Serafim Sarovski covek nebeski i Andjeo zemaljski,zivot,cuda i prorocanstva

Преподобни Серафим Саровски, подвижник, пророк и чудотворац



АНЂЕО ЗЕМАЉСКИ И ЧОВЕК НЕБЕСКИ


Циљ хришћанског живота је Стицање Духа Светога.
То је суштина учења преподобног Серафима Саровског, једног од најпоштованијих руских светитеља. Био је учитељ духовне радости и исцелитељ туге и мрзовоље. Говорио је: "Стекни дух мира, и тада ће се хиљаде око тебе спасити".
Много година је провео у пустињи где се непрестано подвизавао и молио. Удостојио се дванаест јављања Пресвете Bогородице и виђења Исуса Христа у лику Сина Човечијег. Није био писац, али су остале забележене многе његове поуке међу којима су и " Разговори са Мотовиловим".
Свети Старац је свој монашки живот провео иза зидина и у шуми чувеног манастира у Сарову, на тридесет километара од Дивјејева. Живећи у пустињи, био је духовник монахињама у Дивјејеву, а духовно је руководио и осталом братијом и мирјанима. Подвизавао се изузетно дисциплиновано, водећи непрекидну борбу са страстима. За време испосништва у саровској шуми, провео је 1000 дана и ноћи, клечећи у молитви на великом камену, молећи се за спас Русије.
Исихастичко предање Цркве у његовој личности показало се у пуном сјају. Два пута га је, на чудесан начин, исцелила Пресвета Богородица, а доцније је и он сам исцељивао друге. Има мноштво сведочења из којих се види да је преподобни исцелио велики број људи. Та чудесна исцељења догађала су се не само док је Старац био жив, него и после његовог упокојења, и пре и после канонизације. А чуда везана за преподобног Серафима, дешавају се и данас.

Преподобни Серафим Саровски родио се 19. јула 1759. године (неки тврде 1754.) у граду Курску, родном месту утемељитеља руског монаштва, преподобног Теодосија Печерског. Његов отац Исидор Мaшнин, грађевински предузимач, целог живота бавио се зидањем грађевина. Подигао је више храмова, а под старе дане зидао је храм посвећен преподобном Сергију Радоњешком. И баш у време изградње храма добио је сина коме је на крштењу, по светом апостолу, дао име Прохор. А кад је завршена доња црква, посвећена преподобном Сергију, 1762. године, благочестиви Исидор је преминуо остављајући жену Агатију с троје мале деце.
Богољубива удовица Агатија наставила је са градњом Сергијевог храма, чија је горња црква била освећена у част Казанске иконе Пресвете Богородице. Сама је нагледала све послове. Децу је учила побожности и страху Божијем. Једном, кад је седмогодишњи Прохор био с мајком на градилишту, оклизнуо се и пао са врха звонаре, а кад је уплашена мајка помислила на најгоре и стрчала доле, дечак је стајао на земљи без иједне повреде. У том чудесном спасењу људи су видели руку Божију. Један јуродиви из Курска, рекао је Агатији: "Благо теби, удовице, која имаш ово дете, јер ће оно бити моћни заступник пред Светом Тројицом и ватрени молитвеник за цели свет."
У Житију преподобног записано је да се, 1769. године, тешко разболео. И, кад више није било никакве наде за оздрављење, болесном дечаку у сну се јавила Пресвета Богородица обећавши му да ће да га посетити и даровати му оздрављење. Испричао је то мајци и њих двоје су, с пуно вере, ишчекивали да се испуни обећање Небеске Царице. У то време, градом је пролазила литија на којој је ношена икона Знамења Мајке Божије, звана Коренска јер је чудесно откривена код корена једног дрвета. Због јаке олује литија је стала испред Агатијине куће, а икону су унели у њено двориште. Видевши то, она је без оклевања изнела болесног сина и принела га икони Мајке Божије да је целива. А кад су свету икону наднели над њега и њоме га благосиљали, дечак је сасвим оздравио.
Прохор се посебно занимао за црквене књиге. Читао је Часослов и Псалтир, Библију, Житија светих… Волео је, како је причао, да борави у светом храму и да се моли Богу. Имао је старијег брата и сестру. Брат Алексеј држао је дућан, па му је Прохор доста помагао. Кад год је могао ишао је на богослужење, а сво слободно време користио је за читање књига. Преподобни се касније присећао тих младалачких дана када се његово срце све више настројавало за духовну будност, а очи отварале за духовна виђења. У то време, Прохоров пријатељ и саветник био је исти онај јуродиви који је његовој мајци Агатији предсказао његову судбину. Тај Божији човек, како је говорио преподобни, допринео је да у његовом срцу сазри жеља за монашким подвигом. Дајући му благослов за монашки пут, мајка му је поклонила свој бакарни крстић са Распећем, од ког се више није одвајао. Зато ће црквени песник тако надахнуто клицати: "Радуј се, града Курска богоизабрано чедо! Радуј се, родитеља благочестивих пречасна младицо! Радуј се, јер си врлине мајке своје наследио! Радуј се, јер те је она побожности и молитви научила! Радуј се, на подвиге од матере крстом благословени! Радуј се, јер си благослов тај до смрти као светињу чувао! Радуј се, јер си дом очев ради љубави Господње оставио! Радуј се, јер све лепоте овога света ниси ни за шта сматрао!"

Долазак у Саровску пустињу
Саровска пустиња је у то време сматрана великим светилником. Привлачила је и младог Прохора, али хтео је да провери своју одлуку о избору места за подвизавање.Имао је седамнаест година кад се упутио у Кијев, у Печерску лавру, у колевку руског монаштва, да се поклони светим моштима првих руских монаха, светих Антонија и Теодосија, а затим да прими поуку и благослов. "Може се замислити каква су побожна осећања испуњавала душу младог искатеља монашког живота док је присуствовао богослужењу у славној обитељи Кијево-печерске лавре, док је са умиљењем целивао мошти преподобних Антонија и Теодосија, и других чудотвораца печерских", пише Н. Левитски. У Кијеву је сазнао за једног чудесног подвижника, старца Доситеја, који се спасавао у Китајевској пустињи, на десет врста од Лавре. Видећи у младићу Божијег изабраника, Старац га је упутио на Саровску пустињу као место где ће се подвизавати.Тада му је рекао: "То место биће ти на спасење. С помоћи Божијом, ту ћеш завршити своје земаљско странствовање. Само настој да непрестано стичеш сећање на Бога сталним призивањем имена Божијег, и у тебе ће се уселити Дух Свети и управиће те да живиш у светињи."
Прохор је дошао у Саровску пустињу уочи Ваведења 1778. године. Игуман у Сарову тада је био старац Пахомије, монах родом из Курска. Познавао је Прохорове родитеље и било му је драго кад га је видео на вратима манастира. Са љубављу га је примио, уврстио међу искушенике и поверио руководству јеромонаха Јосифа, манастирског благајника. Док је био на послушању у келији оца Јосифа, Прохор је усрдно испуњавао све што се од њега тражило. Касније је био хлебар, па просфорник, па столар. На послушању у столарници био је неколико година. Резбарио је крстиће од кипариса и правио велике крстове за гробље. Био је марљив и добар мајстор па су га зато и назвали Прохор Столар. Писац његовог житија описује га као снажног и здравиг младића. Због тога је обављао и најтеже послове - с братијом је у шуми секао дрва, а затим их спуштао реком до манастира. У то време се знало (преподобни је касније о томе и причао) да се Прохор непрекидно молио Богу. На његовим уснама и у његовом срцу непрекидно је трептала Исусова молитва: "Господе, Исусе Христе, помилуј ме грешног!" Избегавао је разговор с братијом како би спољашњим ћутањем достигао унутрашњи мир.
После неког времена млади искушеник је постављен за будиоца, а затим за црквењака. На службе је долазио први, а одлазио последњи. Осим храмовне молитве, он је у келији испуњавао правило које је за сваки час дана и ноћи прописао преподобни Пахомије Велики. То правило, према заповести коју је Анђео дао светом Пахомију, требало је обављати дванаест пута у току дана и дванаест пута ноћу. Пошто би обавио правило, ако није било рукоделија, Прохор би читао. Пре свега, читао је Јеванђеља, апостолске Посланице и Псалтир, затим дела светих Отаца — Василија Великог, Макарија Великог, Јована Лествичника, Димитрија Ростовског и др. А док би читао стајао би пред иконама, у молитвеном положају. То је називао бдењем и чинио је то кад је сам, како би му, као што је говорио, сав ум био удубљен у истине Светога Писма и како би из њега примао духовну топлину.
Од самог доласка у ову монашку породицу, Прохор је био крајње уздржан у јелу. Тело је изнуравао, али не толико да оно изгуби способност да буде пријатељ и помоћник душе. Средом и петком није ништа јео, а другим данима јео је само једанпут. Спавао је свега четири часа, од десет увече до један после поноћи. Старци Пахомије и Јосиф, који су руководили манастиром, имали су велико поверење у младог искушеника. У срдно су се старали о томе шта је корисно за његову душу и ништа од њега нису тајили. Када су осетили да сав гори жеље да се подвизава у тишини Саровске пустиње, дали су му благослов да, кад је слободан од послушања, може да напушта манастир и удаљава се у шуму. А у тој шуми тада су се спасавали многи подвижници: игуман Назарије, јеромонах Доротеј, схимонах Марко и други. "Свим саровским монасима, посебно оцу Пахомију и оцу Јосифу, било је јасно да је Прохор чврсто стао на монашки пут", пише један од најпознатијих свечевих биографа Н. Левитски.

Трогодишње искушење
Прохор је изабрао себи осамљено место, направио колибу и у њој се предавао молитви и богомислију. И како то, према речима светих отаца, обично бива млади послушник је наишао на велика искушења. "Каква искушења је трпео преподобни Серафим од првих дана искушеништва, могуће је судити по поукама што ће их давати у стараштву", вели Левитски. Према његовим речима, "било је очигледно да је о тим душевним опасностима преподобни говорио из сопственог искуства, из онога што је сам доживео и испитао и што је подробно и темељито изучио, стекавши уједно са тим и силу да та искушења побеђује. Судећи по тим поукама, ђаво је оца Серафима искушавао тугом, досадом, мрзовољом и малодушношћу".
Преподобни је причао да му је у то време на чистом животу позавидео непријатељ људски и почео да га искушава жалошћу и чамотињом, мрзовољом и малодушјем. То осећање жалости и чамотиње споподало га је обично око поднева. Према његовим речима, ђаво му је тада упорно шаптао помисли да изиђе из пустиње и са неким разговара, јер се само тако може ослободити чамотиње. А можда је, вели писац Житија, младом подвижнику на молитви ђаво растресао ум, да би му га учинио испразним и бесплодним. А када кушачу то није пошло за руком, причао је преподобни Серафим, настојао је да га наведе на униније (мрзовоља, лењост), испуњавајући му душу безразложном и мучном патњом. Али када ни њоме није успео да га раслаби, ђаво је онда слао беса (демона) малодушја, настојећи да га тако одвоји од Бога и доведе у стање избезумљености. Преподобни је касније упозоравао Мотовилова, своје духовно чедо, да се не нада победи над демонима сопственим силама, да о томе не сме чак ни да мисли. Демоне може да победи само Бог. Због тога је, вели преподобни, "потребно да се се пред Њим смиримо, да признамо своју беспомоћност и грешност и још више се прибијемо уз Њега, живећи у непрекидном покајању."
О тој унутрашњој борби, у којој је млади Прохор излазио као победник, писали су и сведочили многи свети оци. Према њиховим речима, Господ понекад, да би ојачао дух праведника, допушта да га нападну искушења, а нема поучнијег примера о томе од примера праведног Јова.Тако је Господ и Прохора подвргао тешком искушењу и допустио да га нападне опасна водена болест. Три године се на ногама борио с болешћу, а онда је пао у постељу. Тело му је било толико отекло да се тешко и померао. Али није се жалио и није очајавао.Молио се непрекидно, као и обично, са сузама у очима. Тада му се чинило, како је касније говорио, да му је Господ ту болест послао према његовим делима, да би му ослабила страсти. Трпљењем и благодарношћу подносио је болест. Уз њега је непрекидно био игуман манастира, а отац Јосиф, његов духовни руководитељ, служио му је као какав послушник. Плашећи се за Прохоров живот, саровски старци су хтели да позову лекара, али Прохор је сву наду полагао у Господа и у Пресвету Богородицу. Говорио им је: "Ја сам себе поверио истинитом Лекару душе и тела, Господу нашем Исусу Христу, и Пречистој Мајци Његовој. Ако ваша љубав тако расуди, пружите мени убогоме, Господа ради, небеско лекарство." Затим је затражио да га причесте. Старци су тада одустали од намере да зову лекара. Братија се сабрала у цркву да се помоли за болесника. Отац Јосиф одслужио је свеноћно бдење и Литургију. Прохора су исповедили и причестили.
После причешћа имао је чудесно виђење. Пресвета Богородица, која га је исцелила у раном детињству и на Ваведење довела у саровски манастир, услишила је његова мољења и дошла да га поново исцели. Појавила се, како је причао преподобни, у неизрецивој светлости са апостолима Петром и Јованом Богословом. Показујући апостолу Јовану на болесника, рекла је: "Овај је нашег рода". Десну руку положила је на његову главу, а у левој руци држала је жезло и њиме је дотакла Прохорова бедра. На том месту настало је удубљење и сва вода је истекла. После овог виђења Прохорово здравље се нагло поправило.
Кад је келија у којој је лежао срушена, на том месту почела је да се гради манастирска болница са црквом. Прохор је тада добио ново послушање – путовао је Русијом и скупљао прилоге за изградњу храма. Том приликом боравио је и у родном Курску. Посетио је мајчин гроб и видео се са братом Алексејем, од кога је такође добио прилог за храм. И тада је, као двадесетдвогодишњи подвижник, показао дар прозорљивости откривши обазриво брату време његове смрти. Кад се вратио у манастир, за болнички храм посвећен светом Зосими и Саватију, израдио је престо од кипарисовог дрвета. Овај храм највише је волео да посећује и до краја живота у њему се причешћивао, сећајући се свога исцељења и јављања Царице Небеске на томе месту.
Када се отац Пахомије уверио да је Прохор успешно прошао све испите послушања, да је дошло време да да монашки завет, тринаестог августа 1786. године постригао га је и дао му име Серафим. Новом постриженику то име је дато без његовог претходног знања. Савршено је одговарало његовом живљењу и подвизима, о чему Н. Левитски пише: "Колико је у том имену тачно изразила саровска братија свој поглед на ревносно служење Господу свога саподвижника! како је тачно оправдао нови монах своје име! Јер он је био пламен свом својом горућом вером у Бога, пламен љубављу према људима, пламен својим животом. Он је сав горео божанским огњем на земљи, а и по смрти као пламени Серафим стоји пред престолом Божијим, молећи се за сав грешни род људски". Због тога и црквени песник кличе: "Радуј се, јер си се светске сујете одрекао! Радуј се, јер си отаџбину небеску пламено узажелео! Радуј се, јер си Христа Господа свим срцем заволео! Радуј се, јер си благи јарам Христов на себе драговољно узео! Радуј се, савршеним послушањем испуњени! Радуј се, јер си целога себе Господу на жртву принео! Радуј се, јер све лепоте овога света ниси ни за шта сматрао! Радуј се, преподобни Серафиме, Саровски чудотворче!"

Виђење Господа Исуса Христа у лику Сина Човечијег
У октобру исте године посвећен је у чин јерођакона и свакодневно је служио. Без њега отац Пахомије није савршавао ни једну службу. Ноћ уочи служења преподобни Серафим проводио би у бдењу и молитви, а по завршетку сваке службе дуго се задржавао у храму, сређујући свештене ствари и ризницу.
Преподобни Серафим је, према речима његовог животописца, увек био ведрог духа. Говорио је да ведрина одгони умор, а од умора настаје мрзовоља, а од мрзовоље нема ништа горе. Када би се монаси уморили преподобни их је бодрио лепом речју и они би престајали да осећају умор. "Нешто ружно говорити или рђаво чинити у храму Божијем не приличи, док рећи реч умиљату, љубазну и веселу, да би свима пред лицем Господа дух био ведар, а не туробан — уопште није грешно", говорио је преподобни. Причао је и то да је у време богослужења често виђао анђеле како саслужују и поју са братијом. Они су имали изглед блиставих младића, обучених у беле, златоткане одежде, а њиховом појању ништа на земљи није било слично. "Од те радости нисам се ничега сећао, сећао сам се само тога како улазим у цркву и излазим из ње", причао је преподобни. А једанпут се удостојио да угледа лице Самог Господа Исуса Христа:
"Десило ми се да служим са оцем Пахомијем на Велики четвртак. ...После малог входа и паримије ускликнуо сам ја убоги са царских двери: Господе спаси благочестиве и услиши нас, и изишавши кроз њих пружио ка присутнима орар и ускликнуо: И у векове векова. Одједном ме је однекуд обасјао један зрак као од сунчеве светлости. Погледавши у то сијање, угледао сам Господа Бога нашег Исуса Христа у лику Сина Човечијег у слави, како сија неисказаном светлошћу, окружен небесним Силама као ројем пчела — анђелима и арханђелима, херувимима и серафимима. Од западних црквених врата, Господ је ишао ваздухом и зауставио се пред амвоном и, подигавши руке, благословио оне који су служили и оне који су се молили. Затим се, ушавши у Своју икону поред царских двери, преобразио, окружен зборовима анђела који су сијали неисказаном светлошћу по целој цркви. Ја, пак, земља и пепео, сусревши тада Господа Исуса Христа у ваздуху, био сам удостојен нарочитог Његовог благослова. Моје просветљено срце зарадовало се тада, чисто, сладошћу љубави према Господу". После тог виђења отац Серафим се није могао да помери са места, нити реч да изговори. Двојица јерођакона помогли су му да дође до олатара. Ту је, не померајући се, остао око два сата. Његово лице се, како се наводи у Житију, "мењало из трена у трен: час је бивало бело као снег, час се преливало руменилом." И још дуго није могао ништа да проговори. Тек после извесног времена о своме виђењу испричао је старцима Пахомију и Јосифу.
Кад је јерођакон Серафим напунио тридесет четири године, отац Пахомије га је, уз благослов епархијских власти, узвео у чин јеромонаха. У том чину отац Серафим је непрекидно свештенослужио, свакодневно се причешћујући. Годину дана касније, Саровска пустиња изгубила је свога игумана, оца Пахомија. Игуман је на самрти позвао оца Серафима, свога верног ученика, и рекао му: "Бринем се за сестре дивјејевске општине, ко ће их гледати?" По самртниковој жељи, отац Серафим примио је на себе старање о дивјејевским сестрама и обећао да ће се за њих бринути. Две недеље после сахране старца Пахомија, преподобни Серафим је од новог настојатеља, јеромонаха Исаије, добио благослов за пустињачки живот.
Преподобни Серафим кренуо је у тај нови подвиг уочи Ваведења. Шеснаест година раније, на исти дан, Царица Небеска га је увела у саровски манастир, а сада га је повела у други осамљенички подвиг, у дубину тајанствене Саровске пустиње. Пустињска келија или Даља пустиња, како је преподобни волео да назива своје ново пребивалиште, била је заправо мала дрвена изба која се састојала од собе, трема и наткривеног спољног степеништа. Њу је, како је записано у Житију, окруживала башта, у којој је баћушка садио кромпир, цвеклу и лук. А имао је у близини и пчелињак о коме се, с пуно пажње и љубави, старао.

Светитељеви необични суседи

Келија је, према опису животописца, "стајала усред тихе борове шуме, на обали реке Саровке, на високом брежуљку, на пет-шест врста удаљености од манастира." Преподобни је причао да је цело то место називао Светом Гором. Појединим местима у околини баћушка је дао називе светих места у Палестини, како би га све живо подсећало на догађаје из Спаситељевог живота на земљи. На сва та места волео је да одлази у време које одговара одређеним јеванђелским догађајима и да се тамо предаје богомислију (тиховању) и молитви. У свом замишљеном Назарету, у спомен на благу вест арханђела Гаврила Пресветој Богородици, певао би акатист. У својој витлејемској пећини, како је причао преподобни, духовним очима је сагледавао Предвечног Младенца. Поклањао му се са пастирима и заједно са небеским Силама певао: Слава на висини Богу... Христову Беседу на Гори волео је да чита на једном узвишењу поред реке. Спуштао се на реку, на свој поток Кедрон, и тамо се надахњивао опроштајним разговором Господа са ученицима. У трећи, шести и девети час, на месту које је назвао Голготом, мислено је гледао Господа Спаситеља распетог на крсту. А имао је преподобни и свој град Јерусалим и своју гору Тавор.
Пребивајући у својој келији, како је описано у Житију, "преподобни Серафим је свакодневно савршавао монашко правило по поретку строгих пустиножитеља. Око пола ноћи устајао би од сна, испуњавао правило светог Пахомија Великог, читао јутарње молитве, певао полуноћницу и јутрење и читао молитве првога часа. Око девет ујутру лаћао се молитава трећег, шестог и деветог часа и оних изобразитељних. Увече је читао вечерње и мало повечерје. Када се спусти ноћ, вршио је манастирско правило са молитвама пред спавање. Често би, пак, уместо вечерњег правила, преподобни правио по хиљаду поклона одједанпут. Осим тога, певао је псалме, испрва по уставу Пахомија Великог, а потом у поретку који је сам саставио и који је познат под именом Келејно правило оца Серафима".
Осим молитвом, преподобни се усрдно бавио и читањем Светога Писма а, нарочито, Јеванђеља, које је увек имао код себе. Читање Светога Писма сматрао је необично важним за духовно усавршавање и називао га је опскрбљивањем душе. "Веома је корисно", говорио је преподобни, "бавити се читањем Слова Божијег у осами, прочитати сву Библију разумно... и тако се научити да нам ум такорећи плива у Закону Господњем, под чијим руководством треба да уређујемо читав свој живот". Осим тога, преподобни је радио у башти и око пчелињака, и секао дрва у шуми.
Недељом и о празницима, одлазио би у манастир, слушао вечерње и свеноћно бденије и на јутарњој Литургији у болничкој цркви причешћивао се. А затим би се, узевши хлеба за следећу седмицу, враћао у своју пустињу. То своје следовање хлеба свети пустињак делио би са својим необичним суседима који би се сакупљали око његове келије. "Око поноћи", како прича јеромонах Јоасаф, келејник преподобног, "око његове келије сакупљали су се медведи, вукови, зечеви, лисице и уопште разно звериње - допузале би чак и змије, гуштери и други гмизавци. Подвижник би тада излазио из келије и почињао да их храни". Очевидац тога призора, саровски монах, пустиножитељ, отац Александар, зачуђено је једном питао светог Серафима како то да има довољно хлеба за толико мноштво животиња, на шта му је преподобни одговорио да код њега у котарици увек има онолико хлеба колико је потребно да би их нахранио.У Житију светитеља је записано да су га људи виђали како из своје руке храни огромног медведа. Пред саму смрт, преподобни је открио једној дивјејевској сестри да се током те три године хранио једном јестивом травом. "Себи сам", причао је преподобни, "правио јело од ње. Ти знаш ту траву. Чупао сам је, у лонац стављао, водице нисам много наливао - јело је испадало одлично. Зими бих је сушио и само се њоме хранио, а братија су се чудила чиме сам се уопште хранио. А ја сам шумску траву јео. И то братији нисам откривао".
А пре неколико година, обилазећи дивјејевске и саровске светиње, укључујући и чувени Серафимов извор, мати Нектарија је забележила: "Тог јутра, када смо отишли на извор, време је било лепо и ведро, сунце је јарко сијало а птице певале по честару. Успут смо се зауставили да уберемо шнитку, малу зелену тролисну биљку. Свети Серафим је само њу јео у време свог трогодишњег испосништва у шуми. Биљка је висока осам до шеснаест центиметара и по укусу подсећа на зелен. Лети биљка може да се убере и једе жива, а зими ју је Старац сушио и кувао од ње супу."
Преподобни није од себе одгонио монахе који су желели да с њим живе у пустињи. Примао их је с радошћу и благосиљао на подвиг. Али ни један од њих није могао да поднесе тежину тог подвига и сви су се враћали натраг у манастир. Иако је сам чинио велике подвиге, преподобни је подвижницима нерадо давао благослов да се удаље у пустињу, а поготово да се осаме. Саветовао их је да на подвиг одлазе заједно, по двојица или тројица, знајући из сопственог искуства каква се тешка кушања и искушења од непријатеља морају претрпети у пустињи. "Они који живе у манастиру", говорио је преподобни, "боре се са противним силама као са голубовима, а они који живе у пустињи као са лавовима и леопардима". Причао је да га је непријатељ нападао са таквом страховитом силином, "да је каткад иза зидова своје келије чуо час урлик звери, час неку галаму, рику и гласно церекање." Једном су од неке спољне силе, како је записано у Житију, "излетели рагастови врата и пред ноге подвижника који се молио пао је трупац дрвета тако велик и тежак да га је са муком могло изнети осам људи. Не једном ђаво би подизао подвижника у ваздух и, трескајући га свом снагом, бацао на земљу." Таква искушења ђавоља, говорио је отац Серафим, "слична су паучини: на паучину треба само дунути и нестаће је. Исто тако је и са непријатељем нашим ђаволом - треба се само оградити крсним знамењем и све смицалице његове ће потпуно ишчезнути". А на питање једног верника - да ли је видео зле духове и какви су, преподобни је одговорио: "Они су гнусни".

Страдање без кривице
На преподобног Серафима, како каже животописац, "непријатељ се особито окомио пошто је смирени подвижник одбио угледно место игумана у једном манастиру. Он је против преподобног подигао једно од највећих искушења - мислену борбу - и јаросно је распаљивао. У том тешком стању, када душу обузимају лењост и мрзовоља од ужасних хулних помисли, преподобни Серафим се непрекидно, и дању и ноћу, молио Господу Исусу Христу и Пречистој Његовој Мајци. И од те непрестане молитве и великог телесног труда мислена борба је утихнула." Али после тог следило је и много теже искушење. Дванаестог септембра 1804. године, једанаесте године пустињачког живота, док је преподобни у шуми секао дрва, с леђа су га напала тројица разбојника и, претећи му смрћу, тражили су новац. Иако је тада још био у снази, преподобни је спустио секиру на земљу и рекао им: "Чините што треба да чините". Разбојници га тада, како је описано у Житију, "оборе на земљу ударивши га ушицама секире тако силовито да је старцу линула крв из уста и ушију. Потом му свежу руке и ноге и испребијају га, како им се чинило, до смрти. Затим одјуре у келију, мислећи да ће у њој наћи богатство. Али у келији не нађоше ништа осим икона и мало кромпира и, престрављени, нагоше да беже."
После извесног времена преподобни Серафим је дошао к себи. С великим напором успео је да се одвеже и заблагодарио је Господу што се удостојио да без кривице поднесе страдања. Следећег дана успео је некако да дође до манастира. Када су га монаси видели у таквом стању, веома су се ожалостили. Првих осам дана преподобни се много мучио. Брижни отац Исаија позвао је лекаре из Арзамаса. И док су лекари већали, преподобни Серафим је заспао и у лаком сну имао дивно виђење. Као и приликом његове раније болести, како је испричао преподобни, јавила му се Царица Небеска у царској порфири, у пратњи апостола Петра и Јована Богослова. Прилазећи са десне стране болесниковој постељи рекла је лекарима: "Зашто се ви трудите?" Потом, погледавши на подвижника, изговорила је : "Овај је нашега рода!"
Када се отац Серафим пробудио одбио је лекарску помоћ, молећи да његов живот препусте на вољу Господу и Пресветој Богородици. Лекари су отишли а преподобни се, како је доцније причао, од чудесне посете Пресвете Богородице испунио неисказаном радошћу. Брзо се опорављао, али батине и болест оставили су трага: постао је сасвим погрбљен старац и почео да хода ослањајући се на штап или на секирицу. Сви су га убеђивали да остане у манастиру, али га нису могли наговорити. Измолио је благослов од оца Исаије и вратио се се у своју пређашњу пустињску келију. У међувремену, пронађена су она тројица разбојника који га умало нису усмртили. Сазнавши за то, преподобни се заузео за то да им кривица буде опроштена, у чему је и успео. На суду су прошли некажњено, али су се касније покајали и отишли код преподобног да га замоле за опроштај и молитве.
Вративши се у пустињу, како стоји у Житију, "преподобни је узишао на нов степен духовног подвижништва, појачавши свој молитвени подвиг до столпништва." На пола пута од манастира до Старчеве келије лежао је велики камен. Увече, после заласка сунца, подвижник би остављао своју келију и долазио на тај камен ради мољења. Стојећи на њему непомично, до зоре, са рукама подигнутим ка небу, он је понављао речи цариникове: "Боже, милостив буди мени грешном". Када би ноћ прошла и наступило јутро, враћао се у своју келију и у њој, да би уједначио дневне и ноћне подвиге, стајао на мањем камену. То је прекидао само ради ретког узимања хране. Такво старчево мољење наставило се током хиљаду дана и хиљаду ноћи, и све то време одвијала се за свет невидљива борба подвижникова са кнезом таме. Тајну о томе преподобни је открио неким монасима тек при крају живота. Један од њих, дивећи се таквом подвигу, рекао је да он превазилази људске моћи. На то је отац Серафим са смирењем одговорио: "Свети Симеон Столпник је четрдесет седам година стајао на стубу, а зар моји напори личе на његов подвиг?" Монах га је тада упитао: "Али, наравно, ти си притом осећао помоћ благодати која те је крепила?!" "Да", рекао је преподобни , "иначе људске снаге не би биле довољне. Изнутра сам се снажио и тешио тим небеским даром који одозго низлази од Оца Светлости..." "Када је умиљење у срцу ", наставио је преподобни после кратког ћутања, "тада Бог пребива са нама".
Др Тимофејевич је забележио да се у време његове посете Сарову, 1926 године, камен у шуми, на коме се молио преподобни Серафим, веома смањио, "јер би сви побожни људи понели са собом један мали део за успомену. Стога је игуман Саровског манастира благословио да се камен изреже у делове и однесе у саровски и дивјејевски манастир на чување. Копија камена је стављена на то исто место и тако је означено где је првобитно био оригинал."

Украшавање ћутањем
Крајем 1807. године умро је старац Исаија, што је оца Серафима дубоко ожалостило. Отац Исаија према преподобном је гајио толику љубав да је, не будући у стању да пређе сам пет врста до његове келије а не желећи да га одвлачи од његовог пустињског живота, понекад молио братију да га у таљигама превозе до подвижникове келије да би са њим поразговарао. Тако је завршио свој земаљски живот последњи духовни руководитељ преподобног, његов кум на монашењу и духовни пријатељ. Отац Серафим сматрао га је великим подвижником и, као и пређашње своје наставнике, Пахомија и Јосифа, "огњеним стубом који сеже од земље до небеса". Отац Серафим се усрдно молио за упокојење душа својих Стараца и често им је одлазио на гробове да се поклони њиховом свештеном праху, говорећи у своје име: "Опростите Оци свети, и помолите се за мене". А и другима је саветовао да се за њих моле.
После смрти старца Исаије, како је забележено у летопису, преподобни Серафим је узео на себе нови подвиг - ћуталништво, и у њему је, као и у столпништву, провео пуне три године. "Више од свега себе треба украшавати ћутањем", говорио је преподобни. Узевши на себе тај подвиг, више није излазио пред посетиоце. Када би случајно некога срео у шуми, падао би ничице и није устајао све док га намерник не би прошао. Због болести ногу више није могао да посећује ни манастир. Храну би му недељом доносио један монах, кога је дочекивао са рукама прекрштеним на грудима и погнуте главе, не погледавши га и не изустивши ни речи. Подвиг ћутања састојао се не само у уздржању језика него и у безмолвију (тишини и тиховању) ума, у одрицању од свих помисли овога света и потпуном усредсређивању ума у Богу, погружења у Њега и посвећивања Богу уопште свих својих мисли и осећања.
"Савршено безмолвије", говорио је отац Серафим, "јесте крст на који човек треба да разапиње себе са свим својим страстима и похотама. Онај ко приступи безмолвију треба непрестано да се сећа зашто му је приступио, да му се срце не би чему другом приклонило". Када су се неки монаси жалили што се старац клони да разговара са њима, чиме их лишава свога руководства, преподобни би понекад одговорио речима светих отаца, као на пример речима светог Григорија Богослова: "Прекрасно је богословствовати ради Бога, али боље од свега је ако човек себе очишћује Бога ради". Преподобни је говорио да ћутање приближава човека Богу и чини га такорећи земаљским анђелом. "Ти само седи у келији својој са пажњом и у ћутању," вели преподобни, "и свим средствима се труди да се приближиш Богу, а Господ је спреман да те од човека анђелом учини. Јер, ништа тако не потпомаже стицању унутарњег мира као ћутање."
Али ни ћуталништво није било старчев последњи подвиг. Постигавши кроз њега степен савршенства и не напуштајући га, преподобни је прешао на још више подвижништво, звано затворништво, не излазећи уопште из своје келије. Неке међу братијом саблажњавало је то што се преподобни не причешћује, или, како су говорили, ако се причешћује зашто се не зна ко га причешћује. Нови настојатељ манастира, отац Нифонт, сазвао је сабор старијих јеромонаха и они су, имајући у виду његову болест ногу и немогућност да у манастир долази недељом и празником ради причешћивања, предложили да отац Серафим пређе да живи у некој од манастирских келија. Монах који је преподобном носио храну пренео му је одлуку саровског сабора. Старац га је саслушао, али није проговорио ни речи. А кад му је следеће недеље тај предлог био поновљен, преподобни је благословио брата и заједно са њим пошао у манастир. Летописац је забележио да је то "било 8. маја 1810. године, након Старчевог петнаестогодишњег пребивања у Даљој пустињи, у педесет и првој години његова живота."
Тако је саровски манастир поново угледао свога молитвеника, пустињака и ћуталника и великог подвижника, преподобног Серафима. Крочивши кроз манастирска врата и не улазећи у своју келију, преподобни је пошао прво у болницу, а отуда на свеноћно бденије у храм Успења Мајке Божије. Другога дана причестио се у својој омиљеној болничкој цркви, изграђеној на месту где му се некада јавила Пресвета Богородица, а затим се упутио настојатељу, оцу Нифонту, да прими од њега благослов за нови подвиг. После тога отишао је у своју пређашњу келију и у њој се затворио. Тако је почео његов затворнички живот. Келија Старчева, како је описана у Житију, била је уска и тесна. Два њена прозорчића гледала су на јаругу. Као постеља служила му је врећа са песком и камењем, а одсечак пања служио му је уместо столице. Гомилица дрва лежала је испред пећи у коју се никад није ложило. Преподобни за себе није користио ватру, само је пред иконом Мајке Божије званом Умиљење, коју је називао и радошћу над свим радостима, непрекидно горело кандило. У уском трему који се налазио уз келију стајао је мртвачки ковчег од храстовине, који је сам преподобни за себе направио, да га подсећа на смрт. Као одећа преподобном обично је служила широка бела хаљина од платна и црна скуфијица. На грудима му је висило распеће од бакра, благослов мајчин, а на леђима, под огртачем носио је, ради умртвљења страсти, узицама причвршћен прилично тежак гвоздени крст. Вериге и власеницу (кошуљу од кострети) никада није носио, а онима који су га питали за корист од ношења верига, говорио је: "Ако нас неко ожалости речју или делом и ми поднесемо увреду јеванђелски - ето нам наших верига, ето власенице!"

Светитељ у небеским становима
Према речима његовог животописца, "преподобни је свој многотрудни подвиг обављао у дубокој тајности и у тишини. Никога није примао и никуда није одлазио. Када би му доносили храну, отац Серафим би, покривен платном да га нико не би могао видети, отварао врата и на коленима је примао, не изговарајући ни једну једину реч." Веома се мало зна о томе како су протицали ови добровољни затворски дани преподобног. Он је о томе причао тек при крају живота. Највише је, изгледа, открио послушнику Ивану Тихоновичу, каснијем игуману Јоасафу. Захваљујући његовом сведочењу, данас, ипак, нешто знамо о тим данима и подвигу преподобног, и о чудесним виђењима којих је у то време био удостојен. Као и у својој пустињској келији, отац Серафим обављао је све свакодневне службе, осим свете Литургије, и испуњавао своје келејно правило. У преостало време предавао се подвигу умне молитве, молећи се наизменично час Исусовом час Богородичном молитвом. Исусову молитву преподобни је сматрао "светиљком путева наших и звездом водиљом која води у небо". Достигавши велики успех у тој молитви, преподобни је стално саветовао монасима да пажљиво воде живот, да се баве Исусовом молитвом. Једном га је посетио младић који је завршио богословију, и поверио старцу своју намеру да ступи у монаштво. Старац му је дао поуку за спасење душе, између осталог и завет да се обучи Исусовој молитви. Поучавајући га тој молитви, рекао му је: "Само спољашња молитва је недовољна. Бог обраћа пажњу на оно што се дешава у нашем уму, и зато они монаси који не сједињују спољашњу молитву са унутрашњом, и нису монаси, него погашено угљевље!" Такав став преподобног према Исусовој молитви, по свему судећи, утицао је на то да сваког новопримљеног монаха у Сарову одмах уче тој молитви.
Преподобни Серафим је са великом ревношћу читао Свето Писмо. Чинио је то " ради тога да духу своме даде слободу - да се вазноси у небеска боравишта и храни преслатким разговором са Господом". Током једне седмице прочитао би читав Нови Завет: понедељком је читао Јеванђеље Матејево, уторком - Марково, средом - Лукино, четвртком – Јованово, а на остале дане расподељивао је Дела апостолска и посланице. Осим тога, свакога дана читао би и прописана зачала из Јеванђеља за светитеља који се тог дана слави. У време читања Светога Писма често би умом утонуо у дуготрајно богозрење (сагледање Господа) и од Бога бивао удостојен најчудеснијих виђења. Тако се, као апостол Павле, удостојио да буде узнесен у небеска боравишта.
"Једном", причао је преподобни послушнику Ивану Тихоновичу, "наслађивао сам се речју Господа мога Исуса Христа којом вели - многи су станови у дому Оца Мога. Ја убоги, зауставио сам се код тих речи Спаситељевих и зажелео да видим те небеске станове и молио се Богу да ми их покаже. Пет дана и пет ноћи провео сам у бдењу и молитви, просећи од Господа благодат тога виђења и Господ ме, убогога, није лишио Своје милости. Испунио је моју жељу и молбу и ја сам био узнесан до тих станова - само не знам да ли у телу или без тела, то ми је непојмиво, Бог зна - и видео неисказиву красоту рајских насеља и оних који тамо живе". Чудесни тајновидац описивао је блаженство Светих - Претече Господњег Јована, светих Апостола, васељенских учитеља - Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоустог, преподобних Антонија Великог, Павла Тиваидског, Саве Освећеног, Онуфрија Великог, Марка Траческог и других, лепоту и славу свете Февроније и многих других мученица које сијају у неизрецивом сјају и радости.
"Ах, радости моја", говорио је, "тамо је такво блаженство да се то описати не може! Када би ти знао каква сладост животвори душу праведнога на небесима, одлучио би да у овом пролазном животу са благодарношћу подносиш жалости, прогоне и сваку клевету. Чак и када би наша келија била пуна црва и када би нам ти црви изједали тело целога живота, требало би свом вољом својом на то пристати, само да се не лишимо оне небеске радости коју је Бог припремио онима који га љубе... Какву сам радост и сладост небеску ја тамо окусио, немогуће је казати!" А док је послушник слушао и гледао преподобног приметио је чудесне промене на његовом лицу. Доцније је испричао: "Отац Серафим је заћутао, нагнуо се напред, главу са затвореним очима беше погнуо, а пруженим дланом десне руке превлачио је преко срца. Лице се његово постепено мењало и почело да чудесно сија и најзад се толико просветлило да га је немогуће било гледати: око уста и у целом његовом изразу било је толико радости и усхићења небеског да га је човек стварно у тим тренуцима могао назвати земаљским анђелом и небеским човеком. Све време свог тајанственог ћутања он као да је нешто сагледавао са умиљењем и слушао са удивљењем".
После пет година строгог затворништва, преподобни Серафим је, после једног само њему знаног откривења, ублажио затворништво и отворио своја врата за људе који су желели да га виде. Не обраћајући пажњу на оне који би долазили, Старац је наставио са својим духовним вежбама. На питања није одговарао, јер рок који му је Господ назначио за тиховање још није био истекао. И тако се његово ћуталништво продужило још пуних пет година, током којих је преподобни само примером свога тиховатељског живота поучавао оне који би му долазили. После тих пет година подвизавања, како је записао летописац, јавила му се Царица Небеска у пратњи Онуфрија Великог и Петра Атонског и дозволила му да прекине са ћутањем ради поучења и утешења богомољаца који му буду долазили. Тада се завршио његов ћуталнички подвиг, али своју затворничку келију Старац још ни за тренутак није напуштао.

Христос васкрсе, радости моја
Од јутарње Литургије и читав дан до вечери, како је записао надахнути летописац, "слегали су се к њему они који беху гладни хране духовне, а Старчево срце није међу њима правило никакве разлике. Старац их је све примао са подједнаком љубављу, све дочекивао поклоном до земље и целивом, све поздрављао речима Христос васкрсе и свакога је називао радости моја. Људи су к Старцу долазили из свих крајева Русије и његова келија беше премала да прими све који су желели да од њега приме благослов." Тада је преподобни почео да моли Господа - да му допусти да оконча затворништво, да би сам излазио међу људе и служио им. И његова молитва је била услишена.
После петнаестогодишњег пребивања у затворништву, 25. новембра 1825. године, поново му се јавила Пресвета Богомајка у пратњи светог Климента Римског и Петра Александријског (био је њихов дан црквене године) и заповедила своме изабранику да остави затвор и за почетак оде у пустињу. Тог истог дана, после јутарњег правила, Старац је отишао код настојатеља манастира и, кад је од њега добио благослов, после дуготрајног затвореништва кренуо је своју Даљу пустињу, како му је наредила Богомајка. Али, пре него је стигао у Даљну пустињу, дошавши на две врсте од манастира, код Богословљевог извора, где је на стубу стајала икона апостола и јеванђелисте Јована, на једној узвишици спазио је Владичицу како иде ка њему с двојицом апостола - Петром и Јованом Богословом! Пречиста је, како је причао преподобни, ударила жезлом о земљу, из које је шикнуо извор бистре воде. Рекла је преподобном да ће ово бити исцелитељски извор и да ће исцељивати сви они који му приступе са вером.
Преподобни Серафим је остао на томе месту и почео да ради на уређењу чудесног студенца. Одлазио је на реку Саровку, тамо сакупљао камење, доносио га на извор који су почели да називају Серафимовим, и облагао га са свих страна. Видећи труд преподобнога, братија му је на том истом узвишењу, у близини врела, саградила малу келију без прозора, у којој би могао да нађе заклон од кише и студени, а цело то место добило је име Ближа пустиња. У тој ближој пустињи, уз непрекидну умну молитву, преподобни би сређивао башту, или радио нешто око извора, или би секао дрва. По завршетку посла, примао је оне коју би му долазили за савет и помоћ. Понекад су га виђали и у Даљној пустињи, камо је одлазио да се моли у дубљој осами.
Серафимов извор налази се дубоко у Саровској шуми. Као што је Пресвета Богородица рекла - да ће извор бити исцељитељски – тако је и било. Безбројни поклоници долазили су на извор. Учинила је то и царица Александра, жена Николаја II, која је дошла да се помоли Господу да јој да наследника круне. У току следеће године рођен је царевић Алексеј. Када је манастир био затворен, совјетске власти су намерно запрљале извор прекривајући га блатом, а, како пише мати Нектарија, нису се смирили све док га 50-их година нису и забетонирали. Али десетак година после затварања манастира, преподобни Серафим почео је ноћу да се појављује у војној области, између Сарова и Дивјејева. Многи војници су причали да су видели како им прилази старац у белој мантији са штапом. Вичући му да стане, гађали су га из пушке, али га никада нису могли да погоде. То је била толико честа појава, да су новим регрутима једноставно говорили да не обраћају пажњу. Једне ноћи 60-их година, светитељ се појавио испред војника који су ишли у извидницу, и он је, као и Пресвета Богородица 100 година раније, лупнуо својим штапом о велики камен. У том тренутку избио је снажан извор воде, као замена за први извор који је одавно био пресушио. После тога ходочасници су поново пристизали на извор. Чак је и војницима дозвољено да га користе, али само до средине 70-их година, када је нови командант области то забранио.
Војне власти се нису зауставиле на томе. Довезли су булдожер у намери да униште језерце и блокирају извор, али, на путу до извора, булдожер се покварио. Један од радника се морао вратити у село по резервни део. Други радник, који је остао поред машине, причао је да је видео некаквог старца у белој мантији како излази из шуме и зове га по имену: "Василије, зашто желиш да затвориш мој извор?" Василије је изненађен одговорио: " Имам такво наређење од власти". А светитељ је рекао: "Нећеш то моћи да спроведеш." Резервни део није био пронађен у селу. Три дана касније, када је булдожер коначно био оправљен, а радници спремни да се врате на посао, из Москве је стигло наређење да се прекину радови. Велики део шуме, укључујући и место где је био извор, проглашен је националним благом и више није био под војном контролом. Василије, који није био верник, отишао је кући и испричао мајци шта је видео. Она га је одмах одвела до матушке Маргарите, последње преживеле монахиње из Дивјејева, још из времена пре револуције, која је тада живела на селу, обучена као мирјанка. Пошто му је мати Маргарита показала иконицу светог Серафима, Василије је рекао: "Да, то је он!"
Чудесни извор светог Серафима привлачи све више поклоника сваке године. Верује се да вода има ону исту исцелитељску моћ као и вода из првог извора и да је нарочито погодна за лечење депресије. Поред њега су 1998. године изграђене мала дрвена капела и велика купаоница те сада ходочасници зарањају у воду. Често се дешавају чудотворна исцељења.
Отац Серафим, према речима његовог животописца, ходао је уз помоћ штапа, носећи у рукама секиру, а на плећима торбу напуњену песком и камењем, поврх којих је увек лежало Свето Јеванђеље. Када би га питали зашто носи толики терет, преподобни је одговарао речима светог Јефрема Сирина: "Мучим онога који мене мучи". Преко широке беле горње хаљине препасане белим пешкиром, старац је у време кише или припеке, уместо мантије навлачио уштављену кожу, а на питање зашто се тако убого одева, одговорио је: "Царевић Јоасаф је мантију, коју му је дао пустињак Варлаам, сматрао вреднијом и скупоценијом од царске порфире". И опет су на преподобног почели да дижу хајку неки од манастирске братије, који су са потајном завишћу гледали на његов подвиг. Изгледало им је саблажњујуће што преподобни, који је напустио затворништво и излази из келије, не одлази у цркву. Као последица њихових потказивања, из Тамбова је једнога дана, како је записано у Житију, "дошла наредба од епархијалног архијереја - да се оцу Серафиму Свети Дарови више не доносе у његову келију, него да он сам долази у цркву да се причести." Наредбу преосвећенога свети Старац је примио са смирењем и рекао: "Макар морао и на коленима да пузим да бих испунио послушање, не бих ипак пропустио да се причестим животворним Тајнама Тела и Крви Христове".
Од тада је преподобни Серафим недељом и празницима долазио у болничку цркву ради причешћивања. То је допринело да се све већи и већи број људи обраћа преподобном. Мала болничка црква није могла да прими све богомољце који су се у њој стицали онда када би се причешћивао отац Серафим, и народ је већином стајао изван храма, очекујући његов излазак. На путу од храма до своје келије преподобни ни са киме није разговарао. После неког времена би благосиљао народ и почео да прима посетиоце. Како се повећавао њихов број тако се повећавао и број свећа које су гореле пред иконама у манастирској келији преподобнога, тако да је у њој, без обзира на то што се пећ никада није ложила, и по хладном времену било вруће.
"Они ми доносе јелеј (уље) и свеће", говорио је преподобни, "и моле ме да се за њих помолим. Када читам своје правило помињем их на почетку једанпут. Будући да због мноштва имена не могу да их поновим на сваком оном месту тога правила где би требало - у том случају би и мени понестало времена да вршим правило - ја све те свеће за њих приносим као жртву Богу или за сваког по једну или за неколико људи једну велику свећу, или, за неке, топлину неугасивог кандила, а тамо где би у моме правилу требало да их поменем говорим: Господе, помени све оне, слуге Твоје за чије сам душе ја убоги зажегао Теби свеће и кандила!"
Као посебан подвиг свога живота преподобни је изабрао молитву за људе. То је био нови степен подвижничког напрезања — служење ближњима. А док се молио за ближње, према речима његовог животописца, "отац Серафим би добијао од Господа и неке видљиве знаке: ако би свећа, коју је упалио за одређеног човека, падала - то је био знак да је тај човек пао у грех и тада би утолико пламенија постајала подвижникова молитва." Једна дивјејевска сестра, која се удостојила да се неком приликом моли заједно са Старцем у његовој келији, причала је: "...И док се Старац тако молио, одједном у келији настане страшан мрак! Ја од страха падох лицем к земљи, а баћушка ме, видевши то, замоли да устанем и рече: Знаш ли, радости моја, откуда по тако светлом дану да настане овако ужасна тама! Отуда што сам се молио за једну грешну, умрлу душу и истргао је из руке самог сатане: сатана се зато тако злобно и окомио на мене и сам овамо улетео. Отуда овде мрак..."

Молитва пред Иконом Пресвете Богородице

"Као гвожђе ковачу, тако сам и ја себе и своју вољу предао Господу Богу: како је Њему угодно, тако и делам, своје воље немам, него што је Богу угодно, то и износим", рекао је преподобни Серафим одговарајући на питање које му је упутио игуман Антоније о томе како то Старац, чак и не саслушавши човека који му дође са својом духовном потребом, може да одговори правим саветом. "Он је дошао к мени ", рекао је преподобни, "као и други, као што си и ти дошао, дошао ми је као к слуги Божијем. Ја, грешни Серафим, и мислим да сам грешни слуга Божији. Оно што ми Господ заповеда као слуги Своме, то и преносим ономе који потребује користан савет духовни. Прву мисао која ми се јави у души, сматрам путоказом Божијим и говорим не знајући шта је у души мога саговорника, него само верујући да ми то што говорим открива воља Божија ради његове користи". Моћ Старчеве молитве, према речима његовог животописца, "била је таква да се кандило у његовој келији само од себе палило а не једном видели су га и како на молитви лебди у ваздуху."
"Идемо ми тако ливадом", причала је једна дивјејевска сестра, "трава зелена, и онако висока... осврнемо се и видимо, а оно баћушка иде један аршин изнад земље, чак ни не додирујући траву. Ми се препаднемо, заплачемо и паднемо му пред ноге а он ће: 'Радости моја, никоме о овоме не реците, док сам ја жив, а после мога одласка од вас, но, па добро, и испричајте!"
У својој пустињи преподобни је примао посетиоце, седећи на земљаном насипу пред колибом. Неке би уводио у своју келију и тамо се са њима молио пред иконом Мајке Божије. Молио се и у шуми пред иконом Пресвете Богородице, коју је поставио на један стари бор. Заједно са њим молили би се и богомољци. "Људи му нису сметали", пише Надежда Аксакова, "као што његовом непрестаном разговору са Богом није сметало ни сечење дрва, ни кошење сена, ни припека ни студен, ни ноћ ни дан".
"Треба настојати да имамо дух радосни и одгонити од себе мрзовољу, да бисмо сачували душевни мир", говорио је преподобни Серафим. Стицање мира душевног сматрао је најважнијом ствари у животу хришћаниновом. "Радости моја!", говорио је једном саговорнику, "молим те, стекни дух мира и тада ће се хиљаде око тебе спасти". А о том миру и расположењу срца у Житију је забележена и прича о двојици монаха. Један саровски брат, кога је спопало униније (мрзовоља, лењост), налазећи се на ивици очајања, замолио је другога да са њим бар за неколико тренутака подели његову жалост. Изиђу та два брата из манастира после вечерње и пођу у шетњу дуж ограде, тешећи се међусобним разговором. Приближе се они тако дворишту за коње, крај кога је пролазио путељак који је водио ка Серафимовом извору. Брат кога је морила жалост, хтео је да оду у страну, да се у тако болесном духовном стању не сретну са оцем Серафимом. Али, пре него што су успели да се са стазе удаље, одједанпут угледају у близини Старца како им иде у сусрет. Његов изглед био је сасвим чудноват. Део његове широке и дугачке горње хаљине био је задигнут, као код радника, око појаса, а скутови су били пуштени. На Старцу је била велика зелена марама чији се један крај вукао по земљи, док му је други био обавијен око врата. Оба брата падоше Старцу пред ноге. Он их, пак, као чедољубиви отац благослови са необичном нежношћу, а затим отпева стих девете песме Канона који се пева у свакој душевној жалости и невољи: "Радошћу испуни срце моје, Дево, која си примила испуњење своје радости, греховну печал развејавајући!" Потом ударивши ногом о земљу, Старац рече: "Не треба да очајавамо! зато што је Христос све победио!"
Душевно стање Старчево као да се одједном прелило у душе двојице монаха и они су се, разгаљени његовом радошћу, вратили у манастир са спокојном и радосном расположењем срца. У Житију је забележено да се нешто слично догодило "кад је једна сестра из Дивјејева пала у униније и хтела да напусти манастир. Старац, пак, провидећи то у духу своме, пошаље по њу да је к њему позову. Када се, најзад, сестра к Старцу упути и приближи његовој даљњој пустињи, она спази оца Серафима, где седи на некој клади а близу њега стоји - огроман медвед!"
"Јао, ево смрти моје!", вриснула је преплашена сестра.
"Не, матушка", рекао је Старац, "то није смрт него радост!" Онда је, како је причала сестра, "махнуо медведу а овај је, као да је разумно биће, отишао у шуму. Касније се вратио и поново легао крај Старчевих ногу. Док је хранио медведа хлебом, Старац је био некако преображен у лицу, сав светао као анђео и радостан".
"Сећаш ли се, матушка", рекао јој је Старац, "преподобном Герасиму на Јордану је служио лав, а убогом Серафиму служи медвед. Ето, и звери нас слушају, а ти, матушка, очајаваш. Зашто очајаваш? А ето, да сам узео маказе, медведа бих у миру и остригао!"

Монах без молитве, као риба без воде
Благосиљајући онога ко би му дошао, Старац је на њега полагао руку и изговарао тропар Успења Мајке Божије: У Рождеству девство сачувала јеси... Будући да је и сам био девственик, преподобни је и другима саветовао да чувају своју девственост. "Ради будућег блаженства", говорио је, "чувајте девственост. Дух прима оне који чувају девственост". Код преподобног је долазио велики број монаха не само саровских него и из других манастира. Поучавајући их, истицао је да је за духовни живот веома важно држање Исусове молитве. У тој молитви, према речима преподобног, "треба да буде сва наша пажња и све наше учење. Било да ходаш или седиш, радиш или у цркви пре богослужења стојиш, и док излазиш и док улазиш, ту молитву непрестано држи на уснама и у срцу твоме. Призивајући на тај начин име Божије, наћи ћеш покоја и у тебе ће се уселити Дух Свети", поучавао је. Говорио је да монах баз молитве умире као риба без воде. "Бог пажљиво слуша наш ум", говорио је преподобни, "зато они монаси који спољашњу молитву не сједињују са унутарњом нису монаси, но нагореле главње". Једном монаху дао је савет: "Свакога дана помети своју избу да ваздух у њој буде добар. Пристављај јутром и вечером самовар, домећи угљен, јер врела вода очишћује и душу и тело. Учи се умној молитви срдачној".
"Душевни мир", говорио је преподобни, "не може се стећи докле год се не утишају страсти. Али страсти се неће утишати докле год нас окружују ствари које их подстичу. Потребно је да се човек много подвизава у духовном размишљању и молитви да би доспео у савршено бестрашће и достигао у савршено безмолвије (тиховање) душе. Како је, међутим, могуће да се човек у потпуности и спокојно погружи у созерцавање (сагледавање) Бога и да се у закону Његовом поучава, свом душом се Њему узносећи у огњеној молитви, ако остаје усред неутишиве хуке страсти које нас нападају у свету? Јер свет у злу лежи".
За савет и поуку преподобном Серафиму долазили су и настојатељи манастира и монаси. "Сеј ", говорио им је, "сеј свугде дану ти пшеницу. Сеј на доброј земљи, сеј и на песку, сеј на камену, сеј поред пута, сеј и у трњу, негде ће проклијати и узрасти и плод донети, макар и не брзо". Према његовим речима, "тешко је управљати људским душама. Друге учити лако је као и каменчиће са наше цркве на земљу бацити, али чинити оно чему друге учиш, исто је као и сам камење носити на врх цркве". Без обзира на то преподобни Серафим је сматрао да пастир не може да се уклони од подвига који му је Бог наложио. Према његовим речима, сваког настојатеља требало би да карактерише љубав према подређенима. Није добро, говорио је преподобни, ако настојатељ по незнању, или по глупости својој, мучи своју братију. Према његовим речима, зло се умножава на више начина, а навео је три дела која га умножавају: "Кад су млађи непослушни, кад старци завиде успесима млађих и када се побожни поколебају у добру и бивају наклоњени рђавим делима."
"Мајка буди братији, а не отац!", говорио је игуману високогорске пустиње, оцу Антонију. И сам преподобни, како је записао његов животописац, водио је бригу о својим духовним чедима као брижна мајка. Његову посебну бригу уживао је Дивјејевски манастир, за који га је пред смрт молила његова оснивачица и прва игуманија Александра (у свету Агатија Семјоновна Мелгунова), када је отац Серафим, тада још јерођакон, пратио у тај манастир свога старца Пахомија. Од њене смрти било је прошло више од тридесет година, а умрли су и старци Пахомије и Исаија, који су руководили духовним животом те заједнице. "Једини сам ја остао од Стараца које је матушка Агатија Семјоновна молила за њен манастир", говорио је преподобни Серафим.
Због услова свога пустињачког живота преподобни Серафим није могао да под своје старање раније преузме овај женски манастир, мада је често показивао бригу за њега. Пре него што је изашао из свога затвора, како је записано у Житију, Мајка Божија га је подсетила на обавезу коју је на себе узео: "Зашто хоћеш да оставиш заповест слушкиње моје Агатије?", рекла је старцу Царица Небеска, јавивши му се код извора. Том приликом она му је наредила да манастир подели на два одељења. Сама му је показала место где ће основати друго одељење, у коме ће бити само девојке, односно деве које чувају своје девство ради љубави Христове, уживају част са анђелима и невесте су Христове. "Пошто сам ја сам девственик", говорио је преподобни, "то је Царица Небеска благословила да у моме манастиру буду само девојке."
За прехрањивање тих осам девојака, које је превео из манастира мајке Александре, а чија имена му је открила Сама Царица Небеска, преподобни Серафим је саградио млин, а око њега подигао келије. По савету Мајке Божије, која је обећала да ће бити за свагда игуманија овог новог манастира и назвала га Својим добром на земљи, преподобни Серафим дао је сестрама нови устав, молитвено правило и одређене заповести. Сестре су стално, дању и ноћу, наизменично читале псалтир. Различите црквене дужности црквењака, ризничара итд, обављале су саме сестре, али само девственице. Пред иконом Спаситеља у цркви непрекидно је горела свећа, а пред иконом Пресвете Богородице - кандило. У келији није могла да живи само једна сестра, него искључиво по две. И у време богослужења ни једна сестра није смела да остане сама, нити је сама смела било куда да излази. Послушање служења Цркви, које је преподобни Серафим стављао у темељ сваког монашког подвига, било је најважније послушање и за сестре новоосноване Млинске заједнице. "Нема вишег послушања од послушања Цркви. Ако само крпицом под обришеш у дому Господњем, то ће ти се код Бога узети као веће од сваког другог дела! И све што у цркви чините, и када улазите и излазите, све треба да чините са страхом и трепетом и молитвом која никада не престаје", говорио је преподобни.
Подвиг стараштва (старчества), којег се преподобни Серафим прихватио пред крај живота, према речима Старчевог животописца, изазвао је међу саровском братијом неодобравање и праву осуду. Монаси су налазили да је Старчев живот "чудноват и саблажњавајући" и прекоравали су га што прима све без разлике и води честе разговоре са сестрама из Дивјејева. "Тобом се саблажњавају", рекао му је игуман Нифонт, сусревши преподобног на путу из пустиње у
манастирску келију. Павши му пред ноге, преподобни је одговорио: "Ти пастиру, не дозволи никоме да без потребе говори и узнемирава и себе и путнике који иду ка вечности! Јер је твоја реч моћна и палица је твоја као бич страшна за све". "Претпоставимо да ја затворим врата своје келије", говорио је отац Серафим, "какво оправдање могу у том случају да принесем Богу на Страшном Његовом суду?... Како да оставим оне за које је мене, убогог Серафима, молила матушка Агатија Семјоновна!"

Исцељење Михаила Мантурова
Први чудотворно исцељени звао се Михаил Мантуров, млади земљопоседник у месту Нунћ, у покрајини Нижњи – Новгород. Био је млад и ведар, и живот је био пред њим све док га није задесила једна чудна болест: губио је снагу у ногама, а са стопала су му се раздвајали комади костију. Разочаран због неделотворних медицинских захвата, допутовао је у Саров и сузних очију преклињао старца да му помогне."Верујеш ли у Бога?", упитао га је трипут свети човек. Примивши потврдан одговор, преподобни се повукао у келију а затим изашао из ње носећи уље из кандила које је светлуцало пред иконом Мајке Божије. Тим уљем протрљао је стопала и ноге болесника, понављајући: "По милости Божјој, оздрављам те". Потом га је увукао у платнене панталоне, донео му из ћелије комаде сухог хлеба, напунио му њима џепове и рекао му да се пешке врати у конаћиште.
Мантуров није био нарочито уверен: већ дуго времена није владао ногама; али чим је стопалима дотакао тло, осетио је да има снаге да стоји на ногама. Сав радостан, захваљивао је старцу. Али преподбни га је строго укорио, рекавши му да не треба да захваљује њему већ Богу. Млади човек се, сав сретан, вратио кући, својој лепој жени Немици коју је оженио за време војне службе у балтичким земљама. Али, после неког времена, почео је да размишља како да се захвали Богу? Вратио се у Саров и то питање је поставио старцу Серафиму. Старац га је погледао с неизмерном љубављу и рекао му: "Овако, радости, дај Богу све што поседујеш, а теби ће остати лек који ти је толико потребан."
Иако је размиљао о томе да је цена излечења била превисока, Михаил Мантуров је прихватио старчев предлог. "Не бој се. Господ те никада неће напустити, ни на овом ни на оном свету. Моли се и дођи ми опет", рекао му је тада преподобни.
Ана из Петрограда, како је записано у Житију, месец дана пре свадбе, сањала је како јој долази отац са неким старцем монахом и показујући на њу говори: "Ево је"! Старац ју је погледао и рекао: "Узалуд се удаје, њен муж ће кроз три месеца умрети". Девојка се пробудила у сузама. Лежала је два дана и плакала, а затим је све заборавила. А после свадбе, кроз месец дана, њен муж је осетио слабост. Ништа га није болело, али је почео да копни. Она је схватала да он треба да се припреми за смрт, да треба да се причести, али, не желећи да га уплаши, ништа му није говорила. А кад је умро, жалост ју је сломила и њено срце се умртвило. Осећала се кривом што се њен муж није причестио пре смрти и мислила је да за њу нема покајања. Предлагали су јој да оде код лекара, а она је упутила на дуг пут - у Саров, Оцу Серафиму.
Кад је стигла до оца Серафима, видела је мноштво свећа и кандила пред иконом Мајке Божије. Један за другим прилазили су му људи. Неко је падао на колена, неко је просто прилазио. Преподобни је са некима разговарао, са некима не, само их је благосиљао, а неке је љубио и говорио: "Иди у миру, радости моја". Један поклоник улази, клања се до земље и не устаје. Отац Серафим га подиже, али, он остаје на коленима, блед. Отац Серафим се нагиње над њим и разговара с њим шапатом. А затим се подиже, узима флашу са светом водом и говори: "Моли се, моли се, радости моја, за њу се моли и пости, ово јој однеси и опростиће ти Господ". Човек се подиже, стоји и сузе теку из његових очију. "Иди радости моја, пођи у миру". Одједном Отац Серафим спази једног у мноштву народа и строго му рече: "А ти, шта се гураш"? Овај збуњен, уплашен, пребледео, одједном пада на колена: "Баћушка, опрости". И гласно признаје да је дошао овамо да би у гужви крао.
Кад је Ана дошла на ред, преподобни ју је погледао и дао шаку сувог хлеба и рекао: "Присаједињује се раба Божија Ана Божијој благодати" Он ју је назвао по имену. Али маса народа ју је изгурала у предсобље. Гледајући у чудесног старца, она се одједном сетила да га је видела у сну. А он је наставио и даље да прима народ. Две жене су водиле пред њега трећу, тешко намучену воденом болешћу. Преподобни Серафим је благосиљао болесницу: "Ти си тешко болесна рођена моја, умиј се и попиј водицу". "Већ сам се умила, баћушка наш, умила сам се и пила, молитвениче наш". "Још, још попиј радости моја, ево ти водице, иди у миру, сутра опет дођи". Те три жене су касније постале монахиње, а она која је била болесна постала је игуманија. Једна од њих је заједно пострижена са три своје кћери.
На крају преподобни је завршио са примањем. "Пођите у миру, пођите у миру" – говорио је подижући се ка вратима. Одједном је позвао Ану и рекао јој : "Зашто си ти благо моје мени убогом дошла? Знам, твоја невоља је много велика ... Али Господ ће ти помоћи да је понесеш". Заповедио јој је да пости и да се исповеди код извесног јеромонаха. Рекао јој је да се не жалости што јој је муж умро без причешћа Светим Тајнама: "Не мисли да ће због тога изгубити душу. Понекад бива и тако да се на земљи неко причешћује, а пред Господом остаје непричешћен, а други хоће да се причести али, уколико та жеља, упркос његовој тежњи, из било ког разлога не може да се оствари, такав се невидиво удостојава причешћа". Рекао јој је да четрдесет дана заредом иде на гроб мужа и да говори: "Опрости ми за све што ти згреших, а теби нека Бог опрости и нека те разреши". Тако је Ана сасвим оздравила.

Руковођење Дивјејевски манастиром
Сви односи оца Серафима и Дивјејевског манастира, како је записао летописац, обележени су печатом чудесног и чудноватог. Иако више од тридесет година није био у Дивјејеву, преподобни Серафим знао је о манастиру све до најситнијих детаља. Из његових речи се види да је сва упутства за управљање тим манастиром добијао одозго: "Исповедам и Богом сведочим да ни један камичак код њих нисам поставио по својој вољи нити сам им и једну реч од себе казао и ни једну од њих нисам примио по својој жељи, против воље Царице Небеске". Будући да је сама Пресвета Богомајка својим пречистим стопама обишла манастир, како је причао преподобни, он је наредио сестрама да прокопају канал онуда куда је она прошла. Сестре су једно време одлагале да испуне баћушкино наређење, а онда се збио чудесан догађај. Једна од сестара изашла је због нечег из келије - и видела баћушку Серафима у горњој хаљини, како је сам почео да копа канал. "Она је у страху", причала је једна од сестара, "дотрчала натраг у келију и свима нам то испричала, а ми листом онако како смо се нашле одевене, похрлисмо на то место и, угледавши баћушку, падосмо му пред ноге, али када се подигосмо више га не нађосмо, само су лопата и мотичица лежале на ископаној земљи". Тако је сам отац Серафим почео да прави канал. "Тај канал", говорио је преподобни, "обележиле су стопе Мајке Божије. Њиме је прошла Сама Царица Небеска. Зато је до небеса висок. И када Антихрист дође, свуда ће проћи, али тај канал неће прећи".
Удостојен честих јављања Богомајке, нарочито при крају живота, преподобни Серафим је много пута молио Царицу Небеску за дивјејевске девственице. И, једном док се тако молио, како је причао преподобни, јавила му се Мајка Божија и рекла: "Миљениче мој, моли од мене шта хоћеш!" А он ју је замолио за своје сироте и за то да се спасу све сиротице у његовој пустињи! И, како је причао сам преподобни, Мајка Божија му је обећала ту радост!"
У Житију је записано да он није само помагао дивјејевском манастиру. "Од његовог зажареног светилника," према речима животописца, "палиле су се ватре свугде и на многим местима се распламсавао живот молитвеног подвига и монашког труда. Манастир Даљњедавидовски, чији је настанак преподобни предсказао још у младим годинама, и обитељи Ардатовска и Зеленогорска настали су по благослову преподобног и под његовим духовним утицајем. Велики део тих манастира били су изданци Дивјејевске обитељи, чијим је житељкама он једном дао радосно обећање: Духом сам свагда с вама."
Преподобни Серафим је често истицао Јеванђељске речи: Не судите да вам се не суди! "Ми осуђујемо нашу браћу", говорио је преподобни, "зато што сe не трудимо да упознамо себе. Јер, ко je обузет упознавањем самога себе, тај нема кад да посматра друге." Зато, вели преподобни, "треба да осуђујемо себе да бисмо престали да осуђујемо друге."
"Љубав, радост, мир, кротост, вера, уздржање, све су то дарови Духа Светога који су блистали у њему. Он је са таквом љубављу примао сваког ко му је долазио, почев од најпорочнијих људи; све их је називао радости моја, због тога што је у себи самом носио радост Божију", написао је, сем осталог, митрополит кијевски и галички Антоније о преподобном Серафиму.
Сви који имају тврду наду у Бога, говорио је преподобни, "узводе се к Њему и просветљују сијањем вечне Светлости. А истинска и мудра нада огледа се у томе да човек, из љубави према Богу и ради дела врлина, нимало не брине за себе, јер зна да о њему брине Бог. Ако, пак, човек сам брине за своје послове и Богу се молитвом обраћа само онда када га сналазе неизбежне несреће, не видећи у сопственим снагама средство кадро да их одврати, па тек тада почне да се нада у помоћ Божију – та је нада сујетна и лажна," вели преподобни. Према његовим речима, истинска нада иште само Царство Божије, а уверена је да ће јој и све земаљско, што јој је потребно у овом пролазном животу, бити даровано.
"Након једне литургије", пише Надежда Аксакова, "отац Серафим излази из цркве… С површине широког чела и црта лица вечно у покрету, избијала је радост човека који је управо присуствовао евхаристијској служби. Светло спознаје блистало је у огромним модрим очима. Полако је ходао, помало шепајући и, упркос овој потешкоћи, као и грби коју је имао, изгледао је - односно био је – заиста величанствено леп. Пошто је поделио благословени хлеб, отац Серафим прође између збијених редова поклоника, погледа упрта ка тлу. Тада се, међутим, неочекивано заустави. Никад нећу заборавити онај надахнути поглед, преображено лице, звук његова гласа док се обраћао маси. Његове речи тако сажете, једноставне, елоквентне, плутале су несметано и продирале у наша срца. Говорио је с ауторитетом, налик Христу, његовом Господу и Учитељу, а не као књижевници и фаризеји.

Кад преподобни баћушка плаче
"Никада нећу заборавити", причала је једна жена, "када ми је преподобни, након што се са мном молио пред иконом Мајке Божје, положио своје топле руке на главу. Одједном сам осетила неку необичну снагу. Подигла сам очи према Оцу Серафиму и видела да он плаче. Једна суза је пала на моје чело. Да ли је плакао због мене, не знам, не усудих се да га питам. Или је, можда, плакао над судбином толиких жена, робиња нељудских господара, мужева чија је грубост уништавала њихове душе и тела. А плакао је сигурно и над судбином оне сиротице без мираза и без заштите о којој се неко време бринула његова мајка Агатија.
Када се обраћао брачним паровима, старац никада није залазио у детаље брачнога живота. Задовољавао се тиме да од брачних другова затражи узајамну верност и љубав, једине гаранције за породичну стабилност и мир. Веома велики значај придавао је породици и породичном миру. Неком човеку, који је дошао да се жали на своју мајку пијаницу, отац Серафим је сместа руком затворио уста, како би га спречио да даље говори и да му укаже како деца не би требала да шире гласине о гресима својих родитеља.
"Дошавши у суботу на вечерњу службу", пише И. М. Неверов у свом дневнику, "беше нам речено да се отац Серафин налази у манастиру, те да ће нас, према обичају, примити следећег јутра. После литургије, пођосмо у старчеву келију, а он посетиоцима стаде нудити, као иначе, комадиће благословеног хлеба, умочене у вино. Једну младу жену ово несвакидашње даривање јако је зачудило. Кад је отац Серафим приближио кашичицу њеним устима, она је не хтеде да прими и неколико пута окрену главу на супротну страну. Старац, мислећи како је разлог њеног одбијања величина кашичице, безазлено јој рече: "Помогните се рукама, драга госпођице ..." Чувши овај предлог, госпођица се стаде смејати, а после ње, и ја праснух у смех. Преподобни старац се, збуњен, удаљи, а госпођа напусти келију. Ја, пак, не могах зауставити смех, упркос настојањима моје мајке да се уозбиљим. Отерала ме је напоље и гласно изгрдила ради мог неприличног понашања. Укинула ми је доручак и ручак, рекавши како ће ми опростити једино уколико добијем опроштај од оца Серафима. Кад сам пошао по опроштај, испред врата сам , као и обично, изговорио речи молитве: "Господе Исусе Христе, Сине Божији, смилуј се на нас". Изнутра сам чуо одговор амин, што је значило уђи. Веома сам се изненадио кад сам на сред келије угледао мртвачки сандук на ком је седео преподобни са књигом у руци. Срдачно ме је поздравио: "Добро дошао, драги пријатељу, добро дошао. Шта те довело овамо?
"Моја мајка ме послала да од вас затражим опроштај, будући сам се недавно нашалио на ваш рачун, оче", рекао сам.
"Твоја мајка те шаље? Па добро, захвали јој се у моје име, захвали јој се што се заузела за једног старца. Молићу се за њу, пријатељу, захвали јој!" Ове речи изговорио је мирно и добронамерно, а поновио је оно "шаље те твоја мајка". Осетивши своју кривицу, а у жељи да добијем потпун опроштај, рекао сам му: "Не, није ме послала моја мајка: дошао сам по сопственом нахођењу." "Дошао си по својој вољи, и захваљујем ти, захваљујем ти, пријатељу! Нека Божји благослов буде над тобом", рекао ми је преподобни.
Онда ме је упитао јесам ли читао Јеванђеље. Одговорио сам му да нисам. Ко је у оно доба читао Еванђеље, осим ђакона по црквама? Старац ме је позвао да седнем поред њега. Отворио је књигу која му је била у руци - управо Јеванђеље и почео да чита седмо поглавље из Јеванђеља по Матеју: "Немојте судити, да вам се не би судило, јер како судите бит ће вам суђено, и мером којом мерите бит ће вам мерено". Прочитао је цели одломак, не обраћајући ни најмању пажњу на моје држање. Али, слушајући га, спознах у потпуности своју кривицу, а садржај ми се толико допао да су се те поруке из Еванђеља неизбрисиво утиснуле у моје срце. Након што сам набавио Нови Завет, често сам читао споменути део из Јеванђеља и чак сам га научио напамет. Када је завршио с читањем, отац Серафим ме је поново благословио и, при одласку, ми је саветовао да што чешће читам Јеванђеље.
Надежда Аксакова је била девојчица када је у саровској шуми видела преподобног Серафима. Као дете је осетила ту дивну рајску атмосферу која окружује Божијег човека, а касније је то, у својим сећањима, и описала.
Кад је са породицом и групом поклоника дошла до старчеве келије, врата су била затворена. "Уморан од сталног пристизања нових људи", пише Аксакова, "отац Серафим би се покаткад повукао у своју омиљену шуму, како би сакупио нову енергију. "Вероватно се склонио побегавши кроз прозор, кад је чуо како ви галамите у дворишту, рекао им је неки стари монах, а затим додао: "Да бисте га нашли, требало би да га тражите усред шуме."
"Тешко ћете га наћи. Једина је могућност да се одазове деци - да се сакријете у траву, а да деца трче испред вас", додао је старешина манастира видевши групу поклоника.
"Шума је" , пише Надежда Аксакова, "бивала све гушћа. Једва смо се могли распознавати испод збијених лукова од боровине. У тој тамној шуми снашло нас је гадно искуство. Срећом, једна сунчева зрака осветли између грана вршке иглица. Охрабрени, упутисмо се у смеру те светлости: пред нама се отвори зелена чистина окупана сунцем. Тамо, у подножју једнога бора, неки старчић, згрчен, савијен до земље, секиром је одсецао врхове највиших травки. Чувши звукове, подигне се, управи ухо у правцу манастира и затрчи се према шуми као престрашени зец; оставши ускоро без даха, застане, уплашено се осврне уоколо и баци у траву, као да је нестао.
- Оче Серафиме! Оче Серафиме! Нас двадесетак звало га је на сав глас. Чим је чуо дечије гласове, одустао је од свог скривеног положаја: његова старачка глава помоли се изнад травки. Држао је прст на устима, као да нас моли да не откријемо његову присутност одраслима. Размакнувши травке како би нам направио пролаз, седне и дадне нам знак да му се приближимо. Мала Лиса , која је једва ходала, прва му се баци у наручје и привије свежи образ уз старчево наборано раме.
- Душице! Душице! - шаптао је грлећи нас једно по једно у наручју.
Пуни поуздања, радосни, грлили смо га. Али млади пастир Сиома брзим ходом враћао се назад и потрчао према манастиру узвикујући: Дођите! Овамо! Ево Оца Серафима!

Серафимово молитвено правило
Осетисмо стид: наши узвици, наши загрљаји учинише нам се издајничким. При повратку у манастир, мала Лиса, коју је преподобни прву загрлио, приближи се својој сестри и, узевши је за руку, рече јој: Отац Серафим се само претвара да је стар. Он је, уствари, дете попут нас, зар не, Надежда?"
Аксакова пише да никад у својем животу није сусрела поглед тако детиње чист, као што је поглед оца Серафима и никад није видела осмех налик његовом.Тако се, каже Аксакова, могу смејати само тек рођена деца, док се у сну играју с анђелима, како су нам причале наше дадиље.
"Живи како живиш, главноме ће те Сам Бог научити", говорио је преподобни једној младој особи која је молила да је поучи како да се спасе. Са нежношћу, љубазношћу и снисходљивошћу односио се према свакоме у коме је видео искрену тежњу ка добру. "За тебе ће се и у свету наћи много добрих дела, ако будеш хтела да их чиниш из добре душе своје", рекао је једној девојци која је желела да ступи у манастир. "Богу је угодније када човек твори дела Божија у свету, јер их је ту теже вршити и принети Му их као угодан дар. И таква ће се дела људима, по милости Божијој, зарачунати стоструко", говорио је преподобни. Помажући људима духовно, никада им није наваљивао бреме које не могу носити, о чему сведочи и његово Кратко молитвено правило које им је препоручивао.
Према том правилу, кад ујутру устане, Хришћанин треба да се, на изабраном месту, прекрсти и да чита (изговара) спасоносну молитву коју је сам Исус Христос предао својим ученицима: Оче наш, до краја, три пута, затим у част Мајке Божије: Богородице Дјево, радуј се, до краја, такође три пута и, најзад, једанпут Символ Вере.
Завршивши то јутарње правило, док је у кући, на послу или у путу, Хришћанин треба тихо да се моли: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног (или грешну). Ако се због неког разлога не може тако да се моли, преподобни саветује Хрићанину да, радећи свој посао, умом говори: Господе помилуј. То изговара све до ручка, када треба да понови јутарње правило. Од ручка до сна, како саветује преподобни, Хрићанин треба тихо да изговара: Пресвета Богородице, спаси ме грешног (грешну). Приближавајући се времену за сан Хришћанин треба да понови наведено јутарње правило, а пре спавања да се огради крсним знамењем. А кад се деси да је усамљен и потиштен, Хрићанин треба да говори: Господе Исусе Христе, Богородицом ме помилуј грешног (грешну).
При томе, преподобни је говорио да сваки Хришћанин, који се држи овог малог правила и са смирењем га испуњава, може достићи до мере хришћанског савршенства и Божанствене љубави. Према његовим речима, ове три молитве су основа Хришћанства: прва, јер представља речи самог Господа коју је Он поставио као образац свих молитава, друга, јер ју је Архангел донео са неба као поздрав Пресветој Дјеви, Мајци Господњој и као крајеугаони камен Новог Завета, и трећа, јер у себи укратко сабира све догмате хришћанске вере. Преподобни још вели: "Ако Хришћанин, држећи се овога правила, буде имао још слободног времена, нека придода и друге спасоносне молитве и читања, на пример, неколико зачала из Светог Јеванђеља и Апостола, или каноне, акатисте, Псалме и молитве, смирено при том двоструко хвалећи Господа што га је удостојио да му принесе још нешто од свештених плодова. Кроз то он се мало по мало уздиже на врх хришћанских врлина." А ономе ко није у стању да испуни чак ни ово мало правило, због разних обавеза, преподобни је саветовао да га изврши макар и на постељи, или у ходу, или при обављању посла, будући да Реч Божија каже: Јер сваки који призове име Господње биће спасен. Осим овог молитвеног правила, преподобни је свима саветовао да сваки дан сто педест пута (одједном) пажљиво прочитају чудотворну молитву Богородице Дјево… После његове смрти у његовој келији пронађена је свеска са описима чуда која су се догађала онима што су се држали овога правила. А онај ко се држао овог правила, како су многи сведочили, остао је захвалан преподобном баћушки читавог живота.
Све који би му долазили, Старац је благосиљао и приводио их да целивају икону Пресвете Богородице или крст који му је висио на грудима. Нудио им је, према речима животописца, да пију свету водицу, давао им као благослов честице нафоре и црвено вино, и , посебно на крају, делио би двопек. "Једите, једите, сунашца моја", говорио је преподобни препоручујући људима да од тога дају и другима којима треба. Некима је крстолико помазивао чело уљем из кандила пред иконом Умилења, а некима је на главу полагао руке. Понекад, по молби својих посетилаца, исповедао би их и на њиховој исповести сам казивао њихове грехе.

Сведок Духа Светога
Преподобни Серафим Саровски, како истиче Павле Јевдокимов, "није имао следбенике, нити је био учитељ било какве школе. Ипак, он је учитељ свих, јер његово сведочење у Православној Цркви премашује сваку категорију, стил, врсту, одређење или границу. Његова васкршња радост није долазила од његове личности, него је била одјек самог Православља. Он је обичним језиком говорио чудесне ствари, које је примио од Духа Светога. Након ужасне борбе, засењене тишином која је скривала живот који ни један монах не би могао поднети, преподобни Серафим је напустио најкрајњи облик отшелничког и столпничког живота, те се вратио у свет." Као земаљски анђео и небески човек, он је, према речима Јевдокимова, превасходио чак и само монаштво. Он више није био монах који се повукао из света, нити човек који живи међу људима. Био је обоје, и у превасхођењу обојега био је у суштини сведок Светога Духа.
Рано ујутру, двадесет петог марта 1831. године, на празник Благовести, преподобни Серафим био је удостојен чудесне посете Царице Небеске. Та дванаеста и у његовом земаљском животу последња посета Пресвете Богородице, како примећује животописац, била је предзнак његове блажене кончине и непропадљиве славе која га очекује. Једини сведок тога чудесног догађаја била је дивјејевска старица Евпраксија (у свету Евдокија Ефремовна), која је по Старчевом наређењу дошла уочи тог дана.
"Ах, радости моја, одавно те очекујем", дочекао ју је Старац овим радосним поздравом. "Каква се за тебе и мене милост и благодат од Мајке Божије припрема на данашњи празник! Велики ће то дан за нас бити! Хајде да се молимо", позвао ју је преподобни. Скинувши са себе горњу мантију, покрио је њоме дивјејевску сестру и почео да чита акатисте и каноне, а по завршетку читања рекао јој је: "Не бој се, не плаши се, благодат нам се то Божија јавља! Држи се чврсто за мене!" Одједном се, како је причала старица, "зачуло неко снажно шуморење, као кад шума шумори на великом ветру, а онда - појање. Врата су се сама отворила и било је необично светло и неки дивотни миомир испунио је келију. Баћушка Серафим пао је на колена говорећи: Преблагословена, Пречиста Дјева, Владичица Богородица долази к нама!" У том часу, према речима старице Евпраксије, у келију су већ улазиле бестелесне Силе у виду двају Анђела са златним косама, који су у рукама држали расцветале гранчице. За њима у белим, блиставим одеждама следовали су свети Јован Претеча и свети апостол Јован Богослов. А потом се појавила Сама Царица Небеска у пратњи дванаест дјева.
Риза Владичице, како је описала старица, "сијала је чудесном лепотом и зрачила необичном светлошћу. Она горња била јој је украшена крстићима а она доња, зеленкасте боје, опасана. Преко ризе имала је епитрахиљ, а на рукама наруквице, које су, као и епитрахиљ, биле украшене крстовима. Косе Богомајчине биле су дугачке и лепше од анђелских, а над главом лебдео јој је царски венац, сијајући таквом светлошћу да се у њега није могло гледати, као ни у само лице Пречисте. Растом је била виша од свих дјева које су је окруживале. Дјеве, пак, у разнобојним одеждама и све украшене венцима, биле су и веома лепе. Оне су образовале круг у чијој је средини стајала Царица Небеска." Тесна келија оца Серафима, према сведочењу старице, постала је пространа, као да су се зидови размакнули а таваница је била сва у светлости. Ипак, старица је приметила да је та светлост била "некако сасвим особена, нимало налик на дневну, блиставија и беља од сунчеве."
"Ја сам се била уплашила и пала", причала је старица Евпраксија, "а Царица Небеска пришла ми је и, додирнувши ме десном руком, рекла: 'Устани, девственице, и не бој се нас! Исте такве дјеве као што си ти дошле су сада са мном'." Затим јој је наредила да им сама приђе и да их упита како се зову и какав је био њихов живот на земљи. Тада је старица Евпраксија, како је касније причала, пришла свакој дјеви, и то оним редом по коме су ушле у келију, и оне су јој рекле своја имена. Биле су то великомученице Варвара и Екатарина, првомученица Текла и великомученица Марина, великомученица царица Ирина и преподобна Евпраксија, великомученице Пелагија и Доротеја, преподобна Макрина и мученица Јустина, великомученица Јулијана и мученица Анисија. Све те дјеве испричале су Евпраксији свој живот и подвиге мучеништва за Христа. У међувремену, причала је старица, Пресвета Богомајка разговарала је са оцем Серафимом милостиво као са рођеним. Дивјејевска сестра је приметила да је Пресвета много тога говорила преподобном, али она је могла да чује само понешто. "Не остави дјеве моје дивјејевске!", рекла је Царица Небеска. А отац Серафим је одговорио: "Владичице! Ја их окупљам али не могу да их руководим". "Ја ћу теби, миљениче мој, у свему помоћи, наложи сестрама послушање, па ако се поправе, биће са тобом и поред мене, а ако изгубе мудрост, лишиће се удела ових мојих дјева. Онога ко њих увреди, ја ћу поразити, а онај ко им послужи ради Господа, биће пред Богом помилован", рекла је Пресвета Богородица. А затим је, обраћајући се сестри Евпраксији, казала: "Погледај на ове дјеве моје и на венце њихове, како је било раније, тако је и сада. Само пређашње мученице страдале су јавно, а данашње страдају - тајно, од жалости срца, и плата њихова биће таква". Онда је Пресвета Дјева, како је причала старица, рекла оцу Серафиму: "Миљениче мој, ускоро ћеш с нама бити!" Затим га је благословила. Са Старцем су се опростили и сви Светитељи. Претеча Јован и апостол Јован Богослов такође су га благословили, а са дјевама се опростио целивом у руку. Дивјејевској сестри Евпраксији, како је доцније причала, било је речено да јој је ово виђење дато по молитви оца Серафима.

Дванаест виђења Мајке Божије
Ово виђење, како је после говорио преподобни Серафим, трајало је четири сата. По његовом завршетку, када је преподобни остао сам са сестром Евпраксијом, она је рекла: "Ах, баћушка, мислила сам да ћу умрети од страха и нисам успела да замолим Царицу Небеску за отпуштење грехова мојих". Отац Серафим јој је казао да је он молио Пресвету Богородицу и за њу и за друге. "Ето, матушка, какве благодати је удостојио Господ нас убоге!... Ето каква нас је радост снашла!", рекао је преподобни.
Речи Пресвете Богородице "Ускоро ћеш бити са нама, миљениче мој", преподобни Серафим примио је као указивање на његову блиску смрт. Био је навршио седамдесет две године живота, снага му је приметно слабила и више није могао свакога дана да одлази у своју пустињу код извора. Предосећајући крај, почео је често да се осамљује, ређе да излази из келије, ређе да прима посетиоце. "Ја губим снагу", говорио је дивјејевским сестрама, "живећете сада саме, остављам вас и поверавам Царици Небеској". "Ми се више нећемо видети. Мој се живот скраћује, духом сам као да сам се овог часа родио, а телом — већ мртав", говорио је преподобни.
Често су га виђали у трему своје келије поред мртвачког ковчега који је себи одавно био припремио. Ту би дуго седео тонући у размиљање, а не ретко су га виђали како плаче. А о том плачу архимадрит Софроније каже: "Антоније Велики, Арсеније Велики, Серафим Саровски и остали оци бејаху људи изузетне чврстине, који су се одупрели свету и презрели сваку опасност. И када они плачу, не чине то због изгубљеног богатства, или било каквог другог губитка добара овог света, већ што се пред њиховим очима указује нешто страшније од сваке опасности, што се може замислити на земљи." "Тако оплакивати," вели отац Софроније, "може само онај који је видео вечну светлост Божју."
Преподобни Серафим био је удостојен да дванаест пута види Мајку Божију са светима, а једном и Самог Господа Исуса Христа, на Литургији. По молитвама својим, како вели архиепископ Вениамин Федченков, био је вазнесен у обитељи Божије, али кад су од њега тражили да о томе прича детаљније, он би смирено одговорио: "Ако сам баћушка апостол Павле није могао да исприча шта је видео у рају, како ја, убоги Серафим, то могу да испричам!"
На Божић, 1832. године, отац Серафим се причестио. После богослужења дуго је разговарао са настојатељем, молио га је за многе, а нарочито за млађе међу братијом, затим је последњи пут поновио своју молбу да га сахране у његовом ковчегу. Вративши се у своју келију предао је једном од саровских монаха икону преподобног Сергија и рекао: "Ову икону ставите на мене када умрем и са њом ме положите у гроб". Кроз седам дана, првог јануара 1833. године, у недељу, отац Серафим је последњи пут дошао на богослужење у омиљену болничку цркву светог Зосиме и Саватија. Сам је поставио свеће испред свих икона, целивао их и причестио се. После службе се опростио са свом браћом у храму, благословио их и све их изљубио говорећи: "Не падајте духом, бдите, на данашњи дан се венци припремају". Целивавши Крст и икону Мајке Божије, Старац је изашао из цркве кроз северна врата. Тога дана свима је било очигледно да је необично слаб, али у исто време и спокојан и весео. После Литургије дошла му је једна од дивјејевских сестара и Старац јој је предао 200 рубаља за набавку жита пошто су залихе биле потрошене. Испуњавајући давно дато обећање настојатељици Александри и оцу Пахомију, Старац се бринуо о Дивјејевском манастиру до последњег даха. У његовој келији пред иконама су непрестано гореле свеће и светлуцала кандила. Никада их није гасио, чак ни онда кад је одлазио у пустињу. Његов келејник му је више пута говорио да тако може да избије пожар, али Старац му је једном рекао: "Док сам ја жив пожара неће бити, а када умрем моја смрт откриће се пожаром". И то предсказање преподобног се испунило.

Кад је преподобни склопио очи, у цркви се певало Достојно јест
Првог дана нове 1833. године Отац Серафим је неколико пута излазио из своје келије на место које је изабрао да га на њему сахране, и дуго се тамо молио, а по повратку у келију певао је васкршње песме. А другог јануара, у шест часова ујутру, како је записано у Житију, "келејник оца Серафима био се припремио за јутарње богослужење. Излазећи у трем, осетио је мирис дима и похитао к Старчевим вратима. Сатворивши уобичајену молитву, куцнуо је, али одговора није било. Тада је сав узнемирен позвао неколико монаха и уз њихову помоћ провалио унутра. На клупици код врата било је сложено платно које су оцу Серафиму на дар донели посетиоци. То платно је тињало, запаливши се вероватно од фитиља свеће који је на њу пао. Ватре није било, али је дим испунио келију и у њој је било мрачно, пошто још није било свануло. Браћа су пожурила да донесу снег и угасе запаљено платно." За то време служба је у цркви ишла својим током. Кад је дотрчао један од послушника и саопштио шта се догодило у келији оца Серафима, певало се "Достојно јест". Многи од оних који су се у цркви молили, пошли су тамо. У келији је, према речима животописца, "још био мрак, а Старац од себе није давао гласа. Напокон, донесоше запаљену свећу и тада угледаше оца Серафима. Клечао је на коленима са рукама прекрштеним на грудима пред иконом Умиљење Мајке Божије. Пред њим је на столу лежала отворена књига чији су листови лако нагорели. Претпостављајући да Старац спава, браћа су покушала да га обазриво пробуде, али то је већ било немогуће: његов је дух био одлетео."
Вест о кончини светога Старца, како је записао летописац, "брзо се пронела не само по пустињи, него и по околини. Народ је у великим гомилама журио у манастир да се поклони земним остацима љубљеног пастира. Сви су горко плакали али особито велика беше туга дивјејевских сестара, које су сада остале без руководитеља и брижног оца који их је толико љубио. Осам дана и ноћи тело угодника Божијег лежало је у Саборној цркви у отвореном ковчегу, ономе који је сам припремио, са иконом преподобног Сергија на грудима коју је сам Старац замолио да му ставе. Погребен је био са десне стране олтара, на месту које је сам изабрао. Погребење оца Серафима извршио је настојатељ Саровског манастира, игуман Нифонт, уз саслужење најстарије манастирске браће." На сахрани нису одржани никакви говори. Према речима Старчевог животописца, "неко је трепетно умиљење све је било обузело и нико се није усуђивао да отвори уста да би похвалио онога чији је живот, чији су подвизи и чуда били свима пред очима и на срцу. Сви су веровали да молитвеник руске земље ако се и разлучио са њима телесно, у духу остаје наразлучно са њима. Та вера учинила је гроб преподобног Серафима омиљеним местом духовног општења његових чеда са њим ." Тако је испуњено обећање преподобнога које је пре смрти дао народу: "Када мене нестане, ви на мој гробић долазите. Какве су прилике, тако и долазите, што чешће то боље. Све што на души имате, ма шта да вам се деси, долазите к мени, и све туге своје на мој гробић понесите. Павши на земљу као преда мном живим, све испричајте и ја ћу вас чути а ваша ће жалост престати и проћи. Као што сте са мном живим говорили, и овде говорите. За вас ја јесам жив и бићу у веке."
Годину дана пре него ће совјетска власт затворити Саровски манастир и мошти преподобног Серафима пренети Музеј атеизма у Санкт Петербургу, 1926. године, Др. Тимофејевич је забележио посету манастиру: "… Наравно, прва ствар коју сам урадио била је да се поклоним моштима Светог Серафима и да му се са сузама у очима захвалим на многим добрима којима је мене грешног обасуо. Мој животни сан је испуњен. Са дубоким поштовањем целивали смо мошти светог Баћушке. Захваљујући томе што је направљен мали четвртасти отвор на врху кивота, било је могуће целивати и саму његову главу а ово је давало осећај посебне светитељеве близине."
Каснији житељ саровског манастира, један логорски затвореник, се сећа: "Около барака, као дебели зелени зид, налазила се веома стара борова шума. Усред шуме, где су била црвена стабла, налазио се и зелени појас боје светлог смарагда, и благо повијене брезе; та незаборавна саровска шума, јединствена је у свету. Осетили смо невидљиву моћ и блискост са светим Старцем услед благодати која се осећала у светом манастиру."Логорске власти су после неког времена почеле веома често да пате од великих депресија и других менталних болести, па је било чак и самоубистава, те је логор био затворен. Касније је био поново отворен као државни дом за децу затвореника. Деца су често говорила да су видела старца у белом подрјаснику и кратком црном огртачу, што је била уобичајена одежда светог Серафима.

Велика дивјејевска тајна
Велика дивјејевска тајна је пророчанство баћушке Серафима Саровског о судбини Русије последњих времена. Он је будућем дивјејевском добротвору Николају Александровичу Мотовилову говорио о опасностима које прете Русији у будућности. Преподобни Серафим, који је још као млади јерођакон удостојен виђења бестелесних сила, који је себе називао Убогим Серафимом и све људе поздрављао са Христос Васкресе радости моја, оставио је пророчанство о будућој судбини Русије. Свети старац је прорекао да ће после велике голготе, која ће снаћи Русију, у којој ће бити уништавана њена црква и верни народ, и у којој ће потоцима тећи крв праведника, наступити велика обнова.
Преподобни је открио Мотовилову да тајна безакоња убрзано напредује. Уместо Царства Небеског, људима се обећава земаљски научно - технички прогрес и цивилизација. Такође, открио је Мотовилову да на Русију, чуварку божанског поретка, која брани добро од зла, царском влашћу, по милости Божијој, иде тамни облак безбожништва. Описао је богоотступништво почетка 19. века као ширење тајне безакоња...
Преподобни Серафим није никада говорио о томе када ће тачно бити крај света, нити се бавио датумима. Кад је неки брат, стојећи пред преподобним, држао непрестано у уму како ће да га упита о свршетку света, свети старац је прозрео његову мисао и рекао му: "Радости моја. Ти високо мислиш о убогом Серафиму. Како ја могу знати кад ће бити крај овоме свету и онај велики дан, у који ће Господ судити живим и мртвим и дати сваком по делима његовим. Не, не, ово је мени немогуће знати!"
Преподобни говори о неким знацима који претходе крају времена. У Дивјејевском женском манастиру биће откривено четворо нетљених моштију светих преподобних жена Дивјејевских. До сада је откривено троје моштију. Мошти првоначалнице Дивјејевске женске обитељи, инокиње Александре, која је била велика угодница Божија и којој је Пресвета Богородица дала заповест да иде на север Русије где ће јој показати место на коме ће да се спасава до преласка у вечност, откривене су 1991. године. Друга је игуманија небеског Дивјејева, најмлађа схимница Марта, која је дошла у манастир у тринаестој, а упокојила се у деветнаестој години, после великих подвига. Трећа је Елена Мантурова, сестра познатог Михајла Мантурова који је радио на подизању цркава, која је по Божијем допуштењу видела злог духа и отишла у манастир, где се непрестано подвижавала. Она је и умрла по послушању – старац Серафим ју је благословио да умре уместо брата који је градио манастир и она је по послушању прешла у Царство Небеско. Он је означио место где ће он сам почивати у Свето - Тројицком храму у Дивјејеву и монахиње су биле запрепашћене - није им било јасно како ће братија Саровског манастира пустити мошти старца да почивају у женском манастиру. Баћушка Серафим је рекао: ''Ја ћу уснути у Сарову, а пробудићу се у Дивјејеву''. И тако је и било - када су бољшевици дошли у Саров 1920. покушали су да тајно изнесу старчеве мошти из велелепног храма Успенија Пресвете Богородице, али тада нису успели да то ураде. Успели су тек 1927. године, када су однели мошти у Музеј атеизма, који је заправо Казански храм Мајке Божије у Санкт Петербургу, где су доношене мошти светих ради поруге. Одатле су, 1991. године, пренешене у Дивјејево, у Стару Цркву посвећену Светој Тројици.

Света канавка – стаза куд је прошла Пресвета Богородица
У том светом храму, на левој страни, сада се налази богато изрезбарена гробница у коју су положене мошти преподобног Серафима. А позади, у омањој стакленој шкрињици, су његове ствари – дрвене ципеле, понешто од одежде, крст и чаша. На десној страни је велика икона Пресвете Богородице - Умиљење. То је, према речима матушке Нектарије, копија оригинала из Старчеве келије, која се чува у патријарховој резиденцији у Москви, склоњена од Совјета. Сестре у олтару чувају стари гвоздени крчаг за печење хлеба. У њему је преподобни пекао ражани хлеб и делио би га пристиглим гостима као свој благослов. Када се упокојио, преподобни се јавио једној од монахиња, рекавши јој да ће хлеб чуван у крчагу имати исту снагу благослова као и да га је он сам дао. Монахиње и данас чувају комадиће хлеба на том месту и дају их поклоницима.
Последњих година је обновљена и канавка (канал, пут) Мајке Божије, који је Свети Серафим означио као пут којим је прошла Пресвета Богородица. Ко прође том светом канавком и прочита 150 пута Богородице Дјево, радуј се благодатна Маријо..., он је, како је говорио преподобни, у благодати, под Покровом Пречисте и ако настави да се труди да живи благочестиво, има заштиту Богородице.
Многи верују да је есхатолошка судбина Русије везана је за старчево пророчанство о Светој Канавки, стази којом је прошла Пресвета Богородица, која је саровском чудотворцу дала молитвено правило за дивјејевску обитељ. Канавка је 2003. године обновљена по старим нацртима.
Преподобни Серафим прорекао је да ће он почивати у Дивјејевском женском манастиру, а не у његовој Саровској пустињи! Тако је и било: мошти преподобног су, 1991. године, из Музеја атеизма у Санкт Петербургу враћене Московској патријаршији, а онда су пренешене у Серафимо-Дивјејевски манастир. Саровски манастир је, 1927. године, претворен у специјалну дечију колонију. Пред Други светски рат претворен је у војну фабрику која производи муницију за чувену каћушу. Педесетих година, војна фабрика (манастир) претвара се у тајни нуклеарни центар, а град Саров је сасвим затворен и окружен војском. Избрисан је из свих мапа и докумената. Имао је неколико шифрованих имена од којих је најпознатије Арзамас 16. Рушевине храмова и монашког гробља покривене су асфалтом. Храм посвећен преподобном Серафиму, изграђен и освештан поводом прослављења светитеља, 1903. године, преименован је у градско позориште. Последња представа одржана је деветог новембра 2002. године, а после тога храм је враћен Московској патријаршији.
Старац Серафим прорекао је разарање Саровског манастира и процват дивјејевске обитељи, што се обистинило. Обнова Дивјејевског манастира крунисана је повратком моштију преподобног у Свето - Тројицки храм. Данас се те мошти чувају баш тамо где је означио старац на својим цртежима будућег манастира! Дивјејевски манастир је обновљен, али велики део земље који је некада припадао манастиру још није враћен. Црква Светог Александра Невског, која је много година била позориште и дискотека, сада је враћена и обновљена. У доњој цркви посвећеној Рођењу Пресвете Богородице, налазе се мошти игуманије Александре која је недавно канонизована, великосхимнице Марте и монахиње Јелене Мантурове. Све оне су биле духовне ћерке Св. Серафима. Ту се монахиње редовно смењују у читању Псалтира које никад не престаје још од времена када је манастир поново постао активан. Горња Црква је посвећена Рођењу Господњем. Са више оде 400 монахиња и искушеница, Дивјејево је данас највећи женски манастир у Русији. Сестре не живе само у манастиру, већ су распоређене и у дванаест скитова где се обрађује земља и одакле долази готово сва храна за манастир.
Мати Маргарита, која је живела у Дивјејевском манастиру пре његовог затварања 1927. године, доживела је враћање моштију преподобног у Дивјејево. Причала је да је свети Серафим, пре упокојења, дао свећу свом духовном чеду Николају Мотовилову, рекавши му: '' Када моји остаци буду враћени у Дивјејево, нека ме дочекају са овом свећом''. Мотовилов је сав зачуђен одговорио: ''Баћушка, саровски монаси те никада неће дати Дивјејеву. '' Преподобни му је рекао да ће то тако бити. После Мотовилове смрти, свећа је ишла из руке у руку сестара, да би је на крају, после изласка из затвора, преузела мати Маргарита. Када су мошти стигле у манастир 1991. године, матушка Маргарита дочекала их је на капији са упаљеном свећом.
Када су мошти Светог Серафима преношене из Санкт Петербурга у манастир Дивјејево, у лето 1991 године, забележено је више чудесних догађаја. Једна старица, са свећом у руци, плакала је на перону железничке станице у Москви, ишчекујући долазак Светог Серафима. Оног часа када је видела како архијереји носе на раменима Светитељеве мошти, осетила је предиван миомирис. Тада је клекла на колена и са осталим верницима запевала: ''Вјеличајем тја, вјеличајем тја, Свети Оче Серафиме!'' Други верник с балкона је гледао на трг преко пута станице и одатле је осматрао литију. Док је гледао поворку с више од сто свештеника и архијереја у златним мантијама, он је јасно видео светлосне зраке који су се ширили од Светитељевог ковчега на све стране.

Пророчанство о доласку царске породице у Саров и Дивјејево
Деветог септембра 1831. године преподобни Серафим је исцелио Николаја Мотовилова, који постао његово духовно чедо. Млади Мотовилов био је често у Сарову и водио је дневник. Преподобни Серафим му је предао писмо за цара који ће доћи у Саров и Дивјејево. Говорио је да ће цар који њега убогог прослави, бити прослављен од Господа! Када дође Царска породица у Саровску пустињу и Дивјејевски манастир, како је говорио преподобни, скупиће се више народа него класја жита у пољу.У сред лета певаће Васкршњи Тропар: Христос Воскресе! Али, после великих свечаности, у Русији ће бити такво страдање да ће анђели једва успевати да приме душе!
Више извора потврђује да да је Мотовилов тражио начина да се канонизација Оца Серафима одржи у време владавине Цара Николаја I, његове жене Александре Фјодоровне и његове мајке Марије Фјодоровне. Мислио је да се пророчанство преподобног Серафима односи на њих, па је био разочаран што је реалност другачија. Умро је 1879 године и, као што је преподобни и пророковао, није доживео канозицају, коју је доживела његова жена Јелена. Наравно, Мотовилов није могао да зна да ће, педесет година после смрти цара Николаја I, на руском царском престолу да се појаве иста имена: Николај II, његова жена Александра Фјодоровна и његова мајка Марија Фјодоровна? Пророчанство се испунило у лето 1903. године. Акт о канонизацији саровског чудотворца потписао је цар Николај II, а покров за ковчег са светим моштима извезла је царица Александра. На свечаној литији у Сарову ковчег са светим моштима носили су цар Николај и велики кнежеви.
Николај II се родио 19. маја 1868. године, као син цара Александра и царице Марије Фјодоровне. Васпитан у духу побожности и стрпљења, он се свагда сећао да на дан његовог рођења црква слави светог многострадалног Јова. У једном разговору са председником владе Столипином, десетак година пре смрти, цар Николај је изразио уверење да се он није нимало случајно родио на тај дан, и да је то знамење његовог будућег страдалништва.После краће болести, 1894. године, умро је његов отац Александар. Крај његове постеље све време бдио је свети Јован Кронштатски који је касније признао да, по промислу Божјем, није могао да испроси живот царев из руке Свевишњег. Николај и Александра крунисани су маја 1896, у великој Успенској саборној цркви Московског кремља. Међу онима који су служили био је и свети Јован Кронштатски, кога су последњи Романови веома поштовали. Тада се Цар пред свима присутним помолио Богу "да му подари мудрости и снаге да би честито управљао народом руским и да би дао добар одговор на Страшном суду Христовом."
Цар је владао у тешке дане револуција и побуна. На све стране ратовало се против православне монархије. Он је веровао да је излаз из лавиринта савременог безбожја у Православљу. Нарочито је настојао да се у Русију врате канонске форме црквеног живота и уметности. Обнављајући храмове, он је желео да се у њих уносе православне иконе, а не оне које су постале "модерне" од времена Петра Великог. За време његове владавине, у Русији је подигнуто десет хиљада храмова, и преко седамсто педесет манастира. Нарочито се старао да учествује у прослављању светих угодника Божијих. Цар је посебно поштовао преподобног Серафима Саровског. Када је канонизациона комисија, испитавши и проверивши велики број чуда која су се десила молитвеним заступништвом саровског чудотворца, одлучила да га предложи за свеца, цар је ускликнуо: "Прославите га одмах!"
Монахиња Серафима (у свету Софија Александровна Булгакова) једна је од последњих сестара из манастира Дивјејева. Родјена је 1903. године у Москви. Iмала је истањчан књижевни укус и смисао за сликарство, а духовно је помагала многим поклоницима. Њој су причале старије монахиње да су, до вађења моштију преподобног Серафима, сваког другог јануара (дан његовог упокојења) у Сарову пекли палачинке, и зато су у Саров путовале и сестре из Дивјејева. Мати Амвросија јој је казивала како је и она као млада одлазила у Саров да би премазивала палачинке, којима су послуживали све поклонике.
Крајем деветнаестог века, како је казивала мати Серафима, у Саров је почео да долази будући митрополит Серафим, тадашњии гардијски пуковник Леонид Чичагов. Причала јој је искушеница Дуња да је блажена Прасковја Ивановна, дочекавши Чичагова први пут, погледала испод његовог рукава и рекла: "А, рукави су вам поповски." Пуковник је ускоро био рукоположен за свештеника. Прасковја Ивановна непрестано га је наговарала: "Пошаљи молбу цару да изваде мошти." Чичагов је почео да сакупља материјале, написао је летопис и поднео га цару. Кад је цар то прочитао, причао је Чичагов, имао је велику жељу да се открију мошти преподобног Серафима. Све је то Чичагов описао у другом делу летописа. Тамо су детаљно описани сви догађаји пре вађења моштију, а описано је и само вађење. Тај рукопис је нестао приликом митрополитовог хапшења 1937. године. Матушки Серафими су, како је причала, о томе говорили и они којима је митрополит лично читао тај рукопис. Дан уочи прослављања преподобног, према њеним речима, настала је велика смутња. Цар је инсистирао да се мошти открију, али је скоро цео Синод био против. Изговор је био: "Куда и зашто ићи у шуму да би се нашле само кости?" С друге стране, Синод није показивао добру вољу да канонизује онога који је пророковао пропаст православне Русије и пад монархије. У то време та пророчанства су изгледала сасвим невероватна. Али Цар је упорно тражио од Синода да почну да разматрају канонизацију и најзад, 1902 године, молба је одобрена.

Икона преподобног у царевој канцеларији
Више извора потврђује да је царска породица веома волела и поштовала преподобног Серафима. Цар Николај је у својој канцеларији имао велику икону преподобног и јавно је изјављивао да верује у његову светост. Приликом прославе канонизације, Царица Александра је отишла до исцелитељског извора Светог Серафима и, урањајући у њега, помолила се да добије сина. За дванаест месеци родио се царевић Алексеј. Касније, кад јој је било најтеже, она из заробљеништва пише пријатељу: "Ох, како чезнем да поново одем за Саров!"
Јевдокија Ивановна, искушеница Дуња, казивала је матушки Серафими, како је у то време блажена Прасковја Ивановна петнаест дана постила, ништа није јела и једва је ходала. Једне вечери дошао је Чичагов, тада још архимандрит Спасо - Јевфимијевског манастира у Суздаљу.
"Мајко, одбили су да открију мошти", рекао је Чичагов.
"Прими ме под руку, идемо по вољи", одговорила је Прасковја Ивановна.
Блажену је са једне стране прихватила њена келејница, мати Серафима, са друге архимандрит Серафим. Те вечери, 12. јануара 1903. године, прегледали су остатке преподобног. У то време, из села Ламасова, дванаест врста од Сарова, угледали су светло над Саровом. Сељаци су дотрчали мислећи да је пожар. Питали су: "Где је код вас избио пожар? Видели смо одсјај." "Нигде није било пожара", одговорили су им. После је један монах рекао: "Ноћас је комисија отворила остатке баћушке Серафима." Од баћушке Серафима остале су само кости, чега се Синод и плашио: "Ићи у шуму, где нема нетљених моштију, него само кости!" На то је једна од тада још живих старица из времена преподобног казала: "Ми се клањамо не костима, него чудима." Сестре су причале да се преподобни сам јавио цару, који је после тога својим ауторитетом устрајавао на откривању моштију.
Мошти преподобног баћушке Серафима откривене су 19. јула 1903. године. Тада Казањска железница још није постојала, путовало се преко Нижњег Новгорода. Царски воз је, према речима матушке Серафиме, водио шеф станице Борис Николајевич Веденисов. Била је организована привремена станица насупрот селу Вијездноје, у пољу, на прелазу поред млина. Требало је хитно изградити колски пут до Сарова. Због тако кратког времена нико се није усуђивао да прихвати тај посао. Одазвао се Б. Н. Веденисов коме је, према његовим речима, помогао сам преподобни. Све су урадили сасвим једноставно. Била је врућина. Пут су орали плуговима, затим поливали водом из бачава и утабавали тешким ваљком, исто као што се то ради на пољу. Тако је пут постао гладак и тврд, као асфалт. Мати Серафима је причала да је Б. Н. Веденисов, 1950. године, на њене очи добио исцељење преко комадића мантије преподобног Серафима.
Када је царска породица, 19. јула 1903. године, стигла у Арзамас, забележено је да је већ било стигло близу пола милиона поклоника. Пут је био закрчен великим бројем верника, који су, из поштовања према преподобном, пешке прелазили последњи део пута. Цар Николај и царица Александра тај последњи део пута корачали заједно са поклоницима, пред којима су се касније и причестили. Канонизација је започела претходне вечери - вечерњом службом. По манастирским црквама и тргу окупило се око стотину хиљада поклоника, а на хиљаде других били су поред пута који води у стару саровску шуму, чекајући да се поклони моштима. Када је цар улазио у саровску цркву, народ је стајао с обе стране зида, и тада су једну трудну жену тако притисли да је одмах ту родила дечачића право на тепих, под ноге цара. Цар је наредио да га запишу за крсног кума новорођенчету. На откривање моштију у Саров је допутовала скоро цела царска породица. Велики кнежеви су одмах отишли у Дивјејево, к блаженој Прасковји Ивановној. Донели су јој свилену хаљину и капор (врста капуљаче), у коју су је одмах и обукли. У то време цар је имао четири кћери, али не и дечака - наследника. И ово је била права прилика да се помоле преподобноме, да им се дарује наследник. Прасковја Ивановна је имала обичај да све показује на луткама. А за ову прилику унапред је припремила лутку – дечака. Од марама му је прострла лежај, положила га ту и прошапутала: "Тише, тише, он спава..." "То је Ваш", рекла је блажена, а велики кнежеви су је, у усхићењу, подигли на руке. Све што је она говорила телефоном су пренели цару, који је из Сарова допутовао у Дивјејево тек 20. јула. Јевдокија Ивановна је причала да се келејница Прасковје Ивановне, мати Серафима, била припремила за пут у Саров, на откривање моштију, али је изненада повредила ногу. Прасковја Ивановна ју је излечила, па је ипак отишла у Саров. А када су се мати Серафима и Дуња вратиле с дочека, хтеле су мало да поспреме просторију блажене пре доласка царске породице, али Прасковја Ивановна није дозвољавала да се било шта склони са стола. На столу је био тигањ с кромпиром и хладни самовар. Док су се с њом препирале, зачуло се с врата: "Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас." Улазили су цар и царица. А сестре су, сместа, пред њима прострле тепих, поспремиле сто и донеле врући самовар. Затим су изашле и оставиле их саме с блаженом. Будући да нису могли добро разумети шта блажена говори, цар је ускоро изашао и тражио да уђе најстарија до блажене.
Када су почели да се опраштају, унутра су ушли архимандрит Серафим (Чичагов) и келејне сестре. Прасковја Ивановна је отворила комоду. Извадила је нови столњак и почела да ставља поклоне: платно од лана које је сама израдила, половину главе шећера, обојена јаја, шећер у комадићима. Све је то чврсто завезала у завежљај и, дајући га цару, рекла је: "Царе, носи сам". А затим је, пруживши руку, додала: "А нама дај новчић, треба да саградимо кућицу (нову цркву)." Цар није имао код себе новца па је затражио да му донесу. А кад су му донели, како је причала мати Серафима, дао је новчаник пун злата. Тај новчаник су одмах предали мајки игуманији. Опраштајући се, цар и царица су обећали да ће ускоро опет доћи, на откривање моштију мајке Александре, зато што се она јављала у царском двору и тамо, како се причало, творила чуда. Том приликом цар је рекао да је Прасковја Ивановна једина истинита слушкиња Божија. Сви и свугде су га примали као цара, једино га је она примила као обичног човека. Од Прасковје Ивановне цар и царица су отишли код Јелене Ивановне Мотовилове. Цару је било познато да она чува писмо које јој је предао њен муж Николај Александрович Мотовилов, а које је написао преподобни Серафим и адресирао га на цара императора Николаја . То писмо преподобни Серафим је написао, запечатио хлебом и предао Николају Мотовилову рекавши: "Ти нећеш доживети, али твоја жена хоће, када у Дивјејево допутује цела царска породица. Цар ће доћи к њој, нека му она преда писмо."
Ни данас се не може са сигурношћу рећи да ли је писмо преподобног Серафима пророковало личну судбину цара и царице, или је у њему, можда, било само пророчанство о судбини Русије.
После неколико година, када су почели први немири у Русији, царица Александра је затражила све папире из државних архива који су се односили на пророчанство преподобног Серафима о будућности Русије. Игуман Серафим Кузњецов, учесник саровских свечаности 1903. године, забележио је: "Преподобни Серафим написао је писмо Цару коме је суђено да дође у Саров и Дивјејево. Садржај писма остао је тајна. Јасно је да је свети прозорљивац видео будућност и настојао да укрепи цара у вери. Светом Серафиму било је важно да будући цар схвати да се ништа не дешава случајно, већ по Божијем промислу, да не би пао у очајање када дође страшни час да испије чашу страдања."

Цар је неутешно плакао
Матушки Серафими причала је Наталија Леонидовна Чичагова (владикина кћер) да је цар то писмо, када га је примио, са страхопоштовањем ставио у унутрашњи џеп, казавши да ће га прочитати касније. Јелена Ивановна се, како је причала Чичагова, испунила духом и дуго им, скоро два часа, говорила; а шта, тога се ни сама после није сећала. Она се упокојила 27. децембра 1910. године. Била је тајно пострижена.
Када је цар прочитао писмо, након што се вратио у игуманску зграду, заплакао је. Дворјани су га тешили, говорили му да баћушка Серафим јесте свет, али да и он може да погреши. Али, цар је неутешно плакао. Садржај писма је свима остао непознат. Тог истог дана, 20. јула, предвече, сви су отпутовали из Дивјејева. Од тада, цар се о свим важним питањима обраћао Прасковји Ивановној, шаљући к њој велике кнежеве. Јевдокија Ивановна је причала "да један није стигао отићи, а други би већ био дошао." После смрти келејнице Прасковје Ивановне, матушке Серафиме, царска породица се о свему обавештавала, преко Јевдокије Ивановне. Она је пренела да је Прасковја Ивановна рекла: "Царе, сам сиђи с престола!"
Изгледа да се за пророчанство преподобног Серафима о царској породици знало и много раније. Према дневнику дворске даме А.Ф.Тјутчеве, Марија Александровна, супруга императора Александра Другог, говорила је о пророчанству једног отшелника из Сарова (Серафима Саровског) великом књазу Михајлу Павловичу, о смрти његове кћери, његовој сопственој смрти и о смрти Императора Николаја. Велики књаз Михаил никада није хтео да открије шта му је предсказано о деци Императора Николаја , али било је јасно да је то нешто злокобно. Говорио је да ће страшну тајну рећи само царици, али је умро и тајну однео у гроб! Првог јануара 1856. Тјутчева пише: "Послала сам Царици малу икону старца Серафима. Ја верујем у силу молитве Светому. Верујем да он посебно штити Императорку о којој је говорио пре њеног доласка у Русију! Говорио је да ће она бити благодатна мати целој Русији и Светој Православној Цркви."
Прасковја Ивановна умрла је у августу 1915. године. Уочи смрти непрестано се до земље клањала испред портрета цара. Кад она више није имала снаге, спуштале су је и подизале келејнице. "Зашто се, мајко, тако клањаш цару?", питале су је."Лудице, он ће бити виши од свих царева", говорила је блажена.А често је понављала тајанствену реченицу: "Немој знати, преподобни, немој знати, мучениче!"
Те године, како је причала Јевдокија Ивановна, многи су долазили у Саров и Дивјејево. Допутовао је и Распућин са свитом - младим дворским дамама. Он сам није се усуђивао да уђе код Прасковје Ивановне, стајао је на улазу, а када су даме из његове пратње ушле, Прасковја Ивановна је јурнула за њима са штапом, ругајући се: "Вама треба једино ждребац." Долазила је и Вирубова, важна дворска дама, али је нису пропустили, рекавши јој да је блажена лоше расположена.
Прасковја Ивановна је пред сам крај живота скинула царев портрет и пољубила га у ноге, рекавши: "Мили је већ при крају."
Њена келијница је забележила да се блажена молила: "Свети царски мученици молите Бога за нас". Архимандриту Серафиму Кузњецову дала је иконице Умилење Пресвете Богородице (пред којом се упокојио Свети Серафим), за царску породицу као благослов.Он је забележио њено пророчанство о мучењу и убиству царске породице. Према његовим речима, блажена је казивала о будућем привременом тријумфу непријатеља Русије, целивала је царске портрете и говорила да ће са њима бити у небеској обитељи. И духовни син оптинског схиархимандрита Варсонуфија, скитски монах Терентије написао је у свом дневнику 1916. године: "Биће револуција, Цара ће убити, Оптину разрушити!" А оптински старац, јеромонах Нектарије, у фебруару 1917. године пише: "Наступа тешко време. Почиње време ћутања. Цар и царица, велике кнегиње и царевић биће убијени."

Чудесно виђење Светог Јована Кронштантског
Преподобни Серафим Саровски после упокојења се јављао многим људима. Оцу Јовану Кронштантском (1829 – 1908), јавио се уочи првог јануара 1908. године. Тада је свети чудотворац Јован Кронштатски имао чудесно виђење, а кроз то виђење провео га је Свети Серафим Саровски. Тим виђењем, које је с руског превео епископ Атанасије још док је био јеромонах, оцу Јовану је откривено будуће страдање цара Николаја и његове породице, а откривене су му и друге тајне. Своју белешку о том чудесном виђењу отац Јован почиње речима: "Господе, благослови! Ја, многогрешни слуга Јован, јереј Кронштатски, пишем ово Виђење. Оно што сам видео и што предајем писмено, написао сам својом руком."
"На ноћ уочи првог јануара 1908. године", како је записао отац Јован, "после вечерње молитве, сео сам да мало одахнем за столом. У мојој келији је био полумрак, а пред иконом Мајке Божије је горело кандило. Није прошло ни пола часа, зачуо сам шум. Неко се тихо дотакао мог десног рамена и лаки и тихи, умилни глас рече ми: Устани, слуго Божији Јоване, пођи са мном!
Ја сам брзо устао. Преда мном је стајао дивни, чудни старац, блед са седим власима, у мантији и са бројаницама у левој руци. Погледао ме је строго, но очи су му биле умилне и благе. Од страха ја за мало нисам пао, но чудни старац ме је придржао. Руке и ноге су ми дрхтале, хтео сам нешто рећи, али језик ми се није покретао. Старац ме је прекрстио и мени је постало лако и радосно, и ја сам се прекрстио, такође. Затим је он штапом указао на западну страну зида и тим истим штапом је написао: 191З, 1914, 1917 , 1922, 1930, 1933, 1934 година. Одједном, тај зид је нестао и ја сам са старцем пошао по зеленом пољу. Видим, стоји маса крстова; хиљаде, милиони разноврсних: малих, великих, дрвених, камених, гвоздених, бакарних, сребрних и златних. Ишао сам поред тих крстова, прекрстио се и охрабрио да упитам старца какви су то крстови? Он ми је умилно одговорио: То су они који су за Христа и Реч Божију пострадали!
Идем даље и видим, читаве реке крви теку у море које се црвени од крви. Од страха сам се ужаснуо и опет запитао чудног старца: А, што је проливено толико крви? Он ме погледао и рекао ми: То је хришћанска крв! Затим је старац показао руком на облак. Ја видех масу горећих, јарко ужарених светилника. I гле, они почеше падати на земљу: један, два, три, пет, десет, двадесет... Затим почеше падати у стотинама, све више и више, и сви су горели. Ја сам врло жалио што они нису горели јасно, него су само падали и гасили се, претварајући се у прах и пепео. Старац рече:
Погледај! Ја видех на облацима само седам светилника, па запитах старца: Шта то значи? А, он сагнувши главу рече: Светилници које ти видиш да падају значе да ће црква пасти у јерес. А седам горyћих светилника што је остало, значи да ће седам цркава Апостолских Саборних остати при крају света.
Опет ми је старац казао: Погледај!
И, гле, ја гледам и видим чудно виђење, анђели су певали: Свјат, Свјат, Свјат Господ Саваот! Велика маса народа са свећама у рукама и радосним, сијајућим лицима ишла је за њима. То су били: кнежеви, патријарси, митрополити, епископи, архимандрити, игумани, схимници, јереји, ђакони, посници, отшелници Христа ради, мирјани, младићи, дечаци, деца... Херувими и серафими су их пратили у небеску, рајску обитељ. Ја сам запитао старца: Какви су то људи? Старац као да је знао моју мисао, рече: Све су то слуге Христове, који су пострадали за свету Христову Саборну и Апостолску Цркву. Ја сам се опет усудио да запитам: Да ли се и ја могу придружити њима? Старац рече: Не. Још је рано за тебе, стрпи се и причекај!
Опет сам запитао: Реци ми оче, а откуд деца? Старац рече: Та деца су такође пострадала эа Христа од цара Ирода (14 хиљада). А, такође су добила венац од Цара и она безимена деца која су погубљена у утроби своје мајке! Ја сам се прекрстио: Какав ће велики и страшни грех бити мајци - неопростиви!
Идемо даље и улазимо у велики храм. Хтео сам да се прекрстим, али старац ми рече: Овде је мрзост и запуштење.
Видим мрачан и таман храм и у њему мрачан и таман престо. Нема иконостаса пред олтаром. Уместо икона, неки туђи портрети са зверињим лицима и оштрим калпацима, а на престолу није крст него велика звезда и еванђеље са звездом. Смолане свеће горе и прште као дрва. На престолу стоји путир из кога долази страшан смрад и отуда гамижу свакакви гадови: жабе, шкорпије, пауци - страшно је гледати све то. Просфоре су такође са звездом, а пред престолом стоји свештеник у светло црвеној одежди по којој гмижу зелене жабе и пауци. Лице му је страшно и црно као угаљ, очи црвене а из грла иде дим и црни жалци као у осе. Ах, Господе, како је то страшно гледати. Затим је на престо скочила нека мрска, гадна и безобразна црна жена, сва у црвено обучена, са звездом на челу. Завртела се на престолу, потом крикнула као ноћна сова чији глас се страшно разлегао по читавом храму: Слобода! - и стала. А, људи су као безумни почели да трче око престола, радујући се нечему. Викали су, звиждали и певали некакву песму, из почетка тихо, затим јаче, као пси, затим се све претворило у зверско рикање и режање. Одједном бљесну јарка муња и удари силан гром. Земља задрхта и храм се сурва и пропаде у земљу. Престо, свештеник, црвена жена, све се у ковитлацу сурвало у бездан. Господе, спаси! Гледајући овај страшан призор хладан зној ми је избио по челу и ја сам се прекрстио. Осврнуо сам се и старац се осмехнуо на мене, упитавши: Јеси ли видео ? Видео сам оче. Реци ми шта је то било, тако страшно и ужасно?
Cтарац ми одговори: Храм, свештеници и људи, то су јеретици, одступници и безбожници који су одступили од Вере Христове и од Свете, Саборне и Апостолске Цркве, и признали јеретичку ново-живообновљеничку цркву која нема благодати Божије. У њој је немогуће ни постити, ни исповедати се, ни примити миропомаэање.
Господе, спаси мене грешнога, пошаљи ми покајање, смрт хришћанску!, прошапутао сам. Но, старац ме умирио: Не жалости се, рече. Моли се Богу! Пошли смо даље. Гледам, иде маса људи страшно измучених. У свакога од њих звезда. на челу. Они, угледавши нас, повикаше: Молите се за нас, свети оци, Богу. Нама је врло тешко, и ми сами не можемо! Очеви и мајке нас нису учили закону Божијем и чак немамо ни име хришћанско. Ми нисмо добили печат дара Духа Светога, него црвени энак! Ја сам заплакао и пошао за старцем. Погледај!, показао ми је старац руком. Видиш ли? Видим брда!
Не! То је брдо лешева људских, огрезло у крви.
Ја сам се прекрстио и упитао старца: Шта то эначи? Какви су то лешеви? То су монаси и монахиње, отшелници и отшелнице, убијени эа Свету Саборну и Апостолску Цркву; који нису хтели да приме антихристов печат него су желели да приме мученички венац и умру эа Христа. Ја сам се молио: Спаси Господе и помилуј слуге твоје и све хришћане. Но одједном, старац се окренуо ка северној страни и показао руком: Гледај! Погледао сам и видео царски дворац, а около трче животиње разних врста, звери разне величине, аждаје и свакакви гадови који шиште и улазе у дворац и већ су појурили на трон помазаника Николаја Другог. Његово лице је бледо али храбро. Он чита Исусову молитву. Одједном, трон се пољуљао, круна је спала и откотрљала се. Звери су режале, тукле се и давиле помазаника. Растрзале су га, изгазиле, као зли дуси у аду. Одједном, све ово је нестало и ја сам горко заплакао: Ах, Господе, спаси и помилуј од свакога зла, непријатеља и противника! Старац ме је узео за раме: Не плачи! Тако је угодно Богу!"I рече: Гледај! Гледам и видим како се показало бело сијање. С почетка нисам могао разликовати, но затим је постајало све јасније: приступао је невољни помазаник. На глави му венац од зелених листова, а лице бледо и окрвављено, са златним крстићем на врату. Тихо је шаптао молитву. Пришао је и са сузама рекао: Моли се за мене оче Јоване, и реци свим православним хришћанима да сам умро као мученик, чврсто и храбро за веру Православну и за Свету, Саборну и Апостолску Цркву, пострадао за све хришћане. Реци свим православним пастирима да служе општи братски парастос за све војнике, пострадале на бојном пољу: изгореле у огњу, у мору потопљене, и за мене грешнога и пострадалог. Гроб мој не тражите, њега је тешко наћи. Још молим, моли се за мене оче Јоване, и опрости ми добри пастиру.
Затим се све покрило маглом. Ја сам се прекрстио: Упокој Господе душу уснулог слуге Твог Николаја! Вечни му спомен! Господе, како је страшно. Руке и ноге су ми дрхтале, плакао сам. Старац ми је опет рекао: Не плачи, тако је угодно Господу. Моли се Богу, и још погледај? Затим, видим масу људи који се ваљају умирући од глади. Јели су траву, земљу, јели су један другога, а пси су јели лешеве. Свуда страшан смрад, бестидност. Господе спаси нас и у светој Христовој Вери укрепи, јер смо немоћни и слаби без вере. Старац ми опет говори: Гледај тамо! I гле, видим читава брда разних књига, малих и великих. Међу тим књигама гмижу смрадни црви који шире страшан задах. Ја сам запитао: Какве су то књиге, оче? Он је одговорио: Безбожне, јеретичке, које заражују све људе света својим богохулним учењем. Старац се крајем свога штапа дотакнуо тих књига и све се претворило у огањ и изгорело до краја. Ветар је разнео пепео. Затим гле, видим цркву око које лежи маса поменика и спискова. Сагнуо сам се и хтео подићи један да прочитам, но старац ми рече да су то поменици и писма која леже при цркви много година, и на које су свештеници заборавили па их не читаjy никада, а уснуле душе траже да се молимо за њих, но нема ко да чита ни да помиње. Ја упитах: Па, ко ће онда ? Анђели!, рече старац. Ја сам се прекрстио: Помени Господе душе уснулих слугу Твојих, у Царству Твоме!
Пошли смо даље. Старац је ишао брзо, тако да сам једва успевао да га стигнем. Одједном, он се окренуо и рекао: Погледај! И, гле, иде гомила људи гоњена страшним бесима који су их немилосрдно тукли и боли дугачким шиљцима, вилама и моткама. Какви су то људи?, запитао сам старца.
То су они, одговорио је старац, који су отпали од Вере и од Свете, Саборне и Апостoлске Цркве и примили јеретичку живообновљеничку цркву.
То су били епископи, свештеници, ђакони, световњаци, монаси, монахиње који су примили брак и живели развратно. То су били безбожници, врачари, блудници, пијанице, среброљупци, јеретици, одступници од Цркве, сектанти и остали. Они су имали ужасан и страшан изглед: лица црна, из грла им је ишла пена и смрад и страшно су викали. Но, демони су их тукли немилосрдно и гонили их у дубоку провалију. Отуда је излазио смрад, дим, огањ и нечисти мирис. Ја сам се прекрстио: Избави, Господе, и помилуј! Страшно је све то виђење. Затим сам видео како маса народа иде, стари и млади. Сви су били обучени у црвене хаљине и носили су огромну црвену звезду петокраку на чијем сваком углу је седело по дванаест бесова. У средини је седео сам сатана са страшним роговима и крокодилским очима, са лављом гривом, страшним чељустима и великим зубима, а из чељусти је ригао смрдљиву пену. Сав народ је викао: Проклетством жигосани! Затим се појавила маса демона, сви црвени. Жигосали су народ стављajyhи свакоме на чело и руку жиг у виду звезде. Старац рече да је то жиг антихриста. Ја сам се страшно уплашио, прекрстио сам се и прочитао молитву: Да васкрсне Бог ... После тога све је ишчезло као дим.
Старац је ишао брзо и ја сам једва успевао да га пратим. Зауставио се потом и показао ми је на исток: Гледај! - вели.
Угледао сам масу народа са радосним лицима у чијим рукама су били крстови, црквени барјаци и cвећe. На средини међу овом масом високо у ваздуху стоји престо са златном царском круном на којој је златним словима написано: За мало времена! Око престола стоје патријарси, митрополити, епископи, свештеници, монаси и монахиње, пустињаци и мирјани. Сви певају: Слава во вишњих Богу и на земљи мир. Ја сам се прекрстио и заблагодарио Богу. Одједном, старац је крстолико три пута замахнуо у ваздух. И, гле, ја видех масу лешева и потоке крви. Анђели су летели над телима убијених и једва су успевали да душе хришћанске узносе к Престолу Божјем певајући: Алилуја! Страшно је било гледати све то. Ја сам горко плакао и молио се. Cтарац ме је узео за руку и рекао: Не плачи! Тако је потребно Господу Богу за наше маловерје и кукавност, ово тако треба да буде. Спаситељ наш Исус Христос је такође пострадао за нас и пролио Своју пречисту крв на крсту. Биће, дакле, још много мученика за Христа и то су они који неће npимити aнтихристов жиг, но пролиће крв и добити мученички венац.
Затим се старац помолио, три пута се прекрстио према истоку и рекао: Ево, испунило се пророштво Данилово. Коначна мрзост запуштења. У том часу сам угледао јерусалимски храм на чијем врху је звезда. Око храма се тискају милиони људи који желе да уђу у храм. Ја сам хтео да се прекрстим, али ми је старац опет задржао руку и рекао: Овде је мрзост запуштења! Ушли смо у храм у коме је било много народа. По сред храма сам видео престо око кога су у три реда гореле смолане cвећe. На престолу је, обучен у светло црвену порфиру, седео светски управитељ, цар, на чијој глави је била златна круна са брилијантима и звездом. Запитао сам старца ко је то? Он је рекао: То је антихрист! Био је високог раста, очи црвене као ужарени угаљ, брада црна као клин, лице свирепо, хитро и лукаво - подобно зверу, нос орловски.
Одједном, антихрист устаде на свом престолу и усправи се у целом расту свом. Подиже високо главу и пружи десну руку народу (на прстима су му били нокти као у тигра), па рикну својим зверињим гласом: Ја сам ваш бог, цар и управитељ! Који не приме мој жиг, смрт им је овде! Сви су пали на колена, поклонили се и примили жиг на чело. Но, неки су смело пришли и одједном му снажно узвикнули: Ми смо хришћани, верујемо у Господа нашег Исуса Христа! Тада је у тренутку блеснуо мач антихриста и главе хришћанских младића су слетеле. Пролила се крв за веру Христову. Гле, потом доводе девојчице, жене и младу децу. Овде се он још више разгоропадио и зарикао као звер: Смрт њима! Ти хришћани су моји непријатељи! Смрт њима! Одмах је следила моментална смрт. Главе су слетале на под и пролила се крв православна по свем храму . Затим доводе антихристу десетогодишњег дечака да се поклони и говоре: Падни на колена!
Но, дечак је смело пришао до престола антихристовог и рекао: Ја сам Хришћанин и верујем у Господа нашег Исуса Христа, а ти си пород и слуга сатанин, ти си aнтихрист! Страшним и дивљим режањем зарежао је на њих: Смрт!
Сви су пали пред антихристом на колена. Одједном хиљаде громова је загрмело и хиљаде небеских муња су летеле као огњене стреле тукyћи слуге антихристове.Изненада, једна нajвећа стрела, огњена и крстолика, слетела је са неба и ударила антихриста у главу. Он је узмахнуо руком и пао, док му је круна слетела са главе и распала се у прах. Милиони птица су летели и кљували лешеве нечистих слугу антихристових. Осетио сам тада да ме је старац ухватио за раме и рекао: Идемо даље, путем! Ево, опет видим масу крви до колена, до појаса! Ох, како је много проливено крви хришћанске! Ту сам се сетио речи из Откровења Јована Богослова: Биће крви коњима до узда! Ах, Боже спаси мене грешнога! На мене је напао велики страх и био сам ни жив ни мртав. Гле, видим анђели лете и певају: Свјат, Свјат, Свјат Господ! Окренуо сам се, а старац је клечао и молио се. Затим је устао и умиљато ми рекао: Не жалости се! Брзо, брзо је крај свету, моли се Господу. Он је милостив слугама својим. Нису више преостале године, него сати, и брзо је крај!
Потом ме је старац благословио и показао рукама на исток. рекавши: Ја идем ено тамо! Док сам пао на колена и поклонио му се, видим да се он брзо одваја од земље. Тад сам запитао: Како је твоје име, чудни старче? Затим сам јаче повикао: Свети оче, реци како је твоје свето име? Серафим! - тихо и лако рече он мени. А то што си видео напиши и не заборави све то ради Христа!
Одједном као да је над мојом главом ударило велико звоно. Ја сам се пробудио и отворио очи. На челу ми је био хладан зној, а у слепоочницама је ударало. Срце је јако лупало и ноге дрхтале. Учинио сам молитву: Да воскреснет Бог... Господе прости ме грешног и недостојног раба Твојега Јована. Богу нашем слава. Амин."
Има још много чудесних догађаја везаних за преподобног Серафима. Кад је 1903. године свечано проглашен за свеца, његова монашка мантија пренета је у Москву у Успенски сабор. У то време тешко је боловала жена по имену Екатарина Крјажова. Iмала је страшну болест у стомаку и дуго година се лечила. Кад је чула за мантију светог Серафима, отишла је у цркву. Да би ушла у свети храм, чекала је од шест сати увече до два сата после поноћи. Како је пришла мантији, пала је на колена и у неки занос, од кога се једва повратила. А чим је дошла себи, пољубила је мантију и устала. Одједном је осетила лакоћу. Дошла је кући у пет сати изјутра. А кад се добро наспавала и устала била је сасвим добро.
Слично преподобном Сергију Радоњешком и преподобном Серафиму Саровском, и старац јеросхимонах Сампсон био је удостојен виђења Пресвете Богородице. Небеска Царица јавила му се баш са овом двојицом светитеља док је био тешко болестан. Исцелила га је и продужила му дане земаљског живота, и била му стална Покровитељица. Али отац Самсон је причао да му се, 1928.године, пре него је ухапшен и одведен Соловецке логоре, јавио и преподобни Серафим Саровски. У том јављању, преподобни Серафим му је дао молитву Свемилостива. Од те молитве отац Сампсон се никад није растајао и она га је спасавала у најтежим моментима његовог живота.