Борба за очување православља

Go down

Борба за очување православља Empty Борба за очување православља

Порука  Sveto Pravoslavlje on 16th December 2009, 00:12

БОРБА ЗА ОЧУВАЊЕ ПРАВОСЛАВЉА
ПОД МЛЕТАЧКОМ ВЛАШЋУ

Кад је Карловачким (1699.) и Пожаревачким миром (1718.) цијела Далмација дошла под власт Млетачке Републике, потчинила је она све православне Србе на том подручју у црквеном погледу млетачком филаделфијском архиепископу. Тада је то био Мелетије Типалди (1685-1713). Њега су представници римокатоличке цркве, удружени са млетачком влашћу, ломили и коначно сломили да прими унију са римском црквом и помогне њихове прозелитистичке планове у Далмацији, у којој су млетачке власти већ чиниле вјерско насиље над Грцима и Србима. Провидур Петар Валијер је још у току рата донио одлуку 1686. да православне свештенике имају у будуће да постављају латински бискупи, које православни свештеници имају сматрати својим старјешинама. У многе православне цркве уношени су латински олтари (на Хвару, у Шибенику, Задру, Трогиру). Мелетије Типалди је 1690. званично прихватио унију. Велико зло било је на помолу.

Послије ослобођења Книнске крајине од Турака појавио се на том подручју из Босне избјегли православни епископ Василије. На молбу далматинских Срба поставио им га је патријарх Арсеније III за епископа. Настанио се у Голубићу код Книна, гдје му је од стране тадашњег провидура Данијела Долфина уступљена једна кућа и земља за издржавање. Међутим, томе се енергично успротиви архиепископ Мелетије и млетачка влада и убрзо нестаје сваког трага епископу Василију у Далмацији.

Мелетије Типалди је увидио да планове о унијаћењу православних Далматинаца неће моћи да спроведе без људи из тог народа. Зато је позвао к себи крчког калуђера Никодима Бусовића, који је тада био парох у свом родном мјесту Шибенику, човјека културног и способног, са великим угледом у народу, и предложио му да га рукоположи за епископа и постави за свог замјеника у Далмацији. Никодим о томе одмах обавијести свога крчког игумана Јосифа, а овај патријарха Арсенија III, који се тада налазио већ у Угарској. Патријарх је дозволио да Никодим постане епископ с тим да ће га он хиротонисати. Међутим, Типалди је политичким разлозима убиједио Бусовића да није могуће да он као млетачки поданик буде рукоположен у страној држави и приволио га да га он хиротонише. То је обављено 24. јуна 1693. Латински бискупи пишу да је Бусовић прије хиротоније исповједио римокатоличку вјеру, иако један од њих касније пише да је Типалди био ,,преварен притворним исповиједањем вјере”. Премда нису знали за ма какво исповиједање вјере, крчки калуђери су примили епископа Никодима Бусовића с великим неповјерењем. Одмах су написали писмо патријарху Арсенију III и послали га по двојици калуђера. Патријарх се љутио што је Никодим хиротонисан у ,,туждих странах”, али је савјетовао манастирском братству да буде с владиком у миру. Тада је и Бусовић лично ишао к патријарху и свакако му све искрено и потанко изложио. Како је имао препоруке ,,од сердара и од све крајине и поглавара далматинских”, патријарх га потврди за епископа далматинског. Вративши се од патријарха, Никодим Бусовић, који се обично сам називао ,,епископ крчки”, отпочео је уређивање своје епархије потпуно самостално, не обазирући се више на унијатског млетачког архиепископа. Међу свештенством је заводио ред и дисциплину, обновио манастир Драговић, унапредио Крку, код цркве св. Јована у Брибиру саградио мали манастир, на коме се мјесту и данас налази ,,Бусовићева кула”, а како је стекао поштовање и локалних политичких власти, успио је да се изда одлука о слободном исповједању вјере и православног богослужења у Шибенику, што је изазвало оштру реакцију шибенског бискупа Калигарија. На основу препоруке провидура Моћенига и Занеа млетачки сенат је 11. новембра 1702. признао Бусовићу духовну власт над православнима у Далмацији и за његово издржавање додијелио му посјед у Биљанима.

Стање далматинског народа под новом влашћу било је необично тешко и за овај ратнички народ понижавајуће. Народни зборови (лиге), који су раније били органи народног самоуправљања, као израз народне воље, сада су ограничавани обавезним присуством представника млетачких власти, који су им наметали своју вољу. Република је освојено подручје прогласила за власништво државе, за ,,земљу принципову”. Држава даје земљу народу само на уживање, а не у власништво. Зато, кад неко умре без законитог насљедника, његова земља поново припада држави. Умјесто раније народне одбране заведене су регуларне групе које је требало издржавати. Године 1690. заведено је убирање десетине (дециме), најприје само од жита, а затим од свих пољопривредних производа. Заведени су кулук и работа. Ратнички Срби који су одвајкада навикли на економску слободу сада су били притиснути феудалним дажбинама, које су биле даване у закуп и убиране често на најбезочнији начин, при чему је онима који нису имали новца одгоњена стока, одузимано скупоцјено оружје и алати. Најболније је у томе било што су десетину узимали у закуп и поједини народни старјешине. То је доприносило њиховом богаћењу, концентрисању земљишних посједа у све мањем броју посједника, а тиме и друштвеном раслојавању српског народа.

Овакво стање биједе и понижења изазвало је народни отпор. У Буковици, Котарима и биоградском приморју букнула је 1704. отворена буна којој је био вођа поп Петар Јагодић-Куриџа, парох Петрове цркве у Биовичину Селу. Устаници су нападали скупљаче дециме, али и све оне који су оклијевали да приђу устанку, палили им куће и одузимали имовину, забранили одвоз намирница у Задар итд. Генерални провидур Марин Зане је вјештом тактиком парализовао устаничку акцију, обећавајући да ће се оправдани народни захтјеви испунити и без буне. Вријеме преговора послужило је за хватање вођа устанка и обезглављивање народног отпора. Вође устанка су кажњени најтежим казнама. Куриџа је допао тешке тамнице у којој је издржао пуних четрдесет година. Пуштен је 1746. слијеп и готово непокретан. Послије три године умро је у Задру.

Још се ова буна није ни стишала, дође 1705. до новог устанка у Цетинској крајини због тога што је нови провидур Бустино Рива наређивао да српски епископ Никодим Бусовић не смије постављати свештенике без одобрења латинских бискупа. Вођа устанка у коме је узело учешћа 7.000 наоружаних Срба био је драговићки калуђер Исаија. Мећутим, и ова буна је била у крви угушена. Калуђер Исаија је био отјеран на доживотну робију, а епископ Никодим је прогнан из државе. Отишао је у Свету Гору, а отуда на хаџилук у Палестину. На многе његове молбе коначно му је дозвољено да се врати под условом да се не смије мијешати у послове далматинског епископа, јер му је то Мелетије Типалди забранио. Бусовић је и на то пристао. Носталгија за родном Далмацијом била је од свега јача. Дошао је у манастир Драговић, а затим је саградио кућу у Врлици, гдје се лијечио у болести. Предосјећајући да му се приближава смрт, Бусовић је прешао у свој постриг, манастир Крку, гдје је и умро 20. децембра 1707. и сахрањен у манастирској цркви.

У вријеме управе епископа Никодима Бусовића црквеним животом православних Срба у сјеверној Далмацији, пребјегао је 1695. у јужне предјеле млетачке Далмације херцеговачки епископ Саватије Љубибратић, који је и од млетачке владе добио одобрење да може вршити црквену јурисдикцију у тим предјелима. Настанио се најприје у Чардаку а затим у Топлој код Херцегновог. Срби сјеверне Далмације, оставши сада без свога епископа, замолили су епископа Саватија да и њих прими под своју јурисдикцију. Њихова жеља се могла остварити, јер је на мјесто провидура Бустина Риве дошао толерантни Вендрамин. Србима је лакнуло. Имали су свог епископа и релативан црквени мир. Али, за кратко. Нови задарски надбискуп Вићентије Змајевић, човјек великих способности али и велике нетрпељивости, окомио се свом снагом на православне. Одмах по његовом доласку (1713.) православним свештеницима је наређено да не могу вршити службу без одобрења латинских бискупа, а православним Скрадињанима забрањено зидање нове цркве. Народ се поново узнемирио. Моралну подршку дао му је пећки патријарх Мојсије Рајовић, који је обилазећи западну Босну свратио и у манастир Драговић, одакле је упутио писмо епископу Саватију и народним првацима. Овај моменат и нови рат са Турцима зауставили су Змајевићеву прозелитистичку агресију, али само привремено. Послије Пожаревачког мира (1718.) она ће опет ојачати.

Како је у то вријеме умро епископ Саватије, преузео је управу ове епархије његов синовац архимандрит Стефан Љубибратић, кога је патријарх Мојсије са знањем далматинског млетачког провидура завладичио на Сретење 1719. Нови епископ се настанио у манастиру Драговићу. Провидур је поклонио њему и манастиру доста обрадиве земље око манастира и кућу епископа Никодима Бусовића у Врлици. Епископ Стефан је одмах почео да обилази епархију и у Книнском Пољу је одржао скупштину са свештенством ради учвршћења дисциплине и пастирске ревности. Док су млетачке локалне власти биле задовољне радом епископа Стефана, надбискуп Змајевић је енергично устао против њега и тражио од млетачког сената да се Љубибратић одмах уклони из Далмације. У свом спису Огледало истине, који кипти од мржње против Срба и њихове вјере, Змајевић приказује углед и ауторитет епископа Стефана међу Србима: ,,... Обилазио је гордо провинцију са српским отровима у рукама да их шири на штету вјере. Богата и арогантна момчина истицао се као неки владалац, издавајући апсолутним господарством законе и налажући терете на биједни народ. Све је трпио потиштен народ, јер је одан до обожавања новом митрополиту, на кога је гледао као на неко божанство, које има у рукама награду и казну. И сама простота католичких тежака заносила се гледајући величанство и достојанство његово, и као да им је годио овај варљиви изглед...” Иако је учени професор падованског универзитета, поунијаћени Грк Никола Пападопули, доказао лажност Змајевићевих оптужаба према којима је ,,српска вјера гора од анабаптиста, једнака донатистима и друг иконокласта, и гора од свију других јеретика, који су лајали против неба, она је такођер друг и оригениста”, иако се Моћениго заузимао за Љубибратића, све је било узалуд. Моћениго је 1721. смијењен, а на приједлог новог провидура Диједа издао је Сенат 11. априла 1722. дукал на основу кога је епископ Стефан Љубибратић прогнан из Далмације. Прешао је у Медак у Лици, одакле је до 1725. водио бригу о цркви у Далмацији. Тада је изабран за епископа костајничког.

Змајевић и његови сарадници су сматрали да су сада близу циља. Међутим, обезглављени народ се окупио око својих манастира, сакупио сву своју снагу и дао неочекивано снажан отпор и из своје средине избацио новог вођу тог отпора. Био је то млади бенковачки парох Симеон Кончаревић. Он је 1731. са знањем и одобрењем провидура Вендрамина сазвао у Бенковцу скупштину српских делегата из цијеле Далмације и Боке Которске. Скупштина је у присуству владиног изасланика донијела резолуцију од шест тачака, у којој се изражава непоколебљива оданост православној вјери, не признаје се власт латинских бискупа над православнима, а православним свештеницима се забрањује свака заједница у богослужењу са римокатолицима, због разлике у догматима, и напосљетку се захтијева да се Србима дозволи избор новог епископа.

Бенковачка скупштина имала је у историји далматинских Срба огроман значај. Она представља почетак једне организоване борбе у којој подједнако учествује клир и народ. Она нема више локални и оружани карактер као буне попа Куриџе и калуђера Исаије, већ је израз општег народног отпора који тиме добија на снази. Углед Симеона Кончаревића је нагло порастао. Црногорски митрополит Сава Петровић произвео га је 1735. за протопопа, чиме је и формално постао првак далматинског свештенства са којим је упорно тражио да им се постави епископ. Против српских настојања поново се дигао надбискуп Змајевић, који је добио подршку новога далматиског провидура. Латински бискупи су поново добили право да надгледају православне цркве и постављају православне свештенике. Сенат се колебао. Бојећи се народне буне, одобрио је 1736. да Срби могу себи да изаберу епископа, али кад се томе успротивио Змајевић, одлука је повучена. У Далмацији је стање било очајно. Провидур је чак наређивао да се руше неке православне цркве, поједини Срби су почели да се селе у Аустрију, а други су били спремни на буну, од чега их је задржавала само присебна тактика проте Кончаревића. У овом наелектрисаном времену, кад су православни свештеници трпјели прогоне и тамнице, кад је млетачка власт сваки час мијењала свој однос према Србима, а Змајевић већ предвиђао ликвидацију православља у Далмацији, јер је поново потврђена наредба о потчињавању православних свештеника и вјерних латинским бискупима, састадоше се Срби 1750. на Далматинском Косову и изабраше свога обудовјелог проту Симеона Кончаревића за епископа далматинског. По благослову пећког патријарха Атанасија хиротонисао је Кончаревића у Требињу 1751. дабробосански митрополит Гаврило са још два епископа. По мјесту свог избора Кончаревић се често називао ,,косовски владика”.

Епископ Симеон Кончаревић се настанио у Бенковцу и тихо отпочео свој рад на организацији цркве у сјеверној Далмацији, коју је подијелио на пет протопопијата. Архимандрита крчког Никанора Рајевића одредио је за свог егзарха. Настојао је да се у свакој већој парохији отвори школа. Да би и са политичке стране легализовао свој положај затражио је од Сената потврду свог избора. У Задру је 1752. разговарао са провидуром и увјеравао га да његов избор није у супротности са интересима државе и молио га да га препоручи Сенату за потврду. Међутим, провидур му је одузео архијерејску грамату, а Сенату предложио да се Кончаревић ухапси. Бојећи се народне буне, Сенат није усвојио овако груб прогон Кончаревића, већ је почетком априла 1753. наредио да се он на мудар начин уклони из Далмације. Заиста, Кончаревић је морао да 19. априла 1753. пређе границу и да се настани у Лици, у Попини више Зрмање. Отуда је преко свог егзарха Никанора Рајевића управљао четири године црквом у Далмацији. Молио је млетачке власти да му дозволе повратак у Далмацију, макар и не вршио епископску власт, већ само да борави у једном од тамошњих манастира, али све је било узалуд. Зато је Кончаревић морао да предузме нешто сасвим друго. Крајем јула 1757. отишао је са једном групом далматинских Срба, у којој је био и његов син Игњатија и смоковићки свештеник Лазар Вујиновић, у Русију. Млетачка Република је овај његов поступак схватила као непријатељски акт против државе, те га је 1759. прогласила државним издајником и забранила свако одржавање везе с њим.

Кончаревић је по доласку у Русију упознао руску владу с положајем Срба у Далмацији, на основу чега је влада интервенисала код Републике преко свог посланика у Бечу. То је прилично утицало на развој догађаја. Године 1762. владика Кончаревић и свештеник Лазар Вујиновић пођоше преко Беча према Далмацији, али је само поп Лазар дошао у свој Смоковић, док се владика морао да задржи у Попини и Грачацу, одакле је кришом долазио у манастир Крупу. Како је Кончаревић тада организовао нову групу исељеника у Русију, међу којима је било и турских и аустријских поданика, негодовале су против њега и турске власти из Босне и аустријске власти Карловачког генералата, те је он протјеран из Лике. Отишао је поново у Русију одакле се више никада није вратио. Умро је 26. августа 1769. у кијевском Петропавловском манастиру. Прије смрти довршио је своју историју српског народа и цркве у Далмацији, коју је Милаш назвао Љетопис грађанских и црквених догађаја. Милаш је у овом спису видио ,,право благо за далматинску прош-лост” и обилно га користио у свом капиталном дјелу Православна Далмација.

Послије одласка епископа Симеона Кончаревића у Русију обраћали су се православни Срби из сјеверне Далмације у духовним стварима митрополиту Црне Горе или епископима горњокарловачким који су понекад у својој титулатури помињали и Далмацију. Административне црквене послове у Далмацији водио је архимандрит Никанор Рајевић. Послије његове смрти (1770.) водио је црквене послове крчки игуман Никанор Травица, а од 1778. постао је ,,властниј архимандрит и церковниј управитељ” Никанор Богуновић. Отпорност далматинског свештенства и народа, емиграционо расположење и руско интересовање за судбину Срба и православља у Далмацији учинили су да је Млетачка Република коначно 1780. била приморана да изда закон о слободи православне вјере у Републици. Благодарењима која су том приликом одржана у далматинским православним црквама завршио се један болни период у животу далматинских Срба.
Одмах послије проглашења новог закона Цариградска патријаршија је већ 1781. поставила у Млецима Софронија Кутавали за млетачко-далматинског епископа, а овај је 1783. именовао Богуновића за свог викара у Далмацији. Тако је православна Далмација добила свог надлежног епископа, а радом његовог викара почела је обнова црквеног живота запарложеног у дугим и тешким борбама за вјерски опстанак.

Преткрај управе архимандрита Никанора Богуновића вратио се у Далмацију послије својих дугих путовања и дужег боравка у Русији архимандрит Герасим Зелић, пострижник манастира Крупе, човјек способан, али уз то амбициозан и претенциозан, због чега је дошао у сукоб са Богуновићем, те је хтио да опет напусти Далмацију. Али, како је Богуновић ускоро умро, остаде Зелић у Крупи. Године 1794. изабере га крупско братство за свог старјешину, а 1796, изаберу га представници манастира и свештенства код цркве св. Ђурђа у Книнском Пољу за генерал-викара у Далмацији. У то вријеме Далмација је промијенила господаре. Године 1797. коначно је пропала Млетачка Република под ударцима Наполеонове војске. Према одлукама мира у Кампоформију (18. октобра 1797.) припале су Истра, Далмација и Бока Которска Аустрији.

За вријеме аустријске управе Зелића је узнемиравао нови супарник, Симеон Ивковић, који, иако није бирао средства, није успио да постане далматински епископ, па чак ни генерални викар. Зелић је и даље управљао епархијом, успоставио везу са митрополитом Стефаном Стратимировићем, коме се додуше и далматинско свештенство обраћало жалећи се на Зелићеву строгост. Стратимировић је покушавао да Далмацију припоји Горњокарловачкој епархији, али Аустрија то није одобрила.

Послије Наполеонове побједе над руском и аустријском војском код Аустерлица (1805.) морао је аустријски цар Фрањо И да уступи Далмацију Наполеону. Након три године (1808.) пала је под Французе и Дубровачка Република.

Назад на врх Go down

Борба за очување православља Empty Re: Борба за очување православља

Порука  Sveto Pravoslavlje on 16th December 2009, 00:16

Православне помјесне цркве

Протојереј др Радомир Поповић

Цариградска патријаршија

Свој почетак везује за Светог Андреја Првозванога и он је њен заштитник. На Западу често за Васељенску патријаршију користе «цезаропапизам»- права је истина да цар никада није одлучивао о вјерским питањима, догматима, Св. тајнама. Цареви јесу имали почасти и право сазивања Васељенских сабора. У Цариграду је био Други Вас. Сабор 381 г. Нарочито су се истакли на Истоку Свети Григорије Богослов, Свети Јован Златоусти и Свети Василије Велики. У петом вјеку побјеђене су јереси несторија и монофизита. Свих седам сабора су сазвали цареви. За побједу иконопоштовања нарочито су заслужни Свети Теодор Студит и Свети Јован Дамаскин. 843 Царица Теодора је прогласила побједу иконопоштовања - Недеља Православља. Патријарх Фотије (853-867; 877-886) једна је од најзаслужнијих личности тог доба. У његово доба хришћанску вјеру су примили Словени. Он је први указао на новотарије у Западној цркви- филиокве, азима, епиклеза. 1054 Десио се велики расцјеп између Источне и Западне цркве. 1204 у Четвртом крсташком рату крсташи су освојили Цариград и срушили Византију. Латинско царство трајало је до 1261. Биле су склапане двије уније Лионска 1274 и Флорентинска 1438/39. 1453 Пао је Цариград, Света Софија претворена је у џамију. Међу најзнаменитије патријархе спадају Јеремија Други и Кирило Лукарис. Јеремија је одржавао контакте са католицима али и са протестантима. Хиротонисао је првог руског патријарха Јова у Москви 1589. Кирило Л. је основао прву штампарију у Цариграду 1627. У 19 и 20 вјеку Васељенска П. је проносила идеју о ослобођењу од Турака. Помагала је грчки устанак 1821. 1844 на Халки је основана богословска школа. Турци је затворили 1972. 1900 у Малој Азији је било 2.000.000 Грка, 2300 храмова, 2900 свештеника. 1920 у Цариграду је било само око 100.000 Грка. 1922 Послије грчког пораза код Смирне Грци су доживјели егзодус. Данас у Турској има око 4000 Грка. Васељеснкој П. припада Патмос, Крит, Додеканиси, и све Грчке цркве у расејању.
Александријска патријаршија

Град Александрија носи име по Александру Македонском и основан је 332/31 прије Христа. Налази се на раскршћу Африке, Азије и Европе. Ту је дјеловао Филон Александријски. Ту је настао превод Седамдесеторице - Септуагинта. Јудеји су донијели Хришћанство у Ал. Јеванђелист Марко је проповједао вјеру у Ал. и за првог епископа рукоположио Анијана. Апостол Марко је ту мученички пострадао око 62 год. почетком другом вијека гностичка јерес се учврстила у Ал. Познати гностик Василиск написао је своје «Јеванђеље». Сматра се да је ап. и ев. Марко оснивач Александријске катихетске школе. Један од првих учитеља био је Пантен, послије његове смрти епископ Дионисије Александријски поставио је за новог учитеља Климента, а за вријеме прогона од Септимије Севера постављен је Ориген као 18-годишњи младић за учитеља. Александријска богословкса школа користила је алегорију у својим тумачењима светог Писма, као основни метод. За вријеме прогона од Септимија Севера пострадао је Оригенов отац Леонида. За вријеме цара Диколецијана пострадали су: Св. Екатерина, Св. Мина, многи копти. Ту је прва три вјека служена литургија Св. Марка. О првенству Ал. катедре говори 6. канон Првог Вас. сабора. Прије Првог Вас. сабора Александријску цркву потресао је Мелитијев раскол- ликопољски епископ Мелитије из Тиваиде дошао је у сукоб са александријским епископом Петром по питању палих хришћана. У вријеме прогона када је Петар био одсутан из своје епархије Мелитије је рукополагао епископе у том дјелу Цркве. Своје присталице Мелитије је звао «црква мученика» јер нису избјегавали прогоне али били су против тога да се у Цркву приме они који су отпали за вријеме прогона. Мелитијевци су подржали Арија који је услиједио са својим учењем. Арије је учио да је Христос створ Божји и да није исте суштине са Богом Оцем. 318 На сабору у Александрији је осуђен и онда је отишао код свог пријатеља Јевсевија у Никомидију. Осуђен је и 321. 325 Осуђен је на Никејском сабору. Мелитијевци и аријевци издејствовали су да Арије буде поново примљен у Цркву 336. Св. Атанасије је 362 године сазвао сабор у Александрију. Значајнији епископи послије Ав. Атанасија били су Петар, Тимотеј и Теофило. Теофило је био оригениста за вријеме кога је био сабор под храстом 404 када је Свети Јован Златоуст протјеран. Послије Теофила је дошао Кирило (412-444), који је узео активног учешћа на Сабору у Ефесу 431. Послије Кирила сошао је Диоскор који је узео учешћа на разбојничком сабору у Ефесу 449 али је Халкидонски Сабор 451 осудио Евтиха, монофизитског јересијарха. На александријској катедри мјењали су се монофизити, тако је епископ Тимотеј Елур признао Енотикон цара Зенона. Питањем присаједињења Цркви бавио се византијски цар Ираклије (610-641). Са инвазијом Арабљана дошло је до физичког раздвајања Египта од Византије и настале су националне цркве Копта и Етиопљана, и монофизитство се тамо до данас задржало. До Другог Вас. сабора у црквеном диптиху Александрија се налазила иза Рима, а 3 канон на Другом сабору одлучује да је Цариград иза Рима па онда Александрија. Монаштво се овде појављује још у трећем вијеку. Павле Тивејски и Антоније Велики (356), Пахомије сматрају се оснивачима монаштва. Арабљани су освојили Египат и ропство је трајало од 642-1517. хришћани су трпили прогоне. На Седмом Васељенском сабору александријску цркву је представљао презвитер Тома, и у то вријеме је дошло до зближавања Копта и православних, чак и Копти спомињу Седми сабор. Крсташи су три пута покушали да се пробију у Египат али нису успјели освојити Александрију. Крајем 15 вјека у Александрији су остали три храма. Турско ропство је наступило 1517, султан Селим први освојио је Египат. У Каиру је пострадало 50.000 махом хришћана. Кирило Лукарис је 1601-1620 био Александријски патријарх. Александријска црква одржавала је везе са руском и 1667 на суђењу патријарху руском Никону присуствовали су и представници александријске цркве. Основано је неколико метоха у Румунији и Русији.
Александријска Црква данас има између 200.000-350.000 вјерника. У Египту има око 3000 Грка, 20.000 Арапа, имају око 250 свештеника. У Украјини имају метох у Одеси са школом која има 400 ученика.
Антиохијска Патријаршија

Антиохија је био град у Сирији на ријеци Оронту. У Антиохији су први пут вјерници од стране многобожаца названи хришћанима. У Антиохији су проповједали апостоли Павле и послије Петар. Петра су антиохијци сматрали својим првим пастиром. Из Антиохије се апостол Павле упутио на све три своја мисионарска путовања. Сматра се да је Дидахи настао у Антиохији у апостолско вријеме. Познати оци су Свети Игњатије Антиохијски- Богоносац, Свети Теофило, епископ Серапион. Ова Црква је прва осудила Павла Самосатског 264 и 268 год. Свештеник Лукијан основао је Антиохијску богословску школу, ученици ове школе били су јеретици Арије а касније и јеретик Несторије. За вријеме цара Диоклецијана страдао је Свети Кирило. Познати богослови из Антиохијске школе су били Диодор Тарсијски и Теодорит Кирски. Угледан противник Аријанаца био је епископ Мелетије који је пресједавао Другим васељенским сабором. У Цариграду 381 године. Сабор у Ефесу 481 одвојио је Кипарску Цркву од Антиохијске. На Шестом васељенском сабору осуђен је патријарх Макарије александријски као јеретик монотелит. У вријеме раскола Петар Антиохијски у писму цариградском патријарху Михаилу Кируларију пише да римске заблуде треба избјећи, неке повући а неке прећутати, «треба да изаберемо пут мира и благости, јер су западни наша браћа, чак и ако гријеше много пута из разлога њихове бруталности и незнања... молим те не захтјевај све да не бисмо све изгубили». Боемунд Нормандијски освојио је Антиохију 1098. На сабору у Флоренти антохијце је престављао Марко Евгеник. У 19 вјеку отворило се арапско питање утицајем Руса.
Антиохијска црква у породици православних цркава заузима треће мјесто, њено сједиште је у Дамаску. У Америци има око 500.000 вјерника.
Јерусалимска патријаршија

Називи града Јерусалима су Рушалимун, Уру-Салим, Јеросолима, а за вријеме тајанственог Мелхиседека звао се Салим. У Старом Завјету се често зове Сион. Јерусалим значи мјесто мира. У Јерусалиму је пострадао Првомученик архиђакон Стефан, Јаков брат Господњи. Ту је одржан апостолски сабор 49 год. У вријеме цара Адријана 135 год. Јерусалим је разрушен, а Римљани су на градским рушевинама основали Елију Капитолину. Цар Константин је саградио василику Гроба Господњег или Храм Васкрсења. Његова мајка Јелена је око 326 пронашла Часни крст. У Светој Земљи монаштво шире Св. Иларион, Св. Харитон, Св. Теодосије, Св. Јефтимије. Један од највећих монаха је Свети Сава освећени (553). Свети Сава је основао Лавру 585 год. у Лаври су били Св. Јован Дамаскин, Св. Косма, Св. Стефан Чудотворац, Св. Роман Мелод. Манастир Св. Теодосија основан је 465 г. Манастир Св. Ђорђа саграђен је на мјесту гдје је по предању пророк Илија био три године. Манастир на гори искушења, а манастир Часног Крста саграђен је на мјесту гдје је Лот засадио дрво на коме је разапет Христос. Турци су освојили Јерусалим 1078, а Латини су га освојили 1099. Од 1847 Турци су дозволили западњацима да преузму многа Света мјеста у Јерусалиму. Почетком 20 вјека у Јерусалиму је било око 30.000 православних. 1917 Енглези су окупирали Јерусалим, а арабљанско израелски рат 1947 подјелио је град на јеврејски и арабљански, град је обједињен 1967. данашњи Јерусалим подјељен је на нови и стари град. Данас братство храма Гроба Господњег има 135 монаха. Игуман Свете лавре св. Саве Освећеног је лично патријарх, број вјерника је око 200.000 и већином су Арапи-Палестинци.
Руска патријаршија

Просветитељ Руса је Свети кнез Владимир ( 950-1015). Добио је на крштењу име Василије. А колективно крштење Кијевљана било је 988. Кнез Јарослав Мудри подигао је храм Св. Георгија и Свете Ирине у Кијеву 1051-54- Кијевско Печерска Лавра. 1124 У Кијеву је у пожару изгорјело 600 цркава. У одбрани руског хришћанства посебно се истакао свети Александар Невски које је 1240 побједио Швеђане. Свети Сергије Радоњешки сазидао је 1380 манастир Свете тројице код Москве. Андреј Рубљов био је иконописац и монах у манастиру Свете Тројице - Икона Свете Тројице. Московски кнез Јован Трећи велики оженио се византијском принцезом Софијом Палеолог 1472 и као симбол царства узео двоглавог орла и већ тада се јавила идеја о Москви као трећем Риму. Руска црква није прихватила одлуке Флорентинске уније. У 14 вијеку позната је секта «стригољники». У Русију је 1518 дошао Максим Грк који је исправљао богослужбене књиге, оклеветан је провео у тамници 20 година. Прекретницу у историји Руске Цркве чини Стоглави сабор који је одржан у Москви 1551 и има 100 поглавља. 1588 у Москви је боравио цариградски патријарх Јеремија други и за патријарха у Москви је 1589 поставио митрополита Јова. 16 И 17 вјек су познати као «смутноје времја». Патријарх Јов се залагао да цар буде Борис Годунов а не лажни цар Димитрије, ипак је заваладао Димитрије а Јов је смјењен и на његово мјесто постављен Грк Игњатије. Послије збацивања димитрија и Игњатије је протјеран у Литванију гдје је примио унију. Цар Петар Велики (1682-1725) био је контраверзна личност. За вријеме њега установљен је Свјатијешиј правитељствујушчиј синод који је остао до 1917, и Петар Велики је 1721 укинуо патријаршију. У Руској цркви дјеловали су велики Оци: Св.Тихон Задонски (1724-1783), Пајсије Величковски (1722-1794), Св. Серафим Саровски (1759-1833). Пајсије Величковски је приредио добротољубље на Руски језик. Св. Тихон Задонски - О истинитом хришћанству. Св. Герман Аљаски био је просветитељ Аљаске, његов манастир на острву Кодиак. Игњатије Брјанчанинов, Теофан Затворник, Св. Јован Кронштатски познати су свијету као велика свјетила Христове вјере. Послије Октобарске револуције изабран је патријарх Тихон (1917-1925). Комунисти су покушавали да направе раздор оснивајући «живу цркву». У Русији је захваљујућу безбожним реформама дошло до велике глади 1921-22. Комунисти тада пљачкају Цркву. У Петрограду је стрељан митрополит Венијамин. Комунистичка «жива црква» имала је неких бједних присталица, који су осудили на својим саборима Антонија Храповицког, тражили бијели епископат, презвитерско урављање црквом, у народу су били познати као «црвени попови». Обновљеници су имали 192 епископа и 15000 храмова. У Петрограду од 123 само им 8 парохија није припало. У јеку велике репресије настала је катакомбна црква која је постојала све до «перестројке». По Стаљиновој жељи Сергије је изабран за патријарха 1943. за вријеме Хрушчова од 22000 храмова отворено је 7000. 1998 у Русији је било 19000 парохија са око 17000 свештеника. У Москви има 428 храмова. 2003 у Русији је било 614 манастира.
Бјелорусија

Има око 10.000.000 становника. 50%Православаца, римокатолика око 19% и осталих. 1925 Ватикан је потписао конкордат са Пољском који је обухватао дио Бјелорусије, то је било тешко вријеме. 1500 Храмова је преотето, 140 спаљено. Њемачка окупација скоро је уништила Православље. 1992 У Бјелорусији је било око 600 парохија и 10 епархија, број парохија је повећан на 918. најпоштованија светитељка је преподобна Ефросинија која је рођена 1102 у кнежевској породици. Она је заштитница Бјелорусије.
Естонија

Постоји од 1991 и главни град је Таљин. Од 1996 државна власт не признаје духовну надлежност московске патријаршије. Од 90 парохија у 49 се говори естонски и њима је надлежна Цариградска патријаршија - има их око 20.000, а Руса око 7000. на челу Цариградске цркве у Естонији налати се од 1999 митрополит Стефан а на Московској патријаршији страни налази се 28 парохија и на челу је митрополит Корнелије. Неспоразуми васељенске патријаршије и московске на жалост још трају, око Естоније.
Украјинска православна црква

Аутономију добила 1990, сједиште цркве у кијеву има око 35 милиона вјерника, има 13.000 парохија, од којих московској патријаршији припада 9047. Унијати имају око 3300 парохија, католици 807, 2134 протестанти, пентикосталци 1190, јеховини свједоци 665, адвентисти 850, јудаисти 221, муслимани 395.
Руска православна загранична црква

Послије октобарске револуције (1917) између 2 и 10 милиона Руса напустило се Русију. 1921 У Сремским Карловцима одржан је први велики сабор РПЗЦ, и одатле је упућена Посланица дјеци Руске цркве. Од 1925 у Паризу ради Православни богословски институт Светог Сергија Радоњешког, на коме су били Сергије Булгаков, Антоније Карташов, Павле Евдокимов, А. Шмеман, Ј. Мајнедорф, Г. Флоровски. Из Карловаца је сједиште премјештено у Минхен (до 1948) а онда у Њујорк до данас. У Манџурији је једно вријеме живјело око 200.000 Руса и имали су 48 храмова. У Аустралији око 300.000 Руса припада РПЗЦ. Данас имају око 150.000 вјерника. Најпознатији центар им је манастир Свете Тројице у Џорданвилу, манастир Светог Јова у Минхену. РПЗЦ припада и Свети Јован Шангајски (1896-1966)
Српска православна црква

Прво масовније крштење Срба било је за вријеме цара Ираклија (610-641). Просветитељи Срба си Кирило и Методије. Пресудно за крштење свих Словена јесте стварање словенског писма. У Београду се први пут спомиње епископ Сергије 878 а прва словенска епархија била је «Величка» чији је епископ био Св. Климент. Под јурисдикцијом Охридске архиепископије биле су све епископије у Србији до 1219. Српска племена у Зети, односно Дукљи, у 9 вјеку уједињена су у Зету и краљ је био Св. Јован Владимир, њехове мошти се данас налазе у цркви код Елбасана у Албанији. За хришћанство код Срба највећу улогу има Свети Сава. Написао је Карејски типик, Хиландарски типик. Због четвртог крсташког рата када се и сама Света Гора нашла у опасности од Латина (1204-1261), Свети Сава је 1208 пренио мошти Св. Симеона из Хиландара у манастир Студеницу. Свети Сава је био архимандрит у Студеници до 1217. 1217 Стефан, Савин брат, примио је круну од папе и Свети Сава је тад напустио Србију. Отишао је до византијског цара у избјеглиштву Теодора Ласкариса и цариградског патријарха Манојла Сарантена. Ту је рукоположен за првог архиепископа Српскога. Када се из Никеје враћао у Србију у Солуну је написао Номоканон - Крмчија. Жича је одређена за сједиште архиепископије и ту је Свети Сава крунисао свог брата Стефана првовенчаног за краља. Том приликом је одржао чувену Жичку бесједу. Савином раду на осамостаљивању Српске цркве противила се Охридска архиепископија на челу са Димитријем Хоматијаном. Стефан Првовенчани се замонашио и умро као Свети монах Симон, а трећи брат Вукан је умро као монах Јован. Стефана је на прјестолу наслиједио Радослав и тада је Свети Сава отишао на прво путовање у Свету земљу 1229. 1233 Свети Сава се одрекао прјестола и за свог наслиједника предложио Св. Арсенија Сремца. 1234 Свети Сава одлази у Свету Земљу и у повратку када је боравио код бугарског цара Јована Асена 1235 умире. Краљ Владислав је његове Свете мошти пренио у манастир Милешево и 1237 ту га сахранио. Период трајања Српске архиепископије је од 1219-1346. Цар Душан се прогласио за цара 1346 и на Цвети 1346 проглашена је Српска патријаршија а први српски патријарх Јоаникије Други. Значајан је Душанов законик усвојен на сабору у Скопљу 1349 и допуњен у Серу 1354. Под утицајем Јована Кантакузина васељенски патријарх Калист бацио је анатему на српског цара, патријарха, Цркву и народ 1353. Процес измирења трајао је до доба када је дјелом српске земље владао Угљеша Мрњавчевић. Делегација монаха на челу са старцем Исаијом и јеромонахом Хикодимом Грчићем 1375 се упутила у Цариград. Послије смрти цара Душана највећи дио српских земаља ујединио је кнез Лазар Хребељановић који је преко жене Милице био у контакту са светородном лозом Немањића, он је погинуо у Косовској бици 1389. Кнеза Лазара наслиједио је син Стефан Лазаревић који је добио титулу деспота због истицања у Ангорској бици 1402. Његове задужбине су Манасија, Каленић итд. Манасија је чувена као «Ресавска школа», одатле се писменост ширила чак и у далеку Русију. Познато дјело Стефана је «Словољубве». Један од посљедњих српских деспота био је Ђурађ Бранковић (1427-1456). Одбио је примити унију са католицима. Српска деспотовина је пала 1459, Босна 1463, Херцеговина 1482, Црна Гора 1499. Обновљена Пећка Патријаршија трајала је од 1557-1766, кључну улогу у обнови је одиграо Мехмед паша Соколовић и његов брат Макарије постао је први патријарх (1557-1571). 1594 Срби су дигли устанак у Банату, 1597 у Херцеговини. Синан Паша је 1594 на Врачару спалио мошти Св. Саве. Патријарх Пајсије Јањевац (1614.-1647) написао је Житије и Службу светом Симону. 1690 Под Арсенијем Трећим Црнојевићем била је велика сеоба, када је са њим преко Саве и Дунава прешло 40000 Срба, а сличну судбину Срби су доживјели и под патријархом Арсенијем Четвртим Шакабендом (1728-1737). Посљедњи патријарх Србин на престолу Пећке патријаршије био је Василије Бркић (1763-1765), наслиједио га је Калиник Други (1765-1766) Грк. Од 1766 до 1920 била је укинута српска патријаршија.
До 1830 у Србији су епископи били Грци и био је Грчки језик богослужбени. 1830 Турска је признала Србима државност а 1831 Цариградска патријаршија српској цркви аутономију. Први митрополит обновљене Србије био је Мелентије Павловић (1831-33), иза њега био је Петар Јовановић (1833-1859), па Михаило Јовановић (1859-1881 и 1889-1898). Србија је на међународном Берлинском конгресу 1878 призната, Србија је постала краљевина 1882 на челу са Миланом Обреновићем.
Карловачка митрополија

Прву организацију Српске цркве у Аустроугарској извршио је избјегли патријарх Арсеније Трећи Чарнојевић на основу привилегија које је добио од цара Леополда првог. Први назив је Крушедолска митрополија а послије Карл. митр. Када је царица Марија Терезија укинула потиско - поморшку границу око 100.000 Срба одселило се у Русију између 1752 и 1764. У борби за очување Православља у Карл. м. посебно су се истакли митрополит Павле Ненадовић (1749-1768) и Стефан Стратимировић (1790-1836). За вријеме митр. Јосифа Рајачића митрополија је постала патријаршија (1842-1848-1861)
Црногорска митрополија

1499 Турци су сломили отпор Црнојевића. У бици код Царева Лаза 1712 Црногорци су побједили Турке. У смутном времену појавио се Шћепан Мали. За вријеме њега митрополит је био Сава а њега је наслиједио Арсеније Пламенац (1781-1784) а њега је наслиједио Петар први Петровић - Свети Петар Цетињски. Митрополит Петар Други Петровић Његош писац је Горског Вијенца, Луче Микрокозме. Митрополита Његоша наслиједио је кнез Данило (1851-1860) 1920 Црногорска митрополија је ушла у састав Српске патријаршије.
Православље у Далмацији

Крка, Крупа и Драговић центри. 1718 Далмација је дошла под Млетачку власт и млечани су све православне потчинили филаделфијском епископу који је био унијат. 1750 Срби из Бенковца изабрали су себи за епископа Симеона Кончаревића. 1810 Добили се за епископа Бенедикта Краљевића. 1828 Длматинска је епископија дошла под јурисдикцију карловачке митрополије. Истакао се Јосиф Рајачић, Стефан Кнежевић и Никодим Милаш.
Босна и Херцеговина

Послије укидања Пећке патријаршије Црква у Босни потпала је под јурисдикцију цариградске патријаршије. Сава Косановић је први босански митрополит (1881-1885), нарочито га је у раду ометао Бењамин Калај.
Стара Србија

1871 У Призрену је основана Богословија.
Цариградска патријаршија је 1920 издала Томос српској цркви о сагласности за поновним васпостављањем патријаршије. На архијерејском сабору у Сремским Карловцима 30 августа 1920 Српска црква се уздигла на ниво патријаршије. Први патријарх био је Димитрије Павловић (1920-1930), други Варнава Росић (1930-37)- за вријеме њега доније устав. Гаврило Дожић (1938-1950) саградио интернат за студенте богословског факултета. У другом свјетском рату убијено је 515 свештеника, као и епископи Петар дабробосански, Платон бањалучки, Горазд чешкоморавски, Сава горњокарловачки. Патријарх Гаврило био је затворен у Дахау. Послије Другог свјетског рата комунисти су Цркви одузели 70.000 хектара земље, 1180 зграда. Викентије (1950-1958)- 1952 богословски факултет је избачен са Београдског универзитета, патријарх је изненада умро 1958?- Македонско црквено питање. Герман (1958-1990-91) Сазидана нова зграда Богословског факултета. Расколи у Америци и Македонији. Павле (1990-) Превазиђен раскол у Америци. Обновљена богословија на Цетињу. Српска Црква има 32 епархије, 3578 парохија, 204 манастира, 1900 свештеника 230 монаха, 1000 монахиња, седам богословија, три богословска факултета. Према попису из 2002 Србија има 7498000 становника- православних 6371584, римокатолика 410978, муслимана 239658, протестаната 80837, јевреја 785.
Румунска православна црква

Св. Андреј Првозвани посијао прво сјеме Хришћанства на том простору. Прво масовно крштење било у првом и другом вијеку. Св. Никита из Ремезијане из петог вијека велики мисионар. Св. Јован Касијан рођен је око 365 и порјеклом из Добруџе на ушћу Дунава- «Монашке установе». Молдавску митрополију основао је кнез Драгаш, а молдавска престоница била је град Серес а на крају Јаши. Манастир Куртеа де Арђеш 1517 основан. Кијевски митрополит Петар Могила био је порјеклом из Молдавије. Написао је «Православно исповедање». Од 18 вјека у Румунију се уводи Румунски језик а најзаслужнији су за то Варлаам и Доситеј који су Служебник превели на Румунски 1679. 1822 Турци су им дозволили да могу бирати своје владаре. 1859 Молдавија и Влашка су се ујединиле у Румунију и први Румунски кнез био је Александар Куза (1859-1866). 1865 Прогласили су аутокефалност. 1878 На Берлинском конгресу Румунија је призната. По одлуци Букурештанског мира (10 августа 1913) Румунија је добила Добруџу а по Париском мировном уговору (1919) добила Буковину, Трансилванију, дио Баната и Бесарабију. Андреј Шагуна (1848-1873) један је од најпознатијих епископа. Буковинска митрополија основана је 1402. Румунска патријаршија проглашена је 11 фебруара 1925, први патријарх био је Мирон. Свети Никодим Тисмански из 15 вјека (порјеклом Србин) основао је манастире Водице и Тисман. 1958 у Румунији је било око 10.000 монаха. Манастир Њамц подигнут је 1407. 1688 Појавила се Библија на Румунском језику. Димитрие Станилое један од најпознатијих теолога. Данас у Румунији има 13.079 парохија, 401 манастир, 9438 свештеника, 2483 монаха, 4123 монахиње, 14 факултета са 8000 студената, 37 богословија 8 и 12000 вјероучитеља!
Бугарска православна црква

Свети апостол Павле основао је прве црквене општине. Најстарије епископске катедре Филиополис (Пловдив) и првим епископом Јермом. Адријанопољ имао своје страдалнике. Племе Беси су живјели у области Родопа и њихов просветитељ је епископ Никита из Ремезијана (Бела паланка. Свети Никита крштавао је и Готе, Дачане и Ските. Илирик је до 752 припадао Риму. Кана Аспарух био је први владар Бугара половином 7 вјека. Сједиште је било град Плиска (данас Шумен). Кнез Борис је прихватио вјеру 864. Борис-Михаило се 866 обратио папи Николи са 106 питања, папа му је одговорио по Павлу Поулонском и Формозу Портском. Фотије 867 пише о незадовољству што су латински мисионари у Бугарској. Први бугарски архиепископ био је Јосиф. Кирило и Методије су учврстили хришћанство међу Бугарима. За вријеме цара Симеона (893-927) престоница била Преслав. Патријарх цариградски Никола Мистик крунисао је Симеона за цара. Патријаршија је проглашена 919. а први патријарх Леонтије. Најпознатији охридски епископ био је Теофилакт. Трновска патријаршија (1253-1393). Охридска архиепископија укинута је 1767. Монах Пајсије (1722-1798) почиње националну обнову Бугара. У Бугарској је вршена јелинизација. Јосиф Брадати из Рилског манастира (1690-1750) нарочито се опирао јелинизацији. 1860 бугарски епископ Иларион не спомиње цариградског патријарха на литургији. 27 Фебруара 1870 султан Абдул Азис издао ферман да је Бугарска егзархија самостална црква. Први егзарх Антим Видински (1816-1888). Раскол са цариградском патријаршијом трајао 73 године до 22 фебруара 1945. Патријарх Кирило (1953-1971), патријарх Максим (1971-) Светитељи- Кнез Борис, Св. Климент, Св. Јован Рилски. 1969 Прешли су на григоријански календар. Имају 123 манастира, 105 монаха, 150 монахиња, 4720 храмова, 500 капела, 1350 свештеника. 1992 митрополит Неврокопски Пимен основао је свој Свети синод, и тај раскол још траје.
Грузијанска православна црква

Пресвета Богородица требала је да иде у Грузију, али јој се јавио Христос и рекао да пошаље Његов Лик по Светом Андреју Првозваном. Просветитељка је Света Нона- Нина. Исцјелила је дијете цара Миријана и царицу такође. Узима се да је самосталност грузијске Цркве добијена од Антиохијске цркве 476. Степен патријаршије добила је 1010. аутокефалију су изгубили 1811, поново су повратили аутокефалију 1917 а ранг патријаршије им је признала Васељенска патријаршија 1990. Грузијански народ имао је трагичну историју. 1920 Ватикан је хтио унију Грузини одбили. Добијали су помоћ из Русије. Свети Јован Мангилски основао је по један манастир у Осетији и Дагестану. Гајоз Бараташвили архиепископ Моздока сматра се просветитељем Осета. Михетски собор (Живоносни стуб) мајка је свих грузијанских цркава. – у том храму се чува огртач Господа Исуса Христа. Сионски собор храм у Тбилисију из 5 вјека- у њему се чува крст свете Нине. Ивирон на Светој Гори је Грузијански манастир кога је основао грузијански монах Јован Ивер 980. Светитељи: Свети Јефтимије Иверски, Свети Иларион Чудотворац, Свети Григорије, цар Арчил, Свети Або, царица Кетеван, Григорије Парадзе.

Самосталне цркве
Кипарска православна Црква

Послије смрти архиђакона Стефана у Светом писму се спомиње да су многи хришћани побјегли и на Кипар. Око 45 апостол Павле и Варнава стижу на Кипар, када је у Пафу крштен проконзул Сергије Павле. По предању на Кипар је избјегао Четверодневни Лазар. Варнава и Марко су остали да проповједају на Кипру, Варнаву су каменовали у близини града Саламине и Марко га је сахранио. Трећи Сабор је потврдио самосталност Кипранске цркве. На првом васељенском сабору учествовали су епископ Кирило из Пафа, Геласије из Саламине и Свети Спиридон из Тримитунта. Изразит антијеретички писац био је Епифаније из Саламине- Панарион (кутија са лијековима). 1191 Крсташи су освојили Кипар и Енглези су га дали на управу римокатоличком реду Темплара., исте године је дошло до побуне и Ричард је дао продао острво јерусалимском краљу Гијому Лузинијану, под франачком влашћу остао је до 1489 када га преузимају Млечани. Латини су у Левкосији поставили свог архиепископа 1220. Турско ропство трајало је од 1571-1878.1878 Предат је Кипар Енглезима. 1925 Кипар је проглашен енглеском колонијом, Кипрани се боре за слободу, устанак је угушен 1931. 1948 На чело цркве дошао Макарије Други и те год. је основан Савет етнархије. 1950 Изабран је за архиепископа Макариос Трећи. 1955 На Кипру устанак. 1956 Макариоса су Енглези одвели на Сајшелска острва у индијском океану и тек су му следеће године допустили да се врати. 1959 Макариос је изабран за предсједника Кипра, а 15 августа 1960 проглашена је Република Кипар. 20 Јула 1974 на Кипар се искрцала Турска војска и заузели су 37% Кипра. Светитељи: Свети Варнава, Лазар Четверодневни, Св. Тит, Спиридон Тримитунсски, Епифаније Кипарски. Манастири: Ставровуни(Часног Крста), Светог апостола Варнаве.

Јеладска архиепископија

Апостол Павле је око 50 године ту проповједао, лично је основао црквене општине у Филипима, Солуну, Верији, Атини, Коринту. Најпознатији ранохришћани су Димитрије Ареопагит, Димитрије и Нестор... 963 Св. Атанасије Атонски основао је Свету Гору уз помоћ цара Никифора Фоке. Четврти крсташки рат срушио је Византију од 1204-1261.У 14 вјеку дошло је до сукоба са западном схоластиком, и углавном се водио између Светог Григорија Паламе и Варлаама и Акиндина. Свети Козма Етолски био је чевени чувар православља за вријеме Туркократије. 1829 Турска је признала Грчкој независност. 1833 Проглашена је монархија и први краљ је био Отон први, Баварац. 1833 Грчка Црква је прогласила аутокефалију а Васељенска патријаршија је признала 1850. 1922 Био је велики прогон Грка из Мале Азије, пре протјеривања у Малој Азији је било 2.500.000 Грка, 2232 храма, 2177 школа. Јермени су у Грчкој 1933 саградили храм Св. Георгија у Атини. Католичка црква има 212 храмова. Има око 150000 Турака- 205 џамија.

Пољска православна црква

1413 Године склопљен уговор између Литваније и Пољске. 1385 Кнез Јагело се јавно одрекао православне вјере и од 1387 римокатолицизам је главна вјера у Пољској. За вријеме краља Сигисмунда Трећег (1587-1632) и Владислава Четвртог (1632-1648) православнима је било нарочито тешко. У борби за очување правослаља нарочито се истакао кнез Константин Острожски (1527-1609) - штампао је «острожку Библију». Лвовско братство (од 1585) и Вилнско братство свим су се силама борили за православље. Свети Атанасије Брестски пострадао је од језуита 1648. Приликом подјеле Пољске 1772 када је Русији припао већи дио у Православље се вратило око 8.000.000. када је Пољска призната 1918 имала је око 5.000.000 православаца. Од 1500 храмова католици су преотели 500. 1938 порушено је око 100 православних храмова. 1943 Убијен је митрополит Алексије. Данас има око 700.000 православаца.

Чехословачка православна црква

Плод мисионарског рада Свете браће Ћирила и Методија а на захтјев Светог Растислава (855-870). 864 Крштен је чешки кнез Боривој и његова жена Људмила. Наишли су на отпор латинских свештеника. Света браћа су ишла у Рим и понијели су мошти Светог Климента. Мађари су 907 уништили Моравску државу. Јован Хус +1414 је оличење буђења националног духа.1451 У Цариграду је био чешки свештеник Контантин Ангелик и са собом је понио «књигу вјере», 1453 Цариград пао и везе прекинуте. Послије смрти Јана Хуса и Јеронима Прашког везе Чеха са Римом су прекинуте, неки свештеници су били рукополагани од православног епископа у граду Мултанску. 1620 Аустроугари су савладали Чехе и они су 300 година били под њима. 1910 у Чешкој је било десетине хиљада православних. Православна црква у Словачкој потпала је под јурисдикцију СПЦ 1921. 1649 У Словачкој је била од језуита наметнута Ужгородска унија. Епископ Горазд је стрељан 4 септембра 1941 и тјело му је спаљено. 1946 СПЦ је дала сагласност ра РПЦ може постављати своје епископе у Словачкој. 1950 Сабор од 820 делегата одбацио је Ужгородску унију из 1649. У Карловим Варима 1948 отворена је богословија. Светитељи: Св. Јован, Света Људмила, Вацлав, Проокопије Сазавски.Чехословачка Црква има око 200.000 вјерника, 245 парохија, 216 храмова, 140 свештеника.
Финска православна црква

Један од просветитеља Финске је Св. Хенрих из Упсале, око 1160. Јован Први је 1286 изабран за епископа Финске. Највећи представник финског протестантизма је Михаило Агрикола (1512-1557). 1593 Сабор у Упсали прихватио је Аугзбуршко исповједање вјере и тим је протестантизма учвршћен у Финској. У Финску је хришћанство прије стигло из Русије, монах Сергије је оснивач чувеног манастира Валаам на острву језера Ладога, Сергија је наслиједио Свети Герман, Валаам је основан 922. 1240 Католички бискуп Томас предводио је Швеђане и Финце у походу на Новгород, Александар Невски их је савладао на ријеци Неви. Сљедећи напад био је 1242 и опет их је побједио Александар Н. 1806 Финска је потпала под Руску власт и тако је било до 1917. Свети Герман је 1793 кренуо у мисију на Атлеутска острва и тамо провео 14 година. 1780 На Финском језику су се појавили први текстови црквених дјела. Тихон руски је признао аутокефалност Финске цркве 1918, а 1923 потпала је под јурисдикцију васељенске патријаршије. Послије Другог свјетског рата Црква у Финској је изгубила 90% имовине и око 70% вјерника. Данас у Финској има око 70.000 православних.
Синајска архиепископија

Синај је данас у границама Египта. Око 310 пострадала је Света великомученица Екатерина. 330 Царица Јелена саградила је малу Цркву, ту се послије подвизавао Свети Нил Синајски.Улазна врата манастира Свете Екатерине стара су 1400 година.Синајски светитељ је Јован Лествичник, наш Свети Сава је посјетио Синај 1234. У Синајском манастиру има сачуваних око 4000 списа. Синајска архиепископија практично обухвата манастир Свете Екатерине у ком живи око 20 монаха.

Православна Црква у Америци

Кристифор Колумбо је открио Америку 1492. Највећи старосједиоци Америке су Ацтеки, Маје и Инке. Ацтеки живе у долини Мексика.Маје су номади. Инке су насељавали подручје Еквадора., Перуа, Боливије, Чиле и Аргентину. Педро из Кордове сматра се најистакнутијим доминиканским мисионарем у Америци. Петар Ганд је мисионарио међу Ацетецима. Православна мисија у Америци кренула је од 1794 преко Атлеутских острва. Григорије Шелихов, руски трговац био је проводник вјере на Аљасци. 1793 монаси Валаама на челу са Јоасафом и монахом Германом стигли су на Кодијак. Јеромонај Јувеналије је 1795 мученички пострадао. Јован Венијаминов је био велики мисионар- превео на атлеутски «Пут у Царство небеско». 1867 Аљаска је продата Америци.1812 Сазидан је први православни храма на подручју Америке у Фор Росу, Калифорнија. 1867 Грци су основали своју цркву у УСА. Срби саградили свој храм у Џексону 1894. 1970 Московска патријаршија признала је аутокефалност Православној цркви у Америци. Данас Грчка архиепископија у Америци има 535 парохија, Америчка п. Црква 528 парохија, антиохијска архиепископија 107 парохија.

Јапанска православна црква

Просветитељ Јапанаца је Николај Касаткин (1863-1912), проглашен за Светитеља 1970. и њему је посвећен храм у Нагасаки. Превео је јапански Свето писмо и богослужбене књиге. Његова дјела: Писма из Јапана, Јапан и Русија. Крстио је љекара Сакаја и свештеника Саваба 1865.Средиште мисије је Токио, први православни свештеник Јапанац Павле Сабас (1875), а први епископ Јапанске цркве сам Николај 1880. 1890 у Токиу је подигнузт храм- Николај-до. Аутономију је стекла 1970 и први епископ био је Владимир, а од 1972 јапанац Теодосије.. православних Јапанаца има око 40.000 хиљада

Албанска православна црква

Стекла самосталност 1937. Албанци се дјеле на два племена Геге и Тоски. Град Драч је једно од најстаријих хришћанских сједишта. Свети Климент и Наум су учвршћивали вјеру. 1479 Пала је под Турке, посљедњи отпор им је дао тада Ђорђе Кастриот- Скендербег. 1913 Албанија је призната као независна кнежевина, а краљевина је проглашена 1928, први краљ Ахмед Зогу. Први поглавар био је Христифор 1937-1949. пред други свјетски рат Албанија је имала 250.000 православних, 354 храма.Под Енвером Хоџом Цркви није било лако. Од 1967 до 1990 у Албанији је забрањен сваки вид вјерског живота. Православци данас чине 25% становништва Албаније.
Дохалкидонске цркве

Коптска црква

Египћани су потомци Нојевог сина Хама. Света породица је бјежала у Египат. Ту је мисионарио апостол Марко. Египат је колјевка монаштва - Свети Антоније, Пахомије, Макарије... 451 Евтих је осуђен ха Халкидонском сабору као и александријски архиепископ Диоскор. Ел Хаким (996-1021) срушио је око 3000 храмова. У 10 вјеку основан је Каиро. Од 13 вјека тамо дјелују и католици. Међу коптима данас има око 105.000 унијата. Копти себе сматрају православнима. Руси су се приближили Коптима уз Порфирија Успенског. Копти данас заступају умјенерено монофизитство. Евтиха сматрају јеретиком с Диоскора светитељем. Познати храмови су Ал Моак, Свети Сергије, Свети Меркурије. Богослужбени је

Назад на врх Go down

Назад на врх


 
Permissions in this forum:
Не можете одговорити на теме у овом форуму