ЋИРИЛИЦА!

Зашто?

Зато што је једино ћирилица српско писмо. Званично мишљење је да је првобитну ћирилицу (глагољицу) саставио свети и равноапостолски Константин Философ — Ћирило Солунски, да би преко ње ширио хришћанство међу Словенима. Остало је забележено (Црноризац Храбар, слика) да су пре тога Словени, па тако и ми, Срби, писали и гатали „цртама и резама“, тј. највероватније писмом сличним руским писмима. Реформама Вука Караџића добили смо писмо које је поред осталих слова, заједничких за све модерне варијанте ћирилице, садржало и посебна српска слова. Ниједан други народ на свету није писао Ћ, Ђ, Њ, Љ, Џ. Српска ћирилица је, поред тога, и једино фонетско писмо на свету. Сваки глас српског језика се може забележити једним ћириличним словом. И то једно слово је довољно. Насупрот томе, узмимо на пример латиницу, где се српски глас Њ мора писати као НЈ; да и не спомињем друга латинична или чак слоговна писма. Ћирилица је писмо са најдужим „стажом“ код нас. Ћирилицом смо се одувек служили.

На крају, постоје и субјективни разлози: поглед на ћирилични текст милији је српском оку и души него на латинични, у свест српску се складне форме ћириличних знакова сливају као „хитри напици брзе медовине“, како би то Толкин рекао. Подсвесно сазнање да је текст писао сродник, Србин или Рус, а не неки странац, греје душу и благотворно делује на читаоца. Верујем да је то слично осећање које има један Кинез када чита текст исписан кинеским писмом, или Арапин када чита текст исписан арапским, или Јевреј јеврејским, или Индијац деванагаријем. Зато је за српски језик незаменљива српска ћирилица. Преко овога Срби у Србији олако прелазе и чак се томе смеју, али кад се отисну „преко баре“ и нађу у суровој стварности туђине схвате важност очувања културне посебности.


Свети владика Николај Велимировић - СВЕТА ЋИРИЛИЦА

Свето је оно, што су свети људи створили. Ћирилицу су створили света браћа Кирил и Методије. Ћирилицом се служе данас само православни Словени: Руси, Срби и Бугари. Једно се добро мора признати руским комунистима, што су задржали ћирилицу. Некада су се сви словенски народи служили само ћирилицом. Али је римска црква, кроз дугу и крваву борбу, наметнула латиницу покатоличеним Словенима, да би их већма одвојили од православних. Оно што ни комунисти нису учинили у Русији, чине сада нека србска господа, пишу и издају листове и књиге латиницом. Па чак су у доба комуниста и неки свештеници штампали своје билтене латиницом. Ти Срби просто, не знају шта раде. Они не знају, да одбацити ћирилицу, значи одбацити половину Православља, одвојити се од ове србске писмености из прошлости, трампити боље за горе. То значи и увредити свете апостоле словенске Кирила и Методија, огорчити до крви србски народ и навући проклетство од Св. Саве. Не, ако Бога знате, господо србска, ако сте и учени, будите паметни.

МОЈЕ ПИСМО

О мили моји Ћирилови знаци,
Са вама прве познао сам бајке,
С вама је увек к'о сунчеви зраци,
Лик Оца мога и побожне Мајке.

У неком тамном и далеком веку,
У време хајки, сеоба и лова,
Преци су наши прегазили реку,
И твоја златна прихватили слова.

И увек тако до судњега дана,
Ти бићеш наше и остаћеш с нама,
Лепото вечна, издали те нисмо,
О мило, Свето Ћирилово писмо!

Спасавајмо ћирилицу, "свето писмо Ћирилово", од наших латиномана, који у пустом незнању не схватају да служе оној пропаганди, која је огњем и мачем наметнула неким Словенима латиницу, само да би их одвојила што јаче од православних Словена, који сви пишу ћирилицом.

Свети владика Николај - Духовне поуке

Завјештање ЈЕЗИКА

Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Ријеч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?

Не узимајте туђу ријеч у своја уста. Узмеш ли туђу ријеч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнензнатнију ријеч свога језика.

Земље и државе не освајају се само мачевима него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је ријечи потрао и својих потурио.

Народ који изгуби своје ријечи престаје бити народ.

Постоји, чедо моје, болест која напада језик као зараза тијело. Памтим ја такве заразе и морије језика. Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима једног народа са другим, тамо гдје се језик једног народа таре о језик другог народа.


Два народа, мило моје, могу се бити и могу се мирити. Два језика никада се помирити не могу. Два народа могу живјети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кад год се два језика сусретну и измијешају, они су као двије војске у бици на живот и смрт. Док се год у тој бици чује један и други језик, борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати. Најпослије се чује само један. Битка је завршена. Нестао је један језик, нестао је један народ.

Знај, чедо моје, да та битка између језика не траје дан-два, као битка међу војскама, нити годину-двије, као рат међу народима, него вијек или два, а то је за језик исто тако мала мјера времена као за човјека трен или два. Зато је чедо моје боље изгубити све битке и ратове него изгубити језик. Послије изгубљеног језика нема народа.

Човјек научи свој језик за годину дана. Не заборавља га док је жив. Народ га не заборавља док постоји. Туђи језик човјек научи исто за годину дана. Толико му је потребно да се одрече свога језика и прихвати туђи. Чедо моје мило, то је та зараза и погибија језика, кад један по један човјек почиње да се одриче свога језика и прихвати туђи, било што му је то воља било да то мора.

И ја сам, чедо моје, у мојим војнама употребљавао језик као најопасније оружје. Пуштао сам и ја заразе и морије на њихове језике испред мојих полкова. За вријеме опсада и дуго послије тога слао сам чобане, сељане, занатлије и скитнице да преплаве њихове градове и села као слуге, робови, трговци, разбојници, блудници и блуднице. Моји полководци и полкови долазили су на напола освојене земље и градове. Више сам крајева освојио језиком него мачем.

Чувајте се, чедо моје, инојезичника. Дођу непримјетно, не знаш кад и како. Клањају ти се и склањају ти се на сваком кораку. И зато што не знају твој језик улагују ти се и умиљавају како то раде пси. Никад им не знаш шта ти мисле, нити можеш знати, јер обично шуте. Они први који долазе да извиде како је, дојаве другима, и ето ти их, преко ноћи домиле у непрекидним редовима као мрави кад нађу храну. Једнога дана тако осванеш опкољен гомилом инојезичника са свих страна.

Тада дознајеш касно да нису мутави и да имају језик и пјесме, и своја кола и обичаје. Постају све бучнији и заглушнији. Сада више не моле нити просе, него траже и отимају. А ти остајеш на своме, али у туђој земљи. Нема ти друге него да их тјераш или да бјежиш, што ти се чини могућнијим.

На земљу коју тако освоје инојезичници не треба слати војску. Њихова војска ту долази да узме оно што је језик освојио.

Језик је чедо моје, тврђи од сваког бедема. Када ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта је са језиком. Ако је језик остао недирнут, не бој се. Пошаљи уходе и трговце нека дубоко зађу по селима и градовима и нека слушају. Тамо гдје одзвања наша ријеч, гдје се још глагоља и гдје се још, као стари златник, обрће наша ријеч, знај, чедо моје, да је то још наша држава без обзира ко у њој влада. Цареви се смјењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће се тако освојени дио земље и народа опет кад-тад вратити својој језичкој матици и своме матичном народу.

Запамти, чедо моје, да свако освајање и отцјепљење није толико опасно за народ колико је штетно за нараштај. То може штетити само једном нараштају, а не народу. Народ је, чедо моје, трајнији од нараштаја и од сваке државе. Кад-тад народ ће се спојити као вода чим пукну бране које га раздвајају. А језик, чедо моје, језик је та вода, увијек иста с обје стране бране, која ће као тиха и моћна сила која брегове рони опет спојити народ у једно отачаство и једну државу!



Реч Стевана Немање (Стефана Немање - оца Симеона (1166-1196)) изговорене на самртничкој постељи, које је записао његов најмлађи син Растко, Свети Сава (из књиге „Завештање Стефана Немање", писца Милета Медића)

Подешавање ћириличне тастатуре за Windows XP

Ово је водич за додавање ћириличне тастатуре у енглеско издање Windows XP.
Претпоставићемо за потребе овог упутства да користите издање Windows XP на енглеском језику.

Први корак

Најпре отворите мени Старт. Из менија који се отвори изаберите ставку Control Panel (контролни панел).

Други корак

У контролном панелу уочите ставку за подешавања времена, датума, језика и регионалних подешавања: Date, Time, Language, and Regional Options.

Трећи корак

Затим изаберите ставку Regional and Language Options (регионална и језичка подешавања).

Четврти корак

Када изаберете ставку из претходног корака, отвориће се прозор са регионалним и језичким подешавањима (Regional and Language Options). Изаберите ставку Details (детаљи).

Пети корак

Избором детаља добија се прозор Text Services and Input Languages (текстуалне услуге и улазни језици) у коме су наведени тренутно активни језици (Default input language, изнад) и постављени распореди тастатуре (Installed Services, испод).

Притисните дугме Add (додај).

Шести корак

У прозору за додавање улазних језика (Add Input Language) притисните на кутију за распореде тастатуре (Keyboard layout/IME) и у списку пронађите и изаберите ставку Српски (ћирилица), тј. Serbian (Cyrillic).

Седми корак

За улазни језик (Input language) поставите српски (ћирилицу).

Осми корак
Ако је све подешено како треба, после притиска на OK (у реду), подешавање изгледа овако:

Ове описане кораке можете видети и у овом филму:

https://www.youtube.com/watch?v=QOG0PKGb5LM

PROSTO ME CUDI NEPOZNAVANJE MATERIJE O KOJOJ PISES.OVAJ SAJT MI SE DOPADA I ZATO SAM SE I PRIKLJUCIO.,NADAM SE DA CU DOPRINETI OSVETLJAVANJU NASE "MRACNE"ISTORIJE KOJU SU PISALI STRANCI I DOMACI PLACENICI POPUT VUKA KARADZICA I KO ZNA KOG JOS.
NASE PISMO"CIRILICA"JE U STVARI VINCANSKO PISMO.,KOJE DANASNJI ISTORICARI NAZIVAJU I SRBICA.,I NAJ STARIJE JE PISMO NA SVETU.
ZATO VAS MOLIM DA MALO PROUCITE MATERIJU .SVE INFORMACIJE MOZETE NACI STO NA MREZI ,STO U KNJIZARAMA KOJE SE BAVE PRAVOM ISTORIJOM SRBSKOG NARODA.BOG VAM DAO VOLJE I UPORNOSTI DA DODJETE DO ISTINE O NASEM PISMU.
STITONOSA

Ћирилица јесте најлепше писмо на свету и језик српски најједноставнији.
Штета али српски језик није једини фонетски нпр. санскрит је по истом систему а ћирилицу осим наше "браће Руса" и нас пишу и други, што се види и на Windows-u кад се подешава језик тастатуре.
ПС невезано за тему: јака су нам то браћа, колико нам поена дају на песми Евровизије, њихов код нас победи а наш тамо ни у финале !
мислим ствааарно...