Лужички Срби

Лужички Срби (горњолужичкосрпски: Luzisky Serbja, доњолужичкосрпски: Luzysky Serby), познати и као Северни Срби или Лужичани, су стари западнословенски народ, који живи у источном делу Немачке, у немачким покрајинама Саксонија и Бранденбург, у крају који је познат као Лужица или Сорбенланд (земља Срба).

Говоре два слична језика: горњолужичкосрпски (под утицајем чешког језика) и доњолужичкосрпски (под утицајем пољског језика). Оба језика спадају у словенску групу индоевропске породице језика. Лужичких Срба укупно има око 105.000, а по вероисповести су већином протестанти, а мањим делом католици.

Географија









Лужички Срби насељавају подручје југоисточно од Берлина према пољској и чешкој граници, све до Дрездена. Подручје насељено Лужичким Србима се дели на две географске области, које су у свом историјском животу биле највећим делом раздвојене, а самим тим су живеле и развијале се под различитим политичким и друштвеним условима. То су Горња Лужица и Доња Лужица, од којих је прва била у саставу Саксоније и у нешто бољим друштвено-политичким условима него Доња Лужица, која се налазила у саставу Пруске.

Културно средиште Горње Лужице је Будишин (немачки: Бауцен), а Доње Лужице Кочебуз (немачки: Котбус). У административном смислу, Горња Лужица је данас део немачке покрајине Саксоније, док је Доња Лужица део покрајине Бранденбург.

Са њихових првобитних насеобина Лужички Срби су насилно сатерани у простор између Лабе и капија Берлина, између Будишина и Кочебуза, некад мочварно и пусто земљиште, које су они својим вредним рукама већим делом претворили у урбан крај.

Култура



Лужичкосрпско становништво је измешано cа немачким живљем. Без обзира на вишевековну германизацију Лужички Срби су у духовној и материјалној култури сачували бројне словенске елементе. Занимљиве су троделне куће, ушорена и раштркана села, женска народна ношња, што се све битно разликује од суседног и cа њима помешаног немачког становништва. Разликује се у по нечему од немачког и свадбени церемонијал. Народно усмено стваралаштво богато је изрекама, пословицама, песмама и причама. Очувани су и стари музички инструменти.

Језик

Лужички Срби говоре два слична језика: горњолужичкосрпски и доњолужичкосрпски. Оба језика спадају у лужичкосрпску подгрупу западнословенских језика. До Другог светског рата Лужички Срби су писали готицом и латиницом, а данас пишу само латиницом.

Име

Лужички Срби себе називају Србима: Serbja, Serb, Serbowka, док Србе са Балкана називају Juzni Serbja.

Историја

Западнословенска племена (7-9. век)

Лужички Срби су све што је остало кроз векове од бројних полапских словенских племена која су се током сеобе народа од II до IV века населила на граници Римског царства као миран земљораднички и сточарски народ.[1] Најзначајнија полапска словенска племена била су: Полапски Срби (чији су део били Лужички Срби), Љутићи (Велети) и Ободрити (Бодрићи). У оквиру ове три велике групације налазила су се мања племена, као што су: Милчани, Гломачани, Студорани, Нишани, Прекопјенци, Доленчани, Рујанци, Древљани, Глињани и друга.

Око 500. године српска племена су представљала самосталну политичко-војну целину, са својим жупанима и војводама, који би се пред опасностима и ратовима на краће време уједињавали, а после опет остајали раздвојени све до појаве Германа и њихових освајачких похода.

У VII веку жупан Дерван, dux ex gente Surbiorum, пришао је Самовој држави. Сматра се да је један од синова жупана Дервана повео део Срба на Балкан 626. године.

У VIII и IX веку дошло је до спајања неких лужичкосрпских племена у циљу одбране, али после завршетка борби или погибије жупана (некима се знају и имена, као Милодух, Драговит) она би се поново раздвојила и тако разједињена, не стигавши ни да формирају своју државу, падала су једно за другим као плен франачких и германских феудалаца у њиховом напредовању на исток.

Па ипак, овај миран народ срчано је и упорно бранио своју земљу и слободу и задавао велике бриге освајачима. Тако неки историчари тумаче да је племе Љутићи своје име добило зато што су припадници овог племена били љути борци и задавали непријатељу страх. Тако су на пример освајачи предвиђали да ће борба око српске тврђаве Гане бити лака и завршити се за два дана, а она је трајала читавих двадесет дана. На њеном месту освајачи су подигли град Мајсен, који им је послужио као база за нове нападе и пут за даљу немачку експанзију.

Карло Велики је 805. године, да би што ефикасније онемогућио одбрану Срба, установио Limes sorabicus, појас у коме се оружје није смело продавати Србима. Овај limes није представљао етничку границу. Освајачи су својим војницима дозвољавали као награду да после војних победа могу пљачкати, палити и убијати све одрасле, а остале одводити у ропство, а често их и продавати као робље. Тако су се завршавали сви порази Срба у биткама за слободу, њихови устанци и буне, којих је, било ко да је њима владао, кроз векове бивало много. Нарочитом окрутношћу истакао се гроф Геро, који је на свиреп и понижавајући начин посекао свих седамдесет заробљених локалних жупана.

Да Лужички Срби нису били баш лак плен сведочи и наредба Карла Великог из 807. године, у којој се каже: ако нас нападну Чеси, треба у борбу да ступи трећина војске, а ако нападну Срби, онда сва војска.[2] Читава два века трајала је немачка феудална експанзија, али разједињена племена падала су у ропство после тешких и крвавих борби, тако да су у Х веку покорени најпре Лужичани, затим Милчани, а до краја века била је освојена цела лужичкосрпска земља.

Историја Лужичких Срба је трагична и компликована, тако да се може поставити и питање како су опстали, како су се уопште одржали. Они су веома често мењали господаре, који су их понекад поклањали за ратно савезништво, размењивали, продавали, давали у мираз кћерима, а народ је бивао десеткован и тешко трпео. После повлачења војске остајала су попаљена и опљачкана насеља, преостало становништво умирало је од глади и куге, тако да се дешавало да није остајало ни живе душе у низу села. Од XII века освајачи су почели безобзирну колонизацију, дајући при том колонистима већа права и повластице. У почетку су се досељеници као мањина славизирали, али како је власт то систематски чинила, а чинила је то и црква, стварана је неједнакост и мржња међу њима. До XVI века Срби су имали нека своја права: своје жупане, неку врсту судија, своје заступнике при земаљском суду.

Као и остали Словени, и Лужички Срби су у почетку били многобошци и имали су своје главне богове као Сварога, Живу, Перуна, Громовницу, као и друге мање значајне. За време заједнице са Моравском кнежевином међу њима су ширили хришћанство ученици Ћирила и Методија, али је утицај немачких мисионара био јачи, често безобзиран и груб, јер су Срби своју веру и своје богове бранили исто тако упорно као и своју земљу. Верски мисионари морали су у почетку проповедати на српском, пошто народ није знао туђ језик, па је стога цар Ото I у Магдебургу основао школу за будуће мисионаре где се морао учити и српски језик. Због великог отпора бискупи су наговарали Немце да се насељавају међу ове пагане јер је, говорили су, њихова земља богата. Основани су многи манастири, који су често били и расадници германизације.

Једно време Лужица је потпадала под власт Пољске и Чешке, али то није имало никаквог значаја за живот овог народа, јер су сви феудалци штитили само своје интересе. Тако је, на пример, пољски кнез Мњачко 1030. године уништио 100 српских села за одмазду. Србима је било забрањено да се насељавају у градове, а само изузетно су се могли населити у подграђа и предграђа, где им се дозвољавало да буду сукнари, тесари или рибари, али без права, или су, са изузетком, могли да ступају у цехове. Први документ писан на лужичкосрпском језику јесте текст заклетве из XVI века која се полагала при ступању у цех.[3]

Године 1400. дошло је до побуне будишинских занатлија, које је предводио Србин, сукнар Петар Прузлица. Побуњеници су истерали председника општине, преузели власт и заузели складиште муниције, али је буну угушио чешки краљ Вацлав IV уз помоћ племства; вође је осудио на смрт, а породице протерао из земље. Када су касније хусити опседали Будишин да би га заузели, Србин, пастир из оближњег села, Петар из Пшешица хтео је да им помогне да уђу у град, али је ухваћен и као издајник исечен начетворо. Његова глава уклесана је за опомену изнад улаза у гробље звано Миклавшк, где су сахрањени најзначајнији представници Срба из Будишина.

Такви догађаји су у историји Лужичких Срба трајали вековима, али је у тим трагичним, тешким и судбоносним временима такође било и другачијих примера.

У доба хуманизма истакло се неколико њих од оно мало српске интелигенције која је ипак својом ученошћу импоновала и времену и народу коме је припадала. Кашпор Пеуцерус, који се јавно изјашњавао као Србин, због напредних идеја је осуђен на 11 година робије. Успешно се бавио математиком, астрономијом, медицином, филозофијом и написао је хронику града Будишина. Јан Рак (Ragnus) био је професор у Витембергу, песник и писац, Јан Богас (Bokasius) доктор филозофије и песник. Јан Солфа лекар и писац медицинских књига. Други су стицали звања магистара, доктора теологије и заузимали високе положаје као декани и ректори теолошких школа у Немачкој, Пољској и Чешкој.

Реформација, која је у себи, поред политичких, садржавала и економске елементе, проширила се скоро на целу Лужицу и сачувала њен национални карактер бранећи националне интересе Лужичких Срба. Лутеранство, које је у принципу захтевало употребу народног језика у цркви, било је у почетку против употребе српског језика, јер се Лутер веома ружно изражавао о њему. Тек после његове смрти српски свештеници су почели уводити у употребу српски језик и отварати школе. Први превод Новога завета, од Миклавжа Јакубице, појавио се 1545; додуше, остао је у рукопису, као и катехизис од Албина Молера и песмарица Вацлава Варихиуса, али су ова дела сачувана у преписима.[4]

У XVI веку настављају се и даље побуне економске природе. У округу Лукова 1548. године устаници су успели да уведу своју самоуправу, поставе свог краља, укину кулук н данак, али је на крају и овај покушај крваво угушен. Ређали су се ратови, који су сви прешли преко лужичких земаља: тридесетогодишњи, седмогодишњи, Наполеонови, Први и Други светски рат.

После ратова следили су помор и празна села, а затим поновне колонизације Немаца. Са колонизацијом појачавала се и германизација: Србима је забрањивано да у породици и у кући говоре својим језиком, да носе своју ношњу, те се тако мушка ношња сасвим изгубила, девојке нису смеле да носе никакав накит, мушкарци кожне ципеле, за то је следила казна.

У Доњој Лужици је ситуација била још гора, чак се ни брак није могао склопити ако млади нису знали немачки. Занатлије су истериване из цехова, народ је примораван да иде у немачке цркве - да би и на тај начин заборавили свој језик, а ако би потписали заклетву, желећи да живе и раде у граду, аутоматски су превођени у Немце. Па и поред тога, народ је дизао буне, живео је и очувао се. Црква је са своје стране помагала племство тумачећи то бригом за српске душе, док је у ствари настојала да их научи покорности и спречи отпор против феудалаца.

Поменућемо још једног устаника, делом и због тога што данас постоји опера посвећена њему. Србин Јан Чушка предводио је устанак 1794. против кога је Фридрих Виљем I употребио редовну војску и коњицу, похватао свих осамнаест сеоских вођа и осудио их на доживотну робију. Остале су само поносне речи Јана Чушке, које се нису обистиниле: "Данас нисте власт ви, већ ми!"[5]

Ипак, доба просветитељства дало је неколико значајних српских научника: историчар Георг Кригач на латинском је написао 1675. расправу о Србима (De Serbis, Vendorum natione vulgo dictis Die Wenden). Свештеник Јан Хојнан добио је од папе титулу poeta laureatus, а написао је а граматику доњолужичкосрпског језика. Иако ништа од овога није могло бити штампано, сачувано је ипак у многим преписима. Михал Френцел дочекао је 1697. руског цара Петра Великог поздравом на матерњем језику јер је био свестан свог словенског порекла и сродности с осталим Словенима. Он је превео Нови завет 1706, а његов син Абрахам саставио је велики етимолошки речник словенских језика, описао народне обичаје, ношњу, итд.

Међу истакнутим католицима вреди поменути Јакуба Тицина (1656-1693), који је погинуо у аустријској војсци под Београдом 1693; написао је горњолужичкосрпску граматику и издао је у Прагу Principia linguae wendicae, quam alium wandalicam vocant, а Јуриј Хавштин Свјетлик оставио је у рукопису превод целе Библије и опширан латинско-српски речник. Прве новине - Serbow kurjer a powedar - покренуо је радник Јан Дејка 1809. Оно што карактерише скоро целокупан рад Лужичких Срба за свој народ јесте пожртвованост појединаца, национално свесних људи, који су све своје снаге посветили националном раду, често дајући и свој иметак. Понекад су им помагали и племенити Немци.

У Згоржелцу (Gorlitz) основано је 1779. друштво Oberlausitzer Geselschaft der Wissenschaften, које је извршило велики утицај како на немачку тако и на српску интелигенцију тога времена. У духу просветитељске толеранције, неки су немачки чланови овог друштва са видним симпатијама изучавали лужичкосрпску културу и језик, трудећи се да скрену пажњу на тешку судбину овог народа. Друштво је помогло и покренуло сакупљање и објављивање прве антологије српских народних песама, капиталног дела, у два тома, заједно са немачким преводом, 1841. и 1843, које је припремио Арношт Смолер уз малу помоћ Кристијана Кнаута, члана истог друштва. Друго значајно дело написао је Немац Карл Густав Антон (1751-1818), космополит и слободни зидар, који се од младости интересовао за Србе. То је дело о словенским старинама Erste Linien eines Versuches uber der alten Sloven, Ursprung, Gerbrauche, Meinigungen und Kentnisse, 1781, које ни данас није изгубило од свог значаја, као и друго дело о језику Etvas uber die Oberlausitzer wenische Sprache, штампано у Лајпцигу 1797. Разуме се да су охрабрени овим почели писати и радити и сами Срби, као Јан Хорчански, Самуел Поник и други. На овај начин је просветитељство донекле припремило и олакшало рад препорода.

Препород, који је захватио многе народе Европе у XIX веку, одјекнуо је и овде, мада само међу танким слојем школованих, али зато није био ништа мање плодан. Нарочито је био успешан у школама, међу онима који ће после постати учитељи и вође целокупног националног и културног живота Лужичких Срба. Доба препорода овде се може рачунати од 1840. У ђачким и студентским дружинама, које су осниване по угледу на сличне немачке, радило се у четири школска центра за Лужичке Србе - први је био у Будишину, где су се образовали будући свештеници и проповедници, дружина Societas slavica Budissinensis, основана 1832. у гимназији а у богословији 1839, са циљем да негује матерњи језик и подстиче развој уметничке књижевности, скупљања народних умотворина и др. Из овог круга су изашли махом свештеници обе вере, учитељи и песници, национални радници: Јан Смолер (1816-1884), састављач прве збирке народних песама Volkslieder der Wenden in der Oben und nieder Lausitz - Pjesnicki hornych a delnych Luzicich Serbow, Grima 1841, 1843, затим Хандриј Зејлер (1804-1872), највећи песник лужичког романтизма, председник друге дружине Sorabija у Лајпцигу, где се упознао са Симом Милутиновићем кад је овај боравио у Лајпцигу 1826. због штампања своје књиге. Вероватно му је Сима помогао да преведе прву нашу народну песму Девојка момка избира и истовремено га упознао са нашим народним стварањем. Нешто касније дружина је добила на поклон Вукову Пјеснарицу, песме Качића и Мушицког.

Друштво Serbowka у Прагу почело се интересовати за остале Словене када су код њих у Лужичко семениште долазили истакнути чешки слависти и песници Јозеф Добровски, Вацлав Ханка, преводилац наших песама на чешки, и Карел Ербен - који су их подстицали да негују свој матерњи језик и да буду свесни своје припадности великом словенском племену. Зато треба да упознају и остале Словене, да уче њихове језике. Тако су неки међу њима учили и наш језик и вежбали се преводећи наше народне песме.[6] Своје преводе читали су на састанцима те тако и остале упознавали с нашом историјом и борбом за слободу. Те су песме уписивали као у неки рукописни лист, назван Kwetky; неке су изишле у тадашњим њиховим часописима, а највећи број преписивали су ученици у своје збирке песама, које су махом сачуване и, с обзиром на број наших песама у њима, сведоче о живом интересовању и дивљењу за нашу народну поезију. Несумњиво је да су ове песме имале јак утицај да и они истрају у борби за свој народ. Највише песама превео је касније познати и пожртвовани борац, писац и сликар Јуриј Вјелан (1817-1892), који је посетио Београд и о томе одушевљено писао у њиховим новинама. Михал Хорњик (1833-1894) до краја живота остаје веран нашим песмама и неуморно их преводи. Преводили су још и Дучман, који је оставио за собом рукописну антологију словенских народних песама, међу којима су наше најбројније, Кригар, Циж, Пјех, Хаша и Рола.

Четврти школски центар Лужичких Срба био је у Вроцлаву, где је дуже време живео Франтишек Челаковски, творац тротомне збирке превода словенских народних песама, међу њима и наших, на чешки језик. Он је својим студентима давао задатке да преводе и наше песме, па су тако оне својом националном вером и борбеношћу вршиле утицај на будуће будитеље српског народа. Но, борбу Лужичких Срба помагали су свесрдно и представници свих Словена, посећивали дружине, бодрили их, учили, саветовали. Ваља поменути Људевита Штура, Срезњевског, Бођанског, Григоровича, Кухарског, Шафарика, Колара, Палацког и друге, међу којима највише има Пољака и Чеха. Наша Матица и Друштво српске словесности одржавали су везе с њима, вршили размену књига. Macica serbska основана је 1846. да би се у њој ујединио рад на буђењу националне свести, неговању језика и књижевности, издавању, између осталог, на првом месту, часописа Letopis, који и данас излази, већ у четири реда, а то све без икакве државне или друштвене помоћи, само добровољним прилозима и понеким даровима.

Вести о нама јављају се код Лужичких Срба спорадично, а највише у време ратовања с Турцима 1876. Један непознати песник посветио нам је чак и песму, у којој каже: "Преко гора, преко долина/ у даљину, све моје мисли иду к вама,/ браћо мог народа". Друга песма из истог времена носи наслов који све казује: Ура Словенима!

За време распуста студенти су организовали састанке на којима су читали своје радове, говорили о народној будућности, о другим Словенима, рецитовали ватрене Зејлерове песме, који је неуморно радио, уређивао часописе, сакупљао прилоге за подизање тзв. Српског дома. Помоћу добровољних прилога у земљи и међу пријатељима у иностранству успели су да подигну велики дом који је служио као центар свег културног живота; ту је било седиште Матице, затим музеј, библиотека и архив. Нажалост, дом су хитлеровци при повлачењу пред руским и пољским трупама порушили.




(лого "Домовине")

Централна лужичкосрпска организација Домовина основана је 1912. године као скуп свих постојећих Друштава. И поред свих забрана и притисака све до доласка Хитлера на власт, друштва под овим окриљем су вредно радила. Везе са свим Словенима одржавали су већ поменути Смолер, затим Јан Пјетр Јордан (1818-1891), познавалац словенских језика, уредник више листова, међу којима је познати Jahrbucher fur slawische Literatur, који је био на врло високом нивоу.[7] Пошто је учествовао на Словенском конгресу у Прагу, по доласку кући Јордан је био отпуштен са Лајпцишког универзитета, где је био лектор за словенске језике. Јакуб Барт Чишински (1856-1909), песник, вођа младосрпског покрета, иако свештеник, неговао је савремене лирске жанрове, преводио Шекспира, Љермонтова, Мицкјевича. Имао је симпатија за ослободилачке борбе на Балкану и превео неке песме из црногорске херојске епике. Написао је прву лужичкосрпску драму На градишту, која се и данас изводи.[8] Вреди поменути значајну личност овога доба Арношта Муку (1854-1932), филолога и сорабисту светскога гласа, организатора народног културног живота. Поред свеколиког рада, он је био и приређивач Етнографске изложбе у Дрездену 1896, баш у време антисрпске кампање, којом је доказао способност, вољу и право Лужичких Срба на живот. У то време је то био подвиг вредан дивљења. Написао је безброј чланака, Статистику Лужичких Срба, збирку имена места, личних имена, граматику, био је члан више иностраних академија.[9] Још једну велику личност представља композитор Корла Август Коцор (1822-1904), који је организовао певачке хорове, компоновао на Зејлерове стихове многе песме, које су ушле у народ, као и химну Красна Лужица. Његов ораторијум Пролеће компонован на Зејлерову поему Годишња доба и данас се изводи, а свира га берлинска филхармонија. Од њега је и прва лужичка опера, из 1871. године, Јакуб и Ката.[10]

Тако су Лужички Срби дочекали I светски рат, у којем их је много изгинуло по разним бојним пољима и опет су спаљена њихова села, али се, после рата и револуције у Немачкој, појавила нада у боље прилике у Вајмарској републици. Основан је Српски народни одбор и на мировној конференцији у Паризу тражили су сједињење обе Лужице, право на употребу народног језика и аутономију. Да брани српска права на конференцију је послат Арношт Барт, национални радник, који се сам образовао и који је знао више језика. Међутим, нико га није подржао, а Немци су цинично тврдили да ће се они понашати према Србима коректно, онако како се према Немцима буду понашали у другим државама. По повратку из Париза власти су то одмах доказале, јер су Барта затвориле и тек на интервенцију чехословачког премијера Бенеша пустиле. Па ипак, све до доласка Хитлера на власт Срби нису малаксавали. Радили су у Матици, Домовини, Соколу (били су на слету у Београду) и уопште развили плодне везе са свим Словенима. У нашим новинама између два рата излазиле су бројне вести о њима; њихов сликар и публициста Мјерчин Новак-Њехорнски после пута кроз нашу земљу написао је књигу утисака У царству Душана Силног, а после Другог светског рата Између Вардара и Јадрана. Знао је наш језик. Умро је 2004. у деведесетој години.

Најтеже време за Лужичке Србе било је време нацизма. Хитлер је веома лукаво измишљао начине како да их онемогући, па је одредио и дан и сат кад ће нестати последњег Србина са немачке земље и остати чиста раса Ubermensch-a. Прво је расејао по целој Немачкој националне раднике и интелигенцију, обезглавио народ, хапсио, слао у логоре, забранио рад свим организацијама, а пред зградом Домовине спалио оно што је у њој нашао. Ипак је пре тога њен председник 24-годишњи др Павол Недо, заједно са др Јаном Цижом, склонио све што је било значајно и што се дало слонити. Изгледало је да је све било узалудно.

Иако је народ био измучен, а земља разорена од бомбардовања и спаљена, Лужица је, ипак, сачекала ослободиоце и дала се на посао. Отпочео је нов живот. У бившој Немачкој Демократској Републици Лужички Срби су први пут у својој тешкој историји добили сва права, која им је гарантовао Закон о заштити културе Лужичких Срба, изгласан 1948. и 1950. Добили су школе на матерњем језику, ниже и средње, учитељску школу и школу страних језика. Поново је Домовина наставила рад. Отворен је Институт за изучавање фолклора, језика и историје у Будишину, који је касније припојен Берлинској академији наука, затим Српски институт за језик и књижевност Универзитета Карла Маркса у Лајпцигу, подигнута је нова зграда Српског дома уз помоћ државе и омладине. Године 1952. основан је Државни ансамбл српске народне културе, који броји 180 чланова - оркестра, ,хора и балета. Ансамбл је гостовао у 52 земље света, али у нашу земљу није позван. Немачко-српско позориште основано је 1963. и способно је да изводи и опере. Радио Кочебуз емитује емисије на оба лужичка језика. У Будишину је постојало издавачко предузеће које је задовољавало све потребе Лужичких Срба: штампало је новине, часописе, уџбенике, календаре, научну и лепу литературу.

Да додамо још да Лужички Срби имају богату научну литературу, да са својим радовима учествују на међународним састанцима; написали су своју историју у више томова. Имају високо образоване музикологе и композиторе, као др Јана Равпа, имају више запажених сликара - Шибара, Брука, Шлосара, Ланзину и друге. Негују филмску уметност и чланови су немачке филмске организације Дефа. Њихови писци су организовани у удружење Коло, које је члан Удружења немачких писаца. Пошто су одмалена двојезични, писци су често приморани да сами преводе своја дела на немачки, јер је врло важно да своје суграђане упознају са својим стварањем и на тај начин исправе оно мишљење које су о њима ширили бивши господари и шовинисти. Нарочито вредно негују поезију. Песме често пишу и обични људи и оне се певају у народу. Најеминентнији живи песник је Кито Лоренц (1938), високо образован, песник свих европских родова у поезији, који може да стане у ред са савременим песницима Европе. Поред њега је још низ других, као Бенедикт Дирлих, Бено Будар, Томаш Навка, Марја Кравцец. Међу познатим писцима треба истаћи Јурја Брезана (1916), неко време и потпредседника удружења писаца НДР, који је превођен скоро на све европске језике. Као омладинац писао је песме за омладину. Био је командант бригаде Лужичких Срба на изградњи пруге Брчко-Бановићи. Касније се посветио само прози. Дела су му разноликих тема, од сликања живота и тегоба за време нацизма до митске личности у роману Крабат, који се сматра његовим врхунским делом, или до старог мотива борбе сиротиње са влашћу у роману Како је стара Јанчова ратовала с властима. Ово дело је драматизовано, прихваћено с одушевљењем, преведено и извођено у чешким, словачким, пољским и немачким позориштима. Говори се да је Брехт одушевљен њиме почео да ради на драматизацији и хтео да га назове Српска мајка храброст, али га је смрт у томе спречила. Написао је и трилогију Феликс Хануш, која захвата раздобље од Првог до после Другог светског рата. Дело је добрим делом аутобиографско. Поред Брезанових постоји и низ других веома добрих дела: Дани у даљини, рано преминуле књижевнице Марје Млинкове, које је на свом крају везано за ратне дане у нас. У почетку успешан песник, а касније искључиво прозни писац, Јуриј Кох има низ занимљивих романа везаних за живот, промене и прилике у Лужици:

Између седам мостова, Вишњино дрво. Усамљени Непомук, Повратак снова. Ту је, затим, приповедач Јуриј Кравжа, па Марја Кубашец, по струци историчар, која је написала неколико дела са догађајима из старије историје, веома значајних за читаоце који нису раније имали прилике да упознају своју историју. Она им је пружа на близак начин, кроз романе Boscij Serbin, Пролећни ветрови, Године пожара, у стилу чешког писца с краја прошлог века Алојза Јирасека. Написала је и збирку приповедака, као и низ дела за децу.[11] За омладину и децу пишу Јуриј Кравжа (Бајци је крај), Ангела Страхова (У суботу увече код куће, Хало, Казек и др.), Ингрид Наглова, Јан Хемпл као и одличан дечији писац Јан Ворнар (Чапла и шапка, Гвоздени прстен и др.). Сва ова дела дубоко су везана за прилике и проблеме српске Лужице. Поред путописа негује се мемоарска књижевност, као у делима Јана Цижа (Облаци на путу ка слободи, У чељустима сатане) и Антона Навке (Под супротном лопатом, Под супротном пушком). Пишу се и драме које су за њихову публику веома корисне и тражене. Рано преминули Пјетр Малинк написао је Дела Ноћни пацијент, Бунтовник Јан Чушка и Опроштај. Занимљиво је дело Бена Будара, иначе писца дечје поезије и младалачке прозе, Ускршње јахање. Драма је састављена од приповедака - његових, каo и других писаца, веома различитих средина и људи, али све чврсто на лужичкој земљи. Публика ју је одлично примила, а дело је играно у Чешкој и више пута у Пољској. У Лајпцигу је штампана 1981. Serbska citanka, дело које пружа историјски пресек кроз четири века српске писмености, од првог превода Библије и молитвеника до савремених дела. Приређивач и преводилац текстова на немачки је песник Кито Лоренц. Према овој Читанци наш приповедач Радослав Братић саставио је један број крагујевачког часописа Кораци за 1984. избором превода са латинског, немачког и српског. То је први пут да је код нас у оваквом обиму приказана писменост Лужичких Срба, али је прошла неопажено. Да поменемо и усамљени број часописа Руковет из Суботице, који је исто тако дао нешто места лужичкосрпској савременој књижевности у истој години.

Ми као народ истога имена не можемо се похвалити ничим што би сведочило о интересовању за културу овог маленог народа, који је нашао разумевање и код много већих литература него што је наша. У време препорода наше новине, а нарочито часописи, као нпр. Летопис МС, Отаџбина и други, редовно су доносили вести о свим културним догађајима у Лужици и на тај начин Лужичким Србима пружали помоћ и подршку да истрају у свом раду. Између два рата у нашој земљи је постојало Друштво пријатеља Лужичких Срба у Љубљани, где и данас постоји, а сарадња је јача са Словенцима у Штајерској. У Словенији је изишла књига Тоне Главана Лужички Срби, веома инструктивна, о историји тог народа, друштвеним приликама и савременим збивањима, као и збирка народних бајки Липа која свира. Недавно је у Загребу, где бар по имену постоји предратно друштво пријатеља, изишла књига Јоже Хорвата, новинара, с репортажом под насловом Из Југославије у Лужицу. Македонци су по обостраном уговору издали избор савремених приповедака лужичких писаца Бадник, а заузврат у Будишину је издат избор из дела македонских писаца. Таква сарадња постоји и са Бугарима, а да и не помињемо врло богату и разноврсну помоћ Пољске, Чешке и Словачке, и њихову сарадњу са Лужичким Србима. Само код нас, који бисмо, пре свих осталих, имали разлога за разумевање и сарадњу, нема скоро ништа, ако не убројимо збирку бајки коју је пре више година издала Народна књига у својој серији Бајке света и Нолитову књигу мање познатог Брезановог дела Криста, и то у преводу с немачког. Нешто је предвиђала Матица у Новом Саду, али од разговора се није отишло даље. Нешто упорно покушава управник Етнографског музеја и биће штета ако ненаклоњене прилике и време онемогуће ово залагање. Наши покушаји да заинтересујемо више издавачких предузећа у Београду остали су без успеха, јер је то "мала" књижевност, а, свакако, није ни егзотична као кад се ради о некој афричкој земљи.[12]

Шта још рећи о приликама у Лужици данас, после уједињења Немачке? Тешко је ишта прогнозирати, јер у јеку тржишних закона наћи разумевање за малени, туђ народ није лако. Прва неповољна ствар јесте поновно одвајање Лужица. Државни буџет засад не обећава помоћ, без којег рад на култури и већих народа није могућ. Па ипак, као и некад, Срби раде, труде се колико је то могуће без потпоре. У Кочебузу, средишту Доње Лужице, најзад су добили свој Српски дом. У Саксонском парламенту Горња Лужица има три српска посланика, док, нажалост, Доња Лужица нема ниједног. Прошле године једна делегација од осам представника посетила је у Бону министарку за унутрашње односе госпођу др Вилимс. Делегација јој је изложила потребу потпоре државе ради даљег рада, нарочито у вези с културним институцијама. Министарка је показала пуно разумевања, дала одмах извесну помоћ, али за даље их је упутила да се обрате одговарајућим установама у Дрездену и Поступиму. То, ипак, даје неке наде, а на другој страни Срби ће и даље тражити могућност за свој даљи опстанак. Треба се надати да ће се ствари одвијати онако како треба да се одвијају у једној земљи са високом културом.


Данас је етнички најбоље очувана Горња Лужица, јер су за њу у оквиру Саксоније постојали нешто бољи друштвени услови. Центар политичког и културног живота Горње Лужице је град Будишин (Bautzen). У свим крајевима Лужице Лужички Срби данас живе са бројно надмоћним Немцима, који су током векова били овамо систематски колонизовани. После Другог светског рата међу Лужичке Србе су насељени Немци протерани из пограничних чешких области Судета. Још један разлог што више готово нема етнички чистих лужичкосрпских насеља јесте експлоатација површинских наслага мрког угља, који се налази испод вековних лужичкосрпских насеља. Села су због тога уништена, а њихови становници расељени у градове међу Немце, где се налазе у мањини, а на њиховим баштама, воћњацима и њивама никао је џиновски комбинат Црна пумпа.


Литература и напомене везане за литературу
Литература: Vladimнr Zmeљkal, Luzicti Srbove, Praha, 1962; Tone Glavan, Luziski Srbi, Ljubljana 1966; Jan Petr, Nastin politickych a kulturnich dejin Luzickych Srbu, Praha 1972.
Главан, 35.
Rudolf Jenc, Stavizny serbkeho pismowstwa, Budisin, 1954, 10.
Нав. дело.
Главан, 56.
Н. Ђорђевић, Први преводи српских народних песама на лужичкосрпски језик, Прилози за књижевност... књ. XLII, 1976, св. 1-4, 193.
Nowy biografiski slownik k stawiznam a kulturje Serbow, Budysin 1983, 237.
Нав. дело, 39.
Нав. дело, 400.
Нав. дело, 259.
Hubert Zur, Komuz muza wodzi, Budysin 1977, 149.
Чланак др Мића Цвијетића (који је одбранио докторску дисертацију у Београду о нашим узајамним везама) Вук Караџић у очима лужичкосрпских савременика, Задужбина, Београд, IV, 1991, 7, 14.
Мићо Цвијетић, Лужички Срби и Југословени, Нови Сад, 1995.
Сава С. Вујић - Богдан М. Басарић, Северни Срби (не)заборављени народ, Београд, 1998.

Лужичка Култура

Трајање Српства


Српство живети мора, чврсто стајати
и застава српска високо лепршати,
све док буде бор до бора
бацао сенке преко лужичких гора,
све док стрмо стење, као камени штит,
стршило буде високо у зенит,
а Шпрева током сребрним
тихо певуша Србима свим...

живети Српство мора, чврсто стајати
и његове гране увек цветати,
све док буде сунца и месеца
и под њима наша Лужица,
докле облак кишни благодетно залива
богате, плодове наших, поља и њива,
све док зеленило покрива брда родне груде
и на њима бар један цветак буде...

Живети мора Српства, чврсто стајати
све док српско дете успављује мати
погнута над колевком маленом,
успављујући га песмом сананом,
све док свака мисао српског духа
не буде била изван свога руха,
да би језиком својим увек могла понављати:
- то наше Српство мора опстати...


Rајna Łužica (химна Лужичких Срба)

Sprawna přećelna,
mojich serbskich wуtcow kraj,
mojich zbуžnych sonow raj,
swjate su mi twoje hona!
Časo přichodny,
zakćěj radostny!
Ow, zo bychu z twojeho
klina wušli mužojo,
hуdni wěčnoh wopomnjeća!

Красна Лужица

Исправна, пријатељска,
мојих српских отаца крај,
мојих блажених снова рај,
света су ми твоја поља!
Часу будући,
ускликни радосно!
О, нека буду са твојег
скута дошли мужеви,
угодни вечног помињања!

Izmedu dva rata, u Nemackoj je napisano i objavljeno podosta romana o zbivanjima u nasim krajevima. Neki od njih su mnogo citani i mogli bi za nasu publiku i danas biti zanimljivi. Profesor Miljan Mojasevic je istrazio mnoge spise i tekstove, studiozno procitao romane i pripovetke u nemackoj knjizevnosti, koji govore o prilikama i zbivanjima u ovom delu Balkana. On navodi preko dvadeset nemackih autora cija su dela s temama iz naseg podneblja ocenjena kao vredna i od poratne nemacke kritike.

Nekoliko romana govori o zivotu na dvoru Obrenovica, o otporima Srba u Bosni (Openhajmerov roman "Sarajevo, sudbina Evrope"), o Beogradu pod Turcima. "Put u Ilok" Vilhema fon Solca govori o nemackom vojskovodi koji je branio Beograd od Turaka, Hajnrih Man u romanu "Boginja" iznosi impresije iz Zadra i Dalmacije, Robert Mihel napisao je knjigu o Hercegovini, Jozef Magnus Vener objavio je tri romana koji govore o padu Beograda, Egon Kis je napisao svojevrstan dnevnik rugajuci se austrougarskoj sili.

Kazu da je Betoven u sestoj simfoniji bio inspirisan nasom narodnom pesmom, a S. Kaper je polovinom proslog veka objavio ep o Kosovskom boju. Pero Slijepcevic hvali Gezemanov roman "Bekstvo" o srpskom povlacenju preko Albanije, kao i dramu R. Vege "Nemanjici".

Podaci kazu da su Luzicki Srbi, bas kao i balkanski Srbi, imali burnu istoriju. Borili su se i tukli sa mocnima i jacima, placali zestoku cenu odbrane svog nacionalnog identiteta. I onda kada su na njih nasrtali Francuzi, i kada ih je pokoravao poljski kralj, i kada su ih potcinjavali ceski i brandenburski vladari, sve do mocne saske i nemacke sile. Potiskivali su ih i tlacili, zabranjivali jezik, ukidali nacionalna prava, s namerom da ih asimiluju i nasilno pretvore u drugi narod. Uostalom, hazarska sudbina malih naroda uvek je slicna i uvek jednako tragicna. Balkan i Evropa kao da su prednjacili u toj tradiciji mnogo pre i mnogo posle pada Vizantijskog carstva. Kada bi se sacinila jedna slika tlacenja malih naroda na ovim prostorima, ona bi bila potresna kao najcuvenije anticke tragedije. Uostalom, zar nekoliko balkanskih ratova, brojne bune i dva svetska rata nisu uvek bili krvavi i tragicni otpor tom i takvom tlacenju. Kada se malo razgrne patina istorije videcemo da je ljudska civilizacija ispunjena dogadajima u kojima veliki i mocni razaraju i gaze sve oko sebe, a mali se koprcaju i biju za onu minimalnu mrvu ljudskog dostojanstva. Neophodno je to sve imati na umu, i kada je rec u tako malom brojcano narodu iz Luzice, od kojih se do danas odrzalo manje od stotinak hiljada dusa.

Cena odrzanja ovog brojcano malog naroda, kako se iz brojnih redova luzickosrpskih pisaca vidi, nastalih od starih vremena do danasnjih dana, bila je prevelika. A knjizevnost je, bas kao i druge umetnosti izgleda, najbolje svedocanstvo, najjasnija slika o jednom vremenu. Jer citanke su odvec podlozne promenljivim citanjima i drugacijim sudovima.

Nekoliko je centralnih dogadaja, kako se i iz tekstova luzicko srpskih pisaca vidi, koji su bili najvazniji za sirenje luzicko srpske kulture i odrzanja nacionalnog identiteta. Osnivanje "Matice srpske" ("Macice serbske") a koje je usledilo najvise zalaganjem Arni Smolersa i Hadri Zajlersa (osnovane 1874. godine, dvadesetak godina posle osnivanja "Matice srpske" u Pesti, cije je sediste posle preslo u Novi Sad) kao i osnivanje drustva "Domovina" 1912. godine, znacile su uporisne tacke nacionalnog razvoja ovog naroda. Na jednom mestu Grga Novak veli da je jezicka i kulturna reforma Vuka Stefanovica Karadzica, koja je u to doba bila u punom zamahu, znacila veliki polet i za luzickosrpsku kulturu. Ne treba zaboraviti da Luzicki Srbi govore na dva dijalekta: gornjoluzicki i donjoluzicki, koji se skoro mogu nazvati i razlicitim jezicima. Ta podeljenost je, verovatno, podsticana i smisljena sa strane. Bas kao sto je od sesnaestog veka izvrsen pritisak na veru Luzickih Srba, i od tada su oni podeljeni na evangeliste i na katolike. Ima nesto od te simbolike i kada je rec o nasim jezickim prilikama koji se postavlja kroz pitanje: jedan ili dva jezika, srpski i hrvatski ili srpskohrvatski (kao da se plasimo nazvati svoj jezik pravim imenom), kao uostalom i kada je rec o cesto neopravdanom osporavanju samog Vuka Karadzica, tvorca nase novije pismenosti. To osporavanje traje do danasnjeg dana u smislu da li je Vuk uzeo pravo narecje za knjizevni jezik, te da li je Vuk namerno izostavljao reci srpske gradanske kulture, o kojoj jedva da i moze u to doba biti reci, itd.

Osporavanje i zabranjivanje jezika Luzickih Srba imalo je slicnu sudbinu osporavanja i negiranja jezika i pisma balkanskih Srba. Godine 1334, Lajpciski parlament je doneo propis da se svako onaj ko progovori luzickosrpskim jezikom kaznjava smrtnom kaznom. To je bilo vreme kada su luzickosrpski pisci iz protesta pisali na latinskom a ne i na nemackom jeziku. Dolaskom Hitlera na vlast, 1936. i 1937. godine, doneti su sledeci propisi: "Sto je moguce vise ogranicavanje vendskog (srpskog) jezika, podizanje nemackih decjih vrtica, da bi se Nemstvo gradilo odozdo i da bi se pre svega sprecila izgradnja vendskog politickog vrhovnog staba". Godina 1937. oznacila je progon i hapsenja najuglednijih Luzickih Srba, ukidanje svih kulturnih i nacionalnih organizacija, oduzimanje imovine i progon svake vrste. Tada su donete sledece mere za jacanje Nemstva:

1) Nikakvih predavanja ne sme biti o vendskom narodu i obicajima.

2) Za vreme citanja nastave, ali narocito na odmorima, govori se nemacki.

3) Bogatstvo nemackih igara i pesama prenosi se deci.

4) U poznavanju zavicaja imena stara daju se na nemackom i unose na nemackom.

5) Zaposljavaju se samo nemacki ucitelji po krvi.

6) Moraju se podizati nemacki vrtici za predskolski uzrast, da bi se deca najzad odvojila od svojih baka koje govore samo vendski.

7) Sa svih odgovornih mesta mora se govoriti samo o nemackim obicajima, narocito u skolama.

8) Rec "Vendi" mora da nestane...


Borba za nemstvo je borba za nemacki jezik. U odnosu na to moglo bi se uci od nemackog riterskog reda. "

Kao sto se vidi, sve je cinjeno da Luzicki Srbi postanu narod drugog reda i da nestanu. Bas kao sto je za vreme Kalajevog rezima u Bosni doneta zabrana svih srpskih kulturnih i nacionalnih institucija. Srpski jezik je bio strogo zabranjen, a Kalaj je cak zabranio svoju vlastitu knjigu objavljenu na tom jeziku.

Posle rata i pored snazne asimilacije od strane velike nemacke kulture (uverio sam se da pojedini znacajni luzickosrpski pisci danas pocinju pisati na nemackom jeziku). Luzicki Srbi su uspeli da dobiju svoja nacionalna prava, da obnove kulturne institucije i okupe najintelektualnije snage oko kulturnih centara i nacionalnih instituta u Baucenu-Budisinu. Tako je ovaj narod, iako pretezno zemljoradnicki i zanatski, uspeo da obnovi mnoge unistene kulturne i nacionalne vrednosti, da obnovi svoju bastinu.

I neki stariji i mladi pisci u svojim tekstovima kao najznacajnija i najkrupnija imena luzickosrpske kulture pominju imena Jakubice, Smolera Vjele, Muka (vazi za najznacajnijeg naucnika ovog naroda), Zejlera, Cisinskog, Skale, sve do stvaralaca iz poratnog doba, kao sto je to jedan Jurij Brezan - zacetnik moderne luzicko srpske proze (njemu se pridruzuju Marija Mlinkova, Angela Strahova, Jurij Kravza, i dr.) do Kita Lorenca, prvorazrednog intelektualca i pesnika, ili Jurija Koha, jednog od vodecih pesnika novije generacije. U rukama sam drzao i luzickosrpski biografski leksikon, u koji je uneto oko 800 luzicko srpskih autora iz nekoliko vekova, i to ne racunajuci danasnje savremene stvaraoce. Ti podaci najbolje govore o vitalnosti ovog brojcano malog ali stvaralacki odrzivog naroda.

Tako od prilike zavrsava istorija Luzickih Srba kazana u nekoliko redova, za cije se poreklo kaze da su iz Milzica i Luzica, sa prapostojbinom istocno od reka Elbe i Zale. Istorija naroda koji je posle Prvog svetskog rata zeleo svoju politicku autonomiju ali mu Vajmarska republika ni velesile nisu priznale statute nacionalne manjine. A kakav je odnos Nemaca tog vremena prema ovom narodu najbolje se vadi u tekstu objavljenom u jednom nemackom listu 1921. godine: "Po isteku jednog ljudskog veka od naroda Luzickih Srba, koje danas nazivaju pogrdno Vendima, nece ostati nista vise do secanje, a vendski jezik ce razumeti samo filozofi. Vendi se priblizavaju svom kraju... Najveci deo ovih Venda u okrugu Baucena samo jos prigodno govori vendski, ili cak uopste ne. "

Bacimo sada kratak pogled na neke od znacajnih pisaca koji su zastupljeni u tematskom broju casopisa"Koraci" iz 1984. godine koji je posvecen luzickosrpskoj knjizevnosti.

Jan Rak, pisac koji je ziveo u 15-16. veku, dekan na Krakovskom, potom profesor na Frankfurtskom univerzitetu, drugovao je sa Luterom, a u svojim radovima zestoko sibao nemacki sovinizam i zato bio trn u oku vlasti. Podsmevao se Nemcima kako s mukom govore latinski jezik, a vece sile, medu kojima Poljske, Madare i Britance nazivao je varvarima. Proterali su ga skolasticari i zabranili mu povratak u Lajpcig. Kaspar Peuker, takode ziveo na razmedu izmedu 16. i 17. veka, predavac na lekarskim studijama i licni knezev lekar cesto je hapsen i osudivan na robiju. Objavio je niz radova iz matematike, astronomije, te lekarske i teoloske spise. Smatrao je da ceski kao jezik pripada Luzickim Srbima. Duza pesma "Pohvala otadzbini" nastala je za vreme njegovog duzeg tamnovanja. To je stihovana hronika grada Baucena i hronika luzickosrpskih plemena. Jan Bok, koji zivi u drugoj polovini 16. i pocetkom 17. veka bio je doktorant filozofije, diplomata i veliki humanista. Govorio je sest jezika. Car Rudolf II dodelio mu je pocasno zvanje i primio ga u ugarsko plemstvo. Bio je sudija i gradonacelnik u Kasanu (slovacke Kosice), mnoge pesme ispevao u zatvoru, uglavnom na latinskom jeziku. Handros Tara, savremenik Jana Boka, radio je kao paroh i prevodilac, pisao filoloske rasprave iz luzickosrpskog jezika. Autor je "Luzickosrpskog prirucnika" koja sadrzi Luterov Mali katehizam, molitve i psalme, koji su bile zabranjene od strane kneza. Borio se za uvodenje maternjeg jezika u skolske programe. U pesmi unetoj u ovaj izbor, Tara prekoreva sve one koji do svog jezika ne drze. Jurij Ludovici, koji je ziveo u 17. veku, bio je paroh i izuzetan poznavalac luzickosrpskog jezika. Objavljivao je svoje pripovesti koje predstavljaju najranije stvaralastvo luzickosrpske umetnicke proze, Za svoj jezik kaze: "Nije nas jezik tup, niti gvozdena zvuka!" Kito Frico Stempel je ziveo u 18. i 19. veku i prvi je donjoluzicki pesnik. Znacajan je kao prevodilac anticke knjizevnosti i sakupljac narodnih umotvorina. U prilogu ovom casopisu peva o Fedrusovim basnama i poziva svakog srpskog seljaka da ih pazljivo po zemlji poseje, jer ce tako s njiva ukloniti korov. Handrij Zajler, ziveo u devetnaestom veku, smatra se ocem poezije luzickosrpskog nacionalnog preporoda. Njegova pesma "Serbska nevesta" uneta u ovaj izbor, uvrstena je u zbirku narodnih pesama. Jedna od njegovih pesama postala je luzickosrpska himna. Osnivac je i urednik prvih novina ia ovom jeziku, Mihal Frencel, ziveo na razmedu 17. i 18. veka, preveo je Novi zavet. U ovom izboru svoj rad posvetio je ruskom caru Petru Velikom koji je 1697. godine posetio Sasku. Abraham Frencel, savremenik svog prezimenjaka Mihala, objavio je izmedu ostalog prvi uporedni Etimoloski recnik. Jan Boguvjer Rihtar, ziveo u 18. veku, prvi je pisac knjizevne istorije na donjoluzickom dijalektu. Svoj tekst iz ovog izbora zapocece recima: "Mozda neko suvise potcenjuje luzickosrpsku naciju smatrajuci je priglupom... Ali ja nekog luzickosrpskog seljaka cenim kao boljeg fizicara od ponekih ucenjaka, iako prvi nije fiziku ucio kao drugi." Luzickosrpski Dositej Obradovic, Jan Horcanski, ziveo u 18. veku, bio je zestok borac protiv germanizacije Luzickih Srba. U prilogu ovog casopisa ce reci: "Priznajem: ja sam Luzickosrbin, i svog se porekla ne stidim" Veoma je zanimljiva prica Jurija Pilka, koji je ziveo krajem 18. i pocetkom 19. veka, sakupljaca narodnih prica i bajki. Mihail Navka, umro 1968. godine, zacetnik je moderne kriticko-realisticke price na svom jeziku. U prilogu iz ovog izbora paznju posvecuje zenskom liku. Mercin Novak-Njehornski, roden 1900, zacetnik je nacionalne likovne tradicije i poznat po svojim knjigama putopisa, a medu njima i putopis iz Jugoslavije, objavljeno 1936. godine. Odmah je knjiga zabranjena. Prilog u ovom casopisu govori o pobuni srpskih studenata. Jer Arnost Smoler, ziveo u 19. veku, koji po pesmama podseca na naseg Vojislava Ilica, uradio je za Luzicke Srbe mnogo toga sto je kod nas uradio Vuk Karadzic. Najplodniji luzickosrpski pisac 19. veka, Jan Radiserb Vjela, umro 1907. godine, sakupio je ogromno folklorno bogatstvo i pisao basne i pesme za decu. Mato Kosik, umro 1940. godine bio je svestenik, pesnik i emigrant u SAD. Usvojim pesmama tuguje za Luzicama bez kojih se oseca kao izgubljena ptica. Jakub Bart Cisinski, umro 1909, klasik je luzickosrpske knjizevnosti. Pisao je znacajne romane i drame i spada medu najkrupnija imena ove knjizevnosti. Nina Vitkojc, umrla 1975. godine, imala je znacajan udeo u stvaranju standarda donjoluzickog knjizevnog jezika, U prilogu ovog izbora opominje svoj uspavani narod da se trgne. Jurij Breza, roden 1916, zacetnik je moderne proze i soc. realizma u stvaralastvu Luzickih Srba. To je najuspesniji i najcitaniji i pisac ovog naroda, Jurij Ceska, 1944. godine je poginuo na putu da se prikljuci partizanima u Jugoslaviji. Uveo je modernu poeziju u svoju knjizevnost. Marija Mlinkova, umrla 1971, izuzetan poznavalac nauke o knjizevnosti i knjizevni kriticar. Odlican je prozni pisac i stilista. Jurij Koh, roden 1936. godine, jedan je od najznacajnijih autora svoje generacije i dobitnik visokih knjizevnih nagrada. Jan Vornar, Kohov ispisnik, poznat je kao pisac humoristickih kratkih prica, knjiga za decu, autor koji neguje humor i jezik luzickosrpskih seljaka. Jurij Kravza, Vornarov godisnjak, uspesno se ogledao u svim knjizevnim rodovima. Beno Budar, roden 1946. godine, objavio je vise izuzetno. hvaljenih pesnickih knjiga, a jedan je od glavnih stubova izdavastva u izdavackoj kuci"Domovina".



Sudeci po broju ovolikih imena i njihovom uspesnom stvaralastvu, Luzicki Srbi su narod koji ume da cuva svoje kulturno bogatstvo, i gledajuci to blago namece se jasan zakljucak da Mefisto nije dobio Faustovu dusu

Стајао сам пре једном барокном палатом у граду Котбусу, стотинак километара јужно од Берлина, готово не верујући својим очима. Поред елегантног улаза, златним словима било је написано: СЕРБСКИ МУЗЕЈ.
Пространи дворац на два боја, открио сам одмах затим, био је један од најлепших и најзанимљивијих музеја у Немачкој:
”Да, ми смо Срби”, рекао ми је кустос музеја Вернер Мешканк.
”Са свим јужним Србима делимо име и заједничко порекло. Али ми смо чисти Срби. Док сте се ви мешали са старобалканским становништвом и другим народима ми смо углавном остали онакви какви смо били пре 1400 година. ”
И то све на језику који сам разумео, српском. Чудном, архаичном, али схватљивом и блиском по сазвучју.

Одакле су Срби?

Упркос чињеници да су тек острвце у германском мору, са свих страна окружени Немцима и често излошени асимилацији, Лужички Срби успели су да очувају језик, обичаје, фолклор, књнижевност и самобитност, једном речју етнички идентитет најмањег, али веома поносног, словенског народа.
Као припадници веће групе Полапских Словена настањивали су некада цео простор Источне Немачке – простране територије источно од реке Лабе, па све до Одре и Висле у Полјској, подељени у бројна српска племена: Бодриће, Љутиће, Лужане, Милчане, Поморане, Гломаче – Далеминце, Рујане, Суселце, Нелетиће ….
И данас деведест одсто свих географских назива река, поља, језера и насељених места у покрајинама Маколенбургу, Саксонији, Брандербургу, Померанији и другим, носе српска имена (Каменица, Бела Гора, Бела Вода, Ратибор, Дубравка, Рогозно, Стрела, Дреново, Трново, итд.) иако тамо више нема Срба, осим у Лужици, поменутом остатку некада моћне српске државе, која је цветала између V и X века наше ере. И ево праве енигме за Северне Србе. Одакле овај народ на простору данашње Немачке, хиљаду и више километара далеко од нас?
Постоје међу научницима најмање две теорије. Једна каже да су се они тамо доселили у раном средњем веку из заједничке постојбине свих Срба, негде из данашње јужне Русије или још даље, са Кавказа; да су били моћан ратнички народ, који је овладао германским просторима када су се одатле одселила германска племена Свеви, Хермундури и Вандали и становништво остало разређено.
Сасвим супротно овој, друга терија тврди да су Срби овде шивели одувек и да је баш ова област прапостојбина Срба. Прва терија је прихваћена од западних, нарочито немачких научника. Друга теорија, коју заступају нараштаји историчара (мећу којима опет највише немачких) нимало не уступа и данас добија све већи број присталица. Друга тероја позива се на византијског цара и писца Константина Порфирогенита (X век) који у свом делу „О управљању државом” пише да су балкански Срби дошли из земље Бојке, која се на западу граничи са Франачком, а на истоку са данашњом Пољском и да су ту Срби „пребивали од пожетка”. А то је управо тамо где их налазимо и данас, у Источној Немачкој. Ове наводе потврћује бар пет историјских извора старијих од Порфирогенита, из пера римских (Вибијус, Секвестар), германских (Баварски Географ, Јордан и Алфред I) и византијских (Теофилакт, Симоката) хроничара. Мочни савез Венда (Срба, Словена), суверено је владао овим просторима и држао мноштво својих утврћених градова: Старграда (данас Олденбург близу границе са Данском), преко Лупека (данас Либек на Балтику) све до њихове престонице и највеће луке на Балтичком мору, Винете, величанственог града коме данас нема ни трага.

Тајна Винете

Друга у низу енигми гласи, шта се догодило са Винетом и њеном славом?
Немачки хроничар Хелмонд из XII века пише: „Овај град био је највећи од свих који окружују Европу и који су настањивали Словени заједно са другим народима, Грцима и Варварима, а када су наишли Саксонци и они су добили дозволу да станују у њему.” Јасно је дакле, ко је овде био старинац, а ко досељеник. Савремена наука помера Винету на сам почетак наше ере, можда и раније.
Рушевине Винете, измећу ушћа Одре и града Камења у данашњој Померанији (од По-мерана, српског племена које је настањивало обалу) могле су се видети у Балтику још у XVI веку, а онда су биле препуштене ћудима хладног мора.
Тек савремена археологија успела је да на ова питања пружи неке одговоре. По типовима керамике, оруђа и станишта сматра се да је праисторијска Лужичка култура, настала на територије данашње Лужице 600 година пре Христа, веома сродна другим прото-словенским културама на Истоку и да је стога претпортавка о прапостојбини сасвим вероватна.
Негдашњи моћни српски градови Велики Радом (Шверин у Макленбургу), Љубичин или Торнов који су откопани и рестаурирани сведоче о моћи древног српског краљевства ба северу Европе.
Новија истрживања померају прве историјске знакове живота Срба на овом простору далеко у прошлост. У сливу Лабе и Сале 101. године био је жесток сукоб Германа са Вендима (Србима), на месту где је седам векова потом, на рушевинама српских градова Ђевина, Солаве, Јароброда и Резна, Карло Велики успоставио франачко-српску границу и „српску марку” и установио пограничне тврђаве Магдебург, Хале, Ерфурт и Рагенсбург и почео немачку експанзију на Исток. Срби су се одупирали седам векова, а потом разједињено, једно по једно племе германизовано падало под добро организовану франачку власт.

Српска Круна

Коначно 806. године одиграла се једна од великих битака између Срба и Франака код места Горе (данас Гера), где је погинуо српски краљ Милдух. Не зна се где је Милдух сахрањен, али о томе постоји једна дирљива легенда: он није погинуо, него са свим српским краљевима спава у једној пећини код Горјелца (данас Герлиц) и пробудиће се кад дође време да поново ускрсне српско краљевство.

Коначно 806. год
80;не одиграла се једна од великих битака између Срба и Франака код места Горе (данас Гера), где је погинуо српски краљ Милдух. Не зна се где је Милдух сахрањен, али о томе постоји једна дирљива легендаА затим је дошао одучан ударац. Пише академик Виктор Новак: „Најстрашнија је била битка код Ломчина на Лаби, где је готово цела српска пешадија изгинула”.
Четвртог септембра 922. године одиграла се та силна трагедија. Срби, одасвуд опкољени, још су се борили у Ломчину. У преговорима обећају Немци да ће народу у граду оставити живот, ако се град преда. Немци нису држали реч, поклали су све војнике, а жене и децу одвели у ропство. Хронике Немачке из тог времена кажу да је у бици под Ломчином пало 120.000 Срба. Битка под Ломчином је Косово Лужичких Срба. Јер оно што следи, говори само о етапама које воде у потпуну пропаст, у ропство целог народа. Познато је како је маркгроф Геро (939) позвао тридесет полапских и српских кнезова на вечеру, да се с њима измири.
Али место мира и љубави дао је свима отрова и све их поубијао.
Народ оставши без својих вођа, брзо је подлегао. Око 990. године и последње српско племе, Милчани у горњој Лужици, изгубило је независност.
Али, успомена на српску круну наставила је да живи. Много од српских кнежева прекрстили су се и били су примљени у немачко племство. Они и њиховопотомство одржали су предање о српској круни још пуних хиљаду година.
Тако је херцог Фридрих-Франц од Мекленбурга (1823-1882), српски бодрички кнез 21. генерације, потомак војвода Никлоте, Прибислава и Јанка, установио 1864. „Оред српске круне” од пет степени. Његова раскошна инсигнија са мотом „Пет аспера ад астра” (Преко трња до звезда), може и данас да се види у музеју у Котбусу.

Почело деобом браће

Под сталним франачким притиском, Срби су почели да се исељавају према Југу. Овде почиње нова историјска енигма. Када су, како и којим путем преци данашњих Срба стигли на Балкан? Угледни научник др Реља Новаковић уложио је готово цео свој научни век и објавио неколико књига и научних радова да би доказао да су наши преци управо ови северни, Полапски, Лужички Срби. И не само он. Велики део научне јавности Лужичких Срба, па и Немаца, данас то не спори.
И данас ће вам Лужани са тугом испричати прастару легенду о деоби двојице синова моћног бодричког кнеза Дервана. Одлуче дакле браћа да се оделе. Један са народом остане у Полабљу, а други се са половином народа одсели далеко на Југ.
Легенду од речи потврђује Порифирогенит. Он балканске Србе сматра потомцима другог брата, а народ се, према цару и писцу, населио на великом простору Неретве, Захумља, Требиња, али нарочито Зетске долине и данашњих црногорских Брда. Бејаше то некад плодна земља, са богатим римским градовима попут Дукље. Тако су Лужани, у ствари, населили језгро будуће српске државе.
Све то потврђују начази српске етнологије, нарочито Јован Ердељановић и Петар Шобајић. У својим монографијама о племенима Пиперима, Бретоножићима, Бјелопавлићима, и Пјешивцима, обојица износе мноштво података да је прво српско становништво овог појаса било велико досељеничко племе Лужана.
Досељени овде у тако давно доба одржали су се као компактно становништво (Стари свијет) све до доласка Турака. Друга српска племена населила су Јужни Банат и Браничево (Бодрићи), одатле Лужницу у истичној Србији и коначно Косово, Лужане код Самодреже цркве и реку Лаб, којој су дали име према својој незаборавној Лаби, мада се њихов ход у сеоби може пратити и даље на Југ.

Млин Старог Свијета

Имена места, река и брда у долини Зете и Брдима запањујуће одговара данашњој топонимији Горње и Доње Лужице у Немачкој: Лужичка средишта у Пиперима – Црнци (у Лужици Черниц и Черневалд), Стијена (Штајнсдорф), Гробовље (Грабендорф), Ступа (Столп), Студено (Студениц), где је становао бан лужански, Радовче (Радавич), Врба (Вербен), Тријебач (Трјебин-Трабендорф), град Девич (Дјевин-Грос Дубен), Пискава (Бисков), Букови До (Буквиц), Луково (Лукау), Дубрава (Дубрау), Дубравица (Дубравка-Фрауендорф), Брањевина (Браниц), и др.

У Братоножићима: Лутово (Лутол-Лојтен), Дријење (Дрјејце-Древиц), Црквице (Керквиц-Керкојце), Корјен (Корјениц) и др.
У Бјелопавлићима: Јеленак (Гелау), Рошци (Рузиц), Горица (Гориц), Глизица (Глајзиц), Бањкове Луке (Панков-Лукау), као и лужичка престоница, Гостиље (Грос Гастрозе-Гастераз), итд.
У Пјешивцима: Стубица (Стоплипц), Копетињ (Копац), Будошка Градина (Будишин), Острог (Острау- Остриц), и Борков До ( Боркови), као и стара братства Бембреци (Бамберг) и Кукаљи (Кукау)!
Чак су и географски положаји и растојања измеџу ових места и епонима подударни. Сумње нема: населивши углавном долину Зете и Брда, Лужани су из прапостојбине донели и двоја имена. Још у Херцеговини и Црној Гори (али и у Лужици) живе потомци лужичких Миловића, Дучића, Луковића, Минића, Мировића, Поповића, Бабића, Рашовића…


Али један од дирљивих доказа да се ради о нашим древним прецима су и ветрењаче, давнашњи симбол балтичке низије, којих на Балкану није било до досељавања Северних Срба. Описујући утврђени град Банска Глава у Пиперима „где је стајао бан лужански и велико лужанско гробље” Ердељановић бележи да је ту некада био и млин „старог свијета који је мљео на вјетар”. Гусле са севераМузеј у Котбусу крије и одговоре на многе енигме. Ношње, обичаји и уопште фолклор Лужичких Срба указују на бројне паралеле са народном традицијом балканских Срба. На ово су упозоравали још Натко Нодило и нарочито највећи српски етнолог Веселин Чајкановић, који је своју тежишну тезу о српском врховном Богу извео из из упоредног проучавања лужичког и балканског духовног наслеђа. Тако је главни бог северних Срба био Свантовит, чије се велико светилиште налазило на острву Рујан у Балтичком мору, са примањем хришћанства постао је Свети Вид или један од највећих српских празника Видовдан.
У Лужици се и данас изводи ритуално убијање петла („забијање кокота”), као и код нас, на Св, Мару. О Божићу иду по селима “коледе” (“цампровање” и ”запуст”). О Васкрсу се шарају јаја у фантастичним бојама и правим уметничким радовима сличним чипки , каквих нема нигде осим у нас: музејска збирка у Котбусу чува више стотина оваквих униката. Култ коња и јахања, као траг славних времена и култног значења ове животиње изводи се на сваком Васкрсу и Ивандану, кад Срби, свечано обучени поново јашу Лужицом. После тога играју своје старо српско коло („сербска реја”) уз пратњу гајди („мехова”), и гусала („хусле”). Стари инструменти и арахична српска музика незаобилазни су на сваком прелу , где се и данас окупља омладина. Историја им, дакле није била наклоњена, ап су се од милионског народа свела на око 70.000 мањинаца на острву између река Шпреве и Одре, које поносно називају Србија. Данас су призбнати у покрајинама Саксонија и Браденбург., помаже их и поштује Савезна влада у Бону, иамју своје установе, банке, школе, музеје, позоришта, радио и телевизију. У свакој прилици гордо истичу Србија и српство и то им се данас уважава. Улице у Котбусу у Будишину, сада носе, поред немачких и српске називе. Чувају своју хиљадугодишњу културу и националну посебност не само у односу на Немце, него на њима суседне Пољаке и Чехе.
Али оно што највише плени је национална свест данашњих Лужана. „Ми смо бољи Срби од вас” рекао ми је на растанку један стари Србин са Шпреве, реке која протиче кроз Берлин. „Одржали смо се упркос свему две хиљаде година без ичије помоћи”. У суштини, хтео је да каже шти и први стихови лужичке народне химне:
”Српску славу, српски језик, насиље неће угушити
Јер српство се поново по Лужици шири….”

Музеј у Котбусу крије и одговоре на многе енигме. Ношње, обичаји и уопште фолклор Лужичких Срба указују на бројне паралеле са народном традицијом балканских Срба. На ово су упозоравали још Натко Нодило и нарочито највећи српски етнолог Веселин Чајкановић, који је своју тежишну тезу о српском врховном Богу извео из из упоредног проучавања лужичког и балканског духовног наслеђа. Тако је главни бог северних Срба био Свантовит, чије се велико светилиште налазило на острву Рујан у Балтичком мору, са примањем хришћанства постао је Свети Вид или један од највећих српских празника Видовдан.У Лужици се и данас изводи ритуално убијање петла („забијање кокота”)


Недавно је у Немачкој широко прослављена 155. годишњица оснивања научно-културног друштва Лужичана “Матица Сербска” и хиљадугодишњица древне лужичке престонице Будишина (Баутцена). На жалост, житељи Русије малтене ништа не знају о својој словенској браћи у Немачкој.
Анализа језика 300 повеља на брезовој кори пронађених у близини Великог Новгорода омогућила је научницима извлачење закључка да Словени нису Северну Русију насељавали из Доњег Поднепровља већ са територије Западних Словена... Јужне обале Балтичког мора. Те су земље насељавали Словени  Бодрићи, Поморјани и Полабски Срби. На примеру Поморјана видимо њихову културну сродност са Новгородским  Иљменским Словенцима. Као и Новгорођани, и Поморјани су имали демократске градове-републике  Шћећин и друге, где је све одређивало Народно Веће. Од тих Словена се до данас сачувао, као најмалобројнији словенски народ, само део Полабских Срба познат као Лужички Срби или Лужичани.
Они живе на територији бивше ДРН дуж реке Шпреје (Спрева). Лужичани сами себе зову “сербски људ”  Сербја  Срби, док их Немци, погрешно изговарајући словенске речи, зову “Сорби”. У школи су нас учили да су се сви Полабски Срби у потпуности понемчили, али није тако. Опстали су као етнос на територији прелепе словенске покрајине Лужице, у Дрездену и Лајпцигу (Липску).
Русе и Лужичане спаја тесна историјска веза. Истакнуту улогу у историји Русије одиграла је девојчица рођена у Полабској Србији  руска Царица Катарина Друга која се пре преласка у православље звала Софија Анхалт-Цербстска, то јест Српска. Изгледа да је Катарина знала за своје словенске корене, а могуће и локални словенски језик, тим пре што је међу немачком аристократијом било популарно узимати за дадиље и дојиље локалне српсколужичке жене (као што су и у Петербургу узимали за дојиље жене финског говорног подручја). Локално становништво је говорило словенским језиком не само на територији Полабске Србије, већ и Доње Саксоније око Хамбурга  у Вендланду и Линебуршкој пустоши, где је локално становништво говорило језиком Бодрића све до краја XVIII века. Сасвим је могуће да је управо словенско порекло омогућило Катарини да се тако лако и успешно уклопи у словенску средину руске аристократије и донесе поприличну корист Русији.
А.И. Тургењев је, путујући по словенским земљама Полабља у Немачкој, у писму родитељима 29. маја 1804. г. писао: “За руског Словена Лужица мора бити занимљивија од Италије: зато што је у Италији живео нама сасвим стран народ, док овде у Лужици све одише словенизмом, овде наилазимо на трагове древних предака наших и у њиховим потомцима, Лужичанима, још увек видимо неке остатке древних словенских обичаја”.
У бици код Лајпцига је октобра 1813. године коначно потучена Наполеонова армија. Управо се тада лужички живаљ први пут упознао с обичним Русима  војницима и козацима. Лужички Срби су руске војнике дочекивали као ослободиоце. Ови су се само чудили сличности наших језика. Руске козаке су радовали и сродни по звучању називи српсколужичких градова и селапаланки: Сљубице, Милорk2;з, Јемељница, Мост, Вербно, Буков, Русица, Каменица, Бела Вода, Горка, Пњов, Псовје, Прилук, Церквице, Зли Комаров... Презимена словенског порекла значајно учествују у савременим источнонемачким презименима. То су, између осталог, сва презимена са завршетком “itz” (Штирлиц*), ”etz”, ”chke” и ”schke” или ”ow” (као на пример бивши председник владе Источне Немачке Ханс Модров). Те чињенице одражавају значајан допринос Полабских Словена формирању немачке нације током процеса етногенезе.

Велики слависта И.И. Срезњевски је у писму мајци 27. септембра 1840. г. из Будишина писао: “Лужички Срби су паметан и добар народ, нису сиромашни, прилично су образовани  барем сви умеју да читају, а међутим сачували су много старих обичаја, обреда па чак и сујеверја. Језик Лужичана, негде између пољског и руског, врло је пријатан...”
У Русији су се увек братски односили према Лужичанима. “Матицу Сербску” је 1847. г. основао Јан Смољар. Дуги низ година био је уредник часописа “Матице Сербске”. Русију је трипут посетио  1859. г., 1881. г. и 1867. године као делегат Конгреса Словена у Москви. Смољару је пошло за руком да добије новчану помоћ од богатих словенофила Москве и Петербурга за изградњу куће у којој ће се сместити “Матица Сербска” и организовање сопственог издавачког предузећа 1873. године. Сем тога, руски словенофили су послали неколико стотина руских књига на поклон “Матици Сербској”.
Садашња судбина српсколужичког етноса је жалосна. Бројност Лужичких Срба је у званичној статистици Немачке вештачки смањивана. Као Лужичани су уписивани само они који су знали српсколужички језик. Тако је 1886. године забележено да њихова бројност износи 177 хиљада, а 1939. г. су као Лужичани уписани свега њих 425. У тај списак су доспели само они који су говорили српсколужички и нису знали немачки. Сви који су знали немачки и српсколужички уписивани су као Немци. Лига Нација је у периоду од 1929. до 1936. г. добила 852 жалбе од Лужичана. Истина, у разматрање Савета Лиге Нација узето је само пет жалби, а и оне су сахрањене у процедуралним спорењима.
Нацистичка диктатура је покушавала да уништи српсколужички народ. Са територије Лужице протерани су лужички учитељи и свештенство, забрањени сви облици друштвеног лужичког живота. Хитлер је Лужичане прогласио “Немцима српског говорног подручја”. И поред прогањања, маја 1945. године, када су могли некажњено да се назову Лужичанима, око пола милиона људи је изјавило да припада том народу. Ипак се касније за свега пола века бројност Лужичана десетороструко смањила. Данас их је свега 60 хиљада, од чега мање од половине зна матерњи словенски језик.
Лужичани су као и други словенски народи тежили националном самоопределењу, обнављању Лужичке марке  своје древне државе. На скупу Лужичких Срба у селу Кроствиц је 20. новембра 1918. г. изабран “Сербски Савез” и донета одлука о захтеву за самоопределење Лужице.
Пошто је Црвена Армија 1945. г. ослободила Лужицу, Народни Савет Лужичких Срба обратио се Јосифу Стаљину и међународним организацијама упутивши четири меморандума са захтевом за самоопределење Лужичана. Лужички Срби су тражили припајање Чехословачкој под заштитом СССР, предлажући обнову не више Лужичке марке већ “Целовите административне области Лужица” величине око 10 хиљада квадратних километара са 900 хиљада становника, од којих су пола милиона били Лужичани. У мартовском меморандуму из 1946. г. Срби су тражили да се Лужица одвоји од Немачке у политичком погледу и прогласи за неутралну територију на којој би се одобрио боравак оружаних снага једне или више словенских држава, а такође да се Немачка обавеже на надокнаду штете причињене лужичком народу у политичком, економском и културном погледу. Међутим, тада су захтеви Лужичана остали без одговора. Њихова судбина је решена без узимања у обзир њиховог мишљења.

Недавно су, августа 2001. године, сећајући се да је лужичко село Кроствиц представљало средиште у коме су Лужичани први пут изјавили о свом праву на самоопределење, немачке власти започеле акцију постепеног брисања словенске суштине тог села. Шеф Министарства култова Саксонске земље Матијас Рослер спречио је даље предавање матерњег језика Лужичанима у петом разреду школе села Кроствиц, мотивишући своју одлуку малим бројем уписаних ученика.
Одговор на то био је штрајк у свих шест српсколужичких школа Горње Лужице. У њему је учествовало преко хиљаду ученика и њихових родитеља. Лужичани сматрају да је предавање њиховог језика у Кроствицу од великог значаја за тамошњу словенску мањину независно од тога што је у поменутом разреду збиља остало само 17 ученика. Паланка Кроствиц је средиште горњолужичких насеља у којима већина њих сматра да припада лужичкој националности и у свакодневном животу широко користи матерњи језик  сербстину. Како је изјавила представница удружења родитеља Јана Маркова, школа у Кроствицу је “камен темељац опстанка српсколужичког језика и културе”.
Житељи села Кроствиц сами су организовали предавање матерњег језика у петом разреду уз помоћ бивших наставника-пензионера. Међутим, немачке власти су запретиле да неће признати оцене ученицима тог разреда и забраниле приступ лужичким ђацима и њиховим добровољним наставницима у кроствицку школу. М. Рослер је упозорио да ће родитељи који одбију да децу пребаце у друге школе морати да плате казну. Изговарајући се смањењем броја ученика и штедњом, немачке власти планирају затварање низа других школа у којима се предаје на српсколужичком. Лужичком селу Рогов-Хорно прети рушење због површинског копа мрког угља, као што су пре тога срушене стотине лужицких села у центру Лужице.
Лужички Срби настављају борбу за могућnост школовања на матерњем језику, јер је то један од основних начина да опстану као нација. А зашто немачке власти ипак не би могле староседелачком словенском народу Немачке Лужичанима признати статус федералне земље Лужице? Та немачким је етносима Баварцима, Швабима, Саксонцима доње Саксоније дато право на сопствену државност аутономију у виду федералне земље или статус слободне државе. Па и у Русији Немци имају аутономију у Омској области, а у Алтајској покрајини су немачки национални рејони по територији већи од Лужице. Наравно да Лужичани могу опстати као словенски етнос, али само у једном случају ако им у томе помогну остали словенски народи.

Судбина Лужичких Срба

Брљин је постао Берлин

Сећање на Јурија Брезана, најчитанијег тумача најмање етничке мањине у центру Европе


Бизмарк, Хитлер а доцније ни Улбрихт никада нису опростили што су староседеоци Лужички Срби немачкој престоници први дали име – Барљин, Брљин, по тамошњим баруштинама и кровињарама облепљеним блатом – што су пруски владари много доцније преиначили у Берлин.

„Довољно је ако Немци наше постојање сматрају потпуно, свакодневно нормалним и своју децу у том смислу одгајају” – поручио је 2001. године Јуриј Брезан, најзначајнији писац Лужичких Срба прошлог века, при крају своје дуге културне и друштвене делатности.

Сусрета је било више пута, почев од градилишта омладинске пруге Шамац – Сарајево 1947. године. Придружио се, иако већ 31-годишњак, омладинској групи Лужичких Срба, који су први слободни излазак у свет доживели на југословенском тлу, међу вршњацима који говоре слично – српски. Брезана је тада привукла још и Бреза. Свратио је у рударско насеље истог назива као његово презиме. Узбудио се: „Као да сам се овде други пут родио, моје име као да потиче из Брезе”. Реч „бреза” постоји у већини словенских језика, али „сербски” језик у Лужици и језик у Србији истог су корена.

Писао је седам деценија, преко 50 књига, романа, приповедака, драма, на језику лужичких Срба, што је превођено на 25 страних језика. Уз то и многе есеје, предавања, говоре – све у име лужичких Срба.

Бранилац људских права


Лужички Срби два миленијума траже и стварају домовину, под тим схватају слободу. Прадомовину су оставили иза Азовског и Каспијског мора, а већ вековима је траже на обалама Лужице и Лабе, са средиштем у Будишину – усред германског „мора”.

Први пут је 632. године име Лужичких, полапских Срба поменуто у Фредегеровој хроници. Од 912. године изложени су најездама најпре саксонског кнеза Хајнриха I. Од 1261. године немачки кнежеви забрањују сербски језик, затим следе забране 1327, 1427, 1523, 1667, 1717, 1914, 1933, 1937, 1940. године.

Исељавали су лужичке учитеље чак у Елзас како би деца остала без наставе на матерњем језику. Забране нису ућуткале језик, нису угушиле свест и вољу за опстанак Лужичких Срба. Пре насељавања Немаца, Лужички Срби су исписали историју, дали су прва имена, поред Берлина и другим тамошњим градовима.

Дрjeждзaн – тако су по мочварама назвали град који су Немци доцније преиначили у Dresden, Будишин је понемчен у Bautzen, Липско – у Leipzig, Kаменц – у Chemnitz, реку Шpеја – у Spree, подручје Лужица – у Lausitz.

У нацистичком Трећем рајху млади Јуриј Брезан није могао да доврши гимназију, емигрирао је преко Прага у Пољску и у Торуњу матурирао 1938. Чим се као активист Лужичке групе отпора вратио у Немачку ухапшен је и до краја 1939. заточен у затвору у Дрездену. Принудно мобилисан у Вермахт послат је 1942. на Источни фронт, где је доспео у совјетско заробљеништво све до 1946. године. По повратку у завичај радио је у културном сектору уреда за образовање и медије покрајине Саксонија, затим од 1949. се потпуно посветио писању књига на језику Лужичких Срба.

Али у наставку стаљинистичког таласа у НДР, Брезанов роман „52 недеље су једна година”, први роман Лужичких Срба није смео да се објави 1954. године. Затим је опет притиском догматске врхушке искључен 1957. из управе културног друштва „Домовина” у завичајном Будишину које обједињује сва културна и просветна удружења и групе Лужичких Срба. Није га то омело да даље литерарним стваралаштвом одржава и поткрепљује свест Лужичких Срба и улива снагу да се одрже и опстану. Доцније, 1963. добио је награду од синдиката, а 1964. националну награду, па 1965. примљен за члана Академије уметности у НДР.

Атракција за туристе

У међувремену уследили су сусрети у Источном Берлину, у Лајпцигу, увек је понављао колико много држи до пријатељства и контакта са Србима. „Лужички Срби, народ вековима лишаван људских права, налазио је снагу, охрабрење у литератури, романима, приповеткама у песмама на сопственом језику” – писао је.

Јуриј Брезан је 1965. дошао у Београд, учествовао на Конгресу југословенских књижевника. После конгреса посетио је градић на железничкој прузи у чијој градњи је учествовао 18 година раније са омладинцима из многих земаља. Разговарао је са ученицима тамошње школе, који су Сербина из Лужице дочекали аплаузом и питали да ли и како немачка држава штити људска права Лужичких Срба. Захвалио им је на интересовању.

У источнонемачкој држави НДР – од које су 1945. очекивали да најзад добију људска права и слободу, Лужички Срби су углавном служили као фолклорна витрина, атракција за туристе, у шареним народним ношњама, са сеоским попевкама – били су малена етничка група другог реда. После уједињења Немачке положај Лужичких Срба се није променио, напротив – исељавају се њихова села ради бржег вађења лигнита и ширења комбината „Шварце пумпе”.

У Вајмарској Републици (пре осам деценија) живело је 250.000 Лужичких, полапских Срба, сада у уједињеној Немачкој их има тек 60.000 и примећују се све мање.

Глас Јурија Брезана, као и 20 других врло ангажованих лужичких књижевника није наилазио на одјек. Евро-пароле о људским правима заобилазе Лужичке Србе – и то у срцу Европе.
Последњу књигу, „Невеста није хтела у кревет” актуелизовану народну бајку о вековној германизацији Лужичких Срба цењени 90-годишњи писац није стигао да прикаже пролетос на Лајпцишком сајму књига. Сахрањен је 17. марта у Chróscicy, која је понемчена у Crostwitz.

Божидар Дикић
[објављено: 07.08.2006.]

Павле Јуришић Штурм (нем. Paulus Sturm) је био Лужички Србин и генерал српске војске током ослободилачких ратова (1912-1918).

Родио се 22. августа 1848. године у Згоржелцу (Лужица), док је Војну академију завршио у Вроцлаву (Шлеска). По завршеној војној школи као официр Пруске учествује у француско-пруском рату (1870-1871).

По избијању непријатељстава између кнежевине Србије и Отоманске империје, долази у Србију и као добровољац учествује у српско-турским ратовима (1876-1878.) са чином командант батаљона, да би крај рата дочекао са чином команданта пука. Током балканских ратова командује дринском дивизијом, која се посебно истакла у Кумановској бици пробивши турску одбрану. Први светски рат дочекао је на челу III армије. Великим залагањем његове III армије спречен је продор аустроугарских трупа у Србију чиме је генералу Степи Степановићу и његовој II армији омогућено да изврши распоређивање и однесе прву победу Антанте над Централним силама у тзв. Церској бици. Као командант III армије учествовао је у операцијама српске војске током јесени 1914. године, чија је последица била величанствена победа у Колубарској бици. Током здруженог напада на краљевину Србију 1915. године у коме су учествовале Аустроугарска, царевина Немачка и краљевина Бугарска трупе под његовом командом пружале одлучан отпор XI немачкој армији спречавајући њен продор ка Моравској долини.

Павле Јуришић Штурм преминуо је у Београду 1922. године.

Михаел Балак (нем. Michael Ballack), надимци Михи и Бале, је тренутно један од најплаћенијих и најпопуларнијих немачких фудбалера. Играч је средине терена, способан притом да игра и на другим позицијама - поготово се истиче у одбрани. Рођен је 26. септембра 1976 у градићу Герлиц, на крајњем истоку Немачке, у покрајини Саксонија (некада ДДР). Пореклом је лужички Србин. Висок је 1,89 m, тежак 80 kg. Није ожењен, живи са девојком Симоне Ламбе са којом има три сина - Луис (2001), Емилио (2002) и Јорди (2005). Један је од Фифиних 100 најбољих живих играча.

Химна лужичких Срба

Демонстрације лужичких Срба у Берлину