da je pocelo jutro novog zivota. Svako treba da podnese izvestaj kako je proveo svoju noc. Ko se nasladjivao nepotrebnim snovidjenjima, a ko se mucio s njima, kao sa nocnim kosmarima. Poslednji ce se radovati kad se probude! Daj Boze da takvih bude sto je moguce vise!

Trenutno covecanstvo prolazi stanje svoje duboke starosti. Od staraca se ne traze nikakvi podvizi. Sav njihov rad treba da je usmeren na pripremu za brzo preseljenje u drugaciji svet: dugove vratiti i pripremiti se za smrt. To smo i mi duzni da cinimo: da se pokajemo, ocistimo i sjedinimo s Bogom u Svetoj Tajni Pricesca.

Pored ikone

Mi smo – Bozija tvorevina. I ako covek, buduci dobar domacin, uvodi red u svojem domacinstvu, onda tim pre to radi Tvorac: “I do starosti vase Ja cu biti isti, i Ja cu vas nositi do sijeda vijeka; Ja sam stvorio i Ja cu nositi, Ja cu vas nositi i izbavicu” (Is.46, 4). Odavde vidimo, da nase zdravlje neprekidno zavisi od Boga Koji nas je stvorio. Takodje biva i vreme kada Bog odstupa od nas, i dozvoljava zlim duhovima da nam pristupe. O tome, kada i zasto se to desava ce biti reci nize.

Ako je Bog Sazdatelj, onda je djavo rusitelj. I umesto Bogom ustanovljenog reda, djavolove sluge – demoni – obavezno prave nered to jest bolest. Tako, ukoliko na nekom mestu pronadju kanal za uvodjenje svojih razradjenih, mrtvih celija, onda te celije pocinju da se nagomilavaju ne nekom mestu u vidu otekline. Mrtve celije su uvek otrovne, pa i tkivo koje je zahvaceno otokom postaje zatrovano: pocinje da se raspada i na njemu se obrazuju cirevi koji ne zarastaju. I zato da bismo se resili tih otoka koji nas plase, nije dovoljno samo da se oni udalje. Vaznije je izbaviti se od demona – jednog ili nekoliko, koji su “zaposeli” oboleli organ. Jer kao sto su unistavali taj organ, nastavice i dalje, a kod bolesnika se u preoperativnoj fazi pojavljuju metastaze. Bolesnik se ljuti ne lekara, koji je toboze “necisto odsekao” otok, a lekar pritom uopste nije kriv. Demon koji to sve izaziva je duh, a od zlih duhova moze da nas izbavi jedino Onaj, pred Kim oni drscu, nas Glavni Lekar Gospod Isus Hristos, Spasitelj nas!

Mi cak i ne slutimo kako je ceo nas zivot cudovisno demoniziran. Tako su se nasi stanovi gradili na svadjama, pijankama, kartaskim igrama i slicnim gadostima. Uselivsi se u takve “zarazene” zivotne prostorije mi smo ih jos napunili novim demonizmom: literaturom s opisom svakakvih gluposti, zlim duhovima na televizoru. Evo karakteristicnog primera bolesti koja je posledica takvog nacina zivota. U jednu od Crkava u nasem rejonu, u zimu 1989-1999-e godine je dosao svestenik o.Pantelejmon iz grada Pskova – on je izgonio zle duhove. Promislju i Miloscu Bozijom se u to vreme u Crkvi nalazila mlada zena, koja je vec dugo vremena imala glavobolje nepoznatog uzroka. Bila je u bolnici na ispitivanjima, ali ona nisu dala nikakve rezultate. Oca Pantelejmona su zamolili da pomogne toj zeni. On joj je predlozio da ode do velike Cudotvorne Staroruske Ikone Majke Bozije. Zena se odjednom uzjogunila. Tada je bacuska sam doneo do nje kutijicu sa Mostima Svetitelja. I tad je iz nje progovorio zli duh:

- Sta ti treba?

- Da li se spremas da izadjes iz Bozijeg stvorenja?

- Zasto da izadjem, kad mi je dobro u njoj? Ona zivi uzivajuci, sminka se, pravi frizuru, ide sva okicena zlatom. A ja veoma volim zlato. Gde je zlato, tamo sam i ja. Eto ona se zali na glavu, a ja sam joj obavio glavu i davim je…

Treba reci da ta zena nije gubila svest dok je zli duh odgovarao svesteniku, cula je sve o sebi i cvrsto je resila da izmeni svoj zivot, kako bi se od tog kosmara izbavila. Pomozi joj, Gospode! Ova prica je zapisana na osnovu iskaza dva svedoka koja su bila prisutna svemu sto se desavalo, od kojih je jedna pomagala u toj Crkvi.

Isceljenje od raka

Imala sam rak 1993-e godine. Posle preloma, mladez na kicmi mi je nabrekao, izmenio boju – od smedje u boju modrice, i iz njega je pocela da istice sukrvica. Koza je pocela da se raspada oko te rane. Otok se veoma brzo povecavao. Lekarka me je hitno uputila na operaciju, koju sam odbila. Tada je lekarka bila prinudjena da mi kaze da imam sve simptome melanoma (raka mladeza). Nesto ranije sam u novinama “Sovjetski sport” citala clanak o sovjetskom naucniku V.Gilu “Trajalo je 47 dana” stampan krajem 80-ih pocetkom 90-ih.

Sustina te price je sledeca. V.Gil je povredio mladez na ruci. Ona ga je zabolela i on se slozio da je operisu. Posle operacije i njegovog beznadeznog stanja, otpustili su ga kuci. Ali naucnik nije klonuo duhom, vec je resio da gladuje. Zbog toga se udaljio od rodbine, otisavsi u zabacenu seosku kucu, kako ga oni ne bi uznemiravali svojim sazaljenjima. Tamo nije nista jeo, samo je pio prokuvanu vodu, u zavisnosti od toga koliko je bio zedan. Istina, svakodnevno je uzimao po jednu kasicicu meda, potpuno je rastvorivsi u ustima. Kroz 47 dana je odjednom srecan osetio da se iscelio, istovremeno silno pozelevsi da jede. Tako je pobedio rak taj hrabri covek.

Zato sam i ja resila da gladujem, a pored toga da obradjujem svoj otok lapisom (vrsta kamena). Nisam sasvim gladovala, ali sam jela jako malo. Nisam uopste jela zivotinjsku hranu. Svake druge veceri nisam jela vise od jedne mrkve. Jela sam veoma malo hleba, a takodje sam jako malo pila caja, koji inace veoma volim. Hranila sam se uglavnom svezim vocem, kako ne bih umrla od gladi. I cak kad se otok potpuno smanjio i prestao da me uznemirava, ja sam produzila da jedem malo i skoro godinu dana nisam upotrebljavala nikakvu zivotinjsku hranu. Oslabila sam 30kg, ali sam osetila neobicnu lakocu i znacajan priliv snage.

Lapis je – azotnokiselinsko srebro. To sredstvo je poznato odavno. Jos u XIX veku su ga koristili lekari. O lecenju lapisom se spominje u “Ani Karenjinoj” i “Oci i deca”. Moja mama nam je njime skidala bradavice, a ja sam ga drzala kako bih njime lecila posekotine i ogrebotine svoje dece. Ali naravno ni lapis mi ne bi pomogao da nisam pocela da se kajem i pricescujem. Kao rezultat mog obracenja Bogu, lecenje lapisom mi je ubrzo pomoglo, otok se znacajno smanjio, a okolni cirevi su nestali. Ali se mladez nije obnavljao. Na njegovom mestu je ostao otok, ali veoma mali, koji mi ne smeta i ne uvecava se.

Kasnije, citajuci Zitije Svetog Serafima Sarovskog, saznala sam, da taj Sveti Starac, naravno, Bog njegovim molitvama, mnoge ljude nije u potpunosti iscelio. Bilo je moguce ziveti, ali su neke posledice bolesti ipak ostajale. Sveti je to objasnio time, da nam nije korisno da budemo potpuno zdravi, jer cemo Boga brzo zaboraviti i ponovo se pogruziti u predjasnju sujetu, u kojoj nema mesta za Boga. Podseticu, kako je Spasitelj iscelio 10-oricu gubavih, od kojih se samo jedan vratio da Mu zahvali, a drugi su nastavili da grese i dalje kao da se nista nije ni desilo (Lk.17, 11-18).

Isceljenje od astme

Moj sin je dobio astmu dve godine posle moje bolesti. Bilo mu je tada 12 godina. Moguce je da nas je Bog njegovom bolescu podsetio na Sebe jer sam ja ozdravivsi prestala da idem u Crkvu. U rano prolece sin je pojeo na ulici sladoled i poceo jako da kaslje. Savetovali su mu utopljavanje – UVC,SVC – inhalaciju i druga sredstva ali se kasalj samo pojacavao. Narocito je puno kasljao pred zoru, u pet sati ujutru. Na kraju se kasalj zavrsavao modrenjem i gusenjem – tako da sam nekad morala da mu dajem vestacko disanje. Pocela sam da mu stavljam obloge na grudi, prethodno mu krsteci grudi, a takodje citajuci i molitve. Obloge sam stavljala cele noci. Posle nekoliko obloga – kasalj i gusenje su potpuno prestali. Isla sam sa sinom na Ispovest i Pricest, posle cega je sin konacno ozdravio. Jos za vreme njegove bolesti doneli smo iz bolnice nekoliko stranica iz nekog medicinskog zurnala sa clankom o astmi. Iz njega sam saznala, da stanje obolelih od astme zavisi od njihovog nacina ishrane. Lekari tim bolesnicima kategoricki prepisuju strogo uzdrzavanje od hrane to jest storgi post: prestanak uzimanja bilo koje zivotinjske hrane a posebno slatkisa, koje je moj sin veoma voleo.

Posto sam procitala taj clanak, nisam mu davala danima da jede nista, a zatim je poceo pomalo da jede biljnu hranu. Svakodnevno sam mu davala 200 grama strugane mrkve. Poceo je da pije riblje ulje po jednu supenu kasiku dva puta dnevno pre jela. Spremila sam i lek od aloje, koji je uzimao dva puta dnevno po jednu supenu kasiku pre jela. Riblje ulje je pio skoro mesec dana. O svim lekovima koje je koristio ce biti reci nesto kasnije. Od tada pa do danas, on posti u sve posne dane. Posle potpunog ozdravljenja, poceo je ponovo da jede zivotinjsku hranu – naravno ne u posne dane.

Iz tog clanka sam takodje saznala da zbog astme organizam nema dovoljno mangana, koji se nalazi u cvekli, crnim jagodama (crnoj ribizli, crnoj oskorusi, borovnici), grasku, pasulju, borovnici,orasima, semenkama, heljdi, grozdju, smokvi, medu, belom luku, renu, limunu, mrkvi. Narocito ga ima mnogo u sumskim jagodama. U tom clanku je savetovano da se uzimaju sledece trave: kokosje slepilo, ali ne ona otrovna, a takodje slatki majoran, koren slada, koren valerijane, zensen (u zimskom periodu), kamilica, mati-i-maceha, zelen borovih iglica, ovas u ljusci, zova (crna), lipov cvet. Moj sin nikako nije pio trave – njihov ukus mu je bio veoma neprijatan.

Isceljenje od tiuberkoloze

Te godine je i moj muz oboleo od tuberkoloze. Lekari su tada dolazili da ga obidju kuci, kako bi ga ubedili da dodje u stacionar. Ali posto je on po prirodi veoma radan covek, bojao se kao ognja zivota bez kretanja, i zato ih je na sve nacine izbegavao. Ja sam ga ovako lecila. Kao i sinu, cele noci sam mu stavljala obloge: tri noci obloge, zatim prekid, a kroz nedelju dana sam sve ponovila – i tako ceo mesec. On je takodje pio lek od aloje, riblje ulje, a zatim je poceo da pije medvedje ulje. Nismo mogli da kupimo jazavicje ulje, ali covek koji nam je prodao medvedje ulje nam je dao clanak sa opisom svih njegovih korisnih svojstava, rekavsi nam da je ono isto toliko dobro kao i jazavicje. Donosio je jos i mumie, kako je bilo napisano na pakovanju. Doneo je svega jedno pakovanje to jest 20 grama. Kroz mesec dana i svi lekari su ga “nabavljali”. Izvrsen je kompletan pregled. Moj muz vise nije imao tuberkolozu.

Kasne jeseni 1995-e godine moj muz se veoma prehladio. Posle toga je pocelo da mu se desava nesto neobjasnjivo. U pocetku ga je zabolela jedna noga. Isao je na posao tesko hramljuci. A sa posla su ga dovodili pod ruku. Noga je pocela jako da ga boli. Dobila je modro- crvenu boju, gorela je kao vatra, i veoma je natekla. Bol je bila takva, da cak nije mogao da trpi ni dodir carsava. Nogu je poceo neprekidno da “trza” kao ogromni cir. Moj muz je veoma hrabar. Ranije kad je i bio bolestan nije to pokazivao. A sad je poceo da vice kako bi mu pomogli.

U to vreme sam saznala da isceljenje ili znacajno olaksanje stradanja pocinje onda, kada covek da Bogu obecanje da ce se pokajati i ocrkoviti. To se ne mora raditi glasno: Gospod je blizu (pored). On cuje i ceka. Muz je dao Bogu takvo obecanje. Donela sam mu molitvenik i zamolila ga da cita molitve redom, posto on nikada ranije nije drzao tu Svetu knjigu u svojim rukama. Sin je otisao u svoju sobu, i na kolenima se pred ikonama molio za oca. Pri citanju molitvenika, bol u nozi se toliko smanjila, da sam mogla da mu stavim oblog. Zatim je bolesnik poceo da cita Akatist Svetom Sergeju Radonjeskom – pokrovitelju svih ruskih pravoslavaca. Sve mu je to veoma pomoglo, crvenilo se znatno smanjilo, temperatura u bolesnoj nozi se snizila, a on je mirno zaspao.

U prvu nedelju sam otisla u Crkvu i zakazala za naseg bolesnika specijalnu sluzbu za njegovo zdravlje. I na dalje nisam propustala Sluzbe u Crkvi, neprekidno zakazujuci molebane za njegovo zdravlje. Sve je to ubrzalo njegovo isceljenje. Samo na ispovest nije krenuo. I kad sam ga opominjala da treba da ispuni Bogu dato obecanje, on nije hteo ni da me cuje. Tako je proslo dva meseca. I jednom je dosao s posla jedva ziv. Imao je temperaturu preko 40 stepeni, nije mogao nista da kaze, samo se zadihao. I odjednom sam u kuhinji cula iz njegove sobe jauke i divlje krike. Dosavsi do njega videla sam da se valja po podu drzeci se za stomak, vicuci: “Gospode! Docicu, docicu Tebi, pokajacu se, samo me spasi!”

Tad je iznenada zadobio jake bolove u predelu zeluca i pankreasa. Sin je odmah poco da se moli za njega, a ja sam pocela da krstim taj deo tela, pritom se naravno moleci. Bol se znatno smanjila, i ja sam posla da mu napravim lek. Od ranije sam znala da ima pojacano lucenje zeludacnog soka tako da je posle uzimanja kisele ili jake hrane imao gorusicu. “Hitna pomoc” za takav zeludac je sok od sveze mrkve, koji trenutno neutralizuje povecanu kiselinu, a takodje leci ostecene zidove zeluca. Pored toga sam mu jos spremila lanovo semenje i ovas u ljusci.

Oba ova leka su poznata kao veoma dobri iscelitelji svih cireva. Ovas se cak naziva “zeludacnik” ili “podzeludacnik”. Sve sam to spremala sa molitvom. Nadalje je moj muz uzimao sok od mrkve pre jela i ekstrakt lanovog semena sa ovsem (na casu prokuvane vode dodati jednu supenu kasiku ovsa + jednu supenu kasiku lanovog semena). U pauzi izmedju obroka on je jeo po jedan list sobnog cveca kalanhoe. Tu biljku sa “decicom”na krajevima listova jos nazivaju “doktorom” ili “hirurgom”. Za dan je pojeo tri takva lista, dobro ih svarivsi. Morao je da se pridrzava stroge dijete u ishrani. Kuvala sam mu supe od rize na vodi, vez ikakvih zaprski. Poceo je da jede beli suvi hleb. Poceo je da jede pomalo, ne vise od pola tanjira supe u periodu od tri sata. Umesto caja je poceo da pije ekstrakte trava: kamilica+ bokvica+zuti kantarion, koje su poznate po svojim efikasnim i isceliteljskim svojstvima. U to vreme se u prodavnicama pojavila sitna sveza recna riba. Od nje sam mu kuvala supe,cedeci riblje meso kroz sito. Za vreme bolesti nije jeo nikakvu zivotinjsku hranu.

Kroz 10 dana takvog lecenja, Miloscu Bozijom, on je potpuno ozdravio i konacno posao na Ispovest prvi put u zivotu. U Crkvi se tako dobro osecao da nije hteo da ode iz nje. U toku otprilike dve godine, dok njegova fabrika nije pocela ponovo da radi, on je neprekidno isao na Sluzbe, kajao se, pricescivao i osecao se predivno.

Nas bacuska

21. aprila 1997-e godine je Gospodu otisao nas dragi bacuska otac Igor (Tihomirov). Mi, vernici, znali smo za njegov sveti zivot, za njegovu prozorljivost i to da se po njegovim molitvama desavaju isceljenja od neizlecivih bolesti i da ljudi ostavljaju svoje poroke. I tako, dosavsi prvi put na Ispovest, moj muz od uzbudjenja nije mogao nista da kaze. Otac Igor je malo sacekao, uzdahnuo i sam poceo da prica mom muzu ceo njegov zivot. Odjednom, u bacuskinom prisustvu, sam pomislila da bi bilo bolje da izadjem iz teskog polozaja, sto je on i uzviknuo:”Da, da tako i uradi!”, iako nisam ni pomislila vec rekla naglas. Dragi nas bacuska je brizljivo skrivao od ljudi svoju svetost, ali Jevandjelje kaze da se svetlost ne moze sakriti od ljudi. Jedna vernica se pozalila bacuski da je njen sin poceo da krade. Otac Igor se molio za nju i njenog sina, i uskoro je ta zena rekla rodjacima oca Igora da se njen sin potpuno poravio. Sam otac Igor je imao mnoge neizlecive bolesti: rak, dijabetes, imao je cireve na nogama koji ne zarastaju, ali se cak ni rodjacima nije zalio zbog svog stradanja. Iz istorije Pravoslavlja znamo: od cega su za zivota postradali Sveti Boziji ljudi, za te bolesti dobijaju Blagodat od Boga da isceljuju po svom prestavljenju.

Prozivevsi veoma tezak zivot, on se nije prozlobio, nije ogrubeo, vec je ostao krotak, pastir koji voli ljude, za koje nije zalio ni da da svoju dusu, zbog cega je tako rano i umro. Time je on pobedio djavola, koji i drsce od smirenih, krotkih i dobrih ljudi. U svojoj poslednjoj propovedi, iznuren bolescu, nas sveti bacuska je rekao reci, kojima je sumirao svoje pozrtvovano sluzenje i prorocki predskazao svoje buduce blazeno sluzenje. Nemoguce je setiti se tih reci a ne zaplakati:”Donosili ste mi svoje najteze grehe: blud, ubistva, magiju, prokletstva bliznjih. I ja nikoga nisam osudjivao za to. Ja sam sve uzimao na sebe i morao sam sam da postradam zbog toga. Ali ja ne zalim nizacim i ne zalim vam se. Ja sam bio prizvan od Boga za to. Samo vas jedno molim: trazim od vas samo malo – da ispravite svoj zivot, kako moje sluzenje ne bi bilo uzaludno”.

On i sada, dragi nas blazeni bacuska, nalazeci se pred Prestolom Bozijim, je spreman da izmoli od Boga svaku pomoc za nas, samo da mi postanemo bolji i najbolji. Divan je Bog u Svetima Svojim! Posle pola godine od smrti oca Igora, nasem sinu su se na nogama pojavile crvene pege koje su se gulile, a s njima i svrab. Te pege su se veoma povecale, i uskoro bi povrsina njegovih stopala ostala bukvalno bez koze. Pojavile su se i rane, iz kojih je neprekidno isticala krv. Nikakvo lecenje nije pomagalo, i bilo mu je veoma tesko da ide u obuci. Pokusala sam u pocetku da mu mazem noge lapisom, zatim i ribljim i medvedjim uljem, ali je sve to bilo beskorisno.

Na opelu pocivseg oca Igora ja sam s muzem klecala na kolenima na ocevom grobu, moleci bacusku da isceli naseg sina od psorijaze. Sledeceg jutra na nogama naseg sina je bila mlada koza, rane su zarasle, i uskoro od njegove bolesti nije bilo ni traga. Zdrav je i dan danas.

Crvena krpa ili molitva

Evo jos primera… Poznanica, penzionerka, bivsi medicinski radnik, je pocela da dolazi na Sluzbe u Crkvu, da se kaje, pricescuje, zajedno sa svojom mladom cerkom, koju je Bog na cudesan nacin iscelio (videti nize). Jednom su toj zeni predlozili da pomogne na svadbi, u nedelju od ujutru do uvece.

Iako ju je cerka odgovarala od toga, molila, govoreci joj da ne valja propustati Sluzbu u Crkvi zbog takve obaveze, majka nije poslusala. Ali ne govore Sveti bez razloga da Bog revnuje. Uskoro posle toga majku je zaboleo palac na ruci: otekao, poplaveo. Bol je bio nepodnosljiv. Lekar je utvrdio …. Buduci i sama medicinar, ta zena je znala, da medicina … ne leci. Tada je uzela crvenu krpu, natrljala je peskom i zavila palac. To je gledala njena verujuca cerka i pocela da ukorava majku sto se leci magijskim metodama.Majka je razmislila, bacila krpu, i zajedno sa cerkom pocela da krsti palac i cita nad njim molitve.

"Ziganje" je prestalo, a s njim i modrica i otok. I vise nikad nije imala tu bolest.

Isceljenje tropske gnojne rane

Krajem avgusta 1395-e godine, moja bivsa susedka je ogulila kozu na nozi od sandala. Na tom mestu se napravila tropska gnojna rana. Ona se podjednako povecavala navise do golenica. Zena se bojala amputacije noge. Nemoguce je opisati njenu tugu: dva sina - decaci,bolestan muz, a jos radi u povrtnajku. U stanju krajnjeg ocajanja se molila: "Gospode, ako postojis, pomozi mi, isceli me, a ja cu otici u Crkvu (prvi put u zivotu), zapalicu svece Svetiteljima za koje sam cula!" Posle takvog vapaja duse, rana na nozi je pocela naglo da se povlaci. I kada je dosla kod lekara na pregled, on je iznenadjeno uzviknuo: "Vidite kako nase lecenje pomaze!" Medjutim, medicinsko lecenje nije pomagalo do njenog obracanja ka Bogu. Ali lekar nije znao istinu: ta zena mu nije rekla kako se desilo cudesno isceljenje.Istina, pocela je da ide u Crkvu, povevsi sa sobom i starijeg sina.

Vid

Poznanica mi je pricala, da je za vreme rata kao 10-ogodisnja devojcica oslepela. I u snu je videla: ide ona po poznatoj sumi, a

na drvetu u Slavi vidi Bogorodicu. Ocito, Bogorodica se kao prelepa Carica, javlja samo neporocnim ljudima, narocito deci. Carica Nebesna ju je strogo upitala:

- Gde ides?

- Po lek za oci, nista ne vidim.

- Ne idi nikud, odsluzite Meni vodoosveceni moleban, i iscelices se. Probudivsi se, devojcica je sve ispricala svojoj verujucoj majci, koja je pozurila u Crkvu, odsluzen je vodoosveceni moleban, devojcica je progledala i sve dosad ima dobar vid, bez obzira na svoje godine.


Noc na kolenima

Verujuca zena je ispricala zadivljujucu pricu, zahvaljujuci kojoj je zauvek posvetila svoj zivot Bogu:"Kada je mojoj cerki bilo 10 godina, strasno je bila zaplasena, i od tada je svaku noc mokrila u krevetu. U pocetku smo se obracali lekarima - nije pomagalo, zatim smo se obratili pridoslom hipnotizeru. Niko nije mogao da nam pomogne. Vreme je prolazilo, moja cerka je potpuno prestala da jede tecnu hranu, a i dalje je mokrila. To je trajalo oko 10 godina. A onda se zaljubila u jednog mladica, i on u nju. I vec se spremala svadba. Ali sto se vise priblizavao taj dan, ja sam sve vise s njom plakala: pretilo je da se sreca pretvori u sramotu, iako nas dve nista nismo bile krive. Na kraju, kada je ostalo dan-dva do svadbe, pale smo zajedno na kolena pred ikone, i obecale Bogu da cemo postati prave vernice. Od te noci i sve do danasnjeg dana, a proslo je vec vise od 20 godina, moja cerka vise nikad nije imala enurezu!"

Isceljenje podstomacne zlezde

Pre nekoliko godina moja saradnica je ispricala pricu o svom ocrkovljenju: "Muz me je ostavio sa dvoje dece-decaka i nestao u nepoznatom pravcu. Ziveli smo veoma, veoma tesko. Tih godina su sve prodavnice bile prepune svakakvim ukusnim proizvodima, ali sam ja kupovala samo hleb i mast u teglama. Nisam mogla svojoj deci da priustim za praznik, ono sto su drugi jeli svaki dan. Tako smo ziveli nekoliko godina. Na kraju sam upoznala i udala se za udovca, koji je radio u mesnom kombinatu. I poceli smo da se hranimo veoma dobro. Jeli smo, jeli i jeli meso na sve nacine. I odjednom sam se ja strasno razbolela:bukvalno sam se osecala kao da mi se igla zabila u podstomacnu zlezdu,pritom sam jos imala i upalu. Obratila sam se lekaru, uradila sve analize. Pogledavsi rezultate lekarka je rekla da ne vidi nikakve anomalije. Istina, posavetovala me je da drzim dijetu.A meni je bilo sve gore i gore, dan i noc sam plakala od bola istraha. Mislila sam da lekari jednostavno skrivaju istinu od mene:ipak ne moze biti, da sa takvim strasnim bolovima zaista nicega nema. Moje lose stanje je primetila susetka, verujuca starica. Sve sam joj ispricala, i ona me je ubedila da nemam rak, vec da me Bog zove u Crkvu na ispovest. Pocela sam da idem u Crkvu, da se kajem,pricescujem, postove da drzim i odjednom sam zadivljeno shvatila, da mojoj bolesti vise nema ni traga!"

Dobijanje dara govora

Susetka je ispricala, da je njen sin, koji zivi u Petrogradu, ne tako davno krstio 5-ogodisnjeg sincica svog druga. Decak je bio nem od rodjenja. Samo sto su dete krstili, on je odmah poceo da govori!

Oslobodjenje od porodjajnih muka

U februaru 1999-e godine moja cerka, koja zivi u drugom gradu, me je pozvala kod sebe, jer su je lekari unapred napomenuli da nece roditi zdravo dete. Njeno starije dete jos nije imalo ni dve godine, a njegovo zdravstveno stanje je bilo veoma lose: previse nizak hemoglobin, slabost, nemoc. Ona je u detinjstvu, posle prelezanog meningitisa, dobila srcanu manu. Njeni prvi porodjaji su bili teski,s komplikacijama, a za vreme druge trudnoce, je umesto da dobije na tezini, oslabila 10kg, a plod je bio veoma krupan.

Po dolasku, ja sam otisla sa njom u Crkvu, pokajale smo se, pricestile, i cerka je uzela blagoslov za porodjaj. Blagoslov nam je potreban, njega nam daje Sam Bog (ako ga trazimo za nesto dobro), ali preko svestenika.

Bozijim Promislom i Miloscu, na dan, kada je cerka dobila Blagoslov, u Crkvi je bio prestoni praznik jedne od Cudotvornih Ikona Majke Bozije. Cerka se porodila potpuno bezbolno. Po njenim recima, porodjaj je prosao bez muka, i kako joj se ucinilo, nije se produzio ni minutu.I sve je Miloscu Bozijom, proslo blagosloveno.

Tako nam je Bog pokazao, koliko je blagodatno nase postovanje Njega i Njegove Blagoslovene Majke, Koja je takodje i nasa zajednicka Majka. Naravno, Bogorodica je posebno posredovala za porodilju, koja postuje praznik Njene Svete Ikone Pricescem Njenog Ljubljenog Sina i Boga. Pored toga, tako se i beba pred porodjaj pricestila Gospodnjim Telom i Krvlju, sjedinila sa Njim, pa zbog toga porodjaj nije bio tezak ni za malisana. Tako je Gospod ukrepio i malisana i mamu.

Specijalisti kazu, da je porodjaj veliki stres i za malog coveka. S pricasnicima je Bog, a sta je sa Bogom strasno?

Cudesna pomoc o.Igora Slancevskog

Otac Igor je, kako smo videli, poceo da isceljuje odmah po svojoj blazenoj koncini. Da, zemaljska Crkva ga jos nije proslavila. Ali ga proslavlja Sam Bog preko slucajeva mnogobrojnih isceljenja neizlecivih bolesti i pomocima u razlicitim zivotnim situacijama. Evo nekoliko primera njegove pomoci. Prica vernica S.:

"Ja sama vaspitavam dva sina-momcica, imam veoma malu platu, alimentaciju ne dobijam. S nama zivi moja mama - penzionerka. Da bi nam nekako pomogla, mama je radila kao cistacica. Ali ju je tako zabolela noga, da nije mogla da stane na nju. U bolnici su joj prepisali tretman i lekove, ali nije bilo nikakvog poboljsanja posle lecenja. Tad sam ja skupila poslednje pare i dala ih za masera. Mami je samo bilo gore. Ocajna, otisla sam na grob oca Igora, i tamo sa suzama, klececi, ispricala bacuski o nasoj tuzi. A kad sam se vratila kuci, videla sam da mama bez problema hoda po stanu! Posle toga, ona je neprekidno posecivala sve Sluzbe u Crkvi, i celo leto odlazila u sumu skupljajuci zalihe za nasu porodicu. U jesen te godine, moj sin, ucenik devetog razreda, je dugo bio bolestan, posle cega je iz hemije poceo da dobija samo dvojke. Ja nisam nikako mogla da mu pomognem. Tada sam opet otisla na grob oca Igora i molila naseg dragog bacusku da pomogne mom sinu da polozi maturu. To je bila subota. A od ponedeljka, sin je poceo da dobija cetvorke iz hemije, cak i petice. Krajem te godine, poceli su da ga maltretiraju deca iz loseg drustva. Stalno su ga pratili, trazili od njega novac,prisiljavali ga da krade. Ja sam, ne govoreci nikom nista, ne obavestavajuci miliciju, otisla ponovo na dragi grob. Kroz dva-tri dana decu je uhvatila milicija, i ona su ostavila moga sina".

O.Igor se brine o ziteljima naseg grada. Tako je, sluskinja u Crkvi, gde je otac Igor bio pastir, ispricala, da je njena susetka, koja je cesto dolazila u Crkvu, palila svece, davala imena za pomen i posle toga uvek odlazila, ne prisustvujuci samim Sluzbama. Jednom, vec posle smrti oca Igora, ona ga je videla u svom snu. Bacuska joj je rekao: "Tako se neces spasti. Potrebno je biti na Sluzbi i kajati se!"

Naravno, mogu da kazem, ne treba obracati paznju na snove, sta sve covek ne vidi u snu! Ali kako drugacije Bog da nas urazumi? Nismo dostojni da nam direktno govori. Nije On uzalud rekao: "I bice u poslednje dane, govori Gospod, izlicu od Duha Mojega na svaku tijelo…I mladici vasi vidjece vidjenja, i starci vasi sanjace snove" (Joil,28-32); (Dela 2, 16-18). A mi vec sad zivimo u te poslednje dane. Ako su pre 2000 godina Apostoli upozoravali svoje savremenike, da su nastupili poslednji dani, to je onda ocigledno da su sad nastupili od poslednjih najposledniji dani. Kada se kao posledica tih snovidjenja covek ne bi menjao, mogli bi se zanemariti. Ali se promene desavaju. Evo jos jedne takve price: "Bila sam veoma bolesna - imala sam tezak oblik angine. U snu sam se videla u Crkvi, gde sluzi nas bacuska. Sluzba je bila u toku. Izasao je otac Igor. Blagoslovio je sve verujuce. Ugledavsi mene, tako bolesnu, poesbno me je blagoslovio i usao u oltar. Kada sam se probudila nije bilo ni traga od moje angine!"

Isceljenje novorodjenceta

Nekako sam u Crkvi obratila paznju na mladi bracni par. Oni su bili na Sluzbi sa malenom devojcicom. Dete nije bilo mirno. Roditelji su je umirivali i na kraju Sluzbe pricestili. Kada smo izasli iz Crkve, rekla sam svojoj poznanici, da drugi roditelji ne muce malisane na dugoj Sluzbi, vec ih samo donesu u trenutku pricescivanja. Ali mi je ta poznanica zustro prigovorila, da su ti roditelji potpuno pravilno uradili, sto su odstajali celu Sluzbu sa detetom, jer im se desio veoma cudan dogadjaj. "Pre godinu dana,-rekla mi je ta vernica, kada se njihova cerka rodila, i kada je majka pocela da je hrani, desavalo se nesto cudno: dete je jedva dosezalo majcine grudi, modrilo, vristalo. Niko nista nije shvatao. Tada je neko od rodbine ili od poznanika, shvatio smisao toga, znajuci kako da pomogne majci i detetu u nevolji. Dete su hitno krstili i poslali po manastirima molbe za prinosenje molitvi za njih. Kako je to uradjeno, sav uzas je prekracen i zavrsen.

Grcevi su prestali

Pored Svetinja, postoje jos specificnih sredstava, koja su krajnje neprijatna za zle duhove i odgone ih od coveka. Medju njima na prvo mesto treba staviti riblje ulje. Zasto? Zato sto je na njega ukazao Sam Bog preko Arhangela-lekara Rafaila: "I rekao mu je Andjeo: razrezi ribu, uzmi srce, jetru i zuc, i sacuvaj ih…Ako nekoga muci demon, ili zli duh, onda srcem i jetrom treba kaditi pred tim muskarcem ili zenom, i vise se nece muciti, a sa zuci treba namazati beonjace na ocima, i iscelice se" (Tovit 2, 8-9).

Iz riblje jetre se dobija riblje ulje. Ono leci sve neizlecive bolesti, to jest odgoni demone. Kada mi je bilo 8 godina, pocela sam da slepim. Lekari su mi prepisali riblje ulje, i oci su mi se skoro skroz iscelile. U danasnje vreme za rak predlazu lek "Ajkulina hrskavica". U knjizi Tovita se takodje govori o velikoj i hrskavoj ribi. Ali cak i riblja corba napravljena od sveze sitne recne ribe ima nesumnjivo isceliteljsku moc. Tako da riblje ulje iz apoteke donosi ne manju korist, nego dragocen lek od ajkuline hrskavice.

Evo sta nam svima, koji zelimo duhovno i fizicko isceljenje, zapoveda Arhangel Rafail: "Blagoslovite Boga, proslavljajte Ga, priznavajte Njegovu Slavu i ispovedajte pred svima zivima da vas je ON napravio. Carevu tajnu treba cuvati, a dela Bozija pohvalno objavljivati. Cinite dobro, i zlo vas nece snaci. Dobro delo je - molitva sa postom i milostinja sa pravednoscu. Jer milostinja izbavlja od smrti i moze ocistiti svaki greh. Oni koji tvore milostinju i pravedna dela ce dugo ziveti. Gresnici su u sustini neprijatelji svog zivota.Ne bojte se, mir vam. Blagoslovite Boga vavek" (Tovit 13, 6-3, 9,10, 17). Pored ribljeg ulja, veoma neprijatne za zle duhove su i hranljive biljke, koje u sebi sadrze sumpor. To je zato sto sumpor podseca zle duhove na to sumporno jezero, u kojem ce se oni nalaziti posle Suda u vekove vekova.

Sledeci tablicni podaci ibiljna bioloska svojstva su uzeti iz poznate

knjige V.A.Docenko "Povrce ihranljivi plodovi" (Lenizdat, 1938.g.). Sumpor se nalazi (mg na 100g prozivoda) u:

- grasku 73

- tikvi 40

- kupusu 37

- karfiolu 33

- luku 24

- ogrozdu 18

- salati, dinji 16

- plavom patlidzanu 15

- renu 10

- pomorandzi 9

- grozdju, cvekli 7

- kajsiji, kruki, mrkvi 6.

"Borcima sa smrcu", naucnici nazivaju antioksidante. Oni su "lovci agresivnih" slobodnih radikala, a ovi su veoma korisni za nas organizam. Antioksidanti razgradjuju peroksidna jedinjenja, koji su produkt zivotno vaznih procesa. Izvori antioksidanata su vitamini E,A, K, R, S, V ielementi magnezijum, cink, bakar, gvozdje.

- E - orasi, semenke, biljna nerafinirana mast

- A - nema ga izdvojenog u biljkama, ali se nalazi u vidu provitamina A, tj. karotina, koji se u biljkama nalazi kao beta-karotin – poznati lek za rak i druge neizlecive bolesti:mrkvi, crnoj i crvenoj oskorusi,kajsiji, borovim iglicama, zelenom luku, slatkom crvenom biberu,divljem luku, sipku, spanacu, kiseljaku. U cistom obliku vitamin A se nalazi u ribljem ulju, dzigerici, zumancu.

- K - kukuruznom vlaknu, koprivi, kiseljaku, spanacu, tikvi, kupusu

- R - crnoj oskorusi, visnji, crnoj ribizli, pomorandzi, dunji, borovnici, naru, ogrozdu, tresnji, kiseljaku.

- C- svo citrus voce, ribizla, sipak, …i drugo.

- V - kupus, zeleni grasak, zeleni luk, mrkva, gljive, beli luk

- Magnezijum - lubenica, beli luk, cvekla, mrkva, kupus,povrtarska

zelen, borove iglice, cvekla, karfiol

- Cink - orasi, beli luk, cvekla, mrkva, kupus

- Bakar - tikva, rotkvica, cvekla, kajsija, luk

- Gvozdje - cvekla, rotkvica, zeleni luk, borove iglice, jabuka, bostan, paradajz, karfiol, orasi, ribizla, vrtna divlja jagoda

Odavde vidimo da biljna hrana daje coveku zdravlje i zaista je lekovita. Ali se ne sme saglasiti sa tim, da za zdravlje covek treba jednom dnevno da uzima, s naucne tacke gledista, neophodne elemente i vitamine. To nije tako. Covek treba da se preda Bogu i hrani onim,sto mu On posalje. Ako me uznemirava to sto danas nisam uneo u organizam neki element, znaci sutra cu poceti da imam problema sa zdravljem - to znaci praviti idol od svog organizma i njemu se klanjati. Nije nam uzalud Spasitelj rekao, da ne trazimo ono sto nam je neophodno za dnevni obrok, "Nego istite najpre Carstvo Bozije i pravdu njegovu, i ovo ce vam se sve dodati" (Mt.6, 33).

Sta se u svakom trenutku desava u vasem organizmu - to ne moze da kaze nijedan specijalist. To zna samo Tvorac. Coveka uznemirava sto nesto nije uneo u organizam, a Bog zna da njemu ta materija i nije potrebna u odredjenom trenutku. Bog je uvek veran Svojim Recima: Isti, covece najpre uvek i u svemu pravdu Boziju i stremi Njegovom Carstvu, a o sitosti stomaka ne brini. Tada se cisti um, i on se zanima necim uzvisenim, a ne niskim, pa zar nije glava iznad celog digestivnog trakta. Covek koji boluje od raka je uznemiren, misleci da njemu kao teskom bolesniku treba jaka hrana. Ali vidimo, a i specijalisti takodje potvrdjuju, da sto je posnija hrana tog bolesnika, sto manje on jede, time je laksi razvoj njegove bolesti, a gladovanje cak i isceljuje.

Post i molitva - nema drugog puta za neizlecivo bolesne ljude, koji su u sustini muceni necistim duhovima. Pored odredjene hrane, demoni ne mogu da podnesu kad je covek zauzet nekim teskim poslom, fizickim ili molitvenim u Slavu Boziju. Nisu uzalud stariji govorili da je nerad majka svih poroka. U vreme epidemija, ljudi su samo jeli beli i crni luk, koji odgone demone.

Najsnaznije oruzje protiv demona je kamuflaza. Ubica uvek ceka svoju zrtvu u zasedi. A ako covek nekako sazna da ga negde ceka ubica,covek ce pripaziti i ostati ziv. Tako i nama, koji smo se vec zapleli u djavolove mreze,Bog pomaze da se izbavimo, otkrivajuci nam tajne neprijateljskog oruzja. Ne tako davno, jedan poznati mladi covek, u potpunosti ne misleci o natprirodnom, imao je prorocki san koji mu je bio dat radi njegovog i naseg urazumljenja. Video je veliku knjigu u kojoj je velikim slovima bila napisana samo jedna fraza: "Djavo se boji, i mrzi sve sto ga razotkriva".

Lek od aloje

Ovo sredstvo je takodje odavno dobro poznato. Pri njegovom spravljanju treba da se postuju odredjena pravila. Ako ga priprema zena, onda ona treba da ima maramu. I dok se mesaju svi sastojci,treba se neprekidno moliti. Ne mozemo uvek da se pridrzavamo tacnog poretka spravljanja leka tako na primer cvet moze biti mladji nego sto treba, a vino - za sortu nize. Bozija Blagodat, koja se salje zbog nase molitve, obavezno dopunjava sve nedostatke spravljanja. Po pravilu ga spremaju ovako. Sa starog cveta aloje, 3-5 godina starog,otkinu se listovi, posto je nedelju dana stajalo u vodi. Oni se stavljaju na donju policu u frizideru i drze tri dana. Zatim se cedi sok. Uzima se emajlirani lonac koji nije napukao i u njemu se mesaju svi sastojci u oderdjenoj kolicini: jedna mera soka + 2 mere meda + 2 mere vina. Vino treba da bude crveno, jako, vinogradsko, od 18 gradi. Najbolje je uzeti "Kagor". U lonac sam jos dodavala jos malo alkoholnog ekstrakta propolisa, malo Svete Krstovdanske vodice i kap Svetog ulja. Upalila sam na stolu tri crkvene svece, mesala sve drvenom varjacom do potpunog rastvaranja meda, i pritom se ovako molila:

- Gospode, blagoslovi, bez Tebe ne mozemo nista ciniti - jedanput;

- "Carju Nebesni" - 5 puta u cast 5 Hristovih rana;

- "Oce nas" - 5 puta;

- "Bogorodice Djevo" - 5 puta;

- Isusova molitva (Gospode Isuse Hriste, Sine Boziji, pomiluj me

gresnu) - 5 puta;

- Vjeruju - jedanput;

Zatim, dok dalje mesam citam Psalme: 50, 90, 33, 28. Kada se med rastvori u potpunosti, na kolenima citam Jevandjelje:

- Lk. 1, 26-56 - Blagovest Arhangela Gavrila Bogorodici o Hristovom zacecu;

- Jn. 2, 1-11 - cudo pretvaranja vode u vino, koje je Spasitelj ucinio na svadbi u Kani, ucinjeno Bogorodicinim zastupnistvom.



Dusevna hrana

Bog nam je dao zivu dusu, a mi je Njemu vracamo poluzivu ili mrtvu,jer se ljudi ne brinu da hrane ono najdraze sto imamo, jer hrana za dusu je svaka Rec Bozija: nju je Gospod Bog ponudio kao Vecni Zivot mrtvacu. U Jevandjelju Spasitelj govori o tome kako ce biti kaznjeni oni, koji mu vrate neumnozene talante (Mt. 25, 14-30). A sta ce tek biti sa onim koji je i ono dato zakopao? Eto zasto je tako neutesno plakao Spasitelj u Getsimanskom vrtu, pre Svojih Strasnih muka.

Primivsi na Sebe ponizenje, sramotu, nesnosna stradanja, a zbog cega? Ko je shvatio, ko je cuo, ko se od nas odazvao na razborito i delikatno Njegov kucanje, ko je od nas pozeleo da postane istinski sin istinskog Oca?

Sve je privukao taj valov, mamon, zbog kojeg je covek izgubio svoj prekrasni deciji Bozanstveni lik. Oprosti nam, Gospode! I tako, sta je ciniti coveku koji je saznao za porazavajucu dijagnozu? Naravno, u prvom redu, treba zablagodariti Gospodu Boga za posetu i urazumljenje, a zatim Mu dati zavet da ce posvetiti ceo preostali deo zivota sopstvenom spasenju. Pobedjen rak je - pobedjen djavo!

Jos je Serafim Sarovski upozoravao N.A. Motovilova, da se ne nada pobedi nad demonima sopstvenim silama, o tome ne sme cak ni da se misli. Demone moze da pobedi samo Bog, i On ih je vec davno pobedio Svojim Krsnim Stradanjima, a mi treba da ucinimo sve da nas On cuje. Za to je potrebno smiriti se pred Njim, tj. priznati svoju bespomocnost i gresnost i jos vise se pribiti uz Njega, i ziveti u neprekidnom pokajanju. To znaci da covek mora da udje u Kovceg Spasenja - Pravoslavnu Crkvu i da se pod Njenim rukovodstvom spasava.

U danasnje vreme u svakoj Crkvi ima dovoljno literature za pomoc duhovno obolelim ljudima, iz koje bolesniku postaje jasno, sta treba,a sta ne treba da radi, da bi se oslobodio mucenja zlih duhova. Presveta Bogorodica je Isceliteljka svih neizlecivih bolesti, tj. Nje se strasno boje demoni. Ona, Milostiva, je Spasiteljka celog ruskog pravoslavnog naroda. Zato je neophodno da u molitvi Njoj pribegavamo za pomoc i zatupnistvo: sluziti joj Vodoosvecene i Blagodarne molebane, a zatim se tom vodom leciti. Citanje Akatista "Carica svih" veoma pomaze ne samo kad neko ima rak, nego i za sve ostale neizlecive bolesti, a takodje i za sve poroke kao sto su narkomanija, pusenje itd. A uzrok svemu tome je jedan: posednutost coveka demonima.

Za citanje toga Akatista, najbolje je uzeti Blagoslov od svestenika i citati ga 40 puta. Tako se jednoj nasoj starijoj vernici pojavio otok u grudima, koji ju je veoma uznemiravao. Ona je pocela da cita Akatist (istina, ne znam da li je uzela Blagoslov), svake veceri. Otok je poceo da se smanjuje. Zatim je pocela da ga cita jednom nedeljno, isceljenje se nastavljalo. Zena se malo smirila i pocela vec da ga cita jednom mesecno, a zatim je sasvim prestala. I sada je grudi ponovo jako bole, i otok je poceo brzo da se povecava.

Sve je shvatila, pocela ponovo da cita Akatist, kako bi bilo 40 puta. I sada je vec otok potpuno nestao, i vec skoro nekoliko godina nema problema sa tim. Takodje treba voditi cist zivot: svu demonsku literaturu treba spaliti sopstevnim rukama, ne dostavljajuci je domacinima casnih domova jer djavo obavezno zainteresuje druge ljude za tu zarazu, a onaj koji je to dao bice osudjen za sablazan.

Ako covek nema mogucnosti da osvesta svoj stan, to se moze resiti na sledeci nacin. Treba je svakodnevno obilaziti moleci se i pritom kropiti Svetom Vodom. Na sav namestaj, vrata, prozore i ostalo, sem poda, ima smisla nacrtati pravoslavne osmokrake Krstove, od kojih se demoni veoma boje. Nista zato sto su oni neprimetni za coveka, za demone su itekako primetni. Oni se boje citanja Jevandjelja i Psaltira. U pocetku zli duhovi veoma ometaju coveka koji cita: te telo pocinje da svrbi, te se iza ledja razlezu sumovi, skripa,kucanje. Ali to sve treba pretrpeti, i onda ce oni odustati. Ne postoji nijedna situacija u kojoj Bog ne moze pomoci coveku. Evo sta je nedavno ispricala jedna vernica o tome kako joj se javio Angeo-cuvar i o urazumljenju koje je dobila od njega:

"Kao i mnogi, i ja sam uvek iskazivala svoje nezadovoljstvo sa fleksibilnoscu vlasti, tako da videci stariju doteranu ili mladu vulgarno odevenu zenu, osudjivala sam ih u dusi. Nedavno, s nedelje na ponedeljak tj. na dan Angela, pomolivsi se, legla sam da spavam oko jedan nocu. U snu sam videla kako su me napali zli duhovi. Oni su me udarali, lupali i na sve nacine mi se rugali, a ja nisam imala snage da im se suprotstavim. Na kraju, pozabavivsi se dovoljno sa mnom, oni su me povukli, kao krpenu lutku, u neku prostoriju, slicnu sluzbenom kabinetu. Domacin tog kabineta je bio mlad i veoma lep mladic dobrog, prijatnog lica. Videvsi ga, zli duhovi su momentalno nestali. Ja sam ridajuci pocela da ga molim da me zastiti od njih. Na to mi je on drugarski odgovorio: "Zar si zaboravila ko se nalazi iza tvog desnog ramena?" Pogledala sam nadesno i odgovorila, da nema nikoga iza mog desnog ramena. "Ne - rekao mi je taj dobri mladic, - tome, koji se nalazi iza desnog ramena u trenucima opasnosti se treba vatreno obracati, celom dusom i srcem, kao "hitnoj pomoci".

Ja sam se naglo okrenula nadesno, i tog trenutka je tamo usplamtela jarka, zaslepljujuca svetlost, koja je licila na svetlost od

zavarivanja ili od munje. U centru te svetlosti istovremeno se pojavio prekrasni i prozracni, ruzicast, kao prolecna zora, moj Andjeo-cuvar. Pocela sam da ga molim da mi pomogne. Ali je on, preko moje glave, zalosno rekao pretpostavljenom: " Vidis, ona ne zeli nista da razume! Zar je moguce pomoci coveku, koji osudjuje druge ljude? Mi nemamo pravo na to!" Ali kako sam ja produzila gorko da placem, molecivo gledajuci na svog Andjela, on mi je pruzio veliko parce tkanine, slicno krpi, da bi je ugurala u usta, rekavsi da je za one koji vole da osudjuju druge ljude takva krpa najbolja pomoc". U tom trenutku sam se probudila, produzivsi da ridam. Bilo je 2 sata i 40 minuta.

Rusija…Divni Boziji vrt, zasejan Njegovim najboljim semenima, koja su sve izdrzala: glad i hladnocu, uragane i bolesti, i dali dobar rod.

Koliko smo samo imali, imamo i imacemo dobrih, cistih, milostivih ljudi, u cijim srcima zivi sam Tvorac. Ne kuca tu djavo, to je Bog zauzeo! Neces nas vise prevariti, lukavi duse! Necija blazena dusa je cula i zapisala ove iskrene, tople Bozije reci:

"Ako se tvoje srce cepa od bola, Moj pogled, pun ljubavi, te prati. Tvoje zemaljsko polje rada - je kazna. Ono je stvoreno kao krajnje neophodno radi tvog spasenja. Tesko mi je da tvoje srce porazavam tugom, ali Ja te necu ostaviti i napustiti. Ne boj se: Ja sam s tobom, i ti si Mi drag. Ja sam te zavoleo, prolio potoke krvi, da bi umio tvoje grehe, stradanjem i smrcu iskupio tebe od ada. Svoj Krst nosi trpeljivo. Obrati mi se, i sve ces izneti lako. Tamo ces za klevetu dobiti slavu, a za ponizenje - pohvalu. Zbog ponizenja ces dobiti vecni Prestol Slave. Sto je veca tvoja tuga, tim ces vise dobiti Blazenstva. Tamo ces naci plodove poslusanja i venac mucenistva za bolesti, podnosene sa blagodarenjem. Tvoje suze Ja cuvam u nebeskim riznicama".

Amin i Slava Bogu za sve

Назад на врх Go down

Re: Невероватна чуда Божија

Порука  Sveto Pravoslavlje on 4th December 2009, 10:12

Novo cudo Svetitelja Nikolaja Cudotvorca

Napad zlih duhova u vidu pseceg copora

Iz pisma nacelnika tamnice za nas sajt.

Procitao sam na vasem sajtu svoju belesku o Cudu isceljenja mladog osudjenika molitvama Svetitelja Nikolaja. Smatram se nedostojnim da otkrivam citaocima svoje ime i prezime i naziv nase ustanove, glavno je - proslaviti velikog Ugodnika i naseg zastupnika pred Bogom – Svetitelja Nikolaja Cudotvorca, koji je u mom gresnom zivotu projavio ne jednom svoje zastupnistvo i pomoc. Mogu da posvedocim pod zakletvom o istinitosti svega toga sto sam vam napisao, i o ovome sto vam sad pisem.

Pre vise od 10 godina radio sam u ovoj ustanovi tada jos kao nacelnik odeljenja. Jednog ranog februarskog jutra, izasao sam iz kuce, kako bih se popeo uzbrdicom do osudjenika u 6 ujutru. Pre nego sto sam izasao iz kuce, kao i obicno sam procitao kratku molitvu, secam se, poljubio Sveti Lik Svetitelja Nikolaja i izasao iz kuce. Do mesta gde radim (kolonija), ima kilometar i vode dva puta. Pesacio sam 200-300 metara. Nikoga nije bilo tako rano. I odjednom, na svoje zaprepascenje sam primetio da na mene navaljuje copor pasa…iskreno govoreci, uvek sam se bojao da me ne ujede pas, a sad je preda mnom bio - ceo copor. I nije bilo nikoga da mi pomogne. Psi su me pratili do srednje skole (ona je usput) i okruzili me u obruc, kruzeci oko mene, kao zli vuci sa zlobnim lavezom… Poceo sam da se branim od njih torbom, koja mi je bila u rukama, ali psi me nisu ostavili, ljutito navaljujuci na mene rezeci, spremni za skok. U strahu sam uzviknuo: "Svetitelju Nikolaje!…"

U tom magnovenju izmedju copora i mene se obrazovao prsten, i kao u magli, ja sam i dalje video pse. Sledeceg trenutka se prsten naglo rasirio, video sam da su psi krenuli, kao eksplozija, na razne strane. Video sam tela koja lete, repove… Posle toga, psi su se razbezali, nestali takodje neocekivano, kako su se i pojavili. U stanju soka posle svega prezivljenog, dosao sam na posao i poceo sebe da ispitujem - da li je to bio san? Ne, ja sam isao na posao. Da li sam pri zdravom umu i svesti? Da, ja ne upotrebljavam nikakve droge, niti druge slicne stvari, i nikada se time nisam bavio… U to vreme sam bio verujuci, ali ne i crkveni covek, i kada sam poceo da dolazim u pravoslavni hram, moj duhovnik - otac Leonid je na moju zadivljujucu pricu odmah odgovorio da su psi, koji su me napali, bili zli duhovi, a Svetitelj Nikolaj nikada ne kasni da pritekne u pomoc onome ko ga priziva…I taj slucaj je bio znak da se u zatvoru neso promenilo na duhovnom planu…Kroz neko vreme sam u nasu koloniju doveo Viktora Aleksejevica Slepcova, lekara-terapeuta, pravoslavca, s kojim sam zapoceo formiranje pravoslavne zajednice u koloniji. Trenutno je on zatvorski svestenik, otac Vikotor Slepcov, koji upravlja Sveto - Trojickom i Sveto-Nikolajevskom parohijom, koje je izgradio Gospod nas Isus Hristos radom zatvorenika i nas gresnih, njihovih nacelnika. Trenutno sam ja nacelnik kolonije. Ja sam odgovoran za vise od hiljadu osudjenika i skoro 300 saradnika…

Po Blagoslovu Vladike Metodija, mitropolita Voronjeskog i Lipeckog, imamo u koloniji jedan hram posvecen Presvetoj Trojici na mestu trafo-stanice, koji je vec osvecen i u njemu se sluzi Bozanstvena Liturgija za zitelje grada i osudjenika na teritoriji naselja (nalazi se na rezimskoj teritoriji pri koloniji). Drugi - u cast Svetitelja Nikolaja Cudotvorca jos nije dovrsen, nalazi se na teritoriji same zone kolonije, u njemu u letnje vreme otac Viktor sluzi molebane, a u prostoriji za molitvu u zoni kod nas neprekidno gori kandilo i osudjenici, sami ili sa bacuskom, citaju jutarnje i vecernje molitve, danju se citaju Akatisti. Mogli bi jos mnogo da pricamo o nasoj pravoslavnoj zajednici, samo u prostoriji za molitvu su Tajnu Krstenja primili vise od 1000 osudjenika i saradnika, inace – bivsi muslimani.

Nasi bivsi osudjenici se rukopolazu. Jedan rab Boziji Aleksandar je postao djakon Orenburske eparhije. Drugi, Roman - prorektor Samarske duhovne seminarije. Na rukama osudjenika, koji je izradio rizu na

Iverskoj Ikoni Majke Bozije, je 1998-e godine na dan pre dolaska u koloniju na savetovanju svestenika Voronjesko-Lipecke eparhije, ikona zamirotocila. Trenutno se ona nalazi u nasem Sveto-Trojickom hramu za proslavlanje i postovanje; jedna zena se, po njenim recima, izlecila od neplodnosti. Milost Bozija na nama gresnima! SLAVA BOGU ZA SVE! I JOS. Sveto-Trojicki hram je osvestan na praznik Svetog Apostola i Jevandjeliste Jovana Bogoslova septembra prosle 2002-e godine.

Назад на врх Go down

Re: Невероватна чуда Божија

Порука  Sveto Pravoslavlje on 4th December 2009, 10:14

Cernobilski bacuska "Imamo cak i crne rode…"

Otac Dionisije se tako tiho popeo skripavim stepenicama prijemne prostorije u Optinskoj pustinji, da ugledavsi ga, nisam odmah shvatio: Da li je to java? Preda mnom je stajao visok covek u tamnoj monaskoj odezdi. Bledo i produhovljeno lice.

- Zelite li caj? Imam i meda.

- Kako da ne - sa zadovoljstvom je odgovorio. Shavtio sam, da se ceo dan molio sa bratijom, pa je cak zaboravio i da jede.

Posle caja je zapoceo nas razgovor.

- Ja sam jeromonah Dionisije, svestenik. Po poslusanju sam u Belorusiji, u Cernobilskoj zoni. Od samog pocetka, kako je ona postala - zona. Sluzim u Crkvi Svetitelja Nikolaja, u starom gradu Braginu. Ljudi su bili veoma uplaseni zbog katastrofe. Jedno su samo shvatali: ovde ne sme niko da bude. A ja sam im govorio, da treba ziveti sa Bogom, i da je tad uvek moguce sve pobediti. To je izazvalo zadivljenost i zbunjenost. Kako? Na sta se ovde moze racunati?! A jos svestenosluzitelj… Sada, posle mnogo godina, mnogi se vracaju, jer je iskusenje beskucnistva bilo teze od straha od radijacije, nas grad ozivljava, i pomalo se menja. Ali su ljudi jos smeteni, i dolazi mnogo izbeglica iz bivsih sovjetskih republika, i njih takodje treba ukljucivati u duhovni zivot.

- Odakle su izbeglice?

- Iz Srednje Azije, Kazahstana, Azerbejdzana. Ja sam dosao u tu Svetu obitelj, da bih se duhovno ukrepio. Mi imamo vidljivu i nevidljivu borbu: s djavolom i 'atomsku'. "Mirni atom" se pokazao neprijateljskim. Grad Bragin je 35km udaljen od reaktora. Ovde sluzim vec 10 godina. U mene nema mnogo onoga sto od sebe znam. I ako ne bi Gospod Bog… Naravno, ja sam cesto u samoj zoni, na sahranama po selima. Narocito cesto - na Radionicu ili kada voze na pogreb iz Minska ili iz drugih gradova. Zabranjena zona je od grada udaljena 500m. Tamo je postavljena barijera.

- Da li ima mnogo sahrana?

- U poslednje vreme - da. Uglavnom - stari. Ali i mladih mnogo umire. Juce sam poslednji put ispratio privrednog predsednika. Imao je 45 godina. Radio je nedaleko od zone. Imao je srcanu manu. Puno obaveza, zalaganja. Sada ima mnogo mana, zbog ljudskih potreba. Covek se icrpljuje. Ako ih duhovno ne podrzite, ne ukrepite, mnogi malaksavaju, i stvaraju sebi mnogo vece teskoce. Ovde ljudi opstaju samo verom, Tajnama, Bogosluzenjem. Ipak, svako mora imati nadu, podrsku, da bi se borio, suprotstavljao. Oslonac je jedan - Gospod nas Isus Hristos. Gospod je to dozvolio. Znaci, to sve treba pobediti. Bog daje iskusenje prema snazi. I mi treba da zivimo sa Bozijom pomoci i da ne padamo duhom.

Mnogima je posle Pricesca bilo bolje, lakse.

- A kako vi, kao svestenik objasnjavate cernobilsku katastrofu?

- To je dopustenje Gospodnje. Gospod naredjuje, ali On i miluje, spasava. Jednom je Gospod to dopustio i to se desilo, i treba se umiriti u vezi toga. A okolo je sve zivo. Zemlja je prekrasna, plodna. Ja jos takvu nisam video. I zato sam ubedjivao: ne odlazite, ostanite. Znamo, da nas niko ne ceka u drugim gradovima i selima. Mene su gledali neprijateljski. O cemu on govori? Ljudi su molili mesnu vlast: brzo nas otpremite bilo gde.

Jednom su me pozvali na miting: umirite ih, bacuska. Sta sam ja? Opet svoje. Sada, kada su protekle godine, ti ljudi koji se vracaju, secaju se mojih reci. Dolaze u otadzbinu sa suzama. Zale sto su otisli. A neki su tamo ostali, zauvek. Nisu izdrzali rastanak sa rodnom kucom. A zemlja, kao pomocnica, je cak postala bolja, odmorila se. Oni koji se vracaju blagodare Gospoda Boga i nas, zato sto smo ostali i sacuvali nas grad i nasu zemlju. Celivaju je sa suzama.

- Da li proveravaju njene plodove? Da li su plodovi koji se radjaju na toj zemlji ekoloski cisti?

- Da, uglavnom su cisti. I specijalisti se cude. Kako to moze biti? Desila se dosad nevidjena katastrofa, i ljudi su tu nesrecu pobedili sa Bogom. Takav narod treba cuvati. I tu zemlju.

Recite nam oce Dionisije o deci koja se ovde radjaju.

- Dolaze mladi, mole: bacuska, blagoslovite, i ja ih vencavam. Zene u drugom stanju se pricescuju. Zdravu decu radjaju oni koji idu u Crkvu, zive sa Bogom. A za sve ne mogu da kazem.

Da li su kod vas naucnici mnogo radili?

- Bilo je mnogo ekspedicija. Izumiru plodovi, radijacija je povecana - odsluzim moleban, osvetim te plodove Bogojavljenskom vodicom, i radijacija nestaje. Ja sam se svih godina hranio od te zemlje. U zoni sam vidjao i tetrebe, i divlje svinje. Jeo sam ribu odatle. Vec imamo crne rode.

Priroda je prekrasna. Kad sam se vracao iz zone parohijani su pitali:

"Bacuska, zasto ste tako veseli?"

Ja sam odgovarao: "Isao sam u ribolov."

Verujte, ne pricam gluposti. Profesori iz Minska su uzeli moju krv na analizu. A zatim pitali: "Bacuska, zasto su svi vasi rezultati normalni?" Ja sam odgovarao: Gospod je sa mnom." Bio sam bolestan, ali bolesti nisu bile zbog radijacije. Bilo je velikih nevolja. I lukavi se sve vreme starao da me slomi, jer sam mu 'pomrsio racune'.

- Oce Dionisije, da li ste mogli da otkazete odlazak u tu parohiju?

- Mogao sam. Mogao sam i da odem. Ali ja nikada nisam otisao. I do danasnjeg dana nisam cak ni razmisljao o tome. Trenutno u Braginu ima mnogo promena na bolje. Ako i odem odatle, to ce biti zato, sto sam ja monah, i vreme mi je za manastir. Istina, nas Nikolajevski hram jos uvek nije dobro uredjen. Nekoliko puta sam se obracao: pomozite… Crkva u tom gradu treba da bude za sve nas velika pomocnica, ali je ona u veoma losem stanju. Cak do danasnjeg dana. Te godine smo mogli samo da uvedemo vodovod. Izgradimo pecno grejanje. Napravimo cvrsta vrata. Zimi je unutra hladno.

- Oce Dionisije, kako vi sve to savladjujete?

Gospod i Majka Bozija daju snagu. Place za nas Carica Nebeska. Imamo i mnogo izbeglica. Koliko oni tek imaju nevolja?! Oni idu u prvi red u hramu, ka bacuski. Coveku treba pomoci da pronadje sebe. Neki parohijani imaju veoma teske probleme, da je tesko i prisecati se. Bragin sa svojom okolinom je - epicentar cernobilske katastrofe. I ljudi odlaze u tu zonu, jer moraju da idu negde.

26. aprila svake godine je pomen.

Gledajuci na mestane i pridoslice, mislim: Crkvu treba cuvati ona je jedinstvena za sve nas. Crkva je - nasa mati. Njena vrata su uvek otvorena. Svi nesrteni ljudi su bili u njoj. I svakakve nevolje smo s Bozijom pomoci resavali.

- Vi, istina, vise sahranjujete nego sto krstite?

- U poslednje vreme su sahrane ucestale. Bilo je takvih perioda da je u svakoj kuci bila sahrana. Cesto me pitaju: "Bacuska, podjimo u zabranjenu zonu, povedimo oca…" Prolaze pored svoje kucice, a ona razrusena…Kako je tesko prezivljavati sve to. I dolaze im misli: bolje da ostanemo kuci - lakse je preziveti nevolju u otadzbini, nego u tudjini.

- Kakvo je zdravlje mestana?

- Bili su bolesni. I ne znamo, cime cemo jos biti zastraseni, ali su se mnogi po veri isceljivali. Imali smo molebane, Akatiste. Ljudi su se ispovedali, pricescivali Hristovim Telom i Krvlju… I kada su ih drugi lekari pregledali, prosto nisu verovali svojim ocima. Na primer, jednom decaku Volodji, koji trenutno zivi u Minsku, su noge otkazivale i imao je i drugih nemoci. I majka je pocela da ga dovodi cesto u Crkvu. Ispovedao sam ga, pricescivao. I ozdarvio je. Povratila mu se kosa. … Poceo je da hoda normalno. Svi parohijani su to videli. A lekari su se divili.

Sada smo nekako smireni. A koliko smo pretrpeli sve ove godine. Nas narod je uzeo na sebe podvig da ostane u nevidljivoj nevolji, tinjajucoj nevidljivoj opasnosti. Podnosili smo svaku tugu. I sad se ne bojimo nikakvih posledica. Pobedili smo - radujemo se, blagodarimo Gospoda Boga.

Danas sam s takvim uzbudjenjem dosao u tu Svetu obitelj da ukrepim svoj duh. Neprijatelj je jak. I u to vreme, odmah posle katastrofe, on je duboko ranjavao. Napadalo je i uninije, i ocajanje, stremio je da nas unisti iznutra, da rastoci nasu veru, nasu pastvu, nasu otadzbinu, nasu zemlju.

- Oce Dionisije, a kako su se zli duhovi ponasali?

- Strasno , ali ne zelim ni da pricam o tome. Dopustenje Gospodnje…Ali Gospod zna, vidi, i jos ce vise da nam pomaze. I Majka Bozija. Da, tad su zli duhovi veoma strasni, kada se verujuci ljudi trude da se suprotstave spoljasnjoj zarazi i strahu, oni jako napadaju. Onda se vodi borba ne na zivot, nego na smrt…Nije jednostavno pricati o tome. I ne treba pricati.

- Da li ima Crkva koja je blize epicentru katastrofe?

- Priznacu vam, tu sam se molio. 4 km od reaktora se nalazi hram Arhistratiga Mihaila. Tamo postoje svi uslovi za tihovanje. Naravno, pastva ne bi posla, ali sam ja hteo da sacuvam Crkvu. Dosao sam do nje zajedno sa vojskom. Oni su poceli da mere radijaciju a zatim da govore: "Bacuska iza ograde tog hrama, uredjaj registruje radijaciju, a u porti i u samom hramu nema nicega - sve je cisto". O tome su pisale i novine.

- Da li je bilo samoubistava zbog psihickih prezivljavanja?

- Bivalo je i takvih slucajeva. Ali smo mi u Crkvi odvracali ljude od te pagube. Recicu jos ovo: cernobilsko iskusenje nas je osnazilo, i kao u ratu, pobedili smo s Gospodom Bogom.

Назад на врх Go down

Re: Невероватна чуда Божија

Порука  Sveto Pravoslavlje on 4th December 2009, 10:16

JEDAN DOGAĐAJ NA PELOPONEZU IZ

VREMENA OKUPACIJE GRČKE

U varošici Filijatrima, jedne zimske večeri 1944. godine, zavladao je strah i trepet. U sumrak, malo podalje od ovog lepog gradića Peleponeza, grčki rodoljubi su napravili zasedu jednoj nemačkoj patroli i ubili četiri nemačka vojnika. Kada je za ovo saznao komandir ove male grupe, nastanjene ovde, po imenu Kohan Kunster, izbezumio se. Odmah se obratio štabu, u Patri, tražeći upustva kakvu odmazdu da primeni. Odogovor koji je dobio bio je otprilike onakakav kakav je očekivao. Dobio je ovlašćenje da uhvati oko dvadeset građana varošice – koje hoće – i da ih strelja bez ikakvog isleđenja. Odgovor je taokođe glasio da je mogao još da spali koliko je god htio kuća, kako bi kazna zauvek suszbila svako raspoloženje suprostavljanja okupatorskim vlastima ove oblasti.

Kunster, ne misleći da bi možda bilo bolje da čovječnije postupi u ovom slučaju, naročito kad je štab ostavio njegovom rasuđivanju primenu odmazde – potpipsao je smrtnu kaznu.

U Filiatrima se ova vest munjevito raširila. U svim kućama zavladao je smrtni strah. Svaki je očekivao da sutradan, čim svane, zakuca smrt na njegova vrata.

Noć je prošla, a niko oka nije skloipio. Ali prvi jutarnji časovi mirno su prolazili. Nemci nisu pristupili nikakvoj raciji niti preduzeli neke mere, koje bi nagoveštavale veliko zlo koje je trebalo da dođe.

Nemoguće je bilo da iko pogodi šta je posredi. Neki su pretpostavljali da je Kunster očekovao naknadna upustva od svojih pretpostavljenih. Ali većina je bila izgubljenja i nije im na um padalo nikakvo objašnjenje. Tako je završen dan, a ništa se nije dogodilo.

Rano izjutra sledećeg dana četiri sveštenika varošice obavešteni su da se jave komandiru.

Stegnuta srca sveštenici su ušli u kancelariju komandira, ubeđeni da će im pokazati spisak na smrt osuđenih . Zatekli su ga kako ih očekuje sa izrazom, koji ih je zaprepastio. U njegovom izgledu nije bilo ni traga ljutnje. Čovek, u čijim je rukama bio život i smrt sviju Filiatrinaca, primio ih je mirno i bez vike.

- Učinite mi čast, rekao im je, da zajedno učinomo posetu crkvama u varošici. Hoću nešto da proverim...

Prirodno, sveštenici su se složili sa njegovom željom. U svakom hramu, koji su posetili, Kunster je pažljivo posmatrao sve ikone svetaca, ništa ne govoreći. Kada su ušli u hram Uspenja Bogorodice, nije trajalo dugo, a Nemac je iznenada stao ispred jedne ikone, koja je predstavljala jednog starca sa potpuno belom bradom, obučenog u svešteničke odežde. Bila je to ikona svetog Haralampija.

Prilično je dugo gledao, a onda je prošaputao:

- Taj je ...

Posle je kleknuo, sagnuo glavu i pomolio se.

Kad je završio, ustao je i uputivši se sveštenicima, rekao im je:

- Umirite se. Nesreća koju ste očekivali, neće se dogoditi. Ovaj svetitelj spasao vas je, a zajedno s vama i moju dušu, koja bi upala u težak zločin.

Šta se bilo dogodilo?

Prve večeri, pošto je potpisao naredbu za odmazdu, legao je da spava. U snu mu se javio jedan starac u starinskoj svešteničkoj odeždi kako je izgledao svetitelj na onoj ikoni, i rekao mu:

- Sinko, nemoj da izvršiš ono što si naumio. Ako me poslušaš i ne budeš prolio nevinu krv, bićeš pod mojm zaštitom. Obećavam ti, da ćete se i ti i tvoji vojnici vratiti u svoju domovinu dobro i zdravo i nikome se od vas neće dogoditi ništa rđavo.

Ovaj san učinio je veliki utisak na Kunstera. Ne zanjuči tačno da li je ovo bila neka božanska intervencija ili griža savesti, nije donosio nikakvu drugu odluku, već samo da neće odmah primeniti odmazdu. U međuvremenu zrelije će razmisliti o svemu.

Druge noći sanjao je isti san. Tajanstveni starac i ovoga puta pojavio se pred njim i ponovio je i svoju preporuku i svoje obećanje.

- Ne kolebaj se, sinko. Ne budi maloveran. Odbaci delo koje si naumio da činiš. Budi uveren da ćeš tako ponovo videti svoju ženu i decu.

Ja ću te čuvati ...

Suočen sa ovim Kunster je pozvao sveštenike i zajedno sa njima posteio je crkve Filiatra, ubeđen da će u nekoj od njih videti Svetitelja. I kada je video ikonu više nije uopšte sumnjao. Blagodat Božija umekšala je njegovo srce, ispunila ga je uzbuđenjem. Neosporno verujući uveravanju Svetitelja, vratio se u svoju kancelariju i pocepao naredbu koju je bio potpisao.

Obećanje svetog Haralampija dato Kunsteru ostvarilo se. Kada su Nemci napustili Grčku, on i njegovi ljudi pod vođstvom Svetitelja mogli su da se vrate i da stignu svojim kućama, a da se nikome nije dogodilo ništa neprijatno. Kunster nije zaboravio ovo veliko čudo 1953. godine doputovao je iz Nemačke sa svojom ženom u Filiatre da se pokloni ikoni Svetitelja na dan njegovog praznika.

Filiatrani su ga primili sa ljubavlju i bila je specijalna liturgija u crkvi Uspenja. Zatim su mu priredili ručak i Kunster je svima ispričao ovo čudo. A dodao je da je malo pre no što će poći za Grčku, video u snu Svtitelja, koji mu je rekao:

- Čekam te u Filiatrima, gde si pokazo svoju veru. Svi će te primiti tamo sa velikom radošću.

Назад на врх Go down

Re: Невероватна чуда Божија

Порука  Sveto Pravoslavlje on 4th December 2009, 10:17

Monahinja ozivela treceg dana posle smrti



Pskovska monahinja Antonija je videla ad i Gospod ju je vratio na zemlju



Ona je videla svoje telo sa strane - lezalo je na operacionom stolu.Okolo su se skupili lekari. Ka grudima su prinosili pribor slican pegli. Praznjenje! - uzviknuo je Profesor Psahes.

Telo se trgnulo. Ali ona nije osetila bol.

- Praznjenje!

- Srce ne reaguje!

- Praznjenje! Jos! Jos!

Lekari su pokusavali da 'ozive' njeno srce skoro pola sata. Ona je videla kako je mladi asistent stavio ruku na rame profesoru:

- Borise Isakovicu, ostavite. Pacijentkinja je mrtva.

Profesor je svukao rukavice, skinuo masku. Ona je videla njegovo nesrecno lice - celo u kapljama znoja.

- Kako zalosno! - rekao je Boris Isakovic. Takva operacija,sest sati smo setrudili…

- Ja sam tu doktore! Ja sam ziva! - povikala je ona. Ali lekari nisu culi njen glas. Ona je pokusavala da uhvati Psahesa za mantil, ali tkanina cak nije mrdnula. Profesor je otisao a ona je stajala pored operacionog stola i gledala kao omadjijana na svoje telo. Bolnicari su ga premestili na kolica, prekrili carsavom. Ona ih je cula kako govore:

- Opet glavobolja: dosavsi je preminula, iz Jakuti…

- Rodbina ce je sahraniti. Da ona nema nikog rodjenog, samo maloletnog sina.

Ona je isla pored kolica, i vikala:

- Ja nisam umrla! Ja nisam umrla! Ali niko nije cuo njene reci.

Monahinja Antonija se seca svoje smrti sa trepetom

- Gospod je milostiv! On nas sve voli, cak i poslednjeg gresnika…

Antonija je neprestano okretala brojanicu. Njeni tanki palci drhte. Izmedju palca i kaziprsta se vidi stara tetovaza - jedva primetno slovo "A". Matuska Antonija 'hvata' moj pogled. Ja sam se zbunio, kao da sam ugledao nesto zabranjeno.

- To je secanje na prolost u tamnici - govori monahinja. Prvo slovo moga imena. Po pasosu ja sam Angelina. Iz mladosti neposlusnost …

- Ispricajte nam!

Matuska Antonija ispitivacki gleda u mene. Imam takav osecaj, kao da me skroz vidi. Minut se cini kao vecnost. Najednom zacuta, najednom tajac? Nas susret nije bio slucajan. U Pecor-Pskovskoj oblasti, gde u blizini poznatog Sveto -Uspenjskog manastira zivi 73-godisnja matuka Antonija, doputovao sam dobivsi vesti od poznanika vernika: 'Imamo cudesnu monahinju! Bila je na mnogim mestima.' Matuka Antonija, kako se pokazalo, u ne tako davnoj proslosti je bila neimarka i nastojateljka zenskog manastira u Vjatskim Poljanama Kirovske oblasti. Posle treceg infarkta, slabog zdravlja, trebalo je da bude sahranjena. Slozila se da se sretne sa novinarem lista 'zivot' posto je dobila preporuku od duhovnika. Cini mi se da je moju molbu uputila negde navise. I dobija odgovor. Meni staje dah. Na kraju ona iznosi:

- Ispricacu. Ne znam moju prolost, ne shvatam to sto se desilo sa mnom posle smrti. Sta je bilo - bilo je…

Matuska Antonija stavlja krsni znak na sebe. Jedva cujno, samo usnama, sapce molitvu. Osecajuci da povratak u prolost zahteva od nje ne male dusevne i fizicke napore slicno plivacu, koji treba da uroni u bucan vodopad.

Detinjstvo
Rodila sam se u cistopolju. To je mali grad na Kami u Tatariji. Otac, Vasilij Rukabinikov, je otiao na front kao dobrovoljac. Poginuo je na Brjancini, u partizanima. Mama, Ekaterina, se ponovo udala za starijeg – on je 30 godina bio stariji od nje. Ja sam ga zamrzela, tako da sam bezala od kuce. Obrela sam se u decijem domu kao siroce. Na kraju rata obucili su me zajedno sa drugaricama za masinca i poslali u rudnik u Sverdlovsku oblast.

Prvih dana smo se pobunili - zbog …..Mi smo maloletne, a rudari su tamo dosli. Prvog dana su nas nezgrapno grlili…Ali ja sam pobegla u Moskvu, drugu Voroilovu, zalivsi se. Dokopavajuci se visecih stepenica vagona, bili smo ocajni, hrabri. Nocevali smo u parku Gorki, u zbunju, pribijajuci se jedno uz drugo…

Voroilov

Ujutru ja , kao najmanja, iako su mi davali 12 godina, podjoh u izvidjanje. Izabrala sam ducancic starijeg cike. Prisla, upitala kako da nadjem Voroilova. Dekica je odgovorio da se upis na prijem vri na prijemnici Vrhovnog Saveta u Mohovoj ulici. Nasli smo tu prijemnicu.

Tu je bila gomila ljudi. 'Kuda?' - upitao nas je milicioner na vratima. 'K Voroilovu' - 'Zasto?'

-To cemo samo njemu da kazemo. Milicioner nas je doveo u neki kabinet. Za stolom je sedeo debeli nacelnik. Viknuo je na nas strogo: 'Govorite!' A ja dreknuh: 'Bezite devojcice!To nije Voroilov!" Takav smo zvuk culi da smo se svi razbezali. I tad videh kako Voroilov ulazi. Znala sam ga na osnovu fotografija. Uveo nas je sa sobom. Naredio je da se donese hleb, caj. Sasluao je i upitao:

'Hocete da ucite?' - 'Da'.

-Recite koji smer da napisem. Ja sam izabrala geologiju u Kelirovskoj oblasti. A tamo je isla sirotinja - povezivala se sa lopovima. Zbog gluposti i od gladi. Svidelo mi se kako zive: rizicno, lepo. Napravila sam tetovazu kako bi svi videli da sam …..Samo nije trajalo dugo: nasu druzinu su uhvatili. U zatvoru mi se nije svidelo.

Sin

-Kada sam izasla na slobodu zaklela sam se sebi da nikada vie ne dodjem iza resetaka. Udala sam se, otisla u Jakutu - u seoce Njiznij Kuran. Radila sam tamo u 'Jakutzolotu'. cak sam dobila orden - Radnik Crvenog znaka…U pocetku je u porodici sve bilo normalno, rodila sam sina, Sasenjku. Zatim je muz poceo da pije. I da me bije zbog ljubomore. Zatim se bacio. Nisam patila - tako sam se s njim namucila! A jos me je i bolest savladala. U pocetku nisam pridavala znacenje, a zatim kako je pocela da prtiska (nekoliko puta u sred bela dana sam ostajala bez svesti), posla sam lekarima. Ispitivali su me i nasli tumor u glavi. Upitili su me hitno u Krasnojarsk, na kliniku medicinskog instituta. Ja placem: 'Spasite me!'. Imam jednog sina, jos ide u skolu, ostace sam…Profesor Psahes je poceo da operise…Znala sam da je operacija opasna, bojala sam se strasno! Tada sam se setila Boga. Pre sam bila ateista, bogohulnica, ali je odjednom molitva dosla na um. Tacnije, duhovni stih kome me je jednom u detinjstvu jedna zena naucila. Zove se 'San Bogorodice'. O Isusu, svim Njegovim stradanjima, skoro celo Jevandjelje je u tim stihovima prepricano…Povezli su me na operaciju, a ja drhtim i sve 'San Bogorodice' sapcem…Dali narkozu, poceli da probadaju lobanju…Ja bol ne osecam ali sve cujem - kako s mojom glavom rade. Dugo su operisali. Zatim sam, kao kroz san cula, kako me po obrazima pljeskaju. Sve si prespavala - govore mi. Ja sam se porbudila od narkoze, mrdnula, htela da ustanem, podigla se i tu je srce stalo. A meni je nesto iz tela isteklo - moze biti iz haljine, skliznula…

Smrt

Kolica sa bezivotnim telom su odvezli u hladnu sobu bez prozora. Angelina je stajala pored. Videla je kako su njen les premestili na gvozdenu seciju.Kako su skinuli s nogu cipele, koje su bile na njoj za vreme operacije.Kako su privezali etiketu od museme i zatvorili vrata. U sobi je postalo mracno. Angelina se zadivila: ona je videla! - Udesno od mog tela je lezala neka zena sa na brzinu zasitim razrezom na stomaku, seca se monahinja. Bila sam porazena: pre je nikada nisam znala. Ali sam osetila da mi je skoro rodjena. I ta ja znam od cega je ona umrla desilo se zavrtanje creva. Meni je postalo strasno sa mrtvakinjom. Udarila sam vrata i prosla kroz njih! Izasla na ulicu - i zaprepastila se . Trava, sunce - sve je nestalo! Bezim napred, a nema puta. Kao privezana za bolnicu. Vratila sam se nazad. Vidim lekare i bolesnike u bolesnickim sobama i hodnicima. A oni mene ne primecuju. Glupa misao mi pade na pamet: 'Ja sam sad nevidljiv covek!' Samoj mi je postalo smesno. Pocela sam da se kokocem, ali me niko ne cuje. Trebalo je skroz kroz zid da prodjem - uspela sam! Vratila sam se u mrtvacnicu. Opet sam videla svoje telo. Zagrlila sam se (telo), pocela da drmam, i da placem. A telo se nije mrdalo. I ja sam zaridala, kao nikada u zivotu - ni ranije, ni kasnije nisam tako nikad ridala…

PRODUZETAK

Ad

Prica Matuska Antonija:

-Odejdnom, pored mene, kao iz vazduha, pojavile su se figure. Ja sam ih za sebe nazivala - vojske. U odeci kao Sv.Georgije Pobedonosac na ikonama.

Nekako sam znala da su oni isli za mnom. Pocela sam da se otimam. Vicem:'Ne dirajte me fasisti!' Oni su me bukvalno uzeli pod ruku. I unutar sebe sam cula glas: 'Sada ce saznati gde si se obrela!' Meni se zavrtelo u glavi, smracilo. I tako je navalilo - uzas! Bol i zalost neopisiva! Ja urlam, grdim a mene sve vise boli. O tim mucenjima ne mogu da pricam - nema tih reci da to opisem…I odjednom na desno uvo neko neto tiho sapce:'Rabo Bozija

Angelina, prestani da grdis manje ce te muciti…Ja sam ucutala. I iza ledja bukvalno osetila krila. Poletela sam nekud. Vidim: tinjajuci plamicak napred…Plamicak takodje leti, i ja se bojim i odmicem od njega. I osecam da desno od mene, kao ,mala pcela takodje neko leti. Pogledala sam dole, kada tamo puno muskaraca s crnim licima. Dizu ruke uvis i cujem njihove glasove:'Pomoli se za nas!' A ja sam pre toga bila neverujuca. U detinjstvu su me krstili, a zatim u Crkvu nisam isla. Odrasla sam u decijem domu, tamo

su nas sve ateisticki vaspitavali. Samo pre operacije sam se setila Boga.

Tu 'pcelicu' s desna ne vidim, ali je cujem. I znam da nije zla. Pitam je o ljudima: 'Ko je to i sta je to?' I umilan glas odgovara: 'To je tartar, mesto tame…' Shvatila sam da je to ad.

Raj

- Odejednom sam osetila kao da sam na Zemlji. Ali je sve mnogo …., lepse, cveta kao prolece. I miris je cudan, sve je blagouhano. Jos me je zapanjilo: na drvecu su istovremeno i cvetovi i plodovi - pa toga nema. Videla sam ogroman, izrezbaren sto, a za njim tri muska lica s istim veoma lepim licima, kao na ikoni 'Trojica'. A okolo mnogo - mnogo ljudi. Ja stojim i ne znam sta da radim. Doletele su do mene te vojske, koje su dolazile u mrtvacnicu, i postavili me na kolena. Ja sam se poklonila do same zemlje,

ali me vojska podigla i gestom pokazala da ne treba tako, vec ramena treba da budu prava, a glava na grudima. I poceo je razgovor s tima , sto su sedeli za stolom. Zapanjila sam se: oni su znali sve o meni, sve moje misli. I Njihove Reci o meni su bukvalno tekle: 'Sirota dusa koliko je grehova nakupila!' A mene je bilo uzasno sramota: odjednom sam se jasno setila svakog mog loseg postupka, svake rdjave misli, cak i one koje sam davno zaboravila. I odjednom sam pocela samu sebe da zalim. Shvatila sam da sam tako zivela, ali nisam nikoga krivila - sama sam svoju dusu pogubila…

GOSPOD

Iznenada sam shvatila, kako da nazovem Tog, Koji sedi u sredini i rekla:

'Gospode!' On se odazavao - u dusi je vec nastalo takvo rajsko blazenstvo. Gospod je upitao: 'Hoces na Zemlju?' - 'Da, Gospode! - A pogledaj okolo, kako je ovde dobro!' Podigao je ruke nagore. Ja sam pogledala okolo – sve je zasijalo, tako je bilo neobicno lepo! A unutar mene odjednom se rodila beskonacna ljubav, radost, sreca, - sve redom. I ja sam rekla: 'Oprosti

Gospode, ja sam nedostojna!' I odjednom mi je dosla misao o sinu; i ja sam rekla: 'Gospode imam sina Sasenjku, on ce propasti bez mene! Jadna sama se nisam zatvora spasla. Zelim da on ne propadne!'

Gospod odgovara: 'Vratices se, ali popravi svoj zivot!'- Ali ne znam kako!

- Saznaces. Na tvom putu ce se naci ljudi koji ce ti reci. Moli se! Ali kako? - Srcem i mislju!

Buducnost

I odjednom su mi otkrili buducnost: 'Udaces se za drugog coveka.' - Ko ce mene da uzme ovakvu?' - On c te sam naci. - Nije mi potreban vise muz, s prethodnim pijancem sam se namucila za ceo zivot.!' - Novi ce biti dobar covek, ali takodje ne bez greha. Sa Severa ne odlazi dok sina u armiju ne ispratis. Zatim cez sresti novog muza i udaces se. A zatim ti je sudjeno da nadjes brata. ' - Zar je on ziv? Ja od rata o Nikolaju nemam vesti!

-'Invalid je, u kolicima.' Nacices ga u Tatariji, i sama ces se s muzem tamo preseliti. Bices veoma potrebna bratu, negovaces ga i sama ces ga cuvati.

'Hoce li sa sinom sve biti u redu?' - 'Za njega se ne brini. On, kad

poraste odvojice se od tebe. Ali ti ne ocajavaj. Seti se Gospoda i pricaj ljudima o tome to si ovde videla! I seti se - obecala si ispraviti svoj zivot!'

Povratak

- Vec sam se obrela u svom telu. Osetila sam da mi je strasno hladno: smrzla sam se veoma. Pomolila sam se: 'Hladno mi je! I cujem glas na desno uvo:

Strpi se odmah cu doci za tobom! I tacno otvaraju se vrata, ulaze dve zene sa malim kolicima - hteli su da me voze na sekciranje. Dosli su kod mene a ja sam zbacila carsav. Oni - u viku i bez! Profesor Psahes, koji me je operisao, dolazi s lekovima. Govori: 'Moguce je da je ziva!' Svetli nekom lampom. A ja sve vidim, osecam, i zavrislo se tako, da nista nisam mogla reci, samo sam namignula. Odvezli su me u bolnicku sobu, oblozili termoforima, umotali u odecu. Kada sam se zagrejala, ispricala sam sta se desilo sa mnom. Boris Isakovic Psahes me je pazljivo saslusao. Rekao je da je posle moje smrti proslo tri dana.

Produzetak

- Jos u bolnici - govori matuska Antonija - ja sam napisala o tome, sta se sa mnom desilo u novinama 'Nauka i religija'. Ne znam da li su tampali. Profesor Psahes je nazvao moj slucaj jedinstvenim. Kroz tri meseca su lepo napisali.

Ocajanje

-Vratila sam se natrag u Jakutiju - govori matuska Antonija. Opet u Jakuzoloto, gde sam na dobroj poziciji bila. Radim, sina hranim. Pocela sam da idem u Crkvu i da se molim. Sve se desilo onako kako mi je na onom svetu bilo predskazano. Udala sam se a zatim sam ozenila sina. I starijeg brata Nikolaja, izgubljenog u ratu nasla - u Tatariji. On je bio sam samcat, invalid u kolicima, vec veoma bolestan. Preselili smo se u Niznjekamsk, blize bratu. Dali su nam tamo stan, kao severcima. Ja sam u to vreme vec bila u penziji. Negovala sam brata do njegove smrti. Sahranila, oplakala. A zatim se i sama razbolela. Probadalo me u krstima, u ustima mi je postalo kiselo. Trpela sam dugo. U poredjenju sa adskim mukama sve zemaljske bolesti su kao ubod iglom. Sin i muz su me nagovorili da podjem u bolnicu. Sa poliklinike su me uputili na ispitivanje u Kazanj. I tamo su nasli rak jetre. Rekli su da sam zakasnila za operaciju, da je metastaza vec pocela.

I takva tuga me je obuzela - predati se. Dosla mi je gresna misao: ' Kome sam potrebna ovakva, samo sam na teretu. Posla sam na most - da skocim. A pre nego sto sam se u vodu bacila resila sam s nebom da se oprostim. Spustila sam oci i videla krstove i kupolu. Hram. Mislim: pomolicu se poslednji put pre nego se utopim. Dosla sam u Sabornu Crkvu. Stojim pred ikonom Bogorodice i placem. Odjednom zena sto je u hramu skupljala, primetila je moje suze, prisla i upitala sta mi se desilo. Ispricala sam joj o raku, o tome da je muz poceo da pije, da nikome nisam potrebna, da sin ima svoju porodicu i da sam mu ja samo teret. Da sam htela ruku na sebe da podignem. A zena meni govori: 'Ti treba sada da odes u Nabereznije celnji. Tu je dosao cudesan bacuka, arhimandrit Kiril iz Rige. On sve na svetu leci!

Arhimandrit

Matuska Antonija pokazuje fotografiju svestenika koja visi u njenoj keliji.

Na snimku je - blagog lica, stasit bacuka sa dva krsta na odezdi.

- To je moj duhovni otac - umilno govori monahinja. - Arhimandrit Kiril Borodin. cudotvorac i pravednik. Stradao je za veru u vreme sovjetske vlasti. On je sam lekar po obrazovanju, mnoge ljude iscelio. 1998-e godine je otisao Gospodu. On ne samo da mi je spasao zivot, vec mi je dusu iscelio.

Dola sam tada u Nabereznije celnji na recenu mi u Crkvi adresu, cak kuci u Niznjekamsk nisam svracala. Red u stanu u kojem je otac Kiril primao, se oduzio. Mislim, treba cekati celu noc. Odjednom se vrata otvaraju, izlazi svetenik i meni mase rukom: 'Matusko dodji!' Zvao me je k sebi. Stavio mi je dlan na glavu:'Ah, kako si ti bolesna'. I odjednom me je obuzela radost kao onda u onom svetu pred Gospodom…Htela sam da kazem ocu Kirilu sve o sebi, o tome da sam na onom svetu bila, ali me je on zaustavio: 'Ja sve o tebi znam.'

Manastir

- Odejdnom bacuska meni govori: 'Putuj u Elabugu, tamo se nalazi manstir.

Recices matuski Evgeniji, da sam te ja poslao', govori matuska Antonija. Ja sam se zbunila: 'Sta Vam je bacuka? Imam muza i sina.' Odjednom otac Kiril izrece cudne reci: 'Nemas ti nikoga!'Ja ropcem: 'Vec je noc.' A on strogo: 'Blagoslovim, idi!' Kuda da se denem? Posla sam na raskrce. Putnicki autobusi su vec svi otisli. Odjednom neki muskarac koci: 'Ko je za Elabugu?'Dovezao me je do samog manastira. Tamo su vec cekali. Pocela sam da zivim u manastiru i da se molim. A snage je ponestajalo. Vec sam malo sta mogla: jetra je sasvim otkazivala…Jednom usnim ovakav san. Vidim cetiri muskarca, odevena u belo. Oni su oko mene. Ja lezim, a jedan od njih govori:' Tebe ce sad boleti. Istrpi, rak ce proci'. Ujutru sam se probudila, a jetra ne boli. Apetit se pojavio - navalila sam na hranu. Jedem sve sto sam ranije odbacivala - zemicku, supu. Bar da jednom u krstima probode! Odejdnom, otac Kiril doputova. Ispricala sam mu o strasnom snu.

Pitam: 'Ko me je u snu iscelio?' A bacuka odgovara: 'Zar se to desilo? To je milost Bozija!'

Sin

-Otac Kiril me je blagoslovio da otputujem kuci u Niznjekamsk - da uzmem stvari i sredim dokumenta - prica matuska Antonija. - Doputovala, a sin i muz su me zaboravili. Mislili, da sam vec umrla. Muzu sam objasnila da treba da se razvedemo, da ja zelim u manastir, dusa zeli Bogu da sluzi. On se smirio. A sin - nikako: 'Ne pustam te!' Stavio mi je pseci lanac. Tri dana me je drzao tako, cak i u toalet me vodio na lancu. Ja sam se molila da Gospod urazumi sina. Dopustio mi je sada da odem u manastir. Iza ledja je doviknuo: 'Sin se tebe odrice.' Postrigli su me u monahinju po imenu Antonija. U prevodu sa grckog to znaci 'dobijeno mesto'. U manastiru sam promenila svoj zivot, kako sam tad Gospodu obecala. Zatim su me blagoslovili da gradim novi manastir u Vjatskim Poljanama, postavili me za nastojateljicu. Sluzila sam tamo. A posle infarkta molila se da me Gospod uzme. Doputovala u Pskov, potom se obrela u Pecori. Ovde, pokraj svetih mesta lakse je i moliti se i disati…

Dar

O matuski Antoniji u Pecori govore sa ljubavlju. Pricaju to pored velikog dara da utesi ljude ona ima i dar da vidi duhovnim ocima.

-Bilo je vremena kada sam neverovatno 'videla' - govori matuska Antonija. Zatim sam zamolila Gospoda da mi oduzme taj dar. Teko je to.

- Rekli su mi da ste videli cudo u hramu: tajnu pretvaranja hleba i vina u Telo i Krv Hristovu.

- To je bilo na Pashu, kada su Carska Vrata, koja zatvaraju ulaz u oltar, otvorena. Stojim ja pored Carskih Vrata, cekam Pricest. I posmatram kako svetenici u oltaru savravaju tajinstvo, vade iz prosfore cestice….Mislim se: kako ce hleb postati Telo Hristovo? I odjednom je na Oltaru kao sunce zasijalo. Vidim – umesto prosfore Mladenac lezi. Prelep, sav se svetli. A svetenici Njega … u grudi! Povikala sam : 'Ne bodite Mladenca!' Ljudi me gledaju, ne shvataju u cemu je stvar. A ja vidim: casa zlatna, za Pricest, izgleda prozracna, skoro staklena. I sama se puni Krvlju. Posle Sluzbe sam sa strahom pricala o svemu svom duhovniku. On me je umirio: 'Gospod ti je pokazao cudo, raduj se!'

- Evo i zivim u radosti. Hocu svima da kazem: nema smrti, postoji zivot vecni! Treba samo voleti bliznje i biti veran Gospodu.

- A buducnost predskazujete?

- Ne. Jedno znam: Rusiju cekaju teska iskusenja. Ali ako postanemo bolji Gospod ce nam oprostiti

Назад на врх Go down

Re: Невероватна чуда Божија

Порука  Sveto Pravoslavlje on 4th December 2009, 10:19

Za vreme Zaupokojene Liturgije za poginule u podmornici «Kursk»

svece su se pretvorile u krv










118 sveca u hramu Svete Ane

Predsednik je ispunio obecanje. Podmornica «Kursk» je izvadjena iz morskih dubina i dopremljena na otadzbinske obale. Vecan pomen herojima – podmornicarima

O tom dogadjaju sam saznao savrseno slucajno od jeromonaha Anatolija (Berestova), koji je nedavno bio u Brjanskoj oblasti zbog rada svog Rehabilitacionog centra za omladinu zavisnu od narkomanije. U samom selu gde se desilo to cudo, ocu Anatoliju se nije dalo da bude: on je slusao o njemu od brjanskih svestenika.

Da bi se doslo do Cunkovicej, treba se truckati tri sata prigradskim autobusom, do centra Starodub, zatim presedati, putovati jos 10 kilometara putem, a zatim peske nekoliko vrsta po poljani. Tako da do samog sela ja sam dosao samo na veceru.

Hram Svete Ane, veoma lici na starinski plemicki salas osamnaestog veka, nasavsi ga na samom kraju sela. Purpuran zalazak odbijao se od crkvenih prozora, a cela poljana naokolo je bila prekrivena nekom nezemaljskom svetloscu. Nastojnik hrama svestenik Igor Ovcinikov je bio iznenadjen mojim dolaskom: tako kasno on nije ocekivao goste, jos manje iz Moskve. Ipak o tome, sto se desilo pri njegovom dolasku, on «nigde nije razglasavao».

- Meni nije potrebna nikakva reklama – jednostavno i kratko pojasnjava bacuska. – To ostavimo komercijali, u tom smislu i crkovne, razmisljaju o reklami. A ja sluzim Bogu, a ne mamonu.

Tragediju podmornice «Kursk» otac Igor je preziveo, kao svoju sopstvenu. Zato sto je hriscanski pastir. Zato sto je Rus. A jos i zato sto je sam sluzio na floti. Na Baltijskom. Dosad nocima je cesto sanjao more, grad Talin. Da, i u Crkvi njegovi najblizi pomocnici - Vladimir i Nikolaj – takodje su bivsi mornari.

Tako je i resio da na Dmitrovsku vaseljensku roditeljsku subotu, koja je prosle godine bila 28'og oktobra, odsluzi zaupokojenu Liturgiju vojnicima s podmornice «Kursk», za svoje drugove koji su polozili zivote za Otadzbinu. Zbog toga je izbrojao 118 sveca, koliko je bilo poginulih podmornicara. Svece su bile obicne – voskane, zute boje. Kako za taj broj svecnjaka nije bilo, resili su da naspu pesak u veliki sanduk, a u pesak da zapale svece. Taj sanduk je davno koriscen u hramu kao dopunski svecnjak. Obicno ga stavljaju pored hramovne ikone Majke Bozije «Odigitrija», kada tu jednom godisnje na dan praznika ikone, 10 avgusta, skupljaju hiljade poklonika…

Ta ikona je cudotvorna…



I tako, jos uvece je svestenik odbrojao 118 sveca i postavio u sanduk. A ujutru je poceo da sluzi zaupokojenu Liturgiju. Bacuska nije imao imena poginulih podmornicara. Kako je odredjeno u takvim slucajevima po pravoslavnom obredu, on ih je pominjao tako:»A imena njihova, Gospode, Sam znas…»

Bilo je 200 ljudi u hramu – iz nasih i okolnih sela – govori otac Igor. – Ja sam sam u to vreme u oltaru i mogao cuti samo zaprepasceni uzdah vernika koji se raunosio po hramu, pred cijim ocima se desavalo cudo. U pocetku su svih 118 sveca gorele ravno. Zatim su srednje svece pocele da gore veoma brzo i kada su dogorele do «korena», zabodenih u pesak, odjednom su se obojile crvenom bojom. A ostale, bocne su dogorele ravno. Cela sredina sanduka je bila zalivena tecnoscu boje zgrusane krvi, koja je uticala u pesak…

Za sve ocevidce taj dogadjaj je naravno bio sok.

Prekrit pogrebnim pokrivacem sanduk je stajao u hramu 10 meseci. Cuvsi o cudu, tu su doputovali svestenici iz drugih parohija, sluzili parastos. Dolazili su i obicni ljudi. Svi koji su zeleli mogli su se uveriti sopstvenim ocima o tome sto se ovde desilo. Kasnije, iz Staroduba, su doputovali roditelji kapetan-letanta Vitalija Soloreva, koji je poginuo na «Kursku».

- Bacuska, a zasto su svih 118 sveca bile oblivene crvenom bojom? ' interesujem se je kod svestenika.

- O tome zna samo Gospod…Moze se samo pretpostavljati, da svi nisu bili krsteni, nisu svi bili pravoslavni…

5 avgusta te godine otac Igor je izvrsio obred pogrebenja. Sanduk su postavili u grob. Spustili u iskopanu raku – na hramovnoj teritoriji. A kroz mesec dana nad grobom napravili spoemnik.

- administrativne predstavnike ja nisam zvao – prica otac Igor. – A zasto? Za cavke? Prisustvovali su samo oni, koji su to iskreno prezivljavali. Seoski muskarci, koji su sluzili na floti, su napravili uniformu. Bake su malo plakale. Bila je spustena ruska zastava. Eto sta je nas nacionalni ponos! U Americi se desila nesreca – sve zastave su pokupovali…

Jos pre pogreba ocu Igoru su ne jednom predlagali da da crvenu tecnost, koja je uticala u pesak, na hemijsku analizu…u reonsku sanepidem stanicu. Ali bacuska je ovde bio kategorican:

. Tima, koji ne veruju i rezultati ekspertize nista nece dokazati. Kao sto je receno u Jevandjelju: ako i mrtvi vaskrsnu – nece poverovati…

Sto je istina, istina je. Na …., u selu Derzavino, je zakrvotocio Lik Spasitelja na ikoni. Po Blagoslovu arhiepiskopa Samarskog i Sizranskog Sergeja cestice crvene tecnosti s ikone su dali na analize u hemolaboratoriju. Pokazalo se – prirodna plazma ljudske krvi. I da li je to ubedilo skeptike?

Niposto. Oni i sada misle da je to bila prevara.

.Oce Igore, zasto se TO bas desilo u brjanskoj oblasti, koja nema neposredne veze sa «Kurskom»?

. Nas hram ima 800 godina, i u njemu se nalazi cudotvorna ikona. Ovde se moze desiti sve ugodno. Za tih 9 godina koliko sluzim ovde, priviknes se na sve…

Prvi hram na mestu sadasnje Crkve je bio izgradjen jos u XIII veku. Kasnije oko njega se obrazovalo prigranicno kozacko naselje (Cubko-vici – od reci «cuperak»). Jedinstvena historija Svete-Anine Crkve – to je kako kazu posebna pesma. «Ruski dom» ce pisati o njoj u jednom od svojih najskorijih brojeva.

A vise od 400 godina unazad na 300 metara od hrama, mesni kosari su pronasli na jakom dubovom panju je pronadjena Cudotvornu ikonu Majke Bozije, koju nazivaju Cubkovskaja «Odigitrija», sto u prevodu s grckog oznacava «Putevodiljnica». Kada je 1824-e godine u guberniji vladala kolera, ikonu su krsnom litijom proneli oko sela, i epidemije je nestalo. To je iz istorije. A sadasnja cudesa otac Igor cak i ne zapisuje:»Meni ovde nepotrebno uznemirenje ne treba…» O jednom od poslednjih takvih slucajeva meni su ispricali poklonici. Posle prvog molebna pored cudotvorne ikone ustao je i poceo da hoda trogodisnji decak, koji dotad nije mogao da ustane s mesta. Lekari iz reonskog centra, su odnekle dovezli decaka, jedino zaprepasceno masuci rukama…

Preko noci me je otac Igor smestio u prostoriji nedaleko od hrama, u kojoj on masta da otvori utociste za same i bezdomne starce. Pomocnik nastojnika Valdimir doneo mi malo da se okrepim: nekoliko kifli sa kobasicom i caj. Sledeceg jutra, kada me je svestenik pozvao na dorucak, shavtio sam, da je prethodnog dana on dao gostu svu svoju kobasicu. On je sam pio caj, mezeteci sa obicnim parcetom hleba. Pa njegov seoski prihod je veoma bedan, zivi uglavnom od priloga starih poklonika, koji su sami u krajnjoj nuzdi. A molebani pored cudotvorne ikone, zbog koje ljudi dolaze odasvud, bacuska sluzi besplatno. Zato sto ne pomaze on, vec Presveta Bogorodica. Za sve radove na restauraciji hrama, i spomenik podmornicarima, otac Igor treba da otplacuje dug. A taj spomenik je izgradjen poa stronomskoj ceni u odnosu na njegove prihide – 4 hiljade i 800 rubalja.

Tako da bacuska mora da ekonomise sa svakom kopejkom, pa zbog toga vodi racuma i koliko jede. On cak nema svoje sopstveno boraviste : zivi u nevelikoj crkvenoj kucici. Zato je i zena pre nekoliko godina izjavila:» Ja sa siromasnim popom necu da zivim…»

A u najskoriju Vaseljensku roditeljsku subotu otac Igor ce ponovo sluziti Liturgiju za mornare. Pre tog dogadjaja roditelji Vitalija Soloreva obecavaju da dodju, da bi predali spisak imena poginulih podmornicara. U to vreme ce u hram dovesti cetiri ikone Majke Bozije – «Koreno-Kursku», «Kazanjsku», «Vladimirsku», a takodje i Spasiteljevu. Umesto ramova oko sve cetiri ikone – mali portreti svih 118, u belim kosuljama sa otvorenim vratom i natpisom: ime, familija.

Onda ce ih otac Igor pominjati po imenima.

Назад на врх Go down

Re: Невероватна чуда Божија

Порука  Sveto Pravoslavlje on 4th December 2009, 10:21

CUDA STARCA NIKOLAJA GURJANOVA

Za kratko vreme posle starcevog upokojenja, 24. avgusta 2002. godine, desilo se vec nekoliko velikih cuda. Blagocastivi svestenik Jevgenije cesto je isao na ostrvo k starcu kao svome duhovniku. I u dusi mu je bilo vrlo tesko kada se razboleo i nije mogao da prisustvuje opelu i sahrani svoga milog bacuske. Ma koliko se upinjao i nadao da ce doci na ostrvo devetog dana posle starceve koncine, opet zbog slabosti nije bio u stanju da to ucini. Odsluzio je liturgiju u svojoj parohiji, pa zatim i parastos za oca Nikolaja. Umoran i slabasan, vratio se kuci. Seo je i osetio se nekako neobicno. Iznenada pored sebe ugleda oca Nikolaja. Nekoliko casaka mu je govorio neke dusekorisne stvari, a na kraju ga je zamolio da uzme hartiju i olovku i zapise tropar. Bio je to tropar samom pravednom ocu Nikolaju Pskovojezerskom - bacuska ga nije sam sastavio, nego ga je samo preneo sa neba. Slicne stvari su se dogadjale i sa drugim svecima posle njihovog prestavljenja; na primer, i tropar svetom Ignatiju Kavkaskom (Brjancanjinovu) doao je sa neba.



A mesec dana posle smrti bacuska Nikolaj se javio ikonopiscu iz Petrograda i blagoslovio ga da naslika njegovu ikonu. Umetnik je, uz pomoc Bozju, vrlo brzo zavrsio ikonu, a zatim je ona postala svojina jedne duboko pobozne porodice koja oca Nikolaja neizmerno postuje. I gle, bas ta ikona pred kojom su novoprestavljenom Bozjem ugodniku uznosene tople molitve, pocela je da obilno toci miomirisno miro. Ali to jos nije sve. Istovremeno je u Podmoskovju, u stanu blagocastive sluskinje Bozje, pocelo mirotocenje i iz jedne fotografije oca Nikolaja! Fotografija se nalazi u kredencu, neposredno pod staklom, skupa sa mnogo drugih ikonica i slika. Kapi mira se u oba navedena slucaja vide veoma razgovetno. Na fotografiji miro istice iz desnog bacuskinog oka poput suze, a iz levog oka uporedo cure tri pruge mira.



Pogledaj moje smirenje
O nasem Starcu
Od prvog puta kada sam dosla kod Starca na ostrvo i zatim jos u toku mnogih godina i susreta sa Starcem, mnogo toga mi nije bilo jasno sto je Starac rekao i kakav je duhovni smisao u njegovim recima.
Tako je cesto pocinjao da govori na estonskom jeziku, i vec mnogo kasnije je postalo jasno, da ja i drugi ljudi pored mene ne mozemo da shvatimo Starca. Iako je bilo i takvih trenutaka, kada je govorio na nemackom jeziku i kada mi je bilo jasno sta je govorio, a on je pitao ljude koji su stajali pored: «Shvatila si sta sam rekao?»

Starac je cesto bio jurodiv i razoblicavao s ljubavlju. Lekari su mojoj majci predlozili operaciju unutrasnje rane, i ona se veoma bojala. Uskoro sam dobio prekomandu u Moskvu i brzo otrcao do Starca sa tim pitanjem.

On je odgovorio: «Neka se ne boji, - i dodao, - ona je jos mlada. Ima 35 godina, zar ne?

«Ne, Starce, - odgovorio sam, - ima 73 godine».

«Onda sam ja jos mladji – meni je svega 88 godina».

I tek posle mnogo godina postao mi je jasan smisao reci da moja mama ima «35 godina». Ona je bila zaposlena, bez obzira na godine, i vise od svega na svetu se bojala da izgubi posao i tako prekine opstenje s ljudima. Ali po Starcevim molitvama sve ju je obislo, mamu su operisali i ostala je na poslu. A kroz godinu dve su joj ponovo predlozili operaciju, i opet je Starac rekao: «Neka ide, podmladice se. Neka se ne boji. Kako cete se samo svi radivati. Kako se ona zove?» - i pomolio se.

Ali se mama nije slozila da joj rade drugu operaciju, rekavsi, da «ce sad sigurno ostati bez posla».

I eto, mojoj mami ce uskoro ako Bog da biti 79 godina. Ona je pre skoro godinu dana napustila posao i zali sto se nije slozila da je tada operisu – sad joj jos uvek ta bolest dosadjuje.

I bez obzira na to sto je moja majka putovala nekoliko puta da poseti Starca, i voli njegove stihove i cak zna nekoliko njih napamet, nije mogla duhovno da prihvati i shvati Starca. I kada sam ja pokazivala Starcu fotografiju na kojoj je bilo nekoliko ljudi, malim prstom je pokazao na mamu i rekao: «Koje je to dete?» - i tek tada je postalo jasno da majka ima deciji duhovni uzrast.

+ + +

Nasa organizacija je saradjivala s Petrogradskim Savezom slikara i s nama je mnogo godina radio jedan isti slikar. On je doputovao u nas grad da bi branio svoje radove na slikarskom i naucnom savetu. Svi su se dobro slagali. Kada su se blize upoznali, pokazalo se da je covek veoma cestit, da voli istoriju Rusije, da je krsten i stalno nosi Krst.

I jednom, kada sam ga upitala da li se sprema da putuje u inostranstvo, sto su vec uradili mnogi moji drugovi, on je rekao: «Domovina je kao majka, bez obzira kakva je – nema cak ni pomisli o tome». To je bilo jednom u teskim godinama na pocetku «perestrojke». Nisam rekao nista o njegovom odnosu prema bliznjima i roditeljima – iskrena briga i osecaj odgovornosti.

Desio se jos jedan slucaj. Njegov drug je trebalo da ide u Jugoslaviju kod svojih roditelja,a u to vreme je tamo poceo rat. On je sve to prezivljavao i kada je saznao da njegov drug putuje bez Krsta, okacio mu je krstic na vrat i rekao: «Sad cu biti mnogo mirniji».

Kada sam pocela da putujem na ostrvo Zalit, nekada je trebalo da putujem kroz Petrograd i mnogo sam pricala slikaru o Starcu. I on je jednom predlozio da bi bilo dovro kada bismo mi zajedno otisli tamo.

I Gospod nam je to dozvolio. Krajem avgusta sam isla na sluzbeni put i povela sam i cerku sa sobom. Posla sam sa slikarom i njegovom zenom automobilom kod Starca. Kada smo prolazili kroz grad Pskov, slikareva zena je govorila: « Zasto ti zelis odmah ovde da boravis. Docicemo ponovo zajedno».

Naravno, kao i prilikom svake posete Starcu, nije bilo bez iskusenja. Motor na nasem camcu je prestao da radi na sredini jezera i mene je uhvatio strah, i pocela sam zajedno sa slikarevom zenom da panicim (umesto da se molim), dok su moja cerka i slikar potpuno mirno cekali, da nas neko poveze, uzivajuci u prekrasnom mirnom suncanom vremenu.

I evo nas sa Starcem. I ni sa cim se ne moze uporediti taj osecaj radosti i srece. Ja u euforiji od svega toga kazem: «Starce, oni su resili da se vencaju, kada da to urade?»

Starac odgovara:»Pa neka se danas vencaju».

Ja: «Kako Starce, kada danas?»

Starac: «Neka se vencaju sutra», - i cak je rekao i ime svestenika.

Starac je blagoslovio nas put nazad, i mi smo leteli kao na krilima. Na putu nazad smo cak uspeli da spomen-park posvecen Aleksandru Nevskom. U sumi smo nabrali pecurke i jagode i do veceri se vratili u Petrograd.

Ja sam im tad poklonila svoj molitvenik, peskir za vencanje i na oprastanju pomenula da je Starac rekao da se sto pre vencaju. Oni su se slozili i rekli da ce se spremati za vencanje.

U novemmbru sam se sa muzem i cerkom vracala od Starca kuci preko Petrograda. I ponovo sam ih podsetila da ne zaborave za Starcev Blagoslov. Bilo je to na aerodromu Pulkovo. Slikar je stajao zagrljen sa zenom – bili su srecni i govorili: «Nemojte da se sekirate, kada dodje prolece i bude bilo mnogo cveca vencacemo se».

To je bio nas poslednji susret. A kroz nedelju dana su pozvali telefonom iz Petrograda i javili da je slikar umro – ujutru je ustao u vikendici, hteo da ide na posao i – srce mu je otkazalo. Umro je na rukama majke i zene.

A Starac je to sve znao, pa je zato i blagoslovio da se «sto pre» vencaju. A da smo mi tada bili duhovno pazljivi, i da smo zapamtili svaku Starcevu rec i ispunjavali je, Gospod bi nas pomilovao.

+ + +

Naredni put kad sam dosla kod Starca, on mi je u svojoj keliji pokazao svoj molitvenik i upitao:ž

«Imas li ti molitvenik?»

«Ne, - odgovaram, - imala sam isti, ali sam ga poklonila (bas takav molitvenik sam poklonila slikaru), samo naravno ne citam ga.

A meni je tako bilo tesko zbog slikareve smrti, da sam cak sama sebe ukorevala, da mozda nije trebalo da pricam o Starcu, pa bi sve bilo drugacije. I Starac je odgovorio na moja razmisljanja:

«Govori, govori ljudima kada te pitaju».

+ + +

Cerka je zavrsila 9 razreda, ostalo je jos dve godine u skoli, i vec je trebalo razmisljati sta ce da upise, sta ce da studira. Sama devojcica jos nije pokazivala naklonost ni prema jednoj profesiji, ali je pretpostavljala da ce kao i njena mama upisati fakultet stranih jezika na univerzitetu i tako otici u «inostranstvo». A ja sam u to vreme mnogo slusala o Starcu i sve sam nameravala da podjem kod njega, ali kako se kaze, «gresi nisu dozvoljavali». I jednom se desilo da sam sluzbeno putovala za Petrograd, i svratila kod Starca. I izmedju ostalog pitala sam ga i sta moja cerka da upise.

«Neka upise medicinski fakultet», - blagoslovio je Starac, sto je za mene bilo potpuno neocekivano. O kakvim sve varijantama nismo u porodici diskutovali, ali o medicinskom fakultetu nismo cak ni pomislili.

Vracam se kuci sa takvom vescu, a cerka mi kaze:» Ja zelim sama da odem kod Starca i da ha pitam», - te sam tako sa njom u vreme zimskog raspusta putovala autobusom, a zatim smo pesice isli po jezeru. Tada kod Starca nije dolazilo mnogo ljudi i on je izlazio u susret ljudima tako srecan i rekao je mojoj cerki:»Upisi medicinu, bices lekar i lecices me».

Za nas je to bilo skoro nemoguce. Mi smo znali kakva je tamo konkurencija i kako je tesko upisati taj fakultet. Dve godine su neprimetno prosle. Za to vreme ja sam s cerkom vise puta bila kod Starca i svaki put je on krepio nase duhovne snage i cerka se spremala za medicinu.

Zazvonilo je poslednje zvono u skoli, i muz je meni i cerki kategoricno izjavio da su njemu predlozili protezu, da se formira novi fakultet, i da cerka prakticno bez ispita moze da se upise na univerzitet. U kuci je nastao rat. Tada je cerka rekla ocu:»Hajde da zajedno odemo do Starca i ti ces ga sam pitati», - i na moje cudjenje muz se slozio. Bilo je to krajem maja. Ja sam s nestrpljenjem cekala poziv iz Pskova. A tamo na jezeru je u to vreme jos bio led i nije se smelo ici po njemu. Ali sam ja znala upornost svoga muza i po svom neverju mislila da ce oni otici i udaviti se. I ceo dan sam plakala umesto da sam se molila za njih. Starac je znao sve, sve je video Duhom Svetim. Muz i cerka su srecno dosli do Pecere i vratili se tako srecni, da je pitanje medicinskog fakulteta cak za neko vreme bilo u sporednom planu.

Maturski ispiti su sada iza nas i ponovo se pojavilo pitanje upisa na fakultet. Tad je muz vec sam rekao cerki: «Hajde da odemo do Starca i upitamo ga». Tako je Gospod preko cerke priveo njega Starcu, koji ga je «prihvatio» od prvog puta. I kako je covek koji neveruje, ne ide u Crkvu, a jos je partijski radnik rekao:» Ja ne verujem svestenicima, oni su svi svetski ljudi, ali ovaj Starac je – nesto posebno, njemu verujem».

Dosao je dan prvog ispita na medicinskom fakultetu. A neprijatelj ne spava. I ujutru cerka izjavljuje: «JA ne mogu da idem na ispit, jer mi se staklo zabilo u petu». Uzasnuta, pozvala sam svoju verujucu prijateljicu, koja mi je rekla da odvezem cerku automobilom, da na kratko svratimo do nje, da ce ona dati Svetog ulja da se namaze peta gde je staklo. Tako smo i uradili.

S nestrpljenjem smo cekali zavrsetak ispita. Cerka je bila radosna – srecno je strcala stepenicama. Vec nema ni pomena o staklu- nista je ne boli. Eto sta znaci ispuniti Starcev Blagoslov.

I njen prvi kurs nam je pokazao, nama neverujucim roditeljima, da je Volja Bozija zaista da ona upise medicinski fakultet. Kada je ona donosila kuci kosti iz anatomije, delove lobanje i govorila:»Zar ne vidite kako su lepe?»

Jos tokom nekoliko godina posle upisa fakulteta cerka je putovala kod Starca. Kada sam ja dolazila kod Starca i govorila da je tesko studirati medicinu, Starac je govorio: «Neka uci. Sve ce biti dobro samo neka uci. Recite jo da se Starac na Zaliti moli za nju».

Iza nas su sad i sva desavanja vezana za ispite. U rukama joj je vec diploma o zavrsenom medicinskom fakultetu. Muz je veoma srecan sto porodica ima svog lekara. Samo Starca nema vise s nama. Kada je cerka otputovala na sahranu Stracu, kao lekar je govorila da svi potvrdjuju prinudnu smrt. I zelela je da sto pre ode sa sahrane – zelela je da bude pored Starca. I ona je govorila i svi su osecali da Starac nije umro. – On je ziv i tu je pored nas.

R.B. Ljudmila

+ + +

Veoma cesto, kada se kod Starca u dvoristu okupljalo mnogo ljudi, on se radovao njihovom dolasku i svima se obracao recima: «Kakva je sreca dragi moji sto ste sacuvali Istinitu Veru! I ako vam neko bude govorio nesto drugo, ne verujte. Ovde smo sad u gostima, a zatim cemo svi otici kuci. Ali samo dragi moji, gore ce nam biti dom, ako smo ovde bili u gostima i dobro radili».

«Sada smo u gostima, a zatim svi idemo kuci. U gostima je dobro, ali je kuci jos bolje. Ali tamo, kuci zivot postoje dva pravca – tamo je vecna radost za pravednike i strasni, geenski oganj za gresnike. I to nisu nikakve izmisljotine, nego je to – Istina».

«Ja samo hocu da Vam kazem, dragi moji, uzmite biljni i zivotinjski svet. Treba se sazaliti nad kokoskom, psom. Evo pogledajte sta ljudi rade (ide po stazici i naljutivsi se otkida granu). To je Bog stvorio, ukrasio, a a ti takvu lepotu unistavas! To je strasan greh! Pogledajte kako je Bog sve ustrojio! Ovo je groblje pod sumskim pokrovom, kako je dobro!»

Ceo Starcev lik, svce njegove reci i dela su disali takvom ljubavlju prema Gospodu i prema svoj Njegovoj tvorevini, da su ljudi mislili: ako Starac ima toliku ljubav, koliku tek onda ima Gospod.

Jednom je Starac isao s ljudima po uskoj stazi, okolo je bila trava, i on kaze: «Vidite nosim stap, zao mi je trave», - iako su ga noge veoma bolele.

Drugi put, secajuci se logorskog zivota (s velikim drhtanjem), je govorio: «Desavalo se da radis, radis po zimi, a daju vam hleba (i pokazuje: deli jednim dlanom drugi na pola) za ceo dan. I sve znate zelim sa pticama da podelim. Hranim golubove od svoje seste godine. Majka mi je govorila da oni hvale Boga».

Starac nikad nije dozvoljavao da se ubijaju domaci pauci, niti cak da se njihova mreza unisti. Ja sam od detinjstva uvek osecala neku strasnu odvratnost prema paucima, ali kad sam videla s kakvom se ljubavlju Starac odnosi prema njima, kako potanko zna njihove navike i zakone, shvatila sam da ih i ja sazaljevam.

Svoje neobicne morske macke – Taljapku i Lipusku, Starac je pokazivao kao primer ljudima, govoreci da ga one slusaju, i da cak vole i nepoznate ljude, kako je i Starac cak voleo strane po duhu ljude i neprijatelje.

Starac je sve voleo i zalio. Desavalo se da ide iz Crkve i sve okolo s ljubavlju blagosilja: ne samo ljude, vec i travu, i kuce. U susret mu ide prljav, pijani ribar i grli Starca. A Starac je ostavio stap i iskreno, snazno ga zagrlio.

Starac je plakao i molio se za ceo svet, govoreci: «Treba zaliti nevernike i uvek se moliti da ih Gospod izbavi od te neprijateljske pomracenosti».

Kao i svi veliki Svetitelji, i Starac je sve vreme mislio o cilju zemaljskog zivota – sjedinjenju sa Gospodom. Govorio je: «Covek je rodjen zbog toga da bi razgovarao sa Bogom».

A kada je Starac izgovarao reci: «On je sluga Boziji, - podvlaceci rec «Boziji», njegovo lice je svetlelo takvom toplom radoscu! I svi su srcem osecali, da je to najveca pohvala za coveka – sluziti Bogu. O sujetnosti svega ostalog, cesto je citao stihove:

«Sve ce nestati u tom svetu,

kao trava i cvet u poljima,

I siromasno obuceni, i car u porfiri,

Pretvorice se u prah».

«Oprostite mi, oprostite mi,

rodbino i bliznji,

Mene gresnog pomenite,

Napustam vas zauvek».

(ili cesto: «ne zauvek, jer cemo se videti»)

«Vreme leti,

Godina za godinom,

Nemoguce je bilo sta ubrzati,

Malo je vremena,

Koristi svaki trenutak za molitvu…»

A ljudima koji nisu bili na putu spasenja je citao:

«Dusa je moja tugom ubijena,

Ja ne izvrsavam Tvoju Volju,

I vrata ka spasenju su zatvorena,

Zatvoren je put ka Caru».

Starac je uvek ponavljao da je za duhovno spasenje neophodno nosenje Krsta: «Neprijatelj se boji Krsta, kao najstrasnijeg ognja. Eto zbog cega i ustaje protiv Krsta. Krst treba nositi».

Kao i svi veliki podviznici i Starac je imao neprestanu Isusovu molitvu i savetovao je i drugima da je izgovaraju. Mnogi ljudi su ga pitali kako da savladjuju napade zlih duhova (uninije, hulne pomisli, blid itd.). Na to je Starac odgovarao: «Gospode Isuse Hriste, Sine Boziji, pomiluj me gresnog». I savetovao je da se ne obaziremo na neprijateljeve misli: «Zlom duhu je strasno sto se vi molite zato vas i smucuje».

Poslusanje je vece od posta i molitve, i Starac ga je cesto proveravao. Ako ga izvrsis, Starac nazvavsi po imenu, kaze: «Ja vas odavno znam. Veoma se gnevio i razocaravao zbog neposlusanja, cak je i vracao ljude.

Starac je ucio da je za spasenje neophodna duhovna paznja i trezvenost. Jednom nas je odveo na obalu pored Crkve. Vreme je bilo cudno, suncano, na jezeru je bila tisina, camci su plovili. Starac kaze: «Evo i brodic plovi, i galebovi lete. A sve znate s takvom mislju: pogubiti dusu – neku ribu uhvatiti».

Tako je zaista i u duhovnom zivotu – u veoma smutnom vremenu, ne sme se zaboravljati, da neprijatelj zeli da pogubi dusu.

Ali Starac je govorio da je ostrvo – pristaniste nad za sve, koji iskreno zele da se spasu; cesto je ponavljao: «Pogledajte: i tamo je – voda, i tamo – voda, i tamo takodje je – voda, a ovde je – kopno!» I uzivajuci u letnjem pejzazu, citao je deciju zagonetku:

«Sunce pece,

Reka tece,

Dan je,

Kada to je?»

Odgovor je : na prolece to jest, ako covek dolazi kod Starca radi pokajanja i ociscenja duse, onda za njega nastupa prolece – vreme obnove.

Starac je jos govorio o tome, da Gospod voli ljude, «koji vole pravdu i trud», i da je za spasenje neophodno mnogo se truditi, raditi na sebi, cesto napominjuci:

«Radi rukama,

Radi umom,

Radi neumorno,

Nocu i danju.

Nemoj misliti, da ce talent-

Tvoj trud propasti.

Ne misli, da misli tvoje,

Svet nece shvatiti.»

Lenjive je ucio i razoblicavo svojim primerom. Jednom je Starac pokazao svoje stihove i note i setio se: «Ah kako sam ja radio! Kako sam ja samo radio!»

Govorio je da su da posle hapšenja u logoru svi u pocetku zvali Kolja- mladjani.

Starac je kao i mnogi drugi Starci, govorio i skorom ponavljanju gonjenja Pravoslavlja. Pritom, znajuci svaki korak coveka koji mu je prilazio, cesto je opominjao neobazrive. Jedno vreme sam na fakultetu jednoj grupi mnogo pricala o Bogu. Leti sam dosla na ostrvo, dolazim kod Starca, a on u rukama ima fotografiju (40 mucenika, monaha i svestenika, koje su boljsevici mucili na Smolenskom groblju), i govori: «Boljesevici su to i to su i ostali, potreban je oprez».

Mnogo puta Starac je citao svoje stihove «Tridesetih godina XX veka»:

«Tebi, o Mati Sveta, ja bedni rob grehova, s mukom i suzama, priticem pod Tvoj Pokrov. Gresan, mnogo sam tuzan,u stranoj zemlji sam, kao izgnani Adam,iz raja macem.Izgnali su me ljudi, iz Rusije, ostavio sam majku rodjenu, prijatelje i ocev dom. Poslat sam daleko,da tamo budem dugo, prognali su me, gde zelim moze biti. Sada nemam nista, u zatvoru, dosada, tuga, glad, ovako vise ne mogu. Resetka, zidovi debeli – sve dosadilo mi je,i hteo ne heto dan za danom cekam, ali docekati necu.Avaj, ponovo sam izgnan, u zemlji snega i leda, gde s narodom osudjenim, pokorni rob radi.Na Polu je put gvozdeni, spreman za izgradnju,da olaksa zivot krstenim, zemlju da obogati. Fizicki umorni, spavajuci malo zorom, zbog lose hrane, smrt nas brzo kosi.Molim te, Sveta Djevo,u nosenju Krsta, u Slavu Bozije Crkve, spasi, spasi me!» I podvlacio: «Ovo je moja autobiografija».

Jednom sam ja isla kod njega s sluskinjom Bozijom N. Starac je procitao te stihove. Ona je upitala:»Sta Starce bili ste prognani na sever?» - Starac je odgovorio: «Pa ni ovde nije jug». Ta sluskinja je veoma zelela da ima duhovno rasudjivanje, i Starac joj je mnogo otkrivao. Jednom nam je pokazivao fotografiju na kojoj je on sa svestenicima i monahinjama u Pribaltiku. N. kaze: «Starce a Vi imate arhimandritski pojas!» - Starac nije poricao da je tajni monah.

Drugi put je pricao o Svetom Serafimu Sarovskom koga je veoma voleo (i mnogima je blagoslovio da se bas njemu mole, govoreci da uvek sve ispunjava).

O poslednjim vremenima, ljudima je odgovarao da se «treba spremati. Citati jutarnje i vecernje molitve i jos ponesto po snazi». Govorio je da «ce novca biti mnogo, novac cemo jesti. Da. Umrecemo, i neko ce morati da nas sahrani, - ali pritom je s velikim spokojem i pokornoscu Volji Bozijoj, - tako se treba moliti i Gospod ce pomilovati».

Samo jednom je Starac, posto dugo nije odlazio kod ljudi, razgovarajuci s nekim u kuci, izasao s takvim bolom na licu, kakvim ga jos nikad nisam videla. Istina, njegovo lice je bilo slicno Licu Gospoda u vreme molitve u Getsimanskom vrtu.Bilo je vidno, da je veliki teret na Starcevoj dusi, i mozda cak i borba. Obicno je Starac kad je nekad bolestan ili umoran izlazio ljudima, i po molitvi Gospod mu da snage – on se odmah preobrazi, postane veseo i bodar, a tad vec nije mogao da sakrije svoje ogorcenje. Ali zatim prihvatajuci ljude, ponovo je postao onakav kao i obicno. Upitala sam jednu od kelejnica koja je bilo tamo, o cemu su razgovarali u kuci, zasto je Starac tako ubijen? Ona je ne zeleci da odgovori samo je rekla da se razgovaralo o njegovoj smrti.

I jos jednom Starac, izlazeci pred ljude, nije mogao da zadrzi suze i cak izgovori tako strasne reci: «Dragi moji, kako ste srecni sto niste svestenici!» Ocito je njemu, kao i Svetom Serafimu Sarovskom bilo otkriveno kako ce Gospod strogo suditi svestenstvu poslednjih vremena za primer koji su davali ljudima.

Nekada su se Starcu zalili kako je postalo tesko ziveti, kako ce uskoro, kazu, biti gladi. Starac je odgovarao:»Slava Bogu. Mozda jos samo malo i idemo Bogu. Ne veoma siti…» - Ljudima iz Pribaltika i drugih mesta, gde Ruse vredjaju, je govorio da to Gospod dozvoljava radi smirenja nase gordosti i blagoslovio je da se uci jezik naroda, u cijoj se sredini zivi. On sam je dugo ziveo u Pribaltiku i dobro je znao estonski i latiski.

Jednom su Starcu pozeleli da zivi, kao i Teodosije Kavkaskom, 148 godina. Starac je saleci se jurodivo odgovorio: «Meni je 148 malo, ja bih voleo 150, cak cele dve godine vise».

Drugi put je govorio: «Zelim da jos budem s vama, da bi vasa vera bila cista, prava i slavna. Zelim da zivim 140 godina, a zatim jos 40 – 180, da bi i deca i unuci vasi dolazili kod mene».

Starac je, ne obaziruci se na veliku obrauovanost, uvek ucio jednostavnosti, ponavljajuci: «Gde je jednostavno, tamo je sto Angela, a gde je mudro, tamo nema ni jednog. Ne mudruj». I njegovo smirenje je bilo veoma neobicno.

Jos 60-ih godina Starac je jednom nocu imao viziju: hor Angela je pevao nebesku Heruvimsku pesmu, i Starac je zapisao. Drugi put su njemu Angeli pevali «Arhangelski glas». I o tom velikom cudu Starac je pricao smireno i jednostavno:»Arhangelski glas – to je moja muzika. Mamice, mamice moja: «Sta ti je ne das mi da spavam!» - a ja cu: «Ali mama ako ja legnem i zaspim motiv ce propasti!» - i ujutru sam spavao, a ona kaze: «Kako je to dobro».

Starac je govorio veoma jednostavno, kratko, na pitanja je odgovarao momentalno. Bilo je ocito da ne govori od sebe. Ali u tom prostom odgovoru je bila tolika dubina, da se o njemu moglo misliti godinama i cesto je u jednoj reci bio odgovor na nekoliko pitanja. Ali kada se govorilo o Samom Gospodu, njegov jezik je postajao neobicno prefinjen, uzvisen i blagodatan. «Gospod nas Isus Hristos se radi nas ovaplotio i iskupio nase grehe, - govorio je on jednom na oprastanju – i darovao nam veliku tajnu pokajanja, zbog cega ono okajano mozemo izgubiti i vise nikada ne naci». Starcevo savrsenstvo se cak pokazivalo i u dikciji – kada je govorio, culo se svako slovo.

Starac je citao i neobicne propovedi – u toku 30 godina po jednoj istoj nevelikoj knjizici «Propovedi Svetog Jovana Zlatoustog». Ona je naravno podsecala na Svetog Jovana Zlatoustog, njegove propovedi se nikada nisu ponavljale i Starac je cak, cesto jurodstvujuci, naocare stavljao nogama. Propoved je govorila o necem vaznom za sve, ali u isto vreme i za svakog pojedinacno.

Starac je kao prepodobni, imao pravo da govori kao od lica Gospodnjeg, i o Gospodu od svog lica. I cesto je na rastanku ljude podsecao na Gospodnja stradanja, kao na njegova: «Do vidjenja, ne zaboravite na moja stradanja. – Ili je govorio: «Da li me se secas?» - coveku koji je vremenom zaboravio Bozije zapovesti.

Jednom je na rastanku Starac odjednom rekao: «Poklonicu vam svoju fotografiju». Iznosi cokoladu, na omotu je medved na cirkuskoj lopti. «Evo, to je moja fotografija», - kaze. Potom sam dugo mislila, sta je zajednicko cirkuskom medvedu i Starcu, i kroz mnogo godina sam se setila da Starac nije govorio samo o omotu. Kako ta cokoladica predstavlja sladost i prijatnost, tako kako je sladak Gospod i tako je Starac pun duhovne radosti i sladosti Isusa Sjadcajseg i deli je se ljudima. Tako sam i to o medvedu shvatila posle mnogo vremena.

Drugi put me je zajendo s N. pozvao da dodjem u njegovu keliju. Doneli su mu da jede. On me je zamolio da naglas procitam Zitije Svete Efrosinije Polocke. Procitala sam deset stranica, gledam, Stqarac pazljivo slusa, a pred njim se supa hladi u tanjiru. Ja ga pitam: «Starce vi jedete». A on ce: «Jedem, jedem.» Tako nam je pokazao da pre svega misliti na duhovnu hranu.

Ponekad se Starac strogo izrazavao o velikim gresima. Na moje pitanje: «Da li je moguce druziti se sa neverujucim ljudima?» - Starac je odgovorio: «Druziti se, druziti se i privoditi ih veri». – «Ali oni ne zele ni da slusaju». – «Kako ne zele da slusaju. A oni imaju roditelje? I roditelji su neverujuci? Ti im reci: «Ovde zivimo samo privremeno, a tamo cemo ziveti vecno-beskonacno. Pred Boga svi moramo doci, samo je pitanje s cim. A posle smrti ustace i nasa tela i sjedinice se sa dusom». – «Starce, oni kazu da je najvaznije verovati u dusi». – «Da, najvaznije je – da ne zaborave da idu u toalet» (za takve ljude).

Onima koji puse i piju Starac je ovako govorio:»Cuo sam da je pusacima to potrebno, iz toaleta. Znate toalet? Zahvatiti malo, pomesati sa vodom i piti. Eto tima, koji puse i piju». I jos je govorio: «Pusenje skracuje zivot, a skracivanje zivota je – samoubistvo,a samoubice nece naslediti Carstvo Bozije». On je cak i onima koji nisu pili pretio, govoreci: «Ni kapi!»

Starac je bio veliki cudotvorac, iako se on veoma prikrivao, nije moglo a da nas ne porazi kako se po njegovoj molitvi na cudesan nacin uredjivao ceo zivot u nasoj porodici: rad, ucenje, stan, licni odnosi.

Moja najmladja sestra je na odeljenju za reanimaciju bez ikakve nade da ce ostati u zivotu. Zamolila sam Starca da se pomoli, a on je smireno rekao: «Moze, Bog ce sve urediti. Zapisi ml. Anu (u blokce, da bi se molio). Vrativsi se saznala sam jos istog dana da joj je odmah bilo bolje i da su je otpustili.

Otac je zamolio Starca za posao i kroz nekoliko nedjelja je dobio takvu duznost, o kojoj je moglo samo da se masta. Bilo je i mnogo drugih cudesa.

Sto se tice Starceve prozorljivosti – njemu su bile otkrivene cak i one najtananije ljudske misli, i on je video ko i kako dolazi kod njega. U to sam se uverila pri prvom samostalnom odlasku kod Starca (pre toga sam samo jednom bila s mamom kod Starca i on je mnogo vise razgovarao s njom). Pred odlazak mi je mama dala veliku glavicu kupusa i rekla:»Ponesi Starcu». Ja sam veoma roptala (pa moze da se kupi na pijaci u Pskovu, zasto da vucem tako tesko), ali je majka bila uporna. Morala sam da idem po Pskovu sa tim kupusom, a noge su mi bili do krvi oguljene od novih sandala. Zato kada sam dosla kod Starca i kada su posle razgovora s njim svi uteseni i zadovoljni poceli da mu nude dovezene proizvode, on nije nista uzimao, samo je gledajuci mene i moj kupus s veselim osmehom rekao: «Domaci kupus, uzecu ga!»

Starac je imao mnogo tajnih podviga. Jednom mi je dozvolio da dodjem u njegovu daljnju sobicu – ne secxam se zasto – i odjednom sam videla da je sav njegov krevet prekriven misjim djubretom. Ja sam uzasnuta upitala: «Starce, pa oni vam ne daju da spavate, kako ih Vi trpite?». Starac je rekao:»Nista, oni meni pevaju uspavanku: Spavaj, Starce, spavaj».

Trpeo je Starac kao i svi jurodivi, i hladnocu, cesto i mraz dugo razgovarajuci s ljudima, obukavsi samo kozuh, bez kape i rukavice.

Jednom sam se pri uobicajenoj prelesti za nove u veri, rasplakala posle ispovesti kod Starca (tada nisam znala da je plakati na molitvi u prisustvu drugih ljudi – priznak gordosti).Kada su mi to rekli, ja sam se cak zbunila i posla kod Starca da to razjasnim. Dolazim do vrata, kucam, izlazi Starac, ali takav osecaj, da je on nije ovde, vec da sozercava nesto nevidljivo. Trezveno i smireno me pita: «Sta ti je dete?»

«Starce, da li je istina da plakanje u Crkvi predstavlja prelest?» - «Prelest, prelest». Zatim kao da se okrenuo, nagnuo se prema meni i poverljivo upitao: «A vi placete?» - «Da». – «Znaci onda cemo zajedno plakati». Tada sam shvatila da je Starac sluzeci unutar sebe plakao za ceo svet, iako se spolja to nije moglo primetiti, samo mu je glas ponekad drhtao, posebno na reci: «Hriscanski kraj zivota neseg, bezbolan, nepostidan, miran i dobar odgovor na Strasnom Sudu Hristovom molim».

Drugi put su ispred mene za ispovest stajala sva mlada coveka. Jedan od njih je u rukama imao dug spisak stvari koje je trebalo da ispovedi, a drugi je prosto stajao – pognuvsi glavu. Prvi se dugo ispovedao, a drugi je kleknuo, - i culo se kako je od sveg srca glasno molio: «Starce, sta da radim?»

Zatim su svi posle kanona izasli sa Starcem na ulicu. Duvao je jak vetar s jezera, na krovu Crkve su delovi gvozdja lupali, samo sto ne otpadnu. Oltarnica majka Anastasija je zamolila za molitvu, da vetar ne odnese krov. A Starac ide i pita: «Gde je Evgenije? Gde je Evgenije? – Prilazi tome koji je napisao veliki spisak za ispovest. – Jesi li ti Evgenije?» - «Ne, Starce, ja sam Aleksandar» - «A gde je Evgenije?» - «Ja sam Starce», - odazvao se drugi.

«Pomoli se da vetar ne odnese krov», - tako ga je Starac utesio i pokazao kako je Bogu prineseno iskreno pokajanje.

Jednom sam bila na ostrvu nekoliko dana i nisam se uopste cesljala. Dosla sam kod Starca, a on me pita: «Gde je moj cesalj? Sad cu da potrazim ladicama. Cini mi se da se danas nisam cesljao». Nasao je i ocesljao se preda mnom. «Dodaj mi ogledalce». – Dala sam mu ogledalce. Starac se pogledao u njega i zadovoljno rekao: «Eto sad je dobro».

Da bi se shvatio Starcev jezik, trebalo je svakoj reci dodati rec «duhovno». Na primer, Starac je svim ljudima blagoslovio da idu iz Moskve i SantPeterburga, govoreci: «Tamo je losa klima» (duhovno teza atmosfera).

Starac je cak mogao da udari po raznim stvarima i sa razlicitim smislom.

Jednom sam na putu ka ostrvu kupila Starcu nekoliko knjiga i dosavsi dala mu ih. Starcu se posebno svidela jedna knjiga, i on je sa umiljenjem procitao njen naslov: «O prolaznosti ovdasnjeg zivota, o smrti i vecnom zivotu».

Jednom me je Starac jako udario po obrazu i rekao: «Vidis nisi upala». Ubrzo je Gospod dopustio veliko iskusenje, koje sam izdrzala zahvaljujuci Starcevim molitvama.

Drugi put me je opet obuzelo neko uninije, lenjost, skucenost u mislima. Dosla sam kod Starca i nisam uspela ni da kazem:»Starce, oslabila sam duhovno», - dobila sam udarac u celo s recima:»Ne smes da slabis!»

Sve neprijateljske misli su nestale kao rukom odnesene, i bila sam veoma srecna zbog te brizne ocinske strogosti.

O pocetku drugog cecenskog rata saznali smo na ostrvu za nekoliko meseci. Jedan od ljudi koji su dosli na ostrvo nije se libio da prizna pred Starcem da je ubio coveka. Starac je nezno upitao: «To je naravno bilo slucajno?» - ali je on bez opravdanja ispovedao svoj greh:»Ne, Starce, namerno zbog zene. Starci u Peceri su mi rekli, da cenajesen biti rat i da ce me pozvati i tamo ubiti, i da cu time iskupiti svoj greh».

Starac nije odricao da ce biti rat, i bilo je ocito da se unutar sebe pomolio i rekao:»Ne, nece te ubiti» - rekavsi mu nastavak.

Jos jednom sam se uverila u Starcevu velicinu: ako su drugi Starci civeku otkrivali samo Volju Boziju o njemu, onda ju je on svojom molitvom menjao, a mozda cak uzimao taj greh na sebe.

S.B. Elizaveta

+ + +

Prvi put na Zaliti. Mamina bolest.

Prvi put sam s muzem dosla kod Starca Nikolaja u leto 1995. godine, da uzmemo Blagoslov za vencanje.

Moja majka je ostala u bolnici. Imala je trombozu – krv se zaustavljala. Celo telo joj je bilo u velikim modricama – krvni sudovi su pucali. Iz usta joj je isla krv.

Lekari koji su je lecili su na nju stavili Krst, a neki su dosli na konsultaciju cak iz Moskve. Rodjaci i prijatelji su se pripremili da su joj dani odbrojani. Mozda je tako i bilo…

Nikada necu zaboraviti kako sam ja gresna prvi put prisla ocu Nikolaju za Blagoslov. Pogledavsi u njega, bila sam porazena time da je njegovo lice sijalo, iznutra je svetlelo neunom svetloscu. Belom, beljom od snega. Zaboravila sam sve sta sam htela da kazem – zelela sam samo da stojim tako i posmatram tog nezemaljskog, divnog starca, osecajuci tisinu i radost koji su ispunjavali dusu. Kada sam dosla k sebi, zamolila sam oca Nikolaja da se pomoli za moju tesko bolesnu majku. On je obecao. A nas je blagoslovio da se vencamo, rekavsi: «Dobro je sto ste dosli».

Vrativsi se kuci, s radoscu sam saznala o tome, da je od dana posete Starcu, mami bilo bolje…Uskoro je potpuno stajala na nogama. Lekari su mahali rukama govoreci da ne shvataju kako je majka ustala i da se desilo cudo.

To i jeste bilo pravo cudo po molitvama naseg dragog Starca Nikolaja.

+ + +

Deca

Svaki put kad sam ocekivala dete, odlazila sam po Blagoslov kod Starca. Svi porodjaji su zbog mojih grehiva bili naporni i dugi. Ali se sve uvek srecno zavrsavalo zahvaljujuci Starcevim molitvama. On je govorio:»Sve ce biti dobro», - i drukcije nije moglo ni biti.

+ + +

Starcev Blagoslov

Jednom najesen sam ocu Nikolaja na Zalit povela svoju drugaricu, koja je bila tesko bolesna. Otisle smo zajedno, a ja sam bila u trecem mesecu trudnoce, ocekujuci trece dete. Dosli smo do jezera, ali nije bilo motornog camca. Na obali je stajala grupa poklonika. Svi su poceli da se mole, da bi im Gospod pomogao da dodju do ostrva.

Jedan sluga Boziji, dobar covek, je hteo da nas poveze na dugom drvenom camcu s motorom. Camac je bio pun naroda. Moje mesto je bilo na kraju, pored bocne strane camca. Ali uz Boziju pomoc krenuli smo. Na sredini jezera je poceo da duva vetar, podigli su se talasi. Narod je poceo da priziva Svetog Nikolaja, koji pomaze na vodi, da ne dozvoli da potonemo i da zivi stignemo do Zalita. Talasi su vec bili toliko visoki, da me je svaki put naredni talas polivao po vratu. Voda je bila hladna (bila je jesen), a ja tada to cak nisam ni primecivala. Bilo je toplo i radosno, i izgledalo je da cu vrlo skoro ugledati Starca.

Vec na obali sam pomislila da se ne prehladim. Nisam se bojala za sebe, vec za bebu, koju sam nosila – bilo mi je zao.

Zato sam zamolila: «Oce Nikolaje, Starce, blagoslovite da se ne razbolim, jako sam promukla». Starac je odgovorio:»Neces se razboleti, sve ce biti u redu, samo otidji kod nekoga da se ugrejes». Kada su svi porazgovarali sa njim, sa pristanista su dotrcali ljudi vicuci:»Brzo!Brzo! Svi na camac, on odlazi uskoro, a posle vise necete imati cime da se prevezete!» - Narod se uputio ka obali i mene je moja drugarica povukla.

«Ne!- kazem, - Starac je rekao, da «da ce sve biti dobro ako odem da se ogrejem. Hajde da nekoga zamolimo da nas primi, inace «dobro nece biti». Tako smo i uradile. Gospod nam je uredio povratak nazad dobro, srecno i bez sujete. Dovezli su nas na camcu, a zatim su nas drugi ljudi prevezli do Pskova automobilom, i nisu uzeli novac.

Moja haljina i sva odeca se osusila na putu prema Moskvi, ali sam zahvaljujuci Starcevim molitvama ostala zdrava.

+ + +

Ne pusi i ne pij

Moj muz je bio strastven pusac jos od same mladosti. Kada je poverovao u Boga, krstio se, hteo je sve da odbaci ali se to nije desavalo.

Pusio je cesto i veoma mnogo. Kada smo dosli na ostrvo ja sam porazgovaravsi malo sa Starcem otisla u stranu. Izdaleka sam posmatrala kako se moj suprug savetovao sa Starcem.

A Starac ga je laskavo stipao za kraj nosa. Ja sam se cudila:»Zasto te je otac Nikolaj stipao za nos? – pitam ga, a on se ne seca. «Nije toga bilo – kaze. «A sta ti je Starac rekao na kraju?» - «Ne pusi i ne pij i sve ce biti dobro.»

Na povratku, muz mi je saptao: «Slusaj, ja odavno vec nisam pusio, i vec sam i zaboravio na cigarete». Kroz neko vreme kaze:»Bojim se da se radujem, idem da proverim, probacu da pusim, da vidim da li to zelim?» Vraca se. «Kako je gadno, ne uzima mi se u usta», - bacivsi paklu s cigaretama. «Tebi je Starac sigurno skinuo s nosa tog zlog duha koji te je iskusavao da pusis», - pretpostavila sam.

Jevandjeljska zapovest

Dosla sam sa mamom na ostrvo, a muz je ostao kuci s decom. (Tada sam imala period, i nisam dozvoljavala da me muz dodirne, bila sam nezadovljna s njim).

Idem prema Starcevoj kucici sva vazna, razumna. Razmisljam sta sve treba da ga pitam, da nesto ne zaboravim, - a sve je bilo nesto sujetno. Samo sto sam otvorila usta da postavim pitanje ocu Nikolaju, a on ce meni: «Jel' muza kinjite?» Bila me je sramota, cak sam se uplasila:»Kinjim Starce». – «A po Jevandjelju kako zena treba da se odnosi prema muzu?» - «Da ga voli i uvazava» - rekla sam.

«Zena da se boji svoga muza!» - Da, Starac me je postideo, svu nadmenost je pobio. U centar.

Kuca

Ziveli smo na devetom spratu betonske zgrade – sestoro ljudi u dve sobe. Bilo je tesno. Veoma tesno. Otisli smo da pitamo oca Nikolaja da li mozemo da zamenimo stan za posebnu kucu? On je odgovorio: «Rano vam je jos, morate malo da se stesnite». – «A zatim hoce li nam Gospod dati kucu?» - «Dace i te kakvu!Ja cu vam doci u goste!» - odgovorio je Starac.

Pre nekog vremena Gospod nam je dao kucu – veliku, dobru. «Jos kakvu!» - po recima Starca.

Jednom, duboko u noc, zbog nasih grehova, desio se pozar. Izgorele su ulazne prostorije. Duvao je jak vetar, i vatra se prenosila velikom brzinom. Ugledavsi odblesak u dvoristu, u uzasu sam pocela da izbacujem sanjivu decu kroz prozor u vrtic pred kucom, bose na prvi sneg. Smatram da je bilo cudo kako su vatrogasci dosli kroz nekoliko minuta i gasili su pozar sve do ujutru.

Kada smo se vratili, ugledali smo – da je u dvoristu izgorelo skoro sve, cak i ulazna vrata, na koja je muz uoci pozara prikucao pravoslavni Krst. Na tom mestu se vatra i zaustavila. Ceo stari deo kuce nije uospte goreo. Vatra je na cudan nacin zaobisla i gasnu kotlarnicu, od koje idu baterije za grejanje po svim prostorijama. A kontlarnica je bila moze se reci u centru pozara.

Nisam sumnjala da je kuca ostala citava zahvaljujuci zastupnistvu Starca Nikolaja, jer je njegov Blagoslov ogradio kucu od vatre.

+ + +

Odavno sam mastala da ima Starcevu fotografiju, i evo kako mi je jedan covek ne narocito blizak odjednom poklonio nekoliko velikih snimaka oca Nikolaja. Kada sam uzela u ruke fotografiju, od nje je poslo blagouhanje, koje je licilo na miris Svetog mira, a snimak kao da je bio ziv – Starac je kao sa prozora gledao odatle i osmehivao se. I odjednom sam jasno osetila da nas Starac zove sebi.

Posli smo na put na cudan nacin – moja mama je odmah pozelela da ja s muzem i jednim nasim detetom odem na ostrvo. I otplatila sam put, iako smo tad bili bez novca. Posle smo shvatili da nas je Starac pozvao da se oprostimo, jer je to bilo nase poslednje putovanje do njega… Sad smo ostali bez naseg dragog zastupnika. Otisao je Gospodu. Draginas, voljeni Starac, molitvenik nas, mucenice Sveti, moli Boga za nas gresne!

S.B. Ana

+ + +

Vracajuci se od Starca kuci sa sinom (u septembru) dosli smo na zeleznicku stanicu u Moskvi, a karata nije bilo, samo SV. Otisli smo na drugu – ni tamo nije bilo. Seli smo u stranu i mislili kako da se vratimo. Kazem:»Pasa, hade da zamolimo Starca, da mu se pomolimo». Pomolili smo se i dolazimo do kase i pitamo da li ima karata. A kasir odgovara:»Ima cak i jedna za donji lezaj».

+ + +

1996. godine smo automobilom putovali na ostrvo kod Starca. Jos u putu smo osecali pomoc Svise. Tako na primer skrenemo s glavnog puta s ciljem da se odmorimo, kad na karti vidimo da nam taj put skracuje rastojanje za mnogo kilometara. Ali na povratku smo bili porazeni. Krenuli smo za Moskvu po Lenjngradskom putu (prvi put u gradu) i resili da dodjemo do kruznog puta, a njom do Rjazanskog puta pa da se snadjemo dalje.

Vozimo se, ima puno automobila, ali nema kruznog puta. Na semaforu smo pitali, gde je kruzni put, i kazu nam da smo ga prosli. Vratili smo se- zbunili smo se i resili da idemo pravo gde izadjemo. Vozimo se i molimo se Starcu moleci za njegovu pomoc. Nista nismo komplikovali, vec smo sve pravo po sirokim i uskim ulicama izasli pravo na Rjazanski put. Celu Moskvu smo presli s jednog na drugi kraj i nijednom se nismo zbunili.



+ + +

U februaru 1998. godine je umro moj deda u Sant-Peterburgu. Rekli su mi da su ga sahranili na starom groblju – Smolenskom. Zeleo sam da odem na njegov grob. Buduci na ostrvu, na Starcevoj sahrani, razdvojili smo se i meni su dali kartu preko Sant-Peterburga (nije bilo za Moskvu). Imao sam vremena do voza. Predlozeno je da odemo na grob Svete Ksenije, na Smolenskom groblju. S radoscu sam se slozio i molio se Starcu, da odem i na dedin grob. Na grobu sam otisao u ured, prva vrata posle hodnika, u kabinet, sede dvojica muskaraca za stolom, a jedan po strani na stolici. Pitam da li imaju knjige u koje zapisuju sahranjene, a oni kazu:»Nema», - a muskarac koji je sedeo sa strane, pita koga trazim. Rekao sam mu prezime, ime, godinu i mesec smrti. On mi daje sektor i objasnjava kako da prodjem.Eto kako sam zahvaljujuci Starcevim molitvama bio na dedinom grobu iako sam tamo bio prvi put.

S.B. Aleksandar

+ + +

Mnogo puta sam bio na tom ostrvu, ali odlazeci, zeleo sam da opet i opet budem tamo gde je Bozija ljubav i gde je Starac.

Nezaboravni susreti, koji su promenili moj nepravilni nacin zivota i moje misljenje, susreti s Bozijom Ljubavlju, susreti sa Starcem (kako su oni dragi mom srcu), kako samo zahvalan Bogu, sto me je udostojio da dodjem kod Starca.

Prvi put kada sam dosao kod Starca na ostrvo, prilazeci kuci, uvideli smo ga- on nas je cekao na kapiji svoje kuce. Tada jos nisam znao da Starac vidi svakog coveka svojim duhovnim ocima skroz, kao rengen, vidi svaku pomisao i nastrojenje duse, pa me je on odmah s ljubavlju razoblicio:»A zasto si ti dosao».

Tada sam zaista dosao sami radi toga da provetrim svoj mozak od burnog svetskog zivota, da pomgnem drugu da nosi torbu, jer nije smeo da je nosi, na ciji predlog sam i posao na ostrvo.

Odgovorio sam Starcu:»Da pomognem drugu». Starac se rastuzio sto moje nastrojenje nije bilo Bozije, vec plotsko, i zato je zeleo da se vratimo – mi smo poceli da nagovaramo Starca da nas blagoslovi da prenocimo i on je to i ucinio. Sledeceg dana Starac je izasao i ja sam mu prisao zamolivsi Blagoslov za put i da ne pusim. On se osmehnuo razoblicio me i rekao:»U pocetku ne pusi, ne pusi, a zatim zapali» - i jurodstvujuci, pokaze kako puse pusaci, ali me je blagoslovio i od tada ne pusim. Samo po njegovim molitvama jer pusaci znaju sta znaci ostaviti pusenje.

To razoblicenje je bila istinito to jest 8 godina nisam pusio, a zatim sam ponovo poceo da pusim da mi cak dve paklice dnevno nije bilo dovoljno. Secam se jednog odlaska kod Starca, kada sam putujuci vozom napisao mnogo pitanja, na dva lista a nisam imao cime da ih spojim. I ceo put sam se brinuo sta ce biti ako Starceva kelejnica izgubi listove, a Starac onda ne moze da odgovori na moja vazna zivotna pitanja. (Tada Starca jos nisu pustali, a ako su i pustali, onda samo na kratko i zatim vodili nazad, bio sam svedok tome).

Kada sam prilazio Starcevoj kapiji, spustio sam pogled i ugledao spajalicu, kojom sam spojio listove. Ko ju je tu staviuo? Pa naravno – Starac.

Dobio sam odgovore na sva svoja pitanja ali na jedno sam morao licno da ga pitam za savet. Sedeli smo na klupi, pored kapije i cekali da Starac izadje, ali on nije izlazio. Izlazila je samo kelejnica, i grdila svim mogucim, a ja sam je uveravao da mi je Starac potreban. Kelejnica je ljutito vikala da on nece izaci i rekla mi da ne cekam, ali ja nisam odlazio. Odjednom izlazi Starac i mojoj radosti nije bilo kraja, da sam cak zaboravio sta sam hteo da pitam, posle pomazanja u keliji pitao sam sta sam hteo i kao na krilima napustio ostrvo.

Moguce je do beskonacnosti opisivati sve susrete sa Starcem, ali zaustavljam se na pretposlednjem. Poslednji dan Starca Angela na toj zemlji, kada sam bio u njegovoj keliji i video ruzno ponasanje takozvane njegove kelejnice – Tatjane, koja nije dozvoljavala da se prozbori ni rec, kako meni tako i Starcu, prekidajuci me u svakoj reci i ne dozvoljavajuci da s njim razgovaram. Starac je rekao, prekidajuci Tatjanu:»On zeli da kaze», - tada ja nisam mogao da kazem sve sto sam mislio i za to krivim opet sebe. Hteo sam da pitam Starcako je ona – ta kelejnica, ko je postavio obezbedjenje i je li ona potrebna Starcu, zasto njega ne pustaju k ljudima i ljude ne pustaju k njemu, iako on samo samo to zeli.

Poslednje vidjenje sa Starcem je bilo na dan njegovog sprovoda ka Gospodu. Kako nam je bilo tuzno saznanje da nas je Starac ostavio. Tuga je obuzela nas um. Sahrana je proticala veoma brzo. Narod je pristizao i pristizao. Mnogi su zeleli da isprate Starca poslednji put, ali su odluku donosili oni koji ga nisu voleli.

Bilo je vedro, suncano vreme. Na groblje nisu pustali nikoga sem svestenika, i zato smo morali da prelazimo preko rampe, da bismo bili blize – na metar od Starca. Stojeci tamo i slusajuci zaupokojenu sluzbu, cujem glas:»Upokoj Gospode svestenomucenika Nikolaja», - glas koji nije bio ovozemaljski, glas koji je pronikao u moje srce i suze su kapljale iz ociju.

Odmah posle nekog vremena sam shvatio sve sta se desilo na ostrvu, rastuzio se i krivio sebe, iako to nije moglo biti, kad bi svako od nas mislio o Starcevom podvigu, kad bi mislio o tome ko ga je okruzivao. – Zbog cega je postojalo obezbedjenje, zasto je njegova kelejnica izvrtala njegove reci, kada su se donosili odgovori vernicima? Zasto se pomazivanje vrsilo pored kapije, ne imajuci na to nikakva prava? Zasto su razdeljene ikone nepoznatog porekla? Zasto su Starca hranili tako brzo? Zasto njegov grob nije iskopan po pravoslavnoj tradiciji? Sve su to radili oni koji su ga znali, ali Bog ne dozvoljava vrsenje bezzakonja.

Starac je ziv, i On cuje svakog ko mu se obraca s verom.

Назад на врх Go down

Re: Невероватна чуда Божија

Порука  Sveto Pravoslavlje on 4th December 2009, 10:22

Svedocanstvo Hadzi Njegosa Vukovica o cudu koje se desilo u manastiru Krupi na bdeniju uoci praznika Uspenija Presvete Bogorodice 2002. godine



Proslavljanje praznika Uspenija Presvete Bogorodice u manastiru Krupi pocelo je svecanim bdenijem koje je sluzio prepodobni jeromonah Gavrilo. Za pevnicom su pojali brat Vladislav i brat Stanko koji su svojim umilnim pojanjem uneli u bogosluzenje duh Svete Gore i vizantijskog pojanja. U momentu kada se poje molitva «Gospodi vozvah k Tebje» kada sam dodavao kadionicu jeromonahu Gavrilu, on me je upitao: «brate Njegose vidis li i ti kako sija lice Gospoda nasega Isusa Hrista?» Pogledao sam u ikonu Spasiteljevu i zaista iz lika Hristovog isijavala je svetlost i sirila se po citavom hramu. Ja licno sam osecao neku posebnu radost i nezemaljsku srecu i cinilo mi se kao da ne stojim na podu hrama nego kao da lebdim. To isto osecanje su osetili i pojci i prisutni vernici koji su po zavrsetku bogosluzenja ushiceno iznosili svoje utiske.

Zatrazio sam blagoslov od o. Gavrila da fotografisem ikonu i sveti Presto. Kada sam dao da se film razvije vidio sam da je Gospod dopustio da to cudo projavljenja milosti Njegove bude zabelezeno i dostupno za ukrepljenje u veri dusa i mnogih drugih.

Назад на врх Go down

Re: Невероватна чуда Божија

Порука  Sveto Pravoslavlje on 4th December 2009, 10:38

http://www.youtube.com/watch?v=BTpJYFIt7bM

Назад на врх Go down

Re: Невероватна чуда Божија

Порука  Sveto Pravoslavlje on 4th December 2009, 12:50

Чудеса Претечине руке





А од ње, као и раније, биваху чудеса. Да испричамо једно од њих:

У околини Антиохије беше једна велика и страшна змија, коју тамошњи незнабожни Јелини обожаваху као једно од својих поганих божанстава. И сваке године јој приношаху по једну жртву. А та жртва биваше овако: чедна девојка, нарочито за то чувана, давана је змији да је поједе, док је сав народ посматрао са гледалишта, које је било направљено недалеко од змијине пећине. И деси се једне године да коцка падне на једног грађанина који беше хришћанин, да своју кћер да на жртву змији. А он са многим сузама мољаше се Христу Богу и његовом светом Крститељу, да кћер његову избаве од тако горке смрти. И што се време тог богомрског празника змијиног све више приближавало отац је све већим плачем и ридањем вапијао к Богу, и призивао у помоћ светог Јована Крститеља. Дође и у храм, гдје се рука Крститељева чуваше, и замоли свесрдно црквењака, да му отвори, и допусти да се поклони чесној и светој руци. Ово пак чињаше са тајном, смишљеном намером, због чега и многе златнике беше понео са собом. И кад он у светом храму чињаше метанија пред кивотом у коме се чувала света рука, њему тобож случајно поиспадаше златници из недара. А црквењак, како беше златољубив, поче их марљиво скупљати. За то време овај хришћанин, целивајући свету руку Крститељеву, тајно одгризе зубима делић малога прста, сакри га, и пошто се довољно помоли, отиде добивши оно што је желео.




А када стиже онај црни дан, у који је требало невину девојку принети на жртву, слеже се народ у гледалиште. У одређени час стиже и отац, водећи кћер за жртву змији, а срце му беше пуно молитве к Богу и наде у Бога. И гле, изиђе из своје пећине она страшна змија шиштећи и са разјапљеним чељустима. И упути се својој жртви, припремљеној девојци, да је прогута, а отац не одступаше од ћерке своје, и непрестано призиваше у помоћ Свевидца и Спаситеља Христа Бога и његовог Крститеља. Када се змија приближи и разјапи уста што је више могла, девојчин отац убаци змији у уста делић светог прста Крститељевог, и змија одмах паде мртва. И спасе се девојка од љуте смрти. А отац са сузама радосницама громко захваљиваше Богу Спаситељу и његовом светом Крститељу. И исприча свему народу дивно и преславно дело Божје. Народ пак који беше на гледалишту, видећи змију мртву и девојку живу где са оцем хвали Бога, најпре се веома зачуди и пренерази пред тако славним чудом, па затим удари у радост и једнодушно прослави јединог истинитог Бога који на висинама живи и на смирене погледа. И то би празник и велико весеље за све Аптиохијце, јер врло велики број незнабожаца придружи се хришћанима, поверовавши у Христа Бога. А на оном месту, где се догоди ово славно чудо, подигоше дивну и огромну цркву у име светог Јована Крститеља.

А прича се и ово, да на Крстовдан архијереј подизаше и ту чесну руку Крститељеву, и она се некад пружала, а некад савијала. И тиме показивала да ли ће бити година родна или неродна. Јер када се пружала, све је изобилно рађало: и њиве, и виногради, и градине, и воћњаци. А када се савијала, бивала је неродица, и глад је наступала.

Назад на врх Go down

Re: Невероватна чуда Божија

Порука  Sveto Pravoslavlje on 4th December 2009, 12:51

Cuda se dogadjaju u manastiru Svetog Jovana Krstitelja
kod Nisa, iguman hrama najavljuje:


OSUSIO SE MAMVREJSKI HRAST,
STIZE APOKALIPSA

Kada je prije tri godine proplakala ikona svetog Jovana Sekoglava u drevnom manastiru Svetog Jovana Krstitelja u selu Gornji Matejevac, kod Nisa, prosveceni ljudi protumacili su to cudo kao veoma lose predskazanje. Kako za NT kaze otac Ilija, iguman pomenutog manastira, to je bio prvi znak kakva sudbina ceka srpski narod i pravoslavce. Drugi znak javio se, kako dalje navodi, nekoliko mjeseci kasnije, kada je proplakala ikona Isusa Hrista na kamenom stubu iznad ulaza u Vitlejemsku pecinu.

- Sljedeci znak stigao je 1. marta prosle godine. Kandilo ispod Jerusalimskog krsta u nasem manastiru pocelo da se krece lijevo-desno, bez ikakvog razloga. Sjutradan ujutro, za vrijeme sluzbe, na zaprepascenje i moje i 22 iskusenika, ono je pocelo da se krece gore-dolje, zajedno sa nosacem i lancicima. Prema tumacenju koje je stiglo sa Svete gore, prvi znak predskazuje prirodne katastrofe, a drugi krvoprolice i stradanje. I, dogodilo se Kosovo i sve ono sto se u Srbiji dogodilo i dogadja - prica monah Ilija, iguman manastira Svetog Jovana Krstitelja, u kome se i inace cesto desavaju cudne stvari. Od isceljenja bolesnih, do vracanja vida ili govora.

- U cudotvornost tog svetog mjesta uvjerio sam se i sam od kada sam za igumana dosao iz Jerusalima, prije devet godina - nastavlja otac Ilija, zivahan 70-godisnjak koga vjernici, a i svestenstvo, zbog njegove vitalnosti zovu - Leteci iguman. U manastiru se citaju duge molitve i izdrzava najtezi post, a vjernici se pomazuju svetim uljem koga ovaj energican covek donosi iz manastira Sveti Nektarije Eginski u Grckoj. Njime je, kaze, pomazao i gotovo slijepu djevojcicu kojoj je sjutradan dioptrija svedena na svega plus dva. Ili mladica koji je mucao, a potom nije imao problema sa govorom.

- Cuda se dogadjaju u ovom manastiru, ali o njima rijetko ko pise.
Ipak, po narodu se prica, i uvek dolaze ljudi po pomoc. Mozete pitati niske ljekare za slucajeve isceljenja pocetnog stadijuma raka dojke ili multipleks skleroze. Sve se desava po milosti bozjoj, gde smo ja i iskusenici, kojih je sve vise od pocetka rata na Kosovu, samo izvrsioci - nastavlja sijedi monah, vec u zurbi jer ga u Beogradu, gde je dosao na dva dana, cekaju bolesni vjernici da im ocita molitvu za zdravlje i da pronadje nacin kako da sa nekoliko iskusenika za Bozic ode do Jerusalima.

Na pitanje zasto tako zuri, jer je bolje da se u Svetu zemlju ode pred Vaskrs, kada se, vec stoljecima, svake godine na Veliku subotu pali iskra bozja na Hristovom grobu, otac Ilija odmahuje glavom i tiho kaze:

- Bojim se da se iduce godine, po prvi put, nece zapaliti sveti oganj. U Grckoj to mnogi ocekuju, vjernici i svestenstvo, jer na to ukazuju sigurni znaci. Kao prvo, osusio se Mamvrejski hrast star 4.000 godina. Predskazanje kaze da ce se, kada se to drvo osusi, i na Svetu goru dodju Latini, desiti Apokalipsa. A vec se, pouzdano znam, pregovara da i rimokatolici kao turisti dolaze na Svetu goru, gdje su ulozili mnoge investicije. Ocekujemo da ce 2000. godine biti Apokalipsa, jer i Bog ima svoj svetski plan kome niko, ma koliko mocan bio, ne moze da se suprotstavi.


Djevojcica prohodala

U niskom kraju i danas se prica o cudu koje se dogodilo jednoj djevojcici koja nije mogla da hoda. U snu je vidjela neki sveti hram i cula da tamo treba da potrazi pomoc. Ispricala je o tome svojim roditeljima i oni su je vodili po mnogim crkvama. Tek kada je jednom dosla do pomenutog manastira, poznala je da je to zdanje videla u snu. Svestenici su joj citali molitve, a roditelji oprali noge u potoku koji je tekao tik uz manastir. I djevojcica je prohodala.

Назад на врх Go down

Re: Невероватна чуда Божија

Порука  Sveto Pravoslavlje on 4th December 2009, 12:54

Чудо св. Јована Шангајског





"Диван је Бог у светима Својим"




Пре него што почнем описивати ово ванредно чудо Светитеља, за које чух од брата у Христу који лично познаје очевидца и онога пред чијим се очима чудо и десило, и који је то сам овом испричао на духовну радост и наук, хтела бих још на почетку навести неколико речи из самог свечевог житија, ради бољег упознавања са њим.
Између осталог, за њега се говорило да је дечији анђео чувар.

«И ђаци Богословије почели су да примећују да отац Јован мало једе, и то само једном дневно, да је увек насмејан, да се никад не љути, и да никада не спава. Од дана када је примио монашки постриг па до смрти Свети Јован никада није спавао у кревету. Често су га ђаци, долазивши у његову келију, налазили како на коленима спава испред иконе Пресвете Богородице, уморан од метанија (земних поклона). Често је звао ђаке код себе и тада би им давао пакете које је као помоћ добијао, али их никада није отварао, већ је све давао деци и радовао би се њиховом одушевљењу.
Ноћу би обилазио спаваоне и покривао децу, намештао им јастуке и покриваче и осењивао знаком крста. Другим речима, отац Јован је деци био отац и мајка, и анђео чувар.
У Битољу су га сви волели, јер се одмах прочуо као добротвор. Посебно је поштовао светог Наума Охридског, јер је имао моћ исцељења душевно оболелих. Са иконом светог Наума обилазио је болнице и молио се за здравље болесника и још од тада потичу сведочанства о његовим чудотворним исцелитељским моћима. «

А сад да се вратим причи с почетка.
Брат Петар и његова супруга, који живе и раде у иностранству, очекивали су принову, свог првенца. Весеље огромно, као што то бива. А кад плод оживе у утроби, те ноћи Петар усни чудан сан: у сну му се јави неки светитељ, сав у светлости, који рече да се зове Свети Јован Шангајски, и каза му да, кад се дете роди, оде у Руску цркву и потражи оца Алексеја, да га доведе и да крсте дете; чак рече и које име да му дају. Петар се прену из сна, зачуђен, али брзо заборави на све.
А онда жена доби превремене болове - сад, да ли се то зове спонтани побачај, нисам сигурна, опростите на незнању, углавном се прерано породи - и како је дете било недоношче, морали су га ставити у инкубатор. И Петар се напрасно присети свог сна и одмах пожури у Руски храм да провери његову истинитост.
Кад је ушао у храм, затекао је неку жену како уређује цркву и аранжира цвеће. Он је упита да ли ту служи отац Алексеј, на шта му жена одговори: "Да, сачекајте, сад ћу га позвати...". Тешко је рећи шта је човек у том тренутку помислио, јер ни он сам не може, ни дан-данас, да опише кроз шта је тада пролазио.
Кад је отац Алексеј изашао, Петар му све исприча: и о сну и о прерано рођеном детету, а отац Алексеј, кад чу за Светог Јована Шангајског, одмах понесе све неопходно за крштење, јер Свети Јован беше, за земнога живота, његов духовни отац!
Будући да је дете било у инкубатору, болничко особље се бунило против било чијег уласка, али је доктор, ипак, дао сагласност да се обави Света Тајна Крштења.
У току ноћи, јављено им је из болнице да је дете преминуло...
На такву вест човек никада не може да буде спреман, али родитељи, шта ће-куд ће, схвате да је најбоље да дете, кад је већ дао Бог крштено, сахране, како то и доликује хришћанима. И Петар оде у болницу да затражи дететово тело, али му особље каже да, услед довољне неразвијености и чега све не, они не практикују да пуштају ту децу да се сахрањују, већ их све стављају у један спремник, малтене контејнер. Оца је ова вест страшно погодила и не налазећи начина да свога вољеног али прерано изгубљеног сина добије, он упита доктора да ли би могао да барем тамо где већ лежи, изврши опело. И доктор пристане.
Поново је позван отац Алексеј и тек што је почео да поје, кад наједном - соба се сва испуни миомирисом и светлошћу и пред њима се појави Свети Јован Шангајски. Они га упиташе који је разлог свему овоме, а Светац им одговори да је то због све ове некрштене дечице која ту леже и о којима једино Господ премишља, и да је било потребно да се ово место освети. У том свод над њима нестаде, раствори се, и видеше небо изнад себе, сво у светлости, а из светлости се указа једна рука, која позва душе дечије да пођу за њом.

Свети оче Јоване, моли Бога за сву нашу дечицу, па најпосле и за нас који слабо или никако не бринемо ни о себи а камоли о њиховом спасењу, а све нека буде Божија воља, не моја. Амин. Боже дај.

Остало ми је само да напоменем, како прича овај брат у Христу, да је брат Петар, по превеликој милости Божијој, након свог рано преминулог првенца, био дариван са четворицом синова. Бог да их све поживи и сједини у Царству Небеском. Амин. Боже дај.




"Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља."

Назад на врх Go down

Страна 4 of 5 Previous  1, 2, 3, 4, 5  Next

Погледај предходну тему Погледај следећу тему Назад на врх


Permissions in this forum:
Не можете одговорити на теме у овом форуму