Житија Светих од аве Јустина Поповића

Страна 4 of 5 Previous  1, 2, 3, 4, 5  Next

Go down

Житија Светих од аве Јустина Поповића - Page 4 Empty Јануар

Порука  Чувар Православља on 17th October 2011, 21:49

9 Јануар

СТРАДАЊА СВЕТОГ МУЧЕНИКА

ПОЛИЈЕВКТА


У време римских царева Декија и Валеријана[1] беху у јерменском граду Мелитини два честита официра: Неарх и Полијевкт. Они се спријатељише, и њихова међусобна љубав беше тако велика, да се таква не налази ни међу једнокрвном браћом. Сваки од њих сматраше да му је живот и дисање у пријатељу. Неарх беше хришћанин, врло побожан и закону Господњем одан. А изврсни Полијевкт беше по вери незнабожац и светлошћу истине још не просвећен, ма да држаше хришћанске обичаје и украшаваше себе сваком врлином. И по свему беше родна маслина. Само му једно недостајаше: још не беше у дому Божјем. Неарх се стараше да га приведе хришћанској вери: често му је читао Свето Писмо и говорио о једином истинитом Богу, а разоткривао ништавност и гадост идолопоклонства. Али још не беше дошао, Богом предназначени, час његовог обраћења и спасења.

Утом ce поче по трговима и раскршћима читати безбожна заповест незнабожних царева, да се сви морају клањати њиховим гадним боговима; а ко се нађе до тако не чини, биће подвргнут различитим мукама и смртима. Тада се Неарх, као верни слуга Христов, поче припремати за смрт, али беше у великој тузи због друга свог Полијевкта што није успео да га преведе у хришћанску веру. Помишљаше да ће се Полијевкт уплашити царске заповести и претње, и остати до краја у незнабожачкој вери, и тако не кренути путем спасења. Веома тужан и жалостан због тога, он потајно плакаше над пропашћу брата, и много се измени у лицу, и приметно беше забринут и утучен. Када Полијевкт виде свога друга тако утучена, питаше га шта му је. Али му он не хтеде казати. To ожалости Полијевкта, јер му беше тешко да гледа друга свога тужна и утучена. И још више навали на Неарха молбама и питањима: Да те ја нечим не увредих? који ли је то мој грех према теби? шта сам то тако страшно учинио, те нећеш другу свом да опростиш? - A Heapx дубоко уздахну, и са очима пуним суза, рече: Друже, утучен сам, и душа ми се кида када помислим да ће наша љубав и пријатељство бити уништени. - Ове речи као нож ранише Полијевктово срце, и он рече: Брате, како је то могуће? Зашто говориш такве безнадежне речи? Како ће наша љубав бити уништена, када нас ни смрт раставити не може? - Неарх на то рече: To je оно, премили мој друже, што ме веома жалости, и гуши ми дух и душу. Јер растанак наше љубави тежи ми је од природне смрти. - А Полијевкт, не схватајући још о чему је реч, устаде брзо, и нежно загрливши друга, свесрдно га мољаше: Реци ми, Неарше, реци отворено, и објасни ми о каквом то растанку нашем говориш, јер ми твоје ћутање пада врло тешко. Ако и сада оћутиш и не кажеш, онда ћеш твога Полијевкта зачас видети где лежи на земљи мртав и без даха.

Тада Неарх поче говорити: Премили Полијевкте, та царска заповест, коју свуда објављују, раставиће нас и одвојити једног од другог, јер ја сам хришћанин, а ти незнабожац, и када мене поведу на смрт, ти ћеш ме се одрећи, и оставити ме. - Када то чу, благоразумни Полијевкт одмах разумеде шта Неарх хоће и, просвећен благодаћу Божјом, он стаде мислити на божанске ствари. Сети се виђења које је имао пре неколико дана, и рече: He бој се, мили мој друже Неарше! Ми се никада растати нећемо, јер у сну видех Христа, коме ти служиш, како приђе мени, скиде с мене моју одећу, и обуче ме у другу одећу, нову, веома скупоцену и прекрасну; њену вредност и лепоту немогуће је исказати; петље те одеће беху златне; па још ми даде и крилатог коња.

Чувши то, Heapx ce обрадова, и даде се на тумачење виђења: скидање старе одеће и облачење у нову означава промену живота на боље; треба да напустиш безбоштво јелинско и да се побожном вером обучеш у Христа; а крилат коњ означава брзо трчање к небу. И рече Полијевкту: Ето, већ си познао Христа, истинитог Бога. - Полијевкт одговори: А када Га то ја нисам знао? Зар нисам горео срцем, када си ми ти о Њему причао? И када си ми читао Свето Еванђеље, нисам ли се дивио речима његовим? Мени је једино недостајало име хришћанин, а усрђем и вољом ја сам био хришћанин, јер сам свагда жељно помишљао да напустим ништавне идоле и постанем слуга Христу Господу. Шта ово радимо, Неарше? Зашто јавно не покажемо нашу веру у Христа и наше исповедање Христа?

Слушајући са великим задовољством Полијевктове речи, Неарх се радоваше у души. Но бојећи се да Полијевкт не почне жалити за имањем, за женом, за децом, или за својим здрављем, стаде говорити с њим о таштини овога света и казивати му невидљива блага и славу на небесима. За мене, Полијевкте, - рече Неарх, - ни богатства, ни слава, ни војне почасти, нити ишта земаљско није узвишеније и пожељније од живота у Христу Исусу. Само Њега желим, а све остало за мене је ситно и ништавно.

- А Полијевкт, као кушајући га, рече: Зар не волиш своје садашње почасти које имаш у војсци? - Неарх одговори: Мислим да још не знаш, Полијевкте, истинску почаст и славу и непролазно блаженство, које Христос Господ уготови слугама својим.

- Полијевкт рече: Ти сматраш да ја незнам за славу и почаст и блаженство што су у Христу на небесима; a ja сматрам да сам те већ претекао на путу ка небу, јер сам, као што ти рекох, у виђењу добио царски плашт небески. Него, молим те, реци ми ово: Може ли се без хришћанских светих тајни доћи Христу и бити његов војник? Неарх одговори: He сумњај у то, верни друже, јер ни пред ким који My ce обраћа, Он не затвара врата милосрђа свог. И онима који су последњи дошли у виноград Он даје исту награду као и онима који су цео дан радили. Тако, распетом разбојнику Он отвори рај, и за мало исповедање даде му велику награду, за коју други много зноја пролише. - Чувши то, Полијевкт рече: Нека је слава Христу, истинитоме Богу! Ево, од овога часа напуштам све таштине овога света, и изјављујем да сам слуга Христов, и послужићу My како је Њему воља. Идем дакле да прочитам царску заповест, издату против хришћана и против Господа и Бога мог Исуса Христа.

Пошто то рече, отиде на трг, прочита царски указ, пљуну на њега пред свима, и исцепа га на комаде. У том виде где носе идоле у идолиште и људе како им се клањају, и најпре исмеја безумље паганско. Затим пође идолима као да им се поклони, и кад дође до њих, поче их редом дохватати, и ударати о земљу, и као крчаге разбијати у парампарче. И тако уништи дванаест незнабожачких богова. У то наиђе отац његове жене, Феликс који беше постављен од царева да мучи хришћане. Када он виде како Полијевкт разбија богове њихове, ожалости се веома, и зајеца говорећи: Тешко мени, јер се лишавам деце своје, ја који сам досада био чувен због деце, сада изненада остајем без деце! Јер нико ни од богова ни од људи неће имати милости за мог Полијевкта који ово учини. - А Полијевкт, ликујући што је поразбијао бездушне идоле, рече своме тасту. Што се узбуђујеш, оче? Ето, ја сада очигледно показах, колико су немоћни богови ваши. И ако их још имате, нека их донесу овде; и видећеш како ће их слуге Христове попљувати. - Феликс рече: Свемоћни цареви наши наредише да такве одмах убијамо, и ти си већ осуђен на смрт, јер ти погибија претстоји, и друкчије не може ни бити, јер се царска заповест ни на који начин не може изменити. Но учинићу ти толико, да отидеш дому свом и опростиш се са женом својом и децом. А светитељ рече: Каква туга за женом и децом, када не марим ни за чим земаљским, него иштем небеско, и мислим на непролазно. Ако кћи твоја хтедне поћи за мном, биће блажена; ако ли не хтедне, онда ће несрећна зло пропасти с вашим боговима. - Чувши то, Феликс плакаше за зетом својим, и говораше: Тешко мени, мили мој сине Полијевкте, јер и тебе обману чаробњачка сила Христова. - А свети Полијевкт рече: He кријем ово. Он ме позва познању истине, јер ме Он својом свемоћном десницом божанском изведе из таме на светлост, из смрти у живот, и од заблуде упути на прави пут, и удостоји ме да се назовем и будем његов војник.

Када то светитељ рече, војници га дохватише, и бише га по устима. А он и не обрати пажњу на то бијење. Уто дође и жена његова, и плакаше за њим заједно са оцем својим Феликсом. А светитељ говораше тасту своме: Неправедни служитељу поганих идола, зашто се трудиш да ме својим лукавим сузама и сузама кћери твоје одвратиш од вере Христове? Зашто плачеш за Полијевктом, када треба да много више плачеш за собом, јер ћеш бити предан вечном огњу зато што служиш пролазним царевима? - А жена светитељева, Павлина, јецајући говораше му: Шта то би с тобом, драги мој мужу, Полијевкте? Како се превари и шта те побуди да разбијеш дванаест богова наших? А свети јој одговори смешећи се: Када ја један победих и разлупах дванаест богова твојих, онда ти већ немаш коме да прибегнеш, остала си без богова. Послушај ме, Павлино, и познај јединог истинитог Бога, који је на небу, и Њему се поклони, и постарај се да овај привремени живот промениш за вечни. - Док ово и много друго светитељ говораше жени, многи од нехришћана који ту стајаху бише тронути сладошћу његових речи, и познаше истину, и обратише се Христу.

Скупише се и градске судије са свима саветницима. И изведоше светог Полијевкта на суд. Потрудише се да га најпре ласкама, а затим претњама, врате опет злочестивом идолопоклонству. И кадахвидеше да је све то узалуд, донеше смртну пресуду да буде мачем погубљен. А светитељ иђаше на смрт с радошћу неисказаном, и казиваше народу који иђаше поред њега, да разговара с неким пресветлим младићем, који га крепљаше и говораше му да заборави све светско. И нико не могаше, осим светог мученика, видети тог младића. А кад мученик угледа међу народом блаженог Неарха, друга свог, и по Богу оца, довикну му: Спасавај се, мили друже мој; сећај се савеза љубави утврђеног међу нама! - To беху његове последње речи. Онда преклони под мач свету главу своју, и крсти се у својој сопственој крви, јер би посечен за Христа Исуса, године 259.

Овај свети Полијевкт би први мученик у јерменском граду Медитини - на умножење земаљске а на попуњење небеске Цркве, a y част и славу Христа Бога, који је глава небоземне Цркве, коме са Оцем и Светим Духом приличи свака част и слава кроза све векове, амин.

НАПОМЕНЕ:

1.Римски цар Декије царовао од 249 - 251. године; Валеријан царовао од 253. до 259. године.

Назад на врх Go down

Житија Светих од аве Јустина Поповића - Page 4 Empty Јануар

Порука  Чувар Православља on 17th October 2011, 21:52

9 Јануар

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ

ЕВСТРАТИЈА ЧУДОТВОРЦА



Овај преподобни Евстратије беше од Тарса[2]. Син побожних и богатих родитеља, Георгија и Мегете, који живљаху почетком деветога века. Добро васпитан од својих родитеља. Када напуни двадесет година, овладан божанском љубављу, остави родитеље и побеже на гору Олимп[3]. Тамо отиде у манастир Агавријски, у коме засијаше подвижништвом и врлинама два стрица његове мајке, Василије и Григорије. Григорије беше игуман те обитељи. Они га примише и постригоше за монаха. И прохођаше многотрудни живот монашки. Остваривши своју жељу, он служаше свој братији радосним срцем и смиреним духом. У мислима његовим не беше ништа од овога света, а имађаше само једну власеницу и један огртач од овчије вуне, на којима се одмараше. А одмарао се где било, и то мало, пошто није имао одрећено место за спавање. За седамдесет и пет година свога подвижничког монаховања није никада спавао лежећи, нити је легао на леву страну. А када споменути игумани манастира скончаше, братија умоли овог великог Евстратија, те се он прими за игумана.

А када се звероимени Лав Јерменин[4] поврати као победилац из рата са Бугарима, устаде против благочестивог цара, Михаила, лиши га жене и деце, ошиша га, окова и посла у прогонство на острво Проти близу Цариграда. Овај свирепи Лав се труђаше да поново распири иконоборску јерес која се пре доста година беше угасила. Тада сви хришћани напуштаху своје домове и бежаху. Тако и преподобни Евстратије, по савету преподобног Јоаникија Великог[5], напусти свој манастир на Олимпу и повуче се у своју постојбину. И живљаше по пустињама и горама док не погину злочестиви цар. После његове погибије, Црква опет успостави своју красоту поштовањем и поклоњењем светим иконама, за владе Михаила и Теодоре, 843 године. Тада се и преподобни оци вратише у своје манастире. Поврати се и свети Евстратије у свој манастир.

И по цео дан заједно са братијом ревносно рађаше телесне радове, a пo целу ноћ провођаше у молитви и поклонима. Но не само то, него и молитва беше непрестано у устима његовим. Јер кад су се у цркви вршиле прописне службе, он је од почетка до краја непрестано говорио у себи: Господе помилуј!

Починио је толико чудеса, да их је немогуће описати. A то је добио од Бога као најсигурнији знак да је угодио Богу. Када је пак хтео да отиде Господу, овај свети дозва све потчињене му монахе и рече: "Браћо и оци, време живота мог стиже крају. Молим вас, децо моја мила, чувајте предања која примисте, знајући да су све ствари овога света привремене и ништавне, а онога света - вечне и непролазне. Стога се трудите, децо моја, да се удостојите удела спасених". Рекавши то, помоли се, закрсти их, и подигавши очи к небу, рече: "Господе, у руке твоје предајем дух свој". И заспа сном покоја у Господу, пошто проживе пуних деведесет и пет година.


НАПОМЕНЕ:

2.Главни град југоисточне покрајине Мале Азије - Киликије.
3.Олимп - у Витинији, северозападној покрајини Мале Азије. На тој гори било много манастира.
4.Византијски цар, иконоборац, царовао од 813. до 820. год.
5.Преподобни Јоаникије Велики, чувени подвижник Олимпа Витинијског, беше ученик преподобног Евстратија. Празнује се 4 новембра.

Назад на врх Go down

Житија Светих од аве Јустина Поповића - Page 4 Empty Јануар

Порука  Чувар Православља on 17th October 2011, 21:53

9 Јануар

СПОМЕН СВЕТОГ ПРОРОКА САМЕЈА



Свети пророк Божји Самеј родио се у Силому за царовања Соломонова. Одвратио од братоубилачког рата цара Ровоама. У Светом Писму стоји: Дође реч Божја Самеју, човеку Божјем, говорећи: Кажи Ровоаму, сину Соломонову, цару Јудину, и свему дому Јудину и Венијаминову и осталоме народу, и реци: Овако вели Господ: не идите, и не бијте се с браћом својом, синовима Израиљевим; вратите се свак својој кући, јер сам ја наредио тако да буде. И они послушаше реч Господњу и вративши се отидоше како Господ рече (3 Цар. 12, 22-24).

Пете године царовања Ровоамова би најезда мисирског Фараона Сисака на царство Јудејско, зато што Ровоам и сав Израиљ с њим, остави закон Господњи. Огромна војска Фараонова заузе све тврде градове Јудине и дође до Јерусалима. Тада пророк Самеј дође к Ровоаму и кнезовима Јудиним, који се беху склонили од непријатеља у тврђаву престонице, и објави им: Овако вели Господ: ви остависте мене, зато и ја остављам вас у руке Сисаку (2 Днев. 11, 1.5). Када то чуше, цар и кнезови Израиљеви се понизише, и рекоше: Праведан је Господ (тамо: 11, 6). После тога Самеју, човеку Божјем, би ново откривење, јер Господ му рече: Понизише се, нећу их сатрти него ћу им сада дати избављење, и неће се излити јарост моја на Јерусалим преко Сисака. Ипак ће му бити слуге да познаду шта је мени служити, а шта служити царствима земаљским (тамо: 11, 7-8). Пророкова се реч испуни.



Назад на врх Go down

Житија Светих од аве Јустина Поповића - Page 4 Empty Јануар

Порука  Чувар Православља on 17th October 2011, 21:54

9 Јануар

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ

ПЕТРА

епископа Севастијског



Свети Петар беше брат светог Василија Великог, најмлађи у оца и мајке. Око његовог васпитања се нарочито старала његова сестра Макрина. Благодарећи томе, он узиђе на велику висину врлине. Поставши архиепископ Кесаријски, свети Василије посвети Петра најпре за презвитера, затим за епископа у Севастији. Као епископ, свети Петар учествовао на Другом Васељенском Сабору у Цариграду 381 године. Упокојио се крајем четвртог века.

Назад на врх Go down

Житија Светих од аве Јустина Поповића - Page 4 Empty Јануар

Порука  Чувар Православља on 17th October 2011, 21:58

9 Јануар

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ

ФИЛИПА

митрополита Московског



Свети Филип се родио 11 фебруара 1507 године у Москви од побожних и племенитих родитеља, из славне лозе бољара Количевих. Отац му Стефан спадао је у бољаре блиске великом кнезу Василију Јовановичу; а побожна мати његова Варвара оконча дане своје као монахиња са именом Варсонофија. За њихов побожан врлински живот Бог их благослови добрим плодом: од њих се роди блажени Филип, који на светом крштењу доби име Теодор. Родитељи га васпитаваху у свакој побожности. Када он мало поодрасте, они га дадоше да учи књигу. Особито приљежан, он напредоваше у учењу, туђећи се у исто време игара и забава својствених дечијем узрасту. На тај начин Теодор за кратко време изучи сву књижну мудрост и навикну на душекорисно читање. Родитељи се радоваху због таквог владања његовог. После извесног времена Теодору одредише "отроке"[6] да га уче јахању. Али он ни најмање није марио за то, претпостављајући јахању читање књига, у којима је налазио житија светих и вредних дивљења мужева, и кроз то се учио усавршавању у врлинама. Потом га стадоше учити у војничкој вештини. Али и то не измени побожно настројење његове душе; он избегаваше своје вршњаке и њихов лакомислени живот, те су се многи чудили таквој побожности његовој.

После смрти великога кнеза Василија Јовановича[7] скиптар царства прими његов син, велики кнез целе Русије Јован Васиљевич[8]. У то време Теодор, већ пунолетан, би узет на двор у царску службу и задоби љубав и благовољење малолетног кнеза Јована Васиљевича. Но Теодор није дуго службовао на двору. Стојећи једном, као младић тридесетих година, у цркви на светој литургији, он чу где свештеник чита из Еванђеља: Нико не може два господара служити (Мт. 6, 24). Поражен овим речима, он размишљаше у себи како се оне и на њега односе, и донесе одлуку да напусти световни живот. Опоменувши се Соловецког манастира[9] и да се тамо монаси добро подвизивају, он се реши да се удаљи тамо. Пошто сатвори молитву пред светињама, са сузама припадајући к чудотворним ракама светих, Теодор целива свете мошти и са молитвом крену на пут, тајно од свих, оставивши царски двор, завичај и рођаке и поневши само најнеопходнију одећу. To je било половином 1537 године.

Најпре Теодор дође у крајеве Великог Новгорода, код језера Оњега. Тамо се он настани у насељу Хижах код једног сељака. Видећи да је Теодор добре нарави и смирен, домаћин му повери своје овце да их пасе. Тако Бог одреди да он пре словесних оваца пасе добро бесловесне овце. Међутим, родитељи га свуда тражаху по градовима; и не нашавши га нигде, они много плакаху за њим. А благочестиви јуноша, проживевши не мало дана у споменутом насељу, удаљи се одатле на Соловецко острво. Тамо га прими игуман Соловецког манастира, и одреди му да ради манастирске послове. А он, оградивши себе страхом Божјим, са усрђем и смирењем испуњаваше у простоти срца све што му наређиваху да ради. Секао је дрва, копао у градини, преносио камење, понекад износио помије на леђима, и обављао друге, још теже послове. Много пута дешавало му се да га неки монаси вређају, па чак и бију, но он се никада није гневио, и с радошћу и смирењем подносио је све; и нико није знао ко је и откуда је.

Прекаливши се тако у трпљењу, Теодор моли игумана да га постриже у монаштво. И би пострижен у монаштво, добивши име Филип. Онда га дадоше у послушање једном опитном монаху, коме беше име Јона, који га упути на сваку врлину. Потом га игуман посла у кујну. И тамо он смирено рађаше за братију, ложећи ватру и цепајући дрва. Провевши доста у том послушању, Филип би преведен у манастирску ковачницу, где се ревносно труђаше, носећи дрва и воду. И сви који рађаху у ковачници хваљаху га за његове трудове. Тада, избегавајући славу, он се удаљи из манастира у пустињу. И тамо, уперивши ум свој ка Богу, он непрестано провођаше време једино у молитвама.

Пошто се тако подвизавао дуго у пустињи, у шумама Соловецким, свети Филип се поново врати у манастир на своје пређашње послове. Видећи га толико усавршена у монашким подвизима и украшена дубоким смирењем, игуман Алексије се веома тешаше њиме и држаше га поред себе као свог помоћника, поверивши му надзор над почетним послушницима. Све то Филип обављаше с ревношћу, и у тим трудовима проведе девет година, помаган молитвама и благословом свог игумана.

Потом се игуман Алексије због старачке немоћи одрече управљања манастиром и, на савет братије, постави светог Филипа за игумана. To би 1548 године. Но светитељ, иако прими управу, ипак ни најмање не измени пређашњи начин свога живљења. Напротив, он још више појача своје подвиге и предаде се већим трудовима телесним. А када виде да га због тога хвале и цене, он то сматраше као штетно, јер од младости беше украшен смирењем. Зато остави игуманство и понова се удаљи у пустињу, долазећи у манастир само ради причешћивања чесним Телом и Крвљу Христа Бога нашег. Манастиром стаде управљати ранији игуман Алексије, који се након пола године после тога упокоји. Тада, на молбу братије, свети Филип се понова прими игуманства. Он се предаде још већим подвизима, и постиже још веће савршенство у врлинама. А Соловецка обитељ у време његове управе цветаше и напредоваше.

У току свог осамнаестогодишњег управљања Соловецким манастиром, свети Филип га потпуно обнови: подиже у њему две камене цркве - Успења Пресвете Богородице и Преображења Господњег, заведе звона, сагради за братију двоспратне и троспратне конаке и болницу, умножи и поправи варишта за со - главни извор манастирских прихода, направи воденице на води, начини тор за овце и јелене, веза језера каналима и исуши ритове, просече пролазе и путеве по шумама.

Међутим слава светог Филипа дође до цара и кнеза Јована Васиљевича. У то време митрополит целе Русије Атанасије остави престо[10]. Цар зажеле да на престо Руске митрополије буде доведен свети Филип, и позва светитеља у Москву на духовно саветовање. Но у то време настадоше у народу немири и нереди. На двору међу бојарима отпочеше свађе, опака непријатељства и сваковрсна међусобна рађења о глави. To потстаче цара на силан гнев и јарост. Због страшних клевета бојарских цар се стаде плашити чак и најоданијих слугу својих, најближих рођака и пријатеља својих, гледајући у њима своје непријатеље и заверенике. И цар раздели државу у два дела установивши норочите телохранитеље своје - "опричнике", који беху поред цара и сачињаваху засебну управу[11]. Опричници злоупотребљаваху дату им власт, угњетаваху народ, отимаху имовину, пропраћајући своје пљачке убиствима и мучењима. А цар је веровао у њихову верност и оданост, те за њих није било суда.

Управо у то време цар и позва светог Филипа из Соловецког манастира. Када светитељ дође, цар га с чешћу прими и каза му да жели да га види на митрополитском престолу. По смирењу свом, преподобни Филип одбијаше тако високи чин. И говораше цару: He могу примити на себе дужност која превазилази моје моћи. Отпусти ме, Господа ради, зашто малој лађи поверавати велики терет? А када цар и даље настојаваше, светитељ изјави да ће испунити цареву жељу, ако он укине опричнину, од које пати Руска земља. Цар одговори да је опричнина потребна за цара и царевину, пошто се кују завере против њих. Светог Филипа онда умолише да се због тога не одриче митрополитског престола, Него да се са царем саветује, као што су се саветовали ранији митрополити. Осигуравши на тај начин право својој савести да се заузима за невино гоњење и да говори еванђелску правду, свети Филип уступи царевој жељи и би узведен на митрополитски престо.

У прво време све беше мирно; цар уважаваше светитеља и указиваше му своју благонаклоњеност. Али затим, када зверства опричника достигоше врхунац, блажени Филип стаде молити цара да обустави зверства опричника, и изобличавати самога цара за његове свирепости. Цар се страховито разјари на светитеља, претећи му мучењем и прогонством. Али он, остајући непоколебљив и чврст као дијамант, не обазираше се на цареве претње и не престајаше говорити истину, јавно иступајући против цара и опричника. На жалост, и међу духовним лицима нађоше се издајице, који су се старали само како ће угодити цару. Архиепископ новогородски Пимен, и неки други са њим[12], и заједно са царским саветницима Маљутом Скуратовим[13] и Василијем Грјазним[14] и њиховим једномишљеницима, измишљајући разне сплетке против светитеља, стараху се да га збаце с престола и наговараху цара да не напушта своју намepy. Ho цар није желео да једноставно смакне митрополита Филипа са митрополитског престола. Кратко време после тога, на доставу лажних сведока цар посла у Соловецки манастир суздаљског епископа Пафнутија и кнеза Василија Темкина да испитају какав је био ранији живот митрополита Филипа.

Стигавши у Соловецки манастир, изасланици стадоше се старати да раде онако како би угодили цару. Једне од монаха ласкама и митом, друге - обећавањем виших духовних одликовања, треће - претњама, придобише да говоре клевете против светитеља. Оне пак чесне старце који говораху истину о преподобном Филипу, тешко избише, наређујући им да говоре мрске ствари о светитељу. Но они, испуњени побожности, сва злостављања примаху с радошћу и једним устима продужише говорити истину о блаженом Филипу, да је житије његово у обитељи било беспрекорно, по Богу. Али царски изасланици не хтедоше о томе ни да слушају, него, урадивши оно што им је било потребно, вратише се у Москву. При томе они поведоше са собом соловецког игумана Паисија, коме обећаше епископски чин, и друге клеветнике који лажно сведочаху против светог Филипа.

Одмах би сазван сабор да суди светитељу. Клеветници из Соловецког манастира поднесоше цару своја лажна сведочанства написмено изложена. Цар, видевши писмена сведочанства против Филипа, која му беху по вољи, нареди да се гласно прочитају. После тога лажни сведоци стадоше и усмено клеветати светитеља. Светитељ се није правдао, и стао је скидати са себе знаке достојанства[15], но цар нареди да чека одлуку суда.

Сутрадан, осмога новембра 1568 године, када свети митрополит Филип чинодејствоваше у Успењској саборној цркви, цар посла тамо свога бојарина Алексеја Басманова са великим бројем опричника. Ушавши у цркву, Басманов нареди да се гласно пред целим народом прочита судска пресуда о свргнућу митрополита. Затим се опричници као дивље звери бацише на светитеља, свукоше му архијерејско одјејање, па му обукоше просту, одрпану монашку расу, и срамно истераше из цркве, натоварише на сељачке саонице, и одвезоше у Богојављенски манастир, грдећи га и бијући га. Ту свети митрополит, стављен у тешке окове проседе у смрдљивој тамници целу недељу, мучен глађу. Потом би превезен у манастир светог Николаја Чудотворца, такозвани Стари. Незадовољан страдањем светог Филипа, цар подвргну мукама и смрти бојарску децу која беху код њега на служби; од рођака његових Количевих он погуби десеторицу једног за другим. Главу једнога од њих, Ивана Количева, кога је Светитељ нарочито волео, цар посла светитељу у тамницу. Светитељ се поклони пред њом до земље, благослови је, с љубављу целива и даде доносиоцу.

Потом, на цареву жељу, свети Филип би протеран у тверски манастир Отреч, при чему претрпе многа зла од спроводилаца. Прође око година дана, откако се светитељ нахођаше у заточењу, злостављан од чувара на разне начине. У то време цар, путујући у Новгород и приближавајући се к Тверу, опомену се светог Филипа, па посла к њему гореспоменутог Маљуту Скуратова. Овај изненада уђе у келију светитељеву. Међутим светитељ још на три дана пре тога говораше присугнима: "Ево приближује се крај мога подвига", - и причести се, чесним и животворним Тајнама Христа Бога нашег.

Ушавши у келију светог Филипа, Маљута Скуратов са притвореним страхопоштовањем паде пред ноге светитељу и рече: "Свети владико, дај благослов цару да иде у велики Новгород". Али светитељ одговори Маљути: "Чини што хоћеш, но дар Божји не добијају на превару". - Тада бездушни зликовац удави праведника јастуком. To би 23 децембра 1569 године. Но ускоро непријатеље светога митрополита постиже казна Божја. Цар, увидевши своју неправичност према светоме мужу и лукавство њихових непријатеља, посла их на заточење по разним манастирима, а неке од њих предаде на смрт. Архиепископ новгородски Пимен би скинут са престола на две недеље после кончине светог Филипа и подвргнут најстрашнијим поругама; после тога би заточен у Веневски манастир, где ускоро и сконча. Царев љубимац Маљута Скуратов убрзо после свог злочина би убијен код града Торжка од заробљених Кримљана, при чему се сам цар једва спасе смрти. Игуман Паисије би заточен на Валаамском острву и тамо умре; монах Зосима и десет других монаха, који су клеветали светог Филипа, беху разаслати по разним манастирима. А таква иста казна Божја постиже и неке друге непријатеље светитељеве.

По смрти Цара Јована Васиљевича, престо руске царевине заузе његов син, цар и велики кнез Теодор Јованович. У седмој години његова царовања, а у двадесет првој по престављењу светога Филипа, игуман Соловецквг манастира и братија обратише се молбом цару, да нареди да се тело светитељево пренесе из манастира Отреча у Соловецки. Цар им даде дозволу, и они нађоше тело светитељево читаво и неповређено, тако да се трулеж не беше коснула чак ни одеће његове, а од светих моштију његових потече миро и испуни ваздух миомиром. Монаси чесно пренеше тело светога Филипа у свој, Соловецки манастир, и погребоше на оном месту које сам светитељ беше ради тога припремио[16]. За царовања цара Алексија Михаиловича[17], нетљене мошти светог митрополита Филипа бише с чешћу пренете новгородским митрополитом Никоном[18] из Соловецког манастира у првопрестолну Москву и положене у нови кивот у Успенској саборној цркви, где и сада почивају откривене[19].

Богу нашему слава, сада и увек и кроза све векове, амин.

НАПОМЕНЕ:

6.У старој Русији отроцима су се називали млађи чланови кнежеве свите, затим уопште поверљиви службеници поред кнеза, искусни, и већином вични војништву. И бојари су имали отроке.
7.Василије IV Јованович, велики кнез Московски од 1505-1533 г.
8.Јован IV Васиљевич Грозни, од 1533. г. велики кнез Московски; године 1547. узео титулу цара и царовао до 1584. године.
9.Соловецки манастир је ставропигијски; налази се на крајњем северу, на Соловецком острву у Белом Мору, на 307 километара од Архангелска; постоји од XV века; од самог оснивања прочуо се строгим подвижннчким животом својих монаха.
10.Митрополит Атанасије био на престолу митрополитском од 1564. до 1566. год.
11.Опричници су били изабрани између кнезова, племића и бојарске деце; имади су своје засебне спахилуке; за њихово издржавање били су одређени чак посебни градови; опричници су имали нарочита права и привилегије. А друга део Русије добио је назив "земшчина" и дата на управу земљепоседничким бојарима ради отправљања општих послова државних и народних.
12.Такви беху: епископ суздаљски Пафнутије, епископ рјазански Филотеј, и нарочито протојереј Благовештењске саборне цркве Евстатије, царев духовник, кога св. Филип беше ставио под забрану због неких кривица, и који је непрестано, тајно и јавно клеветао митрополита код цара.
13.Маљута Скуратов Бјељски - дворјанин, омиљени опричник цара Јована IV Грозног; одликовао се свирепошћу и учествовао скоро у свима злочинима Грозног. Спомен Маљуте Скуратова и његових злочина сачувао се у народним песмама, па је чак и само име његово постало погрдно име за злочинце.
14.Омиљени и поверљиви опричник цара Јована IV Грозног.
15.На безочне клевете Паисијеве првосвештеник му кротко примети: "Чедо, што сејеш, то ћеш и пожњети". Затим, обраћајући се цару и целом сабору, он изјави да се уопште не боји смрти и да радије воли умрети као невин мученик, него да у својству митрополита ћутке трпи cтpaхоте и безакоња садашњег времена. После тога он стаде скидати са себе бели клобук и мандију.
16.To би 1591. год. Тело св. Филипа би најпре положено испод паперте храма који је он подигао, где је он, као игуман соловецки, сам себи ископао гроб упоредо са гробом наставника свог старца Јоне, a у год. 1646. оно би пренето у сами храм.
17.Царовао од 1645-1676. године.
18.Касније знаменити патријарх Сверуски, исправитељ богослужоених књига и обреда.
19.Ово преношење чесних моштију св. Филипа извршено je y год. 1652. Спомен преноса празнује се 3. јула. Осим тога, спомен светог Филипа празнује се још 5. октобра заједно са споменом светитеља Московских: Петра, Алексија и Јоне.


Назад на врх Go down

Житија Светих од аве Јустина Поповића - Page 4 Empty Јануар

Порука  Чувар Православља on 17th October 2011, 21:58

9 Јануар

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ

АНТОНИНЕ


Пострадала за Христа у Никомидији потопљена у море.

Назад на врх Go down

Житија Светих од аве Јустина Поповића - Page 4 Empty Јануар

Порука  Чувар Православља on 17th October 2011, 21:59

9 Јануар

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА

ЛАВРЕНТИЈА


Гоњен од идолопоклоника овај свети мученик, пореклом са Запада, засија као звезда у добром подвигу за Христа и би украшен венцем мученичке славе.

Назад на врх Go down

Житија Светих од аве Јустина Поповића - Page 4 Empty Јануар

Порука  Чувар Православља on 19th October 2011, 18:58

10 Јануар

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ

ГРИГОРИЈА

епископа Ниског


Овај свети Григорије беше млађи брат светог Василија Великог. Родио се око 335. г. у граду Неокесарији у Понту у оној истој благочестивој породици из које су изашли још многи други светитељи Божји. Прву науку учио је код свога старијег брата Василија, а затим је прошао и све светске и духовне науке. Оженио се побожном девојком Теосевијом и био посвећен за чтеца божанских књига у Цркви Божјој. Касније му дође мисао да се посвети позиву светског ритора, но по савету светог Григорија Богослова, друга Василијевог и његовог, одбаци ту мисао и, шта више, отиде те се замонаши код свога брата Василија на реци Ирису у Понту, а блажена му супруга Теосевија постаде ђакониса. Ову блажену Теосевију, која се ускоро затим упокоји, многим похвалама увенча свети Григорије Богослов (у писму упућеном Григорију), називајући је "сестром" Григоријевом и својом, похвалом Цркве и украсом Христовим.

По избору светог Василија за архиепископа Кесаријског, би изабран и свети Григорије у јесен 371. год., за епископа у малом кападокијском граду Ниси, да би уједно подржао и свога брата у одбрани Православне вере и Цркве. Свети Григорије мудро управљаше Црквом Христовом, а нарочито беше славан беседник и изврстан хришћански философ. Ревнујући за Православну веру он изазва против себе гоњење од стране аријанаца, који се у време цара Валента беху поново осилили. Ови јеретици успеше да збаце светог Григорија са епископске столице (375 г.), на коју се светитељ поново врати тек по смрти цара Валента 378 године. По смрти брата му Василија, великог поборника Православља, свети Григорије преузе на себе богословску догматску борбу против јеретика Евномија, крајњег аријанца, и зато писаше знамените богословске књиге у одбрану Православне вере у Свету Тројицу. Учествовао је затим на сабору у Антиохији 379. г. са светим Мелетијем Антиохијским. Од православних би изабран за архиепископа у Севастији (380. г.), те је управљао и том Црквом неколико месеци до избора новог православног епископа. Када за царовања Теодосија Великог би сазван у Цариграду Други Васељенски Сабор 381. године, против аријанаца и духоборачке јереси Македонијеве, на њему узе активног учешћа и свети Григорије. Са осталим светим Оцима, поборницима Православља, изложи никејско-цариградски Символ Вере, и би увршћен у "изабране оце" Цркве, општење са којима беше знак и доказ православности. Када се на истом Сабору упокоји председавајући Сабора - свети Мелетије Антиохијски, би одређен од Сабора свети Григорије да му одржи надгробно похвално слово. После II Васељенског Сабора узимао је учешћа још на неколико Сабора држаних у Цариграду. Иза себе остави многе богословске и подвижничке књиге, корисне Цркви светој и вернима за живот и благочешће. Упокојио се око 395. године. По изгледу личио на свог брата Василија, само био нижег раста и просед.



Назад на врх Go down

Житија Светих од аве Јустина Поповића - Page 4 Empty Јануар

Порука  Чувар Православља on 19th October 2011, 18:59

10 Јануар

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ

ДОМЕТИЈАНА


Овај угодник Божји роди се у време Јустина Млађег[1] од побожних и богатих родитеља, Теодора и Евдокије. Пошто изучи световне науке, он се ожени, али му жена убрзо умре. Он се одмах са великим усрђем одаде духовној философији; из љубави према Богу напусти свет, и у подвижништву провођаше свој живот. А кад му би тридесет година, по Божјој вољи поставише га за епископа свете Цркве у Мелитини[2]. Сјединивши световну образованост са подвижничким животом, он беше не само добри пастир своме стаду него светило и помоћ и другим људима, нехришћанима, јер промишљаше о општем добру. Много пута га је цар Маврикије[3] слао у Персију ради народних послова, и са персијским царем Хозројем учвршћивао мир између Грка и Персијанаца. А када неки кнез Варам, устаде против персијског цара Хозроја, и збаци га с престола, тада овај светитељ поможе Хозроју те се врати на престо. Са тог разлога Хозрој се потчини Грцима, и плаћаше им данак. To учини те свети Дометијан постаде велики пријатељ цара Маврикија и његове супруге. Ови га наградише многим златом, које он све утроши на зидање светих цркава и сиротишта. А када по други пут дође у Цариград, он се пресели ка Господу, 601 године. И светим моштима његовим одадоше велику пошту и црквени и царски великодостојници, јер их са великим почастима пренесоше у његов град Мелитину. Овај светитељ учини многа чудеса и за живота на земљн и после свога престављења - у славу Христа Бога нашег.

НАПОМЕНЕ:

1.Јустин II или Млађи. византијски цар, царовао од 565-578. г.
2.Мелитина - престоница Мале Јерменије.
3.Маврикиј - царовао од 582-602. г.

Назад на врх Go down

Житија Светих од аве Јустина Поповића - Page 4 Empty Јануар

Порука  Чувар Православља on 19th October 2011, 19:01

10 Јануар

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ

МАРКИЈАНА

презвитера и старешине Велике цркве у Цариграду


За царовања Маркијана и Пулхерије[4] блисташе у Цариграду врлинама прекрасни човек, Маркијан блажени. Рођен у Риму од високородних и богатих родитеља, који се преселише у Нови Рим, Цариград, и доведоше свога сина Маркијана као дете. Маркијан успешно изучи школу, и доби дивно васпитање. А пошто је волео да посећује храм Божји и присуствује црквеним службама, заволе га Патријарх и уврсти у своје клирике[5]. Но после мало времена, иако Маркијан беше по годинама млад али по памети и чистоти живота стар, патријарх га рукоположи за презвитера, и затим постави за старешину Велике цркве.

Када се родитељи блаженог Маркијана преставише из овог живота, оставише за собом велико богатство. Пошто блажени беше јединац, он наследи целокупно богатство. И нештедице га потроши на две сврхе: на зидање или обнављање храмова, и на милостињу сиромасима. Он сазида светој мученици Анастасији нову цркву, дивну и скупоцену. А када га један од другова зачуђен упита, зашто је толико злата потрошио на зидање и украшавање ове цркве, светитељ му одговори: "Када бих ја имао ћерку, и хтео је удати за некога племића, зар ја не бих утрошио много злата, да је украсим као достојну невесту? А овде ја украшавам цркву, дивну невесту Христову, која се уневестила најдивнијем између синова људских, и која је крв своју за Њега пролила, - зар да штедим своје имање? и зар да се још више не старам око њеног украшавања?"

Колико је овај блажени муж био издашан према црквама и сиромасима, толико је био тврд, и веома немилосрдан, према самом себи. He само да се није лепо одевао, него је и оно бедно одело што је на себи имао, често скидао са себе и давао сиромасима.

Пошто доврши и изванредно украси цркву свете Анастасије, дође време да се она освети на сам дан свете Мученице, 22. децембра, дан у који је она мученички пострадала за Христа. Освећење изврши сам пресвети патријарх Генадије[6]. Беше присутан и цар са целим сенатом, и много народа. Обавише и литију, јер пренесоше свете мошти мученице Анастасије из мале старе цркве у велику нову цркву Маркијанову. За време литије преподобни Маркијан у фелону иђаше са осталим свештенством испред кола на којима беху свете мошти. Утом му приђе један просјак, просећи милостињу. А он, немајући при себи ништа осим хаљине у којој беше обучен, - јер никада у своме животу није имао две хаљине, - а не желећи да без ичега отпусти бедника, кришом се извуче, нађе скровито место, скиде са себе хаљину, и даде је просјаку. А сам остаде наг, само у фелону[7], поступивши по речи Господњој: Који иште у тебе, подај му. - И опет се увуче у свој ред међу свештенством, и нико не знађаше шта је учинио. И кад дођоше цркви, осветише је, и чесно положише мошти свете мученице Анастасије. Пресвети патријарх нареди и блаженом Маркијану да служи са њим свету литургију. А кад дође време умивања руку, Маркијан се покриваше фелоном сво јим, осврћући се, да не бе неко приметио да је наг. А присутни ђакони и свештеници, погледајући на њега, видеше на њему под фелоном неку дивну хаљину, као скупоцену порфиру царску, која се сва блисташе у злату. И једни се чуђаху, а други негодоваху, говорећи у себи да свештеник не треба да носи тако раскошну одећу и да литургише. Но ту невидљиву одећу, којом Бог покриваше наготу слуге свога, сви видеше када блажени Маркијан приступи да се причести пречистим и животворним Тајнама. Неки пак од презвитера казаше о томе пресветом Генадију. И рече пресвети: И ја видех то исто што ми ви кажете. - И после свете литургије позва га патријарх у ђаконик, и поче га корити говорећи: Шта то радиш, брате, гиздајући се преко обичаја раскошном одећом? Зар ти доликује да литургишеш у одећи која приличи цару а не презвитеру? - А он са смирењем припаде ногама његовим, говорећи: "Опрости, Владико, нисам учинио то што ми кажеш. Јер од младости своје нисам навикао да носим лепе и скупоцене хаљине; па зар да се сада у такве облачим?" - Рече му патријарх: "Ми те сви видесмо у царској одећи. Што се тако покриваш?" И нареди му да разгрне фелон. А кад разгрну фелон, видеше тело његово наго, и зачудише се. Патријарх затражи од њега објашњење, и он против воље исприча шта се десило, како Христа ради даде просјаку своју једину хаљину. И сви који то чуше, као и они који на њему испод фелона царску одећу видеше, прославише Бога који такву тајну благодат даје онима који Га љубе. И отада многи сазнадоше за његово милостиво житије. Докле је ишла љубав блаженог Маркијана према сиромаштву, и трпљење, види се из овога: једном приликом, идући по киши, покисе му одећа; он дође дома, закључа врата, наложи ватру и сушаше крај ње своју мокру одећу, јер није имао другу да обуче. Утом се деси да патријарху затреба ради нечега старешина цркве, и посла неке да зову Маркијана. Ови дођоше Маркијановој кући, али она беше затворена. Тада они стојећи пред кућом довикнуше Маркијана и саопштише му да одмах иде патријарху. Он обећа да ће доћи, али не отиде, јер му се одећа још не беше осушила. И понова дођоше ти људи од патријарха са поруком да одмах иде патријарху. А један од њих погледа кроз кључаоницу и виде Маркијана како крај ватре суши своју одећу, и то каза онима што беху с њим. Онда они отидоше и известише патријарха о томе. А он рече: He чудите се томе. Маркијан се још из младости евоје научио добровољном сиромаштву и смирењу; свега себе поверио је Богу јединоме, и делом извршује апостолску реч: имајући храну и одећу, он је тиме задовољан (ср. 1 Тм. 6, 8) - Чувши то, прославише Господа који има такве своје служитеље.

Због таквог његовог врлинског живота Бог му даде дар чудотворства: да изгони ђаволе и да исцељује болесне. Једном, о празнику неком беше сдужба у цркви свете Анастасије; народа беше много, а једна трудна жена, пошто у цркви беше тескобно, изиђе на црквено крило, али се случајно омаче с њега, паде на земљу и издахну. А свети Маркијан, не желећи да празник буде нарушен кукњавом, подиже руке своје к небу, и усрдно се помоли Богу, и наједанпут жена оживе, и стаде на ноге здрава, а плод који ношаше у утроби својој нађе се да је жив. И удивише се људи овом преславном чуду.

Једном беше велики пожар у Царцграду. И огањ већ беше опколио цркву свете Анастасије. Преподобни Маркијан се пoпe на кров цркве, и подигавши руке к небу, мољаше се. И одмах огањ задржа и заустави своје неукротиве пламенове, и сав угасе од светитељевих молитава као од многе воде, и ни најмање не оштети црквену грађевину.

Преподобни Маркијан сазида још цркву и другој мученици, светој Ирини, и то на месту крај мора где је био стари и већ пали храм. Исто тако он обнови и оближње цркве: храм светог Теодора и храм светог Исидора, и снабде их свима потребама. И залажаше већ у дубоку старост, приближавајући се блаженој кончини својој. Ноћу пак обилажаше улице градске, и кад би нашао неког мртваца, он га је умивао и облачио. И говорио би мртвацу: Устани, брате, да се поздравимо! - И устајући на реч светитељеву, мртвац би му давао целив у уста, и опет отпочинуо.

А спасао је блажени Маркијан и многе блуднице саветима својим и доброчинствима, и оне су се удавале и живеле по закону. А оне од њих које су пошле на тај пут из беде, он је обраћао на пут целомудреног живота, потајно их збрињујући од имања што су му били оставили родитељи.

Овог блаженог мужа Бог усини, Анђели похвалише, Светитељи почитоваше, цареви се застидеше, народи му се удивише, и због њега прославише Бога. А ђаволи га се поплашише, и побегоше од њега. Он сав беше у Богу и Бог у њему, и престави се Богу испуњен годинама и добрим делима. А престави се Богу 471 године, пре но што доврши и освети цркву свете Ирине. На самртном часу изговори ове речи: Господе, у руке твоје предајем ово двоје: душу, коју си Ти сам саздао, и цркву, коју сам ја по твојој вољи сазидао. - А погребен би славно у манастиру светог Јована Претече, који се назива и Даниловим, близу цркве светог мученика Мокија.

О довршењу цркве свете Ирине, после кончине блаженога Маркијана, побрину се благочестива царица Верина, супруга цара Лава Великог, који се зацари после Маркијана и Пулхерије. И доврши је како доликоваше; и кров јој украси златом; и изнутра је улепшана сваким благољепијем у спомен преподобног Маркијана, а у част самог Христа Бога, коме слава са Оцем и Светим Духом вавек, амин.

НАПОМЕНЕ:

4.Маркијан царовао од 450-457 г.; Пулхерија његова жена.
5.Клирик - од грчке речи клир, што звача наслеђе (Божје). Тако се одвајкада називала црквена јерархија заједно са лицима, која у Цркви зaузимају и разне ниже дужности (појци, чтеци, и томе слично), јер су све то лица која су се посветила нарочитом и непосредном служењу Богу.
6.Свети Генадије патријарховао од 458-471. године.
7.Фелоном се у старини називала горња дуга хаљина, без рукава; покривала је цело тело са свих страна. Маркијан је иа тај начин могао потпуно покривати наготу свога тела, док није при богослужењу почео да ради рукама.

Назад на врх Go down

Житија Светих од аве Јустина Поповића - Page 4 Empty Јануар

Порука  Чувар Православља on 19th October 2011, 19:02

10 Јануар

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ

АМОНА


Беше подвижник мисирски. Четрнаест година се трудио и Богу молио само да победи гнев у себи. Достигао толико савршенство доброте, да није био више свестан да постоји зло у свету. Особит зналац Светога Писма. Упокојио се почетком петога века.



Назад на врх Go down

Житија Светих од аве Јустина Поповића - Page 4 Empty Јануар

Порука  Чувар Православља on 19th October 2011, 19:04

10 Јануар

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ

ПАВЛА КОМЕЉСКОГ



Преподобни Павле родио се и васпитавао у Москви. Родитељи су хтели да га ожене, али он, не желећи то, тајно остави родитељски дом, не поневши са собом ништа, и оде у крај звани Прилук. Тамо, у манастиру Свете Тројице, основаном светим Сергијем, Радонешким чудотворцем, он би пострижен за монаха. Под духовним руководством великога старца, преподобног Сергија он проведе петнаест година, живећи у отшелничкој келији. После тога свети Павле измоли од преподобног Сергија благослов да се удаљи у пустињу и тамо живи у потпуној самоћи, прелазећи с једног места на друго, док не дође у Комељску шуму.

Ту, на обали речице Грјазовице, преподобни се настани у дупљи једне велике липе. Три године проживе светитељ у тој дупљи, дан и ноћ проводећи у молитви и посгу, са сузама служећи Богу. Потом преподобни пређе на оно место, где се сада налази његова чесна обитељ. Тамо он остаде до краја живота свог, боравећи у строгом посту. Храна му беху хлеб и вода, и то у врло малој количини. Ту храну узимао је суботом и недељом. У остале дане свети угодник Божји није уопште ништа узимао од хране, проводећи све време у својој усамљеничкој келији у молитви. Христа ради блажени пустињак, помаган благодаћу Божјом, поднесе велика лишавања, и многе невоље од демона. Једном демони навалише на његову келију са намером да је сруше, али се блажени не уплаши демонских лукавстава и силом крста Христова посрами ђавола. Другом приликом светитеља нападоше разбојници, жестоко га избише, келију му опљачкаше, па му везаше и руке и ноге, и тако оставише. Неколико дана преподобни прележа тако везан у келији, док по промислу Божјем не дођоше у пустињу неки добри људи те одвезаше блаженог старца. Све то преподобни подношаше кротко ради имена Христова.

Ка пустињачкој келији блаженог подвижника слетаху мноштва шумских птица; а долажаху и дивље крвожедне звери, које молитвама светог усамљеника постајаху кротке и извршаваху све што би им он наредио.

Много пута чуо је блажени богоугодник црквена звона на месту где се беше настанио, и видео светлост на месту где се касније подиже храм у име Пресвете Тројице. Праћен својим учеником Алексијем преподобни се упути у Москву и исприча о том небеском откривењу светом митрополиту Фотију[8]. Митрополит даде благослов преподобном Павлу да сагради храм у својој пустињи, произведе Алексија за јеромонаха и, давши богат прилог за подизање храма, отпусти светитеља с миром.

Повративши се у Комељску пустињу, преподобни подиже храм у име Животворне Тројице, сабра братију и устроји манастир, за чијег настојатеља постави споменутог јеромонаха Алексија. Сам пак блажени отац наш Павле живљаше као и раније у усамљеничкој келији својој. У манастир је долазио само суботом и недељом, и тада говорио поуке својим ученицима. Живљаие блажени пустињак по заповестима Господњим и по уставима светих Отаца; братији пак завештаваше да се држе општежићних устава Пахомија Великог и Теодосија Киновиарха; није допуштао да монаси ма шта сматрају својим, већ им све беше заједничко; у келијама није смело бити ништа сем икона и књига; монаси су дужни били утољавати жеђ у трапези; у цркви, у трапези и на радовима имали су чувати усамљеничко пустињачко подвизавање, храну зарађивати трудом руку својих и не заборављати ништа.

Пошто поживе 112 година, преподобни се престави ка Господу од трудова привременог живота овог у вечни неисказани покој, оставивши код ученика својих светлу успомену о себи. Престави се 10 јануара 1429 године. Свете мошти његове почивају у саборној цркви Обнорског манастира.

НАПОМЕНЕ:

8.Био Сверуским митрополитом од 1410-1431. год.


Назад на врх Go down

Житија Светих од аве Јустина Поповића - Page 4 Empty Јануар

Порука  Чувар Православља on 19th October 2011, 19:05

11 Јануар

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ

ТЕОДОСИЈА ВЕЛИКОГ

установитеља монашког општежића



Преподобни Теодосије рођен је у области Кападокији[1], у селу Магариси, од благочестивих родитеља: оца Проересија и мајке Евлогије. Би васпитан у доброти, и изучи школе. А када постаде пунолетан и добро изучи Свето Писмо, одредише га да у цркви чита људима из Светих књига, јер беше слаткогласан и искусан читач као нико. Читајући поучне речи слушаоцима, он се најпре сам поучавао. Јер слушајући како је некада Господ наредио Авраму да иде из земље своје и од рода свог, и опет како у Еванђељу Господ саветује да човек ради вечнога живота остави оца и мајку и браћу, он пламтијаше срцем и гораше духом да све остави и пође за Христом путем уским и мучним. Размишљајући стално о томе, он се мољаше говорећи: Покажи ми, Господе, пут свој, и ићи ћу у истини твојој (Пс. 85, 11). Затим, ослањајући се на Бога, он крену у Јерусалим за време царовања Маркијанова[2], када се већ скупљаху свети оци на Четврти Васељенски Сабор у Халкидону[3] против Диоскора и Евтихија. Пролазећи пак кроз Антиохију[4] блажени Теодосије зажеле да види преподобног Симеона који се на стубу подвизавао[5], и да испроси од њега благослов и молитве. Стога пође к њему, и кад се приближи стубу, чу преподобног где му довикује: Добро дошао, човече Божји Теодосије! - Чувши где га по имену зове човек који гa никада видео није, нити га познавао, Теодосије се удиви, и павши на колена, поклони се прозорљивом оцу. Светитељ га позва к себи, и он се пoпe на стуб, и припаде к чесним ногама његовим. А овај загрли и целива богонадахнутог младића, и прорече му да ће бити пастир словесних оваца, и да ће многе отети од духовних вукова. И претсказа му и друге неке ствари и, пошто га благослови, отпусти га.

Окрепљен благословом преподобног, и имајући његове свете молитве као свог путовођу и хранитеља, Теодосије настави пут и стиже у свети град Јерусалим за патријарховања Јувеналијева[6]. И пошто обиђе тамо сва места и поклони се у Светињи над светињама, он размишљаше у себи шта да изабере: усамљенички живот, или да се у заједници са другима спасава? Увиђао је да је опасно да се усами и самоћује, а овамо се још није научио како да се бори са духовима зла. И у земаљским ратовима нико није тако глуп да, још необучен ратној вештини и неискусан, при првој борби улети у окршај; како би се ја, говораше у себи светитељ, још необучен ратовању, и неопасан вишњом силом, усудио да сам у усамљености ратујем са поглаварима и властима и управитељима таме овога света, са духовима зла испод неба. Ја треба најпре да се придружим светим подвижницима, и да се од искусних отаца научим како да се борим са невидљивим непријатељима. Затим, са временом, сабраће се плодови који се рађају од усамљености и безмолвија.

Пошто о свему томе мудро размисли, - јер у њему са другим врлинама беше и савршена разборитост која уме о свему добро да расуђује, - он се одмах даде на тражење наставника себи. У то време међу оцима који живљаху у околини Јерусалима, беше један изврстан старац, по имену Лонгин[7]. Он имађаше келију крај стуба, који се од старина називаше Давидов. Затворен ту, он трудољубљем скупљаше слатки мед врлина. К њему дође блажени Теодосије и поче се учити иночком труду. И приљубивши се уз старца, свом душом се учаше од њега свакој врлини, јер преподобни Лонгин беше велики речју и животом. А после доста времена, иако Теодосије није хтео, преведе га старац на место, звано Старо Седиште[8]. А ево због чега: жена нека благочестива и чесна удовица и Христова служитељка, Гликерија, подиже на том месту цркву Пречистој Господарици нашој Богородици, и многим усрдним молбама досађиваше преподобном Лонгину да допусти Теодосију да живи крај новоподигнуте цркве. Но ученик не жељаше да се одваја од свога оца. Али, послушан, пресели се тамо по наређењу оца. Живећи тамо, свуда се пронесе глас о његовој врлини. Јер врлина обелодањује онога који је стекне, као што упаљена свећа показује онога који је носи ноћу. И почеше к њему долазити и сабирати се око њега они што жељаху да се на његов живот угледају.

Блажени проживе тамо неко време, али му додија узнемиравање, јер не подношаше људске почасти и вреву. И отиде одатле у гopy, где беше пећина, у којој су се, како причају стари, одморили и три ноћи преноћили она три мудраца што су с даровима дошли Христу у Витлејем, при повратку у своју земљу. У ту дакле пећину пресели се из Старог Седишта преподобни Теодосије. А ово пресељење његово би по промислу Божјем, да би се на том месту подигла преславна лавра[9], и у њој се сабрали ради Христа Бога хиљаде духовних војника. Променивши пак место свога боравка, преподобни промени уједно и начин свога живота, јер крену врло уским путем. Жеља му беше да свагда испуњује заповести Господње. А нарочито беше толико обузет божанском љубављу да нинашта световно није гледао, него је све своје духовне силе усредсредио на Богу Творцу, љубећи Га свом душом, свим срцем и свом мишљу. Ту љубав он је тако обилно пројављивао у својим телесним трудовима и подвизима да је немогуће подробно исказати. Његова молитва беше непрекидна, стајање - посвуноћно; сузе су му стално текле из очију као потоци из извора. Његов пост беше неизмеран: тридесет година није окусио ни трунку хлеба, него је јео урме, или сочиво, или траву и корење пустињско, и то тако мало колко да не би умро од глади. А када ни те хране не беше због пустињске жеге, онда му храна беху коштице од урме, поквашене у воду. Душу пак своју непрестано је хранио речју Божјом, насићујући је унутрашњим боговиђењем.

Проводећи такав живот, он заблиста као звезда јарка, и прочу се међу житељима Палестине. Јер се не може град сакрити кад на гори стоји. И долажаху к њему неки љубитељи врлине, желећи да са њим проводе пустињачки и безмолвни живот у пећини. У почетку дакле имађаше седам ученика. Но знајући да за оне који почињу живети по Богу, ништа није корисније од сећања на смрт, - јер је то истинска философија, - он им нареди да ископају гроб, како би, гледајући на њега, учили се сећању на смрт, као да саму смрт имају пред очима. А када ископаше гроб, дође отац да га види. И стојећи крај гроба, он се обрати својим ученицима као шалећи се, а уствари очима душе провиђаше шта ће бити, и рече им: Ето децо, гроб је готов. Је ли ко од вас готов на смрт, да би собом севтелисао овај гроб? - Када то светац рече, један од присутних ученика по имену Василије, који беше свештеник, одмах предухитрујући друге, паде на колена пред старцем, додирну земљу лицем и тражаше благослов да умре и да га сахране у тај гроб, говорећи: Благослови мене, оче, да ја севтелишем овај гроб и будем први мртвац међу братијом која се учи сећању на смрт.

- Он тако мољаше, а старац пристаде, и нареди да се живоме Василију држе помени као већ умрломе, како то закон прописује за покојнике: трећег, деветог и четрдесетог дана. И кад те помене обавише, сконча и блажени Василије, иако никакве болести не беше на њему, него просто као да заспа слатким сном, и пређе ка Господу. A y четрдесети дан после његове сахране, виде старац Василија где заједно са братијом стоји на молитви и пева заједно са њима. И помоли се Богу да и осталима отвори очи да виде Василија. И виде га један од братије, по имену Асције, и од радости потрча да га загрли, али не успе, јер Василије постаде невидљив. А одлазећи рече да сви чују: Спасавајте се, оци и браћо, спасавајте се; мене пак овде више нећете видети.

Ово би први доказ врлине преподобног Теодосија: васпитао је ученика који је био готов на смрт, и који се после телесне смрти показао жив душом, по речи Господњој у Еванђељу: Који верује у мене, ако и умре, живеће (Јн. 11, 25). A o осталим старчевим чудесима, по даној му од Бога благодати, биће речи даље.

Приближавао се Ускрс. Ученици светога, којих у то време беше дванаест, беху тужни, јер за празник немађаху ни хлеба, ни уља, нити ишта за јело. А што је најтеже, немаху ни просфоре ни вина, да би се на пресветли ускршњи празник служила света литургија, и они причестили Светим Тајнама. Стога потајно негодоваху међу собом на преподобнога. А он, пун непоколебљиве наде у Бога, нареди братији да украсе свети храм и да буду без бриге. Јер Онај, рече он ученицима, који је у старо време прехранио Израиљ у пустињи, а касније - са неколико хлебова нахранио многе хиљаде, постараће се и о нама. Јер Он нити је сада слабији но што је био раније, нити у промишљању нехатнији, него је исти Бог вавек. - Ово рече преподобни са поуздањем, и одмах се зби што рече. Јер као што некада Аврааму би послан ован готов за жртву, тако и овом блаженом старцу Божји промисао уготови све што беше потребно. Јер на заласку сунца стиже њиховој пештери неки богољубац и на две мазге донесе од своје куће пустињским испосницима храну, па још и просфоре и вино за свету литургију. И када то видеше ученици блаженога, обрадоваше се, и дознаше у како је великој милости код Бога старац њихов. И отпразноваше Ускрс весело; а хране им беше доста за сву Педесетницу.

Затим их понова снађе оскудица у храни; и мучени глађу, братија опет туговаху. А неки богат човек чињаше у то време велике милостиње свима обитељима палестинским, а Теодосијеву, која беше у пештери, није ни приметио ни знао. И наваљиваху братија на преподобног оца да извести издашног дародавца, како би и њихова обитељ, као и остале, добила од њега милостињу за прехрану. Преподобни пак Теодосије није желео да га знају мирјани, и није се уздао у људе, него у Бога који отвара руку своју и сити свако живо биће по жељи (Пс. 144, 16), и тешаше ученике своје, и поучаваше, да у трпљењу очекују милост Божју. Он се надаше у Онога што храни сваку душу гладну. Јер када бесловесној стоци даје храну њезину, и вранићима који вичу к Њему (Пс. 146, 9), утолико пре неће лишити потребне хране своју разумну и словесну твар. Док је светитељ тако тешио малодушну братију, пролажаше поред њихове пештере један човек, водећи коња натовареног великим товаром хране. Он је ишао некуда даље, носећи храну. А када беше близу пештере, и хтеде је проћи, стаде коњ као укопан, и не хтеде маћи с места. Иако га је господар много тукао, он је стајао на месту непокретан као камен. Тада разумеде човек онај да по Божјој вољи нека невидљива сила држи његовог коња прикованог за то место. Он отпусти узде и пусти коња да иде куда хоће. А коњ, као неком руком вођен, пође право к обитељи преподобног Теодосија у пештери. И увиде човек да је то воља Господња и промишљање Господње о слугама Његовим, и даде сву храну преподобном старцу и ученицима његовим. И од тога времена престадоше ученици његови да буду малодушни, и труђаху се да оиа свог подражавају у чврстој нади и вери у Бога.

Братија се умножаваше из дана у дан. Јер благодат обилна, којом беше испуњен свети отац, призиваше к себи многе душе које воле врлину. И оне, као јелени разумни, жедни духовне воде, стицаху се к старцу. А и многи великаши и богаташи дођоше да живе с преподобним. И пештера беше тесна да их све прими. Стога наваљиваше братија на преподобнога, да подигне манастир изван пештере, и да простран тор устроји за своје словесне овце. Немој се бринути, оче, говораше братија старцу, за трошак око зидања манастира; само нареди, и наше ће руке бити довољне да сврше тај посао.

Светитељ пак, видећи како се множи његово стадо, осећаше да треба да буде пастир. Али, то ће нарушити његово молитвено тиховање, његово свето самовање. И опречне мисли растрзаху га: ем не жељаше да напусти безмолвије, ту брижну мајку, ем сматраше да је важна ствар старање о братији. Јер човек треба да живи не само за себе, него много више за ближње, чега је образац сам Господ Христос, који сабра ученике, и би пастир словесних оваца, и душу своју положи за њих. Размишљајући о овоме, преподобни Теодосије беше у недоумици чега да се држи, безмолвија или старања о спасењу братије. И час беше за једно, час за друго. Шта онда ради блажени? Он све препушта Богу који може корисно сјединити једно са другим тако, да и плодови безмолвија не пропадну и плата за старешинство и старање о братији не изостане. Јер се иночко житије састоји не у усамљивању тела него у удобрењу и мирноћи срца. Поред тога, преподобни имађаше на уму и пророштво светога Симеона Столпника, који му прорече да ће пасти словесне овце. Али, све препушташе Божјој вољи; и мољаше се Богу да му на неки начин стави до знања да ли My je пo вољи зидање манастира, и да му неким чудесним знамењем покаже место, на коме би требало сазидати обитељ. Стога узе кадионицу, напуни је хладним угљевљем, стави тамњан без жара, и иђаше по пустињи, молећи се овако:

Боже, Ти си многим и великим чудесима убедио Израиљце; и угодника твог Мојсија разним знамењима уверио да узме на себе бреме старешиновања над народом; Ти си штап у змију претворио, и руку белином губе покрио и опет је исцелио; Ти си воду у крв превратио, и опет крв у воду; Ти си, Творче свих и Сведржитељу, преко руна дао Гедеону знамење победе; Ти си продужио живот Језекији за петнаест година; Ти си услишао молитве Илијине, и послао огањ с неба ради обраћења нечестивих, и спалио дрва и жртве, камење и воду; Ти си и сада тај исти Бог - стога услиши мене, слугу твога, и покажи место где би Теби било по вољи да слуге твоје, а ученици моји, подигну свети храм моћи твојој и устроје обитељ; а показаћеш на тај начин што ћеш учинити да се на том месту ово угљевље само од себе запали у славу твоју, како би то многе привело познавању истине.

Говорећи у молитви то, и слично томе, он прохођаше места која му изгледаху погодна за манастир, и прође велики део пустиње, све до места званог Кутила, и до обала Смољаног језера, али се угаљ у кадионици не запали. И када виде да се угаљ не запаљује, и да му се жеља не испуњује, он намисли да се врати у пештеру. При повратку пак, када беше близу пештере (о, ко ће достојно одати хвалу сили твојој, Бесмртни Царе!) одједном се диже из кадионице миомирисан дим, јер се угљевље распали веома. И сазнаде свети да је то место, на коме жели Бог да се подигне обитељ, место које је означио не језиком него огњем на чудесан начин.

И одмах се ученици светога дадоше на посао: поставише темељ, зидаху цркву, и келије, и ограду. И ускоро помоћу Вишњега сазидаше огромну обитељ. И би лавра преподобног Теодосија чувена и славна; и у њој узакоњено општежиће. А Господ даде тој лаври свако изобиље, те се житељи њени богаћаху не само духовним богатствима добрих дела већ не оскудеваху ни у телесним потребама. И беше тамо одмориште не само иноцима него и мирјанима, странцима и намерницима, ништима и убогима, болеснима и немоћнима. Јер преподобни Теодосије беше милосрдан, човекољубив и жалостив: свима беше милостиви отац, свима - нежни пријатељ, свима - усрдни роб и слуга; болнима ране чишћаше, крв и гној отираше; губаве у уста целиваше тешећи их, и својим их рукама храњаше н појаше и сваку им услугу чињаше. А велику љубав показиваше према свима, ма откуда долазили, збрињујући их, и дочекујући, и душу им успокојавајући. И преподобни беше свима опште уточиште, опште лечилиште, општи дом, опште угошћење, опште прибежиште недужних, гладних, нагих, путујућих. Јер се сви наслађиваху његовом љубављу и милостивошћу и добротом; и не беше никога кога он превиде. Дешавало се понекад да су у манастиру у току једнога дана постављали по сто трпеза ради посетилаца и странаца и ништих. Тако преподобни отац беше човекољубив и гостољубив. А Бог, који је сам љубав, видећи толику љубав угодника свог према ближњима, благослови манастир његов, те се у њему на невидљив начин умножавало оно мало хране што су имали да су код њих хиљаде и хиљаде људи били нахрањивани досита.

Једном беше велика глад у Палестини. И на Цвети, по обичају, стекоше се са свих страна ништи и убоги у манастир по милостињу. Ученици се ожалостише, и испричаше блаженоме да немају толико хране да би могли дати толиким људима. A он c гневом погледа на њих, прекори их за неверје, и рече: Одмах отворите врата да сви уђу. - И уђоше ништи и убоги, и седоше по реду. И нареди преподобни ученицима да им изнесу хлеба. И ученици кренуше тужни у хлебару, сматрајући да неће наћи ништа. А кад отворише хлебару, она беше пуна хлебова. Јер је рука Промислитеља свих, Бога, напуни ради вере слуге свога. И братија даде хвалу Богу због таквога чуда, и дивише се великој нади оца свога.

И опет, на дан Успења Пречисте Богородице стече се врло много народа у манстир. А пошто не беше хране за толики народ, преподобни Теодосије узе неколико хлебова, погледа на небо, благослови их, и нареди да раздаду народу; и једоше сви, и наситише се, јер Бог умножи хлеб као оно некада пет хлебова у пустињи. Па још сваки узе и за пут колико је коме требало. А од комада што претекоше, братија напунише много котарица, исушише их на сунцу, и једоше не мало времена. Но и много пута, када су се хиљаде и хиљаде народа скупљале у манастир и мислило се да ни студенци неће бити у стању да напоје толики свет, сви су бивали досита нахрањени рукама дарежљивог хранитеља. А подиже преподобни и многе странопријемнице, и разне болнице, одвојено за монахе, одвојено за мирјане, одвојено за престареле и изнемогле. Усто И оне по горама и пећинама посећиваше, и стараше се о њима с пламеном љубављу као отац о деци: снабдеваше их дакле свим што им је потребно за тело и за душу, учећи их и поучавајући их, и многе од сатанске прелести избављајући.

У обитељи преподобнот беху братија од разних народа и језика. Због тога подиже и друге цркве, у којима су братија на свом језику славили Бога: у великој цркви Пресвете Богородице - Грци, у другој - Ивери, у трећој - Јермени. Сви они на својим језицима обављаху црквено правило седам пута на дан, по Давидовом уставу: Седам пута на дан хвалим те (Пс. 118, 164). A за болеснике беше посебна црква. A y време причешћа Пресветим Тајнама, сва се братија из свих цркава скупљаху у велику цркву, у којој Грци служаху, и заједно се причешћиваху.

Све пак братије, деце преподобног оца, коју он духовно роди, и родитељски васпита, и на врлину упути, беше шест стотина деведесет и три. Од њих многи бише пастири по другим манастирима, пошто се добром управљању беху научили од светог Теодосија, пуног духовне мудрости и знања. Он пасијаше стадо своје, не штапом кажњавајући него речју руководећи. А реч његова беше сољу зачињена, продираше у душу, и спушташе се до у извор духовних покрета. Јер он учаше речју и делом, будући сам углед стаду. Зато, и када би кога с љубављу поучавао, страшан је био многима; и када би коме претио, био је врло мио и сладак. А чудесно беше код њега то што он, иако се није учио световној философији, нити био вичан јелинским књигама, тако је речито држао опширне поуке, да се с њим није могао упоредитини онај који је остарео читајући књиге, ни онај који је до краја изучио сву науку о красноречивости. Јер је он поучавас не од мудрости људске, него од благодати Духа Божјег, која је њему, као другом Јеремији, тајно говорила: Ето, метнух речи своје у уста твоја (Јерем. 1, 9). И говораше блажени неке изврсне ствари од себе, неке из апостолских списа и отачких завештања, и из подвижничких поука светог Василија Великог, чијег живота беше подражавалац, и чијих богомудрих списа беше љубитељ.

Добро је да од многих великих, споменемо ову кратку поуку његову: Молим вас, браћо, ради љубави Господа нашег Исуса Христа, који себе даде за грехе наше, нека затрепери у нама брига за душе наше; тугујмо над сујетом пролазног живота; подвизавајмо се за будући живот у славу Божју и Сина његовог; не будимо лени и млитави, проводећи данашњи дан у чамотињи a почетак доброга дела одлажући за сутра, да нас не би некада истраживач душа наших нашао без добрих дела, и избацио нас из дворца радости, и ми горко и безуспешно закукали због рђаво проведеног времена живота, ридајући онда када неће бити никакве користи од кајања. Сад је време најбоље, сад је дан спасења. Овај живот је живот покајања, а онај - награде; овај - делања, онај - исплате; овај - трпљења, онај - утехе. Сада је Бог помоћник онима који се обраћају с пута зла, а онда ће бити страшан истраживач људских ствари, речи и помисли, пред којим се не може сакрити. Сада уживамо у Његовој дуготрпељивости, а онда ћемо познати Његово правосуђе када васкрснемо. Једни ће отићи у муку вечну, други - у живот вечни, и сваки ће од нас примити по делима својим. За колико време одлажемо да се не повинујемо Христу, који нас призива у своје небеско царство? Зар се нећемо отрезнити? Зар се нећемо од сујетног живота окренути еванђелском савршенству? Како ће очи наше поднети страшни и ужасни Дан Господњи, у који ће они који су с десне стране Бога и који су My ce приближили добрим делима, добити царство небеско; а оне који су с леве стране, одбачени због немања добрих дела, прогутаће пакао огњени и тама вечна и шкргут зуба? Ми кажемо за себе да смо желатељи царства небеског, а како ћемо га стећи, ако о томе не бринемо. He трудећи се нимало око заповести Господњих, ми ce y сујети ума свог надамо да ћемо добити удео оних који су се до последњег даха борили противу греха.

Тако поучавајући своје ученике, преподобни их потстицаше на ревносно старање око спасења. Али, већ је време да споменемо његову ревност за веру. Јер, иако у свему беше кротке нарави, ипак је онде, где је насиље чињено вери, био као пламен огњени, или бритка сабља, или непобедиви мач ратников.

У то време, после Лава Великог и Зенона, зацари се Анастасије[10]. Његово царовање у почетку изгледаше као дивни рај, a касније се показа као ледина опустошења. Јер он постаде као пастир који разгони и уништава своје стадо, и овце поји мутном водом. Јер подлеже Јевтихијевој и Северовој монофизитској јереси, и њоме смућиваше Цркву Божју, одбацујући Четврти Васељенски Сабор светих отаца, Халкидонски. Збацивао је са престола њихових епископе православне, и на њихова места постављао људе злославне. И многе православне придоби за своју јерес, једне претњама а друге почастима и поклонима. Он се дрзну да се вештим лукавством својим косне и овог непоколебљивог стуба вере, преподобног оца нашег Теодосија. Лукавство се састојало у овоме: посла преподобноме тридесет литри злата, тобож за исхрану и одевање ништих и негу болних, a y самој ствари желео је тиме да придобије преподобног, кога цела Палестина слушаше и чијем схватању и савету следоваше. Али велики отац прозре лукавство царево, и би као орао који, недостижан и неухватљив, лети међ облацима и гледа да улови онога који њега лови. Стога послано злато не одбаци, да не би непромишљено увредио цара и разгневио га, и да би милостињом, учињеном тим златом, измолио цару милост у Бога која ће га упутити на прави пут. Али милостиња нимало не успе, јер злато не беше послано правдом него лукавством. Цар се пак надаше да ће Теодосије, пошто је примио злато, постати његов једномишљеник. Али му нада беше узалуд. A када дође време, у које је преподобни, на захтев царевих посланика, требало да пошаље исповедање вере, и то исповедање у духу Јевтихија и Севера, преподобни сазва све житеље пустиње. И као муж силан и вођ духовне војске, он мушки иступи против јеретичке непобожности, и одговори цару оваквим писмом:

Царе, пред нама су две ствари: или да пристанемо живети одвратно и неслободно, или да часно умремо. Следећи правим догматима светих отаца, знај да ми претпостављамо смрт, јер не примамо нове догмате него идемо за законима ранијих отаца. A оне који, сем ових, примише и бране друге догмате и законе, ми побожно одбацујемо и проклетству предајемо, и хиротонисане од јеретика не примамо ни по коју цену. А буде ли ко хтео да нам ишта од тога наметне, ми за сведока истине призивамо Бога кога јеретици хуле сада, да ћемо се успротивити до саме крви. И као за отаџбину, тако ћемо и за Православље радосно положити душе своје, макар гледали како ова света места огњем уништавате. Јер каква је корист ако се света места само називају светим, а њихове светиње јеретици предају порузи? Ми дакле ни у ком случају не само не желимо говорити, него ни помислити ишта несагласно са Светим Васељенским Саборима. Од ових, Први Сабор украсише триста осамнаест отаца, који се сабраше против Арија, и овога проклетника предавши анатеми од тела Цркве отсекоше, јер учаше да је Син туђ Оцу по суштини, и завођаше догмате неправе вере. А Други Сабор, по промислу Божјем, сабра се у Цариграду против Македонија, који ригаше хуле на Светога Духа. Трећи Сабор се лепо састаде у Ефесу против поганог и одвратног Несторија који је хулио тело Христово, узето од пречисте Дјеве. Затим се у Халкидону састадоше на Сабор шест стотина и тридесет отаца који се сагласише са одлукама претходних Сабора, и то објавише, и који проклетог и гадног Јевтихија заједно са Диоскором отсекоше од свештеног тела Цркве, и апостолску веру утврдише, а свакога који супротно мисли прогласише за туђа Цркви Христовој. Ми стојимо за ове Саборе, макар навели на нас пожар, потргли оштре мачеве, и натуткали љуту смрт, и то не једну, него, ако је могуће, безброј смрти. Ми ни у ком случају нећемо отступати од истинске побожности, нити ћемо одрицањем осрамотити оно што оци дивно одредише. Нека сведоци буду њихови напори и многи подвизи што за веру поднеше. Но то ће остати чврсто и непоколебљиво и у нас, и у оних који достојно следују и Богу и нама. А мир Божји, који превазилази сваки ум, нека буде чувар и наставник државе твоје.

Овим писмом преподобни јасно показа своју велику ревност за веру. А кад цар прочита писмо, застиде се и утиша мало, и обустави на неко време гоњење православних. И написа преподобноме смирено бацајући на друге кривицу за црквену смутњу. Човече Божји, писаше цар, ми нисмо криви за ову новотарију. Смело призивам за сведока свевидеће око Божје, да ову смутњу изазваше они који су већма од других требали да ове ствари ћутке почитују. А они, пошто сваки жели да речју и звањем буде први, стрељају један другог, и нас привлаче к себи. Није непознато твоме преподобију, да се неки од инока и клирика, који како изгледа правилно расуђују, латише ове саблазни; трудећи се, као што рекосмо, да се истакну као први.

НАПОМЕНЕ:

1.Кападокија - област на истоку Мале Азије. Она је у једанаестој години после Христа била проглашена за Римску провинцију при цару Тиберију.
2.Византијски цар Маркијан царовао од 450. до 457. год.
3Главни град римске провинције Витиније; налазио се на азијској обали Босфора, наспрам Цариграда; у њему одржан Четврти Васељенски Сабор 451. године.
4.Реч је о Антиохији Сиријској, која се називала Великом; град на реци Оронти, основан Селевком Никатором, и назван њиме по имену оца његовог Антиоха. У Антиохији су стално живели цареви из племена Селевкида; у време пак римских царева била је и престоница Истока.
5.Свети Симеон Столпник - празнује се 1. септембра; проводио суров подвижнички живот у тешким подвизима, живећи на стубу. Први Столпник у Православној Цркви; преко њera Господ открио овакав начин подвизавања.
6.Свети Јувеналије патријарховао у Јерусалиму од 420-458. год.
7.Преподобни Лонгин празнује се 17. нов. и у Сирну суботу.
8.Место на половини пута између Јерусалима и Витлејема.
9.Лавра (на грчком значи: део града, сокак) - ред келија, распоређених у огради манастирској око настојатељева обиталишта у виду сокака по градовима. У дубокој старини лавром су се називали многољудни и важни манастири. Овај назив се прво појавио у Египту, а затим у Палестнни.
10.Лав Велики царавао од 457. до 474. год.; Зенон - од 474. до 491., Анастасије I, Дикор или Тракијац, од 491. до 518. год.

Назад на врх Go down

Житија Светих од аве Јустина Поповића - Page 4 Empty Јануар

Порука  Чувар Православља on 19th October 2011, 19:13

Други део житија ТЕОДОСИЈА ВЕЛИКОГ

Пошто прође неко време, цар се опет поколеба и устаде против вере. И опет свуда се почеше читати, и у самом светом граду Јерусалиму, царске наредбе које одбацују Свете Саборе, нарочито пак Халкидонски. Стога опет духовни војник преподобни Теодосије, иако већ беше стар, показа младићски подвиг. Јер док су сви ћутали из страха, а многи се потчињавали наредбама, преподобни дође из своје обитељи у Јерусалим, стаде у светој великој цркви јерусалимској на степеницама, одакле свештеници обично обављају читања народу, даде народу руком знак да ћуте, и громко повика: нека је проклет сваки који не сматра да су четири Света Васељенска Сабора подједнако важна као и четири Еванђеља! - Ово рекавши, он као анђео уплаши народ, и нико се од противника не усуди да ишта проговори. Затим дозва своје најприсније у вери ученике, и пролажаше оближње градове и села, уништавајућн непобожност а утврђујући побожност. Када цар сазнаде за то, осуди преподобнога на прогонство, не знајући бедник да му је смрт за вратом. Преподобни дакле би послан у прогонство, а цар Анастасије убрзо умре. И одмах се поврати у своју обитељ исповедник Христов Теодосије са осталима што беху страдали за Православље. А писа му Феликс, епископ старога Рима[11], тако исто и Јефрем, епископ антиохијски[12], много славећи блаженога што показа такву ревност, и прогонство поднесе за истиниту веру, и што беше готов да и смрт прими. Но, већ је време да пређемо иа чудеса светога.

Када је злочестива наредба цара Анастасија била објављенау светом граду Јерусалиму, и сви се оци из палестинских обитељи, као и преподобни Теодосије са својим ученицима, како рекосмо, беху сабрали на месту званом Јератион[13], на коме се сваке године обавља воздвижење Часног Крста Господњег, жена нека, која је имала рак на дојки, од кога је дуго патила, дође тамо и стајаше тужна близу светих отаца. Затим приступи једном од њих, - беше то преподобни Исидор, касније игуман обитељи Сукијске[14], - плачући му показа своју болест, и упита, да ли је на том сабору преподобни Теодосије и какав изгледа. Исидор јој показа светитеља. А она се прикучи, стаде иза њега, и као што се некада крвоточива жена дотаче хаљине Господње, она обнажи дојку и кришом се њоме дотаче хаљине преподобнога, и одмах се исцели. Али то осети преподобни, окрену се к жени и рече јој: He бој се кћери! Јер Господ мој рече: вера твоја спасе те (Мт. 9, 20-22). - А блажени Исидор брзо приђе жени, желећи да види учињено чудо, и виде да ни трага не беше на оном месту где беше неизлечива рана.

После смрти цара Анастасија, и пошто се преподобни отац беше вратио из прогонства, он по обичају свом одлажаше у Витлејем ради молитве. А кад једном хтеде да се одмори од труда, сврну од пута у обитељ преподобног Маркијана. Преподобни Маркијан љубазно прими милога госта, али не имађаше чиме да га угости, јер у то време не имађаше ни хлеба, ни пшенице. И после дугог духовног разговора, када дође време за обед, нареди Маркијан ученицима својим да сваре сочиво и донесу. A Teoдосије, када виде толику убогост Маркијанову, нареди својим ученицима да из својих торби изваде и предложе хлеб што беху од дома понели за пут. И када јеђаху рече преподобни Маркијан преподобноме Теодосију; He замери, оче, што немамо чиме да те угостимо; и не укори нас што ни хлеба немамо да предложимо, јер смо оскудни, а ни пшенице немамо. - Када то рече, чудесни Теодосије погледа на браду Маркијанову и угледа у бради зрно пшенично, пало козна откуд; пажљиво га и тихо узе десном руком, и радосна лица осмехујући се рече: Ево пшенице; како дакле говорите да немате пшенице. - Блажени Маркијан с радошћу узе из Теодосијевих руку то зрно као неко плодоносно семе, нареди да га однесу у житницу, верујући да ће благословом светога Теодосија без труда донети већи род него обрађене њиве, што и би. Јер сутрадан изјутра, по одласку Теодосијевом, када ученици Маркијанови хтедоше да отворе врата од житнице, угледаше житницу пуну пшенице тако да ни врата не могаху отворити. И извести Маркијан преподобног Теодосија о чуду које се десило захваљујући му за умножење пшенице. А преподобни одговори: Нисам ја, оче, умножио пшеницу него ти, јер зрно би узето из твоје браде.

Једна угледна жена из Александрије дође са својим синчићим у обитељ преподобног Теодосија. А синчић, угледавши из далека светог оца, обрати се својој мајци, указујући прстом на блаженог, и говорећи: Овај ме избави те се не удавих у бунару; он ме ухвати за руку те не потонух. - А мајка припаде к ногама преподобног, и исприча му ово: Мој синчић, играјући се са својим врсницима, из неопрезности паде у врло дубок бунар; и мишљасмо да се тамо разбио и удавио. Кукајући за њим као да је већ мртав, спустисмо једног човека у бунар да из воде извади леш детињи, а он га нађе живог где седи поврх воде. Зачуђени, ми га питасмо како не потону, а он нам рече да се појавио неки стари инок, ухватио га за руку и држао поврх воде. Од тога времена ја са дететом обилазим градове и села, гope и пустиње, не би ли пронашла тога оца. И ево, пронађох твоје преподобије, јер синчић мој познаде да си то ти био који си га спасао.

Друга. нека жена много је патила при порођајима: рађала је мртву децу, и то рађала сваке године у страшним мукама. Била је и многодетна и бездетна: многодетна, јер је често рађала; a бездетна, јер је плод њен бивао мртав пре но што би из утробе изашао. Она са сузама замоли преподобног оца Теодосија, да се помоли за њу, да јој престане пород умирати, и да јој се олакшају порођајне муке. И још га замоли за допуштење да детету, ако роди мушко, да име Теодосије. Ако допустиш, рече жена, да дете које родим буде названо твојим именом, ја се надам да ће оно бити живо. - Преподобни изађе у сусрет молби њеној, и усрдно се помоли Богу за њу. И када се жена породи, не имађаше пређашње порођајне муке, већ лако се породи, и дете беше живо, и то мушко. И наденуше му име преподобнога. А кад поодрасте, доведоше га у обитељ преподобном оцу, и посвети га Богу кроз монаштво.

Исто тако и једна жена из Витлејема много је туговала, јер су јој деца умирала. А када свом новорођенчету надену име преподобнога Теодосија, оно остаде живо. И порасте здрав телом, и постаде велики уметник, јер беше изврстан грађевинар.

Једном гусенице и скакавци много досађиваху у Палестини. У то пак време преподобни беше веома стар, и не могаше ићи. Ипак нареди ученицима својим да га однесу у поље, где је претило уништење плодовима земаљским. Тамо он запрети скакавцима и гусеницама, рекавши: Тако вам наређује заједнички Господар свију нас: не уништавајте труд људски, и храну убогих не сатирите! - И одмах скакавци као облак отидоше а гусенице поцркаше.

У једно време братија много оскудеваху у одећи, и просто наготоваху. И досађиваху преподобноме долазећи по тој ствари.

Али он немађаше шта да им да како би купили, иако је то желео и саосећао братији. Ho пo обећању Господњем говораше им: He брините се за сутра. Heгo иштите најпре царства Божјег и правде његове, и ово ће вам се све додати. Јер зна Отац ваш небески шта вама треба пре ваше молбе (Мт. 6, 34.33.32). - Док је свети тако тешио братију, дође однекуд неки човек кога нико није познавао, нити он каза ко је и откуда је. И даде сто златника преподобноме за манастирске потребе, и отиде. А преподобни заблагодари Богу за такво промишљање његово, и даде те златнике братији да се одену. И сви се снабдеше одећом за дуго време.

Јулијан, пастир вострске цркве[15], који се у младим годинама учио књизи у преподобнога Теодосија, исприча о њему ово: Дођосмо једном са преподобним оцем у Востру. И гле, срете нас једна жена, позната по пакости, погледа љутито на преподобнога оца, и назва га варалицом и притворицом. И одмах је постиже казна Божја: јер одједном паде и издахну. - Он исприча и ово: Када једном приликом пролажасмо поред манастира, у коме беху црнорисци јереси Северове, они нас приметише и стадоше ударати у клепало да се братија скупи пре уобичајеног времена за молитву. А преподобни, осетивши да хоће да нам учине неку пакост, распали се праведним гневом, и пророчки изговори реч Господњу: Овде неће остати ни камен на камену који се неће разметнути (Лк. 21, 6). - И зби се по тој речи. Јер после кратког времена нападоше Агарјани ноћу на тај манастир, опљачкаше га потпуно, монахе заробише, манастир запалише, и уништише то место, као што прорече свети.

Грчки војсковођа Кирик, храбар у биткама, а побожан пред Богом, идући на Персијанце, сврати најпре у Јерусалим да се поклони светим местима и измоли Божју помоћ против непријатеља. Посети и обитељ Теодосијеву, јер је слава о светости преподобног оца, пронесена на све стране, све људе привлачила к њему. У разговору са светим, војсковођа доби много користи, јер чу из његових свештених уста да се не треба уздати у своје оружје, нити се ослањати на мноштво војника, него сматрати Бога за јединог помоћника, и уздати се у Његову непобедиву силу, јер је Богу лако да учини да један покоси хиљаду, а двојица збуне хиљаде и хиљаде. Због такве поуке и разговора војсковођа Кирик се испуни љубављу према светитељу, и измоли власеницу коју светитељ ношаше да му буде као штит у рату. И кад се војска грчка судари са Персијанцима, настаде силна сеча. А војсковођа Кирик, обучен у власеницу преподобног Теодосија као у оклоп, показа чуда од јунаштва, и не могаху му нашкодити ни стреле, ни копља, ни мачеви. А пошто се заврши рат, при повратку, војсковођа Кирик опет посети преподобног Теодосија, и причајући му рече: Тебе самог, оче, видех где ми у борби помажеш, чинећи ме страшним за непријатеље моје, док не победисмо персијску силу.

Но наш велики отац јавио се не само овоме војсковођи који је био далеко од њега, него се и многима другим јављао на разним местима, доносећи им брзу помоћ. Тако се јављао: морепловцима који су били у опасности од буре, путницима који су залутали у пустињама, људима који су запали међу дивље звери. Некима се пак јављао у сну, а некима се јављао на јави и спасавао их од опасности. Али он је био брзи помоћник не само људима него и бесловесним животињама. Једном приликом странац неки путоваше водећи магарца, на путу их срете лав и јурну на магарца, не обазирући се на човека, и хтеде да магарца растргне и поједе. А човек, престрављен, гласно призва име преподобног, говорећи: Помози ми, човече Божји, Теодосије! - И лав, чим чу име светитељево, стаде, и побеже у пустињу.

Треба рећи штогод и о прозорљивости преподобнога. Некако, не много пре свога упокојења, он нареди да се клепалом сазову братија на скуп. И кад се братија скупи, он уздахну, заплака и рече: Оци и браћо, потребно је молити се, молити се! Јер видим где се гнев Божји већ креће на источну покрајину. - Пошто прођоше шест или седам дана, чу се да је велики земљотрес порушио Антиохију. To је било у оно баш време кад је преподобни, видећи гнев Господњи, наређивао братији да се моле.

Затим преподобни отац наш Теодосије приближи се својој кончини лежећи на болесничком одру читаву годину. A y устима му беше непрестана молитва тако да и кад би заспао, усне се његове мицаху изговарајући уобичајене псалме и молитве. И кад би се свети пробудио, налазио је у устима својим псалам. Тако се на њему збивала Давидова реч: Ноћу је песма његова у мене (Пс. 41, 9). А и братију много поучаваше врлинама. На три дана пак пред кончину своју он дозва к себи три драга му епископа, извести их о своме одласку Богу, и даде последњи целив онима што плакаху и ридаху због растанка с њим. После тога у трећи дан, молећи се Богу, предаде дух свој године 529. И тако поживе сто и пет година и нешто више. А престављење његово Бог прослави овим чудом: Човек неки, по имену Стефан, родом из Александрије, дуго времена беше луд. Пошто се преподобни престави, Стефан се дотаче одра његовог, и ослободи се свога мучитеља, и оздрави. О кончини пак светога брзо се пронесе глас на све стране, и слеже се много народа из свих градова, и монаси из манастира; а дође и пресвети патријарх јерусалимски Петар са својим епископима. И чесно погребоше свето тело преподобног оца Теодосија у пештери, у којој се спочетка подвизавао, у славу Господа нашег Исуса Христа, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек, амин.

НАПОМЕНЕ:

11.Управљао Римском црквом од 526. до 530. год.
12.Св. Јефрем био на антиохисхом престолу од 528. до 545. год.
13.Тако се звала нарочита капела у такозваном Мартириуму, подигнутом Константином Великим; у њој се чувао Животворни Крст Господњи и на крају шестога века; Животворни Крст је био сваке године воздвизаван, нарочито Страсне Седмице, и то поглавито на Велики Петак. Та капела је била стално закључана; кључ од ње чувао је нарочити презвитер који се назива ставрофилаксом (крсточуварем).
14.Једна од најпознатијих лаври у Палестини, основана преподобним Харитоном (+340. год., празнује се 28. септембра).
15.Востра или Бостра - град у Светој Земљи, у древности један од Левитских градова за Јорданом.

Назад на врх Go down

Житија Светих од аве Јустина Поповића - Page 4 Empty Јануар

Порука  Чувар Православља on 19th October 2011, 19:15

11 Јануар

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ

МИХАИЛА КЛОПСКОГ



На петнаестак километара од Великог Новгорода, на обали реке Верјаже, налазио се манастир, звани Клопски, и у њему храм у име Животворне Тројице. Ранијих година ретко је ко знао за овај манастир, али се касније он веома прочу благодарећи чудесима светог Михаила. У том манастиру игуман беше Теодосије, муж врлинаст; за време његово и дође у Клопски манастир блажени Михаил. To би 23. јуна 1408. године.

До данашњега дана остало је непознато, откуда свети Михаил дође у манастир, и ко су му били родитељи. To ce догоди лети, у време када сва братија беху на јутрењу. На деветој песми канона јеромонах који је служио, окадивши храм, пође да покади у својој келији која се налазила поред храма. Нашавши келију отворену, иако ју је он затворио одлазећи у храм, јеромонах уђе у њу и угледа човека у монашкој одећи где седи; пред њим гораше свећа, и он преписиваше књигу Дела светих Апостола. Повративши ce y храм, јеромонах каза игуману и братији шта виде. Они, по завршеном богослужењу, пођоше у келију, али је нађоше затвореном изнутра. Игуман сатвори молитву, но одговора из келије не би. Стадоше куцати на врата, али она и даље остајаху затворена. Игуман онда нареди да се открије кров над тремом; али и та врата из трема у келију нађоше затворена. А када по наређењу игумана врата бише разбијена, и они сви уђоше у келију, тамо нађоше старца који је седео и писао. Настојатељ га упита: "Кажи ми, јеси ли ти човек или дух?" Старац понови игуманове речи. Игуман сатвори молитву, а старац изговори исте молитвене речи што и игуман. Тада настојатељ стаде дошљака осењивати крсним знаком и кадити га тамјаном; а старац се склањаше од кађења и понашаше као јуродив, сулуд.

Заједно са братијом свети Михаил пође у храм на литургију, за време које он певаше за певницом са манастирским појцима. Игуман му наложи да прочита Апостол, и сви беху до дна душе потресени лепотом и надахнутошћу његовог читања. По изласку из трапезе где светитељ обави одређено читање, игуман одведе преподобног Михаила у келију, одређену му за становање. И од то доба блажени остаде у манастиру животворне Тројице, вршећи послушање чтеца у храму и у трапези. И велико умилење у срцу доживљаваху сви који га слушаху.

Међутим, ни игуман ни братија не могаху да дознаду име новодошавшег брата, откуда је дошао и какво му је порекло. Једном Клопску обитељ посети кнез Константин Димитријевич, млађи син великог кнеза Димитрија Јовановича Донског. Чувши за време трапезе читање светог Михаила, кнез му приђе близу, познаде га и рече: "Ово је син Максимов Михаил". Преподобни одговори на то: "Једино Творац зна ко сам ја". Тада игуман примети: "Сине мој, зашто нам не кажеш своје име?" И светитељ потврди да му је име Михаил[16].

За време свога живљења у Клопској обитељи преподобни Михаил је јео само хлеб и воду, и то једанпут недељно и у малој количини. Када би после великих молитвених подвига светитељ осетио замор, он се одмарао лежећи на земљи. У његовој келији не беше никаквог иметка, ни одеће, сем оне што је носио на себи. Немогуће је причати о оним великим трудовима, које преподобни узе на себе Христа ради. Од подвига и уздржања тело његово постаде као сенка.

У то време у Великом Новгороду и његовој околини настаде суша, која се продужи три године: пресахнуше не само потоци него и реке. Тада, на молитве светог Михаила, близу манастира затресе се земља и изби ботаг водом извор, који и до данас служи на потребу и братији и долазницима. После пак суше настаде у том крају глад, за време које гомиле сиромашних стадоше долазити у манастир за парче хлеба. Бојећи се оскудице, игуман није знао шта да ради; но преподобни Михаил, указавши на то да је Господ са седам хлебова нахранио четири хиљаде људи, наговори игумана да храни све гладне. А када братија узгунђаше због тога, преподобни их поведе са игуманом до житног амбара, и они са запрепашћењем угледаше да се залихе жита, на молитве светитељеве, нису смањиле.

Проживевши у Клопском манастиру четрдесет четири године, и сатворивши у име Христа многа чудеса, блажени Михаил се мирно упокоји у Господу 1452 године. Чесно и многострадално тело његово игуман са братијом сахрани у манастиру Животворне Тројице, где се преподобни Михаил подвизавао, и би положено с десне стране главнога храма. Ту оно почива и до данашњега дана, точећи разноврсна исцељења онима који са вером прибегавају, у славу Христа Бога нашег.

НАПОМЕНЕ:

16.Преп. Михаил био је из бојарске породице.

Назад на врх Go down

Житија Светих од аве Јустина Поповића - Page 4 Empty Јануар

Порука  Чувар Православља on 19th October 2011, 19:16

11 Јануар

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ

ТЕОДОСИЈА митрополита Трапезунтског


Преподобни Теодосије био најпре игуман Филотејевског манастира у Светој Гори, затим митрополит у Трапезунту[17].

НАПОМЕНЕ:

17.Видети о њему опширније у житију његовог брата по телу светог Дионисија, под 25. јуном.


Назад на врх Go down

Житија Светих од аве Јустина Поповића - Page 4 Empty Јануар

Порука  Чувар Православља on 19th October 2011, 19:17

11 Јануар

СПОМЕН СВЕТИХ

СТЕФАНА ПЛАКИДИЛНСКОГ, ТЕОДОРА И АГАПИЈА АРХИМАНДРИТА

Назад на врх Go down

Житија Светих од аве Јустина Поповића - Page 4 Empty Јануар

Порука  Чувар Православља on 19th October 2011, 19:18

11 Јануар

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА

МАИРА


Толико злостављан за веру у Христа, да је од тога издахнуо.

Назад на врх Go down

Житија Светих од аве Јустина Поповића - Page 4 Empty Јануар

Порука  Чувар Православља on 19th October 2011, 19:20

12 Јануар

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ВИТАЛИЈА

Подвизима сав устремљен к Богу, скончао у миру[1].


НАПОМЕНЕ:

1.Изгледа да је ово онај преподобни Виталије (из манастира аве серида), о чијим се подвизима говори у житију Св. Јована Милостивог. 12. новембра.




Назад на врх Go down

Житија Светих од аве Јустина Поповића - Page 4 Empty Јануар

Порука  Чувар Православља on 19th October 2011, 19:23

12 Јануар

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ

ТАТЈАНЕ


Света мученица Татјана роди се у Риму од високородних родитеља. Отац јој бејаше три пута проконзул. Беше то побожан и богобојажљив хришћанин, који потајно држаше свету веру. Он и кћер своју, ову свету Татјану, васпита у побожности и страху Божјем, и научи је Светом Писму. Када Татјана одрасте, не хте се удавати, и провођаше живот свој у целомудрености, јер се уневести Христу, рањена љубављу Његовом. И Христу служаше дан и ноћ, постом и молитвама умртвљујући тело своје и подвлашћујући га духу. Због свог врлинског живота она се удостоји служења у цркви, јер би постављена за ђаконису, и служаше Богу анђелски у телу. Затим Христос Бог мученичким венцем увенча невесту своју. Она пострада овако:

Пошто нечестиви цар римски Антонин Хелиогабал[2] би убијен од својих Римљана, и тело његово с поругом вукоше по граду и бацише у реку Тибар, на престо ступи шеснаестогодишњи Александар[3]. Мајка његова Мамеја беше хришћанка. Од ње се он научи поштовати Христа, али беше колебљив у вери: јер и идоле не одбациваше, него им се клањаше као старим боговима римским, и држаше у свом двору кип Христов и Аполонов[4] и Аврамов и Орфејев[5], и других идола. Сам Александар, рођен од мајке хришћанке, не гоњаше хришћане, али његови намесници, проконзули и доглавници страшно гоњаху хришћане. Пошто Александар беше малолетан, управљање царством би поверено неколицини сенатора, међу којима најглавнији беше Улпијан, човек сурове нарави и велики непријатељ хришћана. Управљајући у име цара, ови намесници разаслаше на све стране наредбе, да се галилејци (тако они називаху хришћане) мучењем и смрћу приморавају на поклоњење римским боговима. А за убице хришћана бише одређени најсвирепије слуге ђаволске: Виталије, Вас, Кај. Они као воду немилосрдно проливаху крв хришћанску у Риму и у свима крајевима царства римског.

У то време неверници ухватише и свету деву Татјану, ђаконису римске цркве, и одведоше је у Аполонов храм да му се поклони. Она се помоли Христу Богу, и одмах би земљотрес, од кога паде идол и разби се у комаде, а паде и један део храма те поби многе незнабошце и жречеве који беху у храму. А ђаво који борављаше у идолу, громко повика и с кукњавом побеже одатле. Сви чуше његово запомагање, и видеше тамну прилику где јури ваздухом. Тада незнабошци изведоше Татјану на суд и мучење. И најпре је немилосрдно тукоше по лицу; онда јој кукицама очи извадише. Од дугог мучења малаксаше сами мучитељи. Јер света Татјана за оне што је удараху беше тврда као наковањ, тако да они осећаху веће болове него она. Усто и Анђели невидљиво стајаху крај светитељке, и удараху по лицу и мучаху оне који њу удараху и мучаху. Стога се они вапајно обратише безаконом судији, молећи га да нареди да престану мучити невину девицу, и тврђаху да они, сами подносе веће муке него она. А она се у мукама мољаше Богу за своје мучитеље да их приведе истини. И би услишена. Јер мучитеље обасја небеска светлост, и отворише им се духовне очи, и они видеше четири Анђела около свете мученице. Усто чуше и глас с неба упућен светој мученици. И падоше пред њом на земљу, говорећи: Опрости, служитељко истинитог Бога, опрости што ти учинисмо не по својој вољи. - И повероваше у Христа, а беше их осам и крстише се у својој сопственој крви, јер због вере у Христа бише свирепо мучени, и мачем посечени.

Другога дана неправедни судија опет изведе на мучење свету деву Татјану. Она претстаде читава и здрава телом, светла лица и весела погледа. Пошто је судија не могаде наговорити да принесе жртву идолима, нареди да је свуку и да јој бријачима режу тело. А тело њено девичанско беше бело као снег. И кад га резаху бријачима, из рана тецијаше млеко уместо крви, и диван мирис излажаше као из мирисавог сасуда. A светитељка, подижући очи своје ка Христу женику свом, мољаше се у мукама. Онда је повалише на земљу, распрострше је крстолико, и тако је дуго тукоше гвозденим штапом да су многе слуге малаксавале и мењале се. Јер Анђели, Божји као и првипут, стајаху невидљиво около свете мученице, и бијаху оне који њу бијаху, и слуге тврђаху да их неко невидљиво бије гвозденим штаповима. И девет слугу умре, поражени руком Анђела, a ocтали попадаше полумртви. А света мученица исмеваше судију и мучитеље, и ругаше се боговима њиховим. Пошто дан наже к вечеру, бацише је у тамницу, где се она сву ноћ мољаше и певаше, а светлост је небеска обасјаваше, и Анђели Божји певаху с њом.

Сутрадан је опет изведоше на суд. И она се појави опет здрава телом и лепша у лицу него пре, тако да се сви удивише. И говораху јој ласкаве речи, еда би је придобили, и она принела жртву великој богињи њиховој Дијани[6]. А света дева се направи као да пристаје, и они је свечано одведоше у храм Дијанин. Демон пак који борављаше у Дијанином кипу, кад осети да Татјана долази, громко повика: Тешко мени, тешко мени! куда ћу побећи од Духа твог, Боже небески? јер ме гони огањ из четири храмовска угла. - А када се светитељка приближи храму, прекрсти се, и подигавши очи к небу, помоли се Богу, и и тог часа настаде силна грмљавина и севање муња, и паде огањ с неба, и сагоре у пепео и храм и кип заједно са жречевима и жртвама, и од народа многи изгибоше од муња и громова. Због тога уведоше мученицу у судницу, обесише је, и жељезним гребенима стругоше. Тада јој и свете дојке остругаше и бацише. Затим је опет у тамницу вргоше. И опет јој са светлошћу небеском дођоше Анђели Божји, и од рана је исцелише, и здраву је начинише, и за јуначко страдање прославише.

Сутрадан бацише мученицу пред страшног лава у позорницу, али се лав умиљаваше око ње, и ноге јој лизаше, и не нашкоди јој ништа. А кад лава вођаху из позоришта на његово место, он се изненада баци на угледног достојанственика Евменија, и растрже га.

И опет обесише свету Татјану, и опет је жестоко гребенима стругаше, но и мучитељи њени, опет од Анђела невидљиво поражавани, падаху мртви. Затим је бацише у огањ, али јој ни огањ не нашкоди, јер укроћаваше своју пламену силу почитујући слушкињу Христову.

Сва та дивна чудеса нечестиви приписиваху не Христовој сили него враџбинама. Остригоше јој и косу, јер говораху да јој je y коси скривена нека волшебна сила, која је чува те јој ништа не може да нашкоди. Пошто је остригоше, затворише je y Зевсовом храму, јер мишљаху да већ неће бити у стању да учини неко зло њиховом богу, пошто јој са косом узеше враџбинску силу. И проведе света мученица у том затврру два дана. За то време је обасјаваше уобичајена светлост с неба, и Анђели је тешаху. A трећег дана дођоше жреци с наредбом, желећи да принесу жртву богу Зевсу[7]. Када отворише храм, видеше бога свог обореног на земљу и у парампарче разбијеног, а светитељку - веселу у Христу Богу свом. Тада је опет изведоше на суд. И не знајући шта да чини с њом судија донесе одлуку да је мачем посеку. И посекоше мачем њену свету главу[8]. Заједно са њом посекоше и њеног оца, јер се сазнаде да је хришћанин. Најпре га лишише положаја, па му одузеше имање, и онда га осудише на смрт. И он умре за Христа, посечен са својом светом ћерком око 226 године, и бише увенчани мученичким венцима од Христа Бога, коме слава вавек, амин.

НАПОМЕНЕ:

2.Царовао од 218-222. год.; био крајње развратан човек.
3.Александар Север царовао од 222-235. године.
4.Аполон - грчкоримски бог сунца и просвете, напретка и среће; чувар закона и претсказивач будућности.
5.Орфеј - певач јунак грчке митологије; утицај његовог појања је био тако силан, да су од њега играла дрвета, камење и припитомљавале се дивље звери.
6.Дијана или Артамида - богиња месеца и лова.
7.Зевс или Јупитер - грчкоримски бог, сматран господарем неба и земље, оцем свих богова и људи.
8.Св. Татјана пострадала 226. год.

Назад на врх Go down

Житија Светих од аве Јустина Поповића - Page 4 Empty Јануар

Порука  Чувар Православља on 19th October 2011, 19:25

12 Јануар

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА

ПЕТРА АВЕСАЛАМИТА



Петар, звани Авесаламит, би за време гоњења ухваћен у граду Авлону[9]. Беше родом из Елевтеропоља, у Палестини. Кад га изведоше пред кнеза Севера на суд, упита га кнез: Како се зовеш? Петар одговори: По оцу зовем се Авесаламит, a пo духовном имену које добих по крштењу - Петар. Упита га кнез: Каквог си звања? Петар одговори: Веће и боље звање не могу имати од овог: хришћанин сам. Кнез га упита: Имаш ли родитеље? Петар одговори: Немам. Кнез рече: Лажеш, ја сам чуо да имаш родитеље. Петар одговори: У Еванђељу ми је наређено да се одречем свега када идем да исповедам име Господње. Кнез га упита: Знаш ли царску наредбу? Петар одговори: Ја знам наредбу Бога мог, који је истинити и вечни цар. Кнез рече: Премилостиви Цареви наредише да сви хришћани: или принесу жртве боговима, или да разним казнама буду погубљени. Петар одговори: А истинити вечни цар наређује: Ако ко принесе жртву демонима, а не Богу живом, погинуће занавек. Ти расуди по правди: треба ли заповест Небеског Цара нарушити? Кнез рече: Послушај ме, принеси жртву боговима, и испуни заповест царева наших. Петap одговори: Ја нећу да принесем жртву рукотвореним боговима, дрвеним и каменим, којима сте ви слични. Кнез рече: Ти нас вређаш. А не знаш ли, да имам власт убити те? Петар одговори: Ја те не вређам, него говорим оно што је написано у закону Господњем: Идоли су њихови сребро и злато, дело руку човечјих. Имају уста, очи, нос, уши, руке и ноге, а нити говоре, нити миришу, нити чују, нити хватају, нити ходе, нити виде (Пс. 113, 12.13). И каже Господ у Светом Писму: Таки су и они који их граде, и сви који се уздају у њих (Пс. 113, 14). Када ово изрече Господ Духом Светим кроз уста пророка, како ми ти онда кажеш да те вређам што ти рекох да си сличан немом и глувом камењу и дрвећу, у којима обожавате демоне? Па још и мене саветујеш да се угледам на тебе. Кнез рече: Послушај ме, смилуј се на себе сама, и принеси жртву боговима. Петар одговори: Ја ћу се заиста смиловати на себе, ако не принесем жртву боговима вашим, и не отступим од истине. Али пошто си неверник, ти зато не верујеш ни мени ни закону Божјем, да ће погинути сваки ко принесе жртву боговима. Хајде, што оклеваш? Чини што ти је наређено. Кнез рече: Још очекујем да се размислиш, и принесеш жртву боговима, и тако се спасеш мучења. Петар одговори: Узалуд чекаш! Та хајде, чини што има да чиниш и тако обави посао оца твог - ђавола. Јер ја нећу учинити по вашој вољи, нити ће ми Господ мој Исус Христос, коме усрдно служим, допустити да то урадим.

Онда кнез нареди да га обесе. А кад је висио, рече му кнез: Шта велиш, Петре, хоћеш ли принети жртву боговима или не? Петар одговори: Дај оне железне гребене, и нареди да ме стружу. Ја ти већ не једном рекох да нећу принети жртву демонима. Само Богу мом служим, за чије име страдам. - И нареди кнез Север да га љуто муче. Мучен, славни мученик Божји не јаукну, већ само певаше говорећи: За једно само молим Господа, само то иштем, да живим у дому Господњем све дане живота свога (Пс. 26, 4). И још говораше: Чашу спасења узећу, и име Господње призваћу (Пс. 115, 4). Док он то говораше, кнез се још више разјари, и нареди да приступе други мучитељи. А народ, који наоколо стајаше, видећи силну крв што истече од мученика, сажаљеваше га, и говораше му: Смилуј се на себе, човече, и принеси жртву боговима, да се спасеш ових страшних мука. А свети Петар одговараше: Ништа су ове муке, нити ми задају икакав бол. Одрекнем ли се пак Бога мог, онда би тек заиста допао најтежих мука, које су безконачне. Кнез одврати: Шта говориш, Петре? Боље принеси жртву боговима, да се не би после покајао кад буде касно. Петар одговори: Нити ћу се покајати, нити ћу жртву принети. Кнез на то рече: Ја ћу те предати на смрт. Петар одговори: To и јесте једина жеља моја - да умрем за Бога мог!

Тада кнез изрече смртну пресуду, говорећи: Наређујем да се на крст разапне Петар што је ради закона Бога погазио заповест непобедивих царева. - И тако се добри војник Христов, завршивши подвиг свој распет на крст, удостоји да буде причасник страдања Господњих. Пострада сведок Христов Петар Авесаламит у граду Авлону, за време римског цара Максимијана, док над свима царује Господ наш Исус Христос, коме слава вавек, амин.

НАПОМЕНЕ:

9.Град у Албанији са многољудним пристаништем.




Назад на врх Go down

Житија Светих од аве Јустина Поповића - Page 4 Empty Јануар

Порука  Чувар Православља on 19th October 2011, 19:26

12 Јануар

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ

ИЛИЈЕ ЧУДОТВОРЦА


Због светог живљења удостојен благодати чудотворства.

Назад на врх Go down

Житија Светих од аве Јустина Поповића - Page 4 Empty Јануар

Порука  Чувар Православља on 19th October 2011, 19:27

12 Јануар

СПОМЕН СВЕТОГ

МУЧЕНИКА МЕРТИЈА


Овај свети беше војник. За време цара Диоклецијана би 298 године оптужен да је хришћанин. Кад га изведоше пред цара, цар га примораваше да принесе жртву идолима. Али пошто он не хте да то учини, одузеше му појас који беше знак војничког звања. Затим му кожу одраше, и секиром тело секоше. А свети са таквим јунаштвом поднесе ове љуте муке, да се ни уздах не оте нз уста његових. Мучитељ се зачуди и запрепасти, јер је драње коже трајало дуго. И пошто на телу мучениковом не остаде ни најмањи делић без ране, нареди мучитељ да га баце у тамницу. Осам дана проведе у тамници, и из рана му истече силна крв. Исцрпљен патњама, јунак Христов чесну душу своју предаде у руке Божје, и тако доби бесмртни венац мучеништва.



Назад на врх Go down

Житија Светих од аве Јустина Поповића - Page 4 Empty Јануар

Порука  Чувар Православља on 19th October 2011, 19:27

12 Јануар

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ

МАРТИНИЈАНА БЈЕЛОЈЕЗЕРСКОГ


У дванаестој години побегао од куће у манастир к преподобном Кирилу Бјелојезерском, који га једва примио. Подвизавао се строго и одлучно. Био игуман. Упокојио се 1483 године у 86 години живота. Тридесет година касније свето тело његово обретено потпуно цело. У храму његовог имена почивају свете мошти његове.

Назад на врх Go down

Житија Светих од аве Јустина Поповића - Page 4 Empty Јануар

Порука  Чувар Православља on 19th October 2011, 19:28

12 Јануар

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА:

ОСМОРИЦЕ ИЗ НИКЕЈЕ


Ови свети мученици пострадаше за Христа посечени мачем.

Назад на врх Go down

Житија Светих од аве Јустина Поповића - Page 4 Empty Re: Житија Светих од аве Јустина Поповића

Порука  Sponsored content


Sponsored content


Назад на врх Go down

Страна 4 of 5 Previous  1, 2, 3, 4, 5  Next

Назад на врх


 
Permissions in this forum:
Не можете одговорити на теме у овом форуму