Суштина Православља кроз интересантну причицу

На форумима увек можемо видети километарске постове Светих отаца, које (ако ћемо искрено) ретко ко од нас прочита.
Ево једне кратке и веома интересантне приче...

Близанци у материци разговарају:
- Да ли верујеш у живот после рођења?
- Наравно, сигурно постоји нешто након рођења.
Можда смо овде баш зато да се припремимо на живот
после рођења.
- То је глупост. Нема живота после рођења. Како би
тај живот уопште изгледао?
- Не знам тачно, али уверен сам да ће бити више
светла и да ћемо моћи ходати и јести својим устима.
- То је потпуна глупост. Знаш да је немогуће трчати.
И јести својим устима, па зато имамо пупчану врпцу.
Кажем ти, после рођења нема живота.
- Пупчана врпца је прекратка. Уверен сам да постоји
нешто после рођења. Нешто посве другачије него ово
што живимо сада.
- Али нико се није вратио од тамо. Живот се после
рођења завршава. Осим тога живот није ништа друго
него постојање у уској и мрачној околини.
- Па не знам баш тачно како изгледа живот после
рођења, али ћемо у сваком случају срести нашу
маму. Она ће затим бринути за нас.
- Мама?!? Ти верујеш у маму, па где би по твоме та
мама била?
- Свуда око нас, наравно. Захваљујући њој смо
живи, без ње не бисмо уопште постојали.
- Не верујем! Маму нисам никада видео, зато је јасно
да не постоји.
- Да могуће, али понекад, када смо потпуно мирни,
можемо је чути како пева и милује наш свет. Знаш,
уверен сам да живот после рођења заправо тек
започиње...

................................
................................

Свака част брате Филипе, ово још нисам прочитао чиста 10-ка!

Стварно је одлична!!! Баш ми је пријала души после ужасно тешког филма који одгледах на јутјубу - Рат за душе :(

Хвала ти од срца

Свако добро

Не могу да верујем! Дивно!

Najbolja prica koju sam cuo.

Ову причу наравно нисам ја измислио! Него сам преузео од мог кума Саве..њему свака част :cheers:

Odlicna prica

Одлицна прица, ево јос три вероватно добро познате великој вецини....

Господ и човек

Једне ноћи човек је уснио сан.Сањао је да хода заједно са Господом.На Небу су се приказивале сцене из његовог живота.У свакој прилици видео је по два пара стопала.Један пар његов а други Господов.Одједном Небо се отвори тако да је могао видети цели свој живот.Приметио је да у тренуцима највећег бола и патње постоји само један пар стопала.То га је веома забринуло те се обрати Господу-Боже,не могу да разумем да Си ме остављао баш онда кад Си ми био најпотребнији.Господ му одговори:драго моје дете,волим те,никад те нисам напуштао.Кад видиш један пар стопала,то је зато,јер сам те тада носио.

Уметник и грех

Уметник је радио слику,на којој је требало представити анђела.За модел изабере једног младића прекрасне лепоте.Кад је слика била готова,многи су долазили да се диве лику анђела и налазили да он у потпуности одговара нашој представи о анђелима.Али уметник је зажелео да поред анђела наслика и ђавола,као сушту противност.Но одговарајући модел никако да нађе.Пуних десет година тражио је и најзад га нашао међу затвореницима.Боље супротности анђелу није могуће замислити.Али како се уметник силно изненадио, кад је сазнао да је овај затвореник био исти онај дечак,који му је раније послужио као модел анђела!Шта га је тако нагрдило и унаказило?Грех.Био велики или мали, грех оставља свој печат на нашем лицу. (Златоуст)

Тражио сам

Тражио сам Снагу.И Бог ми је дао Потешкоће које су ме оснажиле.Тражио сам Мудрост.И Бог ми је дао Проблеме које је требало решити.Тражио сам Богатство.И Бог ми је дао Мозак и Тело да могу радити.Тражио сам Храброст.И Бог ми је дао Препреке које је требало свладати.Тражио сам Љубав.И Бог ми је дао Људе којима је требало помоћи.Тражио сам Услуге.И Бог ми је дао Прилике.Нисам добио ништа од оног што сам тражио,али добио сам све што ми је требало

Овакве приче и ово постављајте, кратке али ефикасне и дискусије а не 100 тема а ни једна дискусија....ТАКО ТРЕБА!

ИСТИНСКИ ВЕЛИК

Живела једном једна благословена породица. Родитељи, који су веровали у Бога и имали велико смирење, вођаху своје двоје деце Христовим путем. Од малена ова два детета заволеше Бога. Прислуживање у Цркви, поред свештеника, бејаше једна од њихових највећих радости. Када довољно поодрастоше, одлучише да остатак свог живота посвете Цркви.

Тако, дакле, оставише своје старе родитеље, угодности и задовољства овога света и за љубав Христу прихватише монашки живот. Један изабра подвижништво и самоћу пустиње. Стога оде дубоко у њу, нађе један скит и постаде пустињак.

Други брат, онај млађи, сматрао је општежитије бољим и сигурнијим путем за постизање свога циља. Нађе један манастир са светим игуманом и смиреним оцима и поста монах у њему. Његова послушност беше савршена и узорна. Сви оци у манастиру су га волели и поштовали, јер је увек био спреман да послуша заповести које би му давали. Чинило се да његова воља уопште не постоји.

Време је пролазило и послушност млађег брата поста позната у целој покрајини. Тако његова слава доспе и до дубина пустиње, тамо где се подвизавао старији брат. Када пустињак то чу не поверова и хтеде да и сам опроба послушност свога брата. Отиде тако из пустиње и стиже у манастир у којем је био његов брат. Срете га и замоли да прошетају наоколо да би се испричали, јер се толико година нису видели. Млађи брат прихвати са задовољством, те тако изађоше из манастира.

Шетајући стигоше до једне реке за коју је старији брат од раније знао да је пуна крокодила.

- Уђи у реку, брате, и изађи на супротну обалу, заповеди пустињак.

- Нека је благословено, одговори млађи брат и приђе реци. Старији брат је био сигуран да млађи неће успети и да ће га појести крокодили. Међутим, добри послушник, који никада у свој ум није стављао зле помисли него је једноставно следио заповести других, уђе у реку и пливајући стиже на супротну страну. Свирепи крокодили не само што му нису учинили ништа нажао, него су, напротив, све време док је он пливао, следили га отпозади и лизали му ноге. Овај призор зграну пустињака. Остаде без речи.

Кренуше, дакле, да се врате у манастир. На путу, мало пре него што ће стићи, наиђоше на неког мртваца. Неки су га опљачкали и убили. Био је наг и двојици браће га беше жао.

- Хајде, брате, да скинемо сваки по један део одеће и да обучемо овог несрећника, рече пустињак.

- Опрости ми, брате, али није ли боље да се помолимо за њега, можда му се Бог смилује и васкрсне га. Тако и учинише. Добри Бог услиши њихову молитву и васкрсе мртваца. Ово велико чудо испуни пустињака себичношћу те рече:

- Ово чудо нам подари Бог због мог великог подвизавања у пустињи.

Млађи брат не рече ништа и калуђери наставише свој пут до манастира. Но, на улазу у манастир чекаше их игуман.

Он беше свети човек и Бог му бејаше открио све што се тога дана догодило. Чим се два брата приближише, игуман одведе пустињака устрану и рeче му строго:

- Због чега си, дете моје, свога брата изложио толикој опасности у реци? И знај да је послушност твог млађег брата била та која је васкрсла мртвога.

Пустињак не издржа. Игуманова реч га протресе и сузе покајнице се појавише у његовим очима. Затражи опроштај од Бога и од игумана, и одмах оде да тражи свога брата. Када га угледа, паде на колена и рече:

- Опрости ми, брате мој. Згреших Богу и теби. Опрости ми што те код реке доведох у опасност. Опрости ми.

Млађи брат му опрости и од тога часа живљаху у љубави и подвизаваху се заједно за спасење својих душа

Вечна радост или вечне муке

авва Јустин

У Еванђељу Господа Христа све је божанска истина, сушта божанска истина: све од почетка до краја, од врха до дна. Све што је речено о блаженству праведника и покајаних грешника, сушта је божанска истина. Но исто тако, све што је речено о вечним мукама богохулних безбожника и непокајаних грешника, такође је све сушта божанска истина. И мене и тебе, и свако људско биће очекује или вечно блаженство или вечне муке. Трећега нема. И ја и ти сваки дан и сваке ноћи само једно радимо: идемо или ка вечном блаженству или ка вечним мукама. Пут светих еванђелских врлина води нас у вечно блаженство — рај; пут непокајаних и неисповеђених грехова води нас у вечне муке — пакао. О томе ево једног светоотачког сведочанства.

Била два друга; један од њих даде завет да ће престати волети све земаљско и отићи у монахе, а други се предаде озлојеђењу и безочно исмеваше Еванђелске истине. Монах надживе мирјанина; и када овај последњи умре, монах зажеле да сазна у каквом је стању душа умрлога иза гроба. Дуго и са искреном вером мољаше се монах Богу, да му испуни ову жељу, ако је то угодно светој вољи Његовој.

Господ услиши монахову молитву, и након неколико дана монаху се јави његов умрли друг. "Шта је с тобом; како ти је; је ли ти добро?" упита монах, обрадован појавом умрлога друга. — "Ти хоћеш то да сазнаш", потресно јечећи одговори мртвац. "Тешко мени кукавцу! Неуспављиви црв гризе ме, не даје ми, и неће ми дати покоја сву вечност". — "А какво је то мучење?" продужи монах питати. — "То је мучење неподношљиво", јекну умрли, "али нема се куд, гњев се Божији избећи не може. Мени је сада дата слобода ради молитава твојих; и ако хоћеш, ја ћу ти показати моје мучење. Само, хоћеш ли стварно да га видиш или не? Васцело моје мучење ти не можеш поднети; ја ћу ти показати само један делић..."

Рекавши то, умрли подиже мало један крај своје одеће, и — ужас и смрад тако поразише монаха да се он тог тренутка пробуди. Сва нога коју му показа његов друг беше покривена страшним црвом, и из рана излажаше тако одвратан смрад да нема речи које би га могле описати. Тај паклени смрад тако захвати монахову келију да он једва узможе истрчати из ње, не успевши чак ни врата да затвори за собом. Тај смрад се разли по целоме манастиру тако, да су монаси били приморани напустити манастир и на другом месту тражити себи уточишта. А друг покојников не могаше се ничим избавивити од смрада удахнутог једном, нити спрати са руку својих паклени задах, нити га икаквим мирисима уклонити.

konstantin ::Одлицна прица, ево јос три вероватно добро познате великој вецини....

Господ и човек

Једне ноћи човек је уснио сан.Сањао је да хода заједно са Господом.На Небу су се приказивале сцене из његовог живота.У свакој прилици видео је по два пара стопала.Један пар његов а други Господов.Одједном Небо се отвори тако да је могао видети цели свој живот.Приметио је да у тренуцима највећег бола и патње постоји само један пар стопала.То га је веома забринуло те се обрати Господу-Боже,не могу да разумем да Си ме остављао баш онда кад Си ми био најпотребнији.Господ му одговори:драго моје дете,волим те,никад те нисам напуштао.Кад видиш један пар стопала,то је зато,јер сам те тада носио.

Уметник и грех

Уметник је радио слику,на којој је требало представити анђела.За модел изабере једног младића прекрасне лепоте.Кад је слика била готова,многи су долазили да се диве лику анђела и налазили да он у потпуности одговара нашој представи о анђелима.Али уметник је зажелео да поред анђела наслика и ђавола,као сушту противност.Но одговарајући модел никако да нађе.Пуних десет година тражио је и најзад га нашао међу затвореницима.Боље супротности анђелу није могуће замислити.Али како се уметник силно изненадио, кад је сазнао да је овај затвореник био исти онај дечак,који му је раније послужио као модел анђела!Шта га је тако нагрдило и унаказило?Грех.Био велики или мали, грех оставља свој печат на нашем лицу. (Златоуст)

Тражио сам

Тражио сам Снагу.И Бог ми је дао Потешкоће које су ме оснажиле.Тражио сам Мудрост.И Бог ми је дао Проблеме које је требало решити.Тражио сам Богатство.И Бог ми је дао Мозак и Тело да могу радити.Тражио сам Храброст.И Бог ми је дао Препреке које је требало свладати.Тражио сам Љубав.И Бог ми је дао Људе којима је требало помоћи.Тражио сам Услуге.И Бог ми је дао Прилике.Нисам добио ништа од оног што сам тражио,али добио сам све што ми је требало

oдличне све три!!! хвала пуно!

Једном су запитали Њутна: “Како је могуће да тела мртвих, одавно распаднута, поново постану тела својих душа?”

На то је научник помешао гвоздене опиљке са земљом и упитао своје саговорнике: “Ко може да издвоји из прашине и састави ове гвоздене опиљке?”

Одговор није добио.

Онда је Њутн узео магнет и принео га мешавини. Настало је комешање честица. Опиљци гвожђа почели су се хватати за магнет и једни за друге.

У прашини није остао ни молекул гвожђа.

Тада Њутн рече присутнима: “Онај, који је оволику силу дао мртвом камену, зар Он да не може дати такву моћ нашим душама када буде требало да се обуку у своја прослављена тела.”

ово сам негде прочитала нисам сигурна где,али је корисно за оне који су у послушању својим духовницима:

..,Био један монах који је био искушеник.И старац у том манастиру му зада такво послушање да засади воћку.И после му наложи да сваки дан иде до те воћке и залива је са кофом воде.А воћка је била 2 километра удаљена од манастира.И послушник је безпоговорно сваки дан ишао да изврши послушање.Ишао је и по највећој врућини и по најоштријој хладноћи,са том тешком кофом воде.Тако прођу три године.У међувремену је биљка јачала и расла,и на крају пружила преслатке прве воћне плодове.И једног дана позове старац сву братију у шетњу.И одведе их баш тамо где је била воћка.И каже: ''Уберите браћо,окусите плодове доброг послушања''.

...О збуњивању
уторак, 08 јул 2008 11:09

Између доброг учитеља и доброг ученика не би требало да буде збуњивања.

Наук који учитељ даје не збуњује, већ открива Бога —Божје Име.

Насупрот, ако примљено збуњује, ученик се пита:

* Ко ли је овај учитељ?
* Какву сам жртву дао и такав наук заслужио?
* Да ли сам збуњивао друге?

Зато стално треба да се у себи носи молитвена мисао:

- Како да не збуњујем друге?

Верујем да је:

* Све савршено Бог створио и
* Да се све савршено јасно може исказати правим речима.

Молим се:

- Боже, подари ми праве речи - јасне речи.

Голуб и пчела

Дође пчела на поток да се напије воде, те слети на један камен и почне да пије, но омакне се с камена, падне у воду и почне се давити.

То опази голуб с гране. Тргне кљуном један листић с дрвета и баци га пчели у воду. Пчела се попне на лист, крила јој се осуше и она одлети.

Другог дана дође ловац у шуму, опази голуба на грани па нанишани пушком на њега. Спази то пчела те слети ловцу на руку. Бојећи се да га пчела не уједе, ловац махне руком и голуб одлети.

Један човек домаћин имаше сина јединца, веома мудра и веома милостива. Једнога дана
шеташе син домаћинов у пратњи многих слугу својих по имању своме, па виде човека просјака,
свога у ранама и дроњама. Сажали се син домаћинов, узе онога бедника, окупа га, очисти и ране
му залечи, па га доведе у двор оца свога и рече: Оче, прими овога човека, нека буде теби
посинак, мени брат. Одговори отац: сине, мој возљубљени, твоја жеља и моја је жеља, што год ти
хоћеш и ја хоћу. И тако би онај бедни просјак примљен у двор као посинак и поживе у двору као
прави син и слушаше оца домаћина и љубљаше сина домаћиновога, који га из гноја и јада
узвиси и прослави како се никад није надао. Али, догоди се оно што се не ретко догађа кад се
гладан наједе туђег хлеба и кад се голаћ одене у царску доламу. Посинак устаде против
сина домаћинова, поче га ружити и гонити, докле га сасвим не изагна са његовог сопственог
имања и док се он не направи самозвани господар и наследник све имовине оног човека
домаћина. Разгњеви се човек домаћин на свога посинка и нареди да се баци у тамницу и да се
бије докле год не призна своје безумље и не покаје се.