На крају Западног Пута-млади у чељустима Нихилизма,деца апокалипсе

Погледај предходну тему Погледај следећу тему Go down

На крају Западног Пута-млади у чељустима Нихилизма,деца апокалипсе

Порука  Sveto Pravoslavlje on 16th December 2009, 19:41

На крају Западног Пута - млади у "чељустима Нихилизма"



Данашња западна и, како саму себе назива, посг-хршпћанска цивилизација - која на крају XX века остварује планетарну доминацију кроз суптилно тоталитарно наметање свог "меког" ('ни врућег, ни хладног' - апокалиптичког, како стоји у Откривењу Јовановом) духовно-политичког нихилизма као једине судбине - представља крајњи резултат заблудног Западног Пута, званично отпочелог Расколом 1054: побуном и одступањем Римске, западне цркве од Цркве Христове, пуноте Хришћанства као свештене историје спасења.

Тај Раскол је представљао фундаментални раскол у бићу Европе као хришћанске цивилизације, и говор саморазградње западног хришћанства и секуларизације Запада, која се окончала у крајвем анти-хришћанском нихилизму ("Бог је мртав") и "западној пропасти" (која се већ десила, јер сам "пост-хришћански" Запад јеста та пропаст), што представља заједнички увид најумнијих православних промислитеља Западнога Пута, од Ф. М. Достојевског и К. Леонтјева, преко Св. Николаја Жичког и Преп. Јустина Ћелијског све до о. Г. Флоровског и о. А. Шмемана.

Рушећи метафизичку катедралу западног хришћанства снаге "хуманистичког" Запада су, на крају, "убиле Бога" на Западу и у западном човеку, интегришући остатке западног хришћанства у свој тоталитарни секуларизам-нихилгоам, што се на крају Западнога Пута институционалгоовао као "Нови светски поредак", Крај Историје и почетак изврнуте, секуларне "есхатологије", тј. планетарно-тиранске утопије хиљадугодишњег царства човечијег "под сунцем сатане", коју Запад "заснива" у крви, глади и јауку хришћанских и других народа. (Србски Православни народ је ту васеленску прелест и то зло, за пет ратних година 1991-1995. и ратне 1999. године, током 77 дана и ноћи кукавичког НАТО-вског „ваздушног линча" поново, итекако искусио у својој крви, зноју и сузама, у гробовима своје дечице!).

Млади западне цивилизацнје - а не заборавимо да и наша, србска омладина, и то је чињенично стање, у великој већини, данас припада Западу и јесте западна омладина! - рађају се и почињу да живе управо на крају тог западног суноврата ка Апокалипси. Они се, како веле аутори ове књиге (парафразирајући мисао свог духовног учитеља о. Серафима Роуза), рађају у самим "чељустима Нихилизма".

Али, то више није онај "стари" и, рекло би се, "идеалистички" нихилгоам "превредновања вредности" и критике метафгоички истрошене "хришћанске" Европе XIX века, већ је то данас "нови" и "пунолетни", у својој апокалиптичкој раслабљености "сазрели" нихилизам, који у тој мери прожима све, и споља и изнутра, да - како вели о. Серафим у својој студији Нихилизам - "више нема фронта на коме би му се могло супротставити, а они који су уверени да се, ипак, боре, оружјем, које се, на крају, окреће против њих самих".

То је нови, фундаменталистички, злодуховни (богомрзачки и човекомрзачки) и анти-онтолошки Нихилизам који - претварајући човека Божијег у ствар, у робу, у рад, у секс, у моду, у тржиште, у гласање, у порез, у људско право, у политичку коректност, у информацију, у број, у безличног Интернет-наркомана, у логораша и капоа глобалног конц-Дизниленда, у кукавички медијум Зла... речју, у своје средство и свој објекат - ништи само његово биће (исисава му и распршује ипостас), као и биће саме историје, бришући границу не само између добра и зла, већ између бића и небића, живота и смрти, притом, наравно, претварајући све(т) у зло, смрт и не-биће, у "место кога нема". И та "остварена утопија", тај институционализовани Нихилизам, тај мистички слом историје, тај глобални тријумф самоприкривеног Зла - које се "оваплотило" кроз институције и "нестало", јер је постало свудаприсутно и свеобуимајуће! - данас се еуфемистички зове "амерички (западни) начин живота" и та утвара је проглашена за врховни идеал и идол цивилизације!

А, млади се рађају и одрастају управо у тој пропасти, на том апокалиптичном хоризонту западног Нихилизма-Американизма, који себе проглашава извором спаса и коначним рајем на земљи.

И без обзира да ли су то западне ТВ-серије попут "Династије", "Беверли Хилса", "Чувара плаже"(Bay Watcha) или, пак, "Твин Пикса", "X Files"-а и „Millenium"- а (које пропагирају високодизајнирани нихилизам-сатанизам "Америчког сна") или, пак, домаће као што су "Бољи живот" и "Срећни људи" (које пропагирају простачки нихилизам-сатанизам "југо-комунистичког сна") пропаст је иста, бесмисао исти, смрад духовне смрти - исти: нигде среће, нигде човека, нигде не само бољег, него живота уопште...

По тој "долини сене смртне" и потрошачко-гласачке мраволикости савремена омладина тражи своје боголико лице и лице Другог у коме би могли препознаши Лице Бога Живога и спасење своје. И нека никога не чуди, како то аутори ове књиге наглашавају, шго се младима на крају Западног Пута, тој, од утробе матерње, намученој "деци апокалипсе" жедној откривења истинског Живота, тој "генерацији Икс" у суновратној потрази за изгубљеним идентитетом, жељној Истине и Заједнице, коса на глави диже од самог помена речи као што су "религија", "црква", "бог", "морал", "хуманост"... речи које је Запад апокалиптики истрошио и обесмислио.

То поколење "бунтовника са (најјачим могућим) разлогом" својом младалачком душом, којој је Бог Живи дао да не трпи никакву лажност, врло добро осећа да су данашњи Запад и читава његова цивилизација постали место сваке Лажности: лаж-религије и лаж-цркве, лаж-проповеди о лаж-богу и лаж-моралу и лаж-људскости... Све је постало лаж у свету који је - одступивши од Бога Истинога - душу своју обукао у Лаж.

Коме веровати у цивилизацији чија је "најрелигиознија" земља управо - Америка, тај апокалиптички пијемонт планетарног Њу Ејџа, новосветског политичког и религијског екуменизма, са својих 3000 (!) "хришћанских" секти... (од апокалиптицистичких неуротика који се самокастрирају или врше колективна самоубиства до телевизијских "проповедника"-превараната и оних "ревнитеља" који своја лаж-јеванђеља "шире" сексуалним завођењем...), када се зна да та "најрелигиознија" земља света у исти мах јесте и најсекуларизованија тј. најбезбожнија: империја најфундаменталистичкијег и најподмуклијег секуларизма и безбожја у историји, оног секуларизма који је, како увиђа о. А. Шмеман, успео да секуларизује сам појам "религиозности" и претвори га у своје оружје, јер је, уствари, сам постао "религија" Новога света, тако да метастатичка експлозија "религиозности" и "духовности" на Западу, уствари, представља доказ коначног тријумфа против-светодуховског Секуларизма.

Срчана књига, која је пред нама, написана је у тој и таквој Америци, у епицентру западног "религиозно"-богоборног хаоса, у епицентру "западне пропасти"- која се безумно дичи својом планетарном таштином над таштннама, својом свемоћном науком и технологијом, својом обоготвореном Демократијом и Хуманизмом, својим блештавим метрополама и Олимпијадама, својим милионским геј-журкама и заштитом животињских права, својим злочиначким Судовима за злочине и неправедним Судовима правде, својим Министарствима одбране која организују геноцидне агресије и својим мировима горим од најгорих ратова прошлости... Ова књига-жишка, тихим гласом сведочења двојице монаха - који су и сами претходно прошли крсни пут свеспаљујућег очајања у суочењу са одсутним Богом, и истинотрагатељске побуне, контракултуре... - и њиховим, рекло би се, новокатакомбним позивом на хришћанску побуну, зажиже, у западној мрчави данашње историје, воштаницу вере православне, подобно првим Хришћанима који су - наоружани само својом вером и само бесмртном спремношћу да сопственом крвљу запечате своју љубав према Христу Распетоме и Васкрсломе - кретали на царство овога света, и сву његову лажност, и сав његов гламур (ђаволску помпу – pompa diaboli), и све његове војске, и сва његова недела...


Последњи изменио Sveto Pravoslavlje дана 16th December 2009, 19:49. измењено укупно 1 пута

Назад на врх Go down

Re: На крају Западног Пута-млади у чељустима Нихилизма,деца апокалипсе

Порука  Sveto Pravoslavlje on 16th December 2009, 19:43

Лажне побуне против лажнога света



Живот младих на западу је, на крају XX века, постао нихилистички rage against, "бес против" - друштва, школе, породице, културе, обичаја, ауторитета, себе, самог живота... низ бесова против лажности, испразности, беживотности секуларне цивилизације и њених површних вредности, које не могу да утоле младалачку жеђ за истинским животом, пунотом, смислом и свеобухватношћу. Тај онтолошки "rage against", у својој основи, јесте уствари вапај индивидуе за личношћу, за идентитетом и изгубљеном заједницом (отуда и сва та безбројна и масовна окупљања младих, журке, рок-концерти, одлажење у кафиће и пабове...). Али, авај, та побуна пречесто завршава у крајњој аутодеструкцији: изражавајући заједнички очај урбане обезбожене србске омладине, једна београдска андеграунд-група пева - "Ако ме волиш, помози ми, пуцај ми у чело".

"Хоћу да проживим један дан у коме нећу бити постиђен, у коме нећу бити ван себе", шапутао је - у име "деце апокалипсе", у име растрзаних несигурношћу, усамљеношћу и тешкоћама одрастања у апсурдном свету, који је прогласио Ништа за свој онтолошки мото - трагично преминули амерички глумац и један од легендарних западних "бунтовника без разлога", Џемс Дин. Трагедије Џенис Џоплин, Џима Морисона, Џимија Хендрикса, Елвиса Прислија, Јана Куртиса и других "живих легенди" контра-културе... све до Курта Кобејна (лидера култне фупе "Нирвана", који је окончао живот најтрагичније - самоубиством 1994.) и реакција младих на те трагедије (после Кобејнове смрти велики број београдских аутобуса и зидова био је исписан графитима, којима су млади показали да Кобејнову трагедију осећају као своју: "Курт, волимо те!", "Заувек, са тобом, Курте!") представљају и потресно и застрашујуће сведочанство о господарењу Нихилизма над судбином младих људи свугде у свету.

Но, контра-културна побуна против бесмисла обезбожене цивилизације, будући без упоришта и оријентира (јер је хришћанска побуна једина истинска побуна у свету "у коме нема ничег новог под сунцем" у коме је "човек увек на губитку") неизбежно и сама постаје део "система", "дупло дно" исте нихилистичке цивилизације и канал за контролисано пражњење (канализационисање!) истинотрагатељске и стваралачке енергије младих. Тако је контра-култура (рок-култура) - преставши да буде оно што је, с почетка, хтела да буде "провокација и револт против естаблишмента" - сама постала један од најважнијих естаблишментских фактора нихилистичке цивилизације.

На маркици фармерки RIFLE пише: "Ово је медиј који поништава расне, културне и полне разлике". То је дефиниција контра-културе која, на крају XX века више није никаква побуна, већ медиј за мундијалистичку униформизацију, девитализацију и подмуклу интеграцију младих у Нови светски поредак. Контра-култура је постала планетарна "поп(уларна) култура" и, таме, главни медиј планетарног инжењеринга душа младих људи ("рок"-, тачније "поп"-сиротиње раје), чији је циљ да се што више младих умрежи у енергетско поље глобалне Апостазе, да се што више младих душа претвори у медиј, у проводник анти-богочовечанских енергија, којим Нови светски поредак енергизира и растаче богочовечанску историју. "Контра-културалност" је, дакле, постала норма и једна од компоненти political correctnes (новосветске морално-политичке подобности) тј. интегрисаности младих у Нихилизам, по много чему, демо(но)кратске цивилизације. Лидери контра-културе су некада себе називали "пророцима побуне", а данас - на стратешком плану гледано - одрађују посао добро плаћених амбасадора Новог светског поретка и бескрупулозних менаџера духовно-политичког Њу Ејџа (што, упечатљиво, показују кич-спектакли доделе годишаих награда МТV-ија ).

Одрастање уз Музичку телевизију - МТV (а код нас и уз "Палму", "Пинк" и "Кошаву" - тај медијски „Бермудски троугао" радикалног ништења и ишчезавања србског православног и заветног идентитета!) трагична је судбина ове генерације. МТV-ију би позавидео и најгори бољшевички агитпроп: милијарда људи свакодневно добровољно хрли пред телевизоре да јој се испира мозак и душа, милијарда људи се свакодневно "причешћује" идеологијом МТV -глобализма (који дозирано, али све отвореније пропагира голи сатанизам, што својим рекламама што спотовима, какав је на пример, спот "Until It Sleeps" групе Metallica, који представља најбестидније хуљење на Христа Распетога, и у коме демони гађају јабукама неку сподобу закачену за "крст", док приказани сатана гута живе људе). Може се, чак, рећи да МТВ представља коначно остварење сваке контра-културе XX века, остварење њених крајњих могућности: планетарни медијско-политички караказан, у коме се све "етно"-посебности ефикасно униформизују у јединствену музику-пројект-идеологију ("ирска", "шпанска", "руска", "латiноамеричка", "афро", "индијска", "јапанска"... поп-музика и култура јесу - једна иста наднационална, мундијалистичка музика и култура). МТV све контра-културне "бунтовнике" крчка и - затупљујући их до граница духовно-политичке обамрлости - претапа у пасивне екранске потрошаче и зависнике МТV-тржишта, у малограђанске поданике колективног "западног сна (који је, с наличја, увек ноћна мора!)", у планетарну поп-омладину "без својстава" - атеистичку, анационалну, аполитичну, апатридну.

Опште је већ место да комунизам није успео да уништи дух Руског народа за седамдесет година своје тиранске окупације, али да је „мека" демократска најезда МТV-ија, џинса, "Кока-коле", "Спрајта", "Марса", „Мекдоналдса" (однедавно и "Планете Холивуд"- новог, још "америчкијег" планетарног ланца америчких ресторана) и Мајкрософта у томе, нажалост, успела и то за само пар година "Перестројке" и " демократске транзиције". Да је МТV брутално оружје у рукама елита Новог светског поретка сведочи и његов отворено анти-србски медијско-политички ангажман током рата у Западним Србским Земљама 1992-1995 (нпр. ТВ-спот мундијалистичке групе 4-2 "Сарајево 1995.")

Џон Ленон је, на врхунцу светске популарности "Битлса", изјавио: "Сада смо популарнији од Христа" (а, у наше дане, певач "култне-групе" Оејзис /Oasis/ Л. Галагер, епигонски: "Ми смо сада већи од Бога"), изричући, заправо, тиме исгину о рок(поп)-култури као оруђу западног "плишаног" рата "за душе и преотимање верника" (који су комунисти негда крваво водили у својим револуцијама).

У истом духу председник Међународног олимпијског комитета X. А. Самаран, 25. јула 1996, у време Олимпијских игара у Атланти, изјављује за Олимпијски комитет и (мундијалистички) олимпизам уошите: "Важнији смо (=моћ нији) смо од римокатолицизма (тј. за западваке - од Хришћанства). Безбожна телевизија и филмска индустрија, музика и забава, мода и спорт: то су, данас, најмоћнија цивилизацијска средства за злодуховно анестезирање и амнезирање душа младих широм света.

Побуна младих је, у основи, побуна против лажнога света. Али, без Христа та се побуна и сама претвара у лаж. Бес младих је, у основи бес против бесмисла секуларног живота. Али, без Христа се тај бес неминовно и сам претвара у бесмисао. И не само то, већ се побуна против лажности корумпиране цившшзације, која проповеда "хуманистичке" (се-куларизоване хришћанске) вредности, а живи супротно њима - по логици сатанског окретања свега против Бога и човека - претвара временом у бес управо против Истине, Љубави, Лепоте, Радости... и у крајњем исходу, против Христа.

А Без Христа нема пута ка смислу и истини. Без Христа свака буна против ропства и зла, неумитно постаје умножавање зла и ропства. Без Христа нема нзлаза из безизлаза палог и падајућег света. Кроз одложено самоубиство наркоманије млади неће пронаћи изгубљени идентитет и заједницу. Кроз окултизам као духовно самоубиство неће пронаћи изгубљени идентитет и заједницу. Кроз опустошење секса (промискуитета) неће наћи изгубљени идентитет и заједницу. Кроз идеологизовану МТV-културу, која није ништа друго до прљави планетарни бизнис, у којој се некажњено тргује душама милиона младих, неће наћи изгубљени идентитет и заједницу. Кроз насиље, коме прибегавају да би се ослободили унутарњег очаја и ауто-агресивносги - неће наћи изгубљени идентитет и заједницу.

Све су то лажни путеви и против-заједнични симулакруми заједнице, који уствари цементирају Отуђење, Самоћу и Умирање у младима, претварајући оно што је највредније у њима, њихову храброст и слободу, у оруђе њихове пропасти и самоуншитења.

Назад на врх Go down

Re: На крају Западног Пута-млади у чељустима Нихилизма,деца апокалипсе

Порука  Sveto Pravoslavlje on 16th December 2009, 19:44

Хришћанска храброст у кукавичком свету



Оно на шта књига Деца апокалипсе позива младе јесте да своју храброст и своју слободу искористе на истински начин: да своје "бунтовншптво без разлога", претворе у побуну са хришћанским разлогом - да више не страдају у неистини, већ да, покајањем, ступе на пут страдања за Истину Христову, за Христа Богочовека у свету пост-хришћанском.

Постати Хришћанин значи: имати крајње храбрости да се свет погледа из праве перспективе - из оне из које га је видео наглавце распети Апостол Петар; значи: пристати на хришћански подвиг разапетости наглавце у изокренутом свету, јер је то једини начин да се Небо, Царство Божије види као есхатолошки Завичај и Темељ човеков - као истина, мера и циљ човековог живота на овој земљи.

Улазак у Цркву, као започињање хришћанског живота, јесте корак са судбинским и вечним последицама, јер хришћанска позиција у свету је од почетка била ситуација радикалног сукоба са светом: све што су рани Хришћани мислили, говорили и чинили искључивало се са паганском цивилизацијом у којој су сведочили Христа.

Исто је и данас: хришћански живот захтева крајњу храброст иступања против већине, против обичаја и традиција овога света, против целога света и целога пакла (кога се одричемо на Крштењу!). Први јуриш те страшне хришћанске битке јесте покајање као чин вере и мистичке храбрости да се, у ризику слободе, искорачи из порочног круга пропадања, да се стане насупрот стихији палога света, држећи се за Божију руку, да се закорачи у Празно са вером да Господ прихвата оне који падају.

Аутори књиге кажу: ако хоћете живот који не умире, имајте храбрости за Бога у богоборном свету - јер духовна "храброст је прва врлина, без које су друге врлине немогуће" - имајте петљу, станите на ту одсудну црту, и побуните се, али истинском побуном Христовом. Будите живи, будите друкчији од мноштва живих мртваца који у поворкама пропасти, по монотоном такту греха, лилипутански и кукавички марширају ка Смрти.

Учините тај подвижнички искорак живота - ка Животу Који не умире, ка Христу, јер једино Христос даје вечну слободу и достојансгво, које вам нико одузети не може.

У цивилизацији у којој богоодступништво, нецрквеност, кукавичлук, гордост, лажност, обезличеност, неверност, похота и егоцентризам владају као норма, није храброст бити још богоодступничкији, нецрквенији, кукавичкији. гордији, лажнији, обезличенији, невернији, похотнији и егоцентричнији од других, већ напротив - на саблазан и лудост свима од овога света - трудити се да се, кроз обнову духа неустрашивог, мартирског Хришћанства - буде што богослужбенији, црквенији, храбрији, смиренији, истинитији, вернији, целомудренији и саможртвенији, угледајући се на хришћанске Светитеље, те свете ратнике и бесмртне јунаке битке за личење на Бога и за живот вечни са Богом.

Назад на врх Go down

Re: На крају Западног Пута-млади у чељустима Нихилизма,деца апокалипсе

Порука  Sveto Pravoslavlje on 16th December 2009, 19:47

Истинољупци Божији: последњи ће постати први!



Ако погледамо сваког од Светих, видећемо да је сваки од њих, на овај или онај начин, био презрен и одбачен од света: св. Антоније Египатски - монах без икаквог светског образовања, св. мученица Евдокија - бивша блудница, св. Мојсије Египатски - бивши друмски разбојник, св. Ксенија Петербуршка -јуродива и одрпана бездомница коју су гађали камењем, свети Пајсије Величковски - прекинуо школовање ради истинитијег трагања за Христом; св. Герман Аљаски - презрен јер је бранио сироте, крштене аљаске домородце од осионих руских досељеника-"православаца"; старац Михајло - сироче и фабрички радник, старац Гаврило - живео као просјак, на смрт пребијен због тога што је запалио плакат са ликом вође револуције, св. Јован Шангајски - полујуродиви прозорљивац, који се лоптао са децом, ходао бос и коме је, због укочене вшгаце, истицала пљувачка с краја усана; св. новомученик Нестор Руски - проблематичног понашања у младости и одбачен од сопствене породице, о. Серафим Роуз - бивши ничеанац, алкохоличар и зен-будистички боем из Сан Франциска.

Одбацивани од друштва, од мудраца, "угледника" и богаташа овога света (који, задовољни својим земаљским статусом, по правилу, не чују позив Христов!), и од сопствене породице, па чак и од "званичних" црквених власти... - то су били истинољупци Божији, Свети кроз сву хришћанску историју. Како су мудро сачинили овај мали цветник покајништва аутори ове књиге! Јер управо то је оно што је најпотребније "деци апокалипсе" - младима данашњице: да виде да и последњи могу да постану први - покајањем!

Да виде како Бог љуби и васкрсава последње из овога света који се одазивају на Његов позив, јер је и Сам био као последњи у овом свету... Да виде да није Ништавило оно које има последњу реч под сунцем и звездама Божијим: да је последња реч о човеку и историји - Реч Бога Живога, Који заволе човека до крсне смрти Своје! Да виде да увек постоји шанса за тај корак од бездна палости до Лица Божијег и Загрљаја с Богом! Тај један једини и најсудбоноснији корак човеков, који - како су говорили Оци - највећег грешника дели од највећег светитеља: корак покајања као малог васкрсења у Руци Господњој.

Назад на врх Go down

Re: На крају Западног Пута-млади у чељустима Нихилизма,деца апокалипсе

Порука  Sveto Pravoslavlje on 16th December 2009, 19:49

"Деца апокалипсе" ће постати деца Цркве - деца Откривења



Деца без детињства, из разведених бракова, од родитеља алкохоличара, тучена и силована, сирочад, бескућници, млади без младости, "неприлагођени", хероји улице голубијег срца, деца самоубице, девојчице које се још играју луткама - проститутке и малолетне мајке које проституцијом издржавају своје новорођенче, деца интелектуалаца и бизнисмена - наркомани и алкохоличари, очајници из елитних школа и квартова... - а свугде, из свег тог ужаса, избија стално један исти вапај: "Празни простори, зашто живимо?" ("Empty spaces what are we living for?), ми који смо "пуни Ничега" (full of Nothing) у свету Ничега (world of Nothing); и увек једна иста Чежња: ја сам онај "who wants to live forever", који жели да живи заувек јер "God knows, I want to break free" - "Бог зна колико желим да се ослободим" (од свег тог Апсурда).

О, када би само сви они милиони младих широм света, који су певали и певају истоимене и сличне песме као химне своје, свесне или несвесне, чежње, знали колико Бог Живи жели да се Његова дечица свугде ослободе слободом којом их је Он већ ослободио.

И зато је потребно да музика "деце апокалипсе" буде заглушујућа: да заглуши хук бесмисла у костима и отисне до Неба нечујни крик за смислом, и зато је потребно да боли та "уметност" њихова, сурова и сирова, али из крволиптећих сржи, јер изражава бол битовања у нихилистичком свету и чежњу да се " поживи бар један дан без стида", јер покушава да иде до краја, јер је пореклом из исте неисцелне туге човекове за Небесима, коју чујемо и у Баховим "Пасијама" и "Хоралима".

Ко ће да одговори на ту очајничку жеђ "деце апокалипсе" за истинским животом, жеђ која постиђује нас који се зовемо Хришћани? Ко може да је утоли, да зацели ту рану посред срца, то отимање младости од кала ка Небесима, то хватање за сламку и тај ужас тоњења, та ведра и страшна интермеца у окрутној какофонији палости, то грозничаво противљење "окретању земље око сунца, које мрви наше кости", како је певао дивни и трагични србски песник Бранко Миљковић.

Само Христос, Син Божији и Син Човечији, Који зна како је страшно бити човек, и бити сам, и плакати у тами, и бити издаван и од пријатеља и убијен од непријатеља. Младима последњих времена - онима који се, јер "немају човека", обраћају, у свом апокалиптичичном "Злочину и казни", за спас чак и блудници, безименој Соњи Мармеладовој Краја Миленијума (као у песми "Sister of Night”: "Загрли ме, дрхтим, исцели ме!" – Depeche Mode, Ultra 1997.) или онима који, попут Курта Кобејна Nirvana) у најстрашнијој не песми, већ крику XX века - „Endless Namelles" („Бескрајно безимено"! = а то је уствари - смрт, ад!) из дубина безизлаза, са најдоњег, пред-адског дна своје трагачке потраге за Смислом, вапију немуштим вапајима који не стају у речи, а спаљују срце! - таквима је неопходан цели и пуни Хритос, "Бог Који плаче", Онај дивни Син Човечији, Коме су „грунуле сузе" за мртвим и од труљења већ усмрђеним пријатељем Лазаром, Који штити жену ухваћену у прељуби која дрхти пред убилачком руљом, а не окамењени Христос из окамењених моралистичких придика религиозних чистунаца... Христос Који се поново распиње свугде тамо где је младим људима најгоре, где су понижени и увређени, дрогирани и пијани, изранављени и болесни на смрт, у метафизичкој студени техно-транс и рејв-журки, у сивилу поправних домова и урбаном паклу (Драгојевићевих) „Рана“ – то је Христос „деце апокалипсе“, у Кога се надамо да нас неће оставити ван Цркве Своје.

Сваки млади човек – бунећи се против света који се побунио против Бога – у суштини трага за Царством Небеским. Оно што му је неопходно јесте живи пример, а не празна и сува прича. Младима су потребни, пре свега, свештеници као пламен и епископи као огањ, који својим личним примером могу да их покрену из "монотоније зла" у којој живе, ревнитељи за којима се може кренути у страшну борбу за живот вечни. Младом човеку треба блага хришћанска рука, а не придика и шамар. Треба га подстаћи да се бори као храбар човек, а не сахранити га унапред тиме што ће му се предочити његова свегрешност и свеништавност (као да он, из свог нихилистичког искуства, већ не зна да је све - ништа у паломе свету). Јер сви греси овога света ништа су пред Господом и Његовом милошћу. Или више верујемо у насиље греха и зла, него у силу Господњу? Па зар грех Марије Египћанске није био толики да ое сама твар побунила и блудница, будући свеоскврњена, није могла да прође кроз скамењени ваздух и уђе у храм, али је зато Бог Спаситељ - хитар на спасење човеково - ушао у њено срце и спасао је. И то је императив хришћанске мисије младима у савременом свету.

Где су места те мисије? Тамо где је живот младих: у школама и диско-клубовима, на журкама и улицама, рок-концертима и утакмицама.

Јер, заиста, где се умножи грех, ту се умножи и благодат Божија, надахњује нас св. ап. Павле. Где се умножи мрак, ту ће Бог светлошћу Лица Свога обасјати Своје љубљена чеда.

Како младом човеку оглувелом за сваки смисао, лепоту, радост и наду рећи реч јеванђелску, реч Смисла, Лепоте, Радости и Наде, а да је он, у својој огорчености, не пречује или, са цинизмом, не одбаци? - питање је које поставља ова књига. Опште је место да моралистичка реторика просечне свештеничке проповеди виси у ванисторијској магли, светлосне године удаљена од суновратне драме младога човека, од његовог живота разапетог између очајничке жеђи за истином и свеопште лажности, жеђи за истинском љубављу и пустоши промискуитета (и физичког и душевног), потребе за живодајном нежношћу и немилосрдне грубости, која је постала услов опстанка у свету који се, како вели песник, "у ад претворио". Која је то реч и како она мора бити убедљива (проживљена) да би могла да допре до срца младог човека коме је све ништавило већ прошло кроз душу, оковану у огорчено безнађе пгго више не жели ни наду?

То мора бити жива реч о Христу Састрадалном, о томе да је и данас жива истинска хрншћанска вера Православна и Црква Христова као богочовечанска Заједница у којој човек проналази свог Оца Небеског, своју бесмртну браћу и сестре, и себе бесмртног, свој прави идентитет, свој Завичај, свој Дом, свој Мир и Радост у Духу Светоме. То мора бити реч да је жива Црква која је победила свет, поставши његово спасење: Црква као топлина и брига и љубав и загрљај Бога Који главу сваког Свог човека посусталог од таине, греха и зла спушта на Своје крило да одмори од умирања Своје уморно чедо, Бога Који се свагда изнова "враћа у Рим (овога света) да буде још једном разапет" за Свога човека.

Ернесто Кардинал, контроверзни песник савремене латиноамеричке трагедије, испевао је потресну песму хришћанскога састрадања "Молитва за Мерлин Монро", која почиње овако: "Господе, прими ову жену познату у целом свету под именом Мерлин Монро,/ мада то није било њено право име,/ (а Ти знаш право име те сиротанке коју су силовали у деветој Години,/ оне мале продавачице која је у шеснаестој хтела да се убије,/ која сада стаје пред Тебе без икакве шминке, сама као астронаут суочен са свемирском ноћи...".

Реч хришћанске проповеди "деци апокалипсе" мора почињати као састрадална молитва за "децу апокалипсе", а наставити се као позив на покајање као хришћанску побуну и, коначно, као позив на најсудбоноснији корак у животу човековом - на крштењско одрицање од сатане и сједињење са Христом, тј. на излазак из пропасти западне апокалипсе и улазак у Цркву као почетак Откривења и Царства Божијег, као почетак "последњих времена" Спасења.

И, на крају, рецимо да књига Деца апокалнпсе н њихова хришћанска побуна проповеда ту васкрсну веру: да је наш Бог - Бог Живи, Бог Који спасава управо оне што су криви и оне што су у пропасти; Бог Који у сваком човеку - ма колико било грехом унакажено лице човеково - увек види ону есхатолошку лепоту истинскога сина Божијег; Бог Који је на Крсту умро за живот свакога човека до краја историје, да може да се покаје и васкрсне сваки човек... Јер Христос се јавља као Спаситељ пропадајућима тамо где је пропаст најдубља, и даје наду где је људско безнађе најкрајње, и притиче у помоћ где је људско беспомоћје најстрашније. Бог Марије Магдалине и Марије Егићанке, покајаних блудница, Бог Мојсија Етиопљанина, покајаног убице и разбојника, Бог мученика Ардалиона Глумца, покајаног ругатеља хришћанским Мученицима... Бог хорова покајаних грешника, који светле као најсјајнији златокрузи на иконостасу свештене историје спасења - то је наш Бог, Бог "деце апокалипсе", која ће неустрашивим покајањем и неодступним хришћанским животом у Цркви постати "со (данашњем) свету".

Да "деца апокалипсе" заиста постају "деца Откривења" и "со свету" сведочи и случај Растка Лупуловића, бившег београдског глумца (Атељеа 212 и ЈДП-а, награђеног за улогу Вање у представи "У потпалубљу" на прошлом Стеријином позорју) који је - прошавши, као београдско дете, глумац и рокер (члан београдске рок-групе "Канда, Коџа и Небојша") кроз таму урбане "србске" апокалипсе данас - крајем лета 1996. ушао, као искушеник, у тиху светлост Високих Дечана србских, на следећи начин објаснивши своју одлуку да крене стопама имењака принца Растка Немањића: "У нашој аутентичној православној духовности и култури, пронашао сам одговоре које нисам нашао у рокенролу, џоинту и алкохолу".

"Омладина србска је била прва добровољачка војска Христова у Српском народу. За њом су следовали старци, а тек онда кнежеви", говори о путу Србства ка Хрисгу свети владика Николај. Пут младог Растка, будућег Св. Саве Србског и младог Св. ђакона Авакума Београдског - који су, малтене пре сопственог пунолетства, изрекли пуну, богочовечанску истину о хришћанском Србству и црквеном начелу србске историје - јесте и пут и задатак србске омладине.

Предањски задатак данашњих младих Срба је да се - угледајући се на своје Свете Претке, подмлађујући се бесмрћем Небеске Србије и узимајући личнога учешћа у саборној тајни Србскога Завета - боре за своју Цркву и своју Отаџбину, пружајући отпор Западном Злу где год се може и како год се образно може, одабирајући увек пут светосавски и светолазарски, а никада пут бранковићевски и доситејевски, и увек пут Цркве од Истока, а никада пут света од Запада, и увек пут добровољног предњачења у богољубљу, црквољубљу и отаџбинољубљу.

Назад на врх Go down

Re: На крају Западног Пута-млади у чељустима Нихилизма,деца апокалипсе

Порука  Sponsored content


Sponsored content


Назад на врх Go down

Погледај предходну тему Погледај следећу тему Назад на врх


 
Permissions in this forum:
Не можете одговорити на теме у овом форуму