Нови светски поредак

Погледај предходну тему Погледај следећу тему Go down

Нови светски поредак

Порука  Sveto Pravoslavlje on 16th December 2009, 14:02

Нови светски поредак



Револуција је у крви модерног човека, она све јаче куца у његовом срцу, постајући све више његово друго срце. Циљ револуције је, као што је Ниче објаснио, стварање "потпуно нових услова епистенције". [1]

Резултат нихилистичког и анти-теистичког[2] рушења старог хришћанског поретка јесте концепт „Новог доба" (New Age), које треба да буде "ново" у апсолутnом, а не у релативном смислу.

Хитлер је запалио пожар холокауста у потрази за "новим светским поретком" који је, на крају, спалио и њега и његов народ. Укратко говорећи, нихилистичка револуција, подигнута ради рушења ауторитета и поретка, увек и сама постаје нова институција - Нови светски поредак. "Нови светски поредак" настаје из данашњег цивилизацијског "система, а тај "систем" су млади већ једном одбацили. Али, ако ис-тински одбацујемо "Нови поредак" или тзв. "небо на земљи", онда морамо истински одбацити и Нихилизам. Морамо то учинити иако нас институције, које су нас лишиле Бога, уче сасвим супротно.

Цивилизација деструктивног Нихилизма која је, кроз револуцију, утабала пут "новом поретку" рађа оно што ће бити коначна провала терора, а то је - дух антихриста.

И опет се на духовној сцени историје појављује Ниче, који узима харфу и почиње да свира песму свог нихилизма, проглашавајући себе за "антихриста". Само неколико деценија после Ничеа популарна панк-група "Sex Pistols" (Секс-пиштољи) - говорећи у име модерне омладине - ломи Неронову харфу и, уз неподносиву буку електричних гитара, пева изобличеним гласом, заједно са Ничеом: "Ја сам анархиста. Ја сам анархиста. Ја не знам шта хоћу, али знам како ћу то да остварим. Ја хоћу да уништавам...".

У историји света је било много оних који су на себе попримали антихристовски лик, који су - проливајући крв људску - тежили власти и поробљавању људи. Од Нерона до Хитлера и данашњег Запада над светом се стално надносе облаци претње "нових светских поредака".

Хитлер је узео Ничеова дела као философски водич за најкрвавији и најстрашнији рат у историји света, рат који је био логични завршетак једног атеистичког погледа на свет. Хитлер је рекао:

"Ослободио сам Немачку од идиотских и деградирајућих лажи савести и морала... Створићемо младе људе пред којима ће дрхтати свет. Желим да створим младе људе способне за насиље - упорне, немилосрдне и окрутне.

Али, наш циљ није само да упремо прстом у анти-христовска крвопролића и злочине из прошлости. Наш циљ је да разоткријемо суштину терора, која се не налази у личностима Нерона, Наполеона, Хитлера Лењина или Стаљина, већ првенствено у "духу времена", који је много страшнији од сваког од њих понаособ. Дух овога времена и времена у којима су они владали јесте антихристовски дух.

Шта је "Нови светски поредак", ако не царство анти-христово, сатанска имитација и извртање Царства Божијег? Човек може бити најекстремнији и најразочаранији порицатељ Бога једино ако верује у богоборну илузију у коју је положио све своје наде.

Онај који не верује у Христа мора да верује и повероваће у антихриста. Нихилизам свој историјски врхунац достиже у зацарењу антихриста, но његов крајњи и духовни циљ превазилази чак и ту коначну пројаву сатанизма: а тај циљ јесте пакао у коме ће Нихилизам сагорети и доживети свој коначни пораз.[3]

"Дечице, последње је време, и као што чусте да Антихрист долази, и сада су се појавили многи антихристи, отуда знамо да је последње време" (1. Јов. 2,18).


Последњи изменио Sveto Pravoslavlje дана 16th December 2009, 14:04. измењено укупно 1 пута

Назад на врх Go down

Re: Нови светски поредак

Порука  Sveto Pravoslavlje on 16th December 2009, 14:04

Апокалипса



Звер Нихилизма нас је бацила на колена.

Дух времена је мрачан, а будућност изгледа више нисмо у стању ни да замис-лимо. Најперверзније идеје су постале стварност и сведоци смо најстрашнијих врста смрти које се могу замислити. Од овога горег бити не може.

Тврдња да "од овога горег бити не може" може нам се - док седимо у пријатној соби или док се шетамо природом под плаветнилом небеског свода - учинити спорном. Али, та тврдња је жива истина за милионе младих људи који умиру у чељустима звери модернога Нихилизма.

Једном приликом, када сам био на једном андерграунд панк-рок концерту алтернативне музике, кроз главу ми је прошла мисао: може бити горег и од овога! То сам помислио, гледајући како се певач групе засеца жилетом и како крв тече на све стране. Музика је била гласна онолико колико бука може бити гласна, а да човек од ње одмах и потпуно не оглуви. Просторија је била мрачна и препуна дима. На зидовима су били исписани графити - поруке модерних анти-пророка. Када се довољно изрезао жилетом, певач је почео да се дере из свег гласа: "Унакажен сам за цео живот!". Урликао је ове речи из петних жила. Музика која га је пратила подсећала је на неподносиву буку машина у фабрици. Наставио сам да уживам у музици и звуцима које сам некад толико волео, али ме је поново сколила иста мисао: "И од овог има горег".

Свет је прешао границу иза које више нема повратка. Отишли смо предалеко и повратка нам више нема. Оно што на најбољи могући начин илуструје оно о чему говоримо јесте чињеница да данас никога више ништа не може шокирати.

Одлазимо у биоскоп и гледамо филм о канибалистичком убици који на крају испада херој. И ту за нас нема ничег шокантног. Убеђујемо себе да је то само нешкодљива "забава". Ова свеопшта лаж је поубијала хиљаде људи и то рукама оних убица, које су надахнуће за свој злочин пронашли управо у тој и таквој "забави". Нисмо више шокирани ни када чујемо за многе крваве ратове који гутају безброје људских живота. Више нисмо шокирани ни када у вестима чујемо колико има људи који убијају децу, и нисмо више шокирани чак ни када чујемо да је Бог мртав.

Ништа више није шокантно и нама преостаје да поставимо још једно питање: "Који ће бити знак краја света?".

И на ово питање у нама уздрхти наше срце и чујемо глас који нам говори:



"Чућете ратове и гласове о ратовима. Гледајте да се не уплашите; јер треба све да се збуде. Али још није крај.

Јер ће устати народ на народ и царство на царство и биће глади и помори, и земљотреси по свету.

А то је све почетак страдања.

Тада ће вас предати на муке, и побиће вас, и сви ће на-роди омрзнути на вас имена мога ради.

И тада ће се многи саблазнити, и издаће друг друга и омрзнуће друг на друга.

И изићи ће многи лажни пророци и превариће многе.

И што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих.

Али ко до краја претрпи, биће спасен.

И проповедаће се ово Јеванђеље о Царству по свему свету за сведочанство свим народима. И тада ће доћи крај.

Кад, дакле, угледате гнусобу опустошења, о којој говори пророк Данило, где стоји на месту светоме...

Јер ће тада бити невоља велика каква није била од постанка света до сада нити ће бити. И ако се не би скратили они дани, нико не би остао; али избраних ради скратиће се они дани.

Тада ако вам ко рече: Ево овде је Христос или онде, не верујте.

Јер ће се појавити лажни христоси и лажни пророци, и показаће знаке велике и чудеса да би преварили, ако буде могуће, и изабране...

Јер као што муња излази од истока и сине до запада, тако ће бити долазак Сина Човечијег.

Јер где је труп онде ће се и орлови скупити.

И одмах ће се по невољи тих дана сунце помрачити, и месец своју светлост изгубити, и звезде с неба пасти, и силе небеске покренути се.

И тада ће се показати знак Сина Човечијег на небу; и тада ће проплакати сва племена на земљи; и угледаће Сина Човечијега где иде на облацима небеским са силом и славом великом... (Мт. 24, 6-30).



То је Апокалипса.

Ова генерација јесте Нихил-генерација,[1] "генерација Икс"; поколење у чељустима самоубиства. Од тренутка када на-пустимо утробу материну, ми смо "неприлагођени" и "аутсајдери" у свету који нам говори да је живот бесмислен, да нема одговора на питање "Зашто?". Уче нас: дошли смо из Ништавила и враћамо се у Ништавило. Ово је, укратко, универзална философија модерног нихилистичког света: родиш се, живиш, умреш...

Систем који нас зна само као своје бројеве говори нам да су нам дани одбројани. И то испирање мозга оскврњује наше умове, остављајући нас да сами и без игде икога заспивамо и бу-димо се у сузама док нас зуби нихилистичке Звери дробе све ви-ше, и док се око нас разуларује свеопште уништење. Нихилизам је у наше време постао толико свеприсутан и свепродоран, потпуно и дубински запосевши умове и срца свих људи, да више нема чак ни "фронта" на коме бисмо могли покушати да му да пруимо отпор.

Рат бесни, а данашња омладина јадикује за детињством у коме није било насиља. У овом страшном човеком рату против Бога, авај, сасвим логично долази до појаве масовног самоубиства младих, до тог последњег ауто-геноцида.

Назад на врх Go down

Re: Нови светски поредак

Порука  Sveto Pravoslavlje on 16th December 2009, 14:06

Последњи геноцид



Дошли смо до краја нашег пута. У временима насиља у којима живимо чини се да више нема ниједног јединог разлога због кога бисмо наставили да живимо, да нема више ниједног јединог разлога да се ујутру будимо и да започињемо нови дан. Данашња омладина је дошла до закључка да једина рука која може утрти сузе са њиховог лица јесте рука самоубиства.

Многи ће људи глатко одбацити ова наша запажања као "једнострана", иако и сами увиђају њихову истинитост. Истине ради, дакле, морамо испитати и другу страну, тј. тај такозвани "позитивни" поглед на живот.

И, заиста, не може се оповрћи чињеница да испод све те бујице очаја, разочарања и подљудскости, која узвире из ере Нихилизма, тече упоредо и струја оптимизма и идеализма. Њу чине млади људи - који могу бити и идеалистичке, али и практичне душе - спремни и одлучни да се носе са тешким проблемима данашњице и да се боре за ширење својих недефинисаних идеала. Научници откривају "тајне" свемира. Пацифисти и ненасилно оријентисани идеалисти воде борбу за мир, братство, уједињење света и превазилажење старих мржњи. Млади уметници су "огорчени" због опште неправде и неједнакости, и труде се да - како најбоље знају и умеју у овом жалосном свету - шире поруку нове радости и стваралаштва. Ту је и велики број оних обичних младих људи који су одушевљени што живе у овом "узбудљивом" времену, и који искрено, са самопоуздањем, ентузијазмом и оптимизмом гледају у будућност, у будући свет у коме ће можда, ипак, постојати нека могућност да човек своју жалост претвори у радост. У исто време, старија генерација је већ исувише убијена у појам ером Нихилизма да би могла да дели такве наде данашње омладине.

Али, мора се поставити следеће питање: ако свет из дана у дан постаје све боље место за живот, зашто толико људи данас извршава самоубиство? Број самоубистава достиже размере незабележене у историји света. Самоубиство се данас популаризује и идеализује, са циљем да се млади људи подстакну да дигну руку на себе и то не само пиштољем, жилетом или отровом, већ и на један "попаган" начин као што је, ва пример, "полагано" самоубиство дрогом. Често кажемо за себе да смо "пријатно обамрли". Ова изјава говори сасвим довољно о нашој генерацији.

Али, онај који жели да тоне у обамрлост у ствари тврди да је све око њега и у њему - бол, јер без бола не би било потребе тражити утехе у стању обамрлости. А ми себе убеђујемо да у такву обамрлост треба да тонемо не само понекад и повремено, већ стално, јер овај искварени свет у нама непрестано изазива бол. Живимо под сталним притиском тог бола, у свету који је до теме-ља прожет духом разарања и у коме, чини се, нема лекара за душу човекову, и то нас приморава да забодемо иглу лаж-избављења у своју руку, и да - на тај начин - покушамо да ублажимо наш жи-вотни бол. Тако у нас улази инфекција самоубиства.

И та кобна инфекција више не захвата само мањину, већ се огромном брзином шири на већиву младих, тако да данас имамо ситуацију да је већина младих, на овај или онај начин, постала жртва самоубиствених склоности. Већина нас је познавала неког који је извршио самоубиство, али да би ствари биле још шокантније, велики број младих је бар једанпут покушао да изврши самоубиство.

За многе младе људе самоубиство је постало идеал за који вреди живети, а за неке чак и идеал за који вреди умрети. Самоубиство не само да је постало позорница ва којој млади живе, већ оно све чешће спушта и завесу смрти преко њиховог живота.

Сећам се да су пре пар година сви моји пријатељи ишчекивали да један популарни андерграунд панк-музичар изађе из затвора и врати се на сцену. Његово име је било Џ. Џ. Ален и он је био осуђен на робију зато што је на једном од својих кон-церата запалио једну девојку. Људи су нестрпљиво очекивали да буде пуштен на слободу да би видели да ли ће испунити обећање и убити се на свом последњем концерту. Наиме, он је на једном од својих ранијих концерата изјавио да ће на сцени пред свима извршити самоубиство. Та изјава је привукла огроман број младих на његове концерте. Он је 1994. на индиректан начин испунио своје обећање. После концерта одржаног непосредно по изласку из затвора, тај несрећник је умро иза сцене од превелике дозе дроге. Тај човек - који је на својим концертима повређивао себе на неисказиве начине само да би задовољио радозналост својих обожаватеља - био је екстремни нихилиста апсолутног Нихилизма деструкције.

Али, тај човек је данас мртав, тај несрећник је пао као још једна млада жртва човековог рата против Бога.

Назад на врх Go down

Re: Нови светски поредак

Порука  Sveto Pravoslavlje on 16th December 2009, 14:08

Ништа више није шокантно



Живимо у свету који је обујмљен паклом. Следимо заповести "духа времена" и налазимо се у "деветом кругу".

Медији су нас научили све о сексу, дроги и насиљу.

Прошли смо кроз курс Нихилизма и дипломирали на факултету деструкције.

Старогрчки философ Аристотел је рекао: "Школа и образовање служе да би млади научили шта треба да воле, а шта не". А нас данас уче да мрзимо Бога.

Уче нас да је наш циљ да успемо у овом свету и да, на тај начин, отпаднемо од Небеса. Ничеову философију самоубиственог лудила су уврстили у "обавезну лектиру"[1] за младе, дајући тиме оправдање богоубиству. Уче нас да је живот немилосрдна утакмица и свима нам дају безличне бројеве уместо личних имена.

И да иронија буде већа, живећи у складу са оним чему су нас учили у инстуитуцајама овога света, ми изнова бнвамо институционализовани и смештени или у тапацирану собу или у затворску ћелију, и опет нам дају наш број.

Један од водећих учитеља у овој школи деструкције зове се "револуција". Тај учитељ тврди да је против "система", али у стварности тај противник "система" и сам јесте највећи слуга "система".

То је суштина савремене револуционарне[2] прелести: наша наводна побуна против "система" се сама претвара у најгори могући систем.

Назад на врх Go down

Re: Нови светски поредак

Порука  Sveto Pravoslavlje on 16th December 2009, 14:10

Тријумф аспурда



Модерно доба је доба апсурда. Оно што је некада било сматрано ружним данас се сматра лепим. Оно што је некада било сматрано погрешним, данас се сматра исправним. Људи више не жнве да би стварали живот, већ да би га уништавали. Данас када је Бог мртав, живот је постао тријумф апсурда.

Савремена уметност на најупечатљиввји начин открива сгање распадања у коме се налази модерно доба. Из човекове присилне потребе да изражава апсурд настала је и једна нова форма уметничког изражавања, позната као "авангардна уметност".

Апсурдност савремене уметности је достигла свој врхунац када је један чувени авангардни уметник публици апсурдног света приказао своје апсурдно "ремек-дело". "Уметник" је стајао на бини, очи у очи са једним другим човеком. Тај други човек је, потом, извукао пиштољ и пуцао у "уметникову" руку. Публика је реаговала бурним аплаузом. Критичари су викали: "Бриљантно!" и "Овај човек је геније!". Тај "уметник" се обогатио на рачун свог "ремек-дела", написао о томе чак и књигу, и пос-тао "шампион апсурда".

Абсурдизам је достигао свој циљ онога тренутка када је убица постао херој. Добар пример за ово јесте један савремени филм[1] о убици који убија и једе своје жртве. Он је у филму представљен као осећајан и интелигентан човек, који ни по чему не личи на човека чије су руке умрљане крвљу. Међутим, он уствари и не жели ништа друго осим да задовољи своју људождерску глад.

У једној сцени, тај доктор, Ханибал Лектор (Ханибал-Канибал!) пресеца гркљан једном затворском стражару, качи га мртвог на решетке своје затворске ћелије, раширених руку попут разапетог анђела, и, док му се стражарева крв још слива са уста, седи и слуша класичну музику.

И тај човек, на крају филма, испада херој, "светац" Нихилизма и људи се диве "психолошкој дубини" филма. Али, та и таква "дубина", као и обично, није дала никакав одговор, већ искључиво пуки опис посуновраћености немилосрдне данашњице. И док је - на крају филма - филмско платно постајало све црње, аплауз у сали је постајао све гласнији. Седећи у тами биоскопске сале, чуо сам да је неко иза мог левог рамена рекао: "Ханибал Лектор је мој идол!".

Дух овога времена је дух апсурда. Човек је окружен светом хаоса, а у себи не налази никакво унутарње јединство. Можда су критичари у праву када кажу да је уметник апсурда "дубок" у описивању духа времена. Али, зар критичари не би требало да се баве оним што је уметност, а не што је дух времена? Јер дух времена се мења као што се мењају годишња доба. Када критички разматрамо дух времена, тада се више не бавимо уметношћу, већ искључиво модом. Али, зар уметност у модерном добу, уосталом, и није постала само пука мода? Да, уметност је данас мода. Ако ствари тако стоје, шта је онда то што покреће моду апсурдности у модерном свету и модерној уметности?

Шта је то што ствара тај "дух времена", који убија људску душу? Која то сила уметничку лепоту претвара у пуку моду? Одговор не може бити други него овај: Нихилизам, тај вечни непријатељ истине. Када је истина умрла у људским ср-цима, Нихилизам се прерушио у прелест моде и нахрупио у испражњену људску душу. Где нема истине, тамо дух Нихилизма све више јача. При таквом стању ствари, човек - заједно са свим оним што он ствара - постаје апсурд. Заборавивши истину, човек је изгубио слободу. Остаје питање: како човек да се ослободи од тираније нихилистичке моде?

Назад на врх Go down

Re: Нови светски поредак

Порука  Sveto Pravoslavlje on 16th December 2009, 19:24

Окултизам



Будући да је "Бог - мртав" и да је "искрварио под нашим ножевима", некомора да заузме Његово место као нови "господар".

У свету лишеном сваког мистичког искуства, људи грозничаво трагају за вратима пута који води ка другом свету. И за то им нису довољне помодне лудости, већ им је потребан и непосредан контакт. И многима се чини да управо свет окултизма нуди кључ који откључава та врата.

За једне је тај кључ - секс, за друге су то дроге, а за треће је то насиље. Али, има и оних за које је тај кључ - сатанизам. Ако расплетемо клупко бљутавих окултистичких мода, видећемо да постоје две основне категорије окултизма: "меки" (софткор) и "тврди" (хард-кор) окултизми.

"Меки" окултизам је, у основи, помодна обнова паганизма кроз обожавање природе и истраживање малопознатих природних моћи душе, као што су: ментална телепатија, ишчитавање ауре, врачање тарот-картама, левитација, и томе слично. Људи се упетљавају у меки окултизам не из свесне побуне против Бога, већ из радозналости и таштине, тј. из жеље да задобију некакве посебне моћи или увиде који би их уздигли изнад "масе просечних" људи.

"Тврди" окултизам је свесно обожавање сатане. Такви људи заиста себе називају сатанистима. Ту се ради о свесној по-буни против Бога, јер у сатану може веровати само онај који верује да има Бога. И то не било ког Бога, већ конкретно да има хришћанског Бога. Тврди окултизам је вера да је Бог "тиранин" који тиранише свемир, а да је сатана човеков најбољи пријатељ који жели да човеку да слободу и учини га срећним тако што му помаже да задобије све што жели у овом свету.

Овде речи Достојевског и Ничеа, сваке на сопствени начин, одзвањају у свој својој истинитости. Када се мушкарац (или жена) иницира у седми степен сатанизма, заклиње се да ће ће његов (њен) животни принцип бити: "Ништа није истинито, а све је дозвољено".[1] У времену потпуног опустошења, када разарање господари животом као главна животна "норма", сасвим је очигледно ко је тај "господар" света који је заменио Бога, јер сатана је тај који не може ништа да створи, већ само да уништава.

Главни проблем обе врсте окултизма као "вере" јесте у томе што они који их практикују не знају шта је то што се налази иза завесе овога света. Окултисти се, у свом незнању, незналачки баве другим светом, не разликујући при том добре и зле силе тог другог света. Последица овога незнања јесте да се особа ; која се "игра" духовима, по правилу, на крају нађе на страни зла, чак и када то није била њена првобитна намера.

Ово што следи јесте прича једног младог панкера, К. Ајвија, који је одрастао у разореној поридици и који је покушао да нађе излаз из те животне ситуацију кроз бекство у окултизам: "Живео сам у својим фантазијама и световима које сам сам стварао. Од 'нормалног' детета постао сам панкер са панкерским фризуром и чизмама. Наносили су ми бол, повређивали су ме и тукли због моје индивидуалности. Једног дана ме је један мој ортак позвао на једну посебну журку. На ту журку су дошли моји ортаци из школе и две старије женске. Мени је речено да ћемо седети и причати, пити соду, јести чипс и завитлавати се.

Али, те две женске су биле вештице а журка је уствари била вештичији скуп. Тада сам инициран у магијску праксу Вике (WICCA). Ако не знате, Вика је древни женски облик друидске магије. Зато су ме и назвали вештицом, а не вешцем. Брзо сам напредовао и постао искусна вештица. Мој ум је потонуо у чудни делиријум и лудило. Веровао сам да је лудило највише животно искуство. Ако умрем, све ће бити готово. Ако полудим, проћи ћу кроз смрт без умирања. То је била моја философија. Бавио сам се магијом и дан и ноћ. Бављење вештичијом магијом ме је одвело на разна места, углавном кроз асгрална путовања. Било је то природно ширење света моје фантазије. Био сам свемоћан и све у том свету који сам сам створио ме је гледало са поштовањем. Осећање моћи је оно што вас мами да се бавите магијом. У стварном свету ја сам био нико и ништа, у магији сам био неко и нешто. Осећао сам се непобедивим. Био сам у заблуди (прелести).

Једне ноћи ме је пробудила јака напетост бешике. То је био један од оних тренутака када лежите на кревету, погледате на сат, а затим у врата, покушавајући да се одлучите да ли ћете устати или ћете остати у кревету и издржати до јутра. Одлучио сам да устанем и да одем до купатила. У том тренутку сам схватио да је читаво моје тело парализовано од врата па наниже. У Вика магији се не користе ни дроге, ни алкохол. Свако за кога би се открило да користи дроге или алкохол би био искључен из вештичијег реда. Знао сам да ничег није било у мом организму што је могло изазвати такву пар-ализованост. Једино објашњење до кога сам могао доћи јесте да ме је напало нешто што је духовне природе. Напустио сам своје тело на астрални начин и подигао се изнад њега. Тада сам доживео потпуни шок.

Око мога тела је било око петнаест демона који су га чврсто држали и смејали се хистерично. Један од њих се окренуо и погледао ме и рекао ми да сам ја највећи (.....)[2] идиот каквог он није већ дуго сред. Демон је рекао да су ме учили правом путу, али да сам ја отишао на погрешан пут, да сам толико забраздио да идем право у пакао и да ми нема спаса. Затим ми је предложио да склопимо договор. Два демона су дошла до мог астралног тела и окренула ме наглавачке. Када сам се преокренуо нашао сам се у паклу. Нема начина да опишем шта сам видео, осетио и омирисао. То никада нећу моћи да заборавим. Те приказе...

Вратили су ме, потом, у моју собу и дали ми ултиматум. Или да се убијем, па да онда постанем попут њих - тј. да се више не мучим него да будем мучитељ, или да умрем и, у сваком случају, одем у пакао. Изабрао сам самоубиство. Мало пре него што су ме вратили у моје тело, прошаптао сам у себи: "Исусе, ако Те има, помози!".

Одједном ме је обасјала блештава светлост и демони су се распршили на све стране. Устао сам и почео да грдим Бога. "Зашто си допустио да прођем кроз све те ствари?". Грдио сам Га скоро читав сат, чистећи измет и мокраћу које је моје тело испустило током искуства са демонима.

Тада сам, први пут чуо глас Божији. Тај глас ми је рекао само једну једну једноставну реченицу која ме је зауставила на путу моје пропасти:

"Све што сам желео да учиниш било је да тражиш" .

Назад на врх Go down

Re: Нови светски поредак

Порука  Sveto Pravoslavlje on 16th December 2009, 19:27

Апатија



Када млади човек схвати да је све то модерно лудило само "још једна цигла у зиду"[1] а да се тај зид руши, и када схва-ти да више не може уживати ни у сексу, ни у дроги, ни у насиљу, његово срце и душу преплављује осећање очајничке обамрлости које се назива - апатија. Апатија је стање у коме човек тврдо-главо одбија да трага за вишом истином живота.

Не можемо се више ослонити на "религију" као последње средство за постизање жељеног "излаза" из безизлаза савремене пропасти. Лагали су нас безброј пута и ми смо безброј пута били повређени. Испропадали смо много пута од разних "вера" и више нас не занима никаква "организована" религија, јер смо схватили да је свака "организована" религија само још једна у низу овоземаљских институција које покреће воља за моћ. А та воља за моћ је уништила многе људске животе. Нагледали смо се већ довољно тога како нас те институције гледају са ви-сине и наслушали се како нам соле памет да ћемо горети у паклу ако се не прикључимо њиховој организацији. Тако размишљају млади данас.

Наслушала се омладина њихових лицемерних прича и те приче данашњу младеж више не занимају. Једни проповедају сиромаштво, а живе у луксузу и богатству на туђ рачун. Други проповедају мир, а кријумчаре оружје. Трећи верују у насилно преобраћење и сматрају да отпаднике од њихове религије треба поубијати.

Многе религије су прегазиле преко нас и оставиле нас у стању потпуне апатије и нама данас не преостаје ништа друго него да кажемо: "Жао нам је, наш усуд је јачи од ваше догме!". Зато се више нећемо ни осврнути када неки нови циркус од "религије" буде прошао нашим градом, већ ћемо наставити да живимо по старом.

Данас јасно видимо да све те различите "вере" једнако тврде да су оне једини пут спасења, а да је остатак света проклет. И да све те различите "религије" поседују искључиво мање или веће трунчице истине... Седећи у чекаоници овог очајног живота, питамо се хоће ли истина преживети овај човеков рат против Бога?

Модерни апатични човек више нема начина да општи са својим Творцем. Он чак више и не жели да чује саму реч "Бог". Он се изнервира на сам помен те речи. А и када је чује, прво на шта помисли јесу ТВ-проповедници са својим кадилацима, због којих одмах мења телевизијски канал. Телевизија аутоматски лишава његов ум сваког узвишеног осећања. Па чак и када не може да пронађе програм који би стимулисао његов ум, модерни човек опет мења канал само да не би гледао те ТВ-проповеднике. Чим поново налети на неку бесмислену ТВ-емисију, он опет мења канал, и тако у недоглед. Али, ниједан телевизијски програм не може више да задовољи ум младога човека. Оно што га при-ива за телевизор јесте краткотрајни тренутак наде у могућност неког смисленијег живота, коју доживљава док мења ТВ-канале.

Вештачка и магична телевизијска слика - истински хипнотишући и отупљујући људска чула - обликује свест модерног човека и претвара га у празног примаоца порука о " бекству од стварности". И премда и сами осећамо да нас телевизија обликује у складу са површним вредностима овога света, и премда осећамо да нам она квари ум, и премда осећамо да презиремо ту машину (телевизор), ми и даље грозничаво настављамо да мењамо ТВ-канале.

Џери Мендер, човек који се годинама успешно бавио радом на рекламама, спровео је лично истраживање о последицама деловања телевизије. Он је рекао да се телевизијска слика - за разлику од слике коју даје филмска камера - формира на визуални начин, у "оку ума". Циљ телевизије је да се слика утисне директно у памћење тако да временом човек више није у стању да у свом памћењу разликује телевизијску слику од слика стварног животног искуства.[2] Како ћеш онда моћи да разликујеш истину од неистине, и илузију од стварног догађаја? Телевизијска слика је намерно начињена да да прикаже "акцију", "конфликт", "узбуђење" и бурне манифестације живота. Такве гламурозне слике распаљују људску машту и фантазију, а посебно машту и фантазију младих људи, које није тешко импресионирати. Телевизија младе људе, који желе да истински сагледавају живот, стимулише да живе у лажној представи о животу. Прљавштина тог телевизијског нихилизма младима испира мозак.

Шта је са онима који упорно желе да достигну вишу истину живљења? Шта ће од њих испасти на крају? Ако успеју да преживе досаду "модернога доба" и одбаце "свеце" нихилизма, ако успеју да се изборе против бесловесности савременога живота, преостаје им последња препрека коју морају савладати: апатија, која води у симпатију... Симпатију према ђаволу. [3]

Назад на врх Go down

Re: Нови светски поредак

Порука  Sveto Pravoslavlje on 16th December 2009, 19:29

Изобличена лепота



Чувени писац Фјодор Достојевски је рекао: "Лепота ће спасити свет". Прогрес је, заједно са својим машинама, уназадио свет претворивши га у место где више нема лепоте. Ако је лепота уништена, шта ће онда спасити свет?

Од детињства нас уче да су одвратне ствари - привлачне чиме у нама унакажују представу о истинској лепоти. Више нема разлике између онога што је лепо и онога што је ружно, и ми се данас - због тога - налазимо у хаосу. Говоре нам да "лепота зависи од ока посматрача", али када би то било истина онда више не би било никакве шансе да свет буде спасен, јер би свако човеково тумачење лепоте било смртносно. Чувени песник Китс каже: "Лепота је истина, истина је лепота". А истина никада не може зависити "од ока посматрача".

Историчари уметности говоре да је "религија била колевка уметности". Ово запажање нам открива да је први човеков импулс ка уметности био религијски: да на земаљски начин уздигне свој дух изнад онога што је пуко земаљско. Тако уметност може да изражава различита стања људскога духа: љубав, радост, патњу и самилост; или, пак, може да узноси дух до сазрцања Божанског.

Али, дух модернога доба је убио душу човекову. Савремени човек је у тој мери изгубио свако осећање да више не може да осети чак ни да има душу. И та обездушеност јесте производ модерног друштва и његове уметности.

Људи су, у прошлости, на разне начине умели да изразе и прикажу истинску лепоту, да искажу човекову чежњу за битовањем у вишој истини, да уздигну човека до тог места - до Лепоте. То су чинили кроз уметност: књижевност, сликарство и музику.

Прво питање које морамо себи да поставимо јесте:

"Шта је суштина уметности?".

Колико још јуче нико не би оклевао да одговори да је то - лепота. Данас, пак, људи говоре да је лепота релативна. Говоре да је традиционални смисао за лепоту резултат конформистичког повиновања угњетачким моралним стандардима и да је, тиме, "политички неприхватив".[1] Међутим, поставља се питање: ко је конформиста, данас, када је наказност у моди?

Уметност савременог света више не узводи људску душу ка висинима, већ је помућује и изобличава. Модерни уметници сликају слике и компонују песме, које нису ништа друго до израз очаја и беса. Деструкција слика своје слике, деструкција пева своје песме, а живот постаје - апсурд.

Назад на врх Go down

Re: Нови светски поредак

Порука  Sveto Pravoslavlje on 16th December 2009, 19:32

Плодови богоборног лудила



Као што нихилизам рађа лудило и махнитост, тако и лудило рађа три своја плода: секс, дрогу и насиље. Ови плодови су налик на лудило које их је родило по томе што су настали из жеље за бекством од бесмисла.

Младима се чини да ће кроз задовољства секса, дроге и насиље побећи и престати да осећају беду живљења у овом умирућем свету. Зато деца Нихилизма ова три плода нихилистичког лудила - секс, дрогу и насиље - величају и уздижу готово до метафизичких размера. Но, секс, дрога и насиље немају никакве везе ни са каквом "метафизичношћу", јер да имају не би престајали са нашом смрћу. Секс, дрога и насиље престају са смрћу, али зато до смрти живе паразитски на живом мртвацу.



Секс



Живимо у свету лишеном сваке љубави и самилости, у свету чије окрутно друштво - због своје незасите пожуде за стицањем новца и моћи - непрестано продаје девичанску чистоту својих кћери.

Ако погледамо безбројне рекламне паное који стоје дуж ауто-путева, или било коју телевизијску рекламу, или ако само бацимо поглед на штандове са штампом у било ком супер-маркету, постаје нам сасвим јасно који је то производ број један у модерном свету: то је - секс. Секс не продаје само себе, већ и све остало, од цигарета и алкохолних пића до хране за псе. И ко је објекат ове проституције? Наше мајке, сестре и кћери.

Модерни свет је срозао слику жене у слику блуднице. Чинећи то, мушкарац је и сам постао блудник, а читав морал људскога рода се суновратио у бездане подљудскости. Некада је девственост била сматрана врлином, али у овом посуновраћеном времену девственост се сматра знаком слабости. Зашто је то тако? Како је људски род запао у такво суновратно стање?

То се догодило због тога што је човек у себи уништио икону Божију. И људи су уместо Бога, почели да обожавају плот.

У овом свеизопачењу изопачен је и смисао саме љубави. Савршена љубав коју нам открива Бог јесте извор смисла свеколике љубави. Када је Бог прогнан из људског срца и ума, нестало је и истинске љубави. Оно што је остало од љубави јесте само пука љуштура испод које човек скрива своју плотску пожуду.

Истинска љубав је толико страна овом бездушном времену, да је људи - чак и онда када се, у ретким приликама, деси - једноставно одбацују. У нихилистичком свету влада мазохистичка лаж-љубав. Другим речима, толико смо упрљани и унакажени лажним љубавима да нам је тешко да од другога прихватимо његову истинску и несебичну љубав.

Нема ничег у овоме свету што може да исцели ту суштинску самоћу данашњег поколења младих, одраслих у празним кућама без љубави. Љубав је поткопана општим ратом против љубави, ратом који већину младих људи нашега времена претвара у своје жртве, а тај рат јесте рат брачних развода који за собом оставља пустош самоће. И као да је већина нас младих одрасла без родитеља, или пак уз родитеље који нам нису дали одговор.

Дете данашњице је злостављано и напуштено дете. Без обзира да ли се ради о сексуалном злостављању, батинању деце или ускраћивању љубави, дете модернога доба расте као изранављено биће. Дете се од почетка бори за опстанак, а његове ране временом огрубе у тврде ожиљке, и оно научи да се прилагођава друштву без љубави. А где нема љубави, секс неизбежно прераста у насиље.



Дрога



У бездушном свету, који проповеда материјализам и конформизам, млади су ти који - у својој потрази за другачијим светом - иду до краја. Други начин бекства од таквога света, поред секса, јесте дрога.

И без обзира да ли се ради о младима са плочника предграђа, који кроз бунт покушавају да уздигну свој дух изнад смрдљивог света насиља, сиромаштва и, како изгледа, потпуно безнадежне будућности; или о младим панкерима који покушавају да кроз панк побегну од индустријализованог лудила модерног света; или, пак, о универзитетским студентима, припадницима средње класе, који би да побегну од јаловог света интелектуализма, дрога данашњој младежи стоји надомак руке као средство којим се "лако" отварају врата другога света.

Три су карике у ланцу наркоманије: фасцинираност, обмана, смрт. Од времена када је Тимоти Лири на Харварду почео да експериментише са употребом LSD-а и да проповеда слоган нове контра-културе: "Стимулиши се, укључи се, откачи се", масе младих покушавају кроз употребу дрога не само да побегну од окова угњетачког друштва, већ и да се "укључе" у "духовну" стварност.

Лири је проповедао идеју да се ум кроз употребу LSD-а ослобађа утврђеног начина мишљења и улази у нови начин ми-шљења који производи много перцептивнију свест. Он је тврдио да корисиик LSD-а у том процесу "трансцендира" своје бивше "ја", које је било обликовано од стране корумпираног друштва, и да на тај начин формира своје нову и "развијенију" личност.

Први корак на путу коришћења психоделичних[1] дрога јесте фасцинираност. Испразни свет се - пред очима онога који експериментише дрогом - одједном појављује у потпуно "новом" светлу. У овој фази корисник дроге заборавља на исквареност тог света и почиње да осећа задовољство због тога што доживљава нешто ново у животу.

Прелест (обмана) већ делује када корисник дроге почне да верује да је дрога кључ за промену сопственога "Ја". Од ове тачке почиње низбрдна спирала сурвавања у зависност, низ коју се корисник дроге суновраћује у психички депресивно стање, постајући на крају потпуни зависник или наркоман. Упавши у ту јаму, корисник постаје роб наркоманске навике и потпуне телесне зависности од дроге. Дрога почиње да га тиранише све док из његовога тела не ишчили и последња трунка живота, односно све док га не прогута смрт,

На крају се сва та магновена светлуцања "више свести", за којом су трагали Лири и генерација контра-културе шездесетих, показују као пуко привиђење. Оно што је почело као потрага за истином показује се на крају као масовна прелест. Контра-културна парола "Власт - људима!" показала се, на крају, као испразни слоган, будући да је љубав паролаша охладнела и да се већина "револуционара контра-културе" вратила у свет материјализма. Идеал побуњеничке генерације - идеал трагања за истином се, на крају, срозао у трку за уживањима и самоугодни-штвом сваке врсте. Када се све завршило, показало се да је тај покрет био само још једна у низу мода, које доносе и односе променљиви ветрови "духа времена".

Овај неуспели човеков покушај да, кроз употребу дрога, оствари најдубље жеље своје душе, открива нам право стање у коме се налази душа савременога човека:



1. човек је незадовољан стањем света,

2. човек је незадовољан празнином коју осећа у себи,

3. човек нема чиме да уздигне свој дух изнад тог незадовољства.



Друго средство бекство од тог незадовољства светом, на које се не обраћа пажња у овом свету уживања, јесте алкохолизам. У савременој култури, култури трке за уживањима, алкохолна пића су постала средство за затупљивање маса и самоуништење несрећника. Поред телевизије, алкохол је најчешће сред-ство коме људи прибегавају да би избегли да се суоче са истином.

Човек непрестано избегава да се суочи са својом савешћу, користећи се притом свим могућим средствима, укључујући ту и бекство од стварности кроз алкохолизам. Празна душа човекова се привремено "пуни" чулном еуфоријом коју производи пијанство, чиме човекова пажња бива привремено одвраћена од сопствене испразности.

Пијење алкохолних пића је - као својеврсно бекство од стварности, са једне, и друштвено уживање, са друге стране - данас постало "идеал" који се јавно велича и слави. Пити алкохолна пића је данас мода. Људи поистовећују омиљено пиво, вино или жестока пића са сопственим идентитетом. Типичан пример јесу призори "пријатељства-по-пићу", којих су препуне ре-кламне кампање за алкохолна пића. Обескорењени савремени човек је увучен у мреже алкохолизма и његова празна душа постајероб "духа времена". А "духом времена" управља зла похота. То је разлог због кога се увек баш секс користи за рекламе које треба да продају алкохолно пиће. Ако то није секс, онда је то нека друга превара, као што је, на пример, идеја да су "истинско пријатељство" и "добра времена" незамисливи без употребе алкохолних пића. И готово да нам је немогуће побећи од утицаја таквих реклама... Чак и онда када смо свесни да Цивилизација таквим рекламама хоће да нам прода маглу, оне кваре наш ум на подсвесном нивоу.

Алкохолизам је, попримивши размере друштвене епидемије, постао омиљена забава, тј. главно средство за избегавање дубљих питања о животу, као што су: "Који је смисао човековог живота?" и "Шта се дешава после смрти?".

Бескрајна пожуда и похлепа модернога човека наново је оживела паганско-римски цдеал, идеал трке за уживањима: као идеал који је поново загосподарио мас-медијском ареном данашњице.

У Римском царству IV века, хришћански писац Августин пише: "Све људе уједињује један једини циљ - привремена земаљска срећа. И премда их живот - у тим њиховим бескрајним покушајима да стекну земаљску срећу - баца тамо-амо и витла као морске таласе, све што чине усмерено је искључиво ка том циљу".

Мрачни крај те модерне епидемије јесте - алкохолизам. Алкохолизам је звер која прождире мушкарце, жене и децу. Алкохолизам је демон који најпре запоседа душу једнога човека да би, потом, преко њега убио читаву његову породицу. У канџама ове звери личност шчепане жртве се цепа у "доктора Џекила и мистера Хајда".[2]

Алкохоличар се увек брани тако што негира свој алкохолизам. Алкохоличар разбешњено насрће на свакога ко му каже да је алкохоличар, да би се затим, у складу са својом ропском природом, поново завукао у јаму свог алкохолизма.

Штета коју наноси алкохолизам је неизмерна. Како измерити крв милиона људи који су због пијанства погинули у саобраћајним несрећама? Како измерити сузе које пролише и проливају деца алкохоличара? Насиље, злостављање деце, разводи и деца без родитеља: све су то последице алкохолизма. Оно што је с почетка била фантазија, временом је постала зависност, а потом и ропство. Оно што је почело у смеху завршава се сада у сузама.

Свакога заболи душа када види човека који је некада био слободан и пун живота, а који је, потом, у алкохолизму постао сужањ што умире у смртоносној клопци овога демона. Човек кога смо волели, пред нашим очима постаје - странац. Временом се све више удаљава од нас и ми схватамо да онај кога смо некада познавали више не постоји. Јер онај кога смо познавали никада не би могао да буде као особа коју сада гледамо. Не, то није исти човек, већ утвара. Пре или касније морамо себи да поставимо питање: " Шта је то што му је украло душу?".

Неизбежни крај лажне потраге за духовним испуњењем кроз употребу дрога и алкохола јесте смрт душе. Души је неопходна истина да би живела, али у овим трагичним временима тешко је доћи до истине. Непријатељ истине продаје смртоносну лаж дроге и алкохола као истину. Данашње, модерно поколење младих јесте поколење које је гладно и жедно истине, и које ће у тој својој глади појести и попити све што му се понуди.

Текст који следи јесте болни приказ онога што се може десити многим младим људима, припадницима нихилистичког поколења, уколико им се не пружи Истина:

"Познавао сам два брата са којима сам играо фудбал када сам био дете. Живели смо у малом и сиромашном граду. Да би зарадили коју пару, многи људи су се бавили растурањем дроге. Неки су то радили уз посао, а другима је то био једини извор прихода. Већина дилера је носила пиштољ, а неки чак и аутомате. Родитељи те двојице браће су растурали дрогу звану "кранк". Кранк или метамфетамин, дрога јефтине производње, веома је популарна међу младима зато што је врло јефтина и брзо ствара зависност.

Једног дана та два брата су, жешће издрогирана "кранком" и LSD-ом, отишла на језеро за рекреацију. Тамо су срели ренџера кога су замолили да их колима провезе унаоколо и покаже им околину. У једном тренутку, старији брат је извукао лулу и почео да пућка. Ренџер му је рекао да не пуши у колима. Повређеног поноса, овај се у трену разљутио, а одмах потом и потиуно побеснео. Само тренутак касније, ренџер је лежао мртав, пререзаног врата.

Тај старији брат је, касније, размећући се у својој бахатости, испричао некоме причу о свом злочину, а та особа је, пак, неопрезно проширила даље причу међу својим познаницима у супермаркету. Полиција је дошла у кућу убице и тамо га затекла, жешће издрогираног психоделичним гљивама. Полиција је лако изнудила признање и он је сам признао сваки детаљ злочина.

Судбина млађег брата је била још страшнија. Пошто му је старији брат одведен у затвор, он је у својој кући узео превелику дозу " кранка". Три дана и ноћи није могао да спава због дејства дроге. Треће ноћи, нервозно се шетао око куће, чекајући да сване. Одједном је, без икаквог повода, у наступу беса улетео у кућу, зграбио очеву пушку, упао у спаваћу собу својих родитеља, убио оца и мајку, а затпм отрчао у собу где је спавала његова шестомесечна сестрица и њу, такође, убио. После свега, ставио је пушчану цев себи у уста и повукао обарач".

У овој огавној причи о бесмисленом насиљу, убиствима и самоубиству, три ствари су шокантне. Прво, прича се завршава тиме што један млад човек убија свог оца и своју мајку, оне који су му дали живот и родили га на овај свет. Друго, он потом убија и своју сестрицу, недужно детенце. Коначно, он одузима себи живот. Ово није тек један усамљени случај убиства и самоубиства, всћ све чешћа и масовнија појава, која сведочи о томе да је очајна омладина повела рат против самога живота. Каква је то ватра која је спалила душу тог младог човека? Која га је то сила натерала да повуче обарач?

Јасно је да корисник дроге - без обзира да ли се ради о ономе који само експериментише дрогом или, пак, о правом наркоману - под утицајем дроге улази у један свет у коме делују скри вени фактори, чије се деловање не може предвидети пре самог узимања дроге, нити разумети током самог њеног деловања. Илузија коју пружа дрога јесте оно што највише привлачи младе. Ономе који се дрогира се, с почетка, чини да је испуњен новим знањем и да му је обећан нови свет. А у шта се, потом, претвара то знање? Одговор је једноставан: у ништавило.

Трагање кроз дроге јесте само пусти сан у коме човек јури за утвара-ма. На крају сна се покаже да је све било само привиђење, које трагатеља оставља у стању потпуне опустошености.



Насиље



Трећи плод савременог лудила јесте насиље. Насиље модерног човека се пројављује на два начина: као насиље над другима и насиље над собом. Насиље над другима је дубинско зло које поробљује срца људи: то је необуздана жеља да се насилно повређују други људи. Такво насиље данас више није изоловани инцидент: оно је упрљало крвљу руке толиких људи. Чини се да више није могуће сакрити се од насиља.

Деца убијају своје родитеље, родитељи убијају своју децу, пријатељи убијају пријатеље, млади убијају младе. Време у коме живимо јесте време безумнога насиља, у коме људи повређују и убијају једни друге - убијања ради. И онда људи говоре да не разумеју зашто такво и толико насиље влада овим светом.

Када би чули шта говоре саме убице, вероватно би пронашли одговор на то питање. Када су недавно, једног убицу упитали зашто је побио толике људе, он је одговорио да га је на то подстакла порнографија. Један други убица је изјавио да је видео како се људи убијају у филмовима и да је по-мислио: "А што не бих пробао и ја...". Некада су деца сакупљала спичице са ликовима спортиста, а данас, у овом "напредном" времену, деца су потпуно луда за сличицама са ликовима гангстера-убица.

Други облик насиља јесте насиље над самим собом које је данас попримило масовне размере. Оно се не зауставља само на све већој популарности тетовирања, на моди пробадања[3] или, чак, унакажавање сопственог тела (које практикују "модерни примитивци"), већ иде и даље - све до крвавих мазохистичких ритуала.

Готово сва деца рата, која припадају тој изгубљеној Генерацији Икс", искусила су насиље бар једанпут у свом животу, ако оно већ не господари у потпуности њиховим животима. Али, млади не чине над собом само физичко, већ и ментално насиље.

Ми одбијамо да живимо у збрци овог нихилистичког света и то нас баца у очајање, и ми - испуњени бесом - своју агресивност обрушавамо на себе саме. И опет заспивамо у сузама. Под утицајем електронских медија и модерне уметнос-ти, нова мода је ушла "у моду": лудило и њени плодови - секс, дрога и насиље.

Постало је мода бити саучесник у овом троструком човекоубиству





[1] "Психоделично" значи - оно што разара душу, душеразорно, душегубно. Од латинске именица psycha - душа и латинског глагола delere - уништавати. "Психоделија" је постала саставви део и једна од главни идеолошких теза (пост)модерне контра-културе: Тако имамо психоделичну... музику - музику која разара душу, психоделичне дроге - дроге које разарају душу, психоделичну уметност - уметност која разара душу, а одведавно и и тзв. "психоделични транс" - врсгу играња на рејв-журкама која, како јој сам назив каже, разара душу тако што је баца у демонски транс ... Можемо прошврити овај увид и рећи да, уствари, живимо у психоделичној цивилизацији - цивилизацији која на свим својвм нивоима, својом "духоввошћу", политиком, економијом в културом разара и уништава хришћанску и боголику душу човекову {прим. прев.).

[2] Ради се о класичном дволику из енглеске модерве књижевности. Доктор Џекил је био угледни лондонски лекар, сређеног личног и друштвеног живота, али који се ноћу - под утицајем црномагичног напитка, који је сам справио - претварао у опаког и наказног мистера Хајда. Мистер Хајд је ноћу харао улицама Лондона и вршио свакојака демонска злодела. Синдром "доктор Џекила и мистер Хајда" јесте синоним за схизофренију или расцепљеност личности. Тема омиљена и хипертрофирана у анти-хришћанској метафизици фројдовске психоанализе, у модерној (психоаналитички оријентисаној) западној уметности, а нарочито у холивудској "индустрији (злих) свова", с краја XX века в њеним безбројним фвлмовима "по истинитим догађајима", о обвчним или, чак, угледним људима, који преко ноћи постају манијаци и убице-психопате (прим. прев.).

[3] Минђушама, зихернадлама, привесцима и алкама свих врста, којима се пробадају уши, нос, образ, језик, пупак и друга места наа тела (прим.прев.)

Назад на врх Go down

Re: Нови светски поредак

Порука  Sveto Pravoslavlje on 16th December 2009, 19:35

Последице рата против Бога



Данас, у тами, осећамо страшне последице човековог рата против Бога. Број мртвих тела је из дана у дан све већи, а - грђе и горе! - број мртвих или смртно рањених душа је готово бескрајан. И, чини се, да за многе душе више нема наде за опоравак.

И као што то бива у сваком рату, и у овом највише страдају деца. У овој, како се чини, вечној борби чбвековој против Бога, не само да се врши насиље над дечијом невиношћу, већ се она потпуно уништава. Шездесетих година овога века, магазин "Тајм" донео је, као једну од прича са насловне стране, чланак под насловом " Бог је мртав". Седамдесетих, "Тајм" је донео, такође, причу са насловне стране, али сада под насловом "Маркс је мртав". То је нагнало једног младог цивика да на зиду свог факултета напише следећи графит: " Бог је мртав, Маркс је мртав, а и ја се не осећам баш добро!".[1]

Ниче, философ који је врло добро знао да је Бог умро у срцима људи, прорекао је, чак, да ће XX век бити век два непосредна резултата "смрти Божије" у људским срцима. Први ће бити тај да ће XX век бити најкрвавији од свих векова у људској историји, а други - да ће у XX веку доћи до провале свеопштег лудила. Показало се да је Ниче био је у праву у оба предвиђања, а доживео је да се на њему самом испуни пророчанство о лудилу.



Лудило богоборног света



Философија пустоши човековог рата против Бога и философија Апокалипсе[2] могу се сажети у једну једину реч: Ништа. Од детињства нам говоре да смо ништа. Школујемо се у школама где нам говоре да смо дошли ни из чега, и где нас обмањују да верујемо да се смрћу поново враћамо у то ништа. Једном речју: све је ништа.

Фјодор Достојевски, чувени руски писац XIX века, о том питању пише:" Ако нема вере у бесмртност душе, онда је све дозвољено".[3] Ако је све - ништа и ако нема разлога да се живи, онда је једини логичан закључак - лудило, јер је - како се чини - једино у лудилу излаз из овог самоуништитељског света. Философија и животни стил "лудила као нормалности" све више улази у моду. И све више младих данас размишља на такав начин. И тај начин размишљања, у извесном смислу, постаје неопходан за опстанак младих, оно без чега не могу у борби у којој "само најјачи опстају".

Следећих пар реченица, на упечатљив начин, описују лудило које влада у овом помахниталом свету:

Упознао сам једног младог панкера који је имао осамнаест година. Живео је у једном андерграунд-гетоу у Оукланду. Он је сваке ноћи заспивао у сузама, уз ноћну пуцњаву са улица. Усред ноћи добијао би потребу да изађе напоље и да шпарта улицама те "ратне" зоне. Облачио би прљаву одећу и грозничаво ходао празним улицама, правећи лудачке гримасе, вичући на сав глас, булазнећи и разговарајући сам са собом. Људи из суседства су се држали подаље од њега. Када би се вратио у своју прљаву собу, осећао је унутрашње задовољство што је "успео" у тој борби у којој "опстају само најјачи". Онда би пустио неку хард-рок музику, препуну људских крикова, и почео да се сече жилетима. Са његовог лица су капале бесне сузе на његове груди и у његове ране. Он је очајнички желео да умре, али га је нешто спречавало да се до краја суочи са смрћу. Сигуран сам да тај младић није био стварно луд, већ да се играо ватром лудила".

Одлазећи из родитељског дома у годинама ране младости, млади упадају у чељусти андерграунд-живота, где је лудило једина важећа "норма". Па чак и када живе у малом граду, млади гаје у својим срцима тај андерграунд[4] и чезну да барем један-пут пробају укус побуне тог андерграунд лудила.

Назад на врх Go down

Re: Нови светски поредак

Порука  Емануил on 24th March 2011, 01:07

Глобализам, изведен од латинске речи globus и од француске global, означава целокупност, укупност. Сервира нам се, по логици преварантске ''транспарентности'' гнусна лаж да глобализам представља отворено тржиште.


Лаж од које се треба чувати и против које се треба борити!!!

Назад на врх Go down

Re: Нови светски поредак

Порука  Емануил on 24th March 2011, 01:08

''... Тада ако вам ко каже: Ево овде је Христос или онде, не верујте.
24. Јер це изићи лажни христоси и лажни пророци, и показаће знаке велике и чудеса да би преварили, ако буде могуће, и изабране.
25. Ето вам казах унапред.
26. Ако вам дакле кажу: Ево га у пустињи, не излазите; ево га у собама, не верујте ...'' (Матеј 24.)

Назад на врх Go down

Re: Нови светски поредак

Порука  Sponsored content


Sponsored content


Назад на врх Go down

Погледај предходну тему Погледај следећу тему Назад на врх


 
Permissions in this forum:
Не можете одговорити на теме у овом форуму