Србска Православна Црква

Српска Православна Црква

Српска Православна Црква је аутокефална, тј, црквено независна чланица породице Православних Цркава и највећим делом покрива подручје Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине и Хрватске. Пошто се број Срба који живе у иностранству последњих година нагло повећао, данас имамо српске православне парохије на свим континентима. Рукоположењем Св. Саве за првог аутокефалног Архиепископа Србије 1219. године разне србске области сједињене су у једну црквену целину под духовним окриљем Православне Цркве Цариградске. Пошто је србска средњовековна краљевина расла у величини и утицају, Стефан Душан, србски краљ од 1331. г. узео је титулу цара 1346. и као први србски цар владао до 1355. године. Следствено том развоју догађаја и Пећка Архиепископија подигнута је на ранг Патријаршије. Период до доласка Турака био је време великог успона и процвата Српске Православне Цркве. Након коначног пада Деспотовине 1459. под турску власт већи део србских земаља постао је турски пашалук. После смрти патријарха Арсенија II 1463. године, његов наследник није био изабран, те је тако Српска Патријаршија укинута и Српска Црква потпала под јурисдикцију Васељенске Патријаршије. На велико залагање србских епископа Патријаршија је поново обновљена 1557. г. у време султана Сулејмана Величанственог. За патријарха у Пећи постасвљен је брат познатог Мехмед Паше Соколовића - Макарије.

Oбнова Патријаршије била је од великог значаја за Србе јер је помогла духовно обједињавање свих Срба у Турској Царевини. Након низа србских устанака против Турака, у чему је Црква имала водећу улогу, Турци су поново укинули Патријаршију 1766. г. Од тада је Српска Црква поново враћена под јурисдикцију Васељенске Патријаршије у Цариграду. Овај период тзв "фанариота" био је време велике духовне кризе јер су грчки епископи имали врло мало разумевања за своју србску паству. У том периоду је и највећи број Срба Хришћана прешао на ислам како би избегао тешке порезе и зулум који су им били наметнули Турци као одмазду за устанке и отпор. Многи Срби су са својим владикама и свештенством у то време избегли у јужну Угарску где је Српска Црква уживала аутономију. Седиште архиепископа било је премештено из Пећи у Карловце. Коначно, 1879. године, Српска Православна Црква поново је постала аутокефална, у исто време када је Србија била призната за независну државу. Након Првог светског рата сви Срби су били уједињени под једном духовном влашћу и Патријаршија је обновљена коначно 1920 г. под патријархом Димитријем. Пуна титула новог Патријарха била је: "Архиепископ Пећки, Митрополит Београдско-Карловачки и Патријарх Српски".

У II Светском рату Црква је прошла голготско страдање, посебно у западним крајевима где су многи епископи, свештеници и преко 700.000 Православних Хришћана Срба пострадали као жртве хрватског и муслиманског фашистичког терора. Стотине цркава су сравњене са земљом и оскрнављене. Након рата Српска Црква пролази тешка искушења комунистичке диктатуре. Атеистичке власти су забраниле веронауку, конфисковале већи део црквене имовине и вршиле разне притиске како би умањиле утицај Цркве у народу. Тек од 1989. г. положај Цркве постао је сношљивији, мада црквена имања, одузета после рата, још нису враћена својим законским власницима.

Највише тело Српске Православне Цркве, Свети Архијерејски Сабор, чине сви епископи који се састају једном годишње, у мају месецу. Такође постоји и стални Синод који чине четворица архијереја и који се за време свог мандата баве свакодневним питањима живота Цркве, која по процени броји око девет милиона верника. Српска Православна Црква има 32 епархије, укључујући четири епархије у Северној Америци и две у Аустралији, 4 Богословије и један Теолошки факултет у којима се образују кандидати за свештенички позив.