Верске Секте

Увод

Једна од појава која се последњих година све више шири и све више узима данак у психичком здрављу све већег броја житеља Србије, и која тиме разорно делује и на њихове породице, јесте појава верских група које себи дају различита имена и приписују различите епитете, а које ћу у даљем тексту звати верским сектама. Нису све те верске групе, секте по дефиницији. Негде
је то гуру покрет, негде психо-култ, негде заиста секта, али ћемо ради лакше комуникације,користити код нас одомаћен назив „секта". Деловање верских секти води ка разбаштињењу, а тиме и дехомогенизацији и уопште дестабилизацији српског народа. Сличан проблем снашао је и друге европске државе Немачку, Грчку, Француску али и САД и Јапан, мећутим, они су се са њим итекако
ухватили у коштац, о чему ће посебно бити речи у даљем тексту. Морам истаћи да од деловања многих деструктивних верских група нису поштећени ни припадници других народа који живе уОвај текст није противрелигијски, нити је окренут против верских
права и слобода. Православна баштина којој припадамо и у чијем смо духу васпитавани, никада нас није учила да прогонимо припаднике других вера или верских опредељења. Овај текст треба да укаже на многе злоупотребе верских права и слобода које наш Устав нуди и гарантује. Наиме, просечно образован човек у нас забрињавајуће мало је упућен у религију. То га чини прилично подложним да прихвати, можда имајући најбоље намере, секташко учење и да уточиште за своје духовне потребе незазорно пронађе у некој од секти, које то обилато користе. Дакле, не смемо и не желимо да угрожавамо слободу и право да се припада било којој
верској деноминацији, него желимо да обезбедимо могућност да (евентуални) следбеници стекну потребно знање пре него што се запитају да ли, и у кога, треба да верују. Конкретно, избегнимо,колико је год могуће. агресију и аутоагресију коју припадници секти испољавају баш у стању нарушеног душевног здравља, што је последица боравка у секти.

Почећу од књиге верксе секте Зорана Д. Луковића

Драги читаоци,



После кратког времена у прилици смо да вам представимо треће, допуњено издање књиге „Верске секте приручник за самоодбрану", аутора Зорана Луковића, капетана криминалистичке полиције МУП-а Србије. Када је нека књига тражена и читана, с правом се радују и аутор и издавач. Међутим, у овом случају није баш тако.

Обузимају нас двострука осећања тужна и радосна. Осећамо тугу зато што се у православној земљи Србији, коју је утемељио св. Сава са оцем својим, св. Симеоном, почело сејати семе зловерја које смућује људе и у заборав ставља и растаче вековима стицану богату материјалну и духовну баштину српскога народа. Радосна

нас осећања обузимају, пак, због тога што у нашем народу. Богу хвала, и у државочуварним органима постоје људи, озбиљни борци, који се супротстављају неистини, криминалу, деструкцији и тоталитаризму који доносе секташко семе зловерја. Радује нас, такође, што ће се овом врло траженом књигом сачувати по нека

невина људска душа, што ће се њоме умањити могућност секташког врбовања и манипулације коју спроводе вукови и јагњећој кожи.Секташка паукова мрежа у лову на људске душе широко је разапета и у њу се саплићу заблуделе овчице.Аутора књиге „Верске секте приручник за самоодбрану". брата Зорана Луковића, видимо као храброг крстоносног витеза вере, истине, правде и љубави, који зналачки, аргументовано кида црну паукову мрежу и из ње извлачи преварене, или их, барем, спречава да у њу уђу!



Шта смо препознали код секташа? Оснивачи и вође секти инжењери људских душа јесу, у ствари, савремени разарачи лика Божијег у човеку. Секте су духовни отрови за људску душу. Не делује тај отров на све исто.Деловање зависи од тога који је отров употребљен, колику је дозу ко примио, а онда и како ко реагује на врсту

и дозу отрова. Тако су и психичка стања секташа различита. Секте „бога" и у име „религије" нуде и разрађују различите механизме претварања човека у робота. Како се сачувати од зловерја? Од Христа су апостоли примили моћ над злим дусима да их изгоне из људи.Наша стародревна православна Црква поседује још увек ту моћ. Она нас учи како да избегавамо опасности од замки и мрежа демонских и како да им се одупремо. „Покорите се, дакле, Богу, а успротивите се ђаволу и побјећи ће од вас" (Јк. 4, 7). Свети апостол Павле саветује непрестано рад, молитву и бдење, да не бисмо сотони дали прилику да нас превари. Зато је општепознато да они који живе хришћанским животом, литургијским животом, скоро никако не могу бити објекти деловања секти. Сатана није само непријатељ Творца, већ је он бог очаја и хаоса. Најуспешније дела када посеје ларму, немир и анархију. Кад жртве изгубе везу са својим историјским духовним кодом онда постају лак плен служитеља сатане. На овим просторима шири се баш оваква духовна атмосфера и зато су се неизбежно сјатили лешинари људских душа, о чему говори и православни апологета, протојерејставрофор др Лазар Милин: „Секташи наступају одвојено, а туку заједно". Секташи својом демонском стратегијом одвајају своје жртве од свих који их љубе: од Бога, од Цркве, од вере, од нације, од родитеља, културе, државе, и потпуно мењају идентитет личности. Циљ секте јесте да у будућу жртву усади представу о новој стварности, у којој су све непожељне информације запречене, и да је методама као што су хипноза, сугестија, окултне технике, а врло често и опојним средствима дрогом и сл., доведе у измењено стање свести.



Какав је однос хришћана према жртвама секти? Жртве секти су наши сународници и суграћани, заврбовани и изманипулисани људи, они су жртве. и према њима се не сме имати непријатељски и осветнички став. То болесно ткиво нашега тела, те болеснике, морамо волети и помоћи им да се излече. Хришћани треба увек да

имају на уму да буду благи према човеку који греши и да осућујући грех не осуде и грешнике. Суд, ипак, припада само Богу.



Књига „Верске секте приручник за самоодбрану", заједно са седам књига г. Владимира Димитријевића, чини јединствени здрави отпор и одговор Српске православне цркве на духовне пошасти садашњега времена, и једну од карика у ланцу црквене и националне историје српскога народа. Слава Богу и захвалност аутору књиге.



Вајо Јовић, протонамесник

старешина Православне мисионарске школе при храму Св.

Александра Невског, у Београду

План излагања

Објашњење појма „секта", те разјашњење чињеница у чему је разлика између секте и Цркве, односно јеретичког и званичног учења, јесте оно чиме желим да започнем излагање, а потом бих навео како све можемо груписати секте. Једно од тежишта овог текста јесте и опис начина деловања секти, значи и механизама, како врбовања нових следбеника тако и њиховог иницирања и „крштавања", а такође и задржавања и искоришћавања чланова, те ће томе бити посвећено цело једно поглавље. Покушаћу,
такође, да дам историјске разлоге настанка и учења секти изниклих из хришћанства, наводећи при томе оне које су присутне на нашим просторима. С обзиром на учења хиндуистичких,синкретистичких и сатанистичких секти, сматрао сам да је неопходно да, ради лакшег разумевања ове материје, претходно објасним технике тих секти, и то кроз поглавља о окултизму и магији, те
медитацији и јоги. Посебна поглавља ћу посветити комерцијалним култовима, као и непосредној спрези неокортичког рата и деловања верских секти. Све речено биће илустровано аутентичним примерима из криминалистичке праксе, као и истинитим случајевима бивших чланова секти или чланова њихових породица. То поглавље назвао сам „црном хроником секти". Како се владе и
полиције неких држава супротстављају деструктивном деловању неких верских секти? То желим да наведем као примере које би требало размотрити. Томе неминовно морају претходити адекватна законска решења, за која такође имамо примере у иностранству, што ће у овом тексту бити изнесено.

1.ПОЈМОВИ ШТА ЈЕ ЦРКВА, ШТА ЈЕ СЕКТА, А ШТА КУЛТ?

Кажимо најпре да верске заједнице у начелу, а такоће и оне новијег датума, умећу у свој назив оно што сматрају суштинским за себе, мада је то некад претенциозно и често нешто што се подразумева,па самим тим представља и својеврстан плеоназам. Примера такве претенциозности код верских секти има на претек. Не мали број њих, на пример, назива себе Црквом, мада се то апсолутно не
уклапа у сам појам Цркве, нити има везе са њеном јерархијом и њеним проповедима, те таква организација сама себи скаче у уста. Код верских секти, као и код политичких партија, наилазимо тако на чисту таутологију у називима. Традиционалне цркве давале су себи имена по принципу претежне припадности одрећеној нацији. На пример: Српска православна црква, Румунска православна црква, или пак, по месту столовања: Цариградска патријаршија, Московска патријаршија, а не по верско-догматским обележјима која се подразумевају. Шта значи ако нека верска заједница назива себе „Христовом духовном црквом" или „Хришћанском адвентистичком
црквом"? Све традиционалне хришћанске цркве јесу по својим учењима, догмама, „символима вере", као и по другим атрибутима Христове, духовне и адвентистичке (очекују други долазак Исуса Христа). Дакле, и Српска православна црква је хришћанска. адвентистичка и духовна, али је црква, а
не секта. Ево зашто:

Појам цркве

1. Црква је продужетак (наставак) Христовог присуства на Земљи: „Црква је тело Христово
чијаје он глава".
2. Црква је апостолска само одабраних дванаест апостола Христових следбеника добило је власт од Христа и било обдарено Светим Духом (на њих је сишао Дух свети) да шире веру хришћанску, да крштавају, причешћују... Не стижући свугде, апостоли су рукоположили епископе, презвитере и ћаконе, а ови, опет, своје следбенике, и то је апостолско прејемство.Постоји посебна света тајна свештенства, непрекинута од Господа нашег Исуса Христа до данас, до данашњих епископа и свештеника. То је једина, аутентична и истинита веза и доказ присуства Божијег, то јест присуства Светога Духа у Цркви и доказ Христових речи: „Ја сам са вама у све дане до свршетка века". Само, дакле, овако хиротонисани, односно рукоположени, свештеници и епископи по претходно описаном следу апостолског прејемства, то јест непрекинуте светодуховне и еванћеоске везе са Господом, могу данас да чине и воде Цркву, да крштавају и врше друге црквене радње које им је оснивач Цркве, Исус Христос, оставио у наслеће још пре две хиљаде, а не пре 150 година.
3. „Црква је стуб и тврђава истине и лађа спасења." Исус Христос је зато и основао своју Цркву за живота, дајући власт апостолима: „Идите и крстите све народе у име Оца и Сина и Светога Духа. Ко поверује и крсти се, спашће се. Ко не поверује, неће се спасити." Педесетог дана после васкрсења Христовог, а десетог дана после вазнесења, сишао је Свети Дух на апостоле, те су се они, тек њиме обдарени, разишли по свету, ширећи хришћанство. Још једном поновимо: Црква хришћанска настала је тада.
4. Црква хришћанска је једна: један је Господ, једна вера, једно крштење, један Свети Дух.
Следивши претходно Христово упутство „... идите у све народе...", настале
5. су помесне цркве (руска, српска...), али са једном догматиком. Одређених разлика данас има измећу римокатолика и православних, што је последица извесних догматских и структуралних разлика, али се због тога не доводе у питање аутентичност,
догматска постојаност и, што је најважније, апостолско прејемство ни једних ни других.
6. Црква је света, јер је благодатно води Дух свети.
7. Црква је васељенска свеопшта. Није намењена само једном народу или једном племену.
8. Учење Цркве засновано је како на Светом писму, тако и на светом предању, дакле и на оним примерима и поукама из живота Исуса Христа које једноставно нису забележене у јеванђељима, а које су апостоли усмено преносили следбеницима. Свето предање обухвата и искушеничке и подвижничке поруке светих отаца и великомученика из историје хришћанства, а које се помињу у проповедима Цркве. Од Христа и његових непосредних следбеника, од тих „сведока Божјих", који су животе посвећивали Христу, не може бити бољих тумача хришћанства. Њихова богоугодност или њихово страдалништво створило је од њих у Цркви светитеље, чија имена славимо и данас, и чије поуке често помињемо на сопственом путу богопознања. Да се разумемо: светитељима, као и Богородици, обраћамо се за молитвено посредовање пред Богом, а не као боговима (те, тобоже, испадамо многобошци, што нам пребацују секташи, сасвим погрешно и злонамерно).
9. Црквом зовемо и заједницу верних следбеника учења Исуса Христа и светог предања,окупљених на већ описан начин, те имамо Руску православну цркву, Српску православну цркву, Бугарску православну цркву и остале помесне цркве.
10. Црквом називамо и Дом Господњи, дакле зграде у којима се обављају свештене радње.

Појам секте

Реч „секта" потиче од латинске речи „sequi", што значи следити. Енциклопедијска дефиниција секти каже да је реч о малим групама истомишљеника које су се одвојиле од матице религије у неку другу,самосталну религијску групу. Пошто свака традиционална, да кажемо званична религија има своје секте, то ће се о појмовним разликама сваке врсте говорити појединачно, наводећи при томе главне одлике. Кренимо од псеудохришћанских секти. Главно је питање свакако, зашто их не можемо сматрати црквама, иако оне себе тако зову. Не можемо, најпре, због одступања у њиховим учењима.Наиме, реч је о великим одступањима у тумачењу Светог писма у односу на црквена тумачења. Свака од секти на свој начин извлачи из контекста одрећене делове Светога писма и даје им нарочит значај,те се тако, по правилу, ствара једино аутентично, спасоносно, правоверно и апсолутно тачно учење.При томе су сама одступања врло велика. Она могу бити: одбацивање догми о Светој Тројици(код неких) или богочовечанској природи Исуса Христа, одбацивање молитвеног поштовања Пресвете Богородице и слично. Рецимо одмах, ради разјашњења, и коју реч о догмама. Догма је
богооткривена истина, најпре пророкована, затим откривена кроз живот и дело Исуса Христа, а потом чувана и проповедана кроз симбол вере у Цркви Христовој. Догме су, дакле, једном дате и непроменљиве. То су богословске категорије, а не научне и идеолошке дефиниције које временом могу бити превазићене, мењане и слично. У њих, дакако, неко може веровати, али и не мора, али се, без обзира на то, оне не могу мењати или укидати. Онај који то чини из својих материјалистичких или других личних погледа на свет, и при томе по опредељењу не верује у Бога, јесте атеиста, али онај који себе сматра верником, а не следи богооткривене истине, догме, јесте јеретик. Према томе,секте су јеретичке верске заједнице, а не цркве. О конкретним одступањима сваке секте појединачно биће речи накнадно. Наравно, рећи ћемо нешто и о запостављању светог предања од стране псеудохришћанских секти. Тиме оне одбацују не само богословско-црквене, него и морално-етичке домете хришћанске цивилизације, оличене у светитељима и њиховим богонадахнутим и општечовечанским порукама и поукама. Секте на тај начин скрнаве тековине хришћанства уопште.
Такоће, секте су верске заједнице које немају васељенску (свеопшту) веру и апостолско прејемство.Дакле, њихови самозвани и саморукоположени „свештеници" немају апостолску везу са оснивачем Цркве, Господом нашим Исусом Христом. Зато иако многе себе називају црквама, иако (неке) имају и милионе „верника", иако располажу великим бројем објеката и материјалним богатствима,
иако учествују у многим хуманитарним акцијама (што ће Господ, верујемо, позитивно оценити на Страшноме суду), ми их, ценећи по црквеним догматско-доктринарним начелима, никако не можемо сматрати црквама. Када се говори о синкретистичким* и сатанистичим сектама ту више није реч ни о каквој јереси, или одступању од Светог писма или предања. Ту је реч о потпуно супротним доктринама и веровању у сасвим други систем верских и морално-етичких вредности. Ту више није реч о хришћанству, већ о смеси хришћанства, окултизма, магије, хиндуизма, будизма, „New Age"-a, а све под плаштом екуменистичког и универзалног овладавања истином, за које делимично користе и поменуте званичне принципе али и „тајна окултна знања, вековима скривана од званичне Цркве" коју они са индигнацијом и презиром одбацују. Посвећеници хиндуизма са индигнацијом, чућењем и готово подсмехом говоре о декаденцији ове религије, модификоване, прилагоћене и прагматизоване по мери индустријског човека. Хиндуизам се представља кроз плагијаторска и фалсификаторска учења разних надригуруа и група раширених по Западу. Они су комерцијализовали технике и знања која су, иначе, вековима сакупљана и преношена кроз жестоку аскезу и подвижништво монаха
по ашрамима (храмовима) широм Индије. Неретко само копирана, а иначе из контекста времена и места настанка изваћена, ова учења и технике имају за циљ само да импресионирају евентуалне аспиранте, тако да ове инстант верске групе имају следбенике на Западу и, што је карактеристично, оне баш са Запада, а не са својих матичних подручја, стижу и на наше просторе.

* Синкретизам, по дефиницији представља верски правац који садржи елементе више религија уз присуство окултизма и магије, као и
јеретичких праваца свих религија. Разумљиво да имамо и више синкрестичких заједница, различитих по свом претежном обележју.

Појам култа

Што се тиче култа, ту имамо два приступа проблематици и две дефиниције. Најпре да кажемо да је култ један од четири вида испољавања религије, а то су: догма, култ, морал и верска заједница. Док догма представља богооткривену истину, истину која говори о Богу и његовом делу, култ поодразумева богослужбенерадње (молитву, благосиљање...). Дакле, култ је спољна манифестација догме, те према томе, тамо где се деформисала догма деформисао се и култ. Баш то, рецимо,проналазимо у псеудохришћанским сектама, где су другачије (уколико постоје) неке богослужбене радње (крштење, причешће, исповедање...). Мећутим, у одрећеним заједницама даје се већи значај ритуалу, где је ритуал једнак догми или је чак изнад ње. То налазимо у синкретистичким, сатанистичким и псеудохиндуистичким сектама. За култ у његовом другом виду особени су, бар тако примери говоре, још неки посебни елементи: много већа дисциплина чланства него код цркава или секти; нагласак на ритуалима и њиховој мистичности и езотеричности; чести ритуали са приношењем крвних жртава (жртава у крви). Излагање у наставку оправдано ће довести до питања да ли су неке верске заједнице секте или култови. О тој проблематици, већ смо рекли, расправља се у свету већ навелико. Рецимо да је у Конгресу државе Мериленд у САД још седамдесетих година дата једна дефиниција култа: „Култ је група или покрет, одана преко мере вођи или идеји, који користи неетичне манипулативне технике испирања мозга, да би усредсредила чланство на ефикасније остваривање циљева својих вођа". У сваком случају, то су групе са екстремистичким циљевима и идејама, где је вера само средство за постизање фанатизма у остварењу конкретних циљева, задатих од стране вођа.

2. ПОДЕЛА

Секти је данас много. Рачуна се да их има преко две хиљаде у целом свету, различитих су обележја, како догматских тако и географских. Постоји више принципа по којима можемо извршити поделу секти. Овде је као критеријум поделе узето учење, то јест званична религија, од које су се секте одвојиле. Тако имамо:
1. Псеудохришћанске секте оне које су се одвојиле од званичног учења хришћанске цркве.
2. Псеудохиндуистичке и далекоисточне секте основа и матица су, дакако, хиндуизам и будизам са својим доктринама и техникама, али обрађени на Западу, па извезени нама.
3. Синкретистичке секте мешавине разних званичних религијских и јеретичких праваца, као и окултизма и магије. Многе од њих у себи садрже и елементе сатанизма, али смо их сврстали у групу и на место где оне сматрају да припадају, пошто уопште не прихватају да су делом и сатанистичке.
4. Сатанистичке секте оне које отворено проповедају сатанизам, тј. да је ђаво (Сатана) бог и да му се треба клањати и жртве приносити.

Општи друштвени односи и систем вредности као добри предуслови успеха секташког деловања

Верска необразованост
Нека ми буде дозвољено да кажем да смо, и поред неких позитивних трендова у новије време, ипак и даље само просечни познаваоци религије, што је случај и код људи академског образовања. Не заговарам неку присилну или помодарску црквеност. Црквена или, уопште гледано, религијска учења, свете књиге, предања, а онда и архитектура, сликарство, музика, просвета, етика и морал, јесу и ошптецивилизацијске тековине, о којима би, у основним и најважнијим цртама, сваки средњошколац морао нешто да зна. Следствено томе, а примењено на наше поднебље, традиција, црквеност, основе православне вере и њене општеисторијске и културне тековине требало би, по мом мишљењу, да познаје сваки наш граћанин, и то као предуслов и квалитет више, те да на свом животном и образовном путу без стида и комплекса представља и брани своју баштину, без обзира на то да ли то чини у земљи или иностранству.Тако нас, необавештени у свету, често поједностављујући ствари, ола ко сврставају у народе са заосталом културом, застарелом технологијом и овешталим схватањима. Наши „интелектуалци", каткад, нажалост, у свом „космополитском" духу, потхрањујући своју сујету и маскирајући своју професионалну просечност, придружују се таквим оценама, користећи прилику да деле мишљење са дотичним високим функционером или „мислиоцем" светског ранга, па било то и на штету сопственог народа. То да се неко одриче себе и својих корена, или да их чак исмејава, нико у свету нити тражи од нас, нити валоризује. Граћанин света постаје се високим образовањем, обавештеношћу или вештином, као надградњама својих корена и основног образовања, а не негирањем своје баштине или одрицањем од ње. Како стоји у једној од књига др Остоје Крстића: „Онај ко не зна одакле долази, не зна ни куда иде".

О свему овоме би, наравно, превасходно морали водити рачуна они који праве образовне програме, а самим тим и предавачи, без обзира на то да ли верују у Бога или себе сматрају атеистима. Мислим да нимало неће помрачити своју космополитску академску визионарност ако кажу коју реч више о светом Сави и српском православљу и традицији. Овако, имамо омладину која несумњиво показује своје духовне потребе, али која, будући недовољно упућена, подлеже обично првој верској групи на коју налети, то јест учењу које јој она понуди.Оно што данас називамо „постметафизичким" стањем духа, није ништа друго до растакање сваког сми-| сленог односа према свету и Богу и технолошко-медијско отућење нашег човека од православне богоподобности.Црква и нова политичка елита морају бити изнад приземне партијске политике те да се вредности православне вере унесу у саму свакодневницу, а да свештеници својим деловањем социјализују своје професионално и животно опредељење, па да своје парохијане окупљају и зближавају кроз богослужења, верске беседе, предавања, организовањем ходочашћа, организовањем хорова, и разних облика помоћи пастви.Многи, такозвани чланови Православне цркве, борећи се за јефтине овосветске интересе не могу појмити дубину нашег пада ни близину духовне опасности која нам прети. Дакле, секте су увек тамо, где држава, Црква и школа нису матица.

Криза породице

Многи су узроци који су довели до кризе породице у нас. У две-три генерације десио нам се прелазак од патријархалне до потрошачке породице, са битно измењеним улогама, са еманципацијом жене,сексуалном револуцијом, енормним утицајем медија, наравно уз све идеолошке трауме и материјално-финансијске крајности. Појава криминала и наркотика, те ратно окружење, јесу финале свега. Млади траже уточиште, разумевање, афирмацију, одговоре, а тек после изграћивања критеријума проналазе и бирају друштво, пријатеље и, на крају крајева, идоле.Модели васпитања наших дедова, очева, нас и наше деце потпуно су различити. Родитељи морају имати много среће и умешности и морају уложити много времена и посвећености да би деци пружили оно што она очекују у узрасту када не могу сама обликовати свој живот. Ако тада то не учине они учиниће неко други. Можда неко спортско или културно-уметничко друштво, али можда и неки „ганг" или нека секта.

Тражење припадности

У доброј мери оно што желим рећи у овој тачки следи из претходне. Због разбијања традиционалног начина живота, људи уопште, а не само млади, имају осећај усамљености и отуђености, почев од породице, преко школе до друштва у целини. Трка за материјалним благостањем и успешност у њој углавном је данас мера друштвене афирмације, не улазећи при томе у начине стицања
богатства. Тако су одрећени појединци дошли до тог циља, али су многе опустошене душе и исфрустриране личности остале у сивилу просека. Секте том „малом човеку" нуде управо људску топлину, пажњу, подршку, заштиту и осећај посебности. „Док ме сви у школи исмевају што носим демодиране патике, овде се сваког понедељка и четвртка дружим и загрљен са браћом и сестрама певам и Богу се молим", речи су једног члана секте. Закључимо, дакле, једноставно: оно што су до сада нудиле плесне школе, спортска и културно-уметничка друштва, феријални савези, друштва извићача, а пре Другог светског рата мисионарске школе и ходочашћа, то сада нуде секте.Један родитељ ће, после посете сину (иначе члану секте), који је у болници лежао због саморањавања,
рећи следеће: „Знао сам да је у секти, али мислио сам да је и то боље, него да се дрогира".Да резимирамо: развијајући код следбеника најпре висок степен осећаја посебности а затим припадности, подстичући солидарност, мећусобно поштовање и задовољавајући потребу за дружењем, секте су привукле себи велики број људи.

Тражење одговора

Многи данас, и стари и млади, не могу да се снаћу у овој медијској поплави која даје безброј објашњења ове објективно сложене друштвене ситуације у којој се налазимо, укључујући и питања на светском нивоу. Секте, по правилу, дају кратке и јасне одговоре на питања својих следбеника и нуде им своја вићења човека, човечанства, историје, космоса. Обећавају почетак нове ере,
„новог доба", а садржина се разликује у зависности од учења конкретне секте. Дакле, твоје је да будеш ревностан, а све остало казаће ти се само. У ово доба прагматизма, те великих поједностављивања читавих филозофских, књижевних и историјских комплекса знања, а све у трци за овладавањем нечим новим, секташки одговори потпуно су у духу времена.Заборавља се при томе да религије нису идеологије. То поготово нису религије откровења, као што је хришћанство, које су дате једном довека и као такве увек су актуелне, никад не застаревају, те се не могу скраћивати, поједностављивати и замењивати никаквим инстант религијским правцима.

Тражење идентитета

У времену смо када из једног система вредности, комунистичко-космополитског, улазимо у „New age''-овски, екуменско-универзалистички космополитизам. Све то нам се дешава у времену потпуне верске и политичке дезоријентације. Као православци по деди, а атеисти по оцу, тражимо идентитет за себе, питамо се ко смо, да ли ћемо бити искрени ако се вратимо православљу, или је, пак, боље да наставимо са атеизмом, па да успут пронаћемо неко треће решење.Секте „аргументовано и критички", готово подједнако критикују и комунистички атеизам и, наводно грешно и многобожачко, православље због поштовања светаца, а римокатоличку цркву зову „великом блудницом". Притом, уз сву љубав, пажњу, модерну терминологију, „савремену хришћанску музику", секте нуде и „потпуну и праву истину". Време је, ето, тобоже, хтело да баш ми први у лози „сазнамо целу истину, да се обожимо и ослободимо заблуда прошлости", а да се тако, заправо (свидело се то некоме или не), без икаквог осећаја кривице одрекнемо породице, те да се
целим својим бићем окренемо секти, која нас, као „посебно одабране и ревносне", води ка спасењу.Све ово тим пре јер наша секта „постоји у свим деловима света и броји већ преко десет милиона верника". Кроз њу, дакле, постајемо и „богоодабрани и богообдарени и граћани света, и бићемо спасени", али само, дакле,ако доследно извршавамо све што се од нас очекује. Тако ми у тренутку губимо државу, нацију,прадедовску веру, породицу, али имамо секту. Ми ћемо се, тако размишљају секташи, потрудити да и
породица и држава имају нас, али треба да поштују наше учење и да га следе, па ће уз нас и оне обезбедити спасење, а за што ћемо се ми потрудити нашим мисионарењем међу њима.

Потреба да се буде „нешто посебно"

Ова потреба следи из претходног. Људи тако осећају потребу да побегну из анонимности, да изграде идентитет и имиџ, да стекну осећај да су „нешто посебно", а не само број у маси (парохији).Дакле, чини се да баш секте нуде одређену бригу за појединца.
Осим тога, секте врло често у својим учењима о апокалипси и њеној близини, пружају својим члановима уверења да су баш они, али само ако буду ревносни и доследни, једини који ће бити спасени, пошто припадају једној елитној заједници „аутентично божјег и истинитог учења".

Механизми деловања унутар секти: односи међу чланством, и између вођа и чланова

Користећи већ наведене друштвене (пред)услове, а представљајући се у јавности учестало и на разне начине, људи из секти спремно реагују ако уоче (а за то су посебно обучени и извежбани) већи или мањи број људи (аспираната) заинтересованих за учење дотичних секти и неосетно их увлаче у своје лавиринте.Програме ових активности за секте обично израћује тим људи великих специјалистичких знања из психијатрије, психологије, теологије, неурофизиологије и биохемије. Без обзира на то да ли то раде из убеђења или не, увек је у питању велики новац, и никада се не експонирају у јавности. Разраћени маркетиншки, догматски и психолошки програми долазе до новог тима, овај пут искључиво оног из секте, који се може назвати „тимом егзекутора (извршилаца)". Они су подељени на више група, од којих је најбројнија и највише разграната она чији је задатак да процени ко би могао бити нови члан.Ова група такоће дистрибуира летке, брошуре, часописе и књиге. Нови члан бира се обично из окружења члана секте (егзекутора), дакле са радног места, факултета, из школе, комшилука, од родбине... Неретко се бира човек кога треба утешити у часу неког његовог животног бола (смрти у породици, раскида везе младића и девојке). Може се десити и да трагом летка, часописа или брошуре, неко сам доће на назначену адресу. Уколико новајлија покаже интересовање одмах га, са припремљеним подацима о броју телефона, адреси, омиљеном кафићу, хобијима, интересовањима, предају другој групи „групи за први контакт". У погодном тренутку и на погодном месту, „група за први контакт", са пуно података о евентуалном кандидату и са много елоквенције, ступа у разговор са новајлијом, ласкањем му везују пажњу, и обично се интересује и пита, на пример, како такав капацитет, није успео у животу. Ту се откривају кандидатове конфликтне зоне које су препреке за његову пуну афирмацију. Тада „програмер" нуди решење, пут у „ослобоћење и решавање свих проблема". Саговорник још увек не види да је у питању секта, али се, већ импресиониран и са пуно поверења, као неком духовном вођи, препушта свом „доброчинитељу" и човеку који га „разуме" и који му нуди решења. Самим тим,он се препушта и свему чему га овај подучи и поучи, и при томе слуша и извршава све његове заповести.

Новајлија тако почиње да долази у просторије секте, а после се све дешава синхронизовано. Примају га са пажњом и љубављу. Чланови секте заједно се моле богу, медитирају, мантрају. певају, плешу,грле се и љубе, излазе у шетњу, прослављају роћендане, окупљају се по кућама. Дакле, на делу је један специфичан модел везивања за групу секту чији резултат треба да буде осећај пријатности и задовољства код новајлије, осећај да он негде припада. да има неког ко о њему брине...Кроз такву „срећу" и такво „задовољство" новом члану неосетно се усађује нови квалитет, а то је осећај изабраности, елитизма и надмоћи у односу на остале. Он је „ново биће на путу ка потпуној срећи и блаженству", за разлику од „непросветљених маса", које се налазе на путу ка пропасти. То је и почетна тачка у процесу изолације новог члана од његовог друштва, његових пријатеља и његове породице. Он је сада већ стално уз неког из секте, тако да му је пресечена веза са стварношћу, будући да му је пресечен доток спољних информација.Лагано се, затим, новом члану провлачи кроз главу да је у одређеним стварима пожељно да унесе неке промене. Потребно је да промени стил живљења, хоби, културна опредељења (музику, књиге),поглед на живот и свет, као и да промени свој коначни циљ у животу. Инсистира се и на раскиду са националном традицијом, јер је он (нови члан) ипак нешто посебно, и не треба да се троши и оптерећује око превазићених ствари. У погодном моменту од новог члана захтева се да јавно исповеди грехове из свог дотадашњег живота, што води ка развијању групне свести и такозваног „МИ-осећања", заснованог на узајамном познавању интимних живота чланова секте.Одмах да додам да се те јавно изнесене исповести користе, нажалост, као средство уцене, ако, рецимо, члан хоће да напусти секту. Све ово прати и води за сваку прилику посебно изабран шармантно-харизматични „духовник" (додељен новопридошлом) који, док се све горе изнето дешава,у кључним моментима даје кратке инструкције/заповести или објашњења која су од пресудног значаја за даљу обраду члана.
1- Инструкција „не дај на себе" даје се у вези са једним од пресудних предуслова за успешну обраду личности, а то је одвајање од породице и најближих, који самим тим постају агресори на личност новопеченог кандидата. „Они (родитељи) не разумеју те. Они те спутавају. Ја ћу ти рећи шта би ти све могао постићи."
2- Инструкција, ја те једини разумем" функционише у спрези са претходном. Она резултира дерогирањем устаљених моралних и обичајних норми и стварањем прелазне несигурности, што води ка фасцинацији учитељем и прихватању наметнутих нових норми.
3- Инструкција „учини нешто за себе" широм отвара врата поверења према учитељу који кандидата, ако је неповерљив, наводи да почне да „ради на себи" (на пример, да почне да се бави спортом, јогом, аеробиком, шетњама). Ако је кандидат наивнији убрзо следе препоруке духовне природе, а из програма дотичне секте да се нешто прочита, да се новом члану помогне... Циљ је да се кандидат одврати од редовних активности које има у породици и да се код њега избрише осећај обавезе према околини, а да се развије одговорност према учитељу.
4- Инструкција „то је само твоје". Ово је поука која прва уводи забране у програм, и то по систему „Немој ником објашњавати шта радиш, они то ионако не разумеју, ни досад те нису разумели. Не дискутуј са нижим бићима о твом путу просветљења". Тада се новопридошли осећа снажно, пун је полета јер је добио ослонац за пут мећу виша бића, а осећање елитизма је на врхунцу.
5- Инструкција „конзумирај само оно што ти ја предложим".На овај начин успоставља се самозаштита програма обраде кандидата. Инструкција се односи на литературу, обреде, размишљање. У овом стадијуму кандидат остаје скоро потпуно без свога „Ја", мада се понаша наизглед нормално, не упушта се јавно у дијалоге и дискусије јер још није довољно спреман (обрађен) да шири „знање (светлост)".
6- Протумачићу ти конзумирано оно што жртва није „добро" схватила учитељ вешто тумачи у циљу јачања програма. Тако се постојеће моралне и људске норме потпуно замењују новим.
7- Инструкција „види како ти је сад добро". Новопридошли члан секте стварно се осећа добро, јер је доспео у стање „no brain no pain" („нема мозга нема бола/бриге"), чиме су отклоњени и последњи трагови евентуалних сумњи у учитељеве добре намере. Кандидат постаје отпоран на свакодневне проблеме и искушења.
8- Инструкција „није све тако како ти на први поглед изгледа". Околина је почела да примећује промене и реагује различито неки пут мирно, неки пут бурно. Тако ова инструкција даје кандидату на знање да треба да се уздржава од било какве реакције, и да у себи задржи мир.
9- Инструкција „ти си изнад тога"надовезује се на претходно. Она је сигнал самом учитељу да он, пошто околина почиње да реагује, треба да убрза ритам, да појача вежбе, медитације, разговоре, и све друге активности, да би елитистичног („ти си изнад тога") и довољно запосленог кандидата извео из још једне опасности по програм обраде његове личности.
10- Инструкција „зашто то не завршиш?" Кандидат никад није довољно добар и ревностан.
Увек понешто недостаје и док је год у секти бориће се, али никад неће успевати да заврши све како треба. Како се он све више труди, тако се подижу и критеријуми. Међутим, обрада је овим дошла отприлике до тачке да кандидат, „иако није баш све сјајно", може да буде званично примљен у секту, а то ће се обавити „крштењем" или иницијацијом, што зависи од тога која је секта у питању.После тога имамо, дакле, новог члана секте. Програм секте, односно духовног вође, постаје искључиви господар његове личности. Емоције и воља избрисани су из свих сегмената дотадашњег живота. Укратко: нови члан је у стању измењене свести, он самостално бесомучно проповеда,ишчитава јеванћеље, мантра, медитира, предузима „астрална путовања" или успоставља контакте са „духовима-водичима". Духовни воћа још увек је ту, јер се нови члан обраћа учитељу за савет кад год није сигуран да ли је неки његов поступак у складу са програмом или није.У овој фази ступа на дело остварење интереса вође секте, па нови члан покорно служи вођи и укључује се у све активности, као, на пример:
• око повећања чланства, те он почиње да дели летке, држи говоре, дискутује, одабира и врбује нове чланове;
• око стицања материјалног богатства, најчешће сакупљањем добровољних прилога и продајом разних предмета.
Одскора настале секте (значи оне новијег датума), имају своје фабрике, па чланство беспоговорно врши дистрибуцију или продају производа. Увек се даје више задатака него што члан може да изврши, што код њега ствара осећај кривице и комплекс неспособног мисионара, али што ће распламсати његову будућу послушност и оданост.Посебно одабрани старији чланови прате даље понашање млаћих и степен преобликованости њиховог мишљења (или, популарно речено, степен испраности њиховог мозга), те, стога, у
зависности од случаја до случаја, похваљују или куде млаће чланове.Ипак, с обзиром на то да програм никада не може да у потпуности окупира целину сваке личности, постоји известан број чланова секти код којих се, после одрећеног времена. јављају сумње, то јест унутрашње побуне. Оне су обично плод повратка неких неизбрисивих успомена, појаве неких драгих људи, заљубљености, или пак откривања неког свог скривеног талента, чиме се код члана неминовно отвара неко ново поље интересовања које може бити неспојиво са учењем секте. Тако кандидат почиње да сумња и да се пита: Ко су, заправо, ови људи? Где се ја налазим? Где сам био пре? Шта ми се то дешава? Ко је овде луд?У извесном броју случајева припадник изражава жељу да се искључи из секте, а у том моменту почиње борба са самим собом и са несносним осећањем кривице. Наиме, обузима га осећај да је издао вођу, групу, истину, и самог Бога. Тада бива изложен енергичним вербалним, а негде и физичким, нападима. Прете му, понижавају га, а истовремено му обећавају да ће му све бити опроштено ако се врати. Неретко члана секте тада сав тај кошмар доводи до неуроза, различитих облика психопатолошког реаговања, па и тешких облика душевних обољења која, каткад, доводе и до акта аутоагресије, било саморањавања или самоубистава. Дакле, свакако је неопходно обавестити грађанство о свему_овоме, али је најважније подстакнути државу да онемогући злоупотребу верских права и слобода од стране појединих верских заједница. Слобода вероисповести подразумева и право на мисионарење, али не и на навалентно, претеће, уцењујуће, а некада чак и насилничко, понашање према потенцијалним верницима.У овом поглављу је дат један општи и збирни приказ маркетиншког деловања верских секти, те начина на који придобијају вернике. Модус им је углавном сличан те је зато обрађен обједињено.__

Очи у очи са мисионаром секте како поступати*

Сви се ми навикавамо да живимо у новим, тржишним условима. Тржиште је са својим законима завладало у многим областима нашег живота, па тако, нажалост, и у области вере. Запљуснути смо снажном бујицом информација о религији, неретко и чисто рекламног карактера. Непрестано доспевамо у ситуације у којима се налазимо пред избором. Рекли бисмо да је данас тешко наћи човека који није имао контакта са мисионарима, учитељима, проповедницима нових религија, учења, филозофских система. У градовима се појавило мноштво верских група и организација. О некима смо понешто и знали по чувењу, о многима нисмо никада ништа раније чули. Свака од њих себе проглашава за носиоца истине у крајњој инстанци, тврди да ће вас привести спасењу, да ће вам помоћи да превазиђете све проблеме и постигнете невиђене успехе.Како да сазнамо колико су та обећања истинита?Како да сазнамо да ли човек који нам је пришао припада тоталитарној секти (деструктивном култу)?Како да сазнамо да ли смо објекат врбовања, да ли нас увлаче у неку организацију у коју никада не бисмо ушли уколико бисмо поседовали веродостојне и потпуне податке о њој?Морам одмах да упозорим да све што ће овде бити изречено нема никакве везе са религијама које су традиционално присутне. Овде се говори само о новим, у нашој средини раније непознатим, верским учењима и теоријама. Обраћам се у првом реду оним људима који још нису начинили свој верски избор: молим вас, будите будни и опрезни! Није тачно да се Православна црква бори против других верских заједница из бојазни од конкуренције. Црква само упозорава: ако нам је већ пало у удео да живимо у условима „великог тржишта", морамо се трудити да будемо писмени потрошачи,добро упућени конзументи. Свако од нас пажљив је приликом куповине робе; сви ми проверавамо квалитет производа, чувамо се да нам не продају неки фалсификат, премда, ако имамо посла са духовним фалсификатима, ризиковаћемо да изгубимо нешто много веће: своје здравље, читаву своју имовину, окружење, каријеру, породицу, па и читав свој живот, на крају крајева.Дакле, уколико вам приће непозната особа позивајући вас да доћете на предавање или семинар,обећавајући вам атрактиван посао у страној фирми са одличном платом, предлажући вам да уведете у вашој школи (на факултету, у предузећу) нови наставни курс, саветујемо вам да тој особи поставите десет конкретних питања, која ће вам помоћи да елиминишете макар 90% свих секташа који се баве врбовањем нових чланова. Најбоље би било да питања која овде нудимо задате спокојним, мирним тоном, без икакве агресивности, али да при томе придошлици јасно ставите до знања да нећете бити задовољни избегавањем одговора, полуистинама, него да желите директан и искрен одговор.Морате знати да све тоталитарне секте при врбовању_ користе обману, у мањој или већој мери. Па ипак, нису сви секташи свесни чињенице да при покушајима врбовања нових чланова уводе људе у заблуду. Због тога ћете захваљујући овим питањима моћи да откријете да ли секташ скрива од вас део
истине, или да и он сам не познаје све потребне податке.Секташи најчешће покушавају да се реше оваквих питања избегавањем непосредног одговора. Зато, ако зачујете фразе попут ових: „Ми просто желимо да помогнемо људима да се ослободе својих проблема", „Хтели бисмо само да вас позовемо на један занимљив семинар на коме ће се расправљати о питањима судбоносним за читаво човечанство", или „Окупљамо се да бисмо проучавали слово Божје", или чак „Желели бисмо само да вас угостимо бесплатним вегетаријанским оброком", имате много основа да будете опрезни. Фразе типа: „Потпуно разумем ваш скептичан однос према нама; и сам сам био такав пре него што сам доспео у познање истине", или „Зар вас то заиста не занима?"Такође би требало да схватите као упозорење.

Један други метод којим се такође неретко служе секташи јесте промена теме о којој се говори. На пример, уколико питате да ли је оснивач секте кривично гоњен, уместо одговора чућете дугачки монолог о томе да су све верске вође биле гоњене и трпеле непријатељство околине. Могу вам при томе навести пример Сократа, осуђеног за развраћање омладине, или вам испричати да је и Исус трпео осуде због тога што је био пријатељ блудницама и свакојаком друштвеном шљаму, и тако даље. У таквој ситуацији треба да учтиво, али одлучно, прекинете саговорника и ставите му на знање да немате намеру да тог тренутка отварате дискусију о Исусу или Сократу, него да желите да чујете директан одговор у вези са вођом његове групе.Ако се он труди да избегне непосредан, јасан и конкретан одговор, можете бити сигурни да жели да од вас нешто сакрије. Знајте да увек располажете још једним „резервним" аргументом, против кога ниједан секташки проповедник не може ништа рећи; наиме, у сваком тренутку можете да се удаљите или да секташа замолите да из тих стопа напусти ваш стан или канцеларију.Још једно правило за вас мора имати апсолутну вредност: никада немојте давати своју адресу или број телефона људима за које претпостављате да су у некој секти. Ако имате одређене сумње, али бисте ипак волели да добијете више информација пре него што формулишете дефинитивне закључке,замолите такву особу да вам да своју адресу и телефон, како би се даљи контакти одржавали у складу са вашом вољом и иницијативом.Имајте на уму: ви треба да држите ситуацију под контролом!Не допуштајте никоме да врши притисак на вас са намером да му дате своје личне податке. Угледајте се на скромне и стидљиве девојке које никада неће дати своју адресу или телефон момку кога први пут виде. док се не распитају о њему. Увек је боље мало сачекати, него одмах дати свој број телефона непознатој или мало познатој особи, а затим дан и ноћ немати мира од наваљивања и досађивања.Ако вам пође за руком да питања која овде предлажемо поставите мирним тоном, без агресивности или скривеног цинизма, то може и секташа да наведе да се замисли. А тако нешто заиста много значи: наиме, ако озбиљно почне да размишља, човек може у потпуно другачијој светлости да сагледа и своје чланство у секти, и да учини прве кораке у правцу њеног напуштања.Не заборавите: човек који стоји пред вама је пре свега жртва којој је преко потребно саосећање и снисхођење.Ево, дакле, и десет питања која вам предлажемо:_

1. Колико дуго сте члан групе?
Веома је важно од самог почетка знати са ким имате посла. Особе које су увучене у тоталитарну секту пре мање од годину дана обично су још увек веома неискусне. Према томе, мања је вероватноћа да ће посезати за лажима, а посве је сигурно да неће умети тако маестрално да обмањује, као што то чине искусни „проповедници". Ако је ваш саговорник већ више година члан неке верске групе, захтевајте од њега да вам пружи најконкретније могуће одговоре на свако ваше питање. Уколико покушава да врда, у сваком моменту пружа вам се прилика да изразите чућење како то да дугогодишњи члан верске заједнице није у стању да пружи одговор на најједноставнија питања.

2. Да ли желите да ме заврбујете у неку организацију?

„Проповедник" ће најчешће на то питање одговорити: „Не, ви сте ми се просто свидели, па сам пожелео да вас упознам са нашим учењем (нашом методом, организацијом). Даљи ток разговора зависиће искључиво од вас желите ли да искористите ову прилику или не." Сјајно! Запамтите тај одговор, јер, ако је ваш саговорник припадник тоталитарне секте, он ће ипак неизоставно покушати
да прибегне методама врбовања и притиска, и у том моменту неће бити на одмет да га подсетите на његове властите речи, те да га учтиво, али енергично, замолите да вас остави на миру.

3. Можете ли да набројите остале организације које имају везе са вашом верском заједницом?

Постављањем тог питања заправо ћете покушати да установите да ли је ваш сабеседник можда члан неке тоталитарне секте за коју сте чули. Скоро све такве секте око себе организују низ пратећих удружења и група којима се покрива њихов рад, како се потенцијални чланови не би плашили на првом кораку. Рецимо:
• „Христова црква" неретко делује као кружок или друштво за проучавање библијске литературе;
• секта „Породица" (или „Деца божја") представља се као „Фамилија љубави";
• „Дијанетика", „Нарконон", „Криминон", „Хабард-колеџ" итд., само су другачији називи за такозвану „Сајентолошку цркву".
Највише таквих пратећих организација делује у оквиру Мунове секте, чији је званични назив„Асоцијација светог духа за уједињење светског хришћанства". Списак тих организација сачинио би дебљу брошуру. Ту спадају и „Мећународни фонд", и „Мећународна заједница за проучавање принципа САКР", и „Међународни фонд жена за мир у свету", „Академија професора за мир у свету"
и многе друге институције и удружења.Стрпљиво поновите своје питање: да ли постоје неке организације које су у вези са дотичном
верском заједницом, или да ли су такве организације раније постојале? Ако „проповедник" каже да није упознат са тим чињеницама, замолите га да то сазна распитивањем код својих колега и да вам запише на посебној хартији називе свих тих организација, па му сутрадан телефонирајте.Ако вам „проповедник" да информацију да такве организације не постоје, а ви касније сазнате да то није тачно, да сте обманути ето доброг повода да са њим раскинете. Уколико не поставите такво питање, ризиковаћете да не откријете да сте преварени.

4. Реците ми ко је оснивач ваше групе, а уколико је преминуо, како се зове садашњи врховни
руководилац?

Покушајте да и овде добијете максимално целовит и тачан одговор. Није искључена могућност да ће „проповедник" покушати да сакрије од вас ко је прави вођа заједнице, пошто његово име може бити довољно искомпромитовано. Захтевајте да неизоставно чујете име врховног вође. Можда ће вам одмах све постати јасно чим чујете то име. ма нећете жудети за наставком дијалога..

5. Испричајте ми све што знате о прошлости лидера ваше организације. Какво је његово образовање? Да није можда кривично Гоњен? Да лије позиван на одговорност пред судом? Ако јесте, због чега?

Веома је важно знати да ли је вођа групе заиста онаква особа за какву се издаје. На пример, оснивач „Хербалајфа", Марк Хјуз, не поседује ни медицинско, ни фармацеутско образовање. Самозвани Христос Висарион (Сергеј Тороп) раније је радио као милиционар. Први мормон, Цозеф Смит, своју духовну каријеру започео је спиритизмом и трагањем за благом, док је оснивач јеховистичке секте,Чарлс Тејз Расел, од своје једанаесте године био ситни бакалин. Бхактиведанта Свами Пробхупада, оснивач секте Харе Кришна, пре одласка у пензију и проглашења целокупног материјалног света за чисту илузију, био је успешни бизнисмен, као што је „божански учитељ" или „дух истине" како себе сам назива Шоко Асахара, вођа секте „Аум Шинрикјо", власник мреже ресторана за брзу исхрану у Јапану. Не можемо а да не поменемо и оснивача сајентологије, „генија свих времена и свих народа", Л. Рона Габарда, који није успео да заврши ниједан факултет, који је сваки посао кога би се латио упропаштавао, који је био умешан у низ прљавих финансијских махинација и који је једва састављао крај са крајем, бавећи се штанцовањем научне фантастике ниске вредности за жуту штампу све док није открио сајентологију!Исто толико је важно питање о криминалистичкој прошлости оснивача секти. Рецимо, оснивач „Унификационе цркве", корејски предузимач Сан Мјунг Мун два пута је био позиван на одговорност у својој домовини (по неким подацима, због полигамије и сексуалних настраности). Године 1985. провео је 13 месеци у америчком федералном затвору, пошто је кршио законе о плаћању пореза.

Наравно, биографија оснивача секте не чини га аутоматски лоповом или шарлатаном, али, по правилу, ипак, где има дима, има и ватре. Невероватно је колико је углед руководилаца деструктивних култова искомпромитован.Када се упознате са животом оснивача (вође) секте и његовим стилом, моћи ћете да извучете барем најосновније закључке о томе са каквим поверењем је упутно да се односите према њему. На пример,ако вам секта предлаже да похаћате предавања о томе како се граде успешни и ефикасни међуљудски односи, не би било згорег да се обавестите није ли се њен лидер развео већ три пута. Ако оснивач секте користи дрогу, ако га бије глас о чудноватом (да не кажемо јачу реч) понашању и начину живота, као што је случај, рецимо, са Л. Роном Хабардом, вредело би замислити се да ли је он стварно у стању да реши све проблеме људског рода, као што за себе тврди. Ако сазнате да се ватрени проповедник божанствене љубави оснивач секте „фамилија љубави" Дејвид Берг под старе дане сакрио од света, завукао у некакву јазбину и окупио око себе читав харем младих девојака, те скупља без зазора порнографске видео-материјале од чланова своје секте, вредело би да се замислите на какву љубав тај самозвани „пророк" позива. Када Сан Мјунг Мун тврди да је целокупна његова делатност усмерена на јачање и афирмацију мира у свету, умесно је сетити се чињенице да у Кореји његов покрет поседује фабрику у којој се производе аутоматске пушке М-16.Сасвим природно, могуће је да ни ваш саговорник ништа не зна о биографији лидера своје групе,пошто није на време поставио одговарајуће питање оном секташу који је њега заврбовао. Тада је погодан тренутак да га питате: „Па како сте могли да читав свој живот посветите човеку о коме ништа не знате?" Знајте да се сваки деструктивни култ труди да тако заврбује људе да они до приступања не сазнају значајне податке о организацији и њеном лидеру, за разлику од нормалних организација и удружења које већ на старту нуде целовиту и потпуну слику о себи, и позивају на учлањење тек када потенцијални члан постане свестан да је сам, својом вољом спреман на такав чин.__

6. У шта верује ваша Група? Да ли она сматра да циљ оправдава средства? Да ли постоје околности у којима је за човека корисно да буде обманут?

Већина проповедника тешко да ће почети из рукава да вам излаже уче ње своје секте. Они су обучени да распаљују нашу знатижељу како би нас привукли себи кроз посећивање предавања, гледање филмова, учествовања у раду семинара. Такви одлично знају да ће на њиховој територији имати далеко веће могућности и начин да вас потчине утицају своје секте, па зато на улици не говоре много.

Ако „проповедник", чувши ваше питање, одбије да вам изложи основне поставке вероучења своје групе, будите сигурни да жели да нешто сакрије од вас. Он може да вам каже, рецимо, да се плаши да га не схватите погрешно, да не стекнете неадекватну представу о групи само због краткоће и несавршености његовог одговора. А свака ваљана верска организација у стању је да укратко изложи
основне поставке своје вере! Тоталитарне секте, међутим, уопште нису заинтересоване за то да ви одмах, без одговарајуће припреме, сазнате све у шта су дужни да верују њихови чланови, све оно што садрже њихови материјали „за интерну употребу".

Ако човек који вас врбује почне да вам излаже учење своје секте, не допуштајте му да се расплињава и да вас заварава терминима којима се исказује субјективна оцена: „добра", „узвишена", „часна",„истински хришћанска" итд. Све је то само још један покушај обмане и промене теме за разговор.Замолите проповедника да буде што конкретнији. Ако после извесног времена сазнате да је тумачењекоје вам је понуђено садржало значајне недостатке и искривљавања истине, имате пуно морално право да захтевате од мисионара да се удаљи. Секташи у таквим ситуацијама улажу максимум напора не би ли вас убедили да су том приликом били принуђени да вас само привремено обману (тј. да вам не саопште пуну истину), пошто сте се тада још увек налазили под утицајем средстава јавног информисања која су одвише утицала на вашу свест, тако да их не бисте саслушали уколико би они
покушали да вам све изнесу црно на бело. Немојте падати на тај аргумент, пошто он показује само једно: да организација која вас врбује држи да циљ оправдава средства. Ниједна угледна организација неће прибегавати лажима и обманама ради тобожње помоћи људима.

7. Уколико приступим вашој организацији, на који начин ћу моћи да изменим свој живот? Да ли ћу морати да напустим студије или посао, да ли ме очекује обавеза да у вашу корист жртвујем своју уштеђевину и своје власништво, да ради вас раскинем све везе са родбином и пријатељима ако наиђем на њихов отпор?

Ако је ваш саговорник члан тоталитарне секте, он ће вам највероватније казати да се од вас неће захтевати ништа или готово ништа, да ћете моћи и да наставите да водите свој уобичајени начин живота и да ћете чак успети да одједанпут постигнете све оно ка чему сте већ дуго тежили. Па ипак,овакво питање већини секташа веома је непријатно, оно их нагони да заузму одбрамбену позицију.
Због тога, чим поставите то питање, пажљиво пратите реакцију вашег саговорника. Када вам одговори, запитајте га чиме се он сам бовио пре него што је приступио секти, а чиме се бави данас.Дозволите себи и да искажете сумњу уколико он наступи са саморекламирањем да се тобоже бави једном веома ретком професијом или да студира на престижној високошколској установи. Поново га запитајте да ли је члановима његове организације допуштено да лажу.

Ако вам предложе да се упишете на бесплатан програм, корисно би било да што пре прецизирате да ли је тај програм заиста бесплатан, или бисте после почетног, уводног курса морали да платите наставак „школовања" по ценовнику који се повећава геометријском прогресијом. Исто важи и за рад под исувише повољним условима: тобоже, треба платити само приступни улог (завршити припремни курс који се плаћа, по „повољним" ценама набавити прву испоруку робе, и сл.). Знајте да у свакој пирамиди богатство стиче само њен врх.

8. Да ли се сматра да је делатност ваше организације спорна? Ако има оних који отворено
иступају против ње, које аргументе наводе?

Ово питање показаће вам колико је информисан ваш саговорник и у којој мери је спреман на отворени дијалог. Ако то питање поставите са наглашеном пристојношћу и са пријатељским осмехом,ма колико то звучало невероватно, често ћете добити овакав одговор: „Знате, има свакаквих чудака који тврде за нас да смо тоталитарна секта, да су свима нама испрани мозгови, неки нас називају зомбијима. Можете ли то уопште да замислите? Ево, зар вама, рецимо, личим на зомбија са испраним мозгом?" У таквој прилици умесно је поставити контрапитање: „А како би требало да изгледају зомбирани људи испраних мозгова? Како се они понашају?" Најчешће ће ваш саговорник осетити поприличну нелагодност, па, ако будете инсистирали да вам одговори, можете очекивати да ће се потрудити да што пре наће изговор да се удаљи.

9. Шта мислите о бившим члановима ваше организације?

Да ли сте некада имали прилике да озбиљно разговарате са бившим чланом ваше заједнице и саслушате разлоге због којих је
напустио организацију? Ако нисте, зашто је то тако? Зар вам ваша организација не допушта да контактирате са људима који су је напустили?Реакција на то питање откриће вам много тога. Ниједна угледна и ваљана организација не забрањује својим члановима да одржавају везу са онима који су је напустили, поштујући људску слободу, па према томе и слободу изласка из чланства. Ма колико та организација осећала жаљење због њихове одлуке, она их никада неће спречавати да је напусте. Али, за деструктивне култове то се не би могло казати. За њих су сви бивши чланови најљући непријатељи и издајници. Све секте својим члановима сугерирају да се таквих боје, да их избегавају, и чине све што је у њиховој моћи да спрече контакте са критичарима организације и са свима који су из ње иступили.

Многи искусни „мисионари" одговориће вам: „Разуме се, неки моји блиски пријатељи су напустили нашу заједницу". Међутим, ако затим замолите да вам испричају нешто детаљније о њима, опет ћете се суочити са обманом. Било би умесно запитати: „Које разлоге ти људи наводе када образлажу своју одлуку да иступе из редова ваше организације?" и „А да ли се сада, пошто су напустили заједницу, ти људи осећају срећнијим и задовољнијим?" Мало је проповедника који би вам понудили смислен одговор.