О чулима,страстима,врлинама....

Go down

О чулима,страстима,врлинама.... Empty О чулима,страстима,врлинама....

Порука  Sveto Pravoslavlje on 16th December 2009, 13:46

Хришћанска побуна – последња истинска побуна



Oд дана када се Бог оваплотио и био распет па све до данас, "Царство Небеско с напором се узима и подвижници га задобијају" (Мт. 11, 12). Одговор на питање "Зашто?" откривен је и сада морамо да задобијамо Царство Небеско са напором: у вери, нади и љубави. Данас је време за хришћанску побуну - последњу истинску побуну.

Ми више нисмо деца човековог рата против Бога, зато што сада знамо пут, истину и живот. У нашим срцима је завршен тај страшни човеков рат против Бога. У нама више нема насиља, већ је остала само сила одлучности наше воље да живимо и умиремо за Истину Божију. Сада почиње наша невидива борба. То је борба против страсти и порока у нама, која ће трајати до краја живота. То је рат против греха чији је циљ задобијање врлина. Ова невидива борба започиње и завршава као хришћанска побуна - последња истинска побуна.

Одвајање од овога света јесте први корак те хришћан-ске побуне на путу ка истинској слободи, а кључ који откључава врата тог пута јесте аскетизам (подвижништво). Аскетизам је пракса задобијања врлина кроз духовни и физички подвиг: пост, молитву, бдење, тиховање и одрицање. Суштина хришћанскога подвига је у одрицању од овог пролазног света и његових ужи-вања са циљем задобијања вечног мира другога света - мира Царства Божијег. Та хришћанска побуна против овог света започиње на попришту нашег срца, наше душе и нашег тела и управо она представља једини извор истинске слободе човекове. [1]

Да бисмо схватили шта је то хришћанска побуна као последња истинска побуна, морамо најпре да научимо шта су те-ло и душа, шта су чула, шта су страсти а шта врлине, шта је молитва и шта је страдање. Почећемо од онога што се тиче саме људске егзистенције.

Два су основна вида људскога живота - телесни и душевни. Оба ова вида функционишу у складу са човековом вољом. Тело је оно чиме се изражава душа, а душа је оно чиме тело живи. Ако желимо да наше одвајање од света буде успешно онда оно мора бити и на душевном и на телесном плану.

Живот тела је у заједничком раду различитих органа, од којих сваки понаособ врши своју појединачну функцију, која је неопходна за укупни живот тела. Постоје три основна система: систем за варење, мишићно-скелетни систем и нервни систем. Када ови системи функционишу правилно и у међусобној вези, тело је здраво и живот није угрожен, али када се тај поредак поремети, тело се разбољева и живот бива угрожен. Ово правило важи и за душу.

Живот душе се састоји од три дела: ума, воље и срца, односно духа.

Ум обухвата ментални живот човеков и човеково мишљење. Чим чула нешто опазе, ум са својим мишљењем и памћењем почиње да функционише. Ништа не може да уђе у душу без мишљења и памћења. Ако нечега нема у памћењу, човек није у стању да га замишља, нити да о њему размишља. Мисли никада не долазе директно из душе. Мисао у душу увек долази споља и делује у складу са законима душе.

Други део душе јесте воља, највећи дар који нам је Бог даровао. Обдарени даром слободне воље ми доносимо најсудбинскију одлуку: да ли ћемо веровати у Бога или ћемо веровати у Ништа. И као што тело може да умре и да се распадне, тако може и душа. То се дешава када човек својом слободном вољом одлучи да одбаци Бога. У тој и таквој потпуној слободи човек је у почетку, својим грехопадом, сам себе бацио у ланце палости и до данас, окован у те ланце, још увек трага за слободом. Зато је слобода савршен, али застрашујући дар.

Трећи део душе јесте срце или средиште човековог бића. Оно се још назива и дух (највиши аспект душе). Није случајно што је духу, такође, дато и име - срце, јер тај телесни орган представља средиште човековог тела. Дух или срце јесте она сила која долази од Бога, која познаје Бога, која трага за Богом и је-дино у Њему налази себи покоја. Дух човеков најунутарњијим духовним осећањем осећа да је пореклом од Бога, осећа да потпу-но зависи од Бога и и да има обавезу да угоди Богу у свему, и живи само за Њега, и само Њим.

Још тананије пројаве срца (духа) јесу страх Божији, савест и богочежњивост.



Страх Божији:



Сви људи, без обзира на то у којој су мери побожни, знају да постоји Бог - Који је створио све, као и да сви зависимо од Њега. То је она природна вера која је утиснута у срце свакога човека.



Савест:



Модерно мишљење о савести јесте да је она уствари један застарели и друштвено условљени елемент у човеку, који треба што пре уништити. Рећи ово значи рећи да треба немилосрдно да убијемо сопствену душу, јер савест је глас Божији у нашем срцу, глас крји нам нечујно открива шта је добро а шта зло и шта је угодно Богу а шта није. У овим жалосним временима човекове поробљености светом, постали смо глуви за глас своје савести, и више не чујемо јасно глас који нам говори како да разликујемо добро од зла. Зато је наш хришћански циљ да поново постанемо способни да чујемо глас сопствене савести.



Богочежњивост:



Богочежњивост се испољава кроз свакоме човеку својствену чежњу човекову за Добром. Богочежњивост се, такође, испољава кроз човеково незадовољство овим светом. Шта значи то незадовољство? Оно значи да ништа у створеном свету не може да утоли богожедност срца човековог.

Срце (дух) долази од Бога, срце трага за Богом, оно жели да окуси Бога, оно жели да обитава и живи у заједници са Богом и да почива у Богу. Када срце то постигне, оно достиже свој мир, а све док то не постигне, оно не може имати мира.



[1] Када говоре о "одвајању од овога света", аутори не мисле на бекство од света, на "праведничко гнушање" и "прање руку" од прљавштине палога света, већ на ону хришћанску побуну против човекове поробљености овим светом, његовом логиком, његовом палошћу... Хришћанско одвајање од света и одбацивање света јесте уствари хришћанска спасењска битка за свет и његово спасење. Зато су у историји Цркве највећи подвижници - највећи одрицатељи од овога света били они који су највише учинили за овај свет и његово спасење, јер су се својим подвигом уствари непрестано разапињали за живот света, јер су посведочили Царство Божије као истину овога света и праву човекову Отаџбину (прт. прев.)
Sveto Pravoslavlje
Sveto Pravoslavlje


Назад на врх Go down

О чулима,страстима,врлинама.... Empty Re: О чулима,страстима,врлинама....

Порука  Sveto Pravoslavlje on 16th December 2009, 13:48

Чула



Човеков живот је веома сложен, а у исти мах и веома једноставан. Човек је храм Божији. Нашом слободном вољом можемо обесветити тај храм или га, пак, сачувати светим.

Свети Игнатије Брјанчанинов, православни руски философ из XIX века, открива тајну човека као храма Божијег, говорећи:

"Када ум и срце постану Божије обиталиште, тада, душа и тело, такође, постају Божије обиталиште. Но, тај Божији храм бива прљан и разрушаван сваки пут када тело пада у чулну похоту и када у ум и срце почну да улазе зле помисли".[1]

Да бисмо схватили смисао човекове духовне борбе про-тив обесвећења храма Божијег који се налази у њему самом, неопходно је да схватимо смисао речи - "чулност". Она означава физичка чула - чуло вида, слуха, мириса, укуса и додира, али и душевну острашћеност која настаје кроз потчињење душе чулима. Свети Никодим Агиорит, монах који је у XVIII веку живео на Светој Гори, говори:

"И премда је тело по природи склоно чулним уживањима, ум - и поред тога - води, управља и зауздава тело".[2] Свети Јован Дамаскин, монах који је IX веку живео у хришћанској Палестини, говори:

"Ово је разлика између разумне и неразумне душе: неразумну душу воде и њоме управљају тело и чула, док разумна душа води и управља телом и чулима. Твоје истинско биће није у видивом телу, већ у невидивој души".

Знајући све ово, јасно је да телесна чула - чуло вида, слуха, укуса, мириса и додира - јесу двери душе. Када се човек њима користи неправилно, те двери постају тамничке двери за душу. Свети Игњатије говори: "Ум је око душе".[3] То значи да човек мора непрестано да стражи како над својим чулима, тако и над својим умом.

Хришћанска истина о невидивој, тј. духовној димензији живота постала је, у нашем времену, не само нешто што се проглашава "застарелим", већ и објекат стварне мржње. Омр-знувши духовно начело живота, овај свет је склизнуо у површни живот чулности. Модерни човек је обесветио и до темеља спалио своју душу. Али, када једном схватимо и прихватимо то духовно начело као своје животно начело, онда постајемо обавезни да своју душу изграђујемо стражењем над чулима, умом и срцем.

Када гледамо зле ствари очима, ми то зло упијамо у душу; када слушамо злу музику, звуци зла продиру дубоко у нашу душу, и наше мисли и машта нам, потом, не дају мира. А зле мисли воде ка злим делима. Кратко речено, злом употребом чула ми уништавамо и наше тело, и нашу душу, и наше срце.

Свети Јован Кронштатски, руски мистик, који се упокојио почетком овога века, писао је са изузетним духовним проницањем о чулима и њиховом деловању на душу човекову. Он је тако писао, јер је и сам - уз помоћ благодати Божије - достигао такву духовну осетљивост да је могао да види у људско срце, па чак и људске мисли. О утицају музике на душу, Св. Јован Кронштатски пише следеће:

"Немој допустити да те опчарају мелодични звуци инструмента или гласа, већ по њиховом деловању на душу, или по речима саме песме, расуђуј о томе какав је дух те музике. Ако музика изазива тиха, честита и света осећања у твојој души, онда је слушај и храни своју душу њима. Али, ако музика у твојој души узбуркава страсти, немој је слушати: одбаци и тело и дух такве музике".[4]

Стражење над чистотом срца јесте суштина невидиве хришћанске борбе. Стражећи над чистотом срца, човек уствари стражи над местом где обитава Бог. Свети Теофан Затворник, руски аскета из XIX века, укратко излаже суштину духовне борбе, следећим речима:

"Има само један начин да човек започне духовну борбу: а то је - кроћење страсти. Страсти не могу бити доведене под власт душе никако другачије осим будношћу и стражењем над срцем. Стога, човек све своје време може да посвети молитви и борби против помисли тек када очисти срце од страсти. Тек тада човек може гледати ка Небесима својим физичким очи-ма и сазрцавати Небеса духовним очима своје душе, молећи се у чистоти и истини". [5]
Sveto Pravoslavlje
Sveto Pravoslavlje


Назад на врх Go down

О чулима,страстима,врлинама.... Empty Re: О чулима,страстима,врлинама....

Порука  Sveto Pravoslavlje on 16th December 2009, 13:49

Страсти



Као што ланци спутавају човекову слободу, тако и страсти спречавају онога који љуби Истину Божију да општи са Богом. Говорити данас о страстима није нимало лака ствар, будући да се страсти и пороци данас сматрају врлинама, а врлине - пороцима.

Реч "страст" (енгл. "passion") долази од латинскеречи passio, што значи - "страдање". У данашњој употреби, реч "страст" је добила значење романтичне љубави, јер "страст", такође, значи и изузетно снажно и свеобуимајуће осећање. Но и поред тога, право значење речи "страст" јесте - страдање. Страдање од страсти јесте страдање човеково до кога долази тако што овај пали свет човека изнутра непрестано преплављује изузетно снажним и свеобуимајућим осећањем склоности ка греху. Кра-тко речено, ми страдамо због греха и зато више нисмо слободни, него постајемо робови.

Да бисмо разумели шта је страст а шта бестрашће, морамо претходно схватити шта је ропство а шта је слобода, како у видивом тако и у невидивом смислу. Када постанемо жртве страсти, постајемо робови наше сопствене плоти и живимо ропски потчињени овоме свету. А када се ослободимо страсти, онда нашој слободи вема граница, како у овом свету, тако и у нашем срцу.

Дух Божији је Дух Слободе. То је та истинска слобода и истински мир, које свет човеку нити може дати, нити их може разумети. Бог је Истина, и када "познамо Истину, Истина ће нас ослободити" (Јн. 8,32). Одговор и кључ на питање смисла људскога живота лежи у слободи да гледамо, познајемо и љубимо Бога.

"Човек чезне за оним што воли, а оно за чим човек чезне јесте оно што човек тежи и да задобије", говорио је Авва Евагрије, монах и мистик из IV века. То је прво начело које мора прихватити свако ко жели да победи страсти и пороке. Човек или жели и воли Бога или жели и воли оно што је против Бога. Неопходност те невидиве борбе са страстима и пороцима сасвим је очигледна: пред нама се увек налазе само две могућности - морамо се определити или за страсти или за бестрашће, или за ропство или за слободу, или за овај свет или за Бога.

Има осам основних страсти, које се јављају овим редом:



1. прождрљивост,

2. похота,

3. похлепа,

4. гнев,

5. малодушност,

6. очајање,

7. таштина и

8. гордост.



То су основне страсти које рађају безбројне друге по-оке и грехе што господаре овим светом. Ових осам страсти представљају карике једног истог ланца човековог ропства. Уопште узевши, свака од ових страсти - када човек поклекне пред њом - рађа следећу, и тако све до краја ланца страсти. Оне су међусобно повезане, мада ве на једном засвагда утврђен начин, јер свака душа на страсти реагује различито.

Страст има своје порекло у помисли, која је њен главни покретач.

Пре но што да свој крајњи резултат - поробљеност пороком, страст - у свом "развоју" - пролази кроз шест фаза.

Но, самој помисли из које се рађа страст претходи, како је говорио Св. Пајсије Величовски, једна суштинска ствар: слабост вере (маловерје). У души маловерног човека почиње прoцес падања душе у ропство страстима који има следећих шест фаза: [1]



1) Предлог

јесте проста помисао која долази у ум споља и која предлаже грех. Најчешћи начин доласка предлога јесте нашаптавање од стране демона (злих духа). Када долази независно од човекове слободне воље, против човекове жеље и без икаквог човековог учешћа, предлог тј. сам долазак помисли не сматра се грехом, нити страшћу. Ако човек сам и својом вољом није дозвао помисао, она још увек није грех, и једино што треба чинити јесте - одбацити је.

2) Везивање за предлог

јесте кључна фаза зато у њој човек ступа у разговор са злом помишљу, чиме јој допушта да уђе у његов ум. Човек прима помисао и почиње да је држи у свом уму. Његова пажња се везује за помисао и почиње да ужива у њој. Да би се спречио даљи развој грешне помисли, да би је одбацио и избацио из ума и тако стао на пут даљем бујању зле фантазије, човек мора да - на-пором слободне воље - прибере пажњу свога ума.

3) Сједињавање са предлогом

јесте прихватање помисли и то је тренутак човековог пораза. Човекова воља више не функционише, он више нема снаге да одбаци помисао, и грех помоћу својих злих умних пред-става (слика) све више поробљује човеков ум. Човеков ум све више ужива у тим представама. У том тренутку руши се сва душевна равнотежа човекова, душа се ропски предаје демонској помисли и губи своју слободу. Грех је већ почињен у намери, иако се још није остварио као чин.

4) Борба са помишљу

јесте ролазно противљење греху пре но што се он пот-пуно пројави као чин. Често у овој фази нема видног напретка страсти, поготово ако се човек редовно предаје злим помислима представама. То су тренуци у којима се грех укопава дубоко у душу.

5) Поробљеност Грехом,

који је произашао из примљене помисли, јесте већ страст. То је потчињеност греху и запоседнутост грехом. Воља више нема никакве власти над злом помишљу, већ помисао уп-равља вољом, трошећи на страст сву човекову пажњу и енергију. Тако човек целога себе почиње да троши на страст која га фатално привлачи, и та злокобна привлачност постаје његова навика. Страст постаје смисао свакодвевног живота, а човек почиње потајно да мрзи све што има везе са љубављу према Богу и човеку. Тамница греха постаје све хладнија и мрачнија, а сам грех из дана у дан разара душу све дубље и дубље. Хришћанин не би смео да допусти да се овако нешто до-годи. Он, стога, мора да се учи борби против страсти - том нај-тежем од свих ратова, том рату који се може упоредити са но-шењем крста.

Свети Исак Сирин, пустињак из VII века, говори:

"Овакво ношење крста има два вида: први је телесно одрицање, које је нужни предуслов за борбу против страсти. Други је молитвено размишљање о Богу, и обитавање у молитви и зове се сазрцање. Први вид - телесно ношење крста очишћује страсни део душе, док други вид - духовно сазрцање уноси светлост у душу". [2]



[1] Излагање ових шест фаза развоја страсти је заснована на саборном учењу Светих Отаца које је артикулисано кроз векове.

[2] Свети Исак Сирин, Аскетске Омилије, манастир Светог Преображења, Бостон, 1984.
Sveto Pravoslavlje
Sveto Pravoslavlje


Назад на врх Go down

О чулима,страстима,врлинама.... Empty Re: О чулима,страстима,врлинама....

Порука  Sveto Pravoslavlje on 16th December 2009, 13:51

Врлина



Човек који се, по благодати Божијој, потпуно и свагда посвећује Богу достиже највише добро. Али, на путу ка том добру потребно је практиковати многе и различите врлине. Христов ученик, апостол Павле у свом учењу набраја највише хри-шћанске врлине и назива их "плодовима Духа Светога". То су: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање (Гал. 5, 22).

Реч врлина долази од латинске речи virtus која има двоструко значење: најпре, значи "сила", а потом и оно што је њено уобичајено значење - узвишени духовни и морални квалитет личности. Ето зашто добро увек одиоси победу над злом: зато што је врлина највећа сила.

Свети монах Исак Сирин написао је о врлини следеће:

"Страх Божији је почетак врлине и речено је да је извор вере. Врлина изниче у срцу човековом када човек удаљује свој ум од немира овога света да би га усредсредио на богоугодне мисли кроз молитвено размишљање о свету који ће доћи. Врлине извиру једна из друге, тако да пут врлина никада није једноличан нити досадан. Човек се, стичући врлине, временом све више просветљује. Човек би тешкоће претрпљене ради стицања врлина требало да цени као и саму врлину. [1]

Мада има много врлина, четири су основне врлине које долазе непосредио од душе. Свети Петар Дамаскин, монах који је у XI веку живео у једној малоазијској пустињи, пише о те че-тири врлине:

"Четири су облика врлинске мудрости: Први је духовно расуђивање или знање о томе шта би требало а шта не би требало чинити; знање које је здружено са стражењем ума. Други је уздржање, којим штитимо нашу духовну целовитост, држећи је у слободи од свих дела, мисли и речи који нису угодне Богу. Трећи је - храброст, одважност и дуготрпљење страдања, неприлика и искушења са којим се човек сусреће на путу духовнога узрастања. Четврти је - праведност, која се састоји у држању претходна три облика у правилној равнотежи.

Ове врлине изничу из три вида или моћи душе на сле-дећи начин: из ума душе долазе врлине духовнога расуђивања и праведности, из душине воље долази - уздржање, а из срца душе долази храброст". [2]

Храброст срца јесте оно што је неопходно да би човек однео победу на путу стицања врлина. К. С. Луис каже да без храбрости ниједна друга врлина не може постојати осим слу-чајно. Без храбрости у стремљењу ка врлини човек може не само да лиши себе саме врлине, већ неизбежно бива приморан да чини и грех. Тешко је достићи врлину и због тога је за стицање врлине неопходна храброст.

Свети Григорије Палама, монах који је у XIV веку живео на Светој Гори, у вези са овим говори: " Да ли је толико теже досегнути добро (него зло), и врлине толико теже задобити него пороке? Не видим ствари на такав начин! Чињеница је да пијан човек, који нема власти над собом, много теже ради него онај који је себи господар". [3]

Човек који господари самим собом, задобио је највишу врлину: извор врлинске моћи, а то је љубав. Говорити о љубави значи говорити о Богу, јер Бог јесте Љубав. Или како вели Свети Исак Сирин:

"Малопре говорисмо о духовном стремљењу и трагању, а сада је дошло време да објаснимо о чему се ту заправо ради. Ради се о необјаснивој моћи коју љубав покреће у срцу човековом. Љубав према Богу огњена је по свом карактеру, и када натприридно силази у човека, душа човекова усходи у мистичко иступљење (екстазу).

Монаху Исаку Сирину поставише следеће питање:

"Који је најсавршенији од свих дарова Духа Светога?".

Свети Исак Сирин одговара: "Онда када се човек удостоји савршене љубави Божије".

Светом Исаку, затим, поставише ово питање: "А када ће човек знати да је достигао то стање?".

Свети Исак одговара: " Када у уму човековом пламти сећање на Бога, онда се и срце његово разбуктава огњем љубави Божије, а његове очи постају врело преобилних суза. Човек који се налази у овом стању никада није без суза, јер оно што га нагони да се непрестано сећа Бога свагда букти у њему. Такав човек разговара са Богом чак и када спава. Јер љубав захтева да све буде овако. То је савршенство које започиње још у овом животу. Онај који је задобио љубав, предокуша Христа свакога дана и свакога часа, чиме постаје бесмртан. Љубав је много слађа од живота. Онај који је задобио љубав облачи се у Самога Бога".[4]
Sveto Pravoslavlje
Sveto Pravoslavlje


Назад на врх Go down

О чулима,страстима,врлинама.... Empty Re: О чулима,страстима,врлинама....

Порука  Sveto Pravoslavlje on 16th December 2009, 13:52

Молитва



Љубав води ка молитви. Свети Григорије Палама, велики светогорски монах овако говори о дубинама умносрдачне молитве:

"У врлши молитве савршава се тајна нашега јединства са Богом. Молитва је веза (људи као) умних бића са Творцем".

Три су степена молитве и они подсећају на три карике једнога ланца. Први степен води ка другом, а овај ка трећем: тим путем се молитвеник креће ка чезнутој савршеној молитви. Но, мало је оних који достигну до савршене молитве. Тачније, мало је чак и оних - који у овим растрзаним временима - достигну и први степен молитве.

Вера претходи молитви. Морамо схватити да је молитва стварни разговор човека са Богом. Када се срце молитвом очисти од греха, Бог се насељава у њему. Бог се настањује у човеку и зато се тело човеково назива храмом Духа Светога. Зато је Христос рекао да се "Царство Божије налази унутра у нама" (Лк. 17,21).

Молитва је почетак остваривања Царства Божијег у онима које чезну за Богом. Истинска молитва захтева веру која није од овога света. Свети Теофан Затворник о та три степена молитве пише следеће:

"Први степен јесте телесна молитва, која се састоји у читању писаних молитава и псалама. У овој фази потребно је стрпљење, труд и зној, јер пажња у молитви лако одлута. А када пажња одлута срце постаје неосетљиво и губи жељу за молитвом. Но, и поред лутања пажње, испуњавај своје моли-твено правило. То је активна молитва.

Други степен је сабрана молитва: ум се сабира у време молитве и моли сабрано, без лутања пажње. Ум се усредсређује на речи писане молитве и изговара их као да су његове сопствене.

Трећи степен јесте умносрдачна молитва: срце се разбуктава сабраношћу ума тако да оно што је, у први мах, била само мисао сада постаје и осећање. Молитва је најпре била у изговарању речи, затим је постала сама врлина а оно што је било искање речима сада се преображава у осећање потпуне неопходности. Онај који је прошао први степен - степен активне молитве, и други степен - степен умне сабраности, и дошао до истинског молитвеног осећања, молиће се без речи, јер Бог је Бог срца.

Окрени се к Богу, спусти сабраност ума у срце и тамо призивај Бога. Када ти се ум чврсто утемељи у срцу, стој пред Богом са трепетом, страхопоштовањем и верношћу. Када бисмо могли да до краја испунимо ово мало правило никада се у нама не би јавила страсна осећања и жеље, нити било каква друга страсна помисао". [1]

У молитви се збира сав смисао људскога постојања. Молитва је почетак и крај живота, молитва је највиши циљ коме човек треба да стреми сваког дана свога живота. Св. Теофан Затворник о молитви каже следеће:

"Основна ствар у животу јесте умом и срцем стајати пред Богом и истрајавати у том стајању пред Богом непрестано, дању и ноћу, све до краја живота".

Молитва је једини пут ка савршенству, али молитва у овом исквареном и несавршеном свету долази искључиво од Бола срца.
Sveto Pravoslavlje
Sveto Pravoslavlje


Назад на врх Go down

О чулима,страстима,врлинама.... Empty Re: О чулима,страстима,врлинама....

Порука  Sveto Pravoslavlje on 16th December 2009, 13:53

Бол срца



Ако има ичега што данас повезује све људе, то је онда патња. Људи свих раса, класа и нација пате. Једноставно говорећи, патити значи - бити човек.

Тиранија нихилистичког света јесте главни изазивач те свеопште патње. Човек се буни против таквог света и тиме само још више продубљује бол, који господари његовим бићем, што пак води само још већем страдању. Међутим, најтеже страдање јесте страдање од незнања, које људе баца у трку за испразним уживањима овога света.

Питање гласи:

Како човек да се ослободи страдања?

Одговор гласи:

Човек у овоме свету не може да побегне од страдања.

Распети Христос учи да човек мора да се суочи са стра-дањем и да кроз то страдање уђе у живот вечни, у коме више не-ће бити страдања. Али, страдање мора бити за Истину Божију. Ако страдамо нас самих ради - страдамо узалуд, али ако страдамо Истине Божије ради, онда страдамо за Бога.

Бог је извор милости и човек - по Премудрости Божијој - не може избећи страдања у овоме свету. Али, страдање је један од највећих духовних учитеља човекових. Монах Серафим Роуз, Хришћанин који је био истински философ и који је знао и схватао дар сградања, рекао је једном приликом:

"Зашто се људи уче кроз бол и страдање, а не кроз угодност и срећу? Врло једноставно, зато што се кроз угодност и срећу човек навикава да се задовољава стварима овога света, док бол и страдање нагоне човека да трага за дубљом срећом, која надилази овај свет".

Бог се открива човеку управо онда када се човеку чини да страда без икаквога разлога. Христос је управо и дошао на земљу због угњетених и палих. Христос је дошао да избави људски род духовнога ропства, да робове учини слободнима. Бог се врло често управо кроз страдање непосредно открива срцу човековом. Као човек који је и сам много страдао у животу, монах Серафим Роуз говори из личнога искуства:

Процес откривења Истине (човеку) збива се на врло једноставан начин: човек страда, човек је у невољи и тада му се отварају двери Царства Божијег. Што више страдаш и пролазиш кроз невоље, што очајничкије трагаш за Богом, више ће ти Бог помагати, више ће ти откривати Себе, више ће ти показивати излаз.

Када човек прихвати Христа у свом срцу, мрак животних страдања почиње све више да се претвара у светлост. Тада се страдање преображава у духовну храну, уз помоћ које цветају врлине.

Прва врлина којој страдање учи човека јесте смирење. Они који су много патили знају да је људска снага недовољна да се издржи бол овога живота. Човек тај бол може издржати само снагом коју му даје Бог, без обзира да ли тај бол долази од спољног извора - као што је болест, телесна повреда, или чак мучење - или, пак, од унутарњег извора, као што је усамљеност, очајање, жалост, напуштеност и туга. Бог кроз страдање поучава људе да би им открио слабост човекову е да би они, онда, почели да трагају за силом Христовом.

Следећа врлина коју рађа страдање јесте дуготрпљење. Кроз истрајно трпљење болова и мука животних стиче се духов-на снага. Заједно за дуготрпљењем долази и способност сагледавања ствари које надилазе овај свет и то у "јасном виђењу". Премудрост Божија даје страдалнику да види Вечност, где више нема болести, жалости ни уздисања. Држећи вечност у срцу, страдалник дуготрпељиво подноси све пролазне патње овога света и осећа благодарност Богу што му је даровао прилику да и сам носи свој крст. Кроз истрајно трпљење страдања смирује се душа човекова: Бог кроз страдање човеку даје прилику да постане стварни Хришћанин и да истински узраста у вери.

Трећа врлина којој се човек учи кроз страдање јесте самилост. Једино онај који је и сам страдао може имати састрадалне самилости према другом страдалнику. Ова врлина може се развити до такве мере да човек буквално може осетити бол другога човека, па чак и бол свих људи, над чијим жалосним стањем онда пролива многе сузе. Свети Исак Сирин овако говори о самилости:

"А шта је то милостиво срце? То је срце које дрхти за сву твар, за све људе, птице, животиње, па чак и за демоне, тј. за сва створења. Чим човек помисли на њих и почне да размишља о њима, у његове очи навиру сузе велике и силне самилости, која обуима читаво срце.

Срце човеково постаје у тој мери осетљиво да не може више (без суза) да поднесе да чује или види да се било ком створењу наноси бол, да се било које створење мучи.

Милостиво срце се непрестано моли чак и за оне који другима наносе бол, да и њих Бог сачува и очисти.

Што човек постаје сличнији Богу, то у његовом срцу све бескрајније извире таква милост".

Из ове три врлине, које се задобијају "ношењем крста" Христовог, рађа се стање које се зове "бол срца". Бол срца јесте извор из кога страдалник Христа ради црпе своју снагу, оно што му даје снагу да издржи све, да прође чак и кроз саму смрт и достигне Вечност. Основ бола срца јесте сећање на смрт, на пролазност земаљскога живота и страдално стање у коме се човек налази на овој земљи. Овакве смирене мисли магновено воде страдалника к сећању на Бога.

Свети Марко Подвижник, велики монах који је у IV веку живео у Палестини, једноставним речима а језгровито, казу-је шта је то хришћански бол срца:

"Сећање на Бога јесте бол срца, крји се подноси у духу верности. Онај ко заборавља Бога постаје самопопустљив а тиме и неосетљив".

То и такво сећање на Бога јесте оно што заокружује хришћанску побуну против овог света - последњу истинску побуну. Ношење сопственог крста у духу верности јесте пут на коме се душа човекова очишћује и припрема за пролазак кроз телесну смрт у живот вечни.
Sveto Pravoslavlje
Sveto Pravoslavlje


Назад на врх Go down

О чулима,страстима,врлинама.... Empty Re: О чулима,страстима,врлинама....

Порука  Sveto Pravoslavlje on 16th December 2009, 13:54

Три главна непријатеља



Укратко изнесосмо хришћанско виђење света кроз сажето излагање о хришћанском схватању тела и душе, чула, страсти и врлина, молитве и страдања, и сада нам је потпуно јасно шта је то последња истинска побуна о којој говоримо.

Свети Пајсије у својим списима говори да се та хришћанска побуна састоји у побуни против три главна тиранина човекова: (палог) света, (палог) тела и ђавола. Последња истинска побуна о којој говори јесте управо побуна против та три тиранина:



Свет:



Прва фаза хришћанске побуне и борбе јесте борба против света. Она започиње тиме што се одвајамо од света и одричемо његових слатких уживања, као и прелестних лепота његових пролазних богатстава и његове пролазне испразности: наша побуна започиње тиме што драговољно следујемо примеру Христовога сиромаштва. Пријатељство према свету јесте непријатељство према Богу (Јаковљ. 4,4). Стога бежи од овога света у живот тиховатељски. Одреци се света и његове обмане, напусти га неповратно. Тако ћеш победити првог непријатеља.



Тело:



Победићеш тело ако се уздржаваш од преједања укусном храном и напнјања пићнма. Постећи, ти ћеш угасити жељу за грехом и умртвити похотне жеље телесне. Бдењем ћеш победити лењост. Уздржањем и телесном чистотом по бедићеш жељу за нечистим полним односима.[1] То су оружја уз помоћ којих тело води рат против душе.

Наше сопствено тело је, у извесном смислу, наш непријатељ, зато што се својим грешним жељама бори против наше душе.

Али, наше тело је и наш пријатељ, онда када помаже души у ономе што је добро. Својим телом, уз Божију помоћ, ми постимо, лијемо сузе и приносимо (Богу) дарове. Не бисмо могли то да чинимо само голом душом.

Ако погледамо на овај доњи свет, то јест на наше тело, видимо да је човек пролазан, смртан, наследник ватре и таме паклене.

Ако погледамо умним очима на горњи свет, видимо да смо вечни, бесмртни и наследници небеске светлости. Стога вас молим, као слуге Христове, да не будете робови доњега света, света тела и смрти, већ да живите за горњи свет, за бесмртност.



Ђаво:



Ако победиш свет и тело, тада ћеш лако узети у руке оружје борбе против самога ђавола, против господара овога света, кнеза таме.

Наоружај се свеоружјем Божијим: оружјем вере, дуготрпљења и молитве. Овако ћеш победити ђавола и његову моћ: гордост - смирењем, таштину - смерношћу, блуд - целомудреношћу. Али изнад свега, (победићеш ђавола) крстом дуготрпељивости, распињући себе за овај свет и, тиме, умирући за грешни живот овог света.

Тада ће се твоја победа појавити као пун месец по дану, блештећи вечном славом. Анђели Божији ће ти приступити и Христос вечни Цар славе ће те примити и прославити, дарујући ти место у Своме вечноме Царству"[2]
Sveto Pravoslavlje
Sveto Pravoslavlje


Назад на врх Go down

О чулима,страстима,врлинама.... Empty Re: О чулима,страстима,врлинама....

Порука  Sveto Pravoslavlje on 16th December 2009, 13:57

Завршна реч – деца Апоакалипсе ће постати со свету



Живимо у хаотичном свету, који се налази на самрти и сада нам је такорећи све јасно. Као Хришћани ми смо они који су се побунили и одбили да даље учествују у човековом рату против Бога. Ми више нисмо деца рата, која заспивају у сузама због тога што мисле да је Бог умро. Ми више нисмо деца таме, већ смо деца светлости јер сада знамо своје порекло. Ми живимо кроз нашу смрт и ми ћемо васкрснути.

Сада знамо разлику између лепоте и наказности, добра и зла, љубави и мржње. Сада знамо да говорити о љубави значи говорити о Богу, јер Бог јесте Љубав. Бог није мртав, јер ко би могао убити Љубав? Љубав је оно за шта вреди умирати свакодневно. Бог је Онај за Кога вреди да страдамо до краја, јер Бог је Онај Који је први пострадао за нас.

Опстали смо, живећи у паклу овог умирућег света и сада знамо да је Царство Божије унутра у нама. И док свет наставља да се сурвава ка смрти, ми ступамо смело, носећи свој животни крст. Јасно видимо сав тај пакао, који букти око нас и доносимо хришћанску одлуку да се и сами мистично саразапнемо Христу, јер знамо да је Крст једини пут ка Васкрсењу.

Христос је Својим Васкрсењем разрушио врата Ада (пакла) и ослободио оне који су чамили оковани у њему. Христос је смрћу уништио смрт и даровао живот онима који беху мртви у гробовима. Све ово је Христос учинио у сили Божијој, оставивши нам ова једноставна упутства за нашу хришћанску побуну - последњу истинску побуну човекову:



"Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско.

Блажени који плачу, јер ће се утешити.

Блажени кротки, јер ће наследити земљу.

Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити.

Блажени милостиви, јер ће бити помиловани.

Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети.

Блажени миротворци, јер ће се синовима Божијим назвати.

Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство Небеско.

Блажени сте када вас узасрамоте и успрогоне и кажу против вас свакојаке рђаве речи лажући, Мене ради“ (Мт. 5, 3-11).



Испуњавајући ове истине деца Апокалипсе ће се уздићи изнад таме краја и постати светлост свету.
Sveto Pravoslavlje
Sveto Pravoslavlje


Назад на врх Go down

О чулима,страстима,врлинама.... Empty Re: О чулима,страстима,врлинама....

Порука  Sponsored content


Sponsored content


Назад на врх Go down

Назад на врх


 
Permissions in this forum:
Не можете одговорити на теме у овом форуму