Зашто Христ једини прави пут

Odgovor: Restorani brze hrane nas mame time što nam dozvoljavaju da naručimo hranu onako kako zelimo. Neke kafeterije se hvale time što imaju preko sto različitih ukusa i vrsta kafe. Čak i pri kupovini kuće i auta, uvijek možemo da tražimo one sa svim opcijama i formama koje želimo. Više ne živimo isključivo u svijetu čokolade, vanile i jagode. Izbor je kralj! Možeš da nađeš sve što želiš u skladu sa tvojim ličnim ukusom i potrebama.

I tako, šta je sa religijom koja je prava za tebe? Šta je sa religijom koja ne govori o grijehu, ništa ne zahtijeva, i ne opterećuje gomilom dosadnih može i ne može? Postoji tamo negdje, baš kao što sam i opisao, ali da li je religija nešto što se bira, kao ukus omiljenog sladoleda?

Postoji mnogo glasova koji se takmiče za našu pažnju, pa onda, zašto bi neko stavio Isusa iznad, recimo, Muhameda ili Konfučije, Bude ili Charles Taze Russella ili Josepha Smitha? Na kraju, ne vode li svi putevi u nebo? Nisu li sve religije iste? Istina je da sve religije ne vode u nebo, kao što ni svi putevi ne vode u Rim.

Sam Isus govori Božijim autoritetom zato što je On sam pobijedio smrt. Muhamed, Konfučije, i drugi trunu u svojim grobovima do dana današnjeg, ali Isus, svojom sopstvenom silom, je ustao iz groba tri dana pošto je umro okrutnom smrću na Rimskom križu. Svako ko ima vlast nad smrću zaslužuje pažnju. Svako ko ima vlast nad smrću zaslužuje da bude saslušan.

Dokaza koji potvrđuju Isusovo uskrsnuće ima na pretek. Prvo, bilo je preko pet stotina očevidaca uskrslog Krista! To je jako puno očevidaca. Pet stotina glasova se ne može zanemariti. Tu je i činjenica praznog groba; Isusovi neprijatelji su mogli bez problema da zaustave sve priče o uskrsnuću, samo da su mogli da pokažu njegovo mrtvo tijelo koje se raspada, ali nije bilo tijela koje su mogli da pokažu! Grob je bio prazan! Da, Isusov grob je bio pod jakom stražom naoružanih vojnika. Ako uzmemo u obzir da su njegovi najbliži učenici pobjegli u strahu od njegovog hapšenja i razapinjanja, malo je vjerovatno da bi ova banda ološa od uplašenih ribara otišla tako daleko da se direktno suprostavi treniranim profesionalnim vojnicima. Jednostavna činjenica je da se Kristovom uskrsenju ne može umanjiti značaj davanjem razno raznih objašnjenja.

I iznova, svako ko ima silu nad smrću, zaslužuje da bude saslušan. Isus je dokazao svoju moć nad smrću i samim tim je potrebno da čujemo šta ima da kaže. Isus tvrdi da je jedini put ka spasenju (Ivan 14:6). On nije bilo koji put; On nije jedan od mnogih, Isus je jedini put.

I ovaj isti Isus kaže, “Dođite k meni svi koji ste umorni i opterećeni, i ja ću vas okrijepiti” (Matej 11:28). Ovo je okrutan svijet i život je težak. Većina nas je prilično raskrvarena, skrhana i uplašena od borbe. Slažeš se? Dakle, šta želiš? Oporavak ili puku religiju? Živog Spasitelja, ili jednog od mnogo mrtvih “proroka”? Značajan odnos ili prazne rituale? Isus nije izbor – on je taj izbor!

Isus je prava “religija” ako tražiš oproštenje (Djela 10:43). Isus je prava “religija” ako tražiš značajan odnos sa Bogom (Ivan 10:10). Isus je prava “religija” ako tražiš vječan dom u nebu (Ivan 3:16). Stavi svoju vjeru u Isusa Hrista kao svoga Spasitelja – nećeš požaliti! Vjeruj u njega za spasenje svojih grijeha – nećeš biti razočaran.

Ako želiš da imaš “ispravan odnos” sa Bogom, evo jednostavne molitve. Zapamti, izgovaranje ove molitve, ili bilo koje druge, neće te spasiti. Samo vjera u Hrista te može spasiti od grijeha. Ova molitva je jednostavan način da izraziš Bogu svoju vjeru u njega i zahvališ mu što je obezbijedio sve za tvoje spasenje. “Bože, znam da sam zgriješio protiv tebe i da zaslužujem kaznu. Ali, Isus Krist je na sebe uzeo tu kaznu koju sam ja zaslužio, tako da mi kroz vjeru u njega može biti oprošteno. Okrećem se od svojih grijeha i stavljam svoju vjeru u tebe, za spasenje. Hvala ti za tvoju predivnu milost i oproštenje – dar vječnog života! Amen!”

Da li je Isus Bog? Da li je Isus ikada tvrdio da je Bog?

Odgovor: Nigdje u Bibliji nije zapisano da je Isus tačno rekao, “Ja sam Bog.” Ali ovo isto ne znači da on nije objavio da je Bog. Uzmimo, na primjer, Isusove riječi u Ivanu 10:30, “Ja i Otac jedno smo.” Na prvi pogled, ovo možda ne izgleda kao izjava da je Bog. Međutim, pogledajmo na reakciju Židova na njegovu izjavu, “Zbog dobrog te djela ne kamenujemo – odgovoriše mu Židovi – nego zbog hule što se praviš Bogom, iako si samo čovjek” (Ivan 10:33). Židovi su Isusovu izjavu razumjeli kao tvrdnju da je Bog. U stihovima koji slijede, Isus ih nikada nije ispravio govoreći , “Ja nisam tvrdio da sam Bog.” To ukazuje da je on zaista govorio da je Bog kada je izjavljivao, “Ja i Otac jedno smo” (Ivan 10:30). Ivan 8:58 je drugi primjer. Isus je izjavio, “Zaista, zaista, kažem vam, prije nego je Abraham bio, Ja Jesam.” I iznova, kao odgovor na ovo, Židovi su uzeli kamenje u pokušaju da ga kamenuju (Ivan 8:59). Zašto bi željeli da kamenuju Isusa ako on nije rekao nešto za šta su oni vjerovali da je bogohulno, što je u ovom slučaju bila tvrdnja da je Bog?

Ivan 1:1 kaže da “Riječ bijaše Bog.” Ivan 1:14 kaže, “Riječ je tijelom postala”. Ovo jasno pokazuje da je Isus Bog u tijelu. Djela 20:28 nam kažu, "...da pasete Crkvu Božju koju sebi steče krvlju svojom.” Ko je kupio crkvu svojom krvlju? Isus Krist. Djela 20:28 izjavljuju da je Bog kupio crkvu svojom sopstvenom krvlju. Samim tim, Isus je Bog!

Toma, jedan od učenika je izjavio u vezi sa Isusom, “Gospodin moj i Bog moj” (Ivan 20:28). Isus ga ne ispravlja. Titu 2:13 nas ohrabruje da sačekamo na dolazak našega Boga i Spasitelja – Isusa Krista (vidi također 2.Petrovu 1:1). U Hebrejima 1:8, Otac kaže o Isusu, “Za Sina, naprotiv, veli: ‘Prijestolje tvoje, Bože,postoji vječno’ i: ‘Žezlo je pravde žezlo tvoga kraljevskog dostojanstva.’”

U Otkrivenju, jedan anđeo upućuje Apostola Ivana da slavi jedino Boga (Otkrivenje 19:10). Nekoliko puta u Pismu Isus prihvata slavljenje (Matej 2:11; 14:33; 28:9,17; Luka 24:52; Ivan 9:38). On nikada ne ukorava ljude kada ga slave. Da Isus nije bio Bog, on bi ljudima rekao da ga ne slave, baš kao što je i anđeo u Otkrivenju to učinio. Postoji još mnogo stihova i odlomaka u Pismu koji potvrđuju Isusovo božanstvo.

Najvažniji razlog zbog kojeg bi Isus trebalo da bude Bog, je taj da u slučaju da nije, njegova smrt ne bi bila dovoljna da plati kaznu za grijehe čitavog svijeta (1.Ivanova 2:2). Samo je Bog mogao da plati tako veliku kaznu. Samo on je mogao da preuzme grijehe cijelog svijeta (2.Korinćanima 5:21), da umre i uskrsne – time dokazujući svoju pobjedu nad grijehom i smrću.

Оваплоћење



Баш онда када је свет помислио да је Бог мртав, Бог постаје плот (тело),[1] постаје човек. Када је човек помислио да се коначно"ослободио" окова сопствене савести и заувек ишчупао из загрљаја Живога Бога, тај наизглед далеки и безлични Бог се оваплотио, постао личан и доступан: Бог је постао Човек, Бог је постао Личност.

Месија, Син Божији, родио се од чисте девојке, Дјеве Марије, да би се тиме открило Његово божанско порекло. У томе се открила савршеност Божијег Оваплоћења (рођења у телу): да би Бог, Који је Сав Пречистота, постао тело, требало је најпре да као човек уђе у овај свет кроз пречисту девичанску утробу Дјеве Марије, која беше пореклом од цара и пророка званог Давид, као што је и било проречено.

Тај Човек - Коме је Сам Бог био Отац - звао се Исус Христос. "Исус" значи - Спаситељ, а Христос значи - "Помазаник" (Божији).

Тако се Бог јавио на начин који потпуно надилази људ-ски ум: родио се из девичанске утробе и испунио сва пророштва.

Христос Богочовек[2] је од рођења био савршен Човек и живео као савршен Човек у несавршеном свету, страдајући од рођења Свога до смрти Своје као и сваки други човек. Када се навршило богоодређено време, Христос је престао да се бави дрводељством и почео свету да објављује благовест Свога Оваплоћења и Своје богочовечанске мисије. Тако је Бог Творац дошао Својој творевини и открио Истину у њеној пуноти.

Свака Христова реч је била непогрешиво и савршено откривење истине о бесмртности људске душе, о животу после смрти, о физичком и оном другом свету (Царству Божијем), о рату и миру у духовном животу, о Богу као апсолутној Истини. Христос је пророчки говорио о томе да ће Га свет, коме је дошао да подари живот вечни, одбацити.

Христос је пророчки говорио о Својој смрти - смрти коју ће као Бог морати да претрпи од оних које је створио. Бог је постао човек, страдао као човек, открио човеку Пут, Истину и Живот, а затим умро на Крсту, испунивши тиме најсавршенију од свих истина - Истину Божије Љубави.

Човечанство је - пре Христовога доласка - било крајње отуђено од Бога. Чак и они који слушаху Пророке немаху ништа друго до огранично знање о Божијој Истини, јер људима још увек није било дато пуно откривење нове заједнице са Богом, до које ће доћи тек кроз Божије Оваплоћење. Чак ни богооткривени Закон није могао да утоли духовну жеђ човекову. Људи су заборавили две прве заповести: заповест љубави према Богу и заповест љубави према ближњима. Људима је био потребан живи пример праве љубави према Богу и према ближњима. Људима је било потребно да чују истину о бесмртности душе и о постојању другог, Божијег света. Људима је било потребно да се поновно сједине са Богом.

Син Божији



Нихилистички свет, којим господаре безбожништво и разарање, тврди да морамо веровати искључиво у оно што можемо видети и додирнути. А сада стојимо лицем у лице са Богом, Који је постао Личност и истовремено остао Бог, Бог Кога свет може и видети и додирнути. Бог је коначно открио Истину у свој њеној пуноти, а свет и даље одбија да верује у оно што види и што додирује.

Историјске књиге бележе податке о томе да је Исус Христос био разапет на Крст, и свет рачуна време у односу на Христово рођење, тј. дели време на оно пре и после Христа. Тако, сви разумни људи, ако ништа друго оно бар прихватају чињеницу да се Исус Христос родио, живео и био разапет.

Многи људи данас говоре да је Исус Христос био "велики човек", "истински хуманиста", па чак и да је био "пророк". Други говоре да је Христос још био жив када су Га скинули са Крста и положили у гроб, и да је то разлог што је касније виђен жив. Све су то покушаји да се Христос претвори у "једног од многих људи", све је то жалосно настојање човеково да измири своје безверје са Истином Божијом.

К. С. Луис, писац и оксфордски професор, пише овако о онима који не верују да је Христос био Бог:

"(Такви кажу)... Спреман сам да прихватим Христа као великог учитеља морала, али не прихватам Његову тврдњу да је био Бог". То је оно што никада не смемо рећи. Човек који би био само човек а изговорио све оне речи које је изговорио Исус не би никако могао бити велики учитељ морала. Он би морао бити или безумник - једнако безуман као и човек који за себе изјављује да је пржено јаје - или би морао бнти сам ђаво паклени. Зато морате начинити избор: или је Исус био, и јесте, Син Божији или је, пак, био безумник".

Христос је, током Свог живота у овом свету, изрекао многе речи које су откриле Његове две природе - божанску и човечанску. Христос је рекао: "Ја и Отац једно смо" (Јн. 10, 30). Тиме је лично потврдио Своју једност и једнакост са Богом Оцем. Онај који изјави овако нешто или је сишао с ума[1] или је заиста једнак са Богом.[2]

Истина да је Христос - Месија, коју су пророковали старозаветни Пророци, откривена је када је Христос ушао у синагогу у граду Назарету. Христос је тада стао међу оне који су се сабрали да би служили службу Божију и чули реч Божију из пророчких списа, и почео да чита из књиге пророка Исаије:

"Дух Господњи је на Мени; зато ме помаза да јавим јеванђеље сиромасима; посла ме да исцелим скрушене у срцу; да проповедам заробљенима да ће се отпустити, и слепима да ће прогледати: да ослободим потлачене; и да проповедам при-јатну годину Господњу".

И затворивши књигу врати је служитељу па седе; и очи свију у синагоги бијаху упрте у Њега.

А поче им говорити: Данас се изврши ово Писмо у ушима вашим" (Лк. 4,18-21).

Ово је био почетак Христовог откривења Истине свету који је одбацио истину. Када Христос у синагоги назаретској објави да је Исаијино пророштво уствари пророштво о Њему и да је оно сада испуњено, окупљени у храму почеше да се гневе, и уставши истераше Га из града. Ти људи су хтели да га убију због речи које је говорио за таквом силом (Лк. 4, 32).

Христов разговор са Самарјанком на кладенцу за воду у Самарији, такође, открива истину о Исусу Христу као Месији (Спаситељу) и Помазанику Божијем, онакву какву су је прорекли старозаветни пророци. Самарјанка је дошла да захвати воде, а Христос јој се обраћа:

"Сваки који пије од ове воде опет ће ожеднети. А који пије од воде коју ћу му Ја дати неће ожеднети довека, него вода коју ћу му Ја дати постаће у њему извор воде која тече у живот вечни" (Јн. 4,13-14).

Самарјанка му одговара: Господе, дај ми ту воду да не жедним и не долазим овамо да захватам". Тада Христос открива тајну њенога срца. Он јој говори нешто што нико није знао, да је живела у неморалу са седморицом мушкараца. Она му тада одговара: "Господе, видим да си пророк".

А Христос јој даље говори: "Долази час, и већ је ту, када ће се истински богомолитељи клањати Оцу у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који му се клањају. Бог је дух; и Који Му се клањају, у духу и истини треба да се клањају" (Јн. 4,23-24).

Жена му тада говори: "Знам да долази Месија који се зове Христос. Када он дође, објавиће нам све". Исус јој одговара: „Ја сам - Који говори са тобом“ (Јн. 4, 26).

Много пута је Христос у Свом учењу објављивао своју једност са Богом: "Све је мени предао Отац мој, и нико не зна Сина до Отац; нити Оца ко зна до Син и ако хоће коме Син открити“ (Мт. 11,27). У овим тајанственим речима Христос открива своје две природе - Божанску и људску. Он, такође, откри-ва и то да је Он - Пут којим човек може да општи са Богом.

Идентитет богочовечанске личности Исуса Христа се најочитије открива када Христос пита Своје ученике шта мисле ко је Он. Христос их упита: "А ви шта велите ко сам ја? А Симон Петар одговори и рече: Ти си Христос, Син Бога Живога. А Исус одговара-јући рече му: 'Блажен си, Симоне, сине Јонин! Јер тело и крв не открише ти то, него Отац мој који је на небесима"' (Мт. 16,15-17).

Апостол Јован, ученик "кога Христос љубљаше" и који у време Христове проповеди беше још младић, јасно исповеда Истину Божијег Оваплоћења речима:

"А знамо да је Син Божији дошао и дао нам разум да познамо Истинитога; и јесмо у Истинитоме, у Сину Његовоме Исусу Христу. Он је истинити Бог и живот вечни"(1. Јован. 5, 20).

Свакоме ко чује или прочита Христове речи и сведочења Његових ученика, јасно је да је потпуно неразумно тврдити да је Исус Христос био само "велики човек" или "истински хуманиста". Свет (и сваки човек) мора да донесе одлуку: или да прихвати Христа као Богочовека или да Га одбаци.

Доношење ове одлуке укључује у себе неколико момената. Припаднику „Генерације Икс", који је доживотно унакажен Нихилизмом и његовим освајачким походом на свет, тешко је да прихвати "благу (добру) вест" (Јеванђеље) Христову као нешто стварно. У овом исквареном свету, први импулс који се јавља у срцу човековом јесте презир према свему што за себе тврди да је крајње. Али, ми морамо наћи снаге да се, у сваком погледу, издигнемо изнад овога света и да будемо довољно јаки да препознамо Бога, када нам се Он открије.

У историји свих религија света, Исус Христос је једини човек, за Кога је доказано да је заиста постојао а Који је за Себе тврдио да је Оваплоћени Бог. Све остале религије су основали људи који су тврдили да имају знање о Богу или најбољу животну философију. Али, како је толико људи поверовало једној тако храброј тврдњи?

Будући свецели Бог и свецели Човек у једној савршеној Личности, Христос је Собом постао одговор на човеково питање: "Како општити са Богом?". Христос се оваплотио, и – Бог и човек су поново у заједници!

Прорекавши да ће бити издан, разапет и да ће васкрсну-ти из мртвих, а затим и испунивши то Своје пророштво, Христос је коначно доказао да је истинити Бог. Нико никада у историји света није никада дао таква пророштва, а затим их и сам испунио.

Пут, Истина, Живот



Исус Христос - као оваплоћена превечна Истина Божија, као Логос ("Реч Божија", "Слово Божије") - јесте коначно испуњење и старокинеског Таоа као "пута истине" и старо-грчког Логоса као "речи истине". Христос каже: "Ја сам Пут, Истина и Живот" (Јн. 14, 6). Ако реч "религија" значи - поновно уједињење Бога и човека,[1] онда је Сам Христос - истинска Религија, јер су у Њему Бог и човек поново сједињени у заједницу.

Прве главе Јеванђеља по Јовану откривају нам Христов идентитет као Логоса (Речи, Слова) Божијег:

"У почетку беше Логос, и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог... И Логос постаде тело и настани се међу нама, и видесмо славу Његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине" (Јн. 1,1,14).

Атанасије Велики, светитељ који је у IV веку живео у Египту, пише о тајни сједињења Бога и човека у Исусу Христу: Као човек, Он је живео људским животом. Као Логос (Реч, Слово), Он обдржава живот васељене. А као Син, Он је непрестано једно са Оцем. [2]

Христос је дошао у свет да открије пуноту Божије Љубави. Исус Христос је Својим Оваплоћењем пројавио Истину и Љубав на начин који је, потом, омогућио људима да познају апсолутну Истину и Љубав Божију. Христос је таквим пројав-- љивањем Божије Љубави, отворио човеку пут ка вечноме животу. Христос је дошао да човеку открије вечни живот и бесмртност душе, такође, и да - уништивши смрт - покаже људима Сво-је Васкрсење.

Исус Христос је дошао и донео Своје најрадикалније учење љубави, које надилази сву мудрост овога света. Дубина љубави којој је Христос учио и коју је пројављивао потиче од самог Извора живота, љубави и стварања, од Бога Живога. Христос је рекао: "Волите оне који вас мрзе" (Лк. 6, 27), јер љубав побеђује мржњу, љубав надвладава зло, љубав искорењује страх.

Љубав у Христовом учењу заузима прво место, а на другом месту налази се - побуна. Побуна против овога света. Христос је учио да човек треба да се одрекне робовања овом свету, да се одрекне робовања поседовању и исквареној логици овога света. Христос је учио да побуна против палог света започиње као обновљена љубав према Богу и ближњима, а завршава се управо као одрицање од овог света.[3] Када каже - "Нисам дошао да донесем мир него мач“ (Мт. 10,34), Христос мисли управо на ову и овакву побуну, на духовну побуну добра против зла.

Христос нам је показао шта значи одрицање од овог света када је рекао:

"Ако вас мрзи свет, знајте да је мене омрзнуо пре вас. Када бисте били од света, свет би своје љубио, а како нисте од све-та него вас ја избрах од света, зато вас мрзи свет"(Јн. 15,18).

Христос нам је показао шта значи одрицање од поседовања[4] када је ушао у јерусалимски храм и истерао из њега све они који су продавали и куповали, и испретурао столове оних ко-ји су мењали новац. Христос им је тада рекао: "Написано је -Дом мој молитве нека се зове, а ви начинисте од њега пећину раз-бојничку" (Мт. 21,12).

Христос је, такође, показао шта значи одрицање од поседовања када је рекао:

„Зато вам кажем: Не брините се душом својом, шта ћете јести, или шта ћете пити; ни за тело своје, у што ћете се обући. Није ли душа претежнија од хране, и тело од одела?... Него иштите најпре Царство Божије, и правду његову, и ово ће вам се све додати“ (Мт. 6, 25; 33).

Христос је учио одрицању од логике палога света, говорећи:

"Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ако ко изгуби живот свој мене ради наћи ће га. Јер каква је корист човеку ако сав свет задобије а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за душу своју" (Мт. 16, 25-26).

И пошто је открио свету такво, најрадикалније учење, као и да је Он Сам - Истина, Пут и Живот, Христос је био разапет на Крст.

Крст



После трогодишње проповеди током које је страдао због тога што је објављивао Истину Божију, Христос је на крају претпрео и смрт ради потпуног испуњења Истине.

Ондашњи "праведници" су гледали да убију Христа због чудеса која је чинио и због силе Његових речи. Они су коначно успели да нађу изговор[1] за то злодело, као и да окрену народ против Христа у тој мери да је постало неизбежно да се њихова мрачна намера и оствари. Христа је пољупцем издао један од Његових ученика и предао Га ондашњим "властима".

У име римскога цезара, цара "читаве васелене", римском провинцијом Палестином управљао је, у то време, Понтије Пилат.

Како вели Јеванђеље, у оне дане уђе Пилат у судницу, па дозва Исуса и рече му: "Народ твој и просвештеници предадоше те мени. Шта си учинио?".

Исус одговара Пилату: "Царство моје није од овога света; кад би било царство моје од овога света, слуге моје би се бориле да не будем предан Јудејцима; али Царство моје није одавде".

Пилат га поново пита: "Дакле, ти си цар?".

А Христос му одговара: "Ти кажеш да сам ја цар. Ја сам за то рођен и за то сам дошао на свет да сведочим истину. И сваки који је од истине слуша глас Мој“ (Јн. 18,33; 35-37).

Тада Пилат пита Исуса: "Шта је истина?", после чега "узима Исуса и шиба Га". А војници плету венац од трња и стављају Исусу на главу, облаче Му пурпурну хаљину, и ругају Му се: "Здраво, царе јудејски!", и ударају Га по образима.

Исус излази из суднице, одевен у пурпурну хаљину, са трновим венцем на глави. Пилат говори окупљенима: "Ево, човека!". Угледавши Христа, првосвештеници и народ почињу да вичу: "Распни Га, распни Га!".

Пилат одговара гомили: "Узмите Га ви па Га распните, јер ја не налазим кривице на Њему". Јевреји одговарају Пилату: "Ми имамо закон и по закону нашем мора да умре, јер начини себе Сином Божијим".

А када Пилат чу шта су му рекли, уплаши се још више, и опет се враћа у судницу, где пита Исуса: "Одакле си ти?". Али, Исус му не даје никаквога одговора.

Пилат виче на Христа: "Зар мени не одговараш? Зар не знаш да имам власт да те распнем и имам власт да те пустим?".

А Исус одговара Пилату: "Не би имао власти никакве надамном кад ти не би било дано одозго" (Јн. 19,11).

Од тог тренутка, Пилат гледа како да ослободи Христа. Али присутни Јевреји урлају из свег гласа: "Ако овога пустиш ниси пријатељ ћесару. Сваки који себе гради царем противи се ћесару".

Чувши ове речи, Пилат изводи Исуса напоље, седа на судијску столицу и говори окупљеним Јеврејима: "Ево, цар ваш!". А они на то поново вичу: "Распни, распни Га!". А Пилат их поново пита: "Зар да цара вашега разапнем?". Првосвештеници одговарају Пилату: "Немамо цара осим (римскога) ћесара". И Пилат тада предаје Христа првосвештеницима да Га разапну. Ови узимају Христа и одводе Га.

Христос, носећи крст, успиње се до места званог Лоба-а, на јеврејском - Голгота. Тамо Христа распињу, и са Њим, још двојицу разбојника, са једне и друге стране, а Њега стављају у средину.

Један од разапетих злочинаца[2] хули на Христа говорећи: "Ако си ти Христос, спаси себе и нас!". А други разбојник[3] кори оног првог и говори: "Зар се ти не бојиш Бога, кад си и сам осуђен тако? Ми смо праведно осуђени, јер примамо по својим делима као што смо заслужили, а Он никаква зла не учини". А затим се тај исти разбојник окреће ка Христу и говори Му: "Сети ме се, Господе, када дођеш у Царству Своме". А Христос му одговара:

"Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају" (Лк. 23, 43).

У том тренутку тама покри сву земљу. А Христос, "знајући да се све свршило, да се сасвим испуни Писмо", рече: "Жедан сам!".

Ту испод Крста је стајао суд пун сирћета, и војници напунише сунђер сирћета и и натакнувши на трску, дадоше Му да пије. Окусивши сирће Христос рече: "Свршило се! А потом повика из свега гласа: "Оче, у руке Твоје предајем дух Свој!" (Лк. 23, 46). И рекавши ово, издахну.

Бог је издан пољупцем, шибан и шамаран, пљуван и вређан, обнажен и распет у потпуној тишини.

Крст је врхунац истине. Крст је средиште Христовог учења. Страдањем на Крсту, Христос је човеку отворио пут у живот вечни. Христово распеће открива истину и дубину Божије љубави, јер "познасмо љубав по томе што Он за нас Свој живот положи" (1. Јован. 3:16): "Од ове љубави нема веће, да ко жи-вот свој положи за пријатеље своје" (Јн. 15,13).

За свет који воли уживања, Христова порука је најтежа могућа порука. Учење Крста стоји у крајњој супротности са му дрошћу овога света. Свет нас учи да на сваки начин треба да се трудимо да продужимо и унапредимо свој живот, а Христос нас учи да треба да умремо за овај свет да бисмо живели вечно.

Све у животу Исуса Христа било је и јесте најузвишеније учење икада објављено свету. Крстом Његовим, свету је даровано најузвишеније учење љубави, најсилнији пример смирења и највећи пример страдања за истину. Христос је претрпео не само Крст, пробадање клиновима и копљем, већ је претрпео и да Га одбаце они којима је дошао, и то само зато што им је објавио истину Божије Љубави.

Његови су Га осудили на смрт на Крсту, а Он је спасао човечанство и људима занавек отворио врата вечнога живота.

Васкрсење



И управо онда када свет мисли да је "Бог мртав" и "да умире под нашим ножем"... Бог васкрсава из мртвих!

Крст увек иде заједно са Васкрсењем. Као што сваки пут води ка своме одредишту, тако је и Крст пут који води ка Васкрсењу као крајњем одредишту човековом.

Пошто је Христос био разапет пред мноштвом народа, Његово тело је скинуто са Крста и положено у гроб. А будући да је Христос отворено рекао да ће трећега дана васкрснути из мр-твих, првосвештеници и фарисеји измолише од Пилата стражу и послаше је да чува гроб где беше положен Христос да ученици Његови не би случајно украли Његово тело и, потом, тврдили да је Он васкрсао.

Трећега дана, рано изјутра, дошле су ученице Христове на гроб да помажу миром Његово тело[1] и тамо затекле римске војнике како, престрављени натприродним догађајем[2] који се збио пред гробом Господњим, леже "као мртви". На њихово запрепашћење и запрепашћење целога света, Христос је васкрсао из мртвих!

Васкрсли Христос се лично јавио најпре Својим ученицама, а потом и Апостолима. Уставши из мртвих у трећи дан, као што је претходно Сам прорекао, Исус је показао да је Он заиста Христос - Оваплоћени Бог. Васкрсли Христос говори: "Даде ми се свака власт и на небу и на земљи" (Мт. 28,18).

Али, ако је Христово тело три дана лежало у тами гроба, где је за то време био Његов дух? Он је био у Аду (паклу). Христос је сакрушио вратнице пакла и као Бог избавио душе које су биле од века заточене у Аду (паклу). Јер небеса су - до Оваплоћења Бога и Његове смрти на Крсту - била затворена за човека.

Христос је Својим Васкрсењем људима открио вечни живот који је у Богу: "Ко Моју реч слуша и верује Ономе Који Ме је послао, има живот вечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот" (Јн 5, 24). Као Спаситељ света, Исус Христос исцељује човеков најдубљи животни страх, страх од Смрти. Исус Христос је васкрсао из мртвих не само Духом Својим, већ и Својим, физичким Телом, баш као што ће, такође, васкрснути и наша физичка тела.

Христос се после Свога Васкрсења неколико пута јавио Својим ученицима.

"А кад би увече онога првога дана седмице, и док су врата била затворена, тамо где се бејаху окупили ученици Његови због страха од Јудејаца, дође Исус, и стаде на средину и рече: "Мир вам!".

Апостоли су били запрепашћени и уплашени, мислећи да адхове очи виде духа. Христос им тада говори:

"Зашто сте збуњени? И зашто такве помисли улазе у срца ваша? Видите руке моје и ноге Моје, да сам ја главом; опипајте Ме и видите; јер дух нема тела и костију као што видите да Ја имам".

Пошто је ово рекао, Христос им показа руке и ноге. Затим им рече: "Ово су речи које сам вам говорио још док сам био са вама, да се мора све испунити што је о Мени написано у Закону Мојсијеву и у Пророцима и у Псалмима" (Лк. 24,44).

Тада им Христос отвори ум да могу да разумеју Свето Писмо, и рече им:

"Тако је писано, и тако је требало да Христос пострада и васкрсне из мртвих трећега дана, и да се у Његово име проповеда покајање и опроштење грехова по свим народима, почевши од Јерусалима. А ви сте сведоци овоме. И ево, Ја ћу послати обећање Оца Својега на вас; а ви седите у граду Јерусалиму док се не обучете у силу с висине" (Лк. 24, 46-49).

Тада их Христос изведе напоље до Витаније, и подигавши руке Своје благослови их.

"И док их благосиљаше, одступи од њих и узношаше се на небо, а они Му се поклонише и вратише се у Јерусалим са радошћу великом" (Лк. 24, 50-52).

Света Тројица



Мада суштина Божија надилази људски ум, Бог је неке од Својих одлика открио човеку. Свети Јован Дамаскин, мудри православни монах, је - у вези са парадоксом човековог поимања Бога - једном приликом написао:

"Онај ко би да говори или слуша о Богу требало би, ван сваке сумње, да зна да у стварима богословља (науке о Богу) и Оваплоћења Исуса Христа ни у ком случају није све неизразиво, али није ни све потпуно изразиво, нити је, пак, све несазнативо, али ни све доступно сазнању. Оно што може бити сазнато јесте једна ствар, док је оно што може бити изречено са-свим друга ствар, као што је једна ствар говорити, а друга зна-ти. Штавише, много од тога о Богу што није јасно сазнато не може бити на одговарајући начин ни исказано, тако да смо приморани да људским речима изражавамо оно што надилази људски поредак". [1]

Човек само у крајњем смирењу, какво је имао овај свети монах, може да почне да поима Бога. Бог не може бити смештен у епрувету нити вивисециран у лабораторији. Ако неко и поку-ша да појми Бога на тако ограничен начин, неће Бог бити тај који је вивисециран, већ то могу бити и јесу само човекове илузије.

Јован Дамаскин, описујући Бога, почиње од Божије безграничности: "Ми знамо и исповедамо да Бог нема почетка и нема краја, да је вечан и непролазан, нестворен, непроменив, невидив, недокучив, сведобар, свеправедан, Творац свега створеног...".

Дамаскиново објашњење, затим, све више иде у појединости:

"Ми даље знамо и исповедамо да је Бог - Један, то јест, једна Суштина, и да Бога схватамо као Три Личности, јер Бог и јесте у Три Личности: Оца и Сина и Светога Духа".[2]

Ово схватање Бога као Тројице, Три Личности несли-вено сједињене у једној Божанској Суштини без икаквог раздељивања, јесте тачка на којој људски ум и језик ударају о зид своје ограничености.

Христос је открио истину о Светој Тројици заповешћу коју је дао Апостолима после Свога Васкрсења: "Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа"(Мт. 28,19).

Да би на неки начин приближили тајну Свете Тројице нашим земаљским појмовима, и оно што је несхвативо нашем схватању, древнохришћански Свети Оци су се користили поређењима из природе: сликом три светиљке које дају једну неразделиву светлост; сликом сунца као Оца, сунчевих зрака као Сина и сунчеве светлости као Светога Духа; сликом подземног извора реке (Отац), надземног врела реке (Син) и речнога тока (Дух Свети) који чине једну јединствену реку; сликом детелине са три листа која су сједињена у јединствену биљку.

Но, све су то само земаљске представе о небеским стварностима. Мудри Григорије Богослов закључује:

"Испитао сам у свом уму ово питање врло пажљиво, и сагледао га из сваког угла, да бих открио неку (земаљску) сличност са том тајном, али нисам био у стању да откријем било шта на земљи са чим би се могла упоредити Природа Божија. [3]

И премда је Божија Суштина крајње неприступна чак и људској мисли, Бог је, кроз Своје божанске енергије, стварно и делатно присутан у сваком тренутку овог нашег живота. Нема ничега што је створено а да га није створио Бог. Бог је, стога, свеприсутан у Својој творевини. Бог-Отац је непресушни Извор, основ и Отац свега што постоји, Отац милостиви, Који нас воли и брине о нама, о Својој творевини, јер смо ми Његова деца по благодати.

Са нама је Бог-Син, рођен од Оца пре свих векова, ис-тинита Светлост од истините Светлости, жива Сила и Премудрост, сведржитељни Логос (Слово, Реч), савршена и жива слика и икона невидивога Бога, Који је постао видив.

У нама и у свеколикој творевини, по Божијој милости и сили, обитава Дух Свети, Који испуњава све, Који је Животодавац и Животворац, Утешитељ, Извор и Ризница добара. Над нама, са нама и у нама јесу Отац, Син и Свети Дух - Тројица у Јединству, Један Бог.