Sveta Gora

Go down

Sveta Gora Empty Sveta Gora

Порука  Sveto Pravoslavlje on 3rd December 2009, 23:09

СТЕФАН КАРУЉСКИ...



После петнаестак минута вожње такси-бродом, стижемо у Каруљу. Сви живе у келијама направљеним при улазима у пећине и шупљинама у стенама, а име краја означава „котур“ којим се некада подизала храна са бродова. Све келије су смештене на тако стрмим литицама, да се на њих не може без тескобе ни погледати, а камоли попети до њих. Већ су нас обавестили где можемо срести српске подвижнике, тако да их лако проналазимо. Донедавно је овде било пет Срба, но један се одселио, један је на путу, а један веома далеко у брду. Звонимо на врата најближе келије и отвара нам старац Симеон, оличење доброте и љубазности. Свуда око келије има на хиљаде разбацаних ствари, што је случај и код многих других испосника. Они се брину за духовни ред, док им материјални поредак мало значи. Симеон нам нуди кафу, сок, јабуке, слатко – ствари које је од некога добио, а које већином не користи. Хтео нам је дати све што има, не остављајући себи ништа. Једва смо га убедили да смо сити. Причамо мало о приликама у свету, а он каже: „Вичу како атомска бомба није добра, а добра је, још како.“ Мада толико удаљен од обичног света, он добро осећа притисак који се врши на Цркву Христову, и против слепих злочинаца који то чине осећа праведни гнев. Није то гнев на који смо ми световњаци навикли, љутња која би човечанство кажњавала бацањем бомби; напротив, то је само сагледавање воље Божије у вези данашњег изопаченог, сатанског уређења. Жао му је Косова и народа у Србији. Показује нам где је келија његовог друга, старца Стефана.

Недавно је изгорела, а врло је могуће да су је потпалили шиптарски радници који су ту правили степенице. Они су јефтина радна снага, те их користе за обнављање манастира, изградњу путева итд. Мада кажу како су пореклом сви православни, међу њима је и доста прикривених муслимана, а има и таквих који се на Атону по неколико пута крсте, само да би уз крштење добили поклоне. Многи подвижници су долазили у отворени сукоб са њима, а нарочито предузимљиви отац Стефан, који их је растеривао са тољагом у руци. Ипак, противљење подвижника је уродило плодом: Шиптари су морали да оду, не довршивши градњу степеница.

У Стефана, који је, како смо чули, још у младости изигравао јуродивца, заиста јесте дечји дух. Ако је истина да човек од греха стари, онда је и истина да се од богоугодног живота подмлађује. Изгорела келија, односно оно што је од ње остало, још је горе него код Симеона претрпана отпацима разних врста и облика.

Ноћу, како нам је приповедао Симеон, Стефан у своју келију носи земљу и воду, а дању камење. Док је био млађи живео је у страшној Каруљи (окомитој провалији изнад мора) где је сам узносио џакове цемента да би изградио колибу. Нама је представљало напор да се попнемо без икаквог терета и до садашње Стефанове колибе која је једва стотињак метара удаљена од пристаништа.

Звонимо на звоно испред његове изгореле келије, врата су полуотворена, и нема никога. Смирено чекамо, поучени светоотачким примерима где подвижници нису отварали врата толико дуго док не би испитали смиреност гостију. Они нестрпљиви би сами одлазили, немајући времена да чекају.

Убрзо се иза нас појавио белобради коштуњави старац са црном капом на којој зрачи крст. Коса му је сва замашћена, јер се и он попут мноштва древних светих Отаца већ дуги низ година не пере. За њим смо ушли на згариште од кога је Божијим Промислом остао црквени олтар, као и просторијица где спава, величине три квадратна метра, јер Бог није дозволио да би се његов угодник на старе дане исувише патио.

Остатак келије гледа у отворено небо, пошто се од ватре срушио кров. Газимо преко црепа и угљенисаних рогова. Окретни Стефан нам на брзину очисти део келије и подложи картоне да бисмо сели (а ионако више нисмо баш чисти). Нуди нас са оним што има, хлебом и лименкама кондензованог млека. „Хлеб и млеко, то је све чиме се храни“, рече нам Симеон, „као дете“.

„Свуда се увукао антихрист, и ставља свој жиг,“ каза Стефан те поцепа и баци на земљу омот са конзерве, на коме су били исписани бројеви са кодом. Док ми једемо и пијуцкамо Стефанче слабо да ишта окуси. Више него себе, гледа да нахрани своје мачоре и притом даје свакоме њему одмерен залогај. Његов целодневни оброк се састоји од три-четири залогаја хлеба и два-три гутљаја млека, остало подели својим мачкама.

И његове мачке су посебна прича, неки га мачор стално прати и чува од пацова кад падне од умора. Разуме сваку његову реч и слепо му је послушан. Од других смо чули да се Стефан на њега једанпут наљутио када је овај појео врапца. За казну га је послао у пећину, где је мачак провео известан број дана не излазећи и не окусивши ништа!

Наш старчић, сада је у 82. години, нам показује своје вештачко језеро које је начинио у пећиници више келије. Ту је довукао огромне количине земље и воде.

Пред нама Стефан неко време јуродиви, али онда нам се изненада показује у сасвим другом светлу, засевши са нама да нас поучи вери. Сазнали смо и како је написао велики број књига на грчком језику, које нажалост досад нису преведене на српски. У једној од њих је, каже, писао о крају света и о последњим данима. Питамо га чега треба да се понајвише чувамо у ово тужно доба. „Сваки свештеник, вели, има три кључа: кључ свете Причести, свете тајне исповести и кључ да се на литургији моли за преминуле. Те кључеве он има све док отворено не зађе у какву јерес или на неки други начин себе не учини недостојним служитељем Христових тајинстава. Сила исповести је велика, као и сила свете Причести.“

Некаква жена из Грчке, којој је он већ дуго година исповедник, казивала му је све своје грехе, али је заборавила да помене како је некоћ страшно ударила своје детешце. Када је и тај свој преступ исповедила, усахла рука њеног детета се одмах повратила и ускоро постала сасвим нормална. „Тако, једанпут, када сам носио Причешће једном болесном брату горе на литици, ставим Га у џеп. Сретне ме један монах и пита шта ми то светли у џепу. Ја помислих како сам заборавио да угасим батеријску лампу, погледам, кад оно – светли свето Причешће. У Руско-јапанском рату су се руски војници уочи једне велике битке сви исповедили и причестили. Суборци су гледали како се код њихових погођених другова душе истог трена одвајају од тела, и ангели Божији их узимају у свој загрљај. Ето, ко не би волео да умре таквом смрћу? Па ја бих сутра ишао тако да погинем! Зато нема чега да се бојите: исповедајте се и причешћујте и не плашите се ничега.” Даље нам, седећи на бодљикавом џбуну, прича како „има добро, али има и боље“. „Једна жена у Београду је спречила неког човека да се обеси. Али, није остала при томе: обећала му је (не знамо шта је тачно био разлог његовог очајања, но то може бити управо новац) да ће га издржавати док год буде жива. Господ није дао да жена још дуго поживи – након отприлике две године отишла је Богу на истину – али је своје обећање до краја држала. После смрти је одмах прешла у рај.“ Тако и та жена, као многи свети Оци, не само да је испунила еванђелске заповести, већ је и Богу жртву принела – учинила је и више него што се од ње тражило. Има добро, али има и боље!

„Био је ту у близини, у једној келији болестан брат. Божја воља је била да баш ја сазнам како тај брат треба да се исповеди и шта још треба да уради, па да му се спасе душа. Отишао сам до њега у келију, али су ме његови исповедници отерали, јер су сматрали да су они довољни за исповест. Међутим, ноћу уочи своје смрти, зове мене болесник – отерао је био своје исповеднике и хоће само мене. Ја сам на то и чекао: одем, исповедим га и кажем шта још треба да учини па да дође у рај. Он ме послушао и убрзо умро. Након неког времена, јавио ми се сав у белом, у пратњи двојице анђела. Каже: „Баш ти хвала, дошао сам у рај.“ А анђели ми кажу: „Стефане, ако истрајеш, теби се припрема нешто још боље него њему – ево већ ти се гради стан на небу“. А ја се зачудих: „Зар мени? Како то?“ А они кажу: „Сваком православном хришћанину који некоме покаже пут у рај, припрема се још и боље.“ Ја се само чудих, ево и сад се чудим, али још стигох онога пријатеља да замолим: „Иди, молим те, код твојих другова, и реци им где си, да знају да нисам узалуд говорио!“ Тако је и учинио. Ујутро дотрче мени ти његови другови, па кажу: „Еј, знаш ли да је онај у рају?“ А ја им кажем: „Знам, знам па био је код мене,“ прича Стефан смејући се од среће као мало дете. „Касније сам га откопао и узео му лобању, меденожута са крстом!, нисам дао да узму његови другови. Долазили су неколико пута код мене, све питају: „Па реци нам бар отприлике где је!” А ја кажем: „Па отприлике је ту негде“.

У жељи да нам исприча шта о демонским искушењима у овом крају, кажемо му: “Оче је ли вам страшно овде?!” “Овде нема ништа страшније од мене,” насмеја се Стефанче.

Стефана посећују многе угледне и високе личности из целе Грчке и свих делова Православља. Недавно су код старца били неки грчки официри. Сазнали су да се Турци припремају за напад, пошто хоће да освоје нека грчка острва, па су ови од Стефана тражили савет шта да чине. Он им је узвратио да се ништа не брину, да ће се Бог за то побринути. Уистину – ускоро се десио први од великих земљотреса у којем је страдало мноштво Турака, што их је помело у извођењу њихових накана.

Али, Стефан већ одавно не брине светску бригу, мада се на први поглед чини другачије, пошто стално покушава да се присети неких прастарих четничких песама. Ископао је себи гроб у дворишту и каже: „Једва чекам да легнем овде“. Господ нас је уверио и у његову прозорљивост. Док причамо о Сарајеву, пошто је чуо да је неко међу нама родом отамо, усред разговора га погледа, па каже, климајући главом, као да пита и сам себи одговара: „Теби је мајка још увек жива,…а имаш и сестру“, па настави започету причу.

Остали бисмо дуже са Стефаном, али морамо на пут. Стефан иде са нама до арсане. Када смо силазили, каже свом мачку као човеку: „Ајде, ходај по огради.“ Након што је то поновио још једном, мачак се попео и почео силазити низ ограду, све док га није омела натоварена мазга од које је побегао!

Долази брод, Стефанче остаје на Каруљама, а са Симеоном се враћамо лађом до главног пристаништа, Дафне. Имао је неког посла са тамјаном који лично производи. Тешко да ћемо ту двојицу старчића икада заборавити.





НАТРАГ У ХИЛАНДАР, СА БРАТИЈОМ И НАРОДОМ...



Долазимо опет у руски манастир Светог Пантелејмона, таман на вечеру. У трпезарији разгледамо предивне фреске, на којима је приказан час Другог Христова доласка и пролазак блажене Теодоре кроз ваздушна митарства после смрти.

Овога пута добијамо петокреветну собу са погледом на море. Са нама су и два Грка, одушевљени неким од наших војсковођа и политичара из Републике Српске.

Рано ујутро нас јако звоно буди на бдење. Петак је, дан Христовог страдања. У гостопримници су за посетиоце спремили чај, ракију, каву са ратлуком и хлебом. Јер, дан је постан, и једе се једанпут дневно. Прочитамо наше „правило“ и молитве за пут те одлазимо назад у Хиландар са нестрпљењем.

И овога пута би прошли поред Ксенофонта и Дохијара да се није десило следеће. Наиме, у Ксенофонт неки од нас нису хтели да свратимо, да не би „губили време“.

Но само што смо направили сто корака од те обитељи, изгубисмо пут и сасвим залутасмо; уместо да одемо према Дохијару, ми окренусмо на исток, према Кареји. Тако нам је до идућег манастира требало скоро сат и по уместо педесетак минута. Онда смо променили мишљење, те смо свратили у Дохијар (на грчком то значи „спремиштар“).

Манастир је један између најлепших на Атону, смештен је крај самог тиркизно плавог мора.

Када се манастир градио, понестало је новца да се доврши. Једном дечаку, манастирком послушнику, јави се Царица Небеска и рече му где ће наћи новац. Дечак је, казује предање, ово јављање Мајке Божије саопштио братији која са два старија монаха упути дечака на манастирски метох на полуострву Лонгосу (Ситонији), где се према казивању Мајке Божије налазило сакривено благо. Ова два монаха послата са дечаком саблажњени огромном количином блага решише да дечака удаве и са каменом о врату баце у море. Тако и учинише. Међутим, свети Архистратиг Михајло и дечаков Анђео Чувар спасоше дечака и пренесоше га у цркву манастира Дохијар. Тако завера би откривена, порочни монаси беху кажњени, а благо би употребљено за завршетак манастира. После овог чуда манастир је посвећен небеским Силама Бестелесним.

И овога пута није прошло како смо ми желели. Бог је хтео још да нас смири, па смо у Дохијару чекали готово један сат да нам покажу светиње. Ипак, исплатило се. Док смо чекали „кључеве“ дођоше и наши познаници, баћушке из Дионисијата, те заједно целивасмо по лепоти неисказану икону Преблагословене Царице, „Брзопослушницу“. Ту од старчића који држи црквене кључеве добијамо уље из кандила. Како су само наше баћушке лепо певале пред иконом! Одмах решавају да ту одрже и службу. Напуштамо прекрасни манастир. Од монаха нема готово никога, и што је петак, и што су већ сви на неком послушању.

Поздрављамо се са Грцима и Русима и јуримо према Хиландару. Овога пута идемо нижом стазом уздуж саме обале. Пут је и ближи и лепши од оног горњег.

Неких десетак минута хода од Зографске арсане на левој страни пута према Зографу налази се келија оца Рафаила. После колебања ипак се одлучујемо да навратимо код старца. Улазимо у келију и тамо опет затичемо нашег брата Климента и његовог друга које смо упознали у Кавсокаливији. Има превише људи, па старца и пријатеље само поздрављамо и настављамо пут. Лице овог старца је попут жене – нема браду и танак му је глас, а у ствари је то анђео Божји што хода по земљи. Наш хиландарски друг Дејан, онај изузетно побожни и смирени младић који тренутно поправља часовник на хиландарској кули, говорио нам је о дирљивом сусрету са старцем, те како му је овај на крају разговора пољубио руку.

Нисмо више свраћали у Зограф, него крећемо према Хиландару. Благо се успињемо и корачамо густом шумом. Увело лишће, кестење на путу и краћи дан нас опомиње да је јесен. Црвене таблице са грчким и српским белим натписима Хиландар (понегде је додано „Српски“), исписане рукама хиландарских монаха, већ су избледеле. Местимично су се одвојиле од ексера, тако да их може свако окретати у жељеном правцу. Да нисмо овим путем већ прошли вероватно би посумњали и два три пута зашли са пута. Брзо се пењемо, без обзира што смо прљави, уморни, гладни и „намирисани“. На врху се пејсаж нагло мења. Почињемо да силазимо песковитом падином према путу где нас је добацио отац Серафим. Свуда около зимзелено зелење узнемирено уљезом – цестом окер-беле боје. Сишавши на пут, примећујемо сада нам већ сасвим нормалну појаву, „заборављени“ багер поред пута. Његов газда се није постарао за њега, пошто му је жао пара да га склони на отпад. Продужујемо и почињемо да се спуштамо уским коритом, које је направила вода одневши сву земљу. Дно корита је прекривено стењем, а понегде је додан поплочани камен.

Међу раскошним крошњама почиње да вири Савин пирг и наше петодневно путовање се ближи крају. Кроз манастирско двориште хитамо ка својој келији, а неко од монаха куца по прозору, покушава да га отвори и да нам нешто каже. Схватамо да хоће да нас сврати у гостопримницу. Мора да нас толико дуго није било у Хиландару да су нас већ заборавили! Хвала ти свети оче Саво, хвала свети Симеоне, мислимо у себи. Шта би ми Срби овде радили да није било вас. Где би био наш Хиландар, понос наш и дом наш! Пресрећни смо. Враћамо се својој истинској браћи и очевима, овде нас сви воле. Божанствено, то се не да речима описати!

Умивамо се и пресвлачимо „апостол-ско“ одело. Журимо да стигнемо на вечерњу! Опет чисти улазимо у цркву, где нас братија погледима поздравља и као да хоће што пре да нас пита шта смо видели на путу...

После вечере помажемо при прању суђа и причамо са братом Миланом. Овде ћемо навести једну од многих занимљивих и истинитих прича, коју нам је наш брат испричао. Негде у Србији, у недовршеној цркви, неки момак и цура починили су блуд, након чега им се помрачио ум. Скоро годину дана ником није пало на памет шта би могао бити узрок болести. Цура је више пута тражила попа. А пошто се то родитељима чинило чудно, одлагали су дуго времена. Најзад је дошао и поп, након што су земаљски лекари рекли своје. Када се исповедила и причестила, лудило ју је попустило. Већ након следећег прићешћа зли демон је сасвим одбегао и она је опет била здрава. Након тога је испричала шта јој се десило!

Брат нас је још подсетио на каноне, којим се грешници одлучују од причешћа и приморавају на јавно кајање. За блуд 7 година, за прељубу 15 година, за блуд са животињама 15 година, за врачање 20 година, за кршење заклетве 10 година, за убиство 20 година. Чинило се то коме чудно или не, али те каноне написали су оци пуни Светога Духа!

Свако вече до краја нашег боравка у Хиландару нам долази у собу наш брат, монах из Босне. Вечери проводимо у духовним разговорима. Каже нам да се пазимо нарочито три ствари: осуђивања, пошто данас свако себе чини богом-судијом, блуда, који је потпуно озакоњен и прихваћен, и растуће криве вере, као логичне последице болесног друштва. Саветује нам да се, свако по својим могућностима, почнемо бавити мисионарским радом, испочетка можда тек издавањем каквих брошура или приручника за оне жељне истине, а касније ће већ Бог дати да труд уроди плодом те да се развије нешто веће. Причали смо и о проблему „међуправославаца“, људи других вероисповести, који се сматрају блиски Православљу, али не налазе довољно снаге или потребе да се докраја обрате и постану чланови истинске Цркве Христове. Такви су својом духовношћу понекад опаснији и од отворених противника, пошто неодлучношћу, мешањем различитих „духовности“ и давањем лажног сведочанства о Православљу, запречавају пут онима који би се искрено и у потпуности посветили јединој апостолској, непрекинутој хришћанској вери и животу.

Свака његова реч је одмерена и стоји на месту. Схватамо у себи колико је само пропуста у нама самима – сарадње са јеретицима, понекад чак и молитвених састанака са њима. Џаба нам што толики свети људи говоре да је то забрањено и Богу мрско дело, џаба нам толике књиге о тим људима, светим Оцима од апостолског доба до данас, и њихове поуке нам џаба и животописи: ми бисмо да све од њих преузмемо, да их поштујемо у свему, али ону малу реченицу-две где говоре о припадницима разних јереси и односу са њима, да потиснемо и заборавимо, те напокон постанемо много испуњенији љубављу него они – ми смо већи праведници, ми волимо и прихватамо све, а они то нису чинили, ко зна зашто. Све се то одвија под изговором: па сви смо ми људи.

Са пуно хиландарских монаха смо причали током нашег боравка у Хиландару и сви су били забринути таквим немаром за веру и отачко Предање чак и водећих црквених личности. Прима се новац за изградњу храмова и обнову образовних установа, а заузврат се ћути када духовни вукови нападају стадо и тргају овце. Зато нас унапред упозоравају да ће до великих раскола доћи вероватно у свим православним Црквама, па чак и у нашој. Једни су за то да се очува Предање, а други су превише заокупљени земаљским старањима да би на Предање пазили. Како иначе објаснити чињеницу да су српски архијереји заташкали петицију којом се тражи иступање Српске Цркве из сатанистичког Екуменског Савета Цркава, а коју су потписали сви српски монаси и монахиње? Како иначе објаснити то да неко настоји на томе, или барем прећутно одобрава, да му паства има удела са људима који јавно исповедају содомију, блуд, пљују на свете Оце и чак делатно раде на сузбијању Цркве Христове? Какве то више уопште има везе са Хришћанством?

Кажу нам да ће искушења ових последњих времена можда бити гора душевно него телесно: посвуда прелест, отпадање и најближе браће, праведници сакривени, нема духовног вођства. По предсказањима отачким, на крају ће се обнављати сви храмови, манастири, све верске установе, споља ће бити раскош и блештавило, а унутра – празнина.

У даљем разговору нам је брат још рекао да су неки свети Учитељи Цркве предвидели да ће од појаве Крста Господњег на небу као задњег знака и Другог Доласка Господњег протећи четрдесет дана, но да ће људи свеједно бити толико заслепљени да ће их се и поред тога јако мало покајати и спасти. Таква је сила обмане!

Пошто је у нашу собу био смештен и Бошко, одмах се уклопио у наше друштво. Најпре је само слушао наше духовне разговоре, а онда је и сам више пута, као и ми, поставио нашем брату питања о стварима, које су га мучиле.

Новопристигли сустанар лепо нам се представио и испричао шта га тишти. Покренуо је питање о односу са немарним свештеницима из свога краја, а уз то и са сличним свештеницима уопште. Ни ми сами нисмо знали како бисмо поступили на његовом месту.

Промисливши мало, отац је са пуно вере испричао две веома поучне истините приче.

Прва је о свештенику који беше некога убио. Један његов познаник у сну је неколико пута видео то убиство, као и место где је поп убијенога закопао. Отишао је код попа и молио га да му каже да ли је то истина. Овај није могао више да издржи и све му признаде. Али, тога је познаника занимала само једна ствар: како је свештеник, поред таквог злочина на души могао да служи Божију литургију? А овај му рече: „Па ја нисам ни служио. Већ од дана убиства ја не смем ни да се приближим цркви, само знам да тамо служи неко уместо мене.“ Тај други служитељ био је анђео Божији који је на литургији узимао попов лик и вршио обред.

Друга прича је о томе како је извесни светитељ видео демоне где једног свештеника воде за руку све до уласка у храм, а после служења га опет сачекују и одводе. Брат је дао Бошку савет да се са свештеницима не препире јавно, већ да се рађе у љубави, кроз своје понашање и молитве покуша достићи промена на боље. Јер, свештеници су изложени далеко већим искушењима него било ко, и у ова задња времена ће их се веома мало спасти, како вели свети Јован Кронштантски: “Доћи ће време када ће се од хиљаду свештеника један спасти.”

Касно је већ, прошла је поноћ, мерено грађанским временом већ је субота. Оловне очи се склапају, срце почиње од умора јаче да лупа, а душа би желела да бди. Отац који, уверен сам, ни те ноћи није имао кад да заспи, оставио нас је да се после катихизе одморимо барем два и по сата. Помолили смо се пре спавања да не заспимо на смрт и легли.

Устали смо на бдење. Стајање у цркви и прибраност мисли приликом молитве нам више нису причањавали толико муке. Навикли смо се.

Тога дана смо за послушање добили да пребирамо маслине и чистимо рибу која је дошла из Есфигмена. Послушање смо извршавали са великом ревношћу. Иначе, свако послушање у манастиру је потребно испуњавати као да је од самог Христа! Чистили смо рибу за недељни ручак, када су били најављени гости из Србије. Од пређашњих поклоника у манастиру осим нас није било скоро никога. А они који су дошли иза нас, можда због повереног нам задатка, мислили су да смо искушеници. Све нешта запиткују, где је оно, шта је то, а ти им лепо одговараш...

После вечере, дошло је на ред прање суђа и брисање столова. Ми млађи смо остали у трпезарији да помажемо, док су старији отишли у цркву где се читао акатист Пресветој Богородици.

На неколико места смо чули и како се неком руском подвижнику недавно јавила Пречиста Богородица. Видевши код Ње руку сву у крастама, са страхом је питао од чега је то. А Богородица рече: „Од српских псовки!“ Монах је био запањен јер је први пут у животу чуо да неко псује Пресвету Мајку Божију, а поготово није знао да то чини православни (?!) српски народ.

Недеља је, после службе читамо Теофанове мисли и спремамо се да обиђемо келију Свете Тројице. Прати нас дугобради млади искушеник Дане, родом из Ваљева, а са нама је још неколико старијих поклоника.

Идемо у посету Спасовим водама, месту на коме је Доментијан писао житије светог Саве, месту на коме се последњи усамљеник борио против свих искушења и напасти пре само неколико година.

Идемо узбрдо према истоку. Поред стазе, која врлуда те се повремено сужава, примећујемо усахли поток, од кога је на неким местима остала само дубља локва. У реду, један по један, идемо за Данетом. Састав позадине се стално мења, док наш водич не посустаје. Шума се са обе стране збија, постаје све тамније. Долазимо до бунара у коме је некада било воде. Избледела папирна иконица казује о зубу времена. Након мало стрмијег успона, као кроз Пропилеје, улазимо међу рушевине древне келије Свете Тројице. Налази се одмах испод као ножем одсечене стрме стене. Тако су ти преостали доњи зидови јаки, тако јој је прилаз неприступачан, да се чини да је некада имала лик тврђаве. Свуда око ње стрма провалија – сем позади, где гледа на ту окомиту стену.

Отварамо прашњаву црквицу са фрескама вероватно не из тако давне прошлости и барокним иконостасом. Дане једва чека да отвори служебник. Пожелео се певања, песмом да прославља Бога. Ми се уздржавамо, не успевамо да га пратимо јер слабо читамо црквенословенски. Труди се труди, пева ли пева, али слушаоци се једва задржавају да не прасну у смех. Искачу вратне жиле од велике жеље, али грло јечи. А ми „кључамо“ од смеха. И гле, и Дане то схвати, осмехне се и престаде. Сад знамо зашто су му саветовали да не стаје иза певнице.

Под црквом је монашка келија. У њој је све још готово исто како је оставио њен последњи станар. Прост кревет, мањи сто, столица, клупица, пећ и неколико иконица. Дане нам ту прича о монашким врлинама, о смерности и слично. На овом месту је некада био пагански храм са жртвеником (где су приносили девице), те је на целој Светој Гори крај чувен по највећим духовним искушењима и најтежим борбама. Ноћу се војске нечистих сила сручују на главу усамљеника који је одлучио да им одавде упути изазов. Онај ко није чвршћи од челика одавде бежи, док само они најспремнији и изузетни борци долазе овамо да живе. Нечастивог више него ишта раздражује људска способност да му се одупре, да се приближи светости. И све ће учинити да човека у томе омете. Можемо само замислити како је било Доментијану који је овде провео цео живот!

Излазимо из келије, и стајемо испред „утврђења“ да направимо снимак за успомену. Намештамо се док стручни фотограф све разгледа, мери углове, подешава апарат. “Ајде, бре, немам ја времена да чекам”, виче Дане. Опет смо се засмејали. Да ли ће слика успети не знамo, али знамo да је Дане научио још једну лекцију из смирења.

У повратку нам Дане прича, како већ дуже времена учи да пева и да је потребно јако много труда уложити да би се то савладало.

У манастиру, недеља је, све је мирно. Сви су некуда отишли, да би на вечерњој опет сви били на окупу. Жао нам је што је све тако брзо протекло. Сутра морамо на пут. Време после вечере користимо да обиђемо манастирску ризницу, која се налази у источном крилу манастира.

Наш водич је отац Јосиф, млад монах из околине Добоја. Са нама се нашао један руски монах, па нам тако Јосиф објашњава значење и вредност експоната на српском и руском, који је одлично савладао. У ризници се налазе царске повеље са печатима, хоругве, двери, панагијари,... као и најдрагоценије иконе. Предивне древне иконе су постављене једна поред друге. Готово све су живописане на необично великој и дебелој дрвеној плочи. Нигде друго на Атосу нисмо видели толико прекрасних и непроцењивих икона на тако мало простора. Прилазимо им редом, једној по једној, правимо метаније и целивамо свети лик. Лик Спаситеља и Пречисте је на неким иконама нацртан готово у природној величини, па тако посетилац има утисак као да стоји испред самог Цара! Неописиво, небески живот у ризници је свеприсутан!

„Недавно је једна иноверка, посматрају-ћи изложене иконе на некој изложби у Солуну, пред чувеном хиландарском иконом Христа Сведржитеља осетила такву силу, да је поражена том чињеницом прешла у Православље,” убедљиво приповеда отац Јосиф.

Под црним прекривачем у застакљеном столу лежи Типик Светога Саве из 1200. г. са његовим печатом, као и Октоих штампан на Цетињу 1494.г. Међу бројним дуборезима издваја се диптих Угљеше Деспотовића опточен бисерима. У суседној просторији налазе се царске двери првобитне Савске цркве обогаћене украсима из слоноваче... Већ се спушта мрак, понестаје светлости, покривамо столове и спуштамо назад ролетне које чувају излошке од јаког сунца. Напуштамо ризницу и враћамо се у келију. И последње вече користимо да упијемо још духовних ствари од нашег „старца“.





РАСТАНАК СА СВЕТИМ ОСТРВОМ, ПОВРАТАК НА ГРЧКО КОПНО



Понедељак је, после литургије пакујемо ствари. Међу њима има и пуно поклона које смо добили од братије. Славске свеће од оца Јефрема, бројанице и иконице од оца Макарија, тамјан, касете, Тројеручичино уље те књиге и још небројене дарове од нашег „старца“!...

Време је сунчано и топло. Поздрављамо се са братијом, не свима јер су неки на послушању. Од Пресвете Игуманије тражимо благослов за пут. Још једном се прекрстимо и лицем окренути према олтару излазимо из цркве. Исто чинимо код манастирске капије. Пењемо се отпозада на отворени џип. Неки стоје и држе се рукама за кабину док други седе на дасци. Архимандрит Мојсије који је ишао са нама, сео је до возача; касније смо сазнали да је био упућен у Каково, хиландарски метох. Искушеник Гаврило креће, а ми се крстимо и још једном поздрављамо са високо дигнута три прста.

У есфигменској арсани, поред самог манастира, чекамо брод за Јерисос. Брод на источној обали Атоса не иде свакога дана (јесен је већ), него три пута седмично, под условом да је време погодно за пловидбу. Тога дана није било јаког ветра ни буре. Да напоменемо да је персијски цар Ксеркс ту на Атосу изгубио читаву флоту. Некада је овде море, како кажу, тако немирно да и најискуснији рибари остављају мреже, пале кандила и препуштају се Божијој вољи. Са временским приликама све је у реду, јер прати нас благослов Игуманије. Ако би неким случајем било лоше време, морали бисмо покушати да идемо бродом са западне стране, где је и мирније море. Пажљиво се укрцавамо у брод, а старијим монасима и ходочасницима помаже капетан да не би пали са даске која везује мол и непостојани брод.

Мирно је море, тек благо таласасто и пловидба под сунчаним небом представља прави доживљај. За један час, негде око пола четири, стижемо у Јерисос. Понедељак је, радње су затворене. Телефоном су нам из путничке агенције саопштили да брод полази у среду у подне. Ближи се ноћ и ми одлучујемо да ноћимо у овом малом градићу, пошто нам се никуда не жури. До Патре имамо много времена, а и боље је ако кренемо сутра одморни у Солун.

Јерисос је фин градић, са две главне унакрсне улице и са пуно кафића. Било због тога што се налази на самој граници Атоса, било што је на песковитој морској обали, овде има много кревета за дочек гостију. Јерисос са околицом има негде око 4000 становника, има две цркве и два-три парка. Рекли су нам да је најбоље да ноћимо у „Српској кући“, хотелу Акантос, код Јаниса.

Дуго кружимо и распитујемо се за Јаниса, али свако нас упућује у другом правцу. Након што смо га неколико пута прошли и мимоишли, налазимо га уз помоћ комшија. Улазимо у његово преноћиште (ξενοδόχιον), остављамо ствари код нашег газде и одлазимо у вечерњу шетњу. Вратили смо се мало касније и изненадили угледавши нашег игумана Мојсија код гостољубивог Јаниса (ваљда се вратио из Какова да би преноћио). Наш Јанис лепо прича српски. Питамо га, како је научио. Каже да је његов отац радио у Хиландару и тамо помагао, те је од њега научио језик, а и сам је био више пута са Србима у Хиландару. „Ја сам још био млад, када је мој отац умро. На самрти је рекао да га сахранимо у Хиландару, а после три године су га откопали. Његове кости су у Хиландару.“ Онемели смо зурећи у сина једног светитеља. Ни на крај памети нам није било да ћемо, након што смо у костурници целивали његове миомирисне жуте мошти, видети и његовог сина! Смирени Јанис нас је запрепастио својом простодушношћу и поштењем. Да, путеви Божији су недокучиви и неиспитљиви.

Дижемо се рано ујутро, читамо Теофанове мисли и у 5:50 полазимо аутобусом за Солун. У пола девет смо већ у Солуну. На железничкој станици остављамо торбе. Са станице поново зовемо агенцију Анек Лајнз (Anek Lines) да би проверили када полази брод. Службеник нам овога пута рече у четвртак у поноћ, а до пре неки дан је тврдио у среду у подне. Ух, цели дан чекања! Шта је ту је, али да смо знали могли смо посетити још који манастир. Стога смо решили да проведемо дан у Солуну, да би опет ноћним возом кренули према Атини и у њему преспавали.

У радњама узимамо оно што раније нисмо успели - иконице, кандила... Зацело нигде на свету нема толико продавница са иконама као овде. Малтене једна до друге.

Полазимо у обилазак цркве Светог Димитрија Великомученика, коју би морао посетити сваки светогорски ходочасник. Црква у којој је био крштен и у којој је пострадао је огромна. Пролазимо поред олтара и степеницама силазимо у подруме испод цркве. Питамо једну овде запослену девојку да нам објасни значење неких ствари, пошто не разумемо грчке натписе. Почела је са „слабо говорим енглески“ а завршила тако да је нисмо разумели. Ипак смо разабрали да је пре неки дан имала срећу да ватом покупи миро које је истекло из светитељевих моштију, те да нас упућује својој другарици која продаје свеће да нам она да комадић.

Изашавши из подрума, тражимо најпре светитеља, јер заправо нисмо ни знали да се његове мошти налазе у цркви. Било због величине цркве или због верника који се ту увек нађу, нисмо ни приметили да смо прошли близу троје светих моштију. Оне се налазе на левој страни цркве у посебним ограђеним просторима и лепо су заштићене.

Гроб св. Димитрија сав миомирише. Поклонили смо се светитељу и пољубили га преко стакла. Исто тако смо пољубили и светог Нектарија, који се у Солуну и околици веома поштује, и још једну светитељку. Код улаза нам је девојка која је продавала свеће, након што смо је лепо замолили, дала комадић вате са миром. Та света течност мирише лепше и продорније од ма каквог парфема. И након толиких стотина и хиљада година Господ сведочи за оне који се нису уплашили да посведоче за њега чак и својим животом!

Овој простој девојци смо у знак захвалности дали бочицу уља из кандила Тројеручице. „Τριχερουςα... из Хиландара“, објаснили смо јој и она је била јако радосна.

И овде, као у целој Грчкој, били смо изненађени како се људи спасавају. Наиме, у цркви сви људи пишу имена својих ближњих, покојних, болесних и стављају те папириће на посебно место одређено за то. Уз то дају и прилоге. Та имена се касније помињу на литургији и значе велику жртву Богу.

У Солуну пробамо и грчка јела: сувлаки (ражњићи), гирос, алва... Увече напуштамо Солуњане и крећемо око 11:00 за Атину. После мирне ноћи проведене у купеу стижемо ујутро око 7 часова. А у Атини, тек је среда, одлучујемо да останемо преко дана и да ноћу путујемо.

Атина је стари град, готово на сваком месту могу се приметити археолошка проналазишта и ископине. Као и у Солуну, ни овде нема небодера, већ беле коцкасте правилне зграде до пет спратова, стиснуте једна до друге, док су у приземљима смештене радње, аутопраонице, мењачнице, салони,...

Прочитамо Теофана и крећемо према агори (пијаци). Акропола се налази на једном од два већа брда у граду, одмах више главне пијаце. На Акрополу, „горњи град“, једно од античких чуда, пењемо се из радозналости. Унутар зидина горњег града налазило се некада више камених здања, које се сада обнављају и покушава им се вратити пређашњи изглед. На главној капији се туристима деле брошуре које обавештавају сваког културног човека о непроцењивој штети која је била нанета акрополи, са јасном поруком да се притисне на енглески народни музеј да се опљачкано врати; Енглези су у време Турака однели готово пола акрополе. Пошто је овде био незнабожачки храм (партенон) и ово нечисто место забрањено хришћанима, брзо одлазимо (поучени примером из келије Свете Тројице), са мислима да је Бог хтео да се ово жртвилиште уништи и да је можда боље да се никад не изгради. Нови незнабошци из Европе, Америке и са свих страна света пристижу да се поклоне тековинама својих сродника из старине. Како ли се само ми умешасмо међу њих?! Радозналост, недостатак смирења…

Силазимо рађе у „доњи град“ и обилазимо цркве. Испред цркве Св. Пантелејмона је и тога дана у реду чекало много Атињана, који су више сати стајали, да би целивали чудотворну икону. Литургија се чула и преко звучника. Када би се неки појци уморили, заменили би их други, и то тако преко целог дана, из дана у дан!

После целодневног обиласка града долазимо предвече у чекаоницу железничке станице да се мало одморимо. Приседе код нас неки старији чов
Sveto Pravoslavlje
Sveto Pravoslavlje


Назад на врх Go down

Sveta Gora Empty Re: Sveta Gora

Порука  Sveto Pravoslavlje on 4th December 2009, 00:16

ČUDA SVETE GORE







ČUDO SVETE GORE - BUNAR SVETOG SAVE

Ispod kelije Svetog Simeona i Svetog Save probijen je bunar u steni. Po predanju, tu vodu je pronašao monah Sava prilikom gradnje manastira. Voda iz bunara Svetog Save ima čudotvornu moć, a Svetogorci veruju da će nastupiti Kraj vremena kada bude presahnula.





ČUDO SVETE GORE - LOZA SVETOG SIMEONA

Kada se monah Simeon upokojio 1199. godine, bio je sahranjen u naosu katolikona, uz južni zid. Po kazivanju Domentijana, pisca Života Svetog Save i Života Svetog Simeona, za vreme službe je poteklo miro iz groba i iz Simeonovog lika na zidu. I odmah je počelo da čini čuda. Godine 1207, u pratnji grupe hilandarskih monaha, Sava je preneo očeve "cele i netaknute" mošti u Srbiju i pohranio ih u manastir Studenicu. Tako je ispunio očevu poslednju želju da počiva u "zemlji otačastva svoga". Predanje kaže da su, uprkos tome, Hilandarci bili veoma tužni što je sveti starac otišao od njih i da su dugo i neutešno plakali. Zbog toga je njegovim blagoslovom, "a za utehu večnu" braći monasima, na mestu gde je monah Simeon najpre bio sahranjen iznikla blagorodna loza.

Simeonovoj lozi se pripisuje čudotvorna moć. Mnogo je svedočenja da je besplodnim supružnicima, koji su čvrsto verovali, darovala porod. Najpoznatiji takav slučaj zbio se u 16. veku kada je solunski paša, blagodareći ovom grožđu, dobio naslednika. U znak zahvalnosti, on je 1582. godine poklonio Hilandaru veliko imanje van granica Svete Gore, zvano Kakovo, s kojeg manastiru i danas pristižu najveći prinosi.

Svakome ko zatraži, Hilandarci daju ovo grožđe sa uputstvom za upotrebu. Simeonovu lozu Svetogorci smatraju jednim od svoja tri najveća čuda i veruju da će nastupiti Kraj vremena kada ona bude uvenula.
Sveto Pravoslavlje
Sveto Pravoslavlje


Назад на врх Go down

Sveta Gora Empty Re: Sveta Gora

Порука  Sveto Pravoslavlje on 4th December 2009, 11:36

Света Гора Атонска, јединствена земља монаха, трећи „прст“ полуострва Халкидики. Срце светског православља, последња жива икона заборављеног Византијског Царства. Највећи храм на свету.



Сама природа и положај овог величанственог места одише посебношћу. Брдовит предео, прекривен густим шумама и испресецан небројеним степенастим јаругама, час питом, час суров, окружен бистрим смарагдним водама егејског мора. Полуострвом доминира брдо Атос, камени голи врх који се уздиже на 2033 метара надморске висине и најчешће је забоден у облаке.

У античко доба Атонска гора била је позната као Аполонијада, а на врху Атоса налазио се храм Зевса.

Црквено предање приповеда да је Мајка Божија, примивши благодат Светог Духа и пошавши на Кипар лађом коју је захватила бура, пристала уз обалу Атонске горе. Многобошци су тада примили Богородицу, слушали њену проповед и крстили се. Тада је, како предање казује, Мати Божија овде учинила бројна чудеса. Пре него што је наставила свој пут поставила је на овој гори једног од Апостола, као учитеља и старешину и благословивши народ додала: „Благодат Божија нека буде на овом месту и над онима који овде бораве чувајући Заповеди Сина и Бога Мојега. Добра нужна за живот на земљи имаће с малим трудом у изобиљу, живот на небесима припремљен им је и неће одступити милост Сина Мојега од места овога до краја века. Ја ћу бити заступница овог места и топла молитвеница за њега пред Богом.“

Од тог дана када је Пресвета изговорила ове речи, Света Гора се назива њеним вртом.

Под влашћу Рима који је прогањао хришћане Света Гора налазила се све до 313 године наше ере све док Цар Константин није издао указ о грађанским правима и слободи вероисповести хришћана. До тада се монаштво на Атосу већ било поприлично развило. Појавили су се манастири.

Догађај из 442 године одредио је такозвани Авато, закон по којем се особама женског пола забрањује приступ на Атос. Наиме кћерка Теодосија Великог, принцеза Плакидија посетила је манастир Ватопед али се том приликом из иконе Пресвете Богородице зачуо глас који јој је саопштио да одступи. Овај Закон примењује се до данас, а кршен је у неколко наврата током бурне историје, дешавало се да су поједине жене покушавале да кришом ступе на забрањено им тло.

У IX веку царском повељом даровано је монасима право самосталне управе на Атонсу, а њихов број се тада значајно повећава. Јавља се и словенско монаштво, руско, српско и бугарско. 1453 године, са пропашћу Византије, наступа период турске владавине, али је Света Гора очувала слободу православне вере и самоуправу уз плаћање данка. Царска Русија у то време значајно помаже Светогорце.

Данас се на Светој Гори налази 20 великих манастира, 12 такозваних скитова, мноштво келија и других монашких насеобина, а на њеним литицама подвизавају се пустињаци.

17 манастира су грчке монашке заједнице: Велика Лавра, Ивирон, Дионисијат, Григоријат, Свети Павле, Ксиропотам, Ксенофонт, Кутлумуш, Пантократор, Филотеј, Каракала, Дохијар, Есфигмен, Симонопетра, Ставроникита и Констамонит.

Ту су и наш Хиландар као и руски манастир Пантелејмон и бугарски Зограф. Румуни имају свој скит: Часног Претече на самој литици полуострва.

Кареја је средњовековни градић у самом центру Свете Горе. У овој својеврсној светогорској престоници налази се седиште Свештене општине, коју предводи Светогорски прот. Ту су и конаци посланства свих светогорских манастира. За Србе је посебно значајна Испосница Светог Саве у којој се чува чудотвона икона Богородице Млекопитатељнице, а од скора и жезло Светог Саве. У њој свакодневно у молитви и великом подвигу данас ревнује монах Никодим сабрат Хиландарски.

Свету Гору свакодневно посећују бројни поклоници православни верници из целог света, али и многи други људи добре воље. При планирању путовања у ову монашку земљу треба пре свега имати на уму да Атос није туристичко одредиште. Манастири нису хотели и неопходно је поштовати ред и правила у дому оних који су се определили за монашки подвиг, поштујући гостољубље као једну од најзначајнијих хришћанских врлина.

Посету Светој Гори важно је унапред планирати. Датум уласка прецизира се у договору са службеницима у одељењу за поклонике у Светогорском дому у Солуну. Број посетилаца ограничен је на 120 дневно. У Свету Гору се улази искључиво бродом из луке Уранополис или луке Јерисос. Пре уласка у брод преузима се дозвола- такозвани Диамонтарион уз плаћање таксе од 20 евра. Боравак је ограничен на четири дана, а у једном манастиру се можете задржати највише 24 часа. Већи број дана на Светој Гори одобрава Пропрат у Кареји када за продужетак постоји оправдан разлог.

У манастиру најпре одлазите у посебан део за госте. По светогорском обичају уз љубазну реч монах гостопримац понудиће вам окрепљење, кафу, ратлук, ракију (ципуру) и свежу воду, а затим вас одвести у келије са постељама. Такође упознаће вас са распоредом богослужења и временом за трпезу. Боравак у манастиру је јединствена прилика да завирите у ризницу духовности и предокус вечности. Пред одлазак на починак током повечерја у храму, црквењак ће пред вас изнети свете мошти, нетрулежне остатке светих људи и упознати вас са историјом и делом манастирског блага.

У трпезарији се обедује у молитвеној атмосфери. Није пожељан разговор, а са заласком сунца сви се полако повлаче у келије без гласних разговора. На Светој Гори шорц и атлет мајица нису дозвољени као ни снимање камером. Монахе и порте манастира можете фотографисати само уз благослов (одобрење). Водите рачуна да монаси нису ни туристичка атракција, нити туристички водичи и треба их поштедети сувишног узнемиравања. Такође светогорско правило забрањује лов, риболов и купање на Светој Гори, а само ноћење у манастирима потребно је договорити са манастиром неколико седмица пре доласка. Термин се уговара телефоном или факсом, радним данима у преподневним часовима.

Важно је такође напоменути да бродови полазе искључиво ујутру, а за дневне групне посете потребно је ангажовати посебан брод (уз поприличну надокнаду) у договору са лучном управом.

Женама остаје могућност да током дана заузму место на једном од бродова који обилазе Атос са удаљености 500 метара од обале.У појединим приликама ове бродове посећују и светогорски монаси доносећи на целивање неку од икона или ковчежић са моштима.

Такође жене могу посетити и неке од метоха (манастирска имања ван манастира), какав је рецимо Хиландарски метох Каково недалеко од Јерисоса.

Посете Светој Гори, увек су другачије, а у свакој постоји клица поновног враћања. Бунар Светог Саве налази се у Хиландару и по предању копао га је сам Свети Сава, а ко попије воду са њега увек се изнова враћа Српској Царској Лаври на Светој Гори. За наше људе посета Светој Гори има посебан значај. Овде ће се срести са оним највреднијим „Што смо од предака наследили и од потомака позајмили“. Незаборавни су сусрети са хиландарсиким братством и дуге заједничке молитве, празничне трпезе....

Од дана трагичног пожара живот у манастиру је отежан, а могућност пријема поклоника значајно умањена, али се манастир обнавља (уз помоћ Србије, Грчке и донатора ) и кроз неколико година заблистаће старим сјајем. На свима нама је дужност да чувамо задужбину Светог Саве и Светог Симеона Мироточивог.

Хиландар је најзначајнија наша светиња на овом парчету неба на земљи, Светој Гори Атонској.
Sveto Pravoslavlje
Sveto Pravoslavlje


Назад на врх Go down

Sveta Gora Empty Re: Sveta Gora

Порука  Sponsored content


Sponsored content


Назад на врх Go down

Назад на врх


 
Permissions in this forum:
Не можете одговорити на теме у овом форуму