ХИМНА БОГОРОДИЦИ

Пише јерођакон
Доситеј (Радивојевић) Хиландарац


ХИМНА БОГОРОДИЦИ


„Богородице дјево, радуј се благодатна Маријо, Господ је с Тобом, благословена си Ти међу женама и благословен је Плод утробе Твоје, јер си родила Спаситеља душа наших“

Ко ће грешним устима достојно узвеличати ону која је изнад сваких похвала? Ко ће достојно похвалити Ону која се показала као скинија Божија и ковчег Новог Завета у којем се чува мана – Хлеб живота? Ко ће говорити о великој тајни наше побожности о којој и анђели слушају с трепетом? Али благодат Божија која слади наша срца покреће нас да као синови Цркве отргнемо од срца наших речи топле и ускликнемо с љубављу оној која превазилази сваку похвалу.

Свето Писмо сведочи да је Бог створио човека за нетрулежност и саздао га сликом сопствене вечности, саздао га је по свом лику и подобију, али да је завишћу ђавола и непослушношћу наших прародитеља смрт ушла у свет, коју окушају Адамови потомци. Преступом непослушања наши прародитељи Адам и Ева су отпали од Бога, но преступ непослушања није умањио љубав Божију према свом саздању и обећао им је Спаситеља – семе женино које ће стати на главу змији. Но, Спаситеља – Месију није била достојна да роди она која је пројавила непослушност, а такође и бестидност када је уместо да принесе Богу покајање, почела да се правда сваљивањем кривице на змију: „змија ме превари те једох“ (1. Мојс. 3,13). Од тада свештена историја људског рода је протицала у ишчекивању рођења Месије, Спаситеља људи.

„Богородице Дјево“ је небоземна молитва и химна. Спевана је од анђела и људи, по начину настанка је најнеобичнија молитва Цркве. Она је химна јеванђеља о благодати Божијој. Може се слободно рећи да је у хришћанској Цркви стара скоро колико и молитва „Оче наш“. У њој се наизменично преплићу речи које су изговорили Оци Цркве, арханђео Гаврило и пророчица Јелисавета – мајка Св. Јована Крститеља. Она је и испуњење пророштва пророка Исаије: „Ето, девојка ће затруднети и родиће Сина, и наденуће му име Емануило“ (Иса. 7,14), што значи: „С нама Бог“ (Мат. 1,23).

Сам израз „Богородица“ (Θεοτόκος) се не налази нигде у Светом Писму, слично као и израз „једносуштни“ (ομοούσιος). Оба ова израза су озваничена на Васељенским Саборима, а пре њиховог озваничења су били предмет великих спорења. Несторије Патријарх Константинопољски се јавља као оснивач јереси по којој постоје две различите ипостаси у оваплоћеном Логосу, те се зато Дјева Марија не може звати „Богородица“ него само „Христородица“. Настојањем Св. Кирила Александријског Трећи Васељенски Сабор 431. г. у Ефесу (153 епископа) дефинише учење о сједињењу двеју природа у јединственој ипостаси Логоса, а тиме и учење о Дјеви Марији – Богородици. Названа је Богородицом, зато што је у јединственој личности родила богочовека Исуса Христа. Син Божији сишавши на земљу узео је обличје човека, али није престао да буде бесмртни Бог Који је од вечности у заједници са Оцем и Духом Светим. Тако је изразом „Богородица“ изражена једна од основних истина наше вере и спасења. Због тога је и речено у Светом Писму да ће је блаженом звати сви нараштаји.

Св. Пророк Исаија прориче: „Ето, девојка ће затруднети и родиће сина“, али су Оци Цркве уместо речи „девојка“ употребили реч „дјева“. Реч „дјева“ у односу на реч „девојка“ има преимућство зато што говори о врлини и достојанству оне која је родила Месију. Пали људски род се против смрти борио рађањем и рађањем је продужавао своје постојање. А девствености са врлином је страно рађање, она се показује некако натприродном, као јачом од смрти, „јер бесмртност је у сећању на њу“ (Прем. Солом. 4,1). Наша прамати Ева није одржала достојанство дато јој од Бога и погазила је савез љубави Бога и човека. Господ каже: „Ако заповести моје одржите, остаћете у љубави мојој“. Украс девичанства су верност и послушност, преукрашена њима Дјева Богородица одговара анђелу: „Ево слушкиње Господње; нека ми буде по речи твојој“ (Лк. 1,38). Те њене речи су печат њене љубави према Богу „свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом“ (Мк. 12,30) и веће су од свих жртава и прилога. Целомудреност и утврђеност у љубави Господњој су је удостојили да роди Онога који је Љубав, Онога који се Светлост и у којем нема таме никакве. Дуго се чекало на оваплоћење Спаситеља, јер се до појаве Дјеве Марије није нашла ни једна достојна девојка која би у своју девствену утробу примила Сина Божијег. Ева је као дјева преступила заповест Божију, док је Марија као дјева испунила вољу Божију и удостојила се назива Богородица. Црква слави Богородицу јер је она и по рођењу остала Дјева и зове је Приснодјева, Увекдјева. А то ни рационалисте не треба да чуди, јер је Господ Исус Христос својим телом прошао и кроз затворена врата и кроз запечаћени гроб.

И ушавши к њој анђео рече: „Радуј се, благодатна! Господ је с тобом, благословена си ти међу женама“ (Лк. 1,28). Оној која је била утврђена у љубави, њој је приличило да се радује, јер савршена љубав изгони страх напоље. Али та радост је осим због њене врлине још и због благодати која ће починути на њој по промислу Божијем, јер по речима анђела: „Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Вишњега осениће те; зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божији“ (Лк. 1,35). Како да се не радује и да се не назове благодатном она кроз коју је роду људском дата највећа благодат? Јер се Закон даде преко Мојсија, а благодат и истина постаде кроз Исуса Христа (Јн. 1,17), јер у Њему обитава сва пуноћа Божанства телесно (Кол. 2,9). А пророк Софонија узвикује „Певај, кћери сионска; кликуј, Израиљу; радуј се и весели се из свега срца, кћи јерусалимска! Уклони Господ судове твоје, одврати непријатеље твоје; цар Израиљев Господ усред тебе је, нећеш се више бојати зла“ (Књ. Пр. Софоније 3,14-15). Оно што је род људски чезнуо да чује после пада наших прародитеља Адама и Еве, чула је сада Дјева Марија од анђела речи које су залог спасења: „Господ је с тобом!“ Тиме је, по сведочанству арханђела Гаврила, смирена слушкиња Господња уздигнута изнад свих жена. А по Успењу Пресвете Богородице од Бога је посведочена и као „часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима“.

Свето Јеванђеље по Луци сведочи о двема женама које су благосиљале Богородицу. Прва је Св. Пророчица Јелисавета, мајка Св. Јована Крститеља. По речима Христовим: „Међу рођенима од жена није се појавио већи од Јована Крститеља“ (Мт. 11,11). А већи од Јована Крститеља је само Онај који је рођен од Дјеве. Тако се Св. Јелисавета благосиљајући Богородицу речима: „Благословена си ти међу женама и благословен је плод утробе твоје“ прва удостојила узети од Богородице двоструки благослов. Свето Јеванђеље нам сведочи и о још једној нама непознатој жени, која је слушајући проповед Христову и осетивши сладост речи Његових у одушевљењу ускликнула: „Блажена је утроба која те је носила, и дојке које си сисао!“ (Лк. 11,27)

А о рођењу Спаситеља душа наших јасно говори пророк Исаија: „Јер нам се роди Дете, Син нам се даде, коме је власт на рамену, и име ће Му бити: Дивни, Саветник, Бог силни, Отац вечни, Кнез мирни“ (Иса. 9,6), а на другом месту: „Ја сам, ја сам Господ, и осим мене нема Спаситеља“ (Књ. Пр. Иса. 43,11).

Величина ове молитве и химне „Богородице Дјево“ се сасвим јасно може схватити на основу обећања које је Бог дао Авраму при изласку из Харана: „И рече Господ Авраму: Иди из земље своје и од рода свог и из дома оца свог у земљу коју ћу ти ја показати. И учинићу од тебе велик народ, и благословићу те, и име твоје прославићу, и ти ћеш бити благослов. Благословићу оне који тебе узблагосиљају, и проклећу оне који тебе успроклињу; и у теби ће бити благословена сва племена на земљи“ (1. Мој. 12, 1-3). Ако је Бог такву благодат дао Авраму, колико ће више Бог благословити оне који благосиљају Богородицу, која је часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима? Колико ће Бог више благословити оне који благосиљају Спаситеља Исуса Христа?

Тако је молитва „Богородице Дјево“ молитва сугубог, тј. двоструког благослова. Она је химна Богородици, али је истовремено и химна Спаситељу који је рођен од Ње. Њих благосиљајући и ми бивамо благословени.