PRAVOSLAVLJE I PROTESTANTSKA VECINA U EKUMENSKOM POKRETU

Погледај предходну тему Погледај следећу тему Go down

PRAVOSLAVLJE I PROTESTANTSKA VECINA U EKUMENSKOM POKRETU

Порука  Mika33 on 2nd October 2012, 05:24

Pravoslavlje i protestantska vecina

Pravoslavno ucesce u ekumenskom pokretu nema nikakvog upliva na liberalnu vecinu. Kad su pravoslavci bili pozvani u clanstvo Svetskog savta crkava tvrdjeno im je da je to izvenredna prilika da medju drugim crkava posvedoce svoje pravoslavlje. Medjutim, posle nekoliko decenija ucesca u ovom pokretu, pravoslavci su dosli do zakkljucka da njihovo prisustvo u Savetu crkava nema nikakvog pozitivnog uticaja na liberalnu vecinu. U vecini slucajeva predlozi pravoslavnih delegacija nisu usvajana, osim u slucaju gde nije bilo drugog izlaza.

Ekumensko ostupanje od prvobitnog cilja
Osnivaci Svetskog saveta crkava bili su protestanti a cilj im je bio da se ujedine zbog bolje saradnje u propovedanju Jevandjelje u svetu. Osnova zajednickog verovanja bila je Biblija. Priznavali su Isusa Hrista kao: Spasitelje, Sina covecijega, Sina Bozjega i Boga. Medjutim, u ekumenskom pokretu desile su se velekie promene.
Patrijar iz Konstantinopolja 1920. poslao je enciklicno pismo: ‘Svim Hristovim crkvama gde god se nalaze...' Odmah su se kriticari pitali da li je ovim pismom patrijarh priznao da su i druge crkve prave crkve, dok je pravoslavlje oduvek ucilo da je ono jedina prava crkva? Ovo pismo je otvorilo vrata pravoslavlja uticaju drugoh crkava, iako ono nije jedino.
Godine 1927. devet pravoslavnih crkava uzelo je ucesce u ekumenskoj konferenciji vera i red u Lozani. Ubrzo posle toga, medju ekumenistima, pojavila su se nova misljenja o dogmi crkve. Pocelo se tvrditi da nijedan crkva nema potpunu istinu, sto je uznemirilo mnoge, a pogotovo pravoslavne koji veruju suprotno tome. Ubrzo se od ucesnika u ekumenizmu zahtevalo da se vise ne oslanjaju na ono sto njihova crkva veruje, vec da se oslone na zajednicko misljenje vecine.

Pravoslavlje je iznevereno
Pravoslavci su najzad shvatili da nove smernice ekumenskog pokreta menjaju se svakog dana i poceli su se pitati gde ce nas sve ove promene odvesti. Jos je 1979. godine, Aleksandar Semanan dao svoje zapazanje i upozorenje: ‘Vazan faktor pravoslavnog ucesca u ekumenskom pokretu i posle toliko vekova totalne odvojenosti izmedju pravoslavlja i Zapada; je upravo da pravoslavcima nije dat izbor, vec od samog pocetka bili su odredjeni, ne samo da sede na odredjenom mesti vec je i njihova uloga i funkcija bila odredjena. Ovo odre|djvanje bilo je zasnovano na zapadnoj teologiji i eklezijoloskoj pretpostavci koji su zasnovani na poreklu ekumenske ideje.
Mi smo se prikljucili pokretu, usli u debatu,, uzeli ucesca u istrazivanju ciji osnovni tremini su unapred bili odredjeni koje smo mi prihvatili kao cinjenice. Cak i pre nego sto smo mogli da shvatimo, bili smo uhvaceni u vazno zapadno razmimoilazenje - katolika protiv protestanata, horizontalnih protiv vertikalnih, autoriteta protiv slobode, hijerarhisko protiv kongregacionalnog. Bili smo ucinjeni predstavnicima i nosiocima stavova i pozicija koje smo tesko prepoznali kao nase i koji su duboko strani nasoj tradiciji.' (Alexandar Schamenann, Church, World and Mission, p.lj je nespremno uvuceno u ekumenski pokret; prikljucilo se vec ustaljenom i unapred predestiniranom koritu reke cije obale su bile ucvrscene i tok usmeren. Pravoslavna delegacija koja je uzela ucesca u studijskoj konferencije vera i red izjavila je: ‘Za nas je jedinstvo problem, problem je povratka punini vere i reda, punoj vernosti Svetom pismu i tradiciji i poslusnost volji Bozjoj, ‘da svi jedno budu.' (Arhiepiskop Iakovos) Problem je u tome sto pravoslavci misle da to vec imaju.
Godine 1961. Ruska pravoslavna crkva prikljucila se Svetskom savetu crkava. I tako je vecina pravoslavnih crkava postala deo Saveta. Pre stupanja u clanstvo, patrijarh iz Moskve postavio je uslove Savetu da nikad ne sme reci nista o verskim progonstvima u Sovjetskom Savezu. Patrijarh je cak negirao da postoje verska ugnjetavanja u njegovoj zemlji. On je kasnije igrao i glavnu ulogu u uspostavljanju prijateljskih odnosa izmedju Ruske pravoslavne crkve i Vatikana.
Situacija u Svetskom savetu crkava pocela se naglo pogorsavati onda kada je rasformiran Internacionalni misionarski koncil ciju ulogu je preuzeo Savet. Od tada naglo se poceo menjati stav ekumenista prema misiji crkve u svetu. Sve vise je preovladavalo libralno misljenje: da ne postoji jedna, apostolska, saborna prava crkva koja cuva cistotu vere i istine. Izmisljena je nova teorija o crkvi kao drvetu sa mnogo grana - mnoge crkve, a sve su deo jedne celine. Ovo je ocigledno uzbudilo pravoslavce koji imaju drugaciju dogmu o crkvi. Od pravoslavaca se ocekivalo da izmene svoje misljenje i ucenje o dogmi crkve. Pitanje je bilo da li je crkva cuvar i tvrdjava istine ili skup mnogobrojnih, razlicitih i suprotnih misljenja koja se stalno menjaju.


Na skupstini Svetskog saveta crkava 1963. data je cudna izjava: "Bilo bi nerazumno za prave vernike da insistiraju da je cela istina njima otkrivena i da je jedino oni poseduju." (Macris, op. cit. p. 42) Kriticari su odmah izjavili da ova izjava nije biblijska niti se slaze sa hriscanskom teologijom. Ova izjava je potpuno suprotna onoj koju je isti govornik izjavio pre cetiri godine: "Istina koja uvek treba da se pamti u svim ekumenskim krugovima da ne postoje crkve, vec jedan, a ona je vece nego sto je posvedocena crkvenom istorijom. Teorija o crkvi i granama... fragmentalna teorija da postoji podela u crkvi je neosnovana." Kakva velika razlika se desila samo za cetiri godine! Ako je crkva "stub istine" (1. Timotiju 3,16), ovo je veliko odstupanje od temeljnih istina.
Patrijarh Nikodim je jos 1969. u svom govoru na Skupstioni Svetskog saveta crkava u Upsali izrazio svoju zabrinutost da ce glas pravoslavlja uvek biti nadvladan vecinom razlicitih grupa, pretezno protestantskih. Mnogi pravoslavni teolozi predlagali su da se jedinstvo hriscana gradi na jednistvu vere, vere koju su hriscani u pocetku drzali, cisu, nepomesanu sa mnogobozackim obicajima - vere apostolske crkve prvoga veka posle Hrista. Ovo je bio dobar predlog ali ekumesnka liberalna vecina nije na njega obracala paznju.
Najznacajniji za pravoslavce i katolike je susret patrijarha Atenagore i pape Pavla VI januara 1964. godine u Jerusalimu. To je pocetak katolicko - pravoslavnog ekumenizma. Patrijar Atenagora je objasnio cilj ovog pokusaja: "Da izgradimo prijateljske odnose sa rimokatolickim crkvama kao i sa ostalim hriscanskim crkvama. U prkos mnogih prepreka posli smo ovome cilju noseci u mislima zajdnicko ucenje i tradiciju koji zajedno vezu crkve i imaju svoje poreklo u prvom veku jedne i ujedeinjene Hristove crkve." (Isto, str. 63)
Iako mnogi kritikuju patrijarha Atenagoru zbog samovoljne odluke priblizavanja katolicimu, on je imao dobre ideje s kojima bi se slozio svaki teolog, medjutim, niko nije prihvatio njegovu brilijantnu ideju. Profesor Nisiotis, u svom govoru u Nju Delhiju, osvrnuo se na Atenagorin govor da je patrijarh govorio o staroj, ujedinjenoj Hriscanskoj crkvi kao onoj koja je isto ucenje i obicaje vezala zajedno. Ako je prva crkva bila ujedinjena, a danasnja podeljena, onda cela pravoslavna ekleziologija je srusena izjavom ekumenaskog patrijarha.
Sedmog decembra 1965. objavljeno je da je anatema iz 1054. godine skinuta. Sisma i razlozi zbog kojih je doslo do podele izmedju Istoka i Zapada ostaju, ali skinuta je anatema kao znak dobre volje dveju crkava.
Godine 1975. arhimadrit Ciril Argenti postavio je pitanje: "Zasto smo mi razdvojeni?... Ako nismo ujedinjeni, mi nismo crkva." (Christian Unitu, p. 346) Tako je pravoslavni svestenik objavio protestantsku ekleziologiju na ekumenskom skupu. Crkva se ne bazira na njenim odnosima sa drugim zajednicama, vec na steni istine, steni Isusa Hrista, bez obzira na to kakavi ce njeni odnosi biti sa drugim zajednicama. "Savremeni dijalog ljubavi," rekao je Justin Popovic, "koji uzima oblik gole sentimentalnosti je odricanje onoga sto vodi posevecenju duha i vere u istini. Srz ljubavi je istina; prava ljubav voli i cuva istinu."
Sto je vreme vise odmicalo u ekumenskom pokretu sve vise su nastajale promene. Pod uticajem "oslobodilacke" teologije, da bi ugodili pokretu zena, poceli su cak izbegavati i musku zamenicu za Boga i za Isusa gotovo uvek upotrebljavaju titulu Sin coveciji, a ne Sin Boziji, drugo lice Bozanstva, Spasitelj i Bog. Naglasavaju samo njegovu ljudsku prirodu, svakako zato da se ne bi zamerili Jevrejima, muslimanima i mnogoboscima.
Da bi pridobili mnogobsce i zene, dali su korejskoj zeni da govori na skupstini Svetskog saveta crkava u Kamberi koja je istakla neprocenjivu ulogu duhova u medjusobnom pomirenju delegata i crkava. Generalni sekretar Svetskog saveta crkava, Emilio Kastro, javno je kritikovao pravoslavce sto zbognjwih mora da imaju dve vrste pricesca, jednu za pravoslavce a drugu za protestante. (Lyles, Jean Caffy, The Christian Century, March 13 1991, p. 286)
Godine 1991. pravoslavci u USA poceli su se povlaciti od ucesca u ekumenizu u kome su se sve vise pojavljivale promene.
Godine 1994. Ruska pravoslavna crkva pocela je da preispituje svoje odnose prema Svetskom savetu crkava.
Pre pedeset godina, Katolici, pravoslavci i protestanti sa ponosom su govorili o svojoj veri isticuci Isusa Hrista, nazivajuci ga svojim Spasiteljem, Sinom Bozjim i Bogom; ovo je bilo prihvaceno kao osnova Svetskog saveta crkava. Danas i ako se spomene ime Isusa Hrista, onda je to Sin coveciji, uciteq i propovednik iz Galileje. Ovo jasno pokazuje da se istice samo Hristova ljudska priroda, a zapostavlja Bozanska.
Ekumenisti su pripremili i novi engleski prevod Biblije u kom su namerno ublazeni mnogi izrazi. Na prime umesto u Psalmu 1,1; "Blago coveku koji ne ide na vece bezboznicko i na puto gresnickom ne stoji, i u drustvu nevaljalih ljudi ne sedi;" oni su preveli: "Blago coveku koji ne hoda u savetu gresnih ili stoji na putu gresnika." Ovo je samo jedan primer a ima ih na stotine. Sve se prepravlja ili ulepsava, a uklanjaju se sve sa puta sto bi moglo smetati organskom jednistvu sa drugim religijama i ideologijama.
Pravoslavci su dosli do toga stepena da se pitaju, "zasto smo mi deo te mnozine koja se svakoga dana sve vise odvaja od istine? Zasto se jos uvek drzimo tog drustva koje je tako nestabilno? Jesmo li mi crkva Hristova ili nismo? Ima li pravoslavlje istinu? Ekumenski pokret negativno odgovara na ova pitanja." (About, HTM. P.30)
















Назад на врх Go down

Погледај предходну тему Погледај следећу тему Назад на врх


 
Permissions in this forum:
Не можете одговорити на теме у овом форуму