Умрежавање

Небо душе
Духовне очи гледају ка унутра и знају за унутрашње делање, исто као што тјелесне очи гледају ка споља за неким послом, што човјек обавља. Поглед испред себе је небо душе и он је слуга срчани, односно слуга наше унутрашњости, или, авај, срце служи тјелесном погледу, одосно служи нашој спољашњости. Срце иде за погледом или поглед за срцем, расијава пажњу по спољашњости или је сабира у унутрашњости. Али ипак, испред себе небо је душе. А шта ти, као одговор, шаљеш испред себе, да ли духовно благо из своје унутрашњости или тјелесно смеће из своје спољашњости. Духовно благо, сакупљено благодаћу током времена, из својих ризница извлачи из себе све што је потребно за бригу о души. Гдје год идеш, шта год радиш – ПАЗИ НА СЕБЕ, поглед да ти иде за срцем, не срце за погледом! Поглед да гледа шта срце ради, не да се расијава по спољашњости, ... ''Ми, међутим, са непрестаним сјећањем на Бога и гледајући у дубину свог срца, треба да проводимо овај живот (који је склон прелести) као да смо слијепи очима.'' Блажени Дијадох, Епископ Фотике у древном Епиру илиријском. Зато оштар поглед да буде пред очима, који се не задржава на спољашњости, него улази дубоко у унутрашњост. ''Ако су кораци моји зашли с пута, и ако је за очима мојим пошло срце моје, и за руке моје прионуло шта год,'' Јов. 31,7. Очи да гледају испред себе, не да жмуре онамо гдје би човјек требао добро да отвори очи, да за очима не пође и срце из ''јунака''. Док народна изрека каже: ''Бој не бије свијетло оружје већ бој бије срце у јунака''. Свјетовне очи су очи загледане у овај свијет и царство чула, с пажњом вјечно задржаном споља, унутра баштине легеон. Свјетовни дух је вансебан и он заиста иде за очима које се намјерно затварају онамо гдје требају бити добро отворене, да буде отворено небо душе! А ја вас, браћо моја, као и себе молим: не задржавајмо пажњу на спољашњости, на спољним манифестацијама, него пажњу вјечно задржимо у срцу и нашавши ту мир идимо за њиме! Мисаони поглед да буде погружен у молитву, погружен дубоко у нама, не избачен на свјетску позорницу, тражећи смираја тамо гдје га нема. У нама да не играју осјећања због ближњих и даљних, због немира споља, ратова страшних и немаштине. У нама да буде мјеста само за Бога! Ту је радост па све да је около туга, биједа и смрт, не заборави да је за тебе, војниче Христов, писано: ''Јер смоква неће цвасти, нити ће бити рода на лози виновој; род ће маслинов преварити, и њиве неће дати хране, оваца ће нестати из тора, и говеда неће бити у обору. Али ћу се ја радовати у Господу, веселићу се у Богу спасења свог.'' Авак. 17-18. Трпи неправду али не повлађуј неправди јер не можеш да трпиш понижења, глад... Божје правде ради не поклањај се неправди, јер поклањајући пажњу неправди ти срце из груди поклањаш злу! Али не предаји срце из груди већ ЧУВАЈ СРЦЕ У ГРУДИМА, јер за погледом (очима), у небудности, зна да отиђе и срце. Ради неправде и повлађивања неправди, страха ради за своје губе себе предајући се своме, док за то своје цијена је срце из груди. Систем размишљања и дјеловања тако прелази на чување свога од себе, зато у вријеме суочавања са самим собом, многи ће побјећи од себе преко балкона. Зато, док је вријеме стекни себе, жртвуј своје рад спасења вјечнога у теби – душе бесмртне, јер уколко сачуваш своје, у доба жртвовања својега, изгубићеш себе!!! У трпљењу се добро отварају очи, резултат тога је пјесма и весеље у грудима! Примијетите: чување срца у грудима, суочавање са самим собом, трпљење - захтијевају оштар, продоран поглед испред себе, јер поглед у повлачењу је пад.

Слободарски дух
Слободарски дух у грудима се чува и његује. Човјек је слободан кад своју слободу веже за Господа, јер везаност је: НЕ ОДВАЈАЊЕ ОД УЗРОКА НАШЕ СЛОБОДЕ. Управо узроку човјекове слободе човјек робује. Ако човјеков дух робује Господу, Господ му шири духовни простор. Духовни простор је животни простор, простор срца, јер је речено: ''Сврх свега што се чува чувај срце своје, јер из њега излази живот.'' Приче 4,23. Па прочитајте четврту главу прича Соломонових, молићу. На другу страну, ако човјеков дух робује свијету и свјетском, он излази из простора срца идући да чува све осим срца, којега чува демон ствари, за коју се везао зависник. А ви не излазите из себе, јер ће вам данас - сјутра спољни поредак ствари представити баба рогу, од које се треба плашити, па из страха мноштво ће поступати у име тјелесног благовања. Слобода је духовни феномен, док је баба рога – оживотворавање материјалног, и давање предности над духовним. Давање предности ништа друго није него поклоњење томе коме смо предност дали. Баба рога је страшило за малу дјецу, а нама ипак треба јести чвршћу храну. Ово вријеме ће несумљиво изродити горостасе духа, поред многих духовних екумено-патуљака и масе обезличеног просјека. А теби, Христов борче, кажем: забрини се, драгоцјености вјерно чувај и плоди, и расти као бор вити, да те Господ види и позна, као што је и Натанаила познао: ''Рече Му Натанаило: Како ме познајеш? Одговори Исус и рече му: Прије него те позва Филип видјех те кад бјеше под смоквом.'' Јован 1,48. А у Натанаилу, по свједочењу Христовом, не бјеше лукавства, док је лукавство робовање (све)лукавоме. Драгоцјености су скривене у срцу, па ако их ко споља види нека зна да је изашао на сатанско поље! Једна од најважнијих драгоцјености, које је Бог даровао човјеку, јесте његова ЛИЧНА слобода. У доба олакшавања, гдје човјек да би спасао своју душу треба се, у датом моменту, олакшати од терета материјалних средстава, маса прихвата терет, јер у таквом везивању види своју слободу. Човјек просјека се веже за мобилни телефон, аутомобил, разна путовања... спољно богатство, које нема и не може имати алтернативу! У срцу је живот, лично постојање, дакле. Али просјек постојање даје мобилним телефонима, компјутерима, аутомобилима, авонима, кафићима, дискотекама, љетовалиштима, плажама, јелима, пићима... јер је ту скривен њихов живот (а не у срцу). Можда сте чули од таквих тјелесних првака: ''ја не могу живјет без мобилног, компјутера, телевизора, сланине, ракије... углавном без нечега, што се може наћи на спољашњем сатанском пољу. И, видите, тјелесни првак своју ЛИЧНУ слободу даје БЕЗЛИЧНИМ стварима, тако да његова лична слобода зависи од безличног, мртвог поља. Али, опет, у датом моменту почеће рат! Какав рат? Страшан! И онај коме је срце везано за спољашњи мамац, упаднуће у простор депресије и очајања, јер такав човјек осиромашен од спољашњих изложености, које су му живот значиле, мораће се суочити сам са собом. А Христос каже – немојте претпостављати ништа љубави према Богу: ''А Исус одговори му: Прва је заповијест од свих: Чуј Израиљу, Господ је Бог наш Господ једини; И љуби Господа Бога свог свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом. Ово је прва заповест.'' Мар. 12, 29-30. Тјелесни човјек крши прву заповијест, предајући љубав из срца свијету и свјетовном и не чувајући љубав у срцу за Бога и Божије. Христов слуга не може без Бога исто као што слуга овога свијета не може без телевизора, компјутера, мобилних телефона, забаве, хлеба, путовања... А оно без чега човјек не може то и условљава његову слободу. Човјек 21. вијека, који не може без свијета, условљен је законима који ограничавају његову слободу, тако да благодат одступа од поклоника система новог свјетског поретка! Многи православни, су се из страха поклонили антихришћанским условљавањима, узевши све што им ђаво пружа, али нису осјетили да је благодат одступила њих! Онима који не могу без Господа, Чије дејство благодати чувају у срцу, Господ поручује: ''Будите слободни, и нека буде јако срце ваше, сви који се у Господа уздате.'' Псал. 31,24.

Орган за одлучивање

Срце је орган за одлучивање. Зато пази што стављаш у срце. Ако тугујеш – тугујеш срцем, док цијело твоје биће прати тугу срца. Свијет тражи радост у свијету, Христов борац је налази у срцу. У срцу је и страх, само што га свијет види у свијету. Савјест каже: не узимај код умреженог мобилог телефона, јер ће те Бог казнити! Срце без Бога осјетиће олакшање ако узме код, јер је навикло на мобилни док је био анониман. Зато срце, без Бога, налази утјеху у свијету, док срце са Богом се радује у ПОДВИГУ лишавања, Христа ради! Срце без Бога тугује у лишавањима, зато му је утјеха у прихватању свих безбожних услова које поредак донесе. Води рачуна што убацујеш у срце (орган за одлучивање), да ум препозна прљаве мисли, од демона послате, и Христову молитву да убацује. Док су многи свештеници јасни: не лишавајте се благодети савременог живота, јер Христос свештенички кад вам је у срцу – ко ће против вас!? То су они, што су приватизовали Христа, и по дјелима нису свештеници Христови, већ су од Христа направили приватно предузеће. Али Христос је слободна Личност и његове слуге су слободне личности. Бог је дао слободу избора између добра и зла, али се за слободу личности треба борити молитвом и постом! Слушајте: молитвом и постом, не савјетима лажних пророка свјетовнога или аријевскога (безбожни Арије) духа! Сагледајте како демони раде да смуте ум (бригама, нервозом, људима – демонским слугама, спољашњим манифестацијама, страхом од будућег трена, празнословном мишљу..), како би своје пакосно смеће несметано могли да убаце у срце (центар за одлучивање) и произведу ефекат. Док је ефекат различит, зависно о каквом се духу, којега гаји човјек у срцу, ради. Јер се многи и премноги радују ономе што демон сади у њиховом срцу, то позиива на многа уживања, којих се њихови поклоници никад неће ОДРЕЋИ! Али то су најпохваљеније слуге свјетовнога духа у цркви Христовој, јер се побогу нису одрекли онога што доноси корист цркви. Један мој пријатељ узеће личну карту због аутомобила, то се ипак може прихватити, јер, знате, има добра кола, а то значи престиж у друштву. Док престиж у друштву није престиж у Богу, а није речено: трчи за људима, већ: ''Путем заповести Твојих трчим, јер си раширио срце моје.'' Псал. 119,32. Да, речено је да трчимо за Богом, да нас не стигне свјетовни дух са својим предлозима, јер је у њему прилог демонски. Управо у том прилогу је садржано све што нам штети души! Ако се свјетовни дуси радују демонским предлозима, и радо прихватају све што поредак донесе, духовни они прво пропуштају свјетовно кроз решето духа, које одбацује све што штети души. То решето је у срцу које воли, па сад шта воли то и пропушта кроз врата вјере. Многи ВЈЕРУЈУ у свијет, лажне учитеље... и зато прихватају и слиједе прваке њихове вјере, док мало стадо своју вјеру налази у срцу, у унутарпостојању. Свјетовни дух дефинитивно налази своју вјеру ван себе, и ту тражећи утјеху – наћи ће је (само да та утјеха не пређе у неку екстремну фазу, јер све је релативно ван себе)! Зато свјетовни дух не може живјети без спољног мамца, којег је ПРИСВОЈИО, тако да мамац постаје дио његовог бића. Зато пажња стоји у срцу, ту се човјек вјенчава са радошћу, која од Бога долази, мудрошћу, која није од овога свијета, ту човјек не позајмљује постојање од свијета да би постојао. Срце је орган за одлучивање, и зато је оно одлучило да пажња стоји у ставу мирно пред Богом, Који се налази у срцу Христовог борца.

Не примајте стране духове
У нама само и једино да живи Христос, не примајте стране духове! Кад закуца на врата срца дух нове године, не би ли се уселио у нас, да нас развесели и забави, не отварајмо му врата! Кад закуца на врата срца дух нестрпљења, бриге, човјечји дух у служби пасивне акције, дух унинија, досаде, углавном страни дух... отјерајмо га Христовим Именом! Сви смо ми примали и примамо стране духове у срце, који поробе здрави дух у нама, те ми уживамо или смо смућени у Мисиру. Али вратимо пажњу срцу, умјесто да је усмјеримо негдје ван срца, ту потражимо Љекара и ући ћемо у Његов мир. Напетост, нервоза, страстољубље, спољашња мржња, забава, пакост, сујета... су вансебни феномени, а знамо да је човјек створен да воли. А љубав, шта је љубав... љубав је поистовјећење. Замислите кад се човјек поистовјети са предметом своје напетости, нервозе, мржње, страха... он сав постаје оно са чиме се поистовјетио. Можда ће вам сада јаснији постати стих: ''Људи ће умирати од страха и од чекања оног што иде на земљу; јер ће се и силе небеске покренути.'' Лука 21,26. А ти, брате, чуваш ли свој дух у срцу или си га предао духовима страним, да би можда тјелесно уживао? Духови страни од споља вребају, и тјелесни људи се њима радо предају. Узмимо телевизор, људи предају пажњу садржајима који одвлаче пажњу од онога зашто је пажња створена. Али пажња није створена за одвлачење пажње... Пазите: ''Кога имам на небу? И с Тобом ништа нећу на земљи.'' Псал. 73,25. Не радујмо се слави тијела и тјелесног, јер ћемо заплакати, јер ћемо се чупати за косу кад умремо, онда кад је касно плакати за собом! Зашто се радујеш доласку нове године? Јер ћеш пити, јести, смијати се, лудо (блудно) се проводити... све у славу тијела, црни слављениче! Свети оци кажу: стално мисли о смрти, о својој кончини. Јер у смрти се суочавамо са Богом, док се у животу који чека смрт бранимо од тјелессног живота – живота ван Бога. У очекивању следећег трена ми гледамо у Онога, Кога ћемо и дочекати, зато Га стално очекујемо и радујемо се смрти, као ђакон Авакум. Ми се надамо дочекати Христа, у радости, да неби случајно ускочио неки други, чији долазак је по греховима нашим: ''Ја дођох у име Оца свог и не примате ме; ако други дође у име своје, њега ћете примити.'' Јован 5,43. Е за тога другога тј Антихриста се припремају они, који дају тијело на антиобрезање антихришћанском систему вриједности, гдје људска душа нема вриједности. Право обрезање је обрезање срца духом, то је Нови Завјет човјека са Богом: ''Него је оно Јеврејин који је изнутра и обрезање срца духом а не словима, то је обрезање; коме је хвала не од људи него од Бога.'' Рим. 2,29. Зашто се човјек завјетује Богу? Зато што ништа не жели претпоставити Царству Небеском! Косовски Завјет је Завјет Срба са Небеским Царством, Нови Завјет је Завјет човјека са Небеским Царством, док је печат Завјета са Богом у духу, који се чува у срцу! Завјет са кнезом овога свијета је у свијету, зато човјек, поклоник свјетовних добара не жели ништа претпоставити царству земаљском! Печат завјета Антихристовог је у тијелу! Човјек овога свијета залаже тијело Новом Свјетском Поретку, да би могао да функционише на широким стазама живота. Христов борац залаже дух који слави Господа, те Господ благодаћу Својом шири (духовни) простор срца.

Пажња у срце мјесто у свијету
Будни сан је блудна јава или небудна јава. Будно спавање потиче од блудног размишљања. Блудно размишљање настаје кад мисли блуде по простору и врше прељубу са људима или стварима или... и све то споља. ''А ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом, већ је учинио прељубу у срцу свом.'' Мат. 5,28. Ово Христос говори о прељуби у срцима прељубочинаца, док је прељуба у срцу одвајање пажње од Извора љубави. Зашто? Јер се извор наших жеља рефлектовао на спољном плану, тако се оставља Љубав унутар прељубочинца, ради неког лажног сјаја који буди љубав у прељубочинцу. Пун себе, прељубочинац испуњава своје срце собом умјесто љубави према Богу, везујући се за овострано везама љубави, чији извор је у спољном сјају. Спољни човјек своју вјеру везује за нешто тјелесно, опипљиво – што се види. Зато његове мисли (и осјећања) обавезно блуде по простору умјесто да буду утврђене у срцу. Видите, битка је за срце... хоће ли га освојити супериорност сила зла, које намећу појединцу зло настројење и које у главама појединаца осликавају слику Звијери: ''И поклонише се звијери говорећи: Ко је као звијер? И ко може ратовати с њом?'' Откр. 13,4. Заиста, ко је као звијер? И ко може ратовати с њом? Заиста, не може онај који јој се поклонио и коме мисли блуде по свијету и свјетовном, тражећи смирај у свјетовним задовољствма и УТЈЕХАМА! Али не можеш ни ти Христов борче, нити то ко од тебе тражи! Али да се сачувааш од злога утицаја звјерињега, то је задатак твоје будности! Држати будно дух у срцу јер антихришћански систем, кои влада у душама људи 21. вијека, тежи да га извуче вани, не би ли Христов слуга постао слуга тијела. Али, како задржати дух у срцу, поред толико мамљења пажње од свјетовног и наших ближњих, који су се поклонили вјештаственом кипу и многим идолима? Од оних, који нам одвраћају пажњу од властитога срца... једино благодаћу Оног Који је рекао да не излазимо пажњом из себе, већ да се молимо с пажњом у срцу. Све осим молитве с пажњом у срцу је блуђење мисли, па иако вам неко одвлачи пажњу на неку најобичнју причу, ви задржите пажњу у срцу и молите се, док ваш спољашњи човјек прича или... Док је језик створен ради молитве, а молитва на поправљање себе, јер је речено: ''Јер који говори језике, не говори људима него Богу: јер нико не слуша, а он духом говори тајне. А који пророкује говори људима за поправљање и утеху и утврђење. Јер који говори језике себе поправља, а који пророкује цркву поправља. '' 1 Кор. 14, 2-4. Битка је за срце, а ваша пажња нека се затвори у срце, да не би блудила занимајући се небитним, јер је само једно битно: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног!

Унутрашњи и спољашњи човјек
Не дозволи да спољашњи човјек узнемирава или влада унутрашњим човјеком твога бића! Унутрашњи човјек говори језике, њему је пажња на срце, јер унутрашњи човјек је СКРИВЕНИ ЧОВЈЕК СРЦА. Свети Апостол Петар би рекао: ''Него у тајном човјеку срца, у једнакости кротког и тихог духа, што је пред Богом многоцјено.'' 1 Пет 3,4. Скривени човјек срца тражи пажњу на срце и не тражи пажњу на бљесак или звук трубе у вансебном простору. Па шта је онда пажња? Дно чаше у које се сливају ријечи вјечног живота, то је пажња! Јер, ако уснама говоримо срцем вјерујемо, да кротко прихватимо све што нас снађе, у тишини наше унутрашњости, са усрдном молитвом која се слива у дно срца. Овдје вам говорим о квалитету унутрашњег човјека, који се огледа у усрдној пажњи на молитву у Господу. Али спољашњи човјек хоће да се покаже и докаже у свијету, води рачуна да стомак буде сит, чула буду задовољена и зато се окренуо бајкама, као јединим извором мудрости. Да би могао да оправда у себи своје слабости спољашњи човјек се позива на оне који те слабости не зову слабостима, већ праве читаву науку о томе како су у заблуди они који су чврсти у својим увјерењима (нпр да је биометрија душепогубна). Али ослушни своје срце, уђи у своју унутрашњост и види ко живи тамо, граје ли ко, бави ли се својом или чијом ли већ правдом? Ко влада твојим срцем немир или мир – ту је одговор. Срце је стан духова, ако је у питању спољашњи човјек, или духа, ако је у питању унутрашњи човјек. А твоје очи да буду будне и виде испред себе, јер кад се поглед повуче онда духови демонски користе нашу небудност. Твоја будност нека стражи да у твом срцу буде само твој дух и Дух Божји! Јер демони нападају и уперивши очи на нас хоће да нас оборе, да паднемо у гријех, на њихову територију. Па нам представљају у глави људе који нас смућују или узнемиравају, и ми се ''боримо'' са њима у мислима, расправљамо са њима у мислима, док се срце све више узнемирава. И док ми тако причамо у себи са злом из људи, са неким увредиоцем, рецимо, ми уствари причамо са демонском представом, демонском стријелом у циљу да нас узнемири. Исто је и са бригама, страховима, многим и горким успоменама, сањарењима, сујетама, итд... гдје демони прилазе у складу са ситуацијом. Кад демони виде да су откривене њихове представе у самоћи нашег мисленог бића, они нам доводе конкретне људе у циљу да узнемире наш дух са њиховим стријелама које су одапели из срца њихових слугу, оних којима су у срцу убацили своје оружје. Док смо ми и поред људи-саговорника, ближњих и даљњих, у самоћи свога бића. Свјесни тога, одвојмо свој дух од духова злих из људи, и чувајмо дух у срцу за Бога свога! Људи овога свијета имају свога бога... ''У којима бог свијета овог ослијепи разуме невјерника, да им не засвијетли видјело јеванђеља славе Христове, који је обличје Бога, који се не види.'' 2 Кор. 4,4. Ти исти људи, подучени ђаволом, раде да уграде у биће Христовог борца њихову прелесну науку. Само знајте једно: не иде то да се спољашњим човјеком нашег бића брани унутрашњи човјек нашег бића! И ако стражите, чувајући дух свој одвојен од духова злих, одапетих из срца поклоника бога свијета, све што радите радите Христа ради! Јер ће бити да домашњи раде све да испуните њихову вољу, која потиче од њиховог бога свијета, нападајући вашег спољашњег човјека хотећи да слуша њих, који су подобни богу свијета, док ваш спољашњи човјек слуша унутрашњег човјека вашег бића, који је подобан Духу Светоме. Док старац Тадеј каже: Ако сваком гледаш да учиниш на вољу, сигурно ћеш себи учинити невољу. Значи – не поклањам се безбожним законима, који хоће да моје име претворе у број, Христа ради! Премда што би ближњи и домашњи да се поклоним злом настројењу њиховог живота, и коначно пробудим спољашњег човјека, домашњих ради!?

Дух Хранитељ
Христов борац живи Духом Хранитељем, који га напаја Собом, јер се Христов борац узда у свога Духа Хранитеља, што је Господ Дух Свети. Овај Дух Хранитељ, храни изабранога слугу Својом Енергијом Истине, Правде и Љубави. Његова Енергија пролази кроз срце поклоника Божијих и даје благодат, да се човјек може одбранити од духова злих, мир у срцу који од Господа долази, јер је Божији слуга припремио срце за такав мир - Славом Божијом! Док Бог даје, оном који Га слави, да узраста у Богу Његов слуга...''Јачајући сваком снагом по сили славе Његове, и у сваком трпљењу и дугом подношењу с радошћу;'' Кол. 1,11. Да, узраста у Богу ако израста у Слави Бога Троипостаснога, зато његов је одговор Слава Бога Тројединога! Јер Дух Хранитељ храни свога слугу јер слуга Божији хвали Бога у свим ситуацијама! Испуни очи Славом Божијом, кад поглед детаљно види стијену, уочи и избочине у стијени, нека прослави слуга Славе Божије Господа у детаљном погледу испред себе! Са оваквим односом према слави слуга Божији осјећа благодатну смиреност, љубав према свим људима, добија мудрост од Бога, дар расуђивања, храброст, дух страха Божјега и још много врлина којима Господ обогаћује свог слугу. Свети Сава је много учио Србе да све што чине, чине у Славу Божију. Окружи се Славом Божијом, Божји слуго, слуго Славе Божије! Утврди срце Славом Божијом и онда ће се Господ борити за тебе! Псалмопојац каже: ''Принеси Богу хвалу на жртву, и извршуј Вишњему завјете своје. Призови ме у невољи својој, избавићу те, и ти ме прослави. Псал. 50, 14-15. Удариће на тебе дух свијета и покушати да те заведу нека дешавања или уплаше слуге тијела у лику твојих домашњих ближњих и даљњих, а ти Славом Божијом одагнај славу тјелесну, призови Име Божије – и спасти ћеш се! Не плаши се човјека да из тога страха не попустиш човјеку но се плаши Бога да из тога страха пројавиш храброст пред људима, и прослави Бога! Тјелесни људи, ближњи по крви и даљњи не признају личност у теби, Христов борче, јер су то мртваци који ходају земљом, луде дјевојке духа угашенога. Док се луде дјевојке напајају духовима ђавољим, духовима непријатељским њиховом духу, оне на своје душмане, душмане њиховог спасења – неће ни да гледају: ''Безбожник у обијести својој не мари за Господа: "Он не види." Нема Бога у мислима његовим. Свагда су путеви његови криви; за судове Твоје не зна; на непријатеље своје неће ни да гледа. Псал. 10, 4-5. А теби, Христов борче, богатство је скривено сабрано у срцу, и оно се увећава кад човјек што више слави Бога, а оно се огледа у томе што човјек све више воли смрт, јер смрћу се срећемо са својим Славитељем. Док тјелесни човјек тјелесно размишња, славећи тијело и тјелесно. У слави тијела он се чулима напаја. Слава тијела је добро се најести, добро се напити, уживати у својој самодовољности, док слава тијела не види нити осјећа Божје упозорење: ''Али се чувајте да како ваша срца не отежају ждерањем и пијанством и бригама овог свијета, и да вам овај дан не дође изненада.'' Лука 21,34. Зато се ми молимо Богу да нас из дана у дан јача у духу, не би ли спремно дочекали сва искушења, која иду на овај свијет због масовног богоодступништва. Јер човјек брижи бригама овог свијета зато што је у свијету, а није у Богу, зато што доживљава свијет и свјетовно и не доживљава Духа и духовно. Човјек, ако се врати себи – Дух Свети му је Хранитељ, Који живи у њему, Који га води кроз живот. Али ако оде од себе и хранитељ му је вани, дух лукави, дух овога свијета. Док апостол Петар каже: ''Мудро живите према онима који су напољу, пазећи на вријеме. Ријеч ваша да бива свагда у благодати, сољу зачињена, да знате како вам свакоме треба одговарати. Кол. 4, 5-6. Они који су напољу, то су они што су ван, то могу бити наши очеви, мајке, познаници... људи са којима се мудро треба односити са ријечју у благодати, што значи ријечју даровану од Бога, Којега славе они који су се себи вратили. Свако ко се вратио себи, вратио се својој бази из које извире живот, свом духовном простору, који је у срцу. Детаљан поглед је бистар поглед то су бистре очи срца: ''И бистре очи срца вашег да бисте могли видети шта је нада Његовог звања, и које је богатство славе наследства Његовог у светима,'' Ефес. 1,18. За детаљан поглед неопходан је труд, који снагу црпи из срца, које Бога слави.

Бистре очи – бистар ум

Бистре очи, које снагу црпе из срца – бистар ум! Ако је у срцу духова база то је и животна, са унутрашњим центром у Господу, исто као онима који су напољу центар је негдје ван њихове унутрашњости. Заиста, држати а нарочито одржати бистре очи је подвиг, благодатна снага из унутрашњости бистро око даје, чему је резултат ОШТАР ПОГЛЕД. Кад се поглед повлачи вансебни центар дјелује и око се мути, резултат је да човјек од себе не види ништа испред себе. У том стању ето нервозе, нестрпљивости, прихватања лажних идеологија, прелести, склоности ка лажима, обмана разних врста, унинија, очајања, мржње, зависти, идолопклонства, јереси, издаје, блуда, пакла на земљи у ком влада (је центар) дух овога свијета. Ако сам говорио о центру, као Центру Активне Моћи (унутрашњем Центру) или о центру пасивне моћи (спољашњем центру), говорио сам о центру који привлачи нашу пажњу. Мала дјеца се уздају у њихове родитеље, зато је њима око бистро, несвјесно по природи, јер у срцу носе љубав према својим родитељима и не одвајају се од својих родитеља, који их чувају, јер у суштини то су њихови старатељи. Када одрасте Христов слуга, његово уздање прелази у Правог Родитеља, и бистрог ока тада мора бити свјестан, јер то је услов оштрог погледа! Као што мала дјеца осјећају љубав према својим родитељима, тако и одрастао свјестан човјек осјећа Бога Који је Љубав. Велики хришћански философ Исак Сиријски пита: ''Шта је то бесмртност?'' И одговара: ''Бесмртност је осјећање Бога.'' Просјек се за разлику од Христовог слуге, потпуно утапа у пролазност, он је овдје и сад, ношен утицајима тренутног расположења и обавезно духа времена, у ком живи! Човјек просјека је борац, који се бори да утопи у просјек све које сматра својим. А како може бити ико његов, кад он сам није свој? То су људи који гледају оковидим оком, оком вансебним, и они немају потребе да држе, односно чувају бистре очи, јер они гледају како просјек види, што значи да њима просјек ''чува'' очи. Док просјек у причи Христовој – то су многи: ''Јер су многи звани, али је мало избраних.'' Мат. 22,14. Вођење рачуна о томе да очи буду бистре даје отпор демонским утицајима, од самих демона или демонских напада преко несвјесних људи. Бистро око – бистар поглед, ко хоће да бди над собом будан је на повлачење погледа! Кад се поглед повуче човјек бива изложен демонским стријелама, јер тада постаје несвјестан, а ако је несвјестан онда је у будном сну, што значи да спава: ''Зато су међу вама многи слаби и болесни, и довољно их спавају.'' 1 Кор. 11,30. А овакво спавање је узрок свега зла које се наваљује на душу људску, јер је у питању греховна смрт. Држањем бистрог ока Христов слуга омогућава Богу да дјелује преко њега, увлачењем ока у греховни сан несвјесни човјек показује невјеру према Христу. Ово доба је дефинитивно вријеме отпадија, јер је људима омилио греховни сан, они су небудни јер то им годи, то им чула дражи, омогућава мислима да иду по широким стазама овостраног живота, а шта им бистро око може дати... духовни простор за молитву, благодатно дјеловање Бога Који се не види, осјећање Бога – и ово је дато само духовним људима! Кад би се којим случајем одуховили, онда би им се разбистрило виђење, прихватили би прост начин руковођења собом и поглед им се не би утапао у греховни сан.

Стражење и антистражење

Кад напаст нападне, тежи да повуче очи, а ти буди свјестан бистрих очију, моли се и трпи, тако ће свакој напасти Бог учинити крај... ''Благо човеку који претрпи напаст; јер кад буде кушан примиће вијенац живота, који Бог обрече онима који га љубе.'' Јаков 1,12. Јер ако демон циља право у очи, он тако напада и заиста права је напаст не би ли ослијепио очи, да би он гледао нашим очима, односно управљао нашим животима. А ти стално стражи бистрим очима, јер је ту немогућа свака пасивна радња, за коју је неопходно повући очи, да би демон гледао нашим очима. У небудној пажњи, демон се може играти са нашим осјећањима до бесвијести, управљати нашим мислима, реакцијама... Све нападе дочекај на бистро око и вјеруј, уздај се у Бога! Нападе демона, који је упро пажњу испред твога ока, различите нападе од људи побијеђених од ђавола, стресних ситуација, страсне нападе, нападе глади, жеђи, свега злога што напада на срце и да би завладало срцем - прво мора да ОБОРИ ПАЖЊУ! Бистре очи, као гард у борби са рушитељима пажње, много је шема за рушење пажње, а све имају за циљ да пажња изађе из Христовог борца и преусмјери се напоље! Зар не видите да овдје причам о трезвености, о којој апостол Петар грми: ''Будите тријезни и пазите, јер супарник ваш, ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере. Браните се од њега тврђом у вјери, знајући да се таква страдања догађају вашој браћи по свијету.'' 1 Пет, 5, 8-9. Сав се претвори у очи, бистре очи срца свога, односно бистре очи своје унутрашњости и стражи војниче Христов на стражи! Много је смећа мисленога што ђаво нуди а небудност усваја! Јер их има што очи пуне непрестаним гријехом: ''Имајући очи пуне прељубочинства и непрестаног гријеха; прелашћујући неутврђене душе; имају срце научено лакомству, дјеца клетве;'' 2 Пет. 2,14. Да, исто то говори и псалмопојац: ''Од дебљине избуљено им је око, срце пуно клапе.'' Псал. 73,7. Избуљено им око кад виде дијамант или злато, тако да им очи ослијепе од спољнога сјаја, да не виде никога осим себе на врху свог дна!? Избуљено им око кад виде визу, скупоцјени ауто, мобилни телефон, разне могућности... и све то може бити ''моје'', само да се поклоним владару избуљенога ока!? Да ли ја то говорим о антистражењу? Да, ја то говорим о антистражењу! Гдје избуљено око гледа, лакомо грабећи ђавољу понуду од споља. Дакле, ако се стражењем бистрим оком срца – чува своја унутрашњост, онда се и антистражењем избуљеног ока чува или држи до свега осим своје унутрашњости. Испред тебе, Христов борче, је крст – твој крст, сјећам се три крста на стијени из сна... Гледај испред себе бистро, оштрим погледом трпи свој крст и моли се непрестано, да Господ миром и радошћу испуни твоју унутрашњост...

Буди свјестан свога бистрога ока!
Са радошћу прихвати сваки крст који ти је Бог послао! Само гледај и радуј се Сили Божијој, како Господ обара вражју силу пред твојим очима, и прослави Бога! ''Господ је са мном, не бојим се; шта ће ми учинити човјек? Господ ми је помоћник: слободно ћу гледати у непријатеље своје.'' Псал. 118, 6-7. БУДИ СВЈЕСТАН СВОГА БИСТРОГА ОКА! Ово опет и опет ћу писати, јер је веома важно, данас кад човјек напада човјека да му обори пажњу, кад демони насрћу да повуку човјека у бригу или неко пасивно осјећање, опет и опет: БУДИ СВЈЕСТАН СВОГА БИСТРОГА ОКА! Сад је битно на што ти пажња лети: НА СПОЉА ИЛИ УНУТРА, јер то на што ти пажња лети – управља твојим осјећањима! Дакле, стражиш ли, или јеси ли будан на своју унутрашњост или на своју спољашњост? Шта стражиш: унутрашње благо ради свога унутрашњег мира или спољашње благо ради свога спољашњег мира? Благо је у овом случају – оно што сматраш за вриједност. Ти си један, док је непријатеља твога унутрашњег мира много, и немој ради свог спољашњег мира продати свој унутрашњи мир! Непријатељи су демони и људи, односно тијела, која су се предала (продала) на робовање демонима, који на ђавола и ђавоље замке не гледају бистро него са УМИЉЕЊЕМ, што значи да они не гледају – но су предали очи ђаволу. ''Свијећа је тијелу око. Ако дакле буде око твоје здраво, све ће тијело твоје свијетло бити. Ако ли око твоје кварно буде, све ће тијело твоје тамно бити. Ако је дакле видјело што је у теби тама, а камоли тама?'' Мат. 6, 22-23. Дакле, кварно око је свијећа спољним имањима, оно чува посао у доба кад се радно мјесто треба губити, и пензије, углавном сва примања, путовања... Христа ради, оно држи до спољнога имања и сву своју пажњу даје на чување спољнога имања. У животу сам се срео са човјеком који је имао тешки мождани удар. Његово стање било је тешко, тако да је свакога часа могао умријети. У причи са његовим сином сазнао сам да се много нервирао и плакао, због неправде коју му је учинио рођак, и то све због неког имања. Резултат те велике растрзаности и нервозе био је мождани удар, имања ради. Имање, које је дато човјеку, да га чува од гријеха је његово тијело, док је свјетлост тијелу здраво односно БИСТРО око! Примијетите, да није речено да је свијећа свијету око, нити некој организацији, ауту, телевизору, спортској приредби, позоришту, или било чему ван тијела, већ је свијећа тијелу око, и то не било какво него БИСТРО! Зато треба гледати бистро односно оштрим погледом испред себе, јер је испред себе овострано односно видовно што асоцира на крст, док крст асоцира на трпљење. Док свако трпљење различитих спољних манифестација са бистрим оком – позива на радост! Православац не живи спољашњим животом, да би му пажња летјела около његовог срчаног дома, већ унутрашњим молитвеним и сабраним животом, гдје не расипа пажњу ван њега. Све увреде, понижења, људске насртаје, крвопролића, чудне звукове са неба, смрти, спољашње агоније, изненадне догађаје, болести... дочекај на бистро око. Бистро је кристално јасно, оштро, као оштра слика на телевизору, али тако треба избистрити своје око, а не предавати себе бистром оку телевизора или не знам каквог ли све ТУЂЕГ ОКА! За овај нараштај, гдје се око тијела губи у многе и премноге технолошке очи, је писано: ''Савјетујем те да купиш у мене злато жежено у огњу, да се обогатиш; и бијеле хаљине, да се обучеш, и да се не покаже срамота голотиње твоје; и масти очном помажи очи своје да видиш.'' Откр. 3,18. Шта то савјетује Господ? Да се обратимо Богу, сталним даноноћним молитвама, да прођемо кроз огањ искушења и изађемо са многим ратним плијеном (а не да нам душа буде оплијењена од стране ђавола и његових слугу). Да изнутра будеш сав украшен врлинама и богољубивим мислима и да масти очном помажеш очи своје да видиш, што значи да избистриш очи твоје не би ли прогледао!

Мисли водиље
''Устављај језик свој ода зла, и уста своја од преварне ријечи. Клони се ода зла, и чини добро, тражи мир и иди за њим.'' Псал. 34, 13-14. Обрати се Ономе, Који ти може дати мир! Језик је мали орган, али много зла може направити, за то води рачуна коме и како се обраћаш. Ако се обратиш некоме вани, он те може увијек повриједити и угрозити твој мир. А шта каже псалмопојац? : ''Устављај језик свој од зла и уста своја од преварне ријечи''. Овдје псалмопојац говори о твом личном одговору у овостраном животу! Треба водити рачуна о миру у срцу. Сваки немир проузрокован од споља, од неке спољне манифестације је удар на твој унутрашњи мир. А зашто немир у срцу? Зато што је твој одговор споља – немир. Зато што ти језик не служи ономе чему треба да служи, а речено је чему треба. Језик служи молитви, односно обраћању Богу, који ти једино може дати мир. Сваки спољни мир је привидан. И ако се деси велики немир споља као земљотрес, катаклизма, рат и слично, како се одбранити од тога немира, кад данас многи мир траже у свијету, у својим ближњим, претпостављеним, углавном у људима за које пророк Јеремија грми: ''Овако вели Господ: Да је проклет човјек који се узда у човјека и који ставља тијело себи за мишицу, а од Господа одступа срце његово.'' Јер. 17,5. Дакле, спасоносно обраћање је обраћање Господу, док је споља овострано, које само и једино може асоцирати, како смо рекли - на крст. Тражити мир значи тражити сопствени унутрашњи мир и свака алтернатива је кула од карата. Зато пажњу - ка унутра, јер је унутра све оно што тражимо, јер ко споља тражи мир потпада под Јеремијино проклетство! И овдје долазимо до чињенице да је духовни живот – унурашњи живот, живот сабран унутра (у срцу). Док од споља, из спољашњег (овостраног, недуховног) живота долазе сви који хоће да ремете па и да униште унутрашњи живот Христовог борца, који ратује по правилу. Од споља се чује граја, вика што је спољни гром у служби да поремети унутрашњи мир и нестане унутрашњи живот. Јер спољни људи чине своју вољу, насупрот Божјој вољи, и они су проузроковачи немира, само да би се спровела њихова воља. Па спољна дешавања, проузрокована од спољних људи, који су узгред речено непријатељи Божији, сваку муку раде само да смуте Христовог борца. А шта би прво да смуте демони него очи, а кад је глава њихова - и цијело тијело ће бити! Демони су упрли пажњу на поглед ИЗ ОКА Христовог борца, да га својим мађијама увуку у сан. Па му у стању смућеног ока убацују разне мисли, и ако их небудни створ прихвати као своје (усвоји), оне му постају мисли водиље кроз живот! Заиста, треба бити будан на срце, док будност иде из ума бистрога ока. Ако тражиш мир – молиш се ријечима Христове молитве, ти си у молитви и идеш за њом, која ти даје благодатни мир. Исто као што преварна ријеч и језик у злу дају немир и лажна стања мира у лицемјерју, сујети, пакости и има ту још велико ''богатство'' пасивних односно болесних осјећања.

Сада: како одржати трезвоумље, поред толико скретања пажње на овострана мамљења пажње (кад се пажња увлачи у сан, да ђаволи играју с осјећањима)? Упростити садржај свих дешавања у животу Христовог борца и све сабрати у ријечи Христове молитве, јер је трезвоумље блиско повезано са молитвом! Бављење Христовом молитвом захијева стални умни напор, да би се у срцу разгорео и стално одржавао пламен, како се не би угасио. И сама свјетлост из срца одржава бистро око и потпомаже трезвоумље. На крилима молитве пустиња је од свих злореких утицаја, јер Христова молитва, која срце разгорева, даје човјеку лакоћу да се душа уздиже славећи Бога. Молитва је гориво за одржавање трезвености, гледања испред себе. Јер, кад нема молитве поглед се увлачи у сан, тражећи алтернативу у забавама, празнословним ријечима, контроли ума, ријечима и мислима које смућују, бригама овога свијета... поглед се увлачи у сан, што значи да је ЂАВО БУДАН за нас! Зато пажњу на молитву, на те свете ријечи Христове молитве – у пажњи срца! Тако се срце разгорева у слави и човјек постаје трезвен - оваква молитва рађа здраво око. И, запамти, позивајући стално Христа у срце – ниси сам па да цијели свијет навали на тебе, да те обори, јер Христос је јачи од свих!

Племенити и неплеменити дјелови тијела

Постоје племенити и неплеменити дјелови тијела, тако свети оци кажу и искуство духовног човјека потврђује. Бедра спадају у подсрчане, неплемените дјелове. Ако су неплеменити – непотребни ли су? ''Али око не може рећи руци: Не требаш ми; или опет глава ногама: Не требате ми. Него још који се уди тијела чине да су најслабији најпотребнији су. И који нам се чине да су најсрамотнији на тијелу, на оне ударамо највећу част;'' 1 Кор. 12, 21-23. Ко гледа бистрим очима телевизора, зјеницу сопственог ока мијења за бистро око биоскопског платна, 3Д или не знам којој технологији предаје пажњу (очи) – њему очи нису у служби личносног гледања! Тако се племенити дјелови тијела претварају у неплемените, безлично предајући очи ЛАЖНОМ ПРОРОКУ! И да тај пророк рече: ''убијај!'', народ би почео да убија, плаши се – народ би почео да се плаши, узимај биометријску личну карту – већ би гужве пред шалтерима биле, али тај пророк ће учинити беспоговорном одлуком систем НАРЕДБА – ИЗВРШЕЊЕ! Тај пророк је друга звијер, која излази из земље - медијска технологија, шта ћете... ''И видех другу звијер гдје излази из земље, и имаше два рога као у јагњета; и говораше као аждаха.'' Откр. 13,11. Наредбу за ликвидацију свих непослушних њему даће сам Антихрист: ''И би јој дано да даде дух икони звјерињој, да проговори икона звјериња, и да учини да се побију који се год не поклоне икони звјерињој.'' Откр. 13,15. Тако сав човјек постаје неплеменито тијело, без личности у себи, са будношћу код телевизора умјесто код срца, и ту се човјек претвара у послушно тијело, као послушни пас, без моћи расуђивања. Будност му је испред бистрог ока телевизора умјесто испред сопственог ока. И кога ће гонити слијепац него дух из срца човјека, кога ће убијати него духовне људе. Док су људи духовни ако гаје дух у срцу, који се храни молитвом. Ако је ум твој и пажљив на срце, допусти да срце буде Христово! Док, ако је срце Христово и мир Његов са Њим долази, ту је уздање у Бога – у срцу. Јер права снага је права снага ако је умна пажња сабрана у срцу, свако развијавање умне пажње по околини доводи до тога да човјек губи вјеру у Бога, која прелази у вјеру у сопствени ум. Ум тада прелази у неплеменити дио тијела, са уздањем у себе, премда је бестјелесан. Сабрани ум је сав духован док ум који лута око срца губи своје назначење – он је просто недухован. Дјецо Божија, ове карактеристике ума су нам потребне да би приближили истини објашњење стиха, нарочито битног за ово вријеме: ''Зато, љубазни, запрегнувши бедра свог ума будите тријезни, и зацијело се надајте благодати која ће вам се принијети кад дође Исус Христос.'' 1 Пет. 1,13. Запрежу се коњи, да би човјек могао да управља са њима и иде куда он хоће. Овдје Апостол Петар каже да запрегнемо бедра свог ума, који је властан над својим поступцима, да гледамо бистрим очима ума, не предајући пажњу подсрчаним дјеловима тијела. Већ ако нас покрећу подсрчани дјелови тијела, којима смо предали свој ум, ми се нећемо разликовати од волова, паса, телади, углавном безумних животиња. Зато умом запрегни бедра, да владаш над собом и молитвом потражи Бога у срцу (органу за одлуке). И вјерујте, у каквој год се ситуацији нашли, кад је Бог са вама – ко ће против вас?

Тесла
''Онога дана када наука почне проучавати нефизикалне (духовне) појаве, у десет година напредоват ће више него у ранијим стољећима своје повијести.'' Тесла. Потенцијална енергија оштрог погледа, што залази у сваку бору испред себе, падајући у дубину срца, претвара се у кинетичку енергију, покрећући силе унутрашњег невидовног простора. Ако је речено – гледај испред себе, није речено слијепи или жмури испред себе! Будност је гледање испред себе. Да се примијетити да молитва у стању будности сама креће и чисти простор срца, гдје енергија од Господа постаје покретљива, човјек живи унутрашњи живот. Код нехришћана унутрашњи живот је паралисан. Сада, кога то хришћанин гледа испред себе, да му оштар поглед испред себе чини потенцијалну енергију, која се падом у срце претвара у кинетичку енергију? Наравно је да гледа Онога Коме се моли. Овдје говорим о Христовој молитви, испред себе гледамо Христа ВЈЕРОМ, гледајући оштро и улазећи погледом у неку избочину на зиду, рецимо. А шта све људи овога вијека гледају? Гледају све, али у том свему не траже Бога, и чим не траже Бога оштрим погледом испред себе - поглед им се увлачи у себе. Скраћени поглед не иде до ошрине и тако не прави потенцијалну тачку, која би пала у срце и ту потражила Бога, Који би се несумљиво одазвао Својом благодаћу. Скраћени погледи су огољени, небудни, а треба стална будност: ''Ево идем као лупеж; благо ономе који је будан и који чува хаљине своје, да го не ходи и да се не види срамота његова.'' Откр. 16,15. У будности се тражи Бог, у небудности се ђаво одазива! Оштро гледање испред себе смирава и даје простор (духовни) Богу за дјеловање. У краткопогледним тачкама је простор духовног спавања али и недуховног мишљења и дјеловања. У том стању демони нашаптавају и човјеку се прима, јер је ријеч о стању небудности. Стање небудности је стање размажености, равнодушности за своје вјечно спасење, нетрпељивости... а Господ рече: ''И сви ће мрзити на вас имена мог ради; али који претрпи до краја благо њему.'' Мат. 10,22. Ако ти што значи смиреност – гледај испред себе, јер се трпи у смирености! Значи, води рачуна каква осјећања (духове) пропушташ у срце! Срце је дом здравог осјећања, твог духа Христов слуго, који се чува у уму – будношћу. Небудни трен већ може пореметити поредак ствари. Човјек овога вијека нема осјећање Бога у срцу, јер Га умним оком не тражи... он трага за другим формама љубави, које његово срце схвата и прихвата. А ти, Христов слуго, добро води рачуна са ким вежеш своје осјећање живота – своје битије! Јер је теби дефинитивно тешко у свијету (у духу овога свијета), гдје се дах пакла осјећа. И зато Христов слуга је слуга Духа Његовог и не веже своје осјећање живота са ничим осим са Извором здравог осјећања (духа)! Ум је окренут пут унутарпостојања, концентрисан на срце, што значи да не излази из себе, лутајући по духу овога свијета, отуђеним духовима из људи... Он оштрим оком улазећи у сваку бору испред себе купи енергију дату од Господа и сабира је у срцу, што значи да не расипа осјећања напољу. Тесла је био Србин, што значи да је држао до православног односно духовног образа. Данас многи ''Срби'' не осјећају гдје гријеше и не хотећи да бране свој духовни образ одричу се своје духовне слободе ради тјелесних угодности. Пропуштају многа безакоња и свему налазе оправдања у духу времена, сигурним (у себе) корацима идући ка: ''И што ће се безакоње умножити, охладнеће љубав многих.'' Мат. 24,12.

Очи Божије траже нашу пажњу
Кад се срце поистовјети са дешавањима напољу, дух излази из себе и унутрашња дешавања зависе од спољних дешавања, јер су темељ своје љубави нашли споља. Али Бог Истинити није бог спољни већ Бог унутрашњи, спољни богови су идоли. Ако ти је ум у Христу он је погружен у срцу, срцем (у простору (пољу) срца)) Га тражи и тада ти имаш Христов ум! ''А тјелесни човјек не разумије шта је од Духа Божијег; јер му се чини лудост и не може да разумије, јер треба духовно да се разгледа. Духовни пак све разгледа, а њега самог нико не разгледа. Јер ко позна ум Господњи да Га поучи? А ми ум Христов имамо.'' 1. Кор. 2, 14-16. Тјелесни човјек има ум ваздушни, дакле ум, који се поистовјећује са ваздушним духовима. Духовни има ум сабран у срцу, зато он има Христов ум. Док разгледање своје унутрашњости ништа друго није него пажња унутра, будна на дух, да не излази напољу и да се не излаже смућивању ума од стране отуђивача, рецимо. Дође ближњи отуђивач, да ум смути не би ли отуђио од себе тебе Христов борче, скрати ти поглед па те бије злом из себе. А битно је да у Богу будеш, и молиш, а како ћеш молити кад Га не тражиш оштрога ока!? Јер је потребно да се видимо ''ја'' и Бог, али већ кад скратим поглед на фревенцију злих духова и да се молим, коме се молим, Богу свакако не! И најискреније молитве краткога погледа ђаво краде, јер су у невидјелици Бога.. Али немој имати пажњу на ријечи и дјеловања оног што би да ти смути ум и повуче у свој свијет отуђени! Имај пажњу на срце увијек и ето ти прилике приликом напада тјелесних и бестјелесних смутљиваца да искористиш и искусиш своје Оружје! Пажња се погружава, запамтите, пажња се погружава у срце и не лута се пажњом по простору вани! И у приземној причи или приземним мислима или приземним дјелима, ниских фреквенција, енергија Љубави се отима, и тако се убацује отров змијски (ђавољи) унутар човјека! И гдје наћи лијек од тих злих утицаја него у оштром погледу, и ту, управо ту тече Христова молитва, која се враћа у нашу унутрашњост, којој смо поклонили пажњу. Просто, Очи Божије су упрле пажњу испред нас и траже наш оштар поглед, и да у сваку пукотину испред себе молитву убацимо. И да умјесто краткопогледних ријечи, мисли и дјела Божјој Пажњи дамо пажњу, ''Који срца испитује и оно што је сакривено у људима унапријед зна...'' И осјетите дух у срцу, које је станиште духа, ако оштрооко стражимо да не лута, но унутра битише... Тјелесно смиривање се остварује у оштром погледу испред ока и молитви у тој тачки... ''Свагда видим пред собом Господа: Он ми је с десне стране да не посрнем. Тога ради радује се срце моје, и весели се језик мој, још ће се и тијело моје смирити у уздању;'' Псал. 16, 8-9. Зато гледај да видиш Свудаприсутног, јер Очи Божије (пажња Божија) траже нашу пажњу (оштар поглед на нешто испред себе), да би се Бог уселио у нас и завладао нашим бићем! Јер чему поклањамо пажњу то овладава нама. Сегмнент из јутарњих молитава, када се благосиља Господ говори о потреби сталне будности и виђења не својих брига нити смутљивих погледа већ виђења Бога испред себе: ''Стога молимо Твоју неизмерну доброту, просвети наше мисли, отргни из тешкога сна лењости очи и ум наш, отвори наша уста и испуни их Твоје хвале, да бисмо могли нерасијано пјевати и исповиједати се Теби, у свима и од свих слављеном Богу, беспочетном Оцу, са јединородним Твојим Сином, и свесветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увијек и у вјекове вјекова. Амин.''

Молитва
Молитва, прима ли се у твом срцу или се устима молиш а мисли су ти далеко од пажње на молитву? ''А ти кад се молиш, уђи у клијет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу свом који је у тајности; и Отац твој који види тајно, платиће теби јавно.'' Мат. 6,6. Битно је чиме храниш срце, ако својим трудом и молитвеним радом храниш срце Бог ће му даровати благодатну смиреност и радост и испуњеност Духом Светим. Али да би хранио срце здравом храном мораш прво затворити врата од споља, од свих спољних утицаја! Видите, велики је рат за срце човјека, коме ће припасти – Богу или Сатани, да ли ће поклекнути у трпљењу утицаја од споља или претрпити до краја? Утицаји од споља рањавају срце и отимају сабраност. Гледаш телевизију – потресеш се, слушаш домашње присвајаче – узнемириш се, катастрофе , земљотреси, отимања нечег што си мислио да је твоје, углавном утицаји од споља срце рањавају! Који је теби одговор за утицаје од споља, Христов борче? Оштар поглед, који улази у сваку бору испред тебе и ту Христова молитва. Умна пажња на срце, које јесте сасуд у који се слива жива вода благодати Божије, која је одговор на трепетни молитвени напор. Јер се благодат лако губи ако је човјек трепетним страхом не чува! Одговор споља је оштар поглед, који уједно значи и затварање врата за све спољне утицаје, у тој тачки се остварује општење са Богом, гдје се човјек усамљује са Богом. Док је пажња на срце, да се дух радује, смиреношћу благодатном слави Творца. О, пажња, која је дно сасуда у који се слива жива вода: ''А који пије од воде коју ћу му ја дати неће ожедњети довијека; него вода што ћу му ја дати биће у њему извор воде која тече у живот вјечни.'' Јован 4,14. Здрави дух се радује јер човјек има пажњу на срце, које тада постаје сасуд за живу воду, која се слива од молитвеног напора у потецијалној тачки оштрога погледа испред себе. На другу страну дух се узнемирава до паклених осјећања, кад се срце поистовјећује са немирима из човјека споља или... јер дух иде за пажњом. А кад је пажња ван себе – у таквом човјеку влада несабраност, хаотичност, у срцу владају зли дуси који бране пажњи да се врати себи.

На вратима срца
Похара унутрашњег простора и остављање човјека празног Бога а пуног убаченог безосјећајног смећа. То смеће долази од краткопогледне небудности и из те тачке примања или прихватања злих ријечи и дјела у небрањено срце (небрањену унутрашњост). Срце се брани оштрим погледом и Христовом молитвом у тој тачки, мир унутрашњи брани се Христом испред себе! Емитери сатанске енергије хоће да узнемире небрањено срце, док срце (које тражи спољни мир) ће сигурно пропусити убицу спољног мира ради! Да, срце тражи мир у свијету или ако не тражи да се смири у свијету онда сигурно тражи мир у Богу. Али је немогуће наћи мир у Богу ако на вратима срца оштрооко не стражи, и ту испред себе (срца) улазећи погледом у избочини на стијени стално не вапи Богу, да га помилује! ''Стражите и молите се Богу да не паднете у напаст; јер је дух срчан али је тијело слабо. И опет отишавши помоли се Богу оне исте ријечи говорећи. И вративши се нађе их опет гдје спавају; јер им бјеху очи отежале; и не знаху шта би Му одговорили.'' Мар. 14, 38-40. Видите да ако хоћете да будете очију бистрих морате стражити оштрим погледом испред себе! Али многе су напасти од људи или демона и поглед ће се сигурно повући и човјек ће без борбе пасти у напаст! Храна за одржавање стражења на вратима срца је стална молитва у тачки испред себе! Јер је речено: ''Као што човјек одлазећи остави кућу своју, и да слугама својим власт, и свакоме свој посао; и вратару заповиједи да стражи.'' Мар. 13,34. И сад, при нападу демона или људи – обмањивача, оних који уливају страх или просто желе да узнемире срце својим пасивним дјеловањем, Христов борац умјесто пажње на оне који скрећу пажњу на њих пажњу треба имати на сопствено срце, односно своју унутрашњост. Значи, умјесто раштркавања пажње на спољне манифестације, као што су ратови, дешавања која фасцинирају (осљепљују), људе који скрећу пажњу из сабране у расијану, пажње и бриге за много чега споља... пажњу треба усмјерити само на једно, а то је срце унутра (сабраност)! И ово се зове враћање себи ради своје смирености у Богу а никако одлазак од себе ради упражњавања својих страсти, рецимо. У причи са људима – обмањивчима, оштрога ока гледајмо испред себе и Христовом молитвом се бавимо и обавезно пажњу вратимо срцу, знајмо да нама треба смиреност док је Христос Љекар за све наше немире или недоумице! Што је већи страх од од спољних олуја очи су теже и хоће ићи у сан. Такав срах су имали апостоли у Гетсиманском врту, од страха од спољних олуја просјек се предаје у руке спољних обмањивача. За сваку радост или побједу у Богу неопходна је ВЈЕРА! Ако вјерујеш у Бога да ће учинити онда се и уздаш у Њега! Заиста, ако хоћеш вјеровати ти си усамљен у овом свијету са Богом! Па се по вјери и опходи према свему! Олуја је много и људи је много, милијарде, шта да ти кажем, зли утицаји су на све стране што би да заробе твоју пажњу. Док је пажња брига око нечега, везаност за нешто, а ти не брини за много – ни за храну, ни за одјећу, ни за обућу, ни за покућство, ни за живот свој: ''А Исус одговарајући рече јој: Марта! Марта! Бринеш се и трудиш за много, А само је једно потребно. Али је Марија добри дио изабрала, који се неће узети од ње.'' Лука 10, 41-42. Господ није дошао на земљу да једе и пије него да огањ вјере на земљи баци! Огњене вјере, вреле вјере, а шта је узрок топлоте у човјеку него срце (кад срце стане-тијело се хлади), али без молитвеног одржавања огња вјере у срцу срце остаје заувијек тјелесно.

На камену вјере, а не на пијеску сумње
Вјера је унутрашњи феномен, зато је немојте тражити споља! Пажња је усебна, јер да није усебна била би вансебна, јер ако се пажња не сабира у себи она се расипа ван себе! Срце људско је тежишна тачка наше пажње док је Христова молитва једини смисао нашег поистовјећења, свако друго поистовјећење је мање или веће одвајање од Христа. Зато, не вежите вјеру за било што споља... за оца, мајку, сина, људе, технологију, свијет (за мање или веће раштркавање пажње)... Нека вам буде срце корјен наливан Христовом молитвом и храњен Христовом науком. У животу човјековом постоји само сабирање у срцу или расипање из срца. Видите ли да је (пажња у) срце темељ ваше стабилности, свијет и свјетовно замајава пажњу, да пажња изађе из срца и упути се ка било чему ван срца, док срце ''чува'' то било што. Док Христовом слузи треба темељ на камену вјере а не на пијеску сумње, а вјера је вјера у Ријеч Божју док је сумња сумња у Ријеч Божју: ''А прича ова значи: Сјеме је ријеч Божија. А које је крај пута то су они који слушају, али потом долази ђаво, и узима ријеч из срца њиховог, да не вјерују и да се не спасу. А које је на камену то су они који кад чују с радости примају ријеч; и ови корјена немају који за неко вријеме вјерују, а кад дође вријеме кушања отпадну. А које у трње паде, то су они који слушају, и отишавши, од бриге и богатства и сласти овог живота загуше се, и род не сазри. А које је на доброј земљи то су они који ријеч слушају, и у добром и чистом срцу држе, и род доносе у трпљењу. Ово говорећи повика: Ко има уши да чује нека чује.'' Лука 8, 11-15. Пажња се не расипа из срца него се сабија у срце, у срцу је рај или пакао сакривен, унутра су уске стазе и уска врата која у Рај воде! Да, ја овдје говорим о духовним очима. Духовне очи су осјећајне очи, несумљиво окренуте унутра, ка срцу, јер срце је оно које осјећа па тако и духовно види. Али данас у свијету су завладале безосјећајне односно недуховне очи, које виде мјесто скрашавања и смиривања у свијету. И све мјере несабраним свјетовним очима и тих се чувај! Свих пасивних веза које гуше вјеру унутрашњу, да између тебе и Бога не буде нико ко би заклонио духовни поглед, сваког ко би то покушао мрзи, нарочито душу своју! Мржња се односи на то што мрзиш да изађеш из сабраности, док те шамарају прваци пасивних веза Христос ти поручује: ''Који те удари по образу, окрени му и други; и који хоће да ти узме кабаницу, подај му и кошуљу.'' Лука 6,29. Та уска врата која воде у Царство Небеско јесу осјећајна врата, која Бога осјећају и знају, широка врата, која воде у Пакао су безосјећајна која своје емоције вежу за било што споља.

..Шта је бдење ако није молитвено бдење, односно стражење у славословљу? Видите, многи бде над спољним богатством, па ма какво да је оно и ма о чему се радило (јер је ријеч о илузији), али их мало молитвено бди над својим срцем. А треба дочекати сваки бијес из људи или нападе од демона, на бистро око и ту у тачци бистине испред себе да стално тече Христова молитва! Овако треба бити увијек и приликом напада а нарочито кад их нема јер је свако остављање молитвеног бдења пад! Зато добро води рачуна о томе хоћеш ли гледати спорт или како ти расте спољно богаство... или ћеш гледати Христа испред себе и молити за помиловање. Ова безбожна опуштања у свијету, који у злу лежи, ишту и вапе за славом у свијету, док Христови борци ишту и вапе за Христом Јединим Кога славе! Да би се успоставила сабраност у Богу неопходна је пажња на срце, не на излоге у продавницама и на пасивне покрете из људи, на ратове или фасцинирајућа скретања пажње од срца, или на било што споља. Видите пажња се не расипа на спољашње феномене него се САБИРА у срце! Православче, брате, испред себе гледајући Бога у свакој бори и ту молитву убацјући ти затвараш врата за све утицаје од споља. И молитва се враћа у срце, сабирајући се у срцу. У стању сабраности се збива: ''А род је духовни љубав, радост, мир, трпљење, доброта, милост, вјера, Кротост, уздржање; на то нема закона. Гал. 5, 22-23. Зато род духовни мрзи на расипање пажње, јер је то одвратно пред Богом! Правда пасивна и рад на томе да било кога повучемо у себе је расипање пажње, Антихрист ће радити на томе да свакога повуче у себе. Видите, ово се зове ђавоиманост. А ваша пажња да не иде КА неком центру за расипање пажње већ да иде У срце, као у сасуд за сабирање врлинских осјећања. Зато је речено: ''Сврх свега што се чува чувај срце своје, јер из њега излази живот.'' Приче 4,23. Држи, односно чувај осјећања у срце и молитва из срца јавиће се на оштром плану. На оштром плану испред себе ти се чуваш негативних поистовјећења и прилива паклених осјећања. Осјећања су унутра али се чувају хладне главе, да срце не може таћи ни једно пасивно овострано осјећање, што значи да ни један извор споља не може потрести темељ на камену вјере у срцу.

Држи свој ум у срцу и никад нећеш очајавати
Чувај срце од немира ако си вољан да гледаш духовним очима, јер духовне очи су очи срца, то су очи смирености. Анђели Небески ће се уселити у твоје срце, свети, Бог ће те одбранити од свих немира ако будеш водио рачуна о смирености срца. Дакле, води рачуна и имај пажњу на срце да буде смирено, тада ће оно постати дом анђела! Стално призивајући Христа, Цара смирености, у смирено срце, смиреност ће бити твоја особина и дом твоје душе. И тако се припрема срчани дом за Небо. Срце је центар свих твојих дешавања, док духовни простор је унутрашњи спољна дешавања имају тежњу да увуку немир у срце. Спољни простор је простор широких стаза гдје је пажња на срце изузета и узрочник је многих немира и разочарења. Пажња пада у срце и тако се отварају духовне очи, очи смирености, заиста, тада човјек духовно види. Јер ако човјек пажњом не улази у срце он излази из срца, а ако већ излази из срца, из срца излази и центар свих његових дешавања, што значи да се човјек НЕ ПИТА СА СОБОМ! Онда му спољна дешавања развлаче осјећања како који вјетар дуне. Ако човјеку не пада пажња у срце она се расипа из срца и лута по простору око срца. Док ко влада срцем влада и цијелим бићем... ''Сине мој, дај ми срце своје, и очи твоје нека пазе на моје путе.'' Приче 23,26. Гдје год оштро видиш ту убаци и молитву своју, док ће срце сабирати плодове те молитве. Пажња на молитвени напор се враћа у срце које се благодаћу облачи, исто као што се расипањем пажње по спољашњим феноменима срце оголи. Држи, односно чувај, свој ум у срцу и никад нећеш очајавати! Сабирајући свој ум у срцу ми га не расипамо, ријеч светог Силуана Атонског вриједи, али она није детаљна, што значи да је у сегменту за који се односи тачна, иначе немојте никад држати ум у аду! Напољу је граја, напољу су немири и напољу је ад, зато се никада не поистовјећуј са дешавањима напољу! Човјек сабира своја осјећања у Богу и богати се мишњу и ријечју духовном, док их расипа у свијету и празни се ријечју и мишљу свјетовном. Зато, све што није сабирање у срцу – расипање је из срца! Зато је битно шта човјек купи у срцу: ад из посесивних људи или ад из посесивног себе, што веже човјека за земљу... или сабирањем молитвене пажње у срцу и душа се веже за Небо. Видите ли да се сабирање ван зове расипање, са пакленим осјећањима унутра. Немој пазити на путе посесивних људи или посесивног себе већ пази на путе Божје и онда ћеш знати цијену своје слободе.

На сабраност нашег бића

Оштрога погледа, са молитвом у тој тачки се обрати срцу, духовном центру у ком се осјећа смиреност! Јер кад не видиш испред себе паднућеш у јаму одвраћања пажње од срца, која иде неком центру, који чини око слијепим. Одвраћање пажње од срца води сабраног човјека растројеном човјеку, а речено је сврх свега што се чува што треба чувати (Приче 4,23). Али сада је 21. вијек, вијек чувања многих веома важних ствари али које захтијевају срце у њима! Ево, узмимо спорт, чули сте некад коментаре после утакмице: оставили су срце на терену!? Сви врхунски спортисти, који остављају срце на терену, на ОИ у Лондону мораће дух из срца да оставе на данак биометрији, и то је цијена славе – ЖИГ! Бар код има на производима у продавницама, који говори о РОБИ и која је цијена дате робе, што указује на то да је бар код систем систем жигосања робе у купо-продајним односима. Али роби не треба биометрија да би се одредила цијена њене слободе, заиста, не видим разлог да се свакој кесици штапића узимају биометријски подаци! Човјек је слободна личност и зато му поребује биометрија да израчуна цијену његове слободе. И ако прихвати да прође кроз биометријску процедуру он добија и ново име, на које се одазива у компјутерском систему идентификације. Разлог разумског прихватања биометрије је везаност за земаљско, јер у супротном човјек заиста неће постојати у систему звијери, у ком ће једино бити могући купопродајни односи. Неће моћи продати своје знање при запошљавању, неће моћи бити власник било какве имовине јер не постоји у систему звијери, који заводи ''власнике'' у ђавољу електронску књигу, што значи да ће бити мртав за овај свијет! Зато ће и убиство таквих људи у одређеном времену бити најобичнија ствар. Видите, пред нама је борба, рат за душу са неизвјесним исходом. Није битно познаје ли вас свијет већ је битно познаје ли вас Бог! И дали ви Њега познајете, то је јако битно – да познајете свога Господа, јер како ћете вјеровати у Господа ако га не познајете? Причам вам о присном односу са Богом и уздањем у ријеч Његову и Њега са страхом! Немојте се плашити да не изгубите имовину или звање у свијету, плашите се да не изгубите Бога и Његову благодат обогативши се свијетом и свјетским. И ту долазимо до наших ближњих, који се боре за мјесто у свијету, који ће по својој слабости покушати да својом слабошћу произведу ефекат поистовјећења Христовог борца са њиховом слабошћу (са њиховим падом). Али, будући да је Христова молитва једини смисао нашег поистовјећења, која се пажњом на срце сабира у срце, поистовјећењем са адом из људи и ми се вучемо с њима у ад! Зато, дочекајмо све слабоимане на систем услуга у Новом Добу на бистро око са пажњом на срце! Да, дочекајмо све посесивне борце за тјелесни живот на сабраност нашег бића, јер њихов је посао да повуку у себе и свој свијет своје циљне мете. Боримо се сада, јер свако сјутра биће врло касно! Побиједимо у себи да би знали уживати у себи, оном себи који је призвао Христа у срчани дом, а кад је Бог с нама – ко ће против нас? ''Зато је нужно борити се сада са царством таме које се приближава, кад могућност борбе још није одузета од нас. Свако избјегавање борбе сад, сваки ма и најмањи компромис са злом, ради заједничког опстанка са њим, који се учини сад, данас, још ће више увећати тежину борбе с њим сјутра. Треба "радити дјела ... докле је дан, док не настане ноћ, јер онда нико не може радити" (Јн. 9, 4; 12,35).'' Протојереј Борис Молчанов Пропуштање мрака овога свијета у нашу унутрашњост је избјегавање борбе ради опстанка са злом. А много треба да би се ''нормално'' живјело у овом збуњујућем времену. Сад, да не би били узбуњени људи овога вијека, да се не би сјекирали и збуњивали они су прихватили равнодушност и прихватање демоноподобних свјетских трендова. 1. Чиповану возачку дозволу, јер је аутомобил услов радости и среће!? 2. Здраствена књижица са баркодом, јер је тјелесно здравље услов радости и среће!? 3. Биометријску документацију, јер је тјелесна слобода услов радости и среће!? Поводом свега овога написаног могу рећи, демоноподобни модернизам нашим постепеним пропуштањем у себи постаће непримијетно џин, док псалмопојац поручује: ''Кћери вавилонска, крвницо, благо ономе ко ти плати за дело које си нама учинила! Благо ономе који узме и разбије дјецу твоју о камен.'' Псал. 137, 8-9.

Унутрашња и спољашња радост
Видите ли како је то поред ваше будности кад се постепено пропуштају сирочићи, под изговором – мора се, иначе... Да, знам да се мора а да ли знате да ти што морају ће бити избачени ван, јер нису се држали унутрашњег пута! Ако ниси доживио унутрашњу (благодатну) радост, гдје се Господ радује с тобом и због тебе, моли се чиста срца, у простоти. Радост неблагодатна може бити до овација, али она је спољња и празна. Видиш неког јадника како пјева и игра уз неку музику у маси, и коментар спољњих људи оковидих – како зна да се весели!? Али весеље споља – да ли је то весеље? Па путовања, и сама мисао на предстојећа путовања позива на радост. А што ако та радост због унутрашње радости мора бити ускраћена?
Различите су радости ради спољњих имања, са којима се везују многи, и спремни су ''у подне, у поноћи'' да се одрекну Господа ради спољних благодети и потребе да се не одрекну спољног имања. Господ је Цар унурашњости, и зато слуга Господњи живи унутрашњи живот, уподобљавајући се свом Господару. Кнез овога свијета је цар спољашњости, и зато слуга ђавољи живи спољашњи живот, уподобљавајући се своме господару. Спољне радости обремењују човјека, богатећи га са спољашњошћу са којом се везује дух, док Господ рече: '' Благо сиромашнима духом, јер је њихово царство небеско;'' Мат. 5,3. Али се сиромаштво духом брани гардом, ово јесте борилачки термин и овога пута је ријеч о уму погруженом у срце. Гард од утицаја богатих, односно обремењених овим свијетом, јер из њихових срца излази оно што имају, а то што имају то и бране. Они су се чврсто везали за споља, ту им радост живи, у некој кући па викендици, послу и жени и дјеци, забавама, телевизору и ауту... ван, споља они не знају за радост. Док је радост у Богу – права радост, апостол Павле поручује: ''И ако се само у овом животу уздамо у Христа, најнесрећнији смо од свих људи.'' 1 Кор. 15,19. Да, у овом животу Христов борац се само и једино узда у Христа, и зато хвата једини смисао среће, здраве среће! Много сам причао и причаћу, због огромне важности: испред себе у оштром погледу види Бога, у том тренутку осјетићеш благодатну смиреност у срцу, као одзив Господњи. Јер тражимо Господа, зар не, и не тражимо Господа + спољњи смисао живота, који стаје у милион жеља и прохтјева! Али људи овога свијета испред себе виде спољни сјај овога свијета, који осљепљује очи и чини да људи не виде Бога, али виде себе усамљеног у свијету. Обремењени собом и тражењем пролазних радости и среће они се везују за спољашње мамце и ту траже и налазе своју радост у малим или великим стварима, зависно од гордости која им срце грије. Ех, та гордост, да би био неко у очима других гдје се и радост гордих крије, човјек овога свијета је спреман да буде нико у очима Божјим. Али је важно да им је радост нашла удомљење – може бити свуда скривена гдје је мисао одведе, само не у дому сопственог срца!? Гледајући свуда испред себе Бога у оштром погледу, који улази у сваку бору испред себе и ту остављајући молитву ми отварамо пут благодатне радости у срцу! И у тој атмосфери дочекајмо ближње, који ће ускоро, ако већ нису, стављати помије пред наше очи. Помије су храна за свиње, то је оно што сити људе овога свијета, што их радује и чини их срећним. Јер ако немате Господа пред очима – имаћете помије! Али запамтите, гдје има гарда у борби – ту има и удараца, ако се Христов борац бори да задржи дух у срце и ближњи духоизвлакачи се боре да извуку дух из срца Христовог борца не би ли га унаказили и заклали. Све у жртву њиховога бога новца наши домашњи постају духовни Фригановићи, стим што је Жиле Фригановић убијао тијела на рачун свога бога глупости. И у тој атмосфери спасиће нас СЈЕЋАЊЕ, умјесто помија које нам нуде ближњи, који увијек носе помије са собом, сјетимо се Христа, јер је речено: ''И биће да ће се сваки спасти који призове име Господње.'' Дјела 2,21. Али, Христов борче, питај се колико ти собом храниш душу, срце и тијело помијама, и да ли се икад узбуниш: па минут је до 12, шта ја то радим!? Јер кад не видиш Бога стално испред себе, поглед ти лута од Бога до помија! Гледаш спорт испред себе, серије, недуховне филмове, читаш помијска штива, мисли ти лете по метафизичком простору, играш игрице, празнословиш... и одатле потичу немири, приликом брањења става пред помијама духовних Фригановића гдје СЈЕЋАЊЕ добија на снази.

Буди мртав за споља да би био жив унутра!
Умјесто да размишљаш о животу у биометријском систему вриједности и сусрету са људима овога вијека, размишљај о смрти и сусрету са Господом! Али живот није споља, живот је унутра, буди мртав за спољашњост! Споља ''живе'' људи који вјерују само у оно што виде, унутра су нашли постојање људи који вјерују у оно што осјећају. Док је дух – осјећање, Господ нам поручује: ''Још је царство небеско као благо сакривено у пољу, које нашавши човјек сакри и од радости зато отиде и све што има продаде и купи поље оно. Још је царство небеско као човјек трговац који тражи добар бисер, Па кад нађе једно многоцјено зрно бисера, отиде и продаде све што имаше и купи га.'' Мат. 13, 44-46. Кад изађете из куће, која вас веже са Царством Небеским ви можете само и једино да радите мртва дјела, као дјела блудног сина кад је отишао из дома оца свог. Дом је дом срчани у ком станује твој дух, Христов ратниче, поље о ком Христос говори је поље срчано. И све што те веже за споља, све те примамљиве духове спољне продај да купиш унутрашње многоцјено зрно бисера. О, колико узалудних спољњих прича, које растржу дух и тјерају га да са умом лута по спољњем простору, ћеш замијенити за тиховање споља и обраћање молитвене пажње унутра! Да те ни једна ријеч или мисао не завеже за било што споља, јер ако завеже - дух ти није слободан, већ завезан за спољни мамац. Буди мртав за споља да би био жив унутра! Напољу су спољни људи са пажњом вјечно споља, док Христов борац држи пажњу унутра. И ту долазимо до чињенице, да човјек који држи пажњу споља нема никакве везе са оним који држи пажњу унутра! И ту долазимо до човјека који се држи уских стаза, које воде у вјечни живот и човјека који се држи широких стаза, које воде у вјечну муку. '' Уђите на уска врата; јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њим иду. Као што су уска врата и тијесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе.'' Мат. 7, 13-14. Тијесан пут је пут од ума до срца, и што је човјек пажљивији на том путу – то му је око бистрије! То је пут сабирања насупрот пута расипања из себе, пута од срца до ума који излази ван, у овострано – у овај вијек. Умна пажња иде у дубину срчану, овдје говорим о духовном бићу човјековом, ко има уши да чује, нек чује! Спољњи људи и догађаји ће је мамити (пажњу) да изађе ван, далеко од себе у небитије. А ти држи пажњу у себи, незнам колико су моћна мамљења да изађеш ван - моћнији је Онај, Кога призивамо! Јасно је да у сабраности, кад молитвену пажњу сабирамо у себи и поглед иде до оштрине, само је у сабраности то могуће. И испред себе видимо Бога, неразумно ли вам је... оно што имамо унутра рефлектује се на спољном плану, зато водимо рачуна што гајимо унутра – Христову молитву или безумна лутања око себе. Јер расипања из себе, онај безумни пут од срца до ума није ништа друго до пут вансебни, гдје ум лута по споља умјесто да се задржи у себи.

Поријекло погледа

''Просвети умне очи срца мога'', у молитвеном правилу после светог причешћа молимо Пресвету Богородицу. Зато, брате, ум бестјелесни не држи у тјелесном свијету да ти се скрнави бестјелесно у теби, но га будно чувај у срцу, које је центар осјећања. Небудан ум лута око срца, док у срцу ''живе'' осјећања која је небудан ум пропустио у себи. А ти увијек сабирај умну пажњу у срце, што значи: чувај ум у срце! И тада се отварају умне очи срца, гдје срце постаје орган за одлуке, односно унутрашњост постаје центар свих људских збивања. Споља су олује, вјетрови, милион мамљења да се изађе из себе – унутра је вјера... или како би Апостол Павле рекао: ''Ти имаш вјеру? Имај је сам у себи пред Богом. Благо ономе који не осуђује себе за оно шта нађе за добро.'' Рим. 14,22. Оштар поглед, који залази у сваку бору испред нас снагу за своју оштрину црпи из срца коме смо поклонили своју пажњу! Значи из своје унутрашњости бранимо своје духовно биће, од туда је поријекло погледа оштра, зато свуда испред себе Христов борац оставља печат срца. У мојој пјесми из збирке ''На ријеци живота'' говори се о задатој теми:
Поријекло погледа

Погледу што споља бије,
поријекло тамо није,
јер у нама царство сија,
и добро нам свако прија.

Кроз нас иде ланац свети,
тај је сретан што прим'јети,
коме добри дуси круже,
богат је у срцу, друже.

Јер срж чојка је унутра,
то је света срца ватра,
ком не гори пламен свети,
у хладноћи души пр'јети.

Изгубиш ли светог зрака,
пред'о си се краљу мрака,
ком су пути воља луда,
а одлазак у никуда.

Овдје се види да духовни човјек изнутра гледа, односно поријекло његовог погледа је из срца. Умна пажња иде пут срца, да се духом моли у сабраности и подвижнички односи са свим замкама споља. Зло споља, као биометрија или конформизам или модернизам или аждаизам прво се у себи побјеђује па се на мегдан излази са ставом, који је своје темеље нашао у Господу! Или, какве везе има Христов борац који води унутрашњи живот са људима поборницима спољњих дрангулија, оних отуђивача који слушају зов Сатане? Дакле, ако се у себи побиједило зло из себе се и не излази приликом напада људи-отуђивача и ваздушних духова, јер на мегдану излази унутрашњи, већ саграђени, став! Стање кад човјек држи умне очи срца будне, кад из унутрашњости гледа, је смиреност. Док кад бјежи пажња од срца ван – немири прате тај бијег, који могу дати илузију смирености. Та, у Бога је мир души мојој, од Њега је спасење моје! Псал. 62,1. Кад смо унутра видимо своје ништавило, поред обиља благодати Божије. Већ ако изађемо из себе тражимо своју славу, и мали дамар те славе улива лажну смиреност. А ми, нађимо унутра мир, и идимо за својим унутрашњим (благодатним) миром... ''Клони се ода зла, и чини добро, тражи мир и иди за њим.'' Псал. 34,14.

Трепетни страх
Трепетни је страх од губљења благодати, зато кад ходаш Богу ходај, кад једеш Богу једи, кад причаш Богу причај, кад путујеш Богу путуј, кад мислиш Богу мисли, кад било што радиш – Богу ради! А да би био Божији мораш тврдо стојати у срцу, а кад стојиш у срцу Богу стојиш, што је почетна тачка свих покрета Христовог војника! Када те нападне зли дух пасивним мислима или зли дух из људи пасивном реториком или физички – задржи дух у себи и зли дух ће имати посла са Христом, Кога призивамо у себи. Излијечити патње срца Христовог војника може једино Христос, Који је рекао: ''Ништа нема што би човјека могло опоганити да уђе споља у њега, него што излази из њега оно је што погани човека.'' Мар. 7,15. Храна, њам, њам... од споља улази здрава храна али и отровна и душепогубна, нарочито кад наши саговорници хране Христовог слугу са оним што имају, а то је отров у себи. А ти задржи дух у себи и не причај са злом из људи или са демоном пасивне правде, рецимо. Буди будан на одговор из себе у себи, приликом напада тјелесних или бестјелесних непријатеља Божијих! У пажњи сабраној у срцу – сабрана је и радост или било које осјећање, гдје осјећања добијају праву (здраву) функцију. Дакле, прво побиједи страхове у себи да би остао само трепетни страх од губљења благодати. Да, ово говорим вама – подвигопоклоницима, јер је ваше Царство Небеско! Без подвига идења за Христом и ношења свог крста и радосног подношења свих лишавања, Христа ради, нема вјечног живота у Христу али има у Паклу, само што то није живот! Прича о љубави без Христа је обична болесна реторика: ''Ако ли вам пак ко рече: Ово је идолска жртва, не једите ради оног који вам каже, и ради савјести; јер је Господња земља и шта је на њој. Али не говорим за савјест твоју, него другог; јер зашто да моју слободу суди савјест другог? Ако ја с благодаћу уживам, зашто да се хули на мене за оно за шта ја захваљујем? Ако дакле једете, ако ли пијете, ако ли шта друго чините, све на славу Божију чините.'' 1 Кор. 28-31. А ви ратујте за душу своју до крви, и ако Бог буде хтио да пролијете крв своју, са радошћу Богу угодите! Преломимо унутар себе што је добро што ли зло, у себи расудимо, ту гдје се молимо – одатле не излазимо, тамо ћемо срести унутрашњег Цара ако не идемо спољашњем кнезу овога свијета! Зато се у себи побјеђују зле помисли које долазе од демона или људи, јер не можемо забранити спољним повицима што позивају да позивају, ако се можемо не саглашавати са њима! Задржавајући дух у себи десиће се радост и мир који није од овога свијета, и у том стању може доћи помисао: може ли бити што љепше од овога осјећаја? Сад може ли бити или не сам одговор ће вам рећи: то је само дах Царства Небеског! Сусрет духа човјековог са Духом Божијим се дешава у срцу, зато је пажња на срце, Христовог војника. Ја кажем да је идолска жртва куповина биометријом, која ће се скоро свуда увести! Ово је моје свједочанство, потврђено светим оцима и многим монасима нашим савременицима, на вама је да ли ћете послушати ово или нећете! Ако смо с благодаћу уживали у храни, којој смо Богу захваљивали и опет ћемо у оној за коју можемо Богу заблагодарити. Иначе, на славу Божију се може гладовати и жедњати, у трепетном страху од губљења благодати!

Којом славом пуниш срчани дом?
Гдје год идеш или гдје год се налазиш центар твојих дешавања је срце твоје, јер у срцу славиш оно са чиме си га напунио (срце је сасуд живе или мртве воде, с обзиром што славимо). Све зависи са чим пуниш срце, са којом славом, јер се срцем слави слава којом живиш. Човјек овога вијека пуни срце духом овога вијека и ту му живи мртва слава. Он пуни срце славољубљем, среброљубљем, конформизмом... што све прати завист, злоба, пасивна осјећања ван Бога. Треба добро водити рачуна са чим пунимо срце, да то не буде самоувјереност и ако је уочити је морамо и укорити себе за такву несмотреност! Уочити сва зла осјећања која срце заводе, то је дужност Христовог слуге, и укорити себе због служења духу који није Христов! Док служити Богу значи Христу угодити и онда се осјећа слава Бога у срцу! Али има богова и без Бога... омиљено служење данас је служење стомаку, човјекоугодништво, служење себи из огромног самољубља, слава чулнога живота и свака друга слава, која замрачује духовно око и спречава да се врши Божја воља. О, како је слатко Богу угодити, то ће вам дух из срца објелоданити уколико не изађе из себе да служи неком ваздушном духу. И ако изађе укори га, да се врати у дом срца, одакле је изашао! Јер ту, у дому срца Господар је Господ и срце постаје сасуд Духа Светога ако дух не излази из себе и у тренутку оскудне битке, ако га самоувјереност предходна не спријечи, може се десити што и Стефану: ''А Стефан будући пун Духа Светог погледа на небо и видје славу Божју и Исуса где стоји с десне стране Богу;'' Дјела 7,55. Данас, човјек овога свијета, пун себе из велике жеље за успјехом и грабљењем времена али не за вјечност, прихвата све услове које му свјетовни дух НАМЕЋЕ за постизање тог циља. И он свјесно жмури вјечност да би видио циљ у пролазности, неовисно ако због тога упадне у замку пролазности. А шта је то грабљење времена за вјечност, шта, шта, шта?! Зар није будно чување ума у срце, дакле пажња је усредсређена на срце – на унутарпостојање! Несумљиво да се тако чува дух у дому срца, који је Очев дом гдје се Отац радује са сином – у дому Очевом. Јер кроз срце протиче Енергија Љубави, која је Божија територија и ту је сваки човјек од постања добио таланте, онолико таланата... по Божјем провиђењу и Божијем предзнању. Зато ум иде срцу, али је битно са чим ум пуни срце... да ли молитвама, у пажњи на срце или празнином врлина у амбијенту пасивних осјећања што је последица лутања око срца. И пред судијама који суде својим егоцентричним судовима држимо ум у срцу да не лута око срца и не поистовјећује се са пасивном енергијом из тјелесних или бестјелесних непријатеља. А шта ћемо одговорити на њихове судове: ''Метните дакле у срца своја, да се пре не приправљате како ћете одговарати: Јер ћу вам ја дати уста и премудрост којој се неће моћи противити ни одговорити сви ваши противници. А предаваће вас и родитељи и браћа и рођаци и пријатељи; и побиће неке од вас. И сви ће омрзнути на вас имена мог ради.'' Лука 21, 14-17. Умна пажња да не лута по вањским дешавањима око срца, јер Христов слуга нема што тражити ван. Ван ће мамити, пријетити, убијати духовно па ако не успију – гониће вам тијело, убијати тјелесно... И нека их, то и није наш проблем што се вањски људи тако брину за нас. Наш проблем је умну пажњу сабирати у срце, да будемо на Божијој територији, да не излазимо ван, јер се то самоувјереност игра са нама да се ми можемо борити, у забораву на Бога, са вањским непријатељима. Јер ако смо изашли ван онда је то знак да смо укључили самоувјереност и да се ми боримо без унутрашњег Цара, који нам говори: ''А ја вам кажем да се не браните ода зла, него ако те ко удари по десном твом образу, обрни му и други; Мат. 5,39. Зато умјесто да срце пунимо духовима ''позајмљеним'' од ван, тако узнемиравајући дух и стварајући пакао у срцу ми умну пажњу усмјеримо пут срца, ту смјерно стојмо (у срцу) и знаћемо која је воља Божија!