АПОСТОЛСКИ ЦЕНТАР 888 ФОРУМ
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

Житија светих

2 posters

Go down

Житија светих Empty Житија светих

Порука  Sveto Pravoslavlje 16th December 2009, 00:05

Житија Светих

Посебно место међу изворима хришћанске вере припада Житијама Светих. Под овим називом се подразумевају дела духовне литературе у којима су сабрани и описани животи светих личности, њихово прослављање од Бога, као и догађаји чији спомен Црква празнује, предам је посве сигурно да Сабор Свети чине и они чији животи нису записани.
Житија Светих, по речима о. Јустина Поповића, «представљају живот Господа Христа који се понавља у животима Светих», будући да Црква, и све у њој, одражава живот Господа Исуса Христа. Светитељи су у себе дубоко урезали Христов лик и зато их верни у Цркви доживљавају као истинске сведоке праве вере.




Призвање ка светости

Господ Христос је преко Апостола позвао све верне да буду свети, рекавши: Будите свети, јер сам ја свет (1. Петр. 1, 16). Свако ко верује се поистовећује са Христом и постаје свет и «свемоћан», тако да може, са Апостолом Павлом, рећи: Све могу у Христу Исусу који ми моћ даје (Филипљ. 4, 13). И заиста, Свети Апостоли су чинили величанствена дела силом коју им је подарио Господ: васкрсавали су мртве, сисцељивали сенком или убрусом. Тако су они испунили речи Христове: Заиста вам кажем: који вјерује у мене, дјела која ја творим и он ће творити, и већа од ових ће творити (Јн. 14, 12). Образац поистовећења са Христом налазимо у речима Апостола Павла: Живим – не више ја, него живи у мени Христос (Гал. 2, 20).
Животи Светих Апостола и првих хришћана су описани у Делима Апостолским. Јеванђелист Лука је изнео подвиге и страдања првих ученика Спаситељевих и осталих Његових следбеника. Дела Светих Апостола су продужетак живота и дела Господа Христа и она се Духом Светим преносе на вернике у Цркви. Житија Светих су пак, својеврсно продужење Дела апостолских, јер приказују личности чији је живот испуњен истинитом вером у Господа Христа, у Свету Тројицу, у Цркву и Свете Тајне.




Видови светости

Светитељи се међусобно разликују по личним даровима и доприносу живом Предању Цркве. Пророци су они свети Божији људи који су живели у времену пре Христовог Оваплоћења. Они су изабраном народу Божијем прорицали долазак Сина Божијег на земљу и друге догађаје из Његовог живота као и из живота Цркве.
Апостоли су ученици Христови и непосредн исведоци Његовог живота и божанских дела. Овде је важно поменути да је Апостолу Павлу, који није био следбеник Христов за Његовог живота, Господ дао дар апостолства, јавивши му се на путу за Дамаск (Дап. 9, 3). Пошто су Апостоли могли бити само они који су видели Господа, јављање Спаситеља дотадашњем ревносном гонитељу хришћана био је догађај који је означио почетак његовог апостолског сведочења.
Међу Апостолима посебно место заузимају Јеванђелисти: Матеј, Марко, Лука и Јован, који су записали најважније догађаје из Христовог живота, јер, како вели Апостол и Јеванђелист Јован: А има много друго што учини Исус, које кад би се редом написало, ни у сами свијет, мислим, не би стале написане књиге (Јн. 21, 25).




Мучеништво и исповедништво

У сведочењу вере у раној Цркви велику улогу су имали Мученици. По речима Тертулијана, њихова крв је била семе нових хришћана. Мученици су достигли највећи степен љубави према Христу жртвујући сопствени живот ради верности Њему. Они су и најсличнији Господу Христу који је и Сам био Мученик. Први који је пострадао за веру био је св. архиђакон Стефан. Он је и у часу смрти показао љубав према онима који су га каменовали, рекавши: Господе не урачунај им грех овај (Дап. 7, 60). Одлика свих мученика је што су страдали без мржње према својим убицама, подражавајући Господа на Крсту, који се молио Оцу за безумне Јевреје: Оче, опрости им, јер не знају шта чине (Лк. 23, 34).
Из првих векова постоје записи са подробним обавештењима о страдањима мученика, познати под називом Мученички подаци. Ови записи су у раној Цркви били читани на црквеним сабрањима одмах иза Светог Писма. Картагински сабор је 418. године донео одлуку и правило да се они обавезно читају на богослужењима у дане слављења светих мученика.
Поред мучеништва, у Цркви постоје и други видови сведочења истините вере. Св. Кипријан Картагински је писао своме свештенству да посебно памте дане када су умрли исповедници вере Христове, како би цела Црква могла да слави њихов спомен, заједно са споменом мученика. Исповедници су, у кључним догађајима живота Цркве, исповедали њено истинско учење и бранили Цркву од саблазни разних јереси. Велики исповедник међу Светитељима је св. Максим Исповедник.




Подвижништво

Међу хришћанима су засијали и велики подвижници, који су остали запамћени по својим врлинама и подвигу: посту, добровољном умртвљењу страсти, молитвеном тиховању и сл. Постоје разни дарови подвижништва. Преподобни су они који су својим подвигом у монашком животу достигли степен уподобљења, тј. сличности Богу. Праведници су, без обзира на неприлике које су их сналазиле, сведочили истину и правду Божију. Јуродиви Христа ради су они који су достигли изузетан степен смирења, узевши на себе тежак крст да буду сматрани лудима пред светом, како би од њега сакрили величину свог подвига. Потврду овог вида подвижништва су речи Апостола Павла: Ми луди Христа ради (1. Кор. 4, 10).




Светост и смирење

Посебно место међу Светитељима заузимају мистици који су достигли искуство искуство непосредног сусрета са Богом – боговиђења. Богозрење, по св. Симеону, великом представнику мистичког искуства у Цркви, није неки тријумф супер – верника који поседује Бога у својој природи и духовно доминира на твари. Мистици или боговидци полазе од сасвим другачијег духовног искуства, будући да њихов однос са Богом и светом претпоставља кенозис (самоунижење) као начин постојања и пут подражавања Христу и Његовом односу према твари. Самоунижење и смирење јесу пут којим је Христос постао човек и начин на који може постати бог по благодати, као и начин на који може остварити јединство са свима Светима у Цркви као Телу Христовом.




Светост и литургијски живот

Уздизање сваког подвижника ка Богу је стварно, будући да се дешава благодаћу Светога Духа. То није индивидуални акт, јер Светитељ узноси заједно са собом сваку врсту створења, да би оно што је по икони било обистињеном, тј. испуњено. Виђење Бога и заједништво са Њим претпоставља не само учешће ума (духа), него и душе и тела. Тако Светитељи нису само созерцатељи, него и заједничари Божанства по благодати.
У благодатно – евхаристијском контексту св. Симеон је објаснио и значење израза неисказане ријечи (άρρητα ρήματα – 2. Кор. 12, 4) којима је Апостол описао доживљај Царства Божијег: «ове неисказане речи су за нас ово Тело Христово и ова Крв нашег Господа Христа, које сваког дана једемо и пијемо». И још додаје: «изван њих не можете пронаћи ништа, чак и да прођете цели универзум».




Житија – сведочанства савршене вере

Сва искуства Светих у Цркви настала су благодатним дејством Светог Духа, који је непрестано присутан у њиховим животима. Он ослобађа подвижнике од свих слабости и немоћи, како би они могли да изнесу подвиг и претрпе страдања. Свети Дух надахњује истините поклонике Божије љубави, откривајући им сву узвишеност живота Будућег века. Тако су мученици у својим страдањима непобедиви и могу поднети неподносива мучења тела, јер су Духом Светим ослобођени од патње, бола и свега онога што, као слаба бића у телу, не би могли поднети. Другим речима, они већ у страдању постају сведоци преображене и прослављење твари и новог нетрулежног живота. Зато Житија Светих нису, као што маловерни мисле, популарна штива накићена маштом, него истинска сведочанства савршене вере.
Животи и подвизи Светитеља Божијих јесу образац живота свих хришћана. И Апостол Павле у посланици Јеврејима (13, 7) подсећа хришћане да се опомињу својих наставника, који су веру у Христа посведочили животом и мученичком смрћу.
Због своје нарочите важности у подстицању вере Житија Светих имају посебно место у богослужењу Цркве. И док су, као што смо поменули, у раној Цркви читана одмах после Светог Писма, данас је њихово место на Јутрењу, после шесте песме канона, иза кондака и икоса и икоса посвећених Светом.
Писци Житија Светих су бројни, а најпознатији су: св. Симеон Метафраст код Грка, св. Димитрије Ростовски код Руса, а код Срба први велики писац Житија је св. Сава који је написао Житије светог Симеона Немање. Поред св. Саве Житија су писали св. Стефан Првовенчани, хиландарски монаси Доментијан и Теодосије, архиепископ Данило и други. У наше време, Житије Светих за сваки месец у години саставио је отац Јустин Поповић, а Владика Николај Велимировић је сажет и надахнут опис живота Светих оставио у књизи Охридски пролог.
Sveto Pravoslavlje
Sveto Pravoslavlje


Назад на врх Go down

Житија светих Empty Re: Житија светих

Порука  Чувар Православља 6th October 2011, 19:51

Житија аве ЈустинаПоповића

Отац Јустин (Поповић) рођен је на дан Благовести Пресвете Богородице (25. марта, по старом календару) 1894. године, у Врању, од побожних православних родитеља Спиридона и Анастасије. Световно име Благоје добио је по празнику на који се родио. Отац Спиридонов, познати поп-Алекса, био је најмање седми по реду свештеник из старе породице Поповића. И Спиридон је учио богословију (два разреда), међутим, отац га је повукао из школе те је он касније прислуживао у храму и домаћим свештенодејствима, одржавајући дух црквености и побожности у домаћинству у коме је растао мали Благоје. Мајка Анастасија је из угледне домаћинске породице из околине Врања. Изродили су осморо деце, али им је у животу остало само троје: кћер Стојна и синови Стојадин и Благоје.

Као дечак често је са родитељима одлазио код Светог Оца Прохора чудотворца у Пчињски манастир и тамо бивао на молитвама и богослужењима, а једном је био и лични сведок чудесног исцељења Светитељевом божанском силом мајке му Анастасије од тешке болести. О дубокој побожности своје мајке и сам је касније често причао, а из његових бележака објављен је и потресни запис о блаженом престављењу праведне "слушкиње Божије Анастасије - Васкрснице, моје бесмртне дародавке".

Основну школу Благоје завршава у Врању, да би се потом, положивши пријемне испите највишом оценом, уписао у деветоразредну Богословију "Свети Сава" у Београду (1905-1914). Наставници су му Николај Велимировић, Атанасије Поповић, Веселин Чајкановић, Борислав Лоренц, Стеван Мокрањац... Посебан утицај на Благојев духовни и образовни развој извршио је велики учитељ Свети Владика Николај, који је посебно запазио и ценио његову љубав према богословљу и несумњиву књижевну даровитост.

Намеру Благоја Поповића да прими монашки постриг по завршетку Богословије (у јуну 1914. године) омело је опирање родитеља и њихова молба Митрополиту Београдском Димитрију (Павловићу) и Епископу Нишком да га не замонаше.

Одмах по избијању Првог светског рата Благоје Поповић позван је у војску и, као богослов, распоређен у болничку чету при војној болници "Ћеле кула" у Нишу. Крајем 1914. преболео је пегави тифус и био на кратком отпусту код родитеља; од 8. јануара 1915. поново је на дужности болничара у Нишу, све до повлачења са српском војском према Косову и, затим, преко Албаније. Страхоте рата, беда и патња измучених српских ратника, сећање на мучеништво и жудња за охристовљењем, појачале су његову, дуго неговану, одлуку да прими монашки завет.

У православном храму у граду Скадру, уочи Светог Василија Великог, З1. децембра 1915/1. јануара 1916. године, архимандрит Венијамин (Таушановић), потоњи владика браничевски, постригао је младог богослова Благоја Поповића, заједно са Миланом Ђорђевићем, каснијим Епископом Далматинским Иринејем.

Млади монах узео је име Светог Јустина Мученика и Философа (II век после Христа), великог апологете у историји хришћанске патристике и значајног философа хришћанства.

На предлог митрополита Димитрија, доцнијега Патријарха Српског (1920-1930), Српска Влада шаље, јануара 1916. године, групу млађих и даровитих богослова, међу њима и монаха Јустина, на Духовну академију у Петроград.

Јустин Поповић остаће у Русији до јуна 1916. године, када, услед наговештаја бољшевичке револуције и бурних догађаја који ће уследити, прелази у Енглеску, где ће га Николај (Велимировић), тада јеромонах, прихватити и уписати на један од колеџа Оксфордског универзитета. До 1919. године отац Јустин прошао је редовне студије теологије, али диплому није добио пошто му докторски рад Философија и религија Ф. М. Достојевског није прихваћен. У завршном поглављу дисертације млади докторант је, наиме, био изложио оштрој критици западни хуманизам и антропоцентризам, особито онај у римокатолицизму и протестантизму. Енглеским професорима било је тешко да такву критику приме, па су од њега тражили да своје ставове ублажи и измени. На захтев професора Јустин Поповић није пристао, и тако се, почетком лета, вратио у Србију без оксфордске дипломе.

Већ септембра 1919. године, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве шаље Јустина на Теолошки факултет Атинског универзитета, где остаје до маја 1921, на ново положивши све потребне испите и стекавши докторат из православног богословља на тему Светог Макарија Египатског.

У међувремену, маја 1920, рукоположен је за јерођакона, вероватно приликом једнога од краћих долазака из Грчке у Србију.

По повратку у отаџбину Јустин Поповић постављен је за суплента Богословије "Свети Сава", премештене тада из Београда у Сремске Карловце. Тамо је од октобра 1921. предавао најпре Свето писмо Новога завета, а затим и Догматику и Патрологију. Потпуно се предавши просветитељском и поучитељном послу, ширећи православну светоотачку методологију и светосавску просвету и културу, он је унео низ плодотворних новина у образовно-васпитни живот богословије, потиснувши овештали схоластички и протестантско-рационалистички метод наставе.

Године 1922, 7. јануара, на Усековање Светог Јована Крститеља, патријарх Димитрије рукоположио је, у Сремским Карловцима, јерођакона Јустина у јеромонаха.

Професори Карловачке богословије покренули су 1922. Хришћански живот, месечни часопис за хришћанску културу и црквени живот, који иде међу најбоље периодике овога опредељења код нас. Првих шест бројева уредио је др Иринеј (Ђорђевић), потоњи епископ далматински, а од седмог броја прве године па до краја излажења (1927; изузев бројева 1-9 из 1925) уредник часописа првенствено је Јустин Поповић, уз кога је радио проф. Велимир Арсић. Последње бројеве Хришћанског живота (8-12/1927) отац Јустин издао је у Призрену.

Јустин Поповић докторирао је 1926. године на атинском Теолошком факултету. Тема нове његове дисертације била је: Учење Светог Макарија Египатског о тајни људске личности и тајни њеног познања.

На Карловачкој богословији положио је марта 1927. године професорски испит. Рад који је том приликом одбранио тицао се православне аскетско-богословске проблематике и носио је назив "Гносеологија Св. Исака Сирина".

Непоколебиво еванђелско и светоотачко опредељење о. Јустина и његова истинољубивост и правдољубивост (испољена још у детињству), као и критика одређених појава у тадашњем јавном и црквеном животу у текстовима у часопису "Хришћански живот", изазивали су жесток отпор извесних друштвених и црквених кругова.

Августа 1927. отац Јустин је премештен (протеран) за професора Призренске богословије. Ово премештање имало је за циљ само гашење његовог све утицајнијег часописа, јер је већ јуна 1928. године поново враћен у Сремске Карловце.

Из Карловачке богословије Јустин Поповић је по други пут удаљен 1930. године.

По одлуци Светог Синода, донетој половином децембра исте године, упућен је у православну мисију у Поткарпатску Русију у Чешкој, као пратилац и помоћник Епископу Битољском Јосифу (Цвијовићу).

У Чешкој, где остаје годину дана, изузетно успешно је обављао повраћај у отачку веру насилно поунијаћених православаца. Тада му је, за обновљену Лукачевску епархију, понуђен архијерејски чин, али је смирени о. Јустин одбио то достојанство.

Стога, можда, по повратку у Србију Јустин није одмах враћен на наставнички посао, већ је тек августа 1932. постављен за професора Битољске богословије, где ће радити две пуне школске године. Тамо је настала његова прва књига Православне догматике.

Средином двадесетих година Јустин Поповић био је и преко граница Српства већ чувен као светоотачки православни богослов. Тако су га године 1928. православни митрополит Пољске Православне Цркве и Варшавски универзитет у више наврата позивали да се прихвати Катедре догматског богословља на одсеку овог универзитета за студије православне теологије. С друге стране, велики руски богослов Николај Глубоковски, који је у то време предавао на Софијском универзитету, писао је 1932. Патријарху Српском Варнави да оцу Јустину омогући да "специјално ради на православном богословљу, примењујући своја знања, енергију и духовно искуство".

Тек фебруара 1934. изабран је Јустин Поповић за доцента Богословског факултета у Београду. На дужност професора Упоредног богословља ступио је 21. децембра исте године, да би 15. јануара 1935. одржао приступно предавање под насловом "О суштини православне аксиологије и критериологије". Касније, изабран је за професора догматике.

У конкордатској борби 1937. године отац Јустин био је недвосмислен и непопустљив бранилац независности и самосуштине Српске Православне Цркве.

Јустин Поповић један је од утемељивача Српског философског друштва, основаног на иницијативу Бранислава Петронијевића 22. октобра 1938. године.

Треба рећи да је добро савладао и говорио више старих и модерних светских језика: старословенски, грчки, латински, румунски, новогрчки, енглески, немачки, француски.

У међуратном периоду текстови о. Јустина излазили су у преко 20 часописа и других различитих штампаних гласила претежно, али не и једино, црквене периодике, у распону од Сремских Карловаца до Скопља, међу којима издвајамо следеће: "Раскрсница", "Вера и живот", "Народна одбрана", "Духовна стража", "Црква и живот", "Весник Српске Цркве", "Светосавље", "Хришћанско дело", "Пут", "Богословље", "Идеје", "Хришћанска мисао", "Пастирски глас", "Преглед Епархије Жичке", "Жички благовесник"... Такође, бројни су и преводи оца Јустина из светоотачке и савремене православне мисли објављивани у међуратној црквеној штампи (Свети Макарије Велики, Свети Исак Сирин, Свети Јован Кронштатски...).

Током Другог светског рата отац Јустин делио је судбину српског народа и Српске Цркве: живео је по скривеним српским манастирима преводећи патристичке и хагиографске списе и бавећи се егзегезом Новога завета. Учествовао је у писању Меморандума Српске Цркве о страдању Срба у злогласној НДХ. Како Универзитет у Београду за време немачке окупације није радио, него су од 1942. године само обављани испити, иако је професорска комисија била изабрала професора Јустина Поповића да обавља испите, немачке власти су дуго одбијале да му то одобре. Чувена су његова предавања о Светосављу у Београду током 1944. године, држана српској школској омладини и студентима у поробљеној Србији. Негде пред Светог Саву 1944. године, када је вођа српског устанка против окупатора и злотвора Немаца, усташа и комуниста, ђенерал Југословенске краљевске војске у Отаџбини, Драгољуб Михаиловић, држао свој Свесрпски светосавски конгрес у селу Ба под Сувобором, затражено је од Дражиног Равногорског савета да др Јустин Поповић, као најкомпетентнији српски теолог, да своје писмено мишљење о односима Цркве и државе, какви би требало да буду у новој српској држави после ослобођења. Јустин је написао и доставио на Равну Гору један текст који представља изразито православно, светоотачко виђење односа Цркве и државе.

По доласку нове комунистичке власти у Југославију, 1945. године, Јустин је прогнан са Београдског Универзитета (заједно са још 200 српских професора), а затим је и ухапшен и затворен. Ухапшен је у манастиру Сукову код Пирота и спроведен у београдски затвор, заједно са својим духовним чедом, јеромонахом Василијем (Костићем), који ће касније, као Владика Бањалучки, бити прогањан, а као Епископ Жички још једном бити у комунистичком затвору. Из затвора су о. Јустин и о. Василије спашени доласком у то време (новембра 1946) из изгнанства Патријарха Српског Гаврила (Дожића). Замало стрељан као "народни непријатељ", проф. Јустин Поповић протеран је из Београда, без пензије, лишен људских, верских и грађанских права. Мењао је манастире у којима је боравио (Каленић, Овчар, Суково, Раваница), али ниједна обитељ није смела дуже да га задржи.

По промислу Божијем, међутим, у једном сусрету у Београду у пролеће 1948. године, тадашња игуманија светоћелијска, мудра и одважна мати Сара, позвала је оца Јустина у женски манастир Ћелије код Ваљева, где он живи практично у кућном притвору од 27. маја 1948, радећи на својим списима и преводима, служећи свакодневно Божанску литургију, и као предани духовник монахињама и свем побожном свету, као учитељ и узор бројним нараштајима православних српских и страних богослова, као "скривена савест целе Српске Православне Цркве и народа" (по речима грчког теолога и академика Јована Кармириса).

Непрестано је праћен, често ислеђиван у Удби, ограничавана му је слобода кретања и сусрета, али никада није био остављен од ћелијског сестринства које је због и ради њега страдало од богоборних комунистичких власти.

Ретко који часопис после Другог светског рата, иначе малобројне црквене периодике под комунистичком окупацијом, усудио се да штампа који текст о. Јустина, тако да после 1945. године бележимо тек четири текста објављена у отаџбини, један у "Православном мисионару" (1958), два у "Гласу Православне Епархије Нишке" (1968, 1969), и четврти у "Православљу" (1969). Томе придодајемо и два објављена у емиграцији, у "Американском србобрану" (1969) у Питсбургу у Америци и у "Календару Свечаник" у Минхену (1970).

Нарочито је запажена духовничка делатност оца Јустина и његово живо и плодотворно општење са православном браћом Русима и Грцима. Руски духовници су му били исповедници, са руским избеглицама код нас дружио се доживотно, а грчке посетиоце дочекивао је као долазнике из апостолских и светоотачких времена и крајева. Као човек и духовник отац Јустин је иначе увек био отворен, пун љубави за свако људско биће, поготову за искрено тражећу и жедну истине интелигенцију, а особито за омладину и студенте. Много је живих сведочења да су његова вера и ватрена оданост Христу и Истини, дубока ученост и мудрост, проницљивост и богоречитост извршили пресудни утицај на опредељење многих за монашки живот. Зато је и пре и после рата духовно одгајио и у епископску службу упутио десетину својих ученика, а у свештеничку службу и монашки подвиг на стотине и хиљаде младих душа.

На сваком богослужењу молио се са обилним сузама. Често се на молитви у цркви толико расплакао, да се понекад и загрцнуо, што су сви присутни у храму примећивали, мада је он настојао да тај дар суза прикрива. Спомињао је на Светим Литургијама на стотине имена која су му пошиљана, лично или писмима, од људи са многих страна, који су га молили да се моли за живе и упокојене сроднике и познанике. Уз ова имена људи су често давали или слали новац, па је то био један од извора прихода за манастир Ћелије, а и за његове личне трошкове, који су углавном ишли на путовање и набавку папира за писање и куцање многобројних радова, насталих у том ћелијском периоду живота и рада овог неуморног Подвижника, Мислиоца, Богослова и Духовника, у српској хришћанској хиљадугодишњици свакако једнога од највећих.

Јустин никада није могао бити враћен на Универзитет, на своју катедру Догматике, али су код њега тајно долазили многи универзитетски професори, не само теолози, него и са других факултета, нарочито лекари и психолози, а још чешће поједини песници и књижевници на разговоре и савете. (Један од писаца и песника, адвокат Милан Д. Милетић, недавно је објавио предивну мању књигу личних "сведочења о Светом Ави Јустину", под карактеристичним насловом "Заљубљен у Христа", Београд, 2002). Поготову му је долазила студентска омладина, која се интересовала личним и општељудским животним проблемима савремености. Зато је имао и стицао све већи број ученика. Имао је доста пријатеља по Европи и Америци, који су га тајно снабдевали оном најважнијом новом теолошком и философском литературом, тако да је био сасвим упућен у токове савременог западног света и посебно западног хришћанства. Није остајао ни ван проблематике савременог екуменизма, па је као плод тог његовог интересовања настала књига "Православна Црква и екуменизам" (изашла на српском и грчком, у Солуну 1974; затим на руском и румунском).

Упокојио се у Господу у дан свога рођења, лицем на Благовести 1979. године.

Испраћен је свенародно од мноштва српског свештенства и народа и од већег броја православних, Грка, Руса, Француза, јер је од многих њих, а нарочито од светогорских монаха, још за живота сматран за светитеља. До данас већ има преко десет икона са његовим светим ликом, у Србији, Грчкој, Француској, Америци, а светогорски монаси и други православци написали су му и тропар, кондак и друге делове Службе.

Његов гроб крај манастирске цркве у Ћелијама постао је место поклоништва за многе побожне душе, за православне широм Балкана, Европе и Америке. Благодатна препорођајна чуда на његовом гробу и по његовим молитвама већ су забележена, а очекује се и његово скоро свечано уношење у календар Светих Српске и васцеле Православне Саборне Цркве.

Целокупни опус оца Јустина обухвата око 40 томова, а од тога је до сада објављено на српском око 30, на грчком 4, 7 томова на француском и 1 на енглеском језику.

Бројни теолошки радови аве Јустина, осим догматике и егзегетике, обухватају области патристике, аскетике, литургике, као и теме из хришћанске философије и посебно из православне антропологије и на православљу засноване философије културе.

"Човек и Богочовек", наслов је који би могао бити карактеристичан и за сво његово богословље, јер у те две теме, или још тачније и Јустину верније: у тој двојединој теми БОГО-ЧОВЕКА обухваћена је сва Јустинова богословска мисао и животна философија, и више од тога: сва његова дубока и сложена личност, павловских и достојевсковских димензија. То је уједно и свеживотна Јустинова мисија мученика људског бића и мисли, Пророка и Благовесника у нашем веку и нашем народу, а она се састоји у крсном, тужнорадосном, распето-васкрсном сведочењу о Богу и Човеку, сусретнутим и сједињеним, без сливања, умањења и губљења, у Христу Богочовеку, вечном Божанском Логосу и Творцу, али и Спаситељу и Осмислитељу човека и рода људскога и свега света.

Благовесник ћелијски је истицао како је сваки хришћанин дужан да својим животом "исписује и даље Еванђеље Христово". Сходно том ставу и апостолској препоруци, његов живот је уистину био једно "живо савремено Еванђеље Христово". Уопште треба рећи и нагласити да је Преподобни Јустин Нови Ћелијски био и остао ретка, светоотачка појава у нашем двадесетом веку, скривена али неумитна савест Српске Светосавске Цркве и читавог јеванђелског, апостолско-светоотачког Православља у свету. То су му признавали још за земног живота, а после блаженог престављења његов углед и утицај све више расте, бар код оних који имају очи да виде и уши да чују, како вели Јеванђеље.

Скривајући дар прозорљивости, о. Јустин непогрешиво је поучавао, о чему најречитије сведочи следећи пример: када га је отац Клеопа посетио у манастиру Ћелије, и затражио тајински савет да ли да остане на Светој Гори, отац Јустин га је посаветовао: "Оче Клеопа, ако одеш на Свету Гору, придодаћеш још један цвет у Врту Богомајке. Али коме ћеш оставити вернике? Тамо се, Свети оче, молиш само за себе. А у земљи се молиш за све и можеш привести Богу много душа лишених поучитеља... Ја велим да останеш у земљи, Свети оче, да спасеш и себе и да помогнеш спасењу других. То је највеће добро дело садашњих монаха. Особито сада, када се боримо с безверјем, са сектама, са религијским индиферентизмом!"



Чувар Православља
Чувар Православља


Назад на врх Go down

Назад на врх

- Similar topics

 
Permissions in this forum:
Не можете одговорити на теме у овом форуму