Најважнији и најлепши празници

Go down

Најважнији и најлепши празници Empty Најважнији и најлепши празници

Порука  Sveto Pravoslavlje on 16th December 2009, 21:04

Бадње Вече

- Због пописа становништва Пресвета Дева Марија се са Праведним Јосифом нашла у Витлејему девет месеци после зачећа Христовог од Духа Светога. Како су се због пописа и многи други слегли у град, преноћишта није било ни по кућама ни по гостионицама. Заноћили су у једној пећини која је пастирима служила као штала. Тако је Господ Исус Христос одмах по рођењу положен у јасле, а први ће га поздравити прости пастири али и велики мудраци, астролози са Истока који су у Витлејем стигли пратећи небеске знакове великог догађаја.
Бадње вече је крај Божићног поста и кулминација ишчекивања доласка Спаситеља, рођења Сина Божјег у људском телу. У атмосфери радосне тишине Црква се припрема да дочека Богомладенца. Верници добијају освећене бадњаке које односе својим кућама. Породице се окупљају у својим домовима као око сламе и лишћа Христове колевке у јаслама Витлејемске пећине. Долази ноћ радости и пастира и мудраца.
Приближава се дуго очекивани и у Старом завету пророкован догађај - рођење Месије, Спаситеља света. Рођење Богочовека, отелотворење другог лица Свете Тројице - Сина Божјег. Он, Господар света и Цар над царевима родиће се у људском телу да изврши дело спасења људског које нису могле да изврше слуге Његове.
Бадњи дан, дан уочи Божића добио је име по Бадњој вечери, а то због тога што се те вечери не спава већ се - бди, бденише. На навечерје празника Рођења Христовог служе се такозвани царски часови, спој сва четири часа у једну службу са додатком изобразитељне (службе која на неки начин замењује литургију).
Sveto Pravoslavlje
Sveto Pravoslavlje


Назад на врх Go down

Најважнији и најлепши празници Empty Re: Најважнији и најлепши празници

Порука  Sveto Pravoslavlje on 16th December 2009, 21:05

Божић

- На Бадњи Дан посте сви укућани, а трпеза тога дана би требала да буде обилна и свечана. Божићни пост почиње 40 дана пре самог Божића и за њега су везани многи обичаји из Православне и народне традиције. Најважнија промена у обичајном циклусу огледа се у начину припремања и узимања хране. Ово су дани поста. У време поста се не сме јести мрсна храна. Под мрсном храном подразумева се сва храна животињског порекла. У исхрани се не користе месо, млеко и млечни производи, јаја. Најстрожији пост који упражњавају монаси не дозвољава употребу уља, већ се сва јела морају спремати на води. Осталим верницима употреба уља као и биљног маргарина није забрањена. Риба, морска и речна, је дозвољена у одређене дане.
Православни пост има две стране: духовну и телесну.
Духовна страна поста огледа се у уздржавању од злих помисли и дела, као и од било каквог сагрешења. Време поста је време нашег опроштаја онима који су нам неко зло нанели. То је време љубави, милосрђа и уздизања у вери, до чега се стиже свакодневним молитвама.
Телесна страна подразумева промену начина исхране и потпуно избегавање одрђене врсте хране.У Православљу храна има и духовну страну, јер се верује да се јелом Богослужи, као што се на Богослужењу једе тј. причешћује.
Пост се завршава на Божић. Код Срба се Божић слави 25.децембра по јулијанском и 7. јануара по грегоријанском календару. Поред Срба, старог, јулијанског календара придржавају се још Руси и поједине мање Православне црквене заједнице и неки манастири на Светој Гори, док је већина западних Хришћанских Цркава одавно прешла на нови, грегоријански календар и празник Христовог рођења слави 25. децембра.
Божићња трпеза увек је свечана и поред многобројних јела, за коју је заслужна машта домаћице и финансијске могућности домаћина, мора имати и обавезна обредна јела која се само овог дана припремају. Та јела су божићна печеница и чесница. Печеница је цело младо прасе и то је једна врста жртве која се приноси Богу и вуче корене из претхришћанског времена, а помиње се и у старозаветним књигама.Чесница је обична бела погача умешана од пшеничног брашна. У чесницу се ставља златан новчић и за ручком се искључиво ломи рукама. Онај ко у свом парчету пронађе новчић имаће среће у току наредне године. Чесница спада у хлебне или бескрвне жртве и њене корене треба тражити у старозаветним причама о приношењу жртви Богу.
На Бадњи дан, рано изјутра, домаћин куће одлази по бадњак (храстић) који до ноћи стоји пред кућом у дворишту, а у становима и зградама у предсобљу. Са заласком сунца, на Бадње вече, бадњак се уноси у кућу, а по поду посипа слама, док се у становима завежљајчић са бадњаком и сламом ставља испод стола на коме је припремљена вечера. Бадњачка вечера је строго посна. Бадњачки колач не сече се ножем него се ломи руком. Не сме се појести сво јело и пиће, него се понешто оставља преко ноћи, на оном месту на коме се вечерало. О Бадњој вечери као и првог и другог дана Божића, трпеза се не диже нити се ђубре избацује. На Бадње вече осим погаче умешене без квасца, једе се риба пржена на уљу, мед, вино и пасуљ(обично пребранац), а ту су и ораси, јабуке, крушке, суве шљиве, урме, суво воће, бадем и лешници.
Положајник је прва особа која на Божићно јутро уђе у кућу и он по веровању доноси срећу у кућу. Зато се за Положајника обично узима дете, али он може бити и одрастао човек. Он укућане поздравља са: "Христос се роди!" и "Срећан Божић!", на шта му укућани одговарају: "Ваистину се роди!" и "И теби срећу да Бог да!".
На Божић ујутро домаћица спрема чесницу (у коју ставља новчић) и Божићни колач. Божићни ручак почиње пошто се домаћин врати из цркве и свим укућанима честита Божић, као и они њему. Ручак почиње тако што се домаћин прекрсти, запали Божићну свећу, окади трпезу, прочита Оче наш и пререже Божићни колач. Онда узима чесницу, подигне је у вис, окрене је у круг три пута, преломи преко средине и сваком за столом одломи по једно парче. Печено прасе или Божићна печеница најчешће је јело на трпези. Од ње се на Божић не једе глава и плећка, веће се оне чувају за Нову годину (Мали Божић, како се овај празник у народу често назива). Божић је весео празник, пун радости и љубави међу укућанима.
Sveto Pravoslavlje
Sveto Pravoslavlje


Назад на врх Go down

Најважнији и најлепши празници Empty Re: Најважнији и најлепши празници

Порука  Sveto Pravoslavlje on 16th December 2009, 21:07

Велики Петак

- Није ли то најтужнији дан за нас, када пострада Онај који прими све грехе наше, који се родио ради нас и нашег спасења. Знао је Господ Исус Христос да ће Га јеврејске старешине ухватити и осудити на смрт, те претходне вечери окупи апостоле Своје и каза им дајући им Хлеб: "Узмите једите, ово је тело моје које се за вас ломи, за опроштај грехова". А затим им пружи чашу са вином и рече: "Узмите и пијте из ње сви, ово је Крв моја Новога Завета, која се за вас излива за опроштај грехова". Те тако установи Свету Тајну Причешћа.
Познаде издајника свог, Јуду и то му каза пред свима. И када би на молитви у Гетсиманском врту ухватише Га војници и доведоше пред судију, Понтија Пилата, лажно Га оклеветаше и осудише на смрт. Био је свирепо мучен, пљуван и понижаван, а на леђа Му ставише дрвени Крст и поведоше Га између двојице разбојника на брдо Голготу изнад Јерусалима. Разапеше Га на Крст, где Он у тешким мукама издахну. Али чак ни тада не заборави Он мајку своју, Пресвету Богородицу, него је повери свом верном ученику Јовану Богослову, обративши му се речима: "Сине ево ти Мајке, Мајко ево ти Сина". У тренуцима умирања, када Његова душа напушташе човечије тело Он мољаше Оца Свог Небесног да опрости људима који га осудише и разапеше, како тада за њих тако и дан данас за све нас он се усрдно моли Богу да нам опрости све грехе наше и избави нас од невоље. Испусти душу своју, Онај који је био безгрешан, Онај који прими све грехе наше и проли крв своју ради нашег спасења и очишћења. Земља се у том тренутку затресе и наста велика тама. Мртви устадоше из гробова својих, и схватише сви да Он заиста би Син Божји. Скидоше Га са Крста и сахранише у Гетсиманском Врту. Наша Црква слави на овај дан успомену на Христово Распеће. У свим нашим молитвеним храмовима износи се плаштаница (платно на коме је приказано полагање Христово у гроб), коју верници целивају све до Васкрса. Плаштаница се поставља на посебно украшен сто (Христов Гроб) испред олтара. Везано за тај догађај постоји у нашем народу обичај да се провлачи испод плаштанице и тада се помишља нека жеља и помоли се Богу, који ће услишити наше молитве и испунити наше жеље.
Наша Црква, на Велики Петак заповеда најстрожји пост, без рибе и уља, по могућству, ко може, пожељно је на тај дан ништа не јести.
Тропар (глас 2):
Благообразниј Јосиф с древа сњем пречистоје тјело твоје, плашчаницеју чистоју обвив, и воњами во гробје новје покрив положи.

- Велика жртва је принесена. Пошто Бог Отац не гледа на свет као на материјалан и духован, већ све створено види кроз Сина Својега, и пошто је људски род пао у ропство природе, значи пропадљивог, смрти, Син Божији оваплотио се, проживео земаљски живот у људском телу и на крају умро мученичком смрћу на крсту - да би васкрсао, подигао из гроба људску природу и тако отворио људима пут ка вечном животу.
На крсту је страдао Једини без греха, а испратили су Га повицима "Распни га!". Христос је разапет "у време Понтија Пилата", али сваким својим грехом ми Га поново и поново разапињемо.

На Велики петак Црква је све моменте свештених догађаја спасења света означила богослужењем. Време хватања Спаситеља у Гетсиманском врту и осуду Његову од архијереја и старешина на страдање и смрт - богослужењем јутрења, време вођења Спаситеља на суд ка Пилату - богослужењем првог часа, време осуде Господа на суду код Пилата - богуслужењем трећег часа, време крсних страдања Христа - шестим часом, а скидање тела Христовог са крста - вечерњом (на вечерњу износи се плаштаница на средину храма, ради поклоњења мртвом Господу, на њој представљеном). Часови на Велики петак свршавају се овим редом: први, шести, девети и зову се царски часови - јер су византијски цареви увек присуствовали на овим часовима у цркви, а после њих је бивало многољетије царевима.

Као што му је Христос прорекао на Тајној вечери, пре петка ујутро апостол Петар се, у страху да и њега не затворе и казне, три пута одрекао свог Господа. Схвативши шта је урадио, одмах се покајао у горком плачу. Издајник Јуда, кад је сазнао да је Исус осуђен на смрт, мучен грижом савести обесио се. Пилат понуди јеврејском народу да им пусти једног затвореника, као што је то био обичај пред Пасху, али народ је изабрао разбојника и бунтовника Вараву, а за Христа је повикао скоро у глас: "Распни га! Распни га!" Војници вуку Исуса, шибају Га и ругају Му се, стављају Му на раме крст на коме ће бити разапет и воде Га, заједно са два разбојника која ће подврћи истој казни, на Голготу. Пред самим брдом Исус клону под тежином крста, па војници натерају Симона Киринејца да Му понесе крст. На Голготи војници разапињу Христа, а Њему са једне и друге стране - два разбојника. Изнад главе Христове на крст су прикуцали таблицу са натписом: "Исус Назарећанин, цар јудејски". Близу крста стоје апостол Јован, Богородица, Марија Клеопова, Марија Магдалина и Саломија, мајка синова Заведејевих. Под крстом војници деле коцком Христове хаљине, као што је проречено у писму, а док се један разбојник руга разапетом Христу други Га моли да га помене у царству Своме. У тренутку кад је Христос у мукама умро на крсту, над земљом је била тама, завеса у Јерусалимском храму која је раздвајала светињу од светиње над светињама поцепала се на двоје, од горњег до доњег краја... Пошто су Му копљем пробили ребра да би се уверили да је мртав, војници по Пилатовој наредби допусте Јосифу из Ариматеје, Никодиму и осталим Исусовим пријатељима да скину Његово тело с крста, помажу Га мирисима и положе у гроб издубљен у стени. Положивши тело у гроб, они навале на врата од гроба тежак камен и разиђу се у великој тузи. Било је то вече уочи јеврејског празника Пасхе. Сваке године на Велики петак Црква оживљава у нама догађај Христовог страдања на крсту за људске грехове. Величанствена тишина Великог петка најављује већ извојевану победу у космичкој битки Богочовека против Сатане и смрти. Сатана је халапљиво прогутао мамац који ће уништити његову власт - Јагње Божије.



Злим људима ништа није тако мрско и одвратно као добар човек. А уколико пред собом имају човека без икаквог греха, онда постају гори од звери, јер животиња убија и комада плен само да утоли глад, а човек то ради из најнижих побуда, да би уживао у туђим мукама.

У ноћи између Великог четвртка и Великог петка, Јудеји су уз грозне поруге, Исуса Христа бичевали. Римљани су наставили сутрадан крвави пир. Пилат је све то мирно гледао. Његов кукавичлук је био већи од људског осећања за правду, и судијског поштовања закона. У жељи да Исуса потпуно понизе, римски војници су му обукли скерлетну одору, јер скерлетна боја је била боја царева и нико други није смео да је носи. Скакали су и играли око њега смејући се цару, а на главу су му ставили трнов венац, као круну. У свом безумљу нису знали да су, из жеље да га понизе, уствари посведочили истину. Исус јесте био Цар над царевима, јер његово царство није од овога света.

Ту сурову игру су наставили Јудеји, кад им је Пилат предао Исуса, рекавши да никакве кривице на налази на њему, односно, да тај човек није прекршио никакав закон, дакле, он је невин. Сурови и опаки Ирод, блудник, родоскрвнитељ и убица св. Јована Претече, је могао све да прихвати, али не и да пред њим стоји невин човек. Онај ко у себи нема ни трунчицу чистоте, не може да прихвати да она постоји код других. Желећи да се нај невинијем од свих људи који су икада земљом ходили наруга, Ирод је наредио да Исусу обуку белу одору, која је знак невиности. Тако су и Јудеји признали истину (иако тога нису били свесни), мада им је намера била да покажу поруганог, исмејаног и униженог човека, којег је светина до јуче славила као Пророка и Спаситеља. Тако су у оба случаја, иако због лакрдије и бестијалног иживљавања и Римљани и Јудеји, иако несвесно признали Исуса Христа за оно што је он и био, Безгрешни Цар.
Тог страшног дана Пилат и Ирод су се измирили, јер су пре тога били у завади. Ујединило их је зло дело.

Кад су Јудеји видели да могу само да муче Исуса, али да не могу да га осуде, рекли су Пилату да се Исус уствари буни против императора, јер себе проглашава царем, а такав грех мора да казне Римљани. Како је то било време уочи Пасхе, највећег јудејског празника, обичај је налагао да један затвореник буде пуштен на слободу. Тада је у затвору био Варава (Бараба), осуђен због убиства римских војника и побуне против Римљана. Пилат је питао народ кога хоће да ослободи, Исуса или Вараву, и народ је тражио Вараву, а кад је питао шта да уради са Исусом, светина је почела да урла: „Распни га! Распни га!"

Исусу су опет обукли његову одећу коју му је исткала Пресвета Богородица, у којој је ишао и проповедао, за коју су војници касније бацали коцку, и тиме су се испуниле речи из Псалма да ће се за његове хаљине бацати коцка.

Натоварили су му тешки крст на леђа и повели га путем који и данас, две хиљаде година касније, носи име Улица Бола (Via dolorosa). Успут су га пљували, добацивали погрдне речи. Нашао се ту и један добар човек Симон из Киринеје, који се сажалио и помогао Господу да носи крст страдања. И једна добра жена, Вероника, истрчала је из куће и марамом обрисала крв, зној и пљувачку са Исусовог лица. Он није могао речима да јој се захвали, али је то учинио на свој начин. На марами је остала слика лика Христовог. Како онда тако и данас. Та марама постоји и на њој је нерукотворени лик Христов.

На брду Голгота (Лобања), била су три крста. Христов у средини и двојице разбојника са стране, и то је био један од начина на који су желели да га понизе.

Чак и тада, после свих мучења и понижавања која је доживео, Христос није клео, он је молио Оца свог небеског да опрости овим људима јер не знају шта чине.

Кад је коначно, око три сата поподне, по нашем рачунању времена, дух свој предао Оцу, сва природа, Божја творевина, се побунила против неправде и злочина: помрачило се сунце, отварали су се гробови, затресла се земља, завеса у Храму се расцепила одозго до доле, и камење се распадало у прах уз ужасан прасак. Тако су се обистиниле Христове речи да ће и камење проговорити. И мртво камење је сведочило Живога Бога.

„Само васкрсење могло је наградити оволико страдање. Само се васкрсом Христовим може природа и наша савест умирити“ (еп. Николај Велимировић)
Sveto Pravoslavlje
Sveto Pravoslavlje


Назад на врх Go down

Најважнији и најлепши празници Empty Re: Најважнији и најлепши празници

Порука  Sveto Pravoslavlje on 16th December 2009, 21:08

ВАСКРС

- У недељу рано, пре зоре, Марија Магдалина, Марија Јаковљева, Саломија и неке друге жене пошле су са спремљеним миром на Христов гроб. Велики камен којим је Христов гроб био затворен одваљен је, гроб је празан! На камену седи анђео Господњи, са лицем као муња и оделом белим као снег. Стражари војници су укочени од страха. Анђео благовести мироносицама: "Не бојте се, јер знам да Исуса распетога тражите. Није овде јер устаде, као што је казао... Идите брже и кажите ученицима Његовим да је васкрсао". Жене крећу, а у исто време збуњени војници-стражари трче у град да обавесте јеврејске главаре о оном што су видели.
Радују се људи, радује се сва природа! Христос је васкрсао, ђаво и смрт су побеђени! Својим чудесним васкрсењем Господ Исус Христос отворио је и нама пут у живот вечни, отворио пут ка коначном васкрсењу мртвих у последњи дан, дан Његовог другог доласка.

- Празник Васкрсења Господа Исуса Христа - Васкрс представља полазну тачку Православног разумевања освећења времена. Он стоји у средишту Православног литургијског живота, у средишту времена које Православна црква одређује као годину. То је искуство које води своје порекло још од самих апостола.
У свету којим господаре време и смрт, васкрсење је појава живота коме неће бити краја. Многе религије и философије проповедају "бесмртност душе", али се црква разликује од свих њих, јер бесмртност схвата не као необјашњиви вид "опстанка" после смрти, него као надилажење смрти кроз однос с Богом. Смрт је за Цркву одвајање од Бога, одбијање односа с Њим, побијање живота као љубави и љубавне заједнице.
Васкрсење Христово не тиче се само Христа. Оно се десило због нас и тиче се сваког од нас. У овом и оваквом свету, у једном тренутку историје, појавио се Неко ко стоји изнад смрти, а ипак унутар нашег времена. Бог и човек, Богочовек Исус Христос, провео је људску природу кроз смрт и васкрсење, и тако нам отворио пут ка вечности. Сви они који своје постојање заснивају на Богу а не само на ономе створеном, природи, који се уграђују у Његово Тело, Цркву спремају се за учествовање у радости Христовог царства. Учествовање у тој радости почиње у овом животу, да би се у потпуности остварило у будућем. Хришћански живот је живот васкрсења и васкрсење је средишња тема Православља, средиште свег његовог искуства. Зато се Васкрс у Православљу назива најрадоснијим празником, празником над празницима, а и свака недеља током године посвећена је Христовом васкрсењу.
Дан слављења Васкрса пада сваке године у различити датум, али увек у недељу. Везан је за пролећну равнодневицу и први пун месец иза ње да би одговарао 14 нисану (месец јеврејског календара), дану смрти Христове (Велики петак), тј. да би пао у прву недељу иза тог дана.
На Васкршњем јутрењу свештеник са народом обилази трипут око цркве, док сва звона звоне. Затим застану пред затвореним вратима цркве. После кађења народа и врата и појања тропара "Христос воскресе", свештеник носећи крст и јеванђеље улази у храм и пролази кроз отворене царске двери у олтар (царске двери неће се затварати целе Светле седмице - седмице после Васкрса). Народ улази за свештеником у осветљену цркву. После јутрења и првог часа, служи се Васкршња литургија, најрадосније богослужење током целе године. Верни се причешћују, завршава се пост, а обично прво што ће верни појести после поста јесу обојена васкршња јаја којима се и млади и старији пре јела куцају.

ВАСКРСЕЊЕ (мртвих) : доктрина вере унета у цариградски Симбол Вере (381. н.е.), у виду обећања и очекивања: "чекам васкрсење мртвих и живот будућег века". За Св. Апостола Павла, доказ васкрсења мртвих заснива се на христолошкој стварности: "А показујемо се и лажни свједоци што свједочисмо против Бога да васкрсе Христа, којега не васкрсе, ако, дакле, мртви не устају. Јер, ако мртви не устају, то ни Христос није устао" (1 Кор. 15, 15-16). Зато, да би оповргли предрасуду да је васкрсење Христово било само мит или сујеверје, Апостоли прибегавају извештајима "сведока Васкрсења" (Матеј 28, 9-17; Јован 20, 19-25; Дела 1,22; 2,32).

Постапостолска теологија користи се као доказима чудима која је учинио Исус Христос. Та чуда сматра за предокус Васкрсења. Васкрсење тела јесте, дакле, предокусно у Његовим чудима, нарочито у онима над мртвима. У патристичкој теологији, Васкрсење је пре последица Оваплоћења и Васкрсења Исуса Христа, Сина Божијег. С једне стране, сходно сасуштаствености човека са Оваплоћеним Логосом, људска природа учествује у свим Христовим делима: "који нас по великој милости својој препороди за наду васкрсењем Исуса Христа из мртвих" (1 Петр. 1,3). Св. Григорије Богослов говори о узајамном односу између Бога и човека у Христовим делима: "Јуче се сахраних с тобом Христе; данас устајем заједно с тобом Распетим. Јуче се распех заједно с тобом; сам ме заједно прослави Спасе, у Царству Твоме". С друге стране, васкрсење тела из мртвих јесте благодат обнављања наше природе. Извор васкрсења јесте сила која сија из васкрслог Христовог тела. Васкрсли Исус Христос "обновио је" нашу природу, показавши могућност нетрулежности у створеном свету и после пада.

Васкрсење се тајанствено предокушава у тајни крштења (Рим. 6,3-6). У првим вековима, крштење оглашених (катихумена) обављало се на Велику суботу, ноћу, између погреба и Васкрсења Христова, како би новокрштени био саучесник у догађајима прослављања (Мт. 28,1).

Уопштено говорећи, учењем о васкрсењу мртвих Источно Хришћанство је желело да нагласи вредност идеје да смрт није ишчезнуће или уништење човека и његове личности, него прелаз у јединствену егзистенцију са Богом у вечности. У том смислу, природна особина тела чува се, а ишчезла је пропадљивост, односно распадање. Тело, дакле, остаје као материјална супстанција, а његове функције које су вршила чула превазилазе се моћима духа. Тело постоји као посебна супстанција и бесмртно је јер суделује у слави Божијој заједно са душом. Или, боље речено, тело је апсорбовано од продуховљене душе коју обавијају божанске нестворене енергије. Реч је о "новој твари" (2 Кор. 5,17), о "духовном" или васкрслом телу: "Тако и васкрсење мртвих: Сије се у распадљивости, устаје у нераспадљивости; сије се у бешчашћу, устаје у слави; сије се у немоћи, устаје у сили; сије се тијело душевно, устаје тијело духовно. Постоји тијело душевно и постојитијело духовно" (1 Кор. 15,42-44). Једно од најпопуларнијих веровања у Православној побожности, васкрсење мртвих, не темељи се на несигурној идеји о бесмртности, већ на обећању и очекивању Другог доласка Господњег. Васкрсење и Вазнесење не могу се раставити: "Овај Исус који се од вас узнесе на небо, тако ће исто доћи као што га видјесте да одлази на небо" (Дела 1,11).

"А после суботе, у свануће првога дана недеље, дође Марија Магдалина и друга Марија да погледају гроб. И гле, земљотрес би велики, јер Анђео Господњи сиђе с неба, приступи, одвали камен и сеђаше на њему. А лик му је био као муња, и одело његово бело као снег. Од страха пред њим уздрхташе стражари и посташе као мртви. Тада анђео проговори и рече женама: Ви се не бојте; знам наиме да тражите Исуса распетога. Нема Га овде. Јер васкрсе као што рече; дођите и видите место где је лежао. И идите брзо па реците његовим ученицима да је васкрсао из мртвих и гле, он иде пред вама у Галилеју, онде ћете га видети. Ето, рекох вам. И отишавши од гроба са страхом и великом радошћу потрчаше да јаве његовим ученицима. И гле, Исус их срете и рече: Здраво. А оне пришавши ухватише његове ноге и поклонише му се. Тада им Исус рече: Не бојте се; идите и јавите мојој браћи нека иду у Галилеју, и тамо ће ме видети. А када су оне ишле, неки од страже дођоше у град и јавише првосвештеницима све што се догодило. И састаше се старешине, те се договорише и дадоше војницима много новца говорећи: Кажите да су његови ученици дошли и украли га док смо спавали. И ако то дочује намесник, ми ћемо га убедити и вас опростити бриге. А они узеше новац и учинише како су их научили. И разгласи се ова прича код Јудеја до данашњег дана."

Господ Исус Христос сахрањен је у Гетсиманском врту у једну пећину, коју запечатише великим каменом и поставише стражу. У недељу, трећи дан по Распећу сиђе Анђео Господњи и здроби камен на улазу у пећину и Исус Христос изађе напоље и васкрсну. Лице му беше као муња, а одело бело као светлост. Војници се уплашише и побегоше, вичући: "Христос је Васкрснуо!" Када изјутра жене Мироноснице дођоше да обиђу Христов Гроб, затекоше га празног и анђео им рече да иду у град и јаве осталима да је Господ наш Васкрснуо из мртвих. Оне одмах послушаше и одоше да ову радосну вест разгласе свима. И од тада почеше се сви поздрављати поздравом: "Христос Васкресе" и "Ваистину Васкресе". Па чак и данас, после 2000 година, ми се поздрављамо истим тим поздравом.

Васкрс је највећи хришћански празник, јер на тај дан Исус Христос, Господ и Бог наш, васкрснуо из мртвих, победиo смрт и свим људима, од прародитеља Адама и Еве дароваo вечни живот. Због великог значаја овог догађаја свака недеља у току године посвећена је Васкрсу и свака се сматра за мали Васкрс. То је покретни празник и празнује се после јеврејске Пасхе у прву недељу после пуног месеца, који пада на сам дан пролећне равнодневнице, или непосредно после ње. Најраније може да падне 4. априла, а најкасније 8. маја (по грегоријанском календару). За овај празник у народу су уобичајени многи лепи обичаји, који нарочито веселе децу. За тај дан се фарбају јаја, зато што је баш јаје симбол обнављања природе и живота. Нарочито црвено јаје представља радост, и то како за оне који га дарују другоме, тако и ономе ко га прима. Зашто баш црвена боја, поставиће многи од вас питање? Зато, што она представља Спаситељеву невино проливену крв на Голготи, а то је уједно и боја Васкрсења, зато што њега не може бити без страдања и смрти. То и јесте истинска и права боја Хришћана и наше Цркве.

Тропар (глас 5)

Христос воскресе из мертвих, смертију смерт поправ, и сушчим во гробјех живот даровав.

Свети Јован Златоусти

ВАСКРШЊЕ СЛОВО

Ако је ко побожан и богољубив, нека се наслађује овим дивним и светлим слављем. Ако је ко благоразуман слуга, нека радујући се уђе у радост Господа свога. Ако се ко намучио постећи се, нека сада прими плату. Ако је ко од првог часа радио, нека данас прими праведни дуг. Ако је ко дошао после трећега часа, нека празнује са захвалношћу. Ако је ко стигао после шестога часа, нека нимало не сумња, јер ничим неће бити оштећен. Ако је ко пропустио и девети час, нека приступи не колебајући се нимало. Ако је ко стигао тек у једанаести час, нека се не плаши закашњења: јер овај дивни Господар прима последњег као и првог, одмара онога који је дошао у једанаести час, као и онога који је радио од првога часа. И последњег милује и првога двори; и ономе даје, и овоме дарује; и дела прима, и намеру целива; и делање цени, и принос хвали. Стога дакле, уђите сви у радост Господа свога; и први и други, плату примите; богати и убоги, једни с другима ликујте; уздржљивци и лењивци, дан поштујте; ви који сте постили и ви који нисте постили, веселите се данас! Трпеза је препуна, наслађујте се богато сви! Теле је угојено; нека нико не изиђе гладан; сви уживајте у богатству доброте! Нека нико не оплакује сиромаштину, јер се јави опште Царство. Нека нико не тугује због грехова, јер опроштај засија из гроба. Нека се нико не боји смрти, јер нас ослободи Спаситељева смрт: угаси је Онај кога је она држала, заплени ад Онај који сиђе у ад, угорча се ад окусивши тело Његово. И предвиђајући то, Исаија закликта: ад се угорча сусревши Те доле! Угорча се, јер опусти; угорча се, јер би исмејан; угорча се, јер се умртви; угорча се, јер би срушен; угорча се, јер би окован; прими тело Христово, а наиђе на Бога; прими земљу, а срете небо; прими оно што виде, а паде у оно што не виде. Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа?

Васкрсе Христос, и ад се стропошта! Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос, и радују се анђели. Васкрсе Христос, и живот живује. Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу.

Јер Христос, уставши из мртвих, постаде првина преминулих. Њему слава и власт кроза све векове. Амин!

Христос васкрсе!
ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Христос воскресе из мертвих, смертију смерт поправ , и сушчим во гробјех живот даровав!

Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништив, и свима који су у гробовима живот дарова!

У рано васкршње јутро, три пута обилазимо око цркве и заустављамо се пред њеним затвореним вратима: то су последњи тренуци ћутања пре блеска васкршње радости, и у тим тренуцима се у нашим срцима, свесно или несвесно, јавља питање које се – како каже Јеванђеље – јавило и у срцима жена мироносица које су у рано јутро трећега дана по распећу, „док још беше мрак“, дошле на Христов гроб. То питање гласи: „ Ко ће нам одвалити камен од врата гроба?“. Хоће ли се још једном догодити то чудо? Хоће ли још једном ноћ постати светлија од свакога дана? Хоће ли се још једном преиспунити срца наша том необјаснивом радошћу која није од овога света, радошћу која ће сву ову ноћ и још толико идућих дана одјекивати у том сверадосном васкршњем поздраву: Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!

И – двери цркве се отварају. Улазимо у храм обасјан светлошћу. Улазимо у сверадосно васкршње јутрење. Али, негде у дубини душе остаје оно исто питање. „Ко ће нам одвалити камен од врата гроба?“. Који је смисао свега тога? Који је смисао празновања Васкрса у свету препуном страдања, мржње, ништавности и ратова? Шта значи певати „ смрћу смрт уништив “ и слушати о томе да „ ниједног мртвог није остало у гробу “ када смрт и даље остаје – без обзира на сву житејску сујету – јединствена и апсолутна земаљска истина? Није ли, онда, Васкрс, односно та светла Васкршња ноћ, то сверадосно васкршње ликовање само једно краткотрајно бекство од стварности, могућност краткотрајне духовне опијености после које се, пре или касније, морамо вратити тој сивој свакодневици, том слепом низу дана, месеца и година који неумитно хује крај нас, том сурвавању свега ка смрти и небићу? Одавно нам већ пуне главу тиме да Хришћанство и није ништа друго до једна обична самообмана, „опијум за народ“, фатаморгана и измишљотина чија је једина функција да човеку пружа утеху у његовој тегобној земаљској судбини. А ако ствари тако стоје кажу они – зар онда није много храбрије и човека достојније да се одрекнемо тог привиђења и да се лицем у лице суочимо са том једноставном и недвосмисленом стварношћу нашег живота?

Шта одговорити на све ово? Први приближни одговор би могао бити следећи: не, није могуће да је све то била пука измишљотина! Није могуће да би толико вере, толико радости, толико светлости – ево већ готово две хиљаде година – могло бити пуко бекство од стварности и фатаморгана. Може ли фатаморгана трајати вековима? Овај одговор је, наравно, убедљив, али још увек није коначан. И треба отворено рећи да нема коначног и општеобавезујућег одговора који би било могуће формулисати у облику научног објашњења васкршње вере. Сваки човек у вези са питањем објашњења васкршње вере може да сведочи само о свом сопственом и живом искуству, може да говори искључиво у своје име.

Замисливши се и задубивши се у своје лично и живо искуство Васкрса, сваки човек одједном постаје свестан онога искуства из кога извире сва његова васкршње вере, одједном све у њему бива обасјано заслепљујућом светлошћу у којој се – заиста као восак од лица огња – топе све сумње и сва питања. Које је то искуство? Не могу то искуство другачије описати и објаснити осим као искуство живога Христа, Не, моја вера у Христа није произашла из тога што једном годишње, од најранијег детињства, учествујем у празновању васкршњих празника. Напротив, моја васкршња вера се родила из мог искуства живога Христа и управо то искуство јесте оно што за мене уопште чини могућим Васкрс, што чини могућим да осетим радост и светлост те јединствене васкршње ноћи, што чини могућим да васкршњи поздрав „Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!“ одјекује у мени таквом победном силом.

Како се и када родила та вера? Не знам, не сећам се. Знам само ово: сваки пут када отворим Јеванђеље и почнем да читам о Христу и Његовој проповеди, сваки пут док читам Његове речи почињем – од свег срца и свег бића – да говорим у себи исто оно што су говорили они које су фарисеји слали да ухапсе Христа и који су се враћали необављена посла, говорећи: „ Никада нико није говорио као што говори тај човек “ . И знам да је Христово учење живо и данас, и да нема ничега у овом свету што се може упоредити са тим Његовим учењем о вечном животу, о победи над смрћу, о љубави која одолева смрти и побеђује је. И, штавише, знам да оно једино што ме никада не напушта и непрестано живи у мени током живота – у коме све изгледа тако тегобно и свакидашње сиво – јесте управо то унутарње сазнање да је Христос са мном. „Нећу вас оставити сироте, доћи ћу вам“, говори Христос. И Христос нам долази и даје да осећамо Његово присуство. Христос нам долази у молитви, у молитвеном трепету душе. Христос нам долази у непојмивој, али тако живој радости коју осећамо целим нашим бићем. Христос нам долази у тајанственом, но опет тако несумњиво извесном присуству Његовом које осећамо у храму за време богослужења. Христос нам долази у светим тајнама. И све време у нама све више и више нараста тај опит, то знање, та очевидност: Христос је ту, испуниле су се Његове речи – ко Ме воли, Ја ћу бити са њим. И ми и у радости и у жалости, и међу људима и у самоћи непрестано осећамо Његово непорециво присуство, силу Његових речи и радост која долази од вере у Њега.

И, гле, ево јединственог одговора и једиственог доказа: „Што тражите живога међу мртвима? Није овде, него устаде... “ (Лк. 24, 5 – 6)

И зато је свецело Хришћанство у том стално новом и новом доживљавању вере, у непрестаном оваплоћивању вере у обредима, речима, звуковима и бојама. Ономе ко не верује у Христа Хришћанство заиста изгледа као фатаморгана. Јер такав слуша неразумљиве речи и посматра неразумљиву церемонију, и објашњава их искључиво споља. Међтим, за онога ко верује све – и обреди, и речи, и звуци, и боје - светли изнутра: и то не као доказ, већ као резултат његове вере, као живот вере у свету, у души, у историји. Зато нам је тако жив, тако стваран и тако савремен Велики Петак са његовом тамом и жалости. Зато и можемо да плачемо пред Крстом и преживљавамо изнова све то што се догодило на Велики Петак као дан тријумфа зла, издаје, кукавичлука и предаје. Зато и можемо да са трепетом и надом гледамо у живоносни гроб Господњи на Велику Суботу. Зато и можемо сваке године да празнујемо Васкрсење. Јер празник Васкрсења није празник на који се сећамо догађаја који припада давној прошлости. Васкрсење је стварни, сверадосни и свесрећни сусрет са Оним у Коме је наше срце давно већ сусрело и препознало свој истински живот и светлост сваке светлости.

Васкршња ноћ је сведочанство о томе да је Христос жив и да је са нама, да смо и ми живи са Њим Живим. Сва васкршња ноћ јесте позив човеку да у овом свету и животу угледа и препозна зору тајанственога дана Царства Божијег. „Данас пролеће миомирише - и нова твар ликује...“, пева Црква на Васкрс. Нова твар ликује у вери, у љубави и у нади. „Данас је дан Васкрсења и просветлимо се слављем, и један другог загрлимо, и рецимо: Браћо! И онима који нас мрзе опростимо све Васкрсењем и запевајмо – „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништивши, и онима који су у гробовима живот дарова“.

Христос васкрсе!

Свети Макарије Велики

O нашем васкрсењу

У тугама, у страдањима, у трпљењу, у вери, сакривена су обећања, и слава, и поседовање небеских добара, као што је плод сакривен у баченом у земљу пшеничном зрну, или у дрвету које, када се калеми, подноси извесну повреду или понижење. И тада се показује да одећа има лепоту, и славу и многоструки плод, као што вели и Апостол: „Кроз многе невоље ваља нам ући у Царство небеско“ (Да. 14, 22). И Господ вели: „Трпљењем својим спасавајте душе своје“ (Лк. 21, 19). И опет: „У свету ћете имати невољу“ (Јн. 16, 33). Јер је потребан труд, ревност, трезвеност, велика пажња, ватреност и истрајност у молитви Господу, да бисмо се могли избавити од жеља за земаљским, да бисмо могли избећи замке и мреже сласти, олује света, налете злих духова, и тачно дознати са каквом су трезвеношћу и живахношћу вере и љубави светитељи још овде стицали небеску ризницу, тј. силу Духа у душама својим, која је залог Царства. Јер, блажени Апостол Павле, изражавајући се о тој небеској ризници, тј. о благодати Духа, и описујући прекомерне невоље, и у исто време показујући шта сваки треба да иште и шта да стекне, вели: „Јер, знамо да, када се земаљска наша кућа тела разори, имамо зграду од Бога, кућу нерукотворену, вечну на небесима“ ( II . Кор. 5, 1).

Треба, дакле, сваки да се подвизава и труди помоћу свих врлина да стекне ону кућу и да верује да се она стиче овде. Јер, ако се разори наша кућа тела, ми имамо другу кућу, у којој би наставала душа наша. „Да се обучени, не голи нађемо“ ( II Кор. 5, 3), тј. не голи од општења и заједнице са Духом Светим, у Којем се једино може одмарати верна душа. Зато они који су у истини и сили хришћани, чврсто се надају и радују излазећи из тела, јер имају ону кућу нерукотворену, а кућа је ова — с и л а Духа која обитава у њима. Ако се разори кућа тела, они се не плаше, јер имају небеску кућу Духа, и ону нетрулежну славу, која ће у Дан васкрсења и прославити кућу тела, као што Апостол каже: ,,Онај Који је подигао Христа из мртвих, оживеће и смртна телеса наша Духом Својим Који живи у нама“ (Рим. 8, 11). И још: „Да се и живот Исусов јави на смртном телу нашем“ ( II Кор. 4, 11). И још: ,,Да живот, вели, прождере оно што је смртно“ ( II Кор. 5, 4).

Подвизавајмо се, дакле, вером и добродетељним животом овде, да бисмо стекли ону одећу, да се не бисмо ми, обучени у тело, o нда голи нашли, јер иначе неће бити тада ничега што ће у онај Дан прославити тело наше. Јер, сваки, уколико се вером и марљивошћу удостоји да постане заједничар Духа Светога, утолико ће се и тело његово прославити у онај Дан. Оно што је сада душа сабрала унутра у себе, тада ће се открити и показати ван тела. Као што дрвета после зиме, када их изнутра загреје невидљива моћ сунца и ветрова, израстају и производе из себе као Одећу — лишће, цветове, плодове, а тако исто у то време из недара земље ниче пољско цвеће, и њима се покрива и o блачи земља, и трава као љиљани, за које Господ рече: „Ни Соломон у слави својој не обуче се као један од њих“ (Мт. 6, 29).

Тако је за све богољубиве душе, тј. за праве хришћане, први месец — Ксантик, звани Април, који је дан Васкрсења, у који се силом Сунца Правде изводи изнутра слава Духа Светога, што покрива и заодева тела светих, она слава коју су имали унутра у душама сакривену. Јер, што душа сада има у себи, тада ће се то испољити на телу. Овај је месец, велим, први међу месецима годишњим. Он доноси радост свој твари. Он, раскрављујући земљу, облачи гола дрвета. Он доноси радост свима животињама. Он показује веселост свима. Он је за хришћане први месец Ксантик, тј. време васкрсења, у које ће се тела њихова прославити неисказаном светлошћу, која је још од сада у њима скривена, тј. силом Духа, Који ће им тада бити одећа, храна, пиће, весеље, радост, мир, украс, живот вечни. Јер, ће тада за њих Дух Божанства, Кога су се још од сад удостојили примити, постати целокупном лепотом светлости и небеске красоте.

Блажени Мојсије славом Духа, која је покривала лице његово, у које нико од људи није могао да гледа, показао нам је пример како ће се при васкрсењу праведних прославити тела светих оном славом коју се још сада удостојавају душе светих и верних имати унутра у себи, у унутарњем човеку. Јер је речено: „Ми који откривеним лицем (тј. унутарњим човеком) гледамо славу Господа и, преображавамо се у то исто обличје из славе у славу" ( II Кор. 3, 18). Исто тако речено је за Мојсија: „Четрдесет дана и четрдесет ноћи хлеба не једе и воде не пи"(11 Мојс. 34, 28). Немогуће би било телесној природи да толико живи без хлеба, да се није хранила духовном храном, а овом храном још се сада душе светих невидљиво хране од Духа

Треба, дакле, сваки од нас да се подвизава, да се труди, да упражњава све врлине, да верује и моли Господа да му унутарњи човек још сад постане учесник те славе, и да душа постане заједничар Духа, да бисмо, очистивши себе од мрље порока, и при васкрсењу имали у шта обући своја тела нага, да бисмо чиме имали покрити срамоту њихову, да бисмо их имали чиме оживотворити и на векове упокојити у Царству небеском, јер ће, као што вели св. Писмо, Христос сићи са неба и васкрснути сва племена Адамова, све од века уснуле, и разделиће их на два дела, и оне који имају Његов знак (тј. печат Духа), назвавши их Својима, поставиће с десне стране Себе. Јер, вели, „овце Моје слушају глас Мој“ (Јн. 10 27) и „знам Своје и Моје мене знају“ (Јн. 14). И тада ће се њихова тела за добра дела обући божанском славом, и биће испуњени славом Духа, коју су још овде имали у душама. И тако ћемо, прослављени божанском светошћу и узнесени на небеса на сусрет Господу, као што је писано „свагда с Господом бити“ ( I Сол. 4, 17), царујући с Њим у бескрајне векове векова.

А да ли ће при васкрсењу васкрснути сви делови тела? Богу је све лако, тако је и обећао. Но, људској немоћи и разуму ово изгледа као немогуће. Јер, као што је Бог, узевши прах и земљу, начинио природу тела као неку другу природу, несличну земљи, и начинио много врста твари, као што су — коса, кожа, кости и жиле, и као год што игла, бачена у огањ, мења боју и претвара се у огањ, али се природа гвожђа не уништава, него остаје, тако ће и при васкрсењу тела васкрснути, и „длака неће пропасти“, као што је писано (Лк. 21, 18), и све ће постати светлозрачно, све ће се у светлост и огањ погрузити и претворити, али не растворити се, као што неки говоре, и постати огањ, тако да не остане пређашња природа. Јер, Петар остаје Петар, и Павле — Павле, и Филип — Филип; сваки, испунивши се Духом, остаје у својој сопственој природи и суштини. А ако речеш да се природа растворила, онда више нема Петра или Павла, већ у свему и свуда Бог, и нити они који одлазе у Геену осећају казну, нити они који одлазе у Царство осећају доброчинство.

Замисли башту која има разноврсна родна дрвета — ту су крушка, јабука и виноград са родом и лишћем. Но, деси се да се и башта и сва дрвета и лишће претворе и промене у другу природу, и све пређашње постане светлозрачно. Тако ће се и људи изменити при васкрсењу и сви ће чланови тела њиховог постати свети и светлозрачни. Зато људи Божији треба да припреме себе за борбу и подвиг. Као што храбар младић на ударце који му се наносе одговара ударцима и издржава борбу, тако и хришћани треба да подносе невоље, и спољашње и унутрашње борбе, да би, подносећи ударце, побеђивали трпљењем. Где је Дух Свети, тамо као сенка прати гоњење и борба. Видиш како су Пророци, мада је у њима дејствовао Дух, увек били гоњени од својих сународника. Видиш како је Господ, Који је Пут и Истина, био гоњен не од другог народа, него од Својих, од Свога сопственог племена Израиљевог био гоњен и распет. Исто тако и Апостоли, јер је од времена крста Дух Утешитељ прешао и уселио се у хришћане.

Као што многи светилници, напуњени једним уљем, не дају често исту светлост, тако и дарови по различитим добрим делима имају различно светљење благога Духа. Или, као што у граду у коме живе многи становници, који употребљавају један исти хлеб и једну исту воду, једни су — мужеви, други одојчад, једни — деца, а други — старци, и међу њима је велика разлика и несличност... тако размишљај да ће и, при васкрсењу мртвих, они који васкрсну, различитом славом бити прослављени и означени по вредности добрих дела, по заједници Духа Божјег, који је још овде обитавао у њима. То значе речи Апостолове „звезда се од звезде разликује у слави“.

Свака душа која се овде ревношћу и вером, по сили и несумњивости благодати, удостојила да се потпуно обуче у Христа, и која се сјединила са небеском светлошћу пречистога Лика, сада се у суштини поучава у познању небеских тајни; а у велики Дан васкрсења, и тело њено, прослављено тим истим небеским Ликом славе, и, као што је писано, узнесено на небеса ( I Сол. 4, 17), и удостојено да постане сличнолико телу славе Његове, имаће вечно и сунаследно са Христом Царство...

Боголики образ Духа, који је још сада као утиснут у душе Светих, учиниће и тело њихово по спољашњости боголиким и небеским, а покривало светскога духа, које покрива душе порочних и грешних, и које је гордошћу страсти учинио - авај мени! - и сам ум помраченим и бестидним, показаће се и тело по спољашњости помраченим и испуњеним сваким срамом.
Sveto Pravoslavlje
Sveto Pravoslavlje


Назад на врх Go down

Најважнији и најлепши празници Empty Re: Најважнији и најлепши празници

Порука  Sponsored content


Sponsored content


Назад на врх Go down

Назад на врх


 
Permissions in this forum:
Не можете одговорити на теме у овом форуму