Најлепше Српке Песме

ево драга моја браћо...направио сам тему...и овде стављајте најлепше Српске песме...

««« http://www.sendspace.com/file/y0vg5c ««« Ево песме 'Видовдан'

Цар Лазар и царица Милица

Цар Лазаре сједе за вечеру,
Покрај њега царица Милица;
Вели њему царица Милица:
"Цар-Лазарем српска круно златна,
Ти полазиш сјутра у Косово,
С собом водиш слуге и војводе,
А код двора никог не остављаш,
Царе Лазо, од мушкијех глава,
Да ти може књигу однијети
У косово и натраг вратити;
Одводиш ми девет миле браће,
Девет браће, девет Југовића:
Остави ми брата бар једнога,
Једног брата сестри од заклетве!"
Њој говори српски кнез Лазаре:
"Госпо моја, царице Милице,
Кога би ти брата највољела
Да т' оставим у бијелу двору?"
- "Остави ми Бошка Југовића."
Тада рече српски кнез Лазаре:
"Госпо моја, царице Милице,
Када сјутра бијел дан осване,
Дан осване и огране сунце,
И врата се отворе на граду,
Ти ишетај граду на капију:
Туд ће проћи војска на алаје,
Све коњици под бојним копљима,
Пред њима је Бошко Југовићу,
И он носи крсташа барјака;
Кажи њему од мене благосов,
Нек да барјак коме њему драго,
Па нек с тобом код двора остане."
Кад ујутру јутро освануло
И градска се отворише врата,
Тад ишета царица Милица,
Она стаде граду код капије:
Ал' ето ти војске на алаје,
Све коњици под бојним копљима,
Пред њима је Бошко Југовићу
Н алату, вас у чистом злату,
Крсташ га је барјак поклопио,
Побратиме, до коња алата:
На барјаку од злата јабука,
Из јабуке од злата крстови,
Од крстова златне књиге висе,
Те куцају Бошка по плећима;
Примаче се царица Милица,
Па ухвати за узду алата,
Руке склопи брату око врата,
Па му поче тихо говорити:
"О мој брате, Бошко Југовићу,
Цар је тебе мене поклонио
Да не идеш на бој на Косово,
и тебе је благосов казао
Да даш барјак коме тебе драго,
Да останеш са мном у Крушевцу,
Да имадем брата од заклетве."
Ал' говори Бошко Југовићу:
"Иди,сестро, на бијелу кулу;
А ја ти се не бих повратио,
Ни из руке крсташ барјак дао,
Да ми царе поклони Крушевац;
Да ми рече дружина остала:
- "Гле страшивца Бошка Југовића!
Он не смједе поћи у Косово
За крст часни крвцу прољевати
И за своју вјеру умријети!"
Пак проћера коња на капију.
Ал' ето ти старог Југ-Богдана
И за њиме седам Југовића,
Све је седам устављала редом,
Ал' ниједан ни гледати неће.
Мало време затим постајало,
Ал' ето ти Југовић-Војина,
И он води цареве једеке,
Покривене сувијем златом,
Она под њим ухвати кулаша,
И склопи му руке око врата,
Па и њему стаде говорити:
"О мој брате, Југовић-Војине,
Цар је тебе мене поклонио,
И тебе је благосов казао
Да даш једек' коме тебе драго,
Да останеш са мном у Крушевцу,
Да имадем брата од заклетве."
Вели њојзи Југовић Војине:
"Иди, сестро, на бијелу кулу;
Не бих ти се, јунак, повратио,
Ни цареве једеке пустио,
Да бих знао да бих погинуо!
Идем, сејо, у Косово равно
За крст часни крвцу пролијевати
И за вјеру с браћом умријети."
Пак проћера коња на капију.
Кад то виђе царица Милица,
Она паде на камен студени,
Она паде, пак се обезнани.
Ал' ето ти славнога Лазара.
Када виђе госпу Милицу,
Удрише му сузе низ образе;
Он с' обзире с десна на лијево,
Те дозивље слугу Голубана:
"Голубане, моја вјерна слуго,
Ти одјаши од коња лабуда,
Узми госпу на бијеле руке
Пак је носи на танану кулу;
Од мене ти Богом просто било,
Немој ићи на бој на Косово,
Већ остани у бијелу двору!"
Кад то зачу слуга Голубане,
Проли сузе низ бијело лице,
Па одсједе од коња лабуда,
Узе госпу на бијеле руке,
Однесе је на танану кулу;
Ал' свом срцу одољет' не може
Да не иде на бој на Косово,
Већ се врати до коња лабуда,
посједе га, оде у Косово.

Бој на Косову

Кад је Лазар пошо на Косово
Југовиће са собом повео
и десетог старог Југ Богдана,
то је било Видовога дана.

Царица их све погледом прати
сваком жели да се дому врати
руку љуби честитому књазу,
тужан осмех на њеном образу.

Цар је теши немој туговати
с Косова ћу теби вести слати,
збогом остај полазимо сада,
у Господа сва је моја нада.

Косово је јунак преплавио
а цар Лазар Богу се молио
па се Господ цар Лазару јави,
хајде царе Господа прослави.

За Крст Часни треба да се гине
разуми ме, царе, Хришћанине.''
Цар са војском на колена клече -
опрости ми Боже, свако рече.

Ту би Срби победу однели
ал цар Лазар земаљско не жели,
већ небеско где је земља нова:
паде Лазар сред поља Косова.

Из боја се нико не поврати.
Не хтедоше мајке нарицати,
већ подижу соколиће младе:
још и данас Срби тако раде.

ОРАЊЕ МАРКА КРАЉЕВИЋА

Вино пије Краљевићу Марко
Са старицом Јевросимом мајком,
А кад су се напојили вина,
Мајка Марку стаде бесједити:
"О мој синко, Краљевићу Марко,
Остани се, синко, четовања,
Јер зло добра донијети неће,
А старој се досадило мајци
Све перући крваве хаљине!
Већ ти узми рало и волове,
Пак ти ори брда и долине,
Те сиј, синко, шеницу бјелицу,
Те ти храни и мене и себе."
То је Марко послушао мајку:
Он узима рало и волове;
Ал' не оре брда и долине,
Већ он оре цареве друмове.
Отуд иду Турци јањичари,
Они носе три товара блага,
Па говоре Краљевићу Марку:
"Море, Марко, не ори друмова!"
- "Море, Турци, не газ'те орања!"
"Море, Марко, не ори друмова!"
- "Море, Турци, не газ'те орања!"
А када се Марку досадило,
Диже Марко рало и волове,
Те он поби турке јањичаре;
Пак узима три товара блага,
Однесе их својој старој мајци:
"То сам тебе данас изорао!"

"Српкињица једна мала по Косову цвеће брала
у три боје венац свила па се њиме закитила
Црвена је крвца била по Косову што се лила
зато црвену боју носим и са њом се ја поносим
Плаво небо ко Слобода идеал је Српског рода
зато плаву боју носим и са њом се ја поносим
Бело млеко, Мајка пила и мене задојила
зато белу боју носим и са њом се ја поносим
Један венац три су боје тробојница Српска то је
Црвено,Плаво и Бело са њом ће се дићи Српство цело!"

DOBRICA ERIĆ

PRKOSNA PESMA


Ja
rab Božji
Srbin
sa prosedom bradom
izjavljujem dragovoljno
kroz lance i žicu
pred svedocima
Silom, Mukom i Nepravdom
da sam kriv i da priznajem krivicu!

Kriv sam što sam neko
a ne niko i netko
Kriv sam što u doba opšteg srbobrsta
idem u pravoslavnu crkvu
doduše poretko
i što se krstim ovako
s tri prsta!

Kriv sam što jesam
a treba da nisam
Kriv sam odavno
što stojim uspravno
i gledam u nebo, umesto u travu
Kriv sam što se drznuh protiv krivde
kriv sam
što opet slavim svoju krsnu slavu!

Kriv sam što pišem i čitam ćirilicom
Kriv sam što pevam, smejem se i psujem
a ponekad i lajem
Kriv sam i priznajem
da ne znam što znam i da znam što ne znam

Kriv sam, i da završim
s najvećom krivicom
(pre nego što se zacenem od smeha),
kriv sam tvrdoglavac
što sam Pravoslavac
i Svetosavac i što ne verujem
u sveti zločin i oproštaj greha!

Kriv sam i grešan
dakle
što postojim
i kad već postojim i još drsko stojim
što bar ne priznam da ne postojim!

Ako to priznam
da sačuvam glavu
izgubiću časni krst i krsnu slavu
Ako ne priznam
crno mi se piše
ceo svet će na moju Zemlju da kidiše

Rulje bivših ljudi
lopova i golja
čopori robota i drugih monstruma
kidisaće na moje voćnjake i polja
i na moju belu kuću pored druma
oko koje kao najlepše odive
cvetaju trešnje, jabuke i šljive.

Pa evo
priznajem i to
za spas roda
Ja više ne postojim
skinite me s liste
Ja sam od sad samo
vazduh, svetlost i voda
tri elementa koja vam koriste
A ovo što pred vama govori i hoda
to je ono što vi od mene stvoriste!

Moja ružna slika
ozverena lika
koju umnožavate u večeri i jutra
to je slika vaše svesti i podsvesti
to nisam ja, spolja
to ste vi - iznutra!

Moj dušmanine sa hiljadu ruku
s hiljadu slugu i sluškinja laži
ubrao si mi sunce ko jabuku
i radost čistu ko bulka u raži
Moji će potomci piti jed i čemer
a tvoji već piju gorku medovinu
za krvav novac kojim puniš ćemer
rasprodajući moju đedovinu
Usud će ti ludačku košulju obući
i tada će se malo razdaniti
ili će planeta od sramote pući
i sve nas u isti ambis sahraniti!

Mnogo ste važne
Zemljo moja mila
Ti i Tvoje sestre
Istina i Pravda
čim se na vas digla ovolika sila
čim su na vas zinule
krivda i nepravda.

Rulje bivših ljudi
ubica i golja
čopori robota i drugih monstruma
palacaju na tvoje voćnjake i polja
i na moju belu kuću pored druma
oko koje kao najlepše odive
cvetaju lipe, jabuke i šljive.

Šta će ovde džihadlije
krstaši, farmeri
koji Ti čereče sinove i kćeri
Mora da su čule belosvetske bande
da imaju zlatna srca
pa ih vade
da ih presade u sopstvene grudi
ne bi li i oni tako bili ljudi.

Gospodo tužioci
suci i dželati
ispisali ste mi svoje zapovesti
po zenicama
najfinijem staklu
što teže živim, lakše ću umreti
Zašli ste mnogo u noć poodmaklu
ali uzalud ćete linčovati
najgostoljubiviji narod na planeti
(zbog čega ćete goreti u paklu)
jer Ljudsko Srce
čudo nad čudima
neće da se primi u vašim grudima!

Mi se ne plašimo smrti
crne vuge
već ropskog života i bolesti duge
Smrt je česta pojava međ nama Srbima
kao što su proleće, leto, jesen, zima
I nije strašnija
pogotovu danju
od suše, poplave, zemljotresa, mraza
kad je čovek sretne na svome imanju
okađene duše i svetla obraza.

Zlonamernici
siti i maniti
sve mi zabraniste u rođenoj kući
al ne može mi niko zabraniti
da pevam i da se smejem umirući
a to se vama više ne događa
ni kad svadbujete
ni kad vam se rađa!

Poštedite me koca i konopca
i razapnite me na vrhu planina
ko vaši praoci što su mog Praoca
Isusa Hrista Nazarećanina.

Ja ću da gledam
a vi zažmurite
inače će vam se oči rasprsnuti
od sjaja mog lica
Samo, požurite
što pre me razapnete
pre ću vaskrsnuti!