Шта је православље,срж православља

Go down

Шта је православље,срж православља Empty Шта је православље,срж православља

Порука  Sveto Pravoslavlje on 16th December 2009, 13:11

Шта је Православље?

Блажени Аверкије Џорданвилски



Прве недеље Великог Поста, наша Црква слави победу Православља, победу Истинског Хришћанског учења над свим кривљењима и извртањима, према томе – јересима и лажним учењима.

Друге недеље Великог Поста као да је ова победа Православља поновљена и продубљена у вези са прослављањем и помињањем једног од највећих стубова Цркве, Јерарха Григорија Паламе, Архиепископа Солунског, који је својом благодатном речитошћу и примером високо подвижничког личног живота, посрамио лажне учитеље који су се усудили да одбаце саму суштину Православља, подвига молитве и поста, који просветљују људски ум светлошћу благодати и чине га причесником божанске славе.

Авај! Како мало људи има у нашем времену, чак и међу образованим, а сада чак и међу савременим „богословима“ и оних у чину свештенства, који исправно схватају шта је Православље и где лежи његова суштина. Они прилазе овом питању на један потпуно спољашњи, формални начин и решавају га превише примитивно, чак наивно, превиђајући његове дубине у потпуности и уопште не видећи пуноћу Православних духовних садржаја.

Упркос површном мишљењу већине, Православље није само једна од много „хришћанских конфесија“ које сада постоје, или како се изражава овде у Америци, „деноминација“.

Православље је истинито, неискварено, неизопачено било каквим људским софизмима или проналасцима, изворно учење Христово у свој његовој чистоћи и пуноћи – учење вере и побожности, која је живот према Вери.

Православље није само збир свих догми прихваћених као истинитих, на чисто званични начин. Истински Православни Хришћанин није само онај који мисли на Православни начин, већ онај који осећа према Православљу и живи Православно, који тежи да оваплоти истинито Православно учење Христово у свом животу.

„Речи које вам Ја рекох, Дух су и живот су“ – овако је Господ Исус говорио Својим ученицима о Свом божанском учењу. (Јован 6:63) Због тога, учење Христово није само апстрактна теорија, одсечена од живота, већ дух и живот.

Према томе, само онај који мисли Правсолавно, осећа Православно и живи Православно може се сматрати Православним у стварности.

У исто време, човек мора да схвати и памти да Православље није само и увек, оно што се званично назива „Православним“, јер у нашим лажним и злим временима појављивање свуда лажног, псеудо-Православља које подиже своју главу и које је успостављено у свету, једна је изузетно тешка, али нажалост, већ неоспорна чињеница.

Ово лажно Православље свирепо тежи да собом замени истинско Православље, као што ће у своје време Антихрист тежити да собом истисне и замени Христа.

Православље није само нека врста чисто земаљске организације, која је вољена патријарсима, епископима и свештеницима који држе службу у Цркви, која се званично назива „Православном“.

Православље је мистично „Тело Христово“, чија је Глава Сам Христос. (уп. Еф. 1:22-23; Кол. 1:18;24) и које у свом саставу садржи не само свештенике, већ и све оне који истински верују у Христа, који су ушли на законит начин кроз Свето Крштење у Цркву, коју је Он основао, оне који живе на земљи и оне који су се упокојили у Вери и побожности.

Православна Црква није никаква врста „монопола“ или „посла“ свештенства, како мисле незналице и они који су туђи духу Цркве. Она није очевина овог или оног јерарха или свештеника.

Она је блиско исплетена духовна заједница свих оних који истински верују у Христа, који теже да на свети начин очувају заповести Христове, са јединим циљем да наследе вечна блаженства која је Христос Спаситељ припремио за њих, и који ако греше из слабости, искрено се кају и теже да „роде родове достојне покајања“ (Лука 3:8).

Црква, истина је, не може бити потпуно уклоњена из света, јер људи који улазе у Њу, и даље живе на земљи, и према томе „земаљски“ елемент у Њеном саставу и спољашња организација је неизбежна; ипак, што има мање овог „земаљског“ елемента, биће боље за њене вечне циљеве. У сваком случају, овај „земаљски“ елемент не би требао да замрачи или потисне чисто духовни елемент – ствар спасења душе за вечни живот – због чега је Црква била и основана и постоји.

Први и основни критеријум, који можемо користити као водич у разликовању Истините Цркве Христове од лажних цркава (којих сада има веома много!), је чињеница да је Она сачувала Истину нетакнутом, неискривљеном људским софизмима, јер је према Речи Божијој „Црква стуб и тврђава Истине“ (1.Тим.3:15), и према томе у Њој не може бити никакве неистине, лажи. Свака црква која у свом имену званично проглашава или потврђује било какву неистину, већ није Црква.

Не само највиши служитељи Цркве, већ и верујући миријани (људи у свету) морају избегавати сваку лаж, сећајући се Апостоловог упозорења: „Зато одбаците лаж, и говорите сваки истину са својим ближњим“ (Еф. 4:25), или „Не лажите један на другог“ (Кол. 3:9).

Хришћани морају увек да се сећају, да рема речима Христа Спаситеља, лаж је од ђавола, који је „лажов, и отац лажи“ (Јован 8:44). И тако, где постоје лажна учења, тамо нема Истинске Цркве Православне Христове!

Уместо Ње, ту је лажна црква коју Свети Визионар живо и јасно описује у својој Апокалипси као „велику курву, која седи на водама многима, с којом се курваше цареви земаљски“ (Откр. 17:1-2)

Чак и у Старом Звету код Пророка Божијих, видимо да је неверност Истинитом Богу, често представљена сликом прељубе (види, нпр. Јез. 16:8-58; или 23:2-49;). И застрашујуће је за нас не само да говоримо, већ и да мислимо, да у нашим безумним данима морамо да примећујемо немали број покушаја да се Истинита Црква Христова претвори у „јавну кућу“ – и ово није само у горе наведеном фигуративном значењу, већ и у буквалном смилу те речи, када је тако лако да се човек оправда, када се прељуба и свака нечистота чак и не сматрају за грехе!

Видели смо пример у такозваној „Живој Цркви“ у „обновљенцима“ у нашој несрећној отаџбини након Револуције, а сада у лицу свих савремених „модерниста“, који теже да олакшају благи јарам Христов (Матеј 11:30) себи и да издају целокупну аскетску грађу наше Свете Цркве, озакоњујући сваки грех и моралну нечистоту. Говорити овде о Православљу, наравно, није ни на који начин исправно, упркос чињенице, да су догме Вере остале нетакнуте и неоштећене!

Истинско Православље, са друге стране, туђе је свакој врсти мртвог формализма. У њему, нема слепог придржавања „слову закона“, јер је Православље „дух и живот“. Где из спољашње и чисто формалне тачке гледишта, све изгледа прилично исправно и строго законски, не мора да значи да је све тако у стварности. У Православљу не може бити места за Језуитску казуистику; ту омиљена изрека светских правника не може бити примењена: „Човек не може згазити закон – он мора ићи около“.

Православље је Једна и Једина Истина, чиста Истина, без икаквих примеса, или и најмањег трага лажног учења, лажи, зла или преваре.

Најважнија ствар у Православљу је подвиг молитве и поста, који Црква посебно велича током друге недеље Великог Поста као „чудесног мача“ са две оштрице, којим ударамо непријатеље нашег спасења – мрачне демонске силе. Управо кроз овај подвиг, наше душе су просветљене благодатном божанском светлошћу, како учи Свети Григорије Палама, који је победоносно слављен од Свете Цркве, у другој недељи Великог Поста.

Славећи његов свети празник, Црква призива овог чудесног Јерарха, „проповедника благодати“, „светионика Светлости“, „проповедника божанске Светлости“, „непокретног стуба Цркве.“

Сам Христос Спаситељ је нагласио велики значај подвига молитве и поста, када су Његови ученици видели себе неспособним да изагнају демоне, из несрећног дечака који је био поседнут. Рекао им је јасно: „Овај род (демона) изгони се само молитвом и постом“ (Матеј 17:21).

Тумачећи овај стих у јеванђелској проповеди, наш велики отачки богослов-подвижник, Јерарх Теофан Затворник пита: „Можемо ли да сматрамо да тамо где нема молитве и поста, већ постоје демони?“, и одговара: „Можемо. Демони, када улазе у особу не јаве увек свој улазак, већ се крију, тајно учећи своје домаћине сваком злу и окрећући их од сваког добра. Та особа може бити убеђена да он сам све ради, док он само испуњава вољу својих непријатеља. Само се прихвати молитве и поста и непријатељ ће одмах отићи, и чекаће негде друго за прилику да се врати; и он ће се заиста вратити ако су молитва и пост ускоро напуштени“ („Мисли за сваки дан“)

Из овог се може извући директан закључак: где су пост и молитва запостављени, занемарени или потпуно остављени по страни, тамо нема трага од Православља – тамо је обиталиште демона, који третирају човека као своју патетичну играчку.

Гледајте дакле, где води савремени „модернизам“, који захтева „реформу“ у нашој Православној Цркви! Сви ови слободоумни мислиоци са својим лакејима, који теже да омаловаже значај молитве и поста, међутим колико год да вичу и проглашавају своју наводну верност догматском учењу наше Православне Цркве, не могу се сматрати стварно Православним, и показују се као одступници од Православља.

Увек ћемо се сећати да по себи потпуно формално Православље, нема циљ ако нема „дух и живот“ – а „дух и живот“ Православља је прво и пре свега у подвигу молитве и поста; штавиште, изворно учење које Црква предаје схвата се као уздржање у сваком погледу, а не само као одбијање да се узима масна храна.

Без подвига такође нема ни Истинског Хришћанства, то јест, Православља.

Погледај шта Христос, Први Подвижник, Сам говори: „Ко хоће за Мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој, и за Мном иде.“ (Марко 8:34)

Истински Хришћанин, Православни Хришћанин, само је онај који тежи да се угледа на Христа у ношењу крста и који је спреман да се распне у Име Христово. Свети Апостоли јасно уче ово.

Тако Апостол Петар пише: „Него ако добро чинећи муке трпите, ово је угодно пред Богом. Јер сте на то и позвани, јер и Христос пострада за нас, и нам остави углед да идемо Његовим трагом.“ (1.Пет 2:20-21)

Управо на потпуно исти начин, Свети Апостол Павле понавља у својим посланицама, да сви истински Хришћани морају бити подвижници, а аскетски подвиг Хришћанина, садржи се у распињању себе ради Христа: „А који су Христови, распеше тело са сластима и жељама.“ (Гал. 5:24)

Омиљени израз Светог Павла је да се морамо распети са Христом, да би и устали са Њим. Он ово истиче ову мисао у различитим његовим изрекама у многим од његових посланица.

Видите, према томе, да човек који воли да проводи време уживајући и не мисли о само-одрицању и само-жртвовању, већ се постојано ваља у сваком могућем телесном задовољству и уживању је потпуно не-Православан, не-Хришћанин.

У погледу овога велики подвижник Хришћанских древних времена, Свети Исаак Сирин, добро учи: „Пут Господњи је свакодневни крст. Нико се не уздиже ка небесима живећи лагодно (тј. удобно, безбрижно, самозадовољно, без борби).

А знамо где завршава такав пут. (Дела, стр.158) То је онај „широки и пространи пут“, који, по речима Самог Господа, „води у пропаст“ (Матеј 7:13)



Ово је дакле Православље, или Истинито Хришћанство!


Последњи изменио Sveto Pravoslavlje дана 16th December 2009, 20:35. измењено укупно 1 пута

Назад на врх Go down

Шта је православље,срж православља Empty Re: Шта је православље,срж православља

Порука  Sveto Pravoslavlje on 16th December 2009, 13:18

Православно Хришћанство – Православље



Бог је открио истину људима и није их оставио без пута којим они могу да достигну Истину, живећи и умирући за њу. Људима је дат велики и неовоземаљски дар - дар Хришћанства.

Хришћанство је жива веза између Бога и човека који верује и нада се у Бога.

Хришћанска вера и нада у Бога јесте сила коју не може да победи ни пакао. Хришћанска вера је жива заједница оних који чезну за Истином Божијом, који чезну за Богом у Његовој пуноти. Јединство и сабрање Хришћана у хришћанској вери јесте Црква - заједница Бога и човека коју је Христос дошао да оствари. Сама реч "Црква" управо и значи - заједница.

Да бисмо почели да разумевамо такву тајну као што је Црква - коју је Бог даровао људима за духовно усавршавање и спасење - морамо претходно потпуно одбацити сваку пред-идеју о томе шта реч "Црква" значи у њеној модерној употреби. То морамо учинити, јер у овом времену свеопштих религијских по-дела и разградње ми имамо потпуно погрешну слику о томе шта је то Црква.

Црква Христова није пука земаљска институција. Црква Христова је Тело које се састоји од људи који верују, исповедају и клањају се Богу Живоме. Хришћанска Црква, онако како је изворно схватана од њеног почетка, састоји се од два неразделива дела: Цркве у овом свету и Цркве на Небесима, у Царству Божијем. У Хришћанству нема поделе на земаљску и небеску стварност. Земаљска Црква управо из тог свог јединства са небеском Црквом непрестано прима благодат и управо то јединство јесте оно што омогућује људима непосредно општење са Богом и Царством Божијим.

Земаљска Црква (Црква у овом свету) јесте заједница верних који се заједнички боре и заједнички страдају за Христа. Небеска Црква јесте заједница на Небесима којој припадају они Хришћани који успешно завршише своју земаљску борбу и достигоше до Христа.

Обе Цркве јесу Једна Црква у којој се узајамно прожимају овај свет и Царство Божије. После Свог Васкрсења, Христос је, пред Своје Вазнесење на небо, рекао апостолима:

"Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа" (Мт. 28,19).

Апостоли и други ученици Христови су, после, Вазнесења Христовог, из Јерусалима отишли на све четири стране света да би свему свету проповедали истину Христову: апостоли Петар и Павле су проповедали Христа у Грчкој и Риму, апостол Марко у Етиопији, апостол Тома у Индији, апостол Андреј у Русији и Румунији, Аристовул у Енглеској. Будући у једном уму и једној души, учили су једној Вери и једној Истини.

Тако је, у апостолска времена, била установљена Црква Христова. Једна од најбоље чуваних тајни коју овај свет упорно скрива од људи јесте чињеница да та и таква изворна Црква, поз-ата као Православна Црква, још увек постоји и да данас још увек чува тај древни и изворни, апостолски и неовоземаљски дух ране Цркве. Чак и у ова последња времена, Православна Црква још увек чува изворно богослужење и учење Цркве Христове, онакве каква је она била на почетку. Разлог због кога је Православна Црква Христова преживела готово две хиљаде година до данас и живеће до краја времена јесте то што Божија Истина, која је у њој, надилази простор и време.

Циљ Цркве јесте да сједињује сваког човека понаособ и заједно све људе са Богом у духовну и вечну заједницу која надилази телесну смрт. Циљ Цркве је да открива вечни живот људима, да даје чврсте доказе тог живота, да стварно и видиво пројављује хришћанску веру, да изграђује темеље и зидове, свод и кров те вере, да изнутра уређује и украшава храм те вере.

Зраци духовнога света и данас просијавају кроз сваку реч Светога Пи-сма као што су сијали током читаве двехиљадегодишње историје Цркве. Хришћанство је широм отворило врата Царства Божијег, и то у толикој мери да га је већ погрешно и даље звати "религијом", будући да то може навести људе да бркају богоустановљено Хришћанство са човекоустановљеним религијским институцијама овога света.

Хришћанство је Откривење, Божије Откривење онима који љубе Истину Божију, истинољупцима Божијим. [1]

Назад на врх Go down

Шта је православље,срж православља Empty Re: Шта је православље,срж православља

Порука  Sveto Pravoslavlje on 16th December 2009, 13:20

Хришћани – истинољупци Божији



Оне који су прихватили Христа као живу Личност, као Оваплоћеног Бога и који су ходили путем Истине, Истине коју је Он открио човеку, овај свет је увек проглашавао за "неприлагођене" и "отпаднике". Још од времена када је Христос ра-апет, овај свет Хришћане сматра "непријатељима народа".[1] Ти "непријатељи народа" и љубитељи Истине Божије звали су се и зову се - Хришћани.

Овдашњи пагански свет је одбацио прве Хришћане, прогонио их, мучио и убијао, чиме је испуњено Христово божанско пророштво: "Ако вас мрзи свет, знајте да је мене омрзуо пре вас. Када бисте били од света, свет би своје љубио, а како нисте од света него вас ја изабрах од света, зато вас мрзи свет" (Јн. 15,18-19).

Да би избегли прогоне први Хришћани су се скривали у катакомбама - местима на којима су сахрањивани мртви - где су се молили у тајности, потпуно одвојени од света. Они су живели у непрекидном ишчекивању мучеништва, због чега су непрестано духовно бдели, припремајући се за Царство Божије. Они нису марили за земаљска богатства, угодности и част, јер су их стра-дање и близина мучеништва потпуно ослобађали таквих брига. Они нису имали приватне својине, а све што су имали било је заједничко. Једном речју, они су били "једно срце и једна душа" (Дела ап. 4, 32) и нису били од овога света.

Згариште спаљенога Рима се још увек димило када је римски цар Нерон дошао на идеју да оптужи Хришћане за под-метање пожара и да бес народа стиша крвљу Хришћана. То је био једини излаз за човека који је претходно убио сопствену мај-ку и спалио пола Рима. Нерон - чије је име постало синоним за све оно најокрутније и најболесније - био је први римски цар ко-ји је отпочео прогоне тих невиних и саможртвених истинољуба-ца Божијих - Хришћана. На све стране су се чуо поклич - "По-бијмо Хришћане!": и - читав пагански свет је устао на Хришћане.[2] Тако је римски цар Нерон отворио "сезону крвавог лова" на Хришћане, која траје ево већ две хиљаде година.

Крвопролиће је започело погубљењем двојице Христових ученика који су у то време били у Риму - апостола Петра и Павла. На основу оновремских сведочанстава о њиховом погубљењу данас чињенично знамо како је изгледало њихово мучеништво. Најпре је апостолу Павлу секиром одсечена глава, а затим је дошао ред и на апостола Петра. Он је требало да буде разапет на крст.[3]

Када је доведен до места вде је требало да буде разапет, апостол Петар је замолио своје џелате да га разапну наопако на крст, рекавши: "Нисам достојан да будем разапет као мој Господ". Тада, џелати обрнуше крст, и приковаше га са ногама увис, а главом надоле.[4] Апостол Петар је разапет за Истину, и ту његову жртву за Истину занавек запамтише и свет и сва потоња поколења.

Мучеништво је било сматрано крајњим чином одрицања од света и највишим обликом хришћанске духовности. Хри-шћани и Хришћанке су мучени и убијани на најокрутније могуће начине. Они су спаљивани, дављени, комадани, одсецане су им главе, руке и ноге и разапињани су на крст због своје вере у Једнога Бога. Њих су ондашњи анти-теистички (богоборни) пагани искушавали покушавајући, углавном безуспешно, да их примора-ју да се одрекну Христа и хришћанске вере. Хришћанских Мученика је безброј у историји Цркве, која је, уствари, историја непрекидног мучеништва, и они - као примери крајње верности Христу - представљају непобитни доказ бесмртне победе Хришћанства, победе која надилази овај свет.

Хришћани који су, у то страшно време, непоколебиво веровали у Бога и Његовог Сина Исуса Христа свакодневно су се суочавали са могућношћу насилне, мученичке смрти. За прве Хришћане је, заиста, од животнога значаја било то што им је омогућено да управо телом - које је кадро да носи Бога у себи -истрпе муке мучеништва. Једино је Христос као Оваплоћени Богочовек Духом Својим Светим, Који је обитавао дубоко у Хришћанима, могао да им да снаге да победнички прођу кроз студени пожар страха од смрти, кроз ужасе бола и страдања којима су била изложена њихова тела и њихове душе током мучеништва. Ти хришћански Мученици су кроз све ове векове светлели, а светле и данас, поколењима као најузвишенији пример аскетске борбе коју зовемо: смрт за свет.[5]

И после више од три века ужаса, током којих је проливена крв хиљада и хиљада хришћанских истинољубаца, престала је стравична агонија анти-хришћанских прогона. Из бола и стра-дања тих истинољубаца свануло је, коначно, и сунце слободе. У IV веку, вера тих "отпадника" постала је "државна религија" тадашњег цивилизованог света. Неморалне римске законе замениле су закони установљени на моралним вредностима, миротворном духу и милосрђу хришћанске вере.

Али, са озваничењем Хришћанства, почео је да се јавља један други велики проблем. Више није било страдања и прогона, и Хришћани су све више почињали да праве компромисе са овим светом. У својој слободи и богатству, почели су да заборављају да су страдање и сиромаштво неопходни за истински духовни живот. У хришћанску мисао је све више продирала идеја да ће се спасти само они који припадају "организованој" религији. Многи су почели да схватају Цркву као овосветску политичку институцију, а не као средство узрастања у савршенство Царства Божијег.

И поново су истинољупци Божији ступили на сцену као актери прогона, али то је био сада драговољни самопрогон, због кога су, у очима света, изгледали као луде. Хришћани и Хришћанке који су трагали за Истином више него што су је могли наћи у Цркви као пуко земаљској институцији почели су да се повлаче у дивљине и пустиње. Бескрајна пространства египатских, сиријских и палестинских пустиња штитила су их од утицаја овога света, као што су - не тако давно пре тога - зидови катакомби штитили ране Хришћане.

Ти древни Хришћани-пустињаци су кроз пост, девственост, неспрестано стражење, рад и подвиг поново оживели катакомбни дух Хришћанства, али сада у облику добровољног само-прогона. Ти Хришћани су живели као живи мученици који су се определили да их свет сматра за своје "отпаднике". Тако је започела прва хришћанаса побуна против хришћанског света који је почео да се секуларизује. И ти први побуњеници су се звали - монаси. Сагледавши таштину овог умирућег света и желећи да побегну од тираније овдашњих мода, ти истинољупци Божији су се повлачили у пећине и јаме, на планине, у колибе где су живели у потпуном сиромаштву, нимало не марећи за своје тело и свој спољашњи изглед. Они су живели само за то да умру за овај свет, за свет коме су, ионако, били добри само као мртви.

Они су се клонили градова као болести, јели су једном дневно или, чак, једном недељно, више волећи живот у глади него испразан живот у самозадовољству и уживањима. Спавали су само пар сати дневно, и то не лежећи у кревету, већ седећи на столици. Они су се одрицали сна, јер су сматрали да их сан одваја од свесне заједнице са Богом. Они су се - у својој тежњи ка савршенству - непрестано борили против своје пале природе, против својих страсти и грехова.

У почетку су ти "отпадници" живели сами, животом потпуног одрицања и тиховања. Али било је и других Хришћана који су - видевши подвиг ових првих монаха и њихово праведни-ко одрицање од саморазарајућег света - пожелели да и сами почну да живе тим, споља гледано, сулудим начином живота. Тако су почеле да ничу велике монашке заједнице и пустиње су се претвориле у велике монашке градове са стотинама и хиљадама грађана - монаха и монахиња који су имали само један једини циљ: живети и умрети за Истину Божију. Црква је временом почела да сматра те подвижнике доживотним мученицима. Зашто?

Зато што Мученик у једном тренутку претрпи мучеништво и после тога умире, док монах добровољно страда читавог свог живота, распињући се и умирући сведневно и свеноћно за овај свет.

Овај начин живота, назвав монаштвом, брзо се проширио на сав тадашњи хришћански свет, а монаси су постали чувари изворног духа хришћанског "андерграунда".[6] Из кратњег сиромаштва ових подвижника израсли су, временом, читави градови и друштва. Најпре би се један монах населио у пустињи или потпуној дивљини. Онда би се други настањивали око њега, и вре-меном би таква заједница прерасла у сеоце или, чак, градић. Монаштво се на овај начин ширило у Палестини, Египту, Византији, Грчкој, Србији, Русији, Румунији, Бугарској, Италији, Етиопији, Ирској, Француској, Америци, и широм света. И мада се овај узвишени монашки образац православног Хришћанства проширио на све четири стране света, овај свет ту чињеницу до данас скрива од људи као једну од својих најбоље чуваних тајни.



***



Животописи који следе јесу истините приче о Светитељима који су живели у разним периодима хришћанске историје, о људима који су жртвовали читав свој живот за Истину Божију. Оно што следи представља само један летимичан поглед у пребогати свет Светих, који нам дају свети пример своје хришћанске побуне - последње истинске побуне.

Назад на врх Go down

Шта је православље,срж православља Empty Re: Шта је православље,срж православља

Порука  Sveto Pravoslavlje on 16th December 2009, 13:21

Свети Антоније Египатски (Велики)



Свети Антоније је био Египћанин који је живео у IV ве-у. Имао је богате родитеље, и одрастао је у благостању и изобиљу. Није желео да похађа овосветске школе, те је остао неписмен и једноставан младић. Када је имао осамнаест година, умрли су му и отац и мајка, оставивши му у наследство све своје богатство.

Једнога дана стојећи на служби у цркви, чуо је следећи речи из Светога Писма: "Ако хоћеш савршен да будеш, иди про-дај све што имаш и подај сиромасима; и имаћеш благо на небу" (Мт. 19, 21).

Чувши ово, Антоније продаде све што је имао и пок-лони сав новац сиромасима, не задржавши ништа за себе. Затим оде у египатску пустињу и насели се близу реке Нила. Живећи сам, често је обилазио пустиножитеље[1] који су живели сличним животом. Гледајући њихове подвиге и врлине, и сам се трудио да их достигне. Тако је живео, мудро учећи од других, док их временом све није надишао у врлини.

Антоније је сам живео у пустињи и био изложен напа-дима многих искушења. Када би га спопадало сећање на некадашње богатство, Антоније би се жестоко борио против таквих помисли, непрестано водећи рат против своје палости и стремећи ка савршенству за којим је толико чезнуо. Он често није спавао по читаву ноћ, јео је само суви хлеб, со и воду, па и то тек на сваких неколико дана. Схвативши да подвизавање тела разбуктава душу, Антоније је ревновао све више и преданије. Да би се што више удаљио од света и људи, Антоније је своје станиште преселио у гробнице у које су сахрањивани мртви. Међутим, људи су га и тамо пронашли и тамо му долазили у посету.

Антоније је својим подвизима достигао до таквог духовног савршенства да више није имао искушења ни од пожуде, ни од тела, ни до света. Али, тада су почела нова искушења. Почели су да му се јављају и да га нападају демони - пали ангели, покушавајући да га на тај начин одвоје од непрестаног молитвеног разговора са Богом. Демони су га много пута физички напали са таквом силином да је Антоније после тих њихових напада изгледао као живи леш, немоћан да се помери од болова.[2]

Де-шавало се да га сабрат, који му је доносио хлеб, пронађе у тако рђавом стању да је морао да га пренесе до оближњег села. Када би се освестио, Антоније би одмах захтевао да га врате у његову гробницу да тамо настави своју борбу.

После неколико година такве борбе, Антоније је одлу-чио да напусти гробницу у којој је живео и да се пресели на једно још забитије место да би тамо могао још жешће да настави своју борбу за савршену заједницу са Богом. Но они - који су хтели да крену његовим подвижничким стопама - пронашли су га и у пла-нинама у које се повукао и опет почели да му долазе. Једном приликом, Антоније - желећи да буде непрестано сам са својим Богом - није хтео да им отвори врата те су их ови развалили.

Антоније је временом израстао у правог духовног горостаса. И много је оних који су, видевши га или чувши његове поуке, пожелели да напусте овај свет и постану монаси. Пустињаци су се сабирали око Антонија и његова монашка заједница се све више разрастала. И пустиња око Антоније се убрзо претворила у прави монашки градић. Захваљујући његовом надахнитељском примеру, пустиња је заврвела монасима који су непрестано певали химне Богу, проучавали хришћанске списе, пос-тили, молили се и помагали сиромашнима. Непрестано стражећи вад својом душом и душама других људи, ти монаси су стекли способност да духовним видом могу да виде у дубине људскога срца.

Антоније је духовно поучавао монахе о томе колико је ништаван овај свет у поређењу са славом света који ће доћи. Он их је поучавао суштини и циљу духовнога живота на земљи сасвим једноставним, али снажним речима: "Живи као да ниси од овога света и имаћеш мир". Он је своје ученике упозоравао на бројне варке којима се служе демони, и сви су веровали његовим поукама, јер је његов живот, као живи доказ, стајао иза сваке његове речи. Он их је саветовао да не запостављају у потпуности своје тело, већ да му дају онолико колико му је потребно али ништа више од тога, јер је то прави начин на који душа остварује потпуну власт над телом.

Хришћани су, у то време, у Египту били изложени прогонима. Жарко желећи да пострада за веру, Антоније је одлучио да сам пође у сусрет мучеништву. Отишао је у Александрију и на јавним местима проповедао Христа, али га је његова неустрашивост сачувала од смрти. Судија, који је претходно многе Хришћане већ осудио на смрт, уплашио се саме мисли да би се Антоније могао појавити на суду. Када се окончао период гоњења, Антоније се вратио у самоћу својих планина.

Антонију је, због његове саможртвене љубави према Богу, био дарован мистички дар виђења будућности. Једном приликом су двојица браће путовали да се сретну са Антонијем, међутим на том дугом путу они усред пустиње остадоше без воде. Један од браће је умро, а други лежећи на земљи чекао смрт. Тада Антоније посла двојицу монаха да однесу воде оном другом брату који је још увек био жив, јер Бог откри Антонију шта се десило са браћом. Ти монаси су живога брата напојили водом, а другог сахранили. Када су га питали зашто раније није послао монахе да спасу обојицу браће, Антоније је одговорио да је таква била воља Господња, јер му је Господ дао виђење када је први брат већ био мртав.

Једном приликом Антонију је било дато да начас види други свет, да види шта се збива са душама после њиховог изласка из тела. Он је видео да душа, после смрти тела, излази из тела и да јој приступају и добри и зли ангели (бестелесна бића која нису људска бића). Он је видео да се добри и зли ангели отимају за душу, али да су, на крају, зли ангели успели да дотичну душу одведу са собом, зато што је живот човека коме је та душа припадала био зао и зато што се тај човек још за живота определио за зло. После овог виђења Антоније воћима није могао да спава, већ се непрестано молио са сузама и јецајима.

Премда није имао никакво светско образовање, Антоније је био изузетно мудар човек. Једном приликом су код њега дошли неки философи са намером да му се изругају, јер су знали да је био неписмен и нешколован. Антоније их упита: "Шта има првенство - ум или ученост? И шта је узрок чега: ум - учености или ученост - ума?". Када му философи одговорише да ум има првенство над ученошћу, Антоније им одговори: "Сада схватате да човек развијенога ума нема потребе за ученошћу".

У другој прилици, неки који себе сматраху "мудрима" међу паганским философима дођоше код Антонија, тражећи од њега да им објасни хришћанску веру, али са намером да у том објашњењу пронађу противречности због којих би, потом, исмејали и њега и његову веру. Жалећи их због њиховога незнања, Антовије уздахну и одговори им на њихово питање, овако:

"Шта је боље - исповедати веру у Крст или у ваше порочне богове? Веру у знак храбрости и презира према смрти, или веру у нечисте философије? Или, шта је боље: рећи да се Логос (Реч Божија) није изменио, већ остао исти, примивши људско тело ради спасења и добра људи, и Сам учествујући у људскоме рођењу да би омогућио људима да и они могу да учествују у божанској и духовној природи... Или унизити Божанско до нивоа бесловесних бића, и онда обожавати четвороножна створења и животиње и слике људи? Јер то је оно што ви, мудри, обожавате! Како се усуђујете да нам се подсмевате због тога што исповедамо да се Христос јавио као човек, ви који - одвајајући душу од неба - тврдите да је душа одлутала и отпала од небеских висина павши у тело? Ви сте у заблуди када верујете да је душа нестворена, говорећи да је душа слика ума. Треба да схватите да ви уствари богохулите на Самог Оца ума када на такав начин размишљате о уму.

А што се тиче Крста, шта је, по вама, боље: истрпети Крст и не плашити се ни једнога облика смрти; или препричавати митове о боговима који једу своју децу и убијају своје очеве? Јер то је оно што ви сматрате за мудрост! И како је могуће да се ругате Крсту, а да се не чудите пред Васкрсењем? Да се не питате како Христос није само човек, већ и Бог?..."

То су биле Антонијеве речи, на које пагански "мудраци" нису знали шта да одговоре. Поздравивши се са њим, ови људи отидоше, преображени истином Христовом, која им се открила кроз Антонијеве речи.

Када је већ зашао у дубоку старост, Антоније јер осетио да му се ближи смртни час. Позвавши оне који су му били блиски, Антоније рече: "Спремам се на пут наших Отаца, јер ме је позвао Господ. Нећу више бити са вама".

Пошто ово рече, ученици се поздравише са њим, и он издахну, а његово лице се обасја унутарњом светлошћу. Такав је био живот монаха Антонија, оца монаштва, неустрашивог истинољупца Божијег.

Назад на врх Go down

Шта је православље,срж православља Empty Re: Шта је православље,срж православља

Порука  Sveto Pravoslavlje on 16th December 2009, 13:23

Света Мучeница Евдокија – покајана блудница



Евдокија се родила у Самарији, у Палестини, у I веку после Христа. У младости беше веома лепа и због своје лепоте живела је крајње неморалним животом. Занимала су је само уживања овога живота. Била је опседнута нечистотом распусног полног живота.

Временом су почели да јој нуде велике суме новца да би тиме платили своје пожудно уживање у њеном загрљају, и она је убрзо постала најбоље плаћена проститутка у свом крају. Једном приликом извесни врли монах по имену Герман пролажаше кроз њен град на свом путу у једну удаљену земљу. Он је преспавао у дому једног свог пријатеља, који се налазио одмах поред Евдокијине куће. Монах у одређено време поче да пева своје молитвене песме. Када заврши певање, он взвади из своје торбе свитке са учењима Светих Отаца, великих хришћанских духовника, и поче из њих да чита о крају света. Монах Герман је свом пријатељу, који пожеле да чује реч за спас душе, наглас читао о крају света.

Те вечери је проститутка Евдокија, кроз отворен прозор, чула монаха како чита, и чула речи о крају света. То што је чула потресло ју је до темеља њенога бића: сузе су почеле да обливају њено лице, јер је схватила каквим одвратшм животом живи.

Будући престрављена, Евдокија није могла заспати целе ноћи, а ујутру посла по монаха Германа. Када је монах дошао у њеиу кућу, Евдокија га упита: "Молим вас, реците ми који је смисао онога што сте читали прошле ноћи. Молим вас, реците ми истину!". Тада јој Герман рече: "Ако послушаш моје речи, спашћеш се и бићеш прослављена у векове векова. Наследићеш бесмртни живот после смрти. Али, ако желиш да се спасеш, мораш учинити две ствари. Најпре, мораш да се крстиш и тиме очистиш од сваке нечистоте. Затим, мораш да разделиш све своје богатство убогима и сиромашнима".

Док је слушала монахове речи, Евдокију је преплавио ужас од саме помисли да ће морати да живи у сиромаштву, узда-јући се само у Бога. На ово јој монах рече: " Ако желиш да провериш моје речи, скини са себе скупу одећу и само недељу дана носи сиротињску и ружну одећу, затвори се у свој дом, пости и моли се Богу са сузама. Бог ће ти открити шта треба да чиниш".

Десило се онако како је Герман и рекао, и Евдокија је крајем недеље примила свето Крштење, одрекла се свег свог богатства и све своје имовине. Она потом отиде у један женски ма-настир где се замонаши и започе дуги живот подвизавања у послушности, дуготрпљењу, бдењу, молитви и посту. Она више није марила за своје тело, подвизавала се у студени, лишавала се сна и хране, кажњавала себе и своје тело за свој претходни живот, који проведе у чулним уживањима и нечистоти.

После неколико годнна проведених у манастиру, Евдокија је достигла такав степен чистоте да је постала узор за све тамошње пустињске монахе и монахиње. Када се игуманија и настојатељица њеног манастира упокојила, све монахиње су једнодушно изабрале Евдокију за нову духовну водитељку сестринства.

У то време започе велики прогон Хришћана: мучени су и убијани сви Хришћани који нису хтели да принесу жртве идолима и паганским божанствима. Будући да се знало да је Евдокија Хришћанка, убрзо дођоше војници и одведоше је у тамницу.

Евдокија, потом, би изведена пред управитеља тамо-шње области, који је стао да је испитује о њеној вери. Она му одговори: "Ја сам Хришћанка и слушкиња јединог доброг и са-страдалног Господа. У Њега верујем свим својим срцем и ништа ме не може одвојити од Његове љубави. Стога, немојте губити време постављајући ми даља питања. Чините оно што сте науми-ли да чините и ослободите ме овога света".

Видевши Светитељкину одлучност, управитељ нареди да јој се стргне одећа до паса, да буде тучена и мучена. Евдокија је, сва обливена крвљу, херојски подносила муке. Видевши како храбро подноси муке, управитељ нареди да престану да је муче. Евдокија је лежала сва у крви, али још увек жива. Тада јој управитељ рече: "Жено, сажали се над сопственом лепотом и принеси жртву боговима". Евдокија му одлучно одговори: "Верујем у истинитог Бога". Гувернер се због ових речи разгоропади и нареди да је обнаже до голе коже и окрутно ишибају. Међутим, видевши њену љубав према Богу и одлучност пред лицем смрти, управитељу одједном дође нешто жао због тога што јој учини, и отпусти је полумртву.

Тај управитељ, после неког времена, умре и на његово место дође други, још суровији и окрутнији човек који је, такође, прогонио Хришћане. Када чу за Евдокијину храброст, посла војнике да јој одсеку главу. Тако, она својом мученичком смрћу уђе у вечни живот, као непобедива истинољубитељка Божија.

Назад на врх Go down

Шта је православље,срж православља Empty Re: Шта је православље,срж православља

Порука  Sveto Pravoslavlje on 16th December 2009, 13:24

Свети Мојсије Етиопљанин – покајани разбојник



У четвртом веку живео је човек по имену Мојсије. Мојсије је био афричког порекла, тачније Етиопљанин, крупнога стаса и изузетне памети.

Као младић, Мојсије је био један од најопаснијих разбојника у Северној Африци. Он је био вођа разбојничке банде и познат по томе што је ножем клао људе. Мојсијеви разбојници су сејали пустош и пљачкали куће, отимали имовину да би је нотом продавали и од тог новца живели распусним разбојничким животом. Када није био у пљачки, Мојсије је жестоко пијанчио и проводио ноћи са распусним женама.

Ево пар реченица које описују срамни живот који је Мојсије водио као вођа разбојничке банде:

Мојсије је јако мрзео једног човека због тога што га је овај, једне ноћи када је Мојсије кренуо у пљачку, отерао са свог имања, изашавши из куће са псима. Да би убио тог човека, који је живео са друге стране Нила, Мојсије се скинуо, ставио нож у зубе, ушао у реку и - држећи одећу изнад главе - препливао реку.

Но, тај човек је видео Мојсија и, док је овај пливао преко реке, успео да се сакрије тако што се закопао у песак. Мојсије није могао да га пронађе, те се задовољио тиме што је убио његова четири овна, завезао их конопцем и одвукао вазад преко реке. Однео их је до једног месара где их је одрао, најбоље де-лове меса појео, а кожу продао да би могао да купи вина. Затим је пијанчио до бесвести, после чега се вратио својој разбојни-чкој дружини.

Но, десило се да се у Мојсију, "најгорем од свих разбојника" Северне Африке, одједном нешто преломило и да је он одлучио да престане да живи тим грешним начином живота и да остатак живота проживи кајући се пред Богом. Напустио је своју банду и отишао у египатску пустињу, где је нашао светог старца, монаха Исидора. Мојсије је замолио старца да му допусти да живи у монашкој заједници познатој као "Скит".

Тако је Мојсије у пустињи започео ону духовну борбу срца која води ка Христу. Будући да је физички био изузетно снажан, Мојсије је водио веома строг начин живота: постио је данима, бдио ноћима и вежбао свој у ум у чистим мислима. Због свог пређашњег живота, који беше испуњен полном распусно-шћу, Мојсије би изложен страшним нападима блудне страсти. Да би се изборио са нападима пожуде, Мојсије је појачао своје по-движничке трудове готово до надљудског степена. Седам година није спавао, молећи се по целу ноћ и одмарајући се само један сат у току дана.

Мојсије, некада кољач и убица, научио је временом шта је то састрадална милост према људима. Његова љубав према ближњима је толико нарасла да је све људе почео да ставља изнад себе. Ноћу би шетао кроз пустињу до свих монашких колиба, где би узимао крчаге за воду, носио би их до оближњег извора и пунио их водом. Најближе келије су од извора биле удаљене око три километра, док је било и ових келија које су од извора била удаљене више од десет километара. Све ово је Мојсије чинио у тајности, тако да људи нису знали за његово дело, но само Бог.

Упркос Мојсијевим великим трудовима и подвизима, демон блуда га није остављао на миру. Старац Исидор му је говорио: "Одмори се, Мојсије, не насрћи на демоне, немој желети да се тучеш против њих, јер у свему треба имати умерности, чак и у аскетском подвигу". Будући огњенога духа, Мојсије му је одговарао: "Али, ја верујем у Бога, у Кога сам положио сву своју наду и верујем да - будући да ме је наоружао - не смем престати да водим рат против демона док ови не одступе од мене". Тада га је старац благословио, говорећи: "У Име Исуса Христа, од овога тренутка демони ће одступити од тебе. Дођи и приступи Светом Причешћу и бићеш очишћен од свеколике твоје нечистоте, како телесне тако и духовне. Тако ће бити да се не би погордио да си сам победио демона блуда, већ да би благодарио Богу Који те је ослободио".

Мојсије је напредовао у духовном животу, а око њега су почели да се сабирају многи људи који су желели да посвете своје животе Богу. Многи из његове бивше разбојничке банде, као и други разбојници напустише свој грешни начин живота и пођоше за Мојсијем, говорећи: "Ако се онај који је био најгори од најгорих боји Бога, зар не би онда требало да се и ми бојимо Бога?". Једном су четири разбојника напала Мојсијево станиште, надајући се да ће код њега наћи неку вредност. Међутим, Мојсије их је - као снажан човек - савладао, свезао конопцем и одвео у цркву. Некада је Мојсије био лопов који је поткрадао стадо, а сада је постаде пастир који трага за изгубљеним овцама.

Мојсије Етиопљанин је, касније, био удостојен и свештенства и пребогато обдарен многим даровима Божијим. У ње-говој храброј души није била трунке страха, јер љубав изгони сваки страх. Мојсије постаде прави Старац, истински духовни мудрац славне скитске пустиње. Непосредно пред свој одлазак из овог земаљског живота Мојсије упозори своје ученике говорећи: "Ускоро ће доћи разбојничка банда и узети ми живот, тако да се испуни истина да свако ко посеже за ножем, од ножа и гине" (Мт. 26,52). Убрзо потом дођоше неки разбојници који убише старца Мојсија и готово све његове ученике. Један Мојсијев уче-ик је успео да се сакрије у жбуњу одакле је видео како су Мојсијева душа и душе његових ученика, биле ослобођене тела и ушле у вечни живот.

Назад на врх Go down

Шта је православље,срж православља Empty Re: Шта је православље,срж православља

Порука  Sveto Pravoslavlje on 16th December 2009, 13:27

Света Ксенија Петербуршка – бездомна боготражитељка



Света Ксенија се родила у XVIII веку у Петербургу, у Русији и до удаје живела лагодним животом. Удала се за царског пуковника по имену Андреј, са којим је живела у срећном браку. Била је срећно удата жена, верна свом супругу, који је живео овосветским животом. Међутим, он једне ноћи на пијанци изне-нада премину од пијанства, иако је био млад и доброга здравља.

Неочекивана смрт вољенога мужа срушила је читав Ксенијин свет. Имала је двадесет и шест година и није имала деце. Болом опхрвана удовица сагледала је свој бесмислени мали свет и ништавност свега што је поседовала, и одједном почела да схвата сву таштину овог пролазног живота и његове испразне среће. На опште запрепашћење својих пријатеља и рођака, Ксенија је почела да раздаје све што је имала. Новац и личне ствари разделила је сиромасима, а кућу је поклонила једној својој пријатељици. Коначно, њени рођаци дођоше до закључка да је она сишла са ума, тако да су се од тада према њој понашали као према умно поремећеној особи.

Схвативши да за њу више нема стварне среће у овоме свету, као и да је материјално богатство само препрека за задобијање истинског мира у Богу, Ксенија је изненада нестала и није је било читавих осам година. Ксенија је све те године провела ходећи најтежим путем усхођења ка духовном савршенству, путем подвига "лудости (јуродства) Христа ради" (1. Кор. 4,10). "Луди (јуродиви) Христа ради" јесу они који се - гледано са становишта овога света - понашају као потпуно луди људи, али који понижење достижу стање највишег духовног савршенства, надилази овај свет. Те "луде" (јуродиви) имају, од Бога даровано, савршено разумевање живота и смрти, добра и зла, љубави и мржње. Они живе у потпуној измирености са Богом, а свет ту њихову измиреност називао лудилом.

Ксенија се, после осам година бездомничког лутања, вратиила у свој родни град, обучена у овешталу униформу свога поко-јвога мужа. Одазивала се само на његово име и људи су је све до шрти звали - Андреј. Она је на себе узела претешки подвиг: подвизавала се животом скривене врлине, али не само за себе, већ и за свог супруга који је умро пијан. Тугујући због његових грехова и сопствене несавршености, Ксенија је лутала улицама најсиромашнијих крајева Петербурга. Где год су је сретали, људи су је терали и исмејавали, а немало пута чак гађали и камењем. Но, и поред тога, она је пред очима своје душе, у потпуном смирењу и ду-готрпљењу, држала лик Христов, лик Онога Који је страдао без роотања, Који је отрпео све оптужбе, поднео сав прогон, претрпео мучење и распеће на Крсту. Угледајући се на Христов пример, Ксенија је смирено и кротко истрпела све тешкоће свог подвига, говорећи једино ово: "Бог нека им опрости, јер не знају шта чине".

Они који би осетили сажаљење према њој давали би јој чисту преобуку или нешто одеће, међутим она је - у својој несебичној љубави према људима - раздавала другима све што би до-била, не остављајући ништа за себе.

Ксенија је пронашла мир у својим страдањима, јер је у сиромаштву Христа ради открила највеће богатство. Она је својим тајним молитвеним животом задобила бескрајно богатство - богатство непрестане молитвене заједнице са Богом. И Бог јој је даровао дар прозорљивости. Могла је да види будућност као да се дешава овде и сада. Могла је да прозире (види) у срца и мисли оних које би сретала. Понекад би јој Бог открио да се некоме ближи смртни час, тако да је она сваког таквог могла на време да упозори како га смрт не би затекла неприпремљеног. Једном су видели Ксенију како узнемирено трчи хладним и завејаним улицама, вичући из свег гласа: "Пеците палачинке! Пеците палачинке! Ускоро ће читава Русија пећи палачинке!". Мада су сви знали да је древни руски обичај да се у знак сећања на упокојене пеку палачинке,[1] као и обично нико није могао да схвати смисао тих њених загонетних речи. Но, само дан после тога руска царица је пронађена мртва у својим одајама. Тек тада су сви схватили загонетне речи пророчице Божије Ксеније.

Људи су временом почели да прихватају њено чудно понашање као неку врсту Божијега знамења, а она се понекад заиста веома чудно понашала. Једном приликом, Ксенију су видели како плаче цео дан и целу ноћ. Када су је питали зашто плаче, она би само говорила: "Крв! Крв! Видим реку крви овде!", после чега би настављала да плаче још више. Нико није могао да схвати о чему је говорила, иначе, мирна Ксенија, нико није могао да схвати смисао њених застрашујућих речи. Неколико дана касније у крају се догодило крваво убиство, које су њене сузе прорекле пре него што се догодило.

Ксенија није имала ништа осим својих дроњака. Када би ушла у дом неког од својих пријатеља, она је радосно говорила: "Ево мене и свега мојега!". Дуго нико није знао где Ксенија проводи своје ноћи. Једне ноћи полицајци из њенога краја пратили су је и открили да она ноћи проводи на отвореном, молећи се Богу до јутра, без обзира да ли пљушти киша или дува ветар.

Коначно дошао је час Ксенијог пресељења у Царство Божије. Није више било њеног светлог лица да обасјава петер-буршке сиротињске уличице и уџерице, предграђа и поља око града. Тако је живела и упокојила се у Богу још једна истинољубитељка Божија, коју је овај свет сматрао лудом.

Назад на врх Go down

Шта је православље,срж православља Empty Re: Шта је православље,срж православља

Порука  Sveto Pravoslavlje on 16th December 2009, 13:29

Свети Пајсије Величковски



Свети Пајсије Величковски се родио у једном руском селу у XVIII веку. Он је од најраније младости заволео чистоту и простодушност, разликујући се по свему од остале деце свога узраста. Читање Житија Светих је у његовој души разбуктало чежњу да напусти овај свет и постане монах.

Као младић био је послат на школовање у Кијев. Тамо је наставио да чита и подражава животима Светих, тако да се временом све мање занимао за овосветско образовање. Он је због тога потпуно запоставио учење и управитељ школе је од Пајсија затражио објашњење за рђаво учење. Пајсије, који је иначе увек био стидљив и скроман младић, одговорио је управитељу сасвим отворено, говорећи:

"Први разлог је тај што намеравам да постанем монах, а знајући да не знам када ће ми доћи смртни час, желим да постанем монах што је пре могуће. Други разлог је тај што од тог спољашњег учења не видим никакву корист за душу, јер учим само о паганским божанствима и 'мудрацима'. Од свог премногог познавања паганске мудрости данашњи људи ду-ховно потпуно ослепеше и одступише са правога пута. Пагански 'мудраци' говоре високоумне речи, а у душа им је пуна мрака и незнања, и сва им је мудрост само на језику. Не видећи никакву корист од таквога учења и бојећи се да ће ме оно по-кварити, престао сам да учим".

Видевши да је млади Пајсије одлучан да истраје у својој одлуци, управитељ га је немилосрдно казнио.

Пајсије је, у својој чежњи за монаштвом, пролио многе сузе молећи се Богу да га упути на прави пут. У то време његову душу је захватио пламен чежње за поклоничким путовањима по светим местима. Пајсије напушта школу и Кијев, и почиње да лута, гоњен тугом своје душе, као бедни туђинац који у овом свету трага за својом Небеском Отаџбином. Пајсије иде од манастира до манастира, и после многих разговора са светим старцима и монасима, доноси одлуку да постане монах.

Међутим, Пајсије ускоро схвата да живот у манастиру није прави пут за њега, јер је манастир у коме је живео био ис-кварен лицемерјем, а Пајсије је свим својим бићем жудео за чистотом неисквареног и нелажног монаштва. Опет је почео да лута, опет тужна срца, не налазећи оно за чим је трагао, али сада је барем био оно што је одувек желео да буде - монах.

Током својих трагалачких лутања, Пајсије чу да његова мајка јако пати што је он постао монах. Пајсијева мајка није могла ни да једе ни да спава, већ је дан и ноћ јадиковала, уништавајући тако свој живот. Једном приликом Пајсијева мајка зачу глас који јој рече: "О, несрећнице! Шта учини? Уместо да љубиш Господа свога и Творца свим својим срцем својим и свом својом душом, ти си заволела Његову творевину, свога сина, више него Творца, и због своје безумне и богопротивне љубави изабрала си да се убијаш глађу, због чега ћеш заслужити вечну казну. Треба да се угледаш на свога сина, да се и ти одрекнеш овога света и свега што је од овога света и постанеш монахиња. Таква је воља Божија". Пајсијева мајка одмах отиде у женски манастир где прими монашки постриг, и ускоро се упокоји са миром Божијим у души.

Лутајући у потрази за духовником који би могао да га подучава невидивом духовном животу, Пајсије је пропутовао сву Јужну Русију и Румунију. Своје трагање је окончао на Светој Гори, маленој монашкој држави која се налази на североистоку Грчке, на полуострву Халкидик, окруженом Егејским морем. Света Гора, света земља посута бројним манастирима, била је место на коме је Пајсије пронашао истинску духовну утеху. Пајсије је непрестано трагао за духовником који је искусан у монашком животу, који добро познаје Свето Писмо и учење Светих Отаца, и који живи истинским усамљеничким животом, у тиховању и сиромаштву, и коме би могао да се преда у потпуној по-слушности за спас своје душе. Али, још увек таквога није налазио.

Пајсије се настанио у малој келији, где је почео да живи тешким подвижничким животом поста, глади и жеђи, молитве и суза. Прошао је кроз многа искушења, страдајући и душевно и телесно. Његов пост се састојао у томе што је јео само суви хлеб и пио само воду. Његово сиромаштво је било потпуно. Није имао чак ни чисту преобуку. Носио је стално једну исту, прљаву одећу коју је повремено крпио. У својој љубави према Истини Божијој, Пајсије је својеручно преписао многе светоотачке књиге о духовном животу. Пајсије је преписивао књиге, стојећи за сталком за читање Јеванђеља да би, на тај начин, предупредио дремеж и губљење умне сабраности. Он је, на тај начин, развио дубоко разумевање духовнога живота. Још увек није имао духовника, али је почео да схвата да је заправо пронашао духовника за којим је толико трагао. Тог духовника нашао је у древним Светим Оцима и то кроз читање њихових списа.

После неког времена, које Пајсије проведе у овим подвизима, дође му известан млади монах по имену Висарион. Тај монах је изразио жељу да живи са Пајсијем и од Пајсија прима поуке о духовном животу. Пајсије му одговори овако: "Брате! Примораваш ме да кажем нешто тужно што ће изнова продубити бол мога срца, зато што и сам, такође, са много труда и жалости, трагах за духовним учитељем и не нађох га. Када је Христос отишао у пустињу, одбацио је сатану постом, смиреношћу, сиромаштвом, бдењем и молитвом. Христос се супротставио сатани Светим Писмом. Христос је извојевао победу над предводником наше (пале) природе, научивши нас како да га побеђујемо и давши нам моћ да то чинимо. Свако ко следи свог Господа на тај начин, у понизности и љубави, и прихвата послушање да се на тај начин односи према другим душама и да их подучава Господњим заповестима, прима од Господа, због свог смирења, моћ да побеђује све страсти".

Монах Пајсије је објаснио младом монаху да ни сам није успео да нађе духовно искусног учитеља те да је стога почео да трага за за највећим од свих духовних учитеља - за Самим Христом Богочовеком.

Два млада монаха, Пајсије и Висарион, живели су и ду-ховно узрастали заједно, једнодушни у свему. Да би научили да одсецају своју вољу и задобијају Божију вољу, Пајсије и Висарион су уредили свој заједнички живот тако што су увели правило узајамне послушности у свему.

Међутим, нису дуго могли живети таквим мирним животом, угодним Богу и корисним души. Ускоро су са свих страна почели да долазе и други монаси који су трагали за нелажним манастиром и истинским монашким животом. Тако је у светогорској дивљини изникла монашка заједница, која је изабрала монаха Пајсија за свог духовника. Пајсије је читавог живота трагао за духовником, а сада је и сам постао духовник, који је водио и штитио своје монахе.

Број монаха који су се сабрали око Пајсија је, временом, толико нарастао да је он одлучио да оснује још један манастир, али сада у Румунији. Пајсије је повео са собом неколико ученика и основао нови манастир у дивљини Молдавије која се налази на северу Румуније. И што се нови манастир више разрас-тао, саможртвени подвизи Пајсијеви су се увећавали. Он је читаве ноћи проводио на молитви, проливајући сузе и молећи се за своју духовну децу, и преписивајући дела Светих Отаца. Мана-стир је све више растао тако да су Пајсијеви монаси, временом, калиграфски преписали велики број ретких духовних списа. Захваљујући том Пајсијевом саможртеном подвигу свет је добио чувени зборник светоотачких поука о духовном животу познат под именом Филокалија или Добротољубље.

Пајсије је наставио свој уобичајени подвижнички живот, а час растанка душе од тела се све више приближавао. Бог је Пајсију открио дан у који ће се упокојити, тако да је он почео да се припрема за одлазак из овог света и улазак у Царство Божије. Упокојио се у дубокој старости, проживевши свој богоугодни живот у молитви, тиховању и подвижничким трудовима. Његови монаси су на дан његовог упокојења били радосни, јер су знали да је Пајсије живео као Светитељ Божији, али и тужни јер су се - и поред тог знања - осећали као сирочићи.

Назад на врх Go down

Шта је православље,срж православља Empty Re: Шта је православље,срж православља

Порука  Sveto Pravoslavlje on 16th December 2009, 13:30

Свети Герман Аљаски - Апостол Православља у Америци



У XVIII веку живео је у Русији дечак по имену Герман, који је чезнуо за Богом више него за било чим другим у овом пролазном свету. Када је имао дванаест година овај - за Бога већ опредељени - дечак отишао је у манастир. Духовник тог манастира је био чувени старац Теодор Санаксарски, пријатељ монаха Пајсија Величковског.

Једном приликом неки људи, у потрази за печуркама, зађоше дубоко у шуму и тамо набасаше на малену колибу. Из колибе изиђе дечак: био је то млади Герман који је већ у том узрасту подвижнички живео у беспутној руској дивиљини. Герман је читавим својим бићем волео тиховатељски живот у дивљини, јер је управо ту проналазио Бога. Док је још био сасвим млад, Герман се нашао лицем у лице са смрћу: оболео је од опасне и болне инфекције. И мада се - тешко болестан - већ растављао са животом, Герман није хтео да иде земаљскоме лекару, већ се закључао у келију и са сузама молио Богу своме за исцељење. После целоноћне молитве Герман је пао у несвест од исцрпљености и бесвесно лежао на поду. Када се ујутру пробудио, осетио је да је потпуно оздравио. Ове Божије посете Герман се, као свог највећег блага, сећао до краја живота.

После много година једноставног монашког живота, монах Герман се преселио у велики и чувени валаамски манастир који се налазио на острву усред језера. У то време игуман манастира је био праведни старац Назарије. Он је подучавао Германа духовном животу, пригрливши га као што би отац пригрлио свог сина. Назарије је овако говорио младом Герману:

"Монах мора неодступно испуњавати Господше заповести, чезнути за достизањем ангелскога стања и поретка, узрастати у богопознању и љубави према Богу и ближњима. Монах се у свему мора држати речи Божијих и не сме нимало обраћати пажњу на глас који га зове на порок. Монах мора просвећивати свој ум вишњом светлошћу,мора чувати своје тело неокаљаним, његова уста морају бити окована ћутањем, а његов језик - чист.Монах се мора непрестано сећати смрти, мора непрестано умирати за овај свет. Такав би сваки монах требало да буде, и то је темељ који би монах требало да положи за испуњење свог завета, е да би могао да принесе Богу не само дарове свог видивог подвига, већ и жртвени принос своје душе и свога духа".[1]

Назаријеви духовни савети и очинска љубав испуниле су монаха Германа огњеном ревношћу. Видевши то, Назарије допусти Герману да живи сам у дивљини. Ова стаза одвајања и одрицања од света је само за малобројне и изабране монахе, који су у стању да издрже такав тегобан и усамљенички живот. Монах Герман је био један од тих малобројних.

После много подвига и борбе у самоћи, дошло је време да Герман оконча свој отшелнички живот, јер је старац Назарије затражио од Германа да иде у далеку земљу и тамо мисионарски проповеда Христа. Герман је прихватио крст саможртвеног мисионарског подвига и, са седморицом монаха, напустио Отаџбину да би помогао људима који страдаху без Христа на туђој земљи. Њих осморица отидоше за Америку.

1794. мала група православних монаха стигла је у северозападну област Америке, звану Аљаска. После тегобног путовања кроз сибирску дивљину и опасне пловидбе преко океана, они стигоше до Аљаске где наставише своја мисионарска путовања. Они су учили обичаје и језик домородаца, живели са њима и никада се нису постављали као виши од домородаца којима су проповедали Христа.

Домородачка племена била су крајње дивљачког понашања, тако да су их Герман и његови монаси, уз велике тешкоће, учили Христовоме миру и састрадалној милости. Учили су домороце дугоочекиваној Истини Христовој, коју су многи домороци прихватили без оклевања. Аљаски домороци су сасвим природно прихватали Христа зато што су одавно већ чекали на откривење пуне Истине Божије, која је требало да буде објављена свету. Они су ту истину препознали у Христу.

Монах Герман се настанио на острву Спрус Ајленд (Острво смреке), близу Кодиака, док су остали монаси наставили своја мисионарска путовања. Герман је ту почео да живи истим пустињачким животом, којим је живео у дивљини своје родне Русије. Он је пронашао одговарајуће место у густој шуми и саградио своје ново станиште по узору на "барабара"-колибе[2] тамошњих домородаца. Он је свој нови дом назвао "Нови Валаам" по манастиру, који је оставио у родној Русији, јер му је Отаџбина много недостајала.

Тамо, у непроходној шуми, потпуно сам на пустом ос-трвцу, Герман се молио, постио и живео у миру и ћутању. Живео је у свом свету Светитеља Божијих и ангела, проливајући многе сузе љубави према Богу. Домороци, видевши његов саможртвени и богоносни живот, заволеше га веома и долажаху му у посету да слушају његове приче о Русији и о животима Светитеља и праведника Божијих.

У то време су на Аљаску долазили и тамо се насељавали многи Руси са намером да зараде новац на рачун аљаских домородаца. Герман је за те похлепне и агресивне досељенике дредстављао препреку тако да су они решили да га уклоне. Они су га често нападали због тога што је бранио домороце, као и нису могли да поднесу пример његовог богоугодног живота. Они су много пута покушали да га застраше, али Герман је знајући да тако мора да буде - истрпео све тешкоће са отменом хришћанском храброшћу.

Герман је видео да међу домороцима има много сирочади и ванбрачне деце, те почео да их доводи на своје острвце где се о њима бринуо као прави отац. Он се старао да их нахрани и телесно и душевно, приправљао им је переце и пите од лососа, подизао их у богопознању. Он је био њихов једини заштитник.

У писму Сергију Јановском, управитељу Руских колонија, чији су се становници ужасно опходили према домородцима, монах Герман пише: "Ја, најпонизнији слуга овдашњег становништва, стајем пред вас са крвавим сузама и пишем мој захтев: будите отац и заштитник наш! Утрите сузу беспомоћној сирочади, олакшајте жалост у напаћеним срцима, дајте нам да осетимо шта је утеха".

Монах Герман је живео животом потпуног себеодрицања: подизао је сирочад, али - у исти мах - држао сва монашка правила о посту, молитви и тиховању. Носио је исту одећу и лети и зими, трпећи страшне крајности аљаског поднебља. Преко одеће је носио само кожу јелена, коју није скидао нити мењао читавих осам година.

Герман је спавао у мртвачком сандуку, да би се, на тај начин, и када спава сећао смрти. Камен који је користио уместо јастука био је прекривен јеленском кожом тако да посетиоци нису могли видети на чему стварно спава. Јео је врло мало, а своје тело подвргавао је најстрожим подвизима, одричући се сваке лагодности овога света која би одвлачила његову пажњу од Бога. Да би умртвио своје тело и подвизавао се још више, носио је око врата ланац са великим металним крстом који је био тежак око осам килограма. Нико те ланце никада није видео током његовог живота, јер их је Герман брижљиво скривао испод своје одеће - била је то тајна коју је знао само Бог.

Највећи део свог времена Герман је проводио као прави монах, молећи се у тишини своје колибице. Неко га је једном приликом упитао: "Како успевате да живите сами у шуми? Зар вам није досадно?". На ово питање старац је одговорио овако:

"Не, ја нисам тамо сам. Тамо је Бог, јер Бог је свугде! Тамо су свети Ангели! Како некоме може бити досадно са њима? Са ким је боље и угодније разговарати, са ангелима или са људима? Наравно, са ангелима!".

Сергије Јановски, управитељ Руских колонија, почео је да долази код старца Германа да би разговарао са њим. Сергије, касније, пише о тим својим разговорима са Германом: "Био сам добро образован, познавао сам многе науке и много прочитао. Али, закон Господњи сам тешко разумевао. Био сам слободни мислилац, деиста. Када сам разговарао са Германом, он је - на моје изненађење - говорио тако силно, тако смислено да ми се чинило да се никакво образовање ни земаљска мудрост не би могли мерити са његовим речима. Разговарали смо о љубави Божијој, о вечности, о спасењу душе, о хришћанском животу. Тако сам се променио и вратио на пут Истине".

Тај Сергије не само да је, касније, и сам постао монах, већ је и три своје кћерке и сина усмерио ка монаштву.

Једном приликом су старца Германа позвали на брод, који је допловио из Петербурга. На броду су га дочекали капетан и двадесет и пет официра. Сви они су били високообразовани људи које је поставио руски Царски адмиралитет. Био је то заиста призор: међу свима њима седео је монах маленога раста, у одрпаној монашкој раси, који је својим мудрим речима довео оне што су га слушали дотле да нису знали шта да му одговоре.

Монах Герман им је поставио следеће питање: "Шта је то, господо, што волите изнад свега и што би свако од вас пожелео као остварење своје среће?". Једни су желели богатство, други славу, трећи лепу жену. "Није ли истина", рече потом старац, "да би се све ваше различите жеље могле свести на ово - да свако од вас жели оно што он по сопственом мишљењу сматра најбољим и највреднијим љубави?". "Да, управо тако", одговорише сви углас. Тада им старац рече:

"Реците ми, онда, има ли ичега бољег и вишег, што надилази све остало и што је - уопште узев - вредније љубави човекове од нашег Господа Исуса Христа, Који нас је створио, Који нас је обдарио таквим савршенством, Који даје живот свему, Који све држи, Који о свему брине и Који све воли, Који је Сам Љубав и Који је неупоредиво бољи од свих људи? Зар онда не би требало да волимо Бога изнад свега и да изнад свега чезнемо и трагамо за Њим?".

Они му одговорише: "Па, наравно! То се подразумева! То јасно само по себи!". Тада их старац упита: " А волите ви Бо-га?". Сви углас одговорише: "Наравно да волимо Бога! Како ико може не волети Бога?".

Тада монах Герман рече:

"А ја, грешни, више од четрдесет година трудих се да заволим Бога и још увек не могу рећи да Га волим савршеном љубављу".

Затим поче да их поучава како би човек требало да воли Бога:

"Када некога волимо, онда непрестано мислимо на њега, трудимо се да му угодимо, дању и ноћу наше је срце заокупљено оним кога волимо. Да ли тако, господо, и ви волите Бога? Да ли Му се често обраћате, да ли често мислите на Њега, да ли Му се стално молите и испуњавате Његове свете заповести? Зато, за наше добро и нашу срећу, обећајмо себи макар ово - да ћемо се од овога дана, од овога часа, од овога тренутка трудити да волимо Бога изиад свега и испуњавати Његову свету вољу!".

Било је случајева да је старац Герман говорио и као пророк. Једном приликом он је рекао да ће доћи дан када ће се један монах, оставивши славу овога света, настанити на Спрус Ајленду. То његово пророштво се испунило у наше дане, када се у напуштену дивљину Германовог "Новог Валаама" доселио млади јеромонах Герасим. Овај јеромонах је, сагласно древном пра-вославном обичају, ископао ковчег старца Германа, преместио његове свете мошти у кивот и пренео их у манастирску црквицу да би се на тај начин стално сећао колико су нам Светитељи и Царство Божије увек близу.

Без трунке страха пред онима који имају власт, монах Герман је радио за Господа ревносно до саме смрти. Непосредно пред своје упокојење, Герман је пророчки рекао једном од сво-јих сирочића: "Овде ће једнога дана нићи манастир". У то време, те његове речи су звучале невероватно будући да је место на коме је живео било пусто острво, далеко од сваке цивилизације. Међу-тим, сто педесет година касније његово пророштво се обистинило, јер је на његовом Спрус Ајленду, у Монашкој лагуни осно-ван манастир чиме је испуњена његова света жеља.

Дошао је час да свети монах Герман напусти овај свет. Лежећи на самртној постељи, старац Герман је затражио од једног од својих сирочића да му запали свећу и, из Светог Писма, чита Дела Апостолска. Његови вољени сирочићи су, кроз сузе у очима, гледали небески спокојно лице свог упокојеног оца, које је светлело у ноћној тами...

Назад на врх Go down

Шта је православље,срж православља Empty Re: Шта је православље,срж православља

Порука  Sveto Pravoslavlje on 16th December 2009, 13:32

Старац Михајло – бранитељ Вере Православне



Будући старац Михајло рођен је 1877. у Литванији. Није имао ни годину и по дана када му је умрла мајка, а када је имао шест година умро му је и отац. Михајло је живео жалосним животом сирочета, тако да у његовом детињству није било ничега вредног памћења. Ни касније он никада није говорио о детињству, тако да се о том периоду његовога живота мало зна.

Као младић, донео је одлуку да напусти овај свет и постане монах. Међутим, морало је прође извесно време да би своју одлуку спровео у дело. Његови рођаци су покушавали да га одговоре од његове намере, саветујући му да нађе неки пристојан посао и води нормалан овосветски живот.

У фабрици, у којој је Михајло радио, једном приликом, догодила се несрећа, која га је потресла до сржи, јер је први пут схватио шта значи изненадна смрт. Један механичар је, желећи да заустави одређену машину, пришао машини исувише близу. Машина је дохватила крај његовог мантила и за тренутак од њега више ништа није остало. Осећање да је смрт увек близу било је оно што је Михајла коначно нагнало да донесе одлуку да постане монах.

Трећега дана после Васкрса исте године, Михајло је, тихо и не рекавши никоме ништа, пребацио малени завежљај преко леђа и неопажено напустио свој дом. У завежљају је носио Свето Писмо и два одела. Имао је само осамнаест година.

Хранећи се оним што би му послао Бог, спавајући у шуми под отвореним небом, одбацујући све земаљске бриге, Михајло је са молитвом на уснама ишао од манастира до манастира, у потрази за сазнањем воље Божије о себи. Једном приликом му је у уму сама од себе искрсла мисао: "Буди непоколебив у одбрани чистога Православља. Мораћеш да истрпиш много, али остани непоколебив, чак и до смрти".

1902. Михајло напусти овај свет заувек. Отишао је у Валаамски манастир. Тамо је, иза древних камених зидова манастирских, проживео многе године у тиховању и миру, у свакодневном молитвеном извијању свога срца ка Богу. Али, тај мир је морао да буде прекинут: 1917. године на Русију се сручила не-задржива лавина крвавих бољшевичких прогона, од које читав свет задуго неће моћи да се опорави. Тада је над Русијом успостављена страховлада режима заснованог на богоборству званом комунизам, током које је су зверски побијени милиони Хришћана. Знајући да се злочини тог новог "колосеума" и прогони Цркве, која је поново морала да сиђе у катакомбе, још задуго неће окончати, старац Михајло је пролио безбројне молитвене сузе за сву проливену крв невиних.

Једнога дана, усред зиме, монаси видеше човека који је, преко залеђеног језера, трчао према манастиру. Он је дотрчао да би упозорио монахе да се комунистички војници приближавају манастиру. Монаси су брзо натоварили манастирске вредвости на саонице и коње, и кренули на свој жалосни пут преко преко залеђеног језера према Финској. У то време братство Валаамског манастира бројало је око триста монаха. Пошто су се скоро посмрзавали, монаси одлучише да запале ватру. Док је ватра горела монаси су у даљини гледали свој вољени манастир са великом жалошћу у души. Сузе су им капале са лица и одмах се прет-варале у лед на зимској студени. Монаси су на крају, ипак, успели безбедно да стигну до Финске, у којој није било прогона, и да тамо, ни из чега, подигну нови манастир.

Али, у тим тешким и мрачним временима, дошло је и до превирања унутар самог новог манастира у Финској. Међу монасима су се јавили они који су хтели да "реформишу" древно Предање Православља и прилагоде га духу овог палог света. Сви кмонаси који су се успротивили таквој "реформи" и "прилагођавању" нашли су се на удару манастирске управе. Монах Михајло је испунио своје послушање - да "буде непоколебив у одбрани чистога Православља" и због тога претрпео прогон од стране манастирске управе.

Када су га, због верности чистоти истинскога Правоспавља, извели на манастирски суд, он је рекао: "Можете ме живога сахранити, али ја нећу одступити од завета који ми је дат од Бога". После манастирског суђења, Михајло је протеран на увусто острво.

1957. Михајло је био приморан да - због прогона од стране манастирске управе, који никако није престајао - напусти и то манастирско острво, и он се, са много туге у души, преселио ју Псковски пештерски манастир, који се налазио на самој грани-.да совјетске државе. Старац Михајло је последње године свога живота провео у потпуном ћутању и затворништву, живећи само Јмолитвом и за молитву.

Оно што следи јесу кратки описи сусрета и разговора са Старцем Михајлом током последњих година његовога живота. Његове поуке су увек отварале врата Царства Божијег.



***



Погледао ме је својим продорним, сјајним и јасним очима. Одједном осетих да о. Михајло чита моје мисли и види у моју прошлост. 'Оче', питао сам га, 'шта мислите о смрти?'. Огарац одговори:

"Нема смрти. Има само преласка из једног у други живот. За мене лично, живот Царства Божијег много је стварнији од мог овдашњег живота. Што Хришћанин више живи унутарњим животом, он се више удаљује од овога света и неприметно се све више приближава Царству Божијем. Зато њему није тешко када дође крај, јер тада та танка копрена (између овог света и Царства Божијег - прим. прев.) једноставно ишчезава. Тајна греха делује одавно, но сматрам да се деловање те тајне у данашњој историји креће у другом правцу. Јер заиста, сетимо се колико смо, не тако давно, имали Мученика, и колико их има чак и у ове наше дане. То показује колико још увек има живих Светитеља. Али, у последњим временима неће бити мученика, јер ће богоодступништво бити страшно".



***



„Да ли је тешко живети унутарњим животом?', питао сам старца. "Не, ако идеш правим путем. У унутарњем животу нема праве линије. Човек пада и устаје. Нико ко тежи уживању нека не очекује да ће задобити унутарњи мир. Он уопште и не зна шта је унутарњи мир. У свету има много људи који унаоколо ходају као живи мртваци, који и не мисле ни о чему другом но само о уживању. Док је млад или средњих година, човек може да сакрије своје право 'Ја. Старац то не може. Често се запањимо када се пред нашим очима разоткрије нечије право 'Ја'.

Важно је да човек избегава да понавља исте падове без обзира да ли се ради о пијанчењу, коцкању, нечистоти или нечем сличном. Наше покајање слаби после сваког нашег новог пада. Привикавамо се на своје грехе и почињемо да заборављамо Божанску Благодат и, најпре, постајемо равнодушни према хришћанском животу, а потом у нама почиње да расте и отворено непријатељство према Богу. Када човек западне у овакво стање, он губи способност да препозна своје грехе и постаје покварен човек. С друге стране, они који се заиста кају, макар и изнова падали у исти грех, почињу најпре да осећају равнодушност према том греху, а потом почињу и да га мрзе. Њима постепено сви греси почињу да бивају одвратни и они временом постају Светитељи Божији.

Свако је слободан да се определи или за прави или за лажни пут. Они који изаберу прави пут морају да знају да што се пре крене тим путем, то боље. Тешко је победити пређашње навике. Човек се не рађа као криминалац и убица. Криминалци и убице су се родили као и сви други, али се нису, од почетка, кајали за "лаке" грехе, тако да су, на крају, завршили у најтежим гресима.



***



Старац Михајло ми је једном приликом дао лист папира на коме је било написано следеће: "Срећа и несрећа, успон и пад, здравље и болест, слава и срамота, богатство и сиромаштво, е долази од Бога и све се мора прихватати као такво".

Погледао сам старца и рекао: "Ово је тврда храна, оче".

Старац ми одговори: "Многи људи погођени несрећом постају или очајни, сматрајући да је све изгубљено, или почињу да ропћу, верујући да страдају неправедно. Истина је, наравно, да Бог управља нашим животима на Свој начин, који је увек најбољи за све нас.

Наша вера је углавном мртва вера. А такву веру имају и демони. Они знају да има Бога, али Му се - и поред тога - противе. Увек се сећај да су све животне невоље ту да би нам помогле да се ослободимо од овога света. Оне нас, дакле, воде ка бољем животу.

Видиш, док не стекнемо мир ума не можемо видети Бога. Способни смо да разумевамо прошлост у границама у којима нам Бог допушта да је разумевамо, али не знамо шта да чинимо сада и шта да планирамо за будућност. Ако немамо душевни мир, то значи да изнутра још увек нисмо достигли стање целовитости, да смо заслепљени страстима које нас онемогућавају да сагледамо свет у његовом истинском светлу. Када задобијемо унутарњи мир, тада су наше страсти савладане и ми можемо јасно да сагледавамо ко смо и куда идемо. Видиш, немогуће је да будемо добре слуге Божије и да успешно обрађујемо Његов виноград, уколико претходно не задобијемо унутарњи мир. Људи цене тај мир изнад свега, но очигледно је да људи тај мир не могу добити од оних који га сами немају. Све те безбројне проповеди, књиге и вежбе не дају никаквога плода зато што нису израсле из тог унутарњег мира, сазрцања и одрицања од света. Али, када стекнеш унутарњи мир, све дође на своје место, јер је тада Бог са тобом. Једино у том дубоком унутарњем миру можемо видети Бога и разумети Његову вољу".



***



"Оче, како да стекнем унутарњи мир", питах затворника Михајла.

Он ми одговори: "Кроз покајничко дуготрпљење и чисту молитву".

Назад на врх Go down

Шта је православље,срж православља Empty Re: Шта је православље,срж православља

Порука  Sveto Pravoslavlje on 16th December 2009, 13:34

Новомученици руски Јеротеј и Серафим



Ево кратког описа живота и страдања монаха Серафима и његовог блиског пријатеља, епископа Јеротеја. Они су живели у крвава времена, када је Руски народ страдао под ударима разорног и богоборног комунистичког режима. Преко шездесет милиона невиних људи побијено је због своје вере у Бога Живога. Хришћани су били проглашени за "народне непријатеље" и зверски истребљивани. Но, Црква од Христовога времена трпи прогоне и ти прогони се настављају и данас.

(Будући јеромонах) Серафим се родио 1897. Атмосфера која је владала у његовој породици била је врло слична атмосфери коју је чувени руски писац Фјодор М. Достојевски описао у свом роману "Браћа Карамазови". Серафимов отац је био површан човек, који је од своје младости водио распусан живот, због чега је непрестано долазио у сукоб са својом супругом, Серафи-мовом мајком. То је доводило до непријатних сцена, које су читаву породичну атмосферу чиниле тешко подносивом.

Све ово је веома потресало изузетно осетљивог дечака Серафима. Он је схватао да је његов отац потпуни роб страсти. Будући да није желео да живи на тај начин, Серафим је почео да се бави јачањем своје воље. Неко време се бавио јогом, али га то није задовољило. Касније је почео да чита списе Светих Отаца, који су га подстакли да почне да води строг начин живота. Почео је да спава на голом поду. Често је путовања до Валаамског манастира да би тамо утолио жеђ своје богожедне душе.

У међувремену, страшни ветрови револуциЈе однели су у смрт Серафимовог оца и мајку. У то време Серафим је срео свог будућег блиског пријатеља младог епископа Јеротеја. Епископ Јеротеј је убрзо рукоположио Серафима за јеромонаха. Тако је Серафим започео свој кратки живот слуге Божијег. Богоборна револуција је у међувремену, све више добијала на свом сатанском замаху, убијајући стотине хиљада верника, свештеника, монаха и епископа.

На једном од својих путовања, отац Серафим је био ухапшен као "народни непријатељ" и подвргнут уобичајеном мучењу коме је богоборна комунистичка власт подвргавала Хришћане Серафимо здравље је - што од мучења што од затворских услова - било потпуно нарушено те је добио и туберкулозу. На крају су га пустили из затвора "да умре код куће", што се убрзо и десило. Јеромонаха Серафима је, на самртној постељи, његов блиски пријатељ епископ Јеротеј постригао у велику схиму, која гоедставља највиши степен на лествици монашког усхођења ка савршеном хришћанском животу. Великосхимник Серафим је тмп само пвадесет и шест годнна када се упокојио. Један његов оођак на следећи начин описуЈе Јеромонаха Серафима: "Имао је дубоке, тамноплаве очи, у којима је сијао сјај, који није био од овога света.“

Серафимов блиски пријатељ, епископ Јеротеј је био први мученик Руске катакомбне Цркве, који је пострадао за чистоту и слободу Цркве Христове. Епископ Јеротеј је био познат и омиљен међу верницима Његова једноставност и његово одбијање да се потчини безбожним комунистичким властима одвели су га ка мученичком венцу.

Маја 1928. издао га је један његов "пријатељ", откривши властима Јеротејево скровиште. Када су бољшевици дошли да га ухапсе скупило се много људи који су хтели да спрече да епископ Јеротеј буде ухапшен. Међутим, они који су дошли да ликвидирају убили су га на лицу месга, пуцајући му у главу.

Тај пуцањ је означио почетак новог круга гоњења истинољубаца Божијих.

Назад на врх Go down

Шта је православље,срж православља Empty Re: Шта је православље,срж православља

Порука  Sveto Pravoslavlje on 16th December 2009, 13:36

Шездесет Свештеномученика руских



Прича која следи јесте сведочење очевица о шездесет руских Хришћана-Новомученика који су пострадали од безбожних комуниста, остајући - и пред лицем смрти - непоколебиви у својој хришћанској вери. Ево те приче:

"Тридесетих година пропутовао сам читав Сибир као члан научне експедиције. Пут којим смо се кретали налазио се у потпунрј дивљини у којој није било насеља, осим конц-логора. У бројним конц-логорима широм Сибира владао је стравични ужас. Људе су тукли, мучили и убијали без икаквог разлога. Било је то време тираније атеистичке совјетске државе над Русијом.

Животни услови у логорима су били ужасни, у баракама је било од шездесет до осамдесет људи, који су спавали у два реда дрвених кревета. У случају да логораш није испунио своје дневне дужности, логорски стражари су имали право да са њим учине шта им је воља. Људи су масовно умирали од глади и хладноће.

Била је јасна и тиха ноћ над долином. Док будем жив нећу заборавити ту долину. Увек ћу је се сећати! Жалосно људско јечање нас је пробудило из слатког јутарњег сна. Скочили смо на ноге и видели у даљини групу људи, која се кретала у нашем прав-цу. Због жбуња је било тешко видети шта се тачно догађа.

У групи је било шездесет логораша. Када су нам при-шли ближе видели смо да су потпуно изнемогли од глади и претераног рада. Сваки је био везан конопцем око груди: вукли су саонице - саонице у јулу! На саоницама се налазило буре пуно људскога измета. Тачно смо чули шта је један од стражара командовао: „Лези доле и не мрдај!“. Јама је већ била ископана. Тих шездесет мученика су били руски свештеници.

У тихо јулско јутро, јасно смо чули слабе гласове тих свештеника-новомученика. Убице су, на ивице јаме, једном по једном свештенику, говориле следеће: 'Куцнуо ти је судњи час. Реци нам - има ли Бога или не?'. Сваки од тих Мученика одго-варао је одлучно и непоколебиво: 'Да, има Бога!'.

Зачуо се први пуцањ. Седели смо у шаторима, а срце је хтело да нам искочи из груди... Затим се зачуо други, па трећи, четврти, пети пуцањ... Убице су доводиле једног по једног све-штеника на ивицу јаме и постављали следеће питање. „Има ли Бога?“. Шездесет пута се чуо исти одговор: 'Да, има Бога!".

Назад на врх Go down

Шта је православље,срж православља Empty Re: Шта је православље,срж православља

Порука  Sveto Pravoslavlje on 16th December 2009, 13:37

Јеромонах Гаврило – страдалних Христа ради



Гаврило се родио у земљи Грузији, која се налази близу Црнога мора и која се доскора налазила под тиранском влашћу богоборних комуниста. Оно што следи јесте кратак приказ прог-она, које је монах Гаврило истрпео због Истине Божије. Тај прогон се збио у овом веку, у нашем времену.

Десило се то 1953, непосредно по Стаљиновој смрти. Гаврило је тада био млади јеромонах. На главном тргу у Тбилисију (главном граду Грузије) одржавао се скуп на коме су гов-орили представници власти. Изнад њих, на зиду зграде, висили су, као и обично, огромни плакати са портретима партијских лидера, величине два спрата.

У тренутку када је скуп достигао свој врхунац, када је читав трг био препун људи, а представник градске власти држао комеморативни говор, огромни Стаљинов портрет је букнуо и за тили час нестао у пламену. Монах Гаврило је претходно некако успео да уђе у владину зграду, отворио прозор, по-лио керозином полеђину тих огромних плаката и запалио их. Одмах затим и Лењинов портрет је, такође, нестао у пламену. Људи на тргу су били ужаснути: завладао је општи мук, сви су претрнули од страха. Док су плакати са ликовима партијских лидера горели, са прозора на другом спрату отац Гаврило је, вичући, одржао ово слово:

Господ је рекао - не чините себи идола, нити каква лика... Немојте имати других богова! Људи, уразумите се! Народ ове земље је увек био хришћански народ. Зашто се он-да клањате идолима? Исус Христос је умро и трећи дан васкрсао из мртвих... А ваши мртви идоли никада неће васкрснути. Они су, чак, и за живота већ били мртви...".

Било је јасно да му се није смело дозволити да изрекне више ни једну једину реч! Врата владине зграде су била изнутра закључана. (Монах Гаврило је претходно успео да се сакрије у поткровљу зграде, где је чекао да скуп почне).

Брзо су га скинули са прозора: довезли су ватрогасна кола, попели се преко противпожарних мердевина и шчепали га.

Када су га спустили на земљу, руља је - порушивши све барикаде - јурнула на њега. Шутирали су га, ударали кундацима, тукли ватрогасним цревима, урлајући: "Докрајчимо вашку!". Свако из те помахнитале руље је хтео да лично изгази тог "непријатеља народа" и на тај начин изрази своју лојалност (комунистичком режиму). Ватрогасци су Гаврила полумртвог однели са трга.

Главни разлог што није био стрељан на лицу места јесте то што су мислили да је мртав. Лице му је било обливено крвљу и исповређивано до непрепознативости. Лобања му је напрсла и имао је седамнаест прелома костију. Лежао је без свести скоро месец дана, лебдећи између живота и смрти, али није умро. После неколико година робије пуштен је из затвора и отишао код своје мајке где је, погом, живео неколико наредних година. Јавно су га прогласили за лудака. Нико није хтео да му да посао, нити да га пусти у свој дом да би зарадио бар нешто новца за живот. Сви су га знали и сви су га се плашили. Ни он ни његова мајка нису смели по дану да се појаве на улици, јер су знали да би њихови суграђани пустили псе на њих. Годинама су га виђали како седи на степеницама цркве и проси.

Гаврило је многе године проживео на овај начин, одбачен, напуштен и омрзнут од свију, али за све то време никада није посустајао у својој вери. Повлачио се у рупу, коју је сам ископао у једној стени и ту се често молио са сузама. Да све ово није чинио због своје бесмртне љубави према Богу, он би највероват-није полудео. Много година пошто је спалио портрете врховних комунистичких безбожника, старца Гаврила су питали да им објасни смисао тог свог спаљивања "идола". Он је рекао следеће:

"Они су начинили идола и захтевали од народа да се клања том идолу. Тај идол је био својеврсни антихристовски символ - слика човека, тачније звери, а они су хтели да му указују почасти које припадају само Богу. Нисам могао да допустим да се то и даље чини".

Када се завршило време прогона Хришћана и када је у срцима људи почела да се рађа чежња за духовним одговором на питање овог крвавог света, многи су почели да долазе јеромонаху Гаврилу по духовни савет. Он је постао старац и духовник многим људима, укључујући ту и монахиње једног женског манастира у Грузији. И управо су страдања кроз која је прошао и која је истрпео са љубављу, била оно што му је отворило двери Царства Божијег. Кроз страдања која је претрпео Истине Божије ради, Бог Истинити је дошао Свом слуги Гаврилу и отворио му двери духовнога света.

Ево неколико поука старца Гаврила које откривају духовну снагу изниклу из његовог страдалничког живота и његове саможртвене љубави према Истини Божијој:

"Све лоше у човеку је случајнога карактера. Никада не презири никога: ни кукавице, ни прљаве, ни пијане, ни оне који најгоре псују. Икона Божија (боголикост) је сачувана у свима њима, у дубини њиховога бића, и поред тога што је они најчешће нису ни свесни. Непријатељ човеков је тај који каља ту боголикост и затрпава је прљавштином.

Тешко је видети Икону Божију (боголикост) у онима који вам се ругају, који се јављају у обличју звери. Али, човек тим више мора да их сажаљева зато што су њихове душе унакажене, можда чак и неповратно, до степена вечне муке... О, како је тешко волети своје непријатеље".

Старац Гаврило је много страдао за веру хришћанску и наставља да страда као редак пример савременог Хришћанина, који истрајава на путу Истине Божије без обзира на цену тог свог подвига.

Назад на врх Go down

Шта је православље,срж православља Empty Re: Шта је православље,срж православља

Порука  Sveto Pravoslavlje on 16th December 2009, 13:40

Монах Серафим Роуз – борац Христов у Америци



(Будући монах) Серафим се родио у типичној америчкој породици средње класе у Сан Дијегу 1934. године. После завршене средње школе почео је да трага за истином. Не нашавши је у друштву у коме је одрастао, отпочео је своју истинотрагатељску побуну.

Одбацио је америчко "хришћанство", које је сматрао овосветским, раслабљеним и лажним, јер је сматрао да то и такво "хришћанство" Бога смешта у епрувету. Зато се окренуо књигама лудог пророка Фридриха Ничеа, које су убрзо почеле да раздиру његову душу пакленим трзајима. Пао је у потпуно очајање, које је касније описивао као живи пакао.

Осећао је да не може да се уклопи у модерш свет, чак ни у своју сопствену породицу која га није схватала. Осећао се као онај који је рођен у погрешно време и на погрешном месту. Волео је да се шета ноћу, под озвезданим небом, али је осећао да нема ничега што би његовом животу могло дати смисао, да нема Бога, да нема ничега. Почео је да пије да би умртвио тај бол. Кренуо је стопама Џека Керуака, једног од оснивача "бит генерације", човека са којим се једном приликом и лично срео. По-тоњи монах Серафим се у то време напијао и пијан посртао по улицама, урлајући на Бога да га остави на миру. Једном прили-ком, када се напио на врху једне планине подигао је песницу ка небу, почео да проклиње и изазива Бога. Тражио је од Бога да њега, Серафима, осуди на пакао. У очајању у коме се налазио, чинило му се да би му више вредело чак и да буде осуђен на вечну муку, ако би то био начин на који би сазнао да Бога има, него да остане у стању очајничке равнодушности, која га је уништавала. Серафим је размишљао овако: када би ме Бог осудио на паклене муке онда бих - ако ништа друго - бар у том блаженом тренутку осуде, осетио Божији додир и уверио се да је Бог човеку достижан!

Много година касније монах Серафим пише:

"Атеизам, истински "егзистенцијални" атеизам, који букти мржњом према - споља гледано - неправедном или неми-лосрдном Богу јесте једна духовна појава. Такав атеизам је стварни покушај човеков да се ухвати у коштац са Богом, Чији су путеви потпуно необјасниви, чак и најпобожнијима. Показало се да се такав покушај не једном завршио у заслепљујућем сусрету са Оним за Којим стварни атеиста у ствари очајнички трага. Христос је Онај Који дела у таквим душама. Антихриста ћете увек пре наћи у душама лилипутанских климоглаваца, којима је Христос само на уснама, него у душама великих порицатеља. Ниче је, назвавши себе антихристом, тиме уствари показао своју огромну жеђ за Христом...

Серафим је потом отишао код једног од оснивача андерграунд-културе педесетих и шездесетих, Алана Вотса и постао будистички "боем" у Сан Франциску. Научио је одлично кинески језик да би могао да проучава Тео Те Кинг и друге древно-источњачке текстове у оригиналу, надајући се да ће на тај начин ући у саму срж источњачке мудрости. Али, ни ту није успео да пронађе пуноту истине за којом је толико чезнуо. Све до чега је дошао било је сазнање да будистичка "нирвана" не може испунити чежњу његове душе.

Серафим се, у својој потрази за истином, ослањао на свој људски ум, али тај га је тај ум стално обмањивао. Трагајући за истином, кроз проучавање древних религијских традиција, Се-рафим је, једном приликом, посетио и једну православну цркву. Касније о тој посети пише следеће:

Годинама сам се у својим трагањима задовољавао тиме што сам осећао да сам 'изнад свих традиција', а истовремено на неки начин веран свима њима...

Када сам, пак, први пут ушао у православну цркву, осетио сам да ми се догодило нешто што нисам никада пре тога осетио ни у једном будистичком или источњачком храму. Не-што ми је у срцу рекло да сам дошао у свој дом, да је моје трагање завршено. Нисам схватио шта то значи... Када сам почео да упознајем Православље и Православце, нова мисао је почела да обузима мој ум: да истина није никаква апстрактна идеја, за којом се трага умом и која се сазнаје умом, већ да је истина - лична, штавише да је истина - Личност, за којом трагамо и коју волимо свим својим срцем. Ето како сам срео Христа".

Серафим је убрзо постао православни Хришћанин, а у његовом срцу се само још више појачала одбојност према злу модернога света. Серафим је знао да као Хришћанин нема више чему да се нада од овога света: једина његова жеља је била да се што више удаљи од тог и таквог света. Серафим је чезнуо за подвижничком вером, која се одриче свих земаљских жеља и лагодности, и трага за искупљењем кроз дуготрпељиво подношење страдања на земљи.

У свом часопису отац Серафим пише:

"Ми који би требало да будемо Хришћани, не треба да очекујемо ништа друго него да будемо разапети (у овом свету). У овом свету ми морамо бити разапети, јер Христово Царство није од овога света, и свет га зато не може прихва-тити, ни за један једини час. Свет може да прихвати само антихриста: данас или у било ком другом тренутку".

Пре него што је пронашао Истину Божију, Серафим је страдао, јер није знао Истину Божију, а сада када ју је пронашао, он је почео да страда за Истину Божију. Он је до краја живота живео за ту Истину, подвижнички се одричући себе да би други-ма могао да преда ту Истину. Заједно са Германом, младим православним Русом, Серафим је основао Братство Светог Германа, које је назвао по Светом Герману Аљаском - мисионару Православља у Америци. Намера им је била да једнога дана оснују манастир на Спрус Ајленду онако како је то пророковао Свети Герман Аљаски. Серафим и Герман су почели да живе за идеју, коју је Свети Герман донео у Америку два века пре тога.

Два пријатеља су живела у Сан Франциску, где им је духовник био свети владика Јован Шангајски. Захваљујући ње-говим молитвама и благослову, два пријатеља су започела рад свог мисионарског братства. Отворили су књижару и почели да преводе на енглески, дотад непреведене, древне светоотачке текстове. Успели су да набаве једну половну штампарску машину на ручни погон и почели да штампају те духовно моћне списе. Надахнуће за свој несебични рад црпли су из живота хришћанских Светитеља као што су били Свети Антоније Египатски, Свети Пајсије, Света Ксенија Петербуршка и њихов савременик Свети архиепископ Јован Шангајски.

Архиепископ Јован је, пре свог упокојења, прорекао да ће у Калифорнији изникнути мисионарски манастир. Ове његове речи су се показале као истинско пророштво.

Серафиму и Герману је било доста велеграда и овога света, те су купили нешто земље у дивљини Северне Калифорније, близу града Платине, где су преселили своју штампарију. Почели су да живе као пустињски подвижиици древних хриш-ћанских времена. Живели су без текуће воде, телефона и струје. Сами су саградили своје станиште и живели са медведима, слепим мишевима и звечаркама.

Серафим и Герман су 1970. постали монаси, умревши тако занавек за овај свет. Подвизавајући се као монах у дивљини, Серафим је све више духовно узрастао. Он једном приликом пише:

"Град је за оне који су празни и зато град изгони из себе оне који су пуни. Пустиња чува оне који су пуни и омогућава им да узрастају".

Подвизавајући се у дивљини, далеко од вреве овога света, Серафим и Герман су се, као једна душа, жртвовали за свој свети циљ - да древно, апостолско и неовосветско Хришћанство заживи и у Америци. Зато су основали православни мисионарски манастир и тиме испунили пророштво архиепископа Јована.

Монах Серафим је, уз светлост свеће, у својој малој келији написао многе књиге о духовном стању савременога света и превео многе древне хришћанске списе о духовном животу на енглески језик. У православним земљама које су се у то време на-лазиле иза Твоздене завесе", његови списи о стању модернога човека, о смислу страдања и души после смрти извршили су огро-ман утицај на милионе људи. Његови списи су, у православним земљама под комунистичком окупацијом, тајно превођени, умножавани на писаћим машинама и растурани илегалним каналима. Човек је могао врло лоше да прође ако би код њега била пронађена нека од књига оца Серафима, да не говоримо о томе шта би му се десило ако би се открило да их помно чита и живи по њима.

Поуке монаха Серафима о новом катакомбном Хришћанству, о страдању за Истину и прогонима, које Хришћани морају да претрпе у овом свету, дубоко су потресале душе Хришћана који су трпели терор безбожничке комунистичке државе. Али, његове поуке се не односе само на њих, већ жестоко раскрин-кавају и све оне Хришћане који су задовољни овим светом и његовим институцијама. Ево сведочење једног студента који је срео оца Серафима на свом колеџу 1982. Убрзо после сусрета са оцем Сера-фимом, овај младић се придружио Серафимовом братству и постао монах.

"Срео сам оца Серафима годину и по дана пре његовог упокојења. И ја сам, попут њега, трагао за истином кроз про-учавање источњачких религија, али сам налазио само очај. Једнога дана отац Серафим је дошао у наш колеџ. Довезао се у расклиматаном камионету. Појавио се у својој изношеној црној раси, са дугом косом и веома дугом поседелом брадом. Касније сам сазнао да се није окупао од дана када је постао монах. Био је права слика потпунога сиромаштва.

Следеће чега се сећам јесте да се шетам са оцем Сера-имом кроз колеџ. Сви гледају у њега, а он корача тако природно као да се налази код своје куће.

Отац Серафим је, усред тог прогресивног колеџа, изгледао као неко ко је времепловом управо долетео из египатске пустиње четвртога века. Отац Серафим је ушао у учионицу и одржао предавање на тему "Знаци доласка краја света". Видео сам да је бар једнако образован, ако не и образованији од мојих професора, а опет било је јасно да је човек који је дошао из дивљине. Тек касније сам сазнао да је отац Серафим, као професор, једно време предавао кинески језик на Берклију.

Оно што ме је највише запањило код оца Серафима било је то што се тај човек очигледно и потпуно жртвовао за Бога. Он није био универзитетски професор који зарађује пуно новца, нити је, пак, био, религијски лидер који жуди за влашћу над људским душама. Он је био једноставни монах који је, изнад свега, чезнуо за Истином. Знао сам да би он и умро за Истину, јер је за њу већ сада умирао. [1]

У највећем замаху свог списатељског и преводилачког рада, отац Серафим се изненада смртно разболео. Једне вечери, после изузетно напорног дана, отац Герман је отишао код оца Серафима који је лежао у својој келији. Отац Герман је почео да се јада, говорећи о томе како се они толико труде да шире Православље а како нико за то не мари. Отац Герман се овако јадао: "Нема никога да ми помогне", а видевши лоше стање у коме се налазио отац Серафим, рече и ово: "Немам више чак ни тебе". Отац Серафим придиже главу и прошапута: "Имаћеш ме у Царству Божијем".

Дошла је 1982. година и живот оца Серафима се сасвим приближио својој земаљској кончини. Његови дани су били на измаку. Отац Герман је дошао оцу Серафиму, који је у мука-ма умирао у болничкој постељи и затражио од њега допуштење и благослов да оснује манастир на острву Светог Германа на Аљасци, што је био њихов заједнички животни циљ. Отац Серафим је, кроз самртне болове, радосно прошапутао: "Бог нека те благослови...".

Отац Серафим се убрзо и упокојио, оставивши свог пријатеља самог. Серафимова целоживотна потрага за Истином Божијом почела је и трајала кроз страдање, а завршила се уласком у вечни живот и Царство Божије.

Назад на врх Go down

Шта је православље,срж православља Empty Re: Шта је православље,срж православља

Порука  Sveto Pravoslavlje on 16th December 2009, 13:44

Свети Јован Шангајски



(Будући архиепископ) Јован се родио 1896. у једном селу у јужној Русији. Током раних револуционарних година, Јован је са породицом избегао у Србију, где је примио монашки постриг и убрзо био рукоположен за јеромонаха.

Јеромонах Јован је у тридесет и осмој години хиротон-исан за епископа, наследника Светих Апостола, после чега је послат у Кину, у град Шангај да би помогао људима који су тамо страдаху. Видевши колико је сирочића у Шангају, владика Јован је, готово ни из чега, подигао сиротиште. Он је сакупљао болесну и изгладнелу децу по улицама, мрачним шангајским ћумезима и предграђима, хранио их, облачио и бринуо се о њима са очинском љубављу.

Било је случајева да пси у шангајским предграђима растргну новорођенче, које би било бачено на ђубриште. Једном приликом, владика Јован је, кренувши у потрагу за таквом стра-далном дечицом, купио флашу ракије и кренуо у своју храбру потрагу по опасним улицама шангајских предграђа. Човек који је кренуо са њим био је потпуно збуњен, јер му није било јасно зашто је Јован, монах, купио флашу ракије. Владика Јован се заус-тавио испред једне напуштене куће, ушао унутра и пронашао новорођено дете које је плакало на гомили ђубрета. Када је дошао до детета, чуо је пијани глас како му прети из мрака. Јован је одмах кренуо ка пијанцу и понудио му флашу ракије у замену за дете. Владика Јован се те ноћи вратио у сиротиште са двоје деце на рукама.

Владика Јован је свој тадашњи живот у тој мери посветио сиротој и одбаченој деци да су људи говорили да се разапео за своје сирочиће. Једном је један мали дечак дошао у сиротиште такорећи ниоткуда. Дете је видело како су му безбожници убили оца и мајку, и на његове очи их искасапили на комаде. Дечак је због ове трауме изгубио моћ говора. Изгледао је као зверка ухваћена у замку, која се плаши свакога и верује још само својим зу-бима. Владика Јован је сео поред дечака, који се још увек сав тресао од шока, загрлио га и рекао му: "Знам да си изгубио оца, али си сада натао новога оца - мене". То је рекао са таквом ду-ховном снагом да је дечак бризнуо у плач и одмах проговорио!

Другом приликом, једна од жена, које су владики Јовану помагале око сирочића, попела се на звоник усред ноћи. Била је ледена и ветровита зимска ноћ. Када је отворила врата звоника угледала је владику Јована како - смрзавајући се и дрхтећи на леденом ветру - стоји сабран у дубокој молитви. Он се подвизавао молећи се, на овај начин, за своје сирочиће. Док је свет спавао, владика Јован се молио за спас читавог света, који је страдао у страшним гресима.

После много година састрадалног живота са напаћеним кинеским народом, од архиепископа Јована затражено је да оде за Калифорнију да би тамо наставно да изграђује Православну Цркву. Уз много потешкоћа, архиепископ Јован је успео да из Шангаја пребаци у Сан Франциско и све своје сирочиће.

Саму срж владикиног подвижништва чинили су пост и молитва. Он је јео само једном дневно, негде око 11 часова увече, а често није јео ништа по читавих недељу дана. Ноћи је обично проводио на молитви. Дешавало се да, током молитве, од исцрпљености падне без свести на под и тако "украде" по пар сати сна. Но, и тада би ујутру било довољно га неко само овлаш дотакне по раменима и он би одмах устајао, умивао се хладном водом и за неколико минута излазио из своје келије, потпуно свеж и оран.

Упркос негодовању "важних" црквених личности архиепископ Јован се често играо са децом. Он је више волео да буде са децом него са тим и таквим "важним" црквеним личностима. Укратко говорећи, он није много марио за то што људи мисле о њему. Ходао је бос по киши и снегу, није водио рачуна о својој дугој седој коси која је увек била прљава, и није нимало бринуо о свом спољашњем изгледу. Он је бринуо за свој унутарњи свет.

Архиепископ Јован је често чинио ствари које су у очима света изгледале као потпуна лудост. Није нимало марио за то шта људи мисле о њему, већ је живео као да није од овога света. Једном приликом, на путу кроз Европу, он је, у францсуком граду Марсеју, стао насред једне прометне улице и почео да служи православно опело за мртве. Људи су се окупили око њега не схватајући шта се догађа, а ускоро је стигла и полиција која је, потом, зауставила саобраћај да би владика могао да заврши заупокојену службу. Када су га касније питали зашто је учинио таку чудну ствар, он је одговорио да је на том месту на улици убијен један Хришћанин[1] и да је он желео да се баш на том месту помоли за спас његове душе.

Будући да је живео као онај који није од овога света, архиепископ Јован је овима чија су срца била ограничена само на овај свет често изгледао као луцкаст, па чак и потпуно луд човек. Због своје саможртвене молитве и љубави према Богу и људима, Јован је од Бога добио дар прозорљивости - способности да види у људска срца и душе. Често је умео да одговори на неко питање пре него што је оно уопште и било постављено. Било је не мало случајева да је са велике даљине умео да осети оно што је некоме преко потребно и да ту потребу, на неочекиван начин, и испуни, запањујући све људе око себе.

Једном приликом током рата у Шангају, жена која је познавала владику Јована налазила се на самрти. Чудесни догађај се догодио негде између 10 и 11 часова ноћу. Напољу је беснела олуја са јаким ветром и кишом. Та жена је, у предсмртној агонији, дозивала владику Јована да дође и помогне јој на самрти.

Дежурни доктор је дошао жени и рекао јој да је то немогуће, будући да је тада напољу био полицијски час а да је болница те ноћи била закључана. Она је и поред тога наставила да дозива владику Јована. Међутим није било начина да му ико те ноћи пренесе њену поруку.

А онда се, у глуво доба ноћи, у време најжешће олује, отворише врата болнице и на њима се појави, сав мокар, владика Јован, и с врата приђе својој умирућој пријатељици. Будући да је читав догађај имао у себи нечег чудесног, жена није била сигурна да ли јој се то стварно дешава. Владика Јован се благо осмехну и тихо рече: "То сам стварно ја!". Жена тада паде у дубок сан.

Када се, осамнаест часова касније, пробудила осећала се сасвим добро. То побољшање је приписала чудесној посети владике Јована, која се збила претходне ноћи. Наравно, нико јој није веровао, говорећи да он, по таквој ноћи, није могао доћи до болнице и ући у њу јер су врата болнице била закључана. Она је тада питала болесницу, која је лежала крај ње да ли је видела оца Јована и болесница је потврдила да је те ноћи, заиста, видела владику Јована.

Још један чудесни догађај збио се док је владика Јован боравио у Француској. Пре него што се неочекивано појавио код једне своје пријатељице, она је са прозора видела да се, испред улазних врата њене куће, налази чудан предмет, који јој је личио на комад цеви. Таман што је кренула да види о чему се ради, зачуло се звоно на улазним вратима. Отворила је врата и угледала владику Јована.

Владика је ушао у кућу, прошао кроз предсобље, ушао у салон и без речи сео у фотељу. Владика је ћутао и она је ћутала, не знајући шта да му каже. Пошто је тако поседео неких пет минута, владика устаде и оде из куће. Она је стајала запањена, не схватајући шта се догодило.

Тада поново погледа кроз прозор и виде пред својом кућом полицијски камион и полицајце како нешто раде. Један од полицајца је веома пажљиво подигао управо онај предмет који је она са прозора видела испред своје куће, ставио га у камион, који је, потом, крећући се споро, отишао низ улицу.

У то време у Паризу је било много теориристичких напада подметнутим бомбама и предмет, који је она видела пред својом кућом, био је уствари - бомба! Када је изашла напоље и видела о чему се заправо ради, схватила је смисао тајанствене посете владике Јована - он се ту појавио ћутећи да би јој спасио живот. Бог му је открио оно што је требало да се деси.

Када је владика Јован већ био у дубокој старости збио се још један чудесни догађај који је открио много о његовом унутарњем животу. Да би у тајности свог унутарњег света неометано општио са Богом, владика Јован је имао обичај да се затвори у олтар где би, иза затворених царских двери проводио сате и сате на молитви. Десило се, једном приликом, да је неко од људи из владичине цркве, ушавши у цркву, видео отворене царске двери и кренуо у олтар да нешто пита владику Јована. Када је ушао у олтар, скаменио се од запрепашћења. Видео је владику Јована - малог човека Божијег - како стоји у мраку, обасјан неовоземаљском светлошћу, при чему владичина стопала нису дотицала земљу! Видео је владику Јована у нествореној светлости, која је предображење света који ће доћи - Царства Божијег.

Оваквим чудесних догађаја било је, заиста, безброј у животу владике Јована Шангајског. Колико су само пута видели његове молитвене сузе, колико је само пута владика Јован спасао некоме живот, колико су само пута људи били сведоци строгости његовог подвижничког живота и снаге његове бесмртне љубави према Истини Божијој. Владика Јован је овај свет напустио 1966. године, а његово тело је - без употребе икаквих људских средстава за очување - до данас остало нетрулежно.

Владика Јован је кроз своје страдалништво достигао тако висок степен чистоте и праведности да је Бог његовој светој души даровао спасење, а његовом светом телу - непропадивост.



[1] Тај догађај се збио педесетих година овога века. Хришћанин, за чију душу се Свети Јован Шангајски том приликом молио, био је Краљ Мученик Александар I Ујединитељ (Карађорђевић), који је, управо на том месту, мучки убијен 9.октобра 1934. године (прим.прев.)

Назад на врх Go down

Шта је православље,срж православља Empty Re: Шта је православље,срж православља

Порука  Sveto Pravoslavlje on 16th December 2009, 20:34

Богослужење је срж православног Хришћанства
Црква је богочовечанска установа, сложени организам у чијем су функционисању обједињени безмало сви видови људског постојања и делања. Научне дисциплине (теологија, етика, право, социологија итд) у Цркви не представљају пуко кабинетско теоретисање, нити црквена уметност постоји (појање, иконографија...) само себе ради. Све те манифестације људског духа су врло конкретно примењене у свакодневном црквеном животу и све су оне неопходне, али ниједна није довољна сама за себе. Зато су у великој заблуди они верници који, концентришући се на један од многобројних чинилаца црквеног устројства (најчешће везан за њихово професионално опредељење), мисле да је то довољно за пуноћу духовног живота.


Изнад свих знања и вештина, изнад свих активности од којих је саткан црквени живот, стоји богослужење. Богослужење је срж православног Хришћанства, оно осмишљава сва предузимања у Цркви. Ни лична вера, ма колико била утемељена на правоверном хришћанском учењу, ни највеће монашко подвизавање, не би имали никаквог смисла без богослужења. Богослужење заузима централно место у животу Цркве зато што тим чином човек успоставља везу са Богом, најважнију од свих веза у животу. Засновано на Светом Писму и Светом Предању, богослужење је круна пуноће духовног живота Цркве и сваког верника понаособ. Зато међу четири основна атрибута Цркве стоји и оно „саборна“. Живимо у доба у коме преовлађује индивидуалистички поглед на свет, а строга подела „ја - остатак света“ постаје темељ савремене животне философије. Са друге стране, та самодовољност се показује као нереална јер нема човека који, макар и подсвесно, не тражи потврду сопствене личности у очима других. Отуда, поред поуке о личној молитви: „А ти када се молиш, уђи у клијет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности“ (Матеј, гл.6, ст.6), Господ вели и следеће: „Гдје су два или три сабрана у име Моје, онде сам и Ја међу њима“ (Матеј, гл.18, ст.20).

Поред спољних манифестација, сваки богослужбени обред и сваки тренутак у обреду имају и свој веома прецизно одређен смисао. У богослужењу време је освештано, баш као и сви остали аспекти људског живота. Штавише, читав хришћанинов овоземаљски живот протиче у богослужењу: знаменовање новорођенчета, уцрковљење по навршеном четрдесетом дану живота, затим крштење, миропомазање, па молитва пред полазак у школу и остале значајне тренутке у животу, свештање дома, аутомобила, радње, благосиљање сваког новог подухвата, па молитве у невољи... закључно са молитвеним праћењем упокојене душе са овог света пред Божје лице, све су то Богом благословени молитвени чинови.



У Православној цркви централно богослужење је Света Литургија. Саборна молитва у Господњем храму надилази време, простор и остале ограничавајуће категорије овоземаљског битисања. Богослужбене песме многих празника писане су као да се све дешава овог тренутка. Најлепши пример тог игнорисања временске дистанце су Страсна седмица и Васкрс, када Црква, Тело Христово, изнова доживљава Његово страдање, смрт и победу над смрћу. Зато богослужење не треба посматрати као пуко подсећање на историјске догађаје. Оно је надумни спој прошлости, садашњости и долазећег времена. Уосталом, баш као и сам људски живот.

Назад на врх Go down

Шта је православље,срж православља Empty Re: Шта је православље,срж православља

Порука  Sveto Pravoslavlje on 16th December 2009, 20:43

Срж православног предања
Црква и друштво Према светом предању Православне цркве, у средишту хришћанске духовности су срце и ум, нус. То је управо оно средиште на којем треба да деламо како би се исцелило васцело човеково психосоматско устројство.


Штавише, Господ је рекао: Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети (Мт 5, 8). Да бисмо разумели шта су срце и ум (Нус), морамо започети од испитивања душе.

Из казивања старозаветне Књиге Постања знамо да је на почетку Бог створио Адамово тело а затим удахнуо у њега и на тај начин створио његову душу. Израз „створио је душу“ јасно указује да душа није делић Бога нити дух Божији, као што тврде неки људи. Како каже свети Јован Златоусти, будући да је удахнуће Божије енергија (дејство) Светога Духа, то значи да енергија Светога Духа ствара душу а да при том она сама (енергија) није та душа. Ова тврдња је од виталног интереса, јер на тај начин схватамо да се душа не може испитивати независно, него само у повезаности са Богом.

Како каже свети Григорије Палама, душа свакога човека је истовремено и једноставна и многострука. На другом месту, св. Григорије Палама учи да, као што је Бог Тројица - Ум (Нус), Реч (Логос) и Дух (Пневма), на одговарајући начин и човекова душа има тројичну природу: тако постоји ум (нус) који је срж човековог постојања, реч (логос) која се рађа од ума или нуса и дух који је „човекова умна (ноетска) љубав“.

Душа је тесно повезана са човековим телом, али она није смештена само у један део тела.

Према православном учењу, Бог влада светом посредством Својих нестворених (нетварних) енергија. И као што Бог дела у природи, тако и душа, према св. Григорију Синаиту, покреће и подстиче сваки део тела да би оно вршило своје функције. Према томе, као што Бог влада светом, тако и душа влада телом.

Како се изразио свети Григорије Палама, душа заузима тело са којим је створена. Она испуњава читаво тело и даје живот телу. Другим речима, душа није затворена у тело, али она заузима тело којем је присаједињена.

Постоји снажна спона између душе и тела, али и јасна разлика између њих. Човека чине душа и тело, који истовремено постоје једно поред другог без икаквог мешања. Према томе, није само душа оно што се назива човеком, нити се само тело назива човеком, него и једно и друго чине човека. Посредством својих промислитељских сила, душа даје живот читавом телу. Међутим, уколико људском телу и недостаје неки део, на пример, ако човек нема очи, то не значи да су промислитељске силе душе нижег степена. Осим тога, душа није истоветна својим промислитељским силама, него јединствено обухвата све промислитељске силе тела (в. „Тријаде“ св. Григорија Паламе).

Свети Григорије из Нисе карактеристично тврди да тело не обухвата душу него да је управо душа та која обухвата тело. Другим речима, тело не служи као неки сасуд (посуда) или као мех који би у себи садржавао душу, него би се пре могло рећи да је тело унутар ње, душе. Душа дејствује и распростире се кроз читаво човечије тело.

РАЗУМЕВАЊЕ СРЦА И УМА

Ово што је речено о души може изгледати високо теоретски, иако је то сасвим одређено учење Цркве и као такво обавезно за наше разумевање срца и ума а што је средиште православне духовности. У противном, нећемо моћи да разумемо ка чему је Православна црква управљена и шта тежи да исцели.

Као што Бог има суштину и енергију, тако их има и душа, будући да је створена по образу и подобију Божијем. У Богу су, наравно, и суштина и енергија нестворене (нетварне), док су суштина и енергија душе створене. Ништа не постоји без енергије. Суштина сунца налази се изван земљине атмосфере; међутим, његова енергија, која даје светлост и топлоту и узрокује сагоревање допире до земље и даје јој светлост, топлоту, итд. Исто се догађа са свим објектима. Суштина душе налази се у срцу, али не као у неком сасуду, него као да је у неком органу, док њена енергија делује кроз помисли (грч. „логосмои“).

Према светом Григорију Палами, душа се, такође, назива и умом. Међутим, и суштина душе, тј. срце, и њена енергија, која се састоји од помисли, називају се умом (нусом).

Иако се у библијско-светоотачкој традицији термини могу узајамно заменити, да би се избегла свака пометња душа се помиње као духовни елемент човековог бића, срце као суштина душе а ум као енергија душе. Према томе, када ум ступи у срце и почне тамо да делује, онда постоји јединство између ума (енергије), срца (суштине) и душе.

Целокупни аскетизам у Цркви има за свој циљ човеково обожење (грч. тхеосис), његову заједницу са Тројединим Богом. То се остварује када се енергија душе - ум или нус - врати њеној суштини (срцу) и узнесе ка Богу. Да би се достигло јединство са Богом, њему мора да претходи уједињење душе које се, опет, остварује помоћу благодати. Грех је, у ствари, расипање тих сила; он је превасходно расипање енергије душе, тј. ума, на ствари и његово одвајање од срца.

Пошто смо изложили ова разјашњења, важно је да сада дубље анализирамо шта су ум и срце према православном предању.

Срце је средиште човековог психосоматског устројства будући да, као што смо приметили раније, постоји „несливено“ јединство душе и тела. Средиште тог јединства именује се као „срце“.

Срце је место које се открива кроз подвижничку (аскетску) праксу у облагодаћеном стању: то је место где се открива и пројављује Бог. Ово одређење би могло изгледати апстрактно: то је, међутим, питање духовног опита. Нико не би био у стању да помоћу рационалних и спекулативних дефиниција у у потпуности укаже на место срца. У сваком случају, срце је средиште три способности душе: разумне, жељне и вољне. Чињеница је да - када човек живи унутрашњим животом, тј. када се његов ум из своје пређашње расејаности враћа у свој унутрашњи свет, када у најдубљем степену осети жаљење и покајање - он онда постане свестан постојања овог средишта, тј. постојања срца. Он на том месту осећа бол и духовну жалост, опитно доживљава благодат Божију а понекад чује чак и глас Божији.

Према светоотачком предању, суштина душе, која се назива срцем, као да се налази у органу, а не као у неком сасуду, где се налази срце као телесни орган. То се може тумачити позивањем на оно што је речено раније, односно да душа обухвата тело и даје му живот - она није обухваћена телом, него она обухвата човеково тело. Управо унутар ове преспективе свети Никодим Светогорац говори о срцу као о природном средишту - будући да отуда крв кружи по читавом телу, противприродном - пошто тамо обитавају страсти и натприродном средишту - јер тамо дејствује благодат Божија, о чему говоре и многи наводи из Светог Писма:

А Ја вам кажем да сваки који погледа жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме (Мт. 5; 28).

Него својом упорношћу и непокајаним срцем сабираш себи гнев за дан гнева и откривања праведнога суда Бога (Римљ. 2; 5).

Да се Христос вером усели у срца ваша (Еф. 3; 17).

А нада не постиђује, јер се љубав Божија излила у срца наша Духом Светим Који је дат нама (Римљ. 5; 5).

Ум или нус је, с друге стране, енергија душе. Према Светим Оцима, ум се назива и оком душе. Његово природно место је када се налази унутар срца, када се уједини са суштином душе и опитно доживи непрестано сећање на Бога. Међутим, када је потчињен творевини Божијој и страстима, он се креће противно природи. Православно предање прави јасну разлику између ума и разума.

Разум је функција мозга, док ум дејствује изван њега и у свом природном стању уједињен је са срцем. У личности светитеља, који је пројава и носилац православне духовности, разум дела и свестан је света који га окружује, док је ум унутар срца и непрестано се моли. Разликовање ума од разума карактерише стање духовно здраве особе и оно представља циљ православне духовности.

За наведену тему веома су илустративна два одломка из текстова св. Василија Великог. У једном од списа он каже да у духовном човеку, који је постао храм Бога и Пресветог Духа, разум и ум истовремено дејствују. Разум се бави земаљским бригама а ум непрестаним сећањем на Бога. Осим тога, такав човек - будући да је његов ум сједињен са срцем и да општи са Богом - не бива узнемираван неочекиваним искушењима или, да тако кажемо, искушењима која узрокује пропадљивост и пролазност његове природе.

У другом одломку, св. Василије говори о повратку ума у срце и о његовом усхођењу ка Богу. Овај, други одломак, требало би тумачити унутар контекста претходног и у вези с целокупним учењем св. Василија. Ум који је расејан споља и посредством чула развејан на световне ствари, открива болесног, палог и раскалашног човека. Он из свог стања расејаности мора да се врати свом јединству са срцем и обитавању унутар њега, мора да се врати свом природном стању, и тада ће се сјединити са Богом. Просветљен нествореном (нетварном) светлошћу (стање обожења), ум запоставља чак и своју природу и душа се више не брине нити о одећи, нити о склоништу. То не значи да човек више не брине о храни и сл. Међутим, како је човек достигао стање созерцања (тхеориа) и обожења, његове телесне силе - не, дакле, душевне - налазе се у стању мировања. Другим речима, душа и ум нису потчињени утицајима света и материјалних ствари. Човек се, наравно, и даље брине о њима, али им више не робује. Поред тога, св. Василије Велики јасно каже да се тим кретањем ума назад, унутар срца, задобија целовита врлина: разборитост, одважност, правда и мудрост, заједно са свим осталим врлинама.

Отац Јован Романидес каже да сва жива бића поседују два позната система сећања. Као прво, „постоји ћелијско сећање које одређује развој и раст јединке у односу на саму себе“. То је позната ДНК структура која је генетски код и која дословно дефинише све у људској конституцији. Као друго, „постоји сећање можданих ћелија које одређује функције и однос јединке према самој себи и према њеном окружењу“. Управо је функционисање мозга - који, будући да су у њега утиснута сва сећања из прошлости, као и људско знање стечено учењем и истраживањем - одређује човеков однос са другим људским бићима. Осим тога, према Романидесу, у свакој личности постоји не-функционално и суб-функционално сећање унутар срца и када се оно покрене посредством умне молитве, онда постоји непрестано сећање на Бога, доприносећи нормализацији свих других односа неке личности.

Према томе, светитељ као носилац православне духовности поседује сва три ова сећања која дејствују и функционишу истовремено и независно једно од другог. Светитељ је „најприроднији од свих људи“. Он је свестан света око себе и бави се различитим стварима; међутим, како је његов ум досегао своју природну функцију он, иако живи на земљи, истовремено обитава и на небесима“.

Као што смо видели, средиште православне духовности је срце, унутар којег неизоставно мора дејствовати човеков ум. Енергија душе, ум или нус, мора се вратити унутар суштине душе, тј. у срце. Тако ће, сједињујући благодаћу Божијом ове силе, задобити јединство и заједницу са Тројединим Богом. Духовност која је изван ове перспективе није православна, него моралистичка, пијетистичка, апстрактна и рационалистичка.

Назад на врх Go down

Шта је православље,срж православља Empty Re: Шта је православље,срж православља

Порука  Sponsored content


Sponsored content


Назад на врх Go down

Назад на врх


 
Permissions in this forum:
Не можете одговорити на теме у овом форуму