Антихрист и последња времена

Да није на нама да знамо рокове времена,сведочи нам само Свето Писмо.Самом Откривењу треба приступити тек после много подвига и молитава.Познате су нам многе секте и јереси данашњег доба,које су отпали од Христа,својим слободним приступом овој последњој књизи Новог Завета.Приступићу овој теми оним што су наши богослови писали,страни писци и наша православна браћа.Наоружајмо се и обуцимо у оружије истине!

Cetiri Jahaca Apokalipse od Gary Alexander

HRISTOS - "OTKROVITELJ"

Već same reči na početku Knjige Otkrivenja otkrivaju dva osnovna ključa pomoću kojih se ona može razumeti: da je Isus Hristos njen Otkrovitelj; i da ova knjiga predstavlja otkrivenje. Zanemarujući ove ključne stavke, ljudi posmatraju Otkrivenje upravo suprotno: kao skriveni, zatvoreni, šifrovani i zapečaćeni dokument izmišljen od strane ljutitog, staračkog uma apostola Jovana zatočenog na Patmosu.
Razlog je jasan: ljudi uskraćuju Bibliji pravo da tumači samu sebe! Pogledajte šta piše ispod naslova "Otkrivenje" u vašoj Bibliji: "Otkrivenje Svetog Jovana Bogoslova" ili "Otkrivenje Jovanovo". Ljudi su ti koji su dodali ove reči! Božija reč započinje upravo suprotno onome što je čovek dopisao. Ako ljudi ne mogu ispravno da sastave ni naslov, onda nije čudno što su zbunjeni sadržinom! Zbog ovakve zabune među tumačima Biblije (sholasticima), prosečni hrišćanin pretpostavlja da reč apokalipsa (grčka reč za "otkrivenje") znači skrivenu, mračnu i šifrovanu poruku o sudbini. Zapravo, "otkrivenje", baš kao što piše u rečniku, znači: "čin otkrivanja; obelodanjivanje drugima onoga što im je pre toga bilo nepoznato".
Kada je reč o Knjizi Otkrivenja, "drugi" kojima se istina "obelodanjuje" su "Njegove sluge" (Otkrivenje 1:1), a Onaj koji je u stanju da je OTKRIJE je Isus Hristos.

"Ko je dostojan...?"

Postoje mnogobrojna tumačenja Biblije i mnogi su radovi na temu Apokalipse napisani u poslednjih devetnaest vekova, ali daleko od toga da su ova razmišljanja ljudi urodila plodom. Uočite pitanje "jaka anđela... sa velikim glasom" u Otkrivenju 5:2. On pita: "Ko je dostojan da otvori knjigu i da razlomi pečate njene?" Ko je taj koji ima pravo i privilegiju? Odgovor: "I niko ne mogaše ni na nebu ni na zemlji, ni pod zemljom da otvori knjige ni da zagleda u nju" (Otkrivenje 5:3). Ako je knjiga bila zatvorena za ljudsko razumevanje, kako je onda moguće "otkriti" je? "Evo je nadvladao lav, koji je od kolena Judina, koren Davidov, da otvori knjigu" (5. stih). Samo Isus Hristos je "dostojan" da protumači Knjigu Otkrivenja. "Dostojno je jagnje" (12. stih).
Ali, gde to Hristos otkriva šta znači Knjiga Otkrivenja - konkretno "četiri Jahača" koji predstavljaju prve četiri od sedam zapečaćenih poruka u Knjizi? Kako to Biblija tumači samu sebe? Putem paralelnih proročanstava. Pošto je Hristos Otkrovitelj biblijske istine, moramo se vratiti na Njegove sopstvene reči onako kako stoje zapisane u Svetom Pismu. Pošto je Apokalipsa proročanstvo za buduće vreme ("...šta će skoro biti..."), moramo se osvrnuti na proročanstva - predviđanja za buduće vreme, onako kako ih je sam Isus izgovorio.
"Proročanstvo na gori Maslinskoj" je najduže i ključno proročanstvo koje je Isus Hristos izrekao dok je bio na zemlji. Sam apostol Jovan je tu bio prisutan - na Maslinskoj gori blizu Jerusalima, šezdesetak godina pre svojih dogodovština na Patmosu - kada je Hristos ukazao svojim sledbenicima na putokaze koji vode do Njegovog Drugog Dolaska i kraja ljudske vladavine. Ovo proročanstvo odnosi se na isto doba kao i Knjiga Otkrivenja. Knjiga Otkrivenja je vizija proširenog opisa istog redosleda događaja koje je Isus ukratko opisao u Jevanđelju po Mateju 24. U njoj nalazimo čisto Hristovo Otkrivenje Njegovih sopstvenih reči.

Vremenski Okvir

U Otkrivenju 6:1-8, Jovan vidi četiri konjanika - simbol ponovnog ispunjenja smelog, direktnog i lako razumljivog Proročanstva datog na Maslinskoj gori. Ta dva proročanstva se samo malo razlikuju po tome kako će biti ispunjena. Prvo "tipično" ispunjenje Jevanđelja po Mateju 24 bilo je u ratovima, gladi i epidemijama u Jerusalimu i njegovoj okolini 70. godine nove ere (vidi Flavije Josif, Jevrejski ratovi, gde se nalazi celokupan i slikoviti opis ovog prvog ispunjenja proročanstva). Međutim, Jovanova vizija četiri konjanika pojavljuje se 25 godina posle lokalnih jevrejskih ratova, pada Jerusalima i razorenja Hrama. Ova vizija se NE odnosi na neko od prošlih ispunjenja ili na sadašnje stanje, već na niz određenih događaja u budućnosti, tj. konačno ispunjenje Proročanstva u Jevanđelju po Mateju 24.
Jedan od načina za dokazivanje da su ovi događaji tek za buduće vreme je kontekst same Knjige Otkrivenja. U Otkrivenju 9:16, Jovan govori o armiji od dvesta miliona ljudi. U vreme Hrista i apostola Jovana na zemlji jednostavno nije bilo toliko ljudi, žena i dece. Svetska populacija nije prerasla broj od jedne milijarde sve do 1850. godine. Nijedna vojska, koja bi se sastojala čak i od nekoliko grupa naroda, nije mogla da dostigne prorečenu brojnost, sve dok broj stanovnika na zemlji nije premašio milijardu. Kontekst 24. glave u Jevanđelju po Mateju takođe pokazuje da će se poslednje ispunjenje ovih proročanstava dogoditi tek u budućnosti, a ne u prošlosti ili sadašnjosti. Isus Hristos je rekao da će se Njegove poruke ispuniti u vreme kada bude bilo moguće potpuno uništenje ljudske vrste (Jevanđelje po Mateju 24:21, 22). Taj period je započeo dolaskom nuklearnog doba. Tek od 1950. godine čovečanstvo živi na atomskoj bombi čiji kratak fitilj polako sagoreva. Tek su u ovom atomskom dobu četiri konjanika osedlali konje za svoju završnu trku!
Razumeti dualnost proročanstva je od vitalne važnosti. Jevanđelje po Mateju 24 odnosi se na:
1) prvo "antitipsko" ispunjenje koje se dogodilo 70. g.n.e,
2) dugoročno stanje koje preovladava od 70. g.n.e. do danas i
3) ispunjenje za poslednje vreme koje još uvek leži pred nama.
Četiri konjanika na svojoj poslednjoj trci odnose se samo na poslednje od ova tri ispunjenja. Oni predstavljaju intenzitet stanja koji je mnogo veći od "normalnih" ratova, gladi i epidemija koje povremeno muče čovečanstvo. Za vas je ključno da saznate ko su ovi konjanici i kako možete pobeći od njihove razorne moći. Nemojte da zanemarite to saznanje. U narednim poglavljima čitajte otkrivenje Isusa Hrista o značenju tih konjanika.

LAŽNI HRISTOS

Apostol Jovan ovako opisuje prvog jahača Apokalipse: "I videh, i gle, konj beo, i onaj što sedeše na njemu imaše strelu; i njemu se dade venac, i izađe pobeđujući, i da pobedi" (Otkrivenje 6:1-2).
Identitet ovog prvog konjanika je izazvao više zabune i straha među kritičarima Biblije nego ostala tri konjanika zajedno! Većina biblijskih tumača (komentatora) je bar delimično ispravno utvrdila značenja crvenog, crnog i bledog konja koji idu nakon belog. Šesta glava Otkrivenja je prilično jasna po pitanju identiteta poslednja tri konjanika. Ali, identitet prvog konjanika se skoro univerzalno pogrešno razume zato što su sholastici zanemarili reči Hrista Otkrovitelja koje razjašnjavaju ovu pojavu u Jevanđelju po Mateju 24:4-5.
Mnogi su, koristeći se ljudskim tumačenjima, odmakli predaleko, otišavši u 19. glavu Otkrivenja, gde je opisan slavni Drugi Hristov Dolazak na belom konju. Napravili su pogrešku u izjednačavanju belog konja iz 6. glave Otkrivenja sa istinitim Hristom u 19. glavi. Ovo bazično pogrešno tumačenje javlja se u mnogim oblicima. Neki kažu da beli konj iz Otkrivenja 6 predstavlja propovedanje Jevanđelja po celom svetu, u cilju odnošenja "pobede" nad umovima ljudi. Drugi pak kažu da je ovo slika anđela koji priprema put za Hrista. Neki opet kažu da on predstavlja hrišćanske vlade koje pobeđuju bezbožničke narode u Hristovo ime. Za druge je, pak, to crkva. Ima i onih koji smatraju da ovaj jahač predstavlja "Iliju", koji priprema put za Hrista, kao i nekih koji tvrde da ovaj konj predstavlja Drugi Dolazak, dok ostali misle da je to samo odsjaj Hristovog prvog dolaska.
Skoro svi komentatori označavaju jahača belog konja kao Isusa Hrista ili kao neki vid njegovog Dela na zemlji. Ali, šta sam Hristos ima da kaže o belom konju? Verovali ili ne, On je i prorekao upravo ovakvu prevaru i pogrešno razumevanje!

Podmetanje falsifikovanog Hrista

Prva dešavanja u svetu na koja nas Isus Hristos upozorava u svojoj besedi u Jevanđelju po Mateju 24 je dolazak mnogih lažnih propovednika (učitelja), koji neće zavesti i prevariti samo nekolicinu, već mnoge (stihovi 4-5). Ovo stanje je započelo odmah nakon Hristove smrti i vaskrsenja. Apostol Pavle je upozoravao na to da duh nepokornosti već radi, čak i u vreme dok je on pisao svoje poslanice crkvama. Juda, mlađi brat Isusa Hrista, opominjao je rane hrišćane da "se borite za pravednu veru, koja je jedanput dana svetima. Jer se uvukoše neki bezbožni ljudi, koji su davno određeni na ovo osuđenje, i Boga našega blagodat pretvaraju u nečistotu" (Juda 3,4).

U prvom veku naše ere istiniti hrišćani postali su svedoci postepenog uvlačenja lažnog hrišćanstva koje je prevarilo mnoge. Takva religijska obmana se sada uvećala do te mere da je ceo svet postao prevaren po pitanju istinite Hristove poruke. Biblija kaže da đavo i Satana u poslednje vreme, "vara sav vasioni svet" (Otkrivenje 12:9). Ne postoji veći znak o ovom univerzalnom nepoznavanju Boga nego što je pogrešno razumevanje koga zapravo predstavlja prvi konjanik iz Otkrivenja 6.

"Drugi Hristos"

Tačno je da jahač belog konja predstavlja nekakvog Hrista, ali reč je o lažnom Hristu. Takođe je tačno i to da prvi konjanik predstavlja nekakvo jevanđelje i nekakvu crkvu, ali u pitanju su lažno jevanđelje i lažna crkva - sve u ime Isusa Hrista, a zapravo - prevara i falsifikat. Isus Hristos to sam kaže u Mateju 24, a apostol Pavle je veoma jasno podvukao Njegove reči u Drugoj poslanici Korinćanima, u 11. glavi: "Ali se bojim da kako kao što zmija Evu prevari lukavstvom svojim tako i razumi vaši da se ne odvrate od prostote koja je u Hristu. Jer ako onaj koji dolazi drugoga Isusa propoveda kojega mi ne propovedasmo, ili drugoga Duha primite kojega ne primiste, ili drugo jevanđelje koje ne primiste" mogli bi biti prevareni. "Jer takovi lažni apostoli i prevarljivi poslenici pretvaraju se u apostole Hristove. I nije čudo, jer se sam Sotona pretvara u anđela svetla. Nije dakle ništa veliko ako se i sluge njegove pretvaraju kao sluge pravde, kojima će svršetak biti po delima njihovim" (Druga Korinćanima 11:3-4, 13-15).
Vaša Biblija identifikuje sotonine sluge kao ispovedane hrišćane! Oni se, dakako, ne pojavljuju kao sotonski, već kao "anđeli svetlosti", poput belog konja Hristovog povratka, ali su zapravo mudar falsifikat pravog Hrista. Pavle nas ne upozorava na očigledno lažne religije (kao što su paganski animizam, istočnjačke okultne sekte, neskriveno obožavanje sotone ili čudni polu-hrišćanski kultovi), već pre na oštroumne falsifikate. Falsifikati, kao i lažan novac, nastoje da budu što je moguće bliže originalu, ali sa sitnim propustima koji su uočljivi samo stručnjacima. Isti je slučaj i sa lažnim hrišćanstvom. Ono može delovati kao biblijsko ili nalik na Hrista, ali u verovanjima koje ispoveda nalaze se svud redom sitne greške i propusti. Jahač belog konja u šestoj glavi Otkrivenja upravo je jedan takav (ne)vešt falsifikat.

Šta se dobija poređenjem dva bela konja?

Ako biste pažljivo uporedili Otkrivenje 6:1-2 sa Otkrivenjem 19:11-15, videli biste da prvi konjanik nije ništa drugo do lukavi lažni Hristos, dovoljno lukav da prevari većinu, ali ne i "izabrane". Uočite najpre da Hristos koji se vraća u Otkrivenju 19, maše mačem iz svojih usta, a ne lukom u svojoj ruci, kao u Otkrivenju 6. Mač je njegova Reč, Biblija. Reč Božija se simbolički zove "mač oštar sa obe strane" (Jevrejima 4:12). Hristos dolazi i prekoreva narode svojim Rečima, dok falsifikat - konjanik iz Otkrivenja 6 - ima drugi izvor snage. Šta god značio taj luk, jasno je da on nije Reč Božija, odnosno mač sa dve oštrice.
Kada se vremenski okviri 6. i 19. glave Otkrivenja stave jedan naspram drugog, opet se dokazuje da ne može biti u pitanju isti Hristos. Zapravo, ova dva Hrista su toliko različiti da ne mogu biti dalji jedan od drugog u vremenskom toku u Knjizi Otkrivenja. Beli konj je otvoreni prvi pečat, prvi događaj u drami za poslednje vreme. S druge strane, Hristov Drugi Dolazak se uvodi na kraju drame. To je poslednji čin poslednjeg pečata, koji dolazi odmah ispred hiljadugodišnje vladavine Božijih svetih na zemlji. Između ispunjenja ova dva događaja stoji nekoliko godina. Stoga ne mogu biti u pitanju isti konj i isti jahač, pošto ih deli tako veliki vremenski raspon.
Redosled događaja u Jevanđelju po Mateju 24 takođe otkriva da se najpre pojavljuje lažni Hristos, dok Drugi Hristov Dolazak - koji je poslednji događaj koji treba da se desi - prati mnogo drugih znakova. Opšte stanje lažne religije pojavilo se prvo posle Hristove smrti (čak pre ratova, bolesti i gladi 70. g.n.e.) i širilo se tokom više od 1900 godina. No, treba imati na umu da su se Hristove proročke reči odnosile na oba dugotrajna stanja u svetu i na određeni događaj za poslednje vreme, "na kraju veka".

Ispunjenje proročanstva za poslednje dane

Gore opisano dugotrajno stanje lažne religije doživeće vrhunac u svom ispunjenju u poslednje vreme - što će biti beli konjanik iz Otkrivenja 6, lik Velikog Lažnog Proroka. Iz mnogih međusobno sukobljenih, nominalnih hrišćanskih sekti i zavađenih religijskih vođa, izroniće jedna osoba nezamislive lične moći i privlačnosti i zaseniće sve ostale. On će se u skoroj budućnosti (stvarna godina je nepoznata) uzdići do istaknutog položaja upravo pre svih ostalih kataklizmi koje će pogoditi zemlju u poslednje vreme. Uočite kako je ta osoba opisana u Drugoj poslanici Solunjanima. "Pa će se onda javiti bezakonik, kojega će Gospod Isus ubiti duhom usta svojih, i iskoreniti svetlošću dolaska svojega; Kojega je dolazak po činjenju sotoninu sa svakom silom, i znacima i lažnijem čudesima..." (Druga Solunjanima 2:8-9).
Ovo moćno oruđe u sotoninim rukama imaće nesvakidašnju harizmu i moć! On će zaseniti svet čudima, mobilisati ogromne vojske nekad mlakih formalnih hrišćana i staviti ih u svoju službu. Ovaj "vuk u jagnjećoj koži" delovaće ljudima nevino, iskreno i pravedno. Samo "izabrani" - oni koji su već vođeni Božijim Duhom i pokoravaju se Njegovim zakonima - biće u stanju da prepoznaju istinitu snagu koja se krije iza ovih prevarnih čuda (Jevanđelje po Mateju 24:24).
Ovaj vođa ispovedajućeg hrišćanstva u poslednje vreme nadenuće sebi imena i časti jednake Bogu, a pokušavaće i da Ga nadmaši! On se "podiže više svega što se zove Bog ili se poštuje, tako da će on sesti u crkvi Božijoj kao Bog pokazujući sebe da je Bog" (Druga Solunjanima 2:4).
Nakon što se ovaj "beli konjanik" proglasi Bogom, njegovi vernici će "ići dalje pobeđujući i da pobede" u ime njihovog boga, ovog lažnog proroka. Niz verskih ratova koji će potpuno zaseniti Krstaške ratove, haraće zemljom, a to vodi pravo do drugog jahača Apokalipse, koji se vremenski poklapa sa prvim. Drugi konjanik predstavlja RAT!
Sva tri preostala konjanika zasnivaju se na lažnim "hrišćanskim" religijama ovog sveta. Malo ljudi razume ovog prvog konjanika zato što malo njih sluša Hrista i Njegovo tumačenje, što je ključno za razumevanje ostatka Knjige Otkrivenja. Ako ste još uvek deo religijskog "Vavilona" ovoga sveta, sama Knjiga Otkrivenja upozorava vas: "izađite iz nje, narode moj, da se ne pomešate u grehe njene, i da vam ne naude zla njena" (Otkrivenje 18:4). Da bi izbegao sledeća tri jahača, svet bi morao da se oslobodi uticaja prvog: lažne religije - glavnog uzroka rata, gladi i kuge za koju je prorečeno da će pomoriti celo čovečanstvo.

SVET U VIHORU RATA

Zapanjujuća vizija se nastavlja: Isus otvara drugi pečat i Jovan vidi riđeg konja. On je zapisao: "I iziđe drugi konj riđ , i onome što sedeše na njemu dade se da uzme mir sa zemlje, i da ubija jedan drugoga, i dade mu se mač veliki" (Otkrivenje 6:4). Ovom jahaču je data vlast da ukloni mir sa zemlje, a odsustvo mira znači rat. Riđi konjanik predstavlja ratne strahote.
Iako stih u Knjizi Otkrivenja 6:4 jasno tumači samog sebe, postoji i potkrepljenje tog istog tumačenja u paralelnom proročanstvu u Jevanđelju po Mateju 24:6-7. Kako je Sam Isus rekao, drugi konjanik predstavlja "ratove i glasove o ratovima".
Ali, zar čovečanstvo nije oduvek vodilo ratove? Na koji to rat Hristos misli u tom stihu i šta predstavlja drugi konjanik - sve ratove ili neki konkretan rat? Vaša Biblija daje odgovor na ta pitanja.

Najpre: MNOGO ratova

Isus je najpre prorekao opšte stanje rata na zemlji koje će trajati od njegovog doba do samog kraja čovekove vlasti: "I čućete ratove i glasove o ratovima (uočite množinu!)". Odmah nakon što je upozorio na mnoge ratove, On kaže: "Gledajte da se ne uplašite; jer treba da to sve bude. Ali nije još tada pošljedak (kraj)". Stoga ovi mnogi ratovi predstavljaju opšte okolnosti u kojima živi čovečanstvo. "Gledajte da se ne uplašite", upozorava Hristos. Tokom skoro 6000 godina smenjivala su se pokoljenja koja su naizmenično živela u ratu i miru. Ti ratovi bivali su veliki, mali, građanski i međunarodni.
Ali ostali stihovi u Jevanđelju po Mateju 24, kao i drugi jahač Apokalipse, odnose se na ratove koji su više od običnih okršaja - oni se odnose na jedan određeni rat, velikih razmera u poslednje vreme, koji kulminira u vidu prvog i poslednjeg rata tog tipa - u ratu kataklizmičkih razmera.

Potom: SVETSKI ratovi

Posle mnogih ratova na koje se odnosi 6. stih u Jevanđelju po Mateju 24, u sledećem stihu govori se o "narodu koji se diže na narod, i carstvo na carstvo". Ovo je opis svetskog rata, u kome jedna grupa savezničkih naroda napada drugu grupu, što će reći - više od "ratova i glasova o ratovima".Svet je već preživeo nalet Prvog i Drugog Svetskog rata, ali nijedan od njih nije dostigao opštesvetske razmere nuklearnog uništenja, poput onog koji se opisuje u Jevanđelju po Mateju 24:22: "I da se oni dani ne skrate, niko ne bi ostao". Ovo se odnosi na potpuni rat, u kome će - ako se izuzme božanska intervencija - verovatni ishod biti uništenje celokupnog čovečanstva.
Drugi Svetski rat nije bio rat te vrste. Atomska eksplozija u Hirošimi samo je pucketanje u poređenju sa današnjim nuklearnim hidrogenskim bombama koje imaju na stotine i hiljade puta veću eksplozivnu moć od prvobitne atomske bombe. Nije postojala opasnost od istrebljenja sveta 1945. godine ili ikada ranije, ali današnji vojni magacini sadrže neverovatnu količinu oružja. Kosmocid (smrt sveta) nikada ranije nije bio čoveku na dohvat ruke. "Prvi put u istoriji čovek poseduje moć samouništenja", izvestio je Asošiejtid Pres 1970. godine.
Možda je tačno da je čovečanstvo oduvek ratovalo, ali još nikad nijedan rat nije dostigao razmere koje je Isus Hristos predskazao u Jevanđelju po Mateju 24 i Otkrivenju 6. Nikada ranije čovek nije posedovao moć da potpuno zbriše ljudski život sa lica zemlje. I kao što čovek uvek upotrebi oružje koje mu stoji na raspolaganju - tako će iskoristiti i košmarno oružje koje se sada nalazi u njegovom arsenalu: nuklearne bojeve glave, lasersko zračenje, hemijsko i biološko oružje, nervne gasove, toplotno navođene projektile i ko zna kakve još sprave iz domena naučne fantastike koje se i dalje čuvaju kao državna tajna u raznim zemljama sveta.
Ovo je oružje drugog jahača Apokalipse. Uočite u Otkrivenju 6:4 da on ima moć da oduzme mir sa cele zemlje, što podrazumeva izbijanje svetskog rata, a ne lokalnih, građanskih ili čak međunarodnih sukoba i sporova kao što su Koreja ili Vijetnam (a u skorije vreme i Jugoslavija, Bliski Istok, Šri Lanka, Kašmir, Čečenija i Filipini). Takođe, primetite da ovaj drugi jahač ima "veliki" mač, što je svakako simbol pogibije desetina miliona ljudi, a ne samo nekoliko miliona koji su nastradali u minulim ratovima. Najzad, uočite određeno vreme i mesto užasne trke drugog jahača na zemlji.

Treći Svetski rat

Dok prvi jahač grabi napred "pobeđujući i da pobedi" u ime svoje lažne religije, drugi - rat - brzo nastupa kao samo sredstvo pobeđivanja. Proročanstvo ukazuje na to da će se pojaviti "zver" - poslednji politički instrument, buduća alijansa deset naroda koja će se oformiti u centralnoj Evropi.
U žrtve drugog jahača spadaju i potomci starih deset Izraelovih plemena, onako kako su identifikovani u biblijskom proročanstvu (da biste razumeli ko su oni danas, pročitajte brošuru "Sjedinjene Američke Države i Velika Britanija u biblijskom proročanstvu").
Koliko će taj jahač biti destruktivan? Čitave metropole će se dimiti od nuklearnog napada, dok će desetine miliona ljudi momentalno umreti - "gradovi tvoji da se raskopaju, da ne bude nikoga u njima" (Knjiga proroka Jeremije 4:6,7). "Trećina će tvoja pomreti od pomora, i od gladi će izginuti usred tebe, a druga će trećina pasti od mača oko tebe" (Knjiga proroka Jezekilja 5:12). Ovo se proročanstvo direktno odnosi na to koliko će ljudi umreti od mača koji nosi drugi jahač, kao i od gladi i zaraznih bolesti trećeg i četvrtog jahača koji su opisani u naredne dve glave ove brošure.
10

GLAD SE ŠIRI ZEMLJOM

"I videh", piše Jovan, "i gle, konj vran, i onaj što sedeše na njemu imaše merila u ruci svojoj. I čuh glas između četiri životinje gde govori: oka pšenice za groš, i tri oke ječma za groš; a ulja i vina neće ni biti" (Otkrivenje 6:5-6).
Kao što treći konjanik ide za petama drugog, tako glad prati u stopu dolazeće revolucije i kontra-revolucije. Gladovanje i oskudica brzo nastupaju kao prirodna posledica oštećenja useva, šuma, zagađenja vode, uništenja stoke i neobično velikih trebovanja hrane zarad održavanja aktivne vojske, a sve je to posledica rata. U Jevanđelju po Mateju 24, Hristos govori o opštem stanju gladi u kontekstu ratova i glasova o ratovima. On opet govori u množini - gladovanja - misleći na mnoge pojave gladi kroz vekove, koje će dostići vrhunac upravo pred njegov drugi dolazak na zemlju.

Gladi u prošlosti

Gladi tokom ljudske istorije se definišu kao "ciklična gladovanja", što znači da su izazvane neuobičajenim vremenskim prilikama, zaraznim bolestima, najezdama životinja ili insekata ili sličnim poremećajima normalnih uslova života. Ova ciklična gladovanja su posve drukčije prirode od tzv. "strukturnih gladovanja", s kojima se većina čovečanstva danas suočava. Čak i pravedni Avraam suočavao se povremeno sa takvim cikličnim gladovanjima (Prva Mojsijeva 12:10). Kada je prestala da pada kiša u zemlji Hananejskoj, on je otišao u Egipat (Misir) u potrazi za hranom. U vreme njegovog praunuka Josifa kišâ i rekâ nije bilo nigde tokom sedam godina "i kad glad beše po svoj zemlji" (Prva Mojsijeva 41:56).
Istorijske knjige u Bibliji često govore o "gladi za vremena Davidova", "velikoj gladi u Samariji" i "velikoj gladi po svoj zemlji" (Druga Samuilova 21:1; Prva Carevima 18:2; Jevanđelje po Luci 4:25). Jedan veoma slikovit događaj je opisan u Drugoj knjizi Carevima 6:25-29: "I nasta velika glad u Samariji, jer gle, beše opkoljena toliko da glava magareća bejaše za osamdeset sikala srebra (oko 50 dolara), a četvrt kava golubijeg kala za pet sikala srebra (oko 3 dolara)".
Između 1050. i 1350. g.n.e, surove gladi su zadesile sve poznate zemlje, a naročito Egipat oko 1065. i 1200, Englesku oko 1314, kao i celu Evropu tokom tzv. "Crne Smrti (Kuge)", pedesetih godina 14. veka. Oko 1065, ratovi i suše su svojim zajedničkim dejstvom izazvali glad u Egiptu koja po svojoj surovosti mora da je bila ravna sedmogodišnjoj gladi (koja je pogodila ovu zemlju oko 2800 godina ranije) u vreme Josifove vladavine. Godine 1065. jedna vekna hleba se prodavala za oko 40 dolara (po današnjim procenama), 10 jaja koštalo je 25 dolara, a bušel (36,3 litara) žita - preko 50 dolara.
Prema jednom savremenom istoričaru jedna žena je dala ogrlicu vrednu hiljade dolara za samo šaku brašna, dok su ostali bacali svoj nakit na ulicu, da bi naposletku očajni Egipćani pribegli kanibalizmu. Mesari su bukvalno "lovili" svoje žrtve, spuštajući konopce sa kukama na kojima je bilo zakačeno meso, u potrazi za nepažljivim pešacima. Pošto bi nakon takvog "hvatanja" žrtve skuvali, prodavali bi ih na otvorenoj pijaci očajnički izgladnelim masama.
U vreme Edvarda Drugog velika glad je zadesila Englesku 1314. godine, kao preteča nastupajućoj "Crnoj Smrti". Hrana je bila tako deficitarna da ju je čak i kralj s poteškoćama obezbeđivao za svoju trpezu. Ljudi su jeli pse, konje, mačke i, što je najtragičnije, bebe. Hapsili bi lopove i ljudoždere, ali kada bi nekog novog kriminalca bacili u zatvor, izgladneli zatvorenici ubrzo bi ga uhvatili i doslovno raščerečili kako bi ga pojeli.
1845. godine svi usevi krompira u Irskoj istruleli su usled neočekivane biljne bolesti. Irska je isto onoliko zavisila od krompira koliko mnogi azijski narodi danas zavise od pirinča, njihove glavne životne namirnice. Glad je bila tako surova da je broj umrlih bio između dvesta i trista hiljada. Veći deo je emigrirao u Englesku i Ameriku, dok su hiljade drugih umrle na palubama brodova. Tokom samo pet godina smrt i emigracija su pokosile dva miliona ljudi u Irskoj, velikoj naciji koja je 1845. godine brojala 8,3 miliona. Čak i danas, broj stanovnika Irske je samo jedna polovina tog maksimuma iz 1845.
Kina je pak druga zemlja u kojoj se neočekivano dešavaju periodična gladovanja. Poplave reke Jangcekjang su bile uzrok stravičnih gladi 1906. i 1911. godine.
Ovaj dobro utvrđeni redosled:
1) lažne religije, koja vodi u
2) rat i revolucionarne sukobe, koji dovode do
3) gladi
je poglavlje iz čovekove prljave i koristoljubljem ispunjene prošlosti koje se često ponavlja. Indijsko-pakistanski rat iz decembra 1971. godine je odličan primer toga. Međusobno suprotstavljene religije dovele su do političkih i društvenih prohteva, koji su doveli do rata, nakon koga su glad i bolest udarile svom žestinom (uz to i pogoršane stravičnim prirodnim katastrofama - u ovom slučaju tajfunom koji je ubio petsto hiljada ljudi). Slične nesreće zadesile su Kampučiju, Etiopiju, Republiku Mozambik i južni Sudan - gde su gladi, kao neposredna posledica rata, odnele više od milion života.
Ovaj princip ratom izazvane gladi je opisan u užasnim detaljima u dva paralelna poglavlja Starog Zaveta - Petoj knjizi Mojsijevoj 28 i Trećoj Mojsijevoj 26. Izraelski narod je ovde upozoren da ako se ne pokori Bogu (to jest, ako praktikuje lažne religije, zanemarujući Božije Zapovesti), zadesiće ga prokletstvo koje će dovesti do rata.
Pročitajte to u Trećoj Mojsijevoj 26: "Ako se ni od toga ne popravite (uzrok u narodu), nego mi još idete nasuprot, i ja ću vama ići nasuprot, i biću vas još sedam puta više za grehe vaše. Pustiću na vas mač (rat), koji će osvetiti moj zavet; a kad se sležete u gradove svoje, tada ću pustiti pomor među vas, i bićete predani u ruke neprijatelju. I kad vam slomim potporu u hlebu, deset će žena peći hleb vaš u jednoj peći, i davaće vam hleb vaš na meru, i ješćete a nećete se nasititi. Ako me ni tako ne stanete slušati, nego mi idete nasuprot, i ja ću vama s gnevom ići nasuprot, i sedam puta više ukoriću vas za grehe vaše. I ješćete meso od sinova svojih, i meso od kćeri svojih ješćete".
Kako se pokazalo istinitim mnogo puta u istoriji, tako će se ovo prorečeno pravilo nacionalnog pada usled greha nanovo obistiniti u budućnosti! Nekih 40 godina nakon što je Hristos izrekao ovo proročanstvo o gladima, rimska opsada Jerusalima izazvala je takve surove gladi da je čak došlo i do kanibalizma u tzv. "svetom gradu" (Jevrejski ratovi jevrejskog istoričara Flavija Josifa detaljno opisuju ovu opsadu).
Tokom Srednjeg veka, nestašice hrane izazvane ratom povremeno bi dovodile čitave gradove do izgladnjivanja, često praćenih kugom ili drugim boleštinama. Pred sam kraj Srednjeg veka, Tridesetogodišnji rat (1618-1648) bio je naročito zverski kada su u pitanju gladi i bolesti. Čitavi gradovi ostali su opljačkani i uništeni, glad se širila, a prisutan je bio čak i kanibalizam.
Iako ratom izazvane gladi još uvek povremeno pogađaju zemlju (setite se Kampučije i istočne Afrike), novi oblik gladi preti da pogodi svet u 21. veku.

Dolazi glad

Uprkos sporadičnim gladima koje su izazvane ratom, mnogi ljudi se danas suočavaju sa drukčijim oblicima gladi, koja im je od rođenja "ugrađena" u život. Takva glad je osnažena dvostrukim problemom: demografskom eksplozijom i umanjenim zalihama hrane u siromašnim zemljama.
Na zemlji se dnevno rode stotine hiljada novih beba. Tragična činjenica je to da su mnoga od ove dece osuđena da prožive svoje kratke živote u nekom zaostalom narodu. Tokom istog dana umire skoro polovina ljudi na zemlji. Tragedija ovog statističkog pregleda je to što deca do pet godina starosti čine više od polovine ljudi koji umiru.
Dok proizvodnja hrane u svetu ide ukorak sa povećanjem svetske populacije, neravnomerna distribucija hrane je glavni problem s kojim se suočava naša gladna planeta. Hrana se često ne proizvodi onde gde je najviše potrebna, a siromašni narodi nisu u stanju da kupuju višak hrane od bogatih, što je glavni problem u distribuciji hrane. Bogati postaju sve bogatiji, dok siromašni sve više osiromašuju. Ironija stvarnosti je to što malobrojni bogataši u siromašnim narodima i dalje umnožavaju svoja veleposedništva, dok se imovina siromašnih masa postepeno umanjuje.
Isus Hristos je predvideo ovakvo stanje stvari kada je rekao: "I biće glad...". Ali mislio je na nešto više od toga! Treći jahač Apokalipse ne odnosi se prevashodno na ciklične gladi iz prošlosti, ili "strukturne gladi" današnjice, već na naročito veliku glad koja se sada širi u Africi, a za koju je određeno da će se kasnije proširiti i na druge kontinente. Nakon velike religijske zbrke i rata, imućne nacije, čak i obnovljeno Rimsko Carstvo u Evropi koje će se sastojati od deset naroda, doći će na red da propati od nestašice i nemaštine. Ispunjenje ovih proročanstava još uvek stoji pred nama.
Ova velika glad će se proširiti na sve narode na zemlji dok se čovečanstvo ne okrene Bogu i potpuno mu se preda. Ove strašne zarazne bolesti dozvoljava Bog koji voli ljude, kako bi ih naučio pokornosti. Ljudi i narodi sami su sebi navukli na glavu ovaj bol, zbog religija i ratova koje su ljudi izmislili. Bog dozvoljava čoveku da žanje ono što seje, tako da čovečanstvo nauči gorku lekciju o tome da greh donosi bol! Nakon što čovek nauči ovu lekciju, Bog će ponovo obasuti svet izobiljem u čudesnom Sutrašnjem Svetu. Ali pre toga, četvrti konjanik mora da projezdi planetom zemljom.

BROJ MRTVIH - PREKO MILIJARDU

Pošto je otvoren četvrti pečat, Jovan vidi bledog konja. "I videh", piše on, "i gle, konj bled, i onome što sedeše na njemu beše ime smrt, i pakao iđaše za njim; i njemu se dade oblast (vlast) na četvrtom delu zemlje da ubije mačem i glađu i smrću i zverima zemaljskim" (Otkrivenje 6:7-8).
Ko je četvrti konjanik iz Otkrivenja 6:8? Ključ se krije u reči "bled". Ova reč je prevod grčke reči "hloros", koren termina "hlorofil" (supstanca koja listu daje zelenu boju). Ova reč u biblijskom smislu znači bledo-zelenu, slabašnu žućkasto-zelenu boju bolesnika.
Isus Hristos, Otkrovitelj, ubacuje reč koja najpreciznije tumači značenje ovog zelenkastog konja: "... i biće... POMORI..." (Jevanđelje po Mateju 24:7). Pomori na koje Isus ukazuje su epidemije zaraznih bolesti svetskih razmera - pandemije!

Trk POSLEDNJEG jahača

Kao što četvrti konjanik prati trećeg, tako će uslediti i žestoka svetska epidemija bolesti nakon gladi, koja će odneti još milione drugih života. Sa poslednjim jahačem broj žrtava sva četiri jahača dostići će jednu četvrtinu celokupne svetske populacije (Otkrivenje 6:8), što iznosi više od jedne milijarde.
Jedini razlog ovakvog globalnog genocida je čovekova nepokornost Bogu. Uočite princip koji je paralelan sa Starozavetnim proročanstvom iz Pete knjige Mojsijeve 28: "... ako ne uzaslušaš glasa Gospoda Boga svojega", upozorava Tvorac čoveka, "učiniće Gospod Bog tvoj da se prilepi za te pomor, dokle te ne istrebi sa zemlje u koju ideš da je naslediš. Udariće te Gospod suhom bolešću (bolesti koje degenerišu ljudsko telo) i vrućicom, i groznicom (zarazne bolesti) i žegom i mačem, i sušom i medljikom (bolesti nedostatka imuniteta), koje će te goniti dok ne propadneš. i šuljevima i šugom i krastama, da se nećeš moći isceliti. Udariće te Gospod ludilom (mentalne bolesti) i slepoćom i besnilom (emotivne traume)" (Peta Mojsijeva 28:15, 21-22, 27-28). Ovo je poprilično duga lista oboljenja koje se podrazumevaju pod rečju "pomor" - to su bolesti na koje se zapravo misli u Novozavetnom proročanstvu! Ali ima još. Bog dalje upozorava: "pustiću na vas zveri poljske, koje će vam decu izjesti i stoku potrti i vas umaliti, i opusteće putovi vaši" (Treća Mojsijeva 26:22). Poslednje reči apostola Jovana o viziji četiri jahača predstavljaju eho Starozavetnih proročanstava. I Jovan kaže da će ljudi biti ubijeni "zverima zemaljskim" (Otkrivenje 6:8). Ovo se odnosi na epidemije životinjskog porekla kao i na životinje koje u potrazi za hranom bukvalno napadaju ljude.

POMOR!

Poznata je istorijska činjenica da su najveći pomori koje je čovečanstvo ikad doživelo bili životinjskog porekla. Kada nema dovoljno hrane za ljude, onda je nema ni za životinje. One ne samo da napadaju ljude zbog hrane, već i same postaju slabe, bolesne i zarazne, donoseći sa sobom kugu (Crnu Smrt) ili besnilo, bolesti koje su u istoriji uvek odnosile veliki broz života.
Čak i kod savremenih civilizovanih Zapadnih naroda, pacovi, tvorovi, lisice, slepi miševi i ostale životinje koje prenose besnilo često obitavaju u neposrednoj blizini velikih gradova. Ako bi, u budućem vremenu koje prati rat i glad, takve životinje došle u kontakt sa milionima kućnih ljubimaca, ljudi bi bili brojno nadjačani od strane besnih i proždrljivih zveri.
Takvi masovni pomori se sada ne dešavaju zahvaljujući postojećim zdravstvenim standardima, medicinskim naukama i organizovanim merama predostrožnosti koje razdvajaju "civilizaciju" od divljine. Ali poenta je u tome da uvek postoje mogućnosti epidemija, koje leže negde u zapećku, pritajene i spremne da napadnu kada popuste mere zaštite. Pogledajte još jedanput savremene primere epidemija na početku ratova u Kampučiji i istočnoj Africi.

NAČIN DA SE SVE OVO IZBEGNE

Kada su bačene dve atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki (koje su zbrisale sa lica zemlje ova dva japanska grada 6. i 9. avgusta 1945. godine), poginulo je na stotine hiljada zatečenih ljudi. Nekoliko dana pre toga, Vlada SAD-a je upozoravala Imperijalnu Japansku Vladu da će bombe pasti, ali poruka nije bila dobro prevedena na japanski. Da je iko obraćao pažnju na to upozorenje, ljudi su mogli da pobegnu - ali niko iz datih upozorenja nije mogao da predvidi šta će se desiti. Možemo li mi danas da naučimo nešto iz njihovog sablasnog iskustva?
Milioni Jevreja i ljudi drugih nacionalnosti nestali su pod Hitlerovom vlašću. Mnogi su mogli da pročitaju znake vremena i da pobegnu, ali to nisu učinili. Isto tako, većina ljudi biće zatečena kada četiri jahača jurnu zemljom u poslednje vreme. Oni bi mogli da pobegnu kad bi im oči bile otvorene da vide šta piše u Bibliji i šta se dešava u svetu. Međutim, njihove oči su zatvorene - njihovom vlastitom voljom ili usled neznanja.
Milioni će videti znakove pored puta religijske prevare, rata, gladi i pomora, ali neće znati kuda da skrenu kako bi pobegli: atomska skloništa? skrovišta na planinama ili u pustinjama? Crkva? Zalihe hrane? Zbeg u Južnu Ameriku, Švajcarsku ili na južna mora? Ne, u doba nuklearnog rata, ljudska skrovišta ne pružaju nikakvu mogućnost trajne zaštite. Jedini beg od užasne realnosti na zemlji je utočište u najvećoj stvarnosti sveta- u BOGU!

Izabranih radi

Isus Hristos je obećao zaštitu svojim izabranima. On je obećao da će oni preživeti prorečeni holokaust koji će pogoditi ovaj bezbrižni svet. Jedina nada za opstanak je Božija intervencija. Srećom za čoveka, Bog neće spasiti samo "izabrane", već će se i milioni drugih ljudi "izabranih radi" naći pod zaštitom. Bog će zaustaviti smrtni udarac četvrtog jahača pre nego što zbriše čitavo čovečanstvo sa zemlje. Izabranih radi, deo čovečanstva će doživeti čudesan Svet Sutra.
Hristos je rekao izabranima: "Ne boj se, malo stado! jer bi volja vašega oca da vam da carstvo" (Jevanđelje po Luci 12:32). On je takođe obećao da će ovi "izabrani" uvek biti na zemlji. Ostatak te grupe iz poslednjeg vremena će imati naročitu silu da propovedi Hristovo Jevanđelje celom svetu za svedočanstvo (Jevanđelje po Mateju 24:14).
Potrebno je da pronađete gde se obavlja takvo DELO. Zašto? Zato što jedino oni koji imaju udela u tom Delu imaju nekakvu jemstvo da će biti zaštićeni. Ostali mogu da prežive nakon nekoliko godina golgote i bola, ali put "izabranih" je siguran i bezbedan.Izabrani su oni koji su pozvani i odabrani, koji su se istinski pokajali od svojih sopstvenih telesnih puteva i prihvatili svete puteve Božije. To su oni koji su učinjeni da budu udovi (delovi) samog TELA Isusa Hrista (Prva Korinćanima 12:13), koje obavlja njegovo Delo. Kao nagradu za njihovu vernost, Isus je dao ovu radosnu dobru vest onim vernima koji stavljaju Božije Delo mnogo više iznad sopstvenih želja.
Čitavo dvanaesto poglavlje u Apokalipsi ili Knjizi Otkrivenja je posvećeno Božijoj ljubavi i brizi prema svojoj Crkvi iz poslednjeg vremena - izabranima. Crkva je predstavljena u liku žene, Hristove verenice. "I ženi dana biše dva krila orla velikoga da leti u pustinju na svoje mesto, gde će se hraniti vreme i vremena i po vremena, sakrivena od lica zmijina" (Otkrivenje 12:14). Ovo proročanstvo za poslednje vreme govori o "bekstvu" iz strašnog rata i nevolje označene sa četiri jahača i događajima koji nastaju usled njihovog delovanja. Tokom tri i po godine izabrani će biti nedodirljivi za sotonu (zmiju) i kataklizmički svet oko njih koji će biti zahvaćen ratom. Bog obećava čudotvorno, natprirodno, duhovno i fizičko utočište!

Ko su "izabrani"?

Izabrani su ostatak Crkve Božije i Božijeg Dela na zemlji u poslednje vreme. Po Božijoj definiciji, ovo "ostalo seme njeno... drži zapovesti Božije i ima svedočanstvo Isusa Hrista" (Otkrivenje 12:17). "Ovde je trpljenje svetih, koji drže zapovesti Božije i veru Isusovu" (Otkrivenje 14:12). Izabrani drže Deset Božijih Zapovesti! Oni se u svemu pokoravaju Božijoj volji i imaju ljubav i veru Hristovu. Nemojte pogrešiti tako što ćete slediti lažne falsifikovane hrišćane, koji se mogu prerušiti u Božije izabrane, premda odbijaju da drže Deset Božijih Zapovesti i veruju u istinito Jevanđelje o Carstvu Božijem.
Postoji životni put koji je ugodan Bogu i koji će vas zaštititi od stvarnih pomora za koje je određeno da budu pušteni na svet u konačnoj trci Četiri jahača Apokalipse! Za one koji izaberu da se ne pokore Bogu, ovi konjanici neće jahati samo u viziji, već i u stvarnosti. Ali, život stoji pred vama kao mogućnost izbora!

СВЕШТЕНИК ДИМИТРИЈЕ ШИШКИН
ТИХА АПОКАЛИПСА


Година је почела забрињавајуће, како Писмо говори: ужасне појаве, земљотреси по свету, метежи и ратови... и море се "усхучало и узбуркало"... Речју, пред нама је "почетак страдања" (Мт. 24:8).

И ми забринуто пратимо последње новости, разматрамо их, ужасавамо се, али не примећујемо како туђа несрећа и бол постају део глобалног шоу програма. Тема апокалипсе је одавно постала помодни бренд у индустрији забаве, различит од истинског садржаја ове важне речи. Реч "апокалипса" се преводи као "откровење" - то је оно што је Бог открио за наше уразумљење, да би били трезвени, сећали се истинског циља земаљског живота, неопходности достизања јединства са Богом.

Појам апокалипсе се код нас упорно повезује са страшним, катастрофалним догађајима светских размера. И сви ми знамо за спољашње знакове приближавања васељенске катастрофе. Много говоримо о њима, разматрамо их, али постоје и други, много важнији, скривени признаци. Господ говори да ће у последња времена "зато што ће се умножити безакоње, охладњети љубав многих" (Мт. 24:12). А апостол Павле додаје - управо о нама - да ће људи бити "самољубиви, среброљубиви, хвалисави, гордељиви, хулници, непослушни родитељима, неблагодарни, непобожни..." (2 Тим- 3:2). Ето на шта треба да обратимо пажњу, ето чега се треба бојати више од земљотреса, цунамија, радијације...

Живимо у епохи глобалне промене климе. Не говорим о времену - нека се тиме баве метеоролози. Говорим о катастрофалној промени људске природе. Неко ће рећи да се од времена греховног пада ништа није изменило ни у човеку, ни у људском роду у целини. Али, авај, није тако. Иначе не би било ни Свеопштег потопа и пропасти Содома и Гоморе - тих горких примера масовне и катастрофалне деградације, са свим последицама које одатле проистичу. Природа човека и друштва у целини "склона је греху", по речима Светих Отаца. У наше време је то посебно очигледно. Права апокалипса се тихо и неприметно одвија у нашим срцима, само што њене размере нису достигле ону критичну тачку када ће се стихије, запаливши се, разорити и земља и сва дела на њој изгорети. Дух Христов одлази из нашег живота, а снажно улази други, страшни, сатански дух користи, прагматизма, распуштености, равнодушности и неограниченог самољубља. Ево живих примера из недавних сусрета.

Човек не може нормално да хода, креће се веома тешко и споро, ситним корацима, повремено застаје и не може да покрене са места. Стоји, пребацујући се са ноге на ногу, скупљајући снагу. Ћутљиви, усредсређени човек. Неколико пута сам му понудио помоћ, али је он учтиво одбио. Види се да му је важна та лична борба. Он долази у храм по сваком времену: лети по врућини од које се топи асфалт, на јесен по великим лапавицама, зими по голом леду (што је посебно опасно у његовом положају) и на пролеће када се све отапа. Он иде и иде у храм, као да се успиње на сопствену, невидљиву Голготу. И тек сам ових дана случајно сазнао за његову причу.

Разборити, запослени мушкарац, брижни отац и верни муж до недавно је имао напоран, испуњен живот, али се разболео. Нешто се десило са његовим зглобовима, тако да сада једва може да се креће. Даље се догодило нешто у шта је чак и у наше бездушно време тешко поверовати. Жена и ташта су га избациле из куће... једноставно тако, ни због чега... зато што се разболео и постао терет. Избацили су га... А он није кренуо да се суди са њима. Пожелео је да претрпи Христа ради, да понесе крст свој. Ташта и жена васпитавају његовог једанаестогодишњег сина тако да се стиди оца. А он трпи све смирено и једноставно, никога не осуђујући, говори да ће син, када одрасте, можда мислити другачије...

Примио га је сиромашни комшија у оронулој страћари од блата са пропалим кровом и расушеним прозорима. А у близини, у удобном дому са каменом оградом, остала је жена која га је избацила и они које он и сада, са задивљујућом незлобивошћу, наставља да сматра родбином.

Понекад нема шта да једе. Онда му и пажљиве и сажаљиве баке скупљају у пакет уље, гриз, конзерве и хлеб - шта нађу. И он је искрено захвалан, захваљује од срца Богу и бакама...

А ево и друге приче, такође скорашње. Дошла ми је жена сва у сузама. Слушао сам је и чинило ми се да сам упао у неки кошмарни сан. Жена је супруга добростојећег господина. Живели су у законитом браку много година и показало се да је жена болесна од рака и да ће лечење бити скупо. Тада је муж отишао до лекара и питао какве су шансе за оздрављење. Лекар је поштено признао да су шансе мале јер је болест запуштена. Тада је муж рекао жени: "Драга, праштај, али не могу да се трошим на тебе... не исплати се. Схвати: шансе да се опоравиш су врло мале, а ја могу да изгубим све". Причајући ово, жена је гласно ридала, а ја нисам налазио речи да је утешим. Схватио сам да апокалипса већ наступа. Овде и сада.

И поново ће неко рећи: тако је одувек било! Да, у свету је увек постојала и подлост, и равнодушност, и користољубивост. Али, ако ћемо користити актуелну терминологију, "ниво радијације" је био другачији. Није био критичан. А сада није "у границама дозвољеног", већ је одавно "смртно опасан". Ми се тако бојимо радијације, толико говоримо о њој, посебно данас, а не примећујемо да концентрација "честица греха" у ваздуху већ одавно прелази допуштене границе. Међутим, ми ту опасност не осећамо јер смо престали да слушамо глас сопствене савести, тај "Гајгеров бројач" који је Бог брижно положио у душу сваког човека. И све зато што савест свесно и непрестано газимо, престајемо да је слушамо, заглушујући је греховном навиком и безаконим животом.

Бојимо се свих могућих катастрофа, а Господ говори: "не бојте се оних који убијају тијело" (Лк. 12:4). Страдања, па чак и сама смрт, могу постати топионичка пећ за добру душу, тако да она, налик на очишћено злато, достигне Царство Небеско. Али када је изгубљен Дух Христов, када је душа лишена благодати, тада она још овде, на земљи, живи у предворју вечне смрти. Треба имати окорело срце па то не осетити. У томе се и састоји главна несрећа, предзнак апокалипсе - у нашој неосетљивости. У томе што не схватамо шта је истинско добро и права срећа. У самозаборавном опијању страстима, у трагању за насладама, удобношћу, изобиљем и успехом по сваку цену, насупрот духовним и моралним нормама. У тоталној поробљености греху, у страсној зависности.

Уопште, зависност у наше време није уско-психијатријски термин, већ дијагноза друштва, које није изгубило веру, али које се одрекло њене силе - начина живота, губитка традиција и моралних норми. Данас верују скоро сви, али је та вера магловита, необавезујућа, вера "за сваки случај". И што је најтужније, та вера не само да се не супротставља мноштву зависности, већ се и прилагођава њима тако да ништа не треба да се мења у свом животу. Тако се јавља мноштво "страсних" вера: вера која помаже у бизнису, која се улагује похотама, властољубљу, самољубљу и гордости... Осим зависности, очигледно погубних и социјално опасних, као што су алкохолизам, наркоманија, зеленаштво, постоје и мање, маргиналне зависности, ако се тако може речи, али не мање опасне како за самог човека, тако и за друштво. То је исти онај блуд, који се шири брзином погубне епидемије. Уопште није метафора када говорим "погубне". Колико породица руши, остављајући децу ако не потпуним, онда полу-сирочићима, сакатећи њихове душе, формирајући још од детињства изопачену, погрешну представу о породици, о односима мушкарца и жене. Омладина, необуздано, као помахнитала, развраћа и обогаљује сопствене душе, не схватајући да ће временом морати да једе горке плодове свог безумља. Јер "плата за грех је смрт" (Рим. 6:23) - распадање душе. Деловање тог закона може да измени само дубоко и искрено покајање. А покајању тек треба прићи.

Постоје зависности, које се са тачке гледишта савременог света одлучно сматрају врлинама, али са тачке гледишта Православне вере нису мање погубне и опасне за душу од "грубих" страсти. Ове страсти и зависности су баш зато и опасне што су наизглед добре. Њихова опасност је у томе што убијају душу, лишавају је духовног живота, и удаљују нас од Бога на, ако се може тако рећи, неприметнији начин.

У ове "неприметне" страсти могу се убројати страст успеха, благостања, када човек за темељ свог живота поставља стицање статуса у друштву, грађење каријере, изобиље и успех. Све ове поседнутости које се каткад називају "здравом амбициозношћу", у стварности удаљују човека од схватања истинског циља и вредности људског живота, чине га робом једне од најопаснијих страсти - гордости - и њене деце - самољубља и славољубља.

"Најуспешнији" човек може бити у исто време у правом смислу духовни мртвац, управо зато што га је сопствено благостање и самозадовољност ослепела. Он може погинути за Царство Божије, цео живот послуживши сопственој саможивости. Такав човек често постаје неспособан да види свој грех, да се покаје за њега - а то и јесте истински признак духовне смрти.

Навео сам пример поражавајуће бездушности у односу блиских људи. Међутим, постоји и супротна, "душевна" страст, која убија милионе људи, неприметно за њих саме. Говорим о "бригама овога свијета" (Мт. 13:22), којима апсолутна већина крштених људи оправдава одсуство свесног хришћанског живота.

Господ говори: "пазите на себе да срца ваша не отежају преједањем и пијанством и бригама овога живота" (Лк. 21:34). Рекли би се да је ово за изненађење: Христос, рекло би се такво природно, па чак и позитивно дело као световне бриге, прибраја смртним гресима угађања стомаку и пијанству. Зашто? Зато што је човеку у бесконачним бригама овог света најлакше да заборави на Бога, душу, па чак и савест, прикривајући најсрамније грехе: крађе, обмане, лоповлук, корист, безбожност - "добрим" бригама о својој породици и ближњима. У томе се и састоји главна опасност ове "тихе страсти". У томе што убија душе неприметно, али без икакве сумње. Штавише, окорелом пијанцу или прождрљивцу лакше је да постане свестан свог греха, да се покаје за њега него "брижном породичном човеку" који ће правдати најстрашније грехе "високим циљевима". Сетите се филма "Кум", тамо је управо све и било изграђено на тој "доброј" идеји породичног живота. Страшно је рећи, али и породица и бриге овога света могу постати идол који одвлачи човека у пропаст. Зато Господ говори: "Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан" (Мт. 10:37).

Љубав према породици, брига о породици, труд и каријера, стицање новца - све је то добро и правилно, али само у случају ако човек не заборавља на свој главни призив - да живи у сагласности са Богом. Ако све своје помисли, речи и поступке добри породични човек проверава не мишљењем овог болесног света, већ законом Божијим. То је јединствени темељ за истински, радостан, здрав и слободан живот.

У Светом Писму се говори: "Дух (Свети) је Господ; а гдје је Дух Господњи ондје је слобода." (2 Кор.3:17). Ето формуле истинске слободе, која треба да буде написана у нашим срцима, тако да би у животној сложености ми, пре свега, бринули да останемо у заједници са Духом Христовим, да поступамо хришћански. И иако такво понашање, такав начин живота, може да противречи нормама које су прихваћене у савременом друштву, па чак и да прави проблеме у животу човека, на крају ће ипак сам човек бити највећи добитник - добитник истинске, највише слободе, слободе учешћа у Божијој истини, лепоти и љубави. И то уопште нису апстрактни појмови, већ највиша стварност у односу на коју ми и градимо сопствени живот.

Када се догоди катастрофа, у друштву почињу све могуће провере, посматрања, тестирања... Људи теже да се обезбеде, да спрече несрећу. И то је потпуно нормално. Али зашто игноришемо савет Онога, Који зна како да у стварности избегнемо све те несреће?!

"Бдијте и молите се" (Мт. 26:41) говори Господ. Бдети значи не дати себи да се обманеш духом времена, живети по закону Божијем, мислити, говорити и поступати са трепетном свешћу о Његовом присуству.

И треба да се молимо не само читајући одређени број речи, већ живим срцем, обраћајући се живом, свемогућем Богу са болом, надом и вером.

Узнемирујуће вести долазе из Земље излазећег сунца, и како да се не сетимо да Фукушима, у преводу са јапанског, значи "Острво среће". Можда је страшна трагедија последњих недеља само још једно подсећање свима нама који живимо на Земљи, да је срећа без вере као кућа сазидана на песку. Да се технолошки рај може лако претворити у техногени ад. Просто зато што је највећа срећа - сагласност са Богом. И Царство Његово је у нама. Само га треба наћи.

О КРАЈУ СВИЈЕТА

"РУССКОЕ ЗЕРЦАЛО"
Москва, 1998.


Многопоштовани баћушка о. Александар![1]



Благословен Бог наш, "Којим живимо, и крећемо се, и јесмо" (Дјела Ап. 17:28).

Питате ме за бављење питањем о близини и роковима краја свијета. Нећу на то одговарати директно. Него ћу само написати - како на то реагује моје срце и свијест религиозна?.. Господе, благослови!



1. Ја таквим питањима нећу да се бавим, јер сматрам да сам немоћан да их дефинитивно разријешим ни у једном ни у другом смислу. А што се тиче питања о року, ја се чак религиозно бојим да му приступим: нека ме помилује Господ од такве дрскости!

2. За мене је очигледно - до болне опипљивости - да је мој најглавнији задатак спасење, конкретно - неопходност непрекидне борбе са гријесима, молитве, испуњавања најближег дуга и читавог низа других, за мене и ближње важних дјела. Због тога би бављење таквим стварима (о роковима нарочито) за мене било исто као када би болесник, баталивши бригу о томе како да се излијечи, почео да изучава: кад ће умријети? И шта ће послије тога бити са њим?

Можда они могу да ускладе и "изучавање" и лијечење? - Не знам... Али сумњам... Било како било, ја за себе пишем: мени - није до тога! Боли ме чак и када само помислим да се бацим на таква питања. О, Боже! Буди милостив према мени, окајаном, многогрешном, пустом ("Чертог Твој вижду, Спасе мој, украшени, а одежди не имеју - војти в њего"[2]).

А људи се данас, као Ева, петљају у оно за шта нису способни и шта им није потребно: једни на спиритизам, други (а то су психолошки "десничари", "монархисти"? Није ли тако код Вас у П.?) у "ultra-православље" о крају свијета... И неизоставно са пребројавањем. Болест је иста, само су двије форме; оба правца скрећу са правог пута. "Није велико видјети Ангеле, - говораше св. Антоније Велики, - велико је своје гријехе видјети".

3. Што се тиче суштинског одговора на питање о крају свијета, код мене, убогог, формирало се овакво мњење:

а) Може бити да ми преживљавамо претпосљедњу етапу свјетске историје (Филаделфијске, Откр. 3. гл.[3]); б) а може бити да и није тако; јер могу се обратити још Јапанци, Кинези, Индуси (700 милиона); в) не знам; г) било како било, мисао о крају који се приближава узнемирава и побуђује да се оштрије напреже слабо стремљење ка спасењу.

4. Што се тиче "1000-годишњег" царства, то је чиста фантазија, која долази од религиозног осиромашења, а као посљедица тога - доводи до приљепљивања чулном поимању ствари: православној религиозној свијести савршено је очигледно да је Царство Божије унутрашњи благодатни живот, како је говорио преп. Серафим, и како је откривено у ријечи Божијој.

А то Царство Божије је од самог доласка Господа Исуса Христа "дошло у сили", то јест, у пуноћи.

Шта је оно? Упоредите Мт. 16:28 и Мк. 9:1. Код првог - "Сина Човјечијег, долазећег у Царству Својем"; код другог - "Царство Божије, дошавше у сили". Значи, Царство Божије открило се у Исусу Христу. Како?.. И "послије тога" узе три ученика и т.д. - и преобрази се... Слично се десило и са преп. Серафимом пред Мотовиловим.

Царсто Божије - то је пројављење Божанства, обожење човјека и чак прослављење "твари" (одежде). Значи, онда, све то нам је већ дато! А веће од тога не може бити ништа. Шта то још хоће људи?

Није ваљда да хилијастичке чежње, које, на крају крајева, имају чисто земаљски карактер, могу бити "веће" од тога? Никако! Убогому су оне досадне[4]. А оно што је радосно, дато је чак и нама: живот у Богу... "Праведност, и мир, и радост у Светом Духу" (Рим. 14:17).

А интелигенција, заражена материјализмом, - у конкретном случају - само на половину материјалистички, све, гради ли, гради "Царство Божије на земљи", као и прије револуције... И индиректно подржава социјалистичке идеје...

Ох! немам воље ни да пишем о томе... Досадно! Досадно! И очајно старо!.. Болест "парализе прогреса".

А ако је Царство Божије Благодатно Царство, или, другим ријечима: преображење човјека и свијета Духом Светим, онда је оно Његово дјело, а не наше. Ми га не можемо сазидати; па то је азбука.

А ако је тако, онда је на нама да се припремамо да га примимо. Како? - Очишћењем, покајањем. И опет се враћам на исто оно, на "своје" дјело: бори се са гријесима, моли се (Лк. 21:34-36), буди бодар и трезвен, и не бави се јаловом аритметиком.

5. Знам, "они" могу да ми приговоре (дјелимично сте и Ви писали)... А ја немам ни намјеру да расправљам о томе; јер, ово ја о себи пишем. А ја мислим овако: НИСАМ ЈА, многогрешни, ТАЈ који ће да се бави тиме!

Нехотице ми падају на памет два случаја из древне прошлости: св. Антоније Велики је једном приликом размишљао о "дубинама домостроја Божијег и судовима Божијим, помолио се и казао: Господе! Због чега неки од људи достижу старости и стања немоћи, а други умиру у дјетињем узрасту и мало живе? Због чега су једни сиромашни, а други богати? Због чега тирани и злотвори уживају у благостању и обилују у свим земаљским добрима, а праведне угњетавају напасти и несреће?"

Дуго је он био обузет тим мислима, када му је одједном дошао глас:

"АНТОНИЈЕ! СЕБЕ ГЛЕДАЈ И НЕ ПОДВРГАВАЈ СВОЈЕМ ИСТРАЖИВАЊУ СУДБИНЕ БОЖИЈЕ; ЗАТО ШТО ТО ДУШИ ШКОДИ" (Отечник Еп. Игњатија Брјанчанинова).

Други случај, из живота св. Пимена Великог, врло познат.

Дође код њега учени "богослов" из Александрије, Евагрије. Али св. Пимен не хтједе да га прими. Овај се расрди и хтједе да оде, али је ипак прво рекао послушнику св. Пимена:

- Реци Авви да ја дођох не ради чега другог, до да бесједујем о богословљу.

Овај пренесе то св. Пимену. Св. Пимен опет одби да га прими. Раздражени Евагрије већ бијаше пошао натраг; ипак, одлазећи, рече:

- Пођи, питај га: зашто не хтједе са мном да разговара?

Св. Пимен му је преко послушника одговорио:

- Реци му: ти си од виших, а ја - од нижих; ти мудрујеш о небеском, а ја сам научио само да се у земаљском сналазим; ти хоћеш да разговараш о Богу, а ја познадох само своје страсти. Е, да си ме питао како истјерати плотску или неку другу страст, ја бих ти одговорио!

Евагрије се смирио; послије тога, они су дуго бесједовали о страстима... (Древни Патерик). Ето, тако чињаше оци!

А ми још нисмо почели ни да се кајемо како ваља; јер, кад човјек почне да се каје, њему тада заиста тешко бива да "богослови". Св. Јован Лествичник управо тако и говори: "Који се каје не треба да богослови". А шта онда рећи о ономе који још није почео ни да се каје?.. Авај: јао нама!

И још: "танане "истраживачке" бесједе о Богу, као и читање префињених размишљања о Богу - исушују сузе и тјерају од човјека умиљење" (Отечник).

Али и ово је превише... Сам падох у гријех који осуђујем: многоглаголање. Опрости ми грешном, Господе. Помолите се за мене.



Недостојни и Вама добронамјеран Епископ

Вениамин. 1925 / 13 / 11 н.с.



П.С. А ето, тамо, у Русији, спасавају се "мало" другачије: крстом, страдањима. Довде су дошла два писма, једно на моје име: прогони... Старија сестра Ц. сестринства у П. цркви у Севастопољу је била стрпана у истражни затвор, затим прогнана у Вологду, а потом у Краснојарск... Из Севастопоља...

Ето, то је спасење себе и Русије. А ми!? О, словесници! (интелектуалци, мудраци... књижници...) Јао, јао нама!

...У Симферопољу - храмови препуни. Служили и јутарњу и литургију ноћу; јер, бољшевици наредили да у 10 сати ујутро сви морају бити на служби у њиховим установама... "Једва сам се прогурала да уђем у цркву" (пише једна бивша либерална госпоја); "кад су излазили из храма, сјетили су се првих хришћана, који су се такође молили ноћу у катакомбама"... А ми?.. Хоћемо ли то ми Русију да спасемо?

Е. В.

1925-25-26/II-10-11/III

Мол.св.о.П.Г.Х.Б.н.п.н.г.[5]



НАПОМЕНЕ:

1.О. Александар - један од руских свештеника у Паризу. У то вријеме је у Паризу било неколико свештеника са тим именом. - Ред.
2."Ложу Твоју видим, Спасе мој, украшену, а одјеће немам - да уђем у њу" (прим. прев.)
3.Упореди обраћање ап. Јована Богослова Филаделфијској цркви, које вл. Вениамин разматра као свједочанство о стању свијета у једном од периода који претходи доласку антихриста. - Ред.
4.Истински хришћанин жели чак да "страда" за Христа, и сматра то "даром" Божијим (Флп. 1:29, Мк. 10:39-40). - Аутор.
5.То јест, Молитвама светог оца Порфирија Газског Господе Христе Боже наш, помилуј нас грешне! (Писмо је написано на дан тог Светитеља). - Ред.

Многопоштовани баћушка о. Александар!


Ваша писма ме нехотице тјерају да се замислим над поменутим питањем и да понешто од тога и забиљежим; то ћу Вам и послати. Писаћу (и можда не једном) без нарочитог система, "случајно", шта Бог пошаље.


I. Свеопште очекивање краја свијета


1. Један од најобразованијих људи које сам ја гледао у свом вијеку - раније је био, наиме, толстојевац, али се раскајао - Сергеј Николајевич Дурилин (Московљанин), непосредно пред, или чак у вријеме руске револуције, интересовао се питањем вјере у блиски крај свијета - како код Руса, тако и код других народа. Лично ми је о томе причао у Москви[6]. Он је дошао до изузетно интересантних - па чак и дјелимично неочекиваних - закључака, поготово о Русији. Увријежено је, наиме, мњење да се ишчекивање смака свијета подудара са неким историјским катастрофама (ратовима нарочито). И то је, једним дијелом, тачно. Тако, на крају крајева, и мора бити, према претсказању Господа. Али те појаве се не поклапају увијек и у свему.

С.Н. Дурилин[7] биљежи сљедеће историјске чињенице.

а) Русија преживљава татарски јарам. Времена тешка. Међутим, ни код кога ни помисли о крају свијета, чак ни да је Русији крај. Напротив: велики свјетилник Русије свете, преп. Сергиј, и сам гради, и птичићи који излијећу из његовог гнијезда - такође граде, не мислећи о крају... Татари изгинуше. Света Русија устаје и духовно окрепљује.

б) Мутна времена. Много подсјећају на дане бољшевизма. И опет - у црквеној литератури нема шта да се прочита о крају свијета. Мутеж је надвладан. Русија се опет подиже, државно расте.

в) Али сад долази нешто неочекивано: упркос моћи која се стално увећава и расте, појављују се идеје о антихристу... Наравно, и наш раскол је много допринио томе; и подударање 1000 година и +666 (година великог Московског Сабора), то јест, чисто произвољно израчунавање времена другог доласка. Али више од тога наше је претке поразио пад православља на врховима и утицај "безбожничког" Запада. У овоме је, несумњиво, био главни узрок ишчекивања антихриста; на њега је многима личио (чак и онима који нису били расколници) Петар I. "Гажење благочешћа"... "Ми стојимо за нову вјеру", - говорили су у повицима својим козаци и стријелци... И то се широко распространило у народу... Али царевање се Петрово завршило; крај свијета, пак, није наступио.

Међутим, препаднута помисао се више не смирује: од тог времена више нема ни једног истакнутог подвижника који се не би дотицао питања о крају свијета. Почевши од светитеља Тихона Зсдонског, преко Серафима Саровског, па све до стараца Оптинских и о. Јована Кронштатског, - сви говоре о крају свијета који се приближава. У исто то вријеме, Русија, напротив, све расте и расте, и као држава, и културно. Управо та несагласност је и запањила С.Н. Дурилина.

И она заслужује пажњу... Због чега - видјећемо касније.



2. Чини се, он је обраћао пажњу и на аналогни факат у другим земљама. Веома је симптоматично то што се ишчекивање краја свијета распространило по цијелом свијету, и неправославном. Сам сам о томе читао, код католичких писаца. Али нарочито је симптоматична појава специјалне секте "адвентиста", који уче о скором доласку Исуса Христа и који одређују датуме Његовог доласка.

Нека је то (као што и јесте) "секта", другим ријечима, лажно учење, али само њено појављивање је веома карактеристично. Уз то - мјесто гдје се она родила било је Америка, то јест, земља са највећим "благостањем" на свијету: богата, обезбијеђена, удобна, земља која се наслађује "добрима" културе и свим плотским задовољствима, од милијардера до радника. Опет - чудно...

И, осим тога, религиозност тамо уопште није у напону, да би се могла очекивати појава идеје о крају свијета.

3. О чему говоре те појаве, које се очигледно не могу уклопити у увријежено мњење о појавама ишчекивања краја свијета?

Душа човјекова је у цијелом свијету осјетила властито умирање: нема она више чиме да живи. Тијело је постало бог - "бог им је утроба" (говораше ап. Павле); а душа - у запећку, или се чак и потпуно негира њено постојање. "Култура" је искључиво материјална; на дух је кренуо погром. То су Европљани схватили. И наши преци су то осјетили, и то још много раније од Европљана, јер су били много здравији духом.

А сада бољшевизам - као резултат цјелокупне те најновије "културе" - на очиглед свих све убјеђује да су предосјећања народа и свијета била савршено исправна. И ту и јесте оправдање свих ишчекивања и тражења.

НАПОМЕНЕ:

6.Већ је био цијелу књигу припремио за штампу; међутим, сумњам да је поред бољшевика успио да је објави. - Аутор.
7.Послије толстојевских лутања он се вратио најчистијем православљу, био је у послушању код о. Анатолија, у Москви је рукоположен за свештеника, био је окружен и зрачио је љубављу... Одатле је прво прогнан у Владимир, а одатле у Туркестан... Да ли је жив?... Уопште није био добар са здрављем... Нека га спасе Христос! - Аутор.