СЕКТЕ - ЗЛО МОДЕРНОГ ДОБА

МОРМОНИ

Просечна особа мисли да су мормони уредни млади мисионари на бициклама,
вредни људи који не пију и не пуше, оријентисани на породицу, добростојећи и
који имају интересовање за генеалошка истраживања.
Оваква прилично нејасна и ружичаста представа замагљена је последњих година
због учешћа у убиствима из крвне освете различитих мормонских полигамних
група; а 1958. привукли су пажњу јавности због учешћа у бомбашким убиствима.
Али у основи, остаје слика угледних грађана који су изразито привржени својој
“цркви”, тзв. “Цркви Исуса Христа Светаца Последњих Дана”, која има преко 5
милиона чланова по читавом свету. Ово је једна од религија које се најбрже шире,
са скоро 30.000 мисионара, нарочито у Америци где у просеку две нове цркве или
локалне “парохије” ничу сваког дана.
Све ово, међутим, не даје одговор на питање о мормонима. У шта, конкретно,
мормони верују?
Они изјављују да су Хришћани. Они тврде да Библија и Књига Мормона “допуњују
једна другу. Обе садрже Божију реч. Постале су једна књига”. У уводу Књиге
Мормона изјављује се да је написана “на уверење Јевреја и немормона (пагана) да
Исус јесте Христос, Вечни Бог”. У ствари, мормонизам је “један од најефектнијих
фалсификата библијског Хришћанства икад измишљен”.

ОСНОВЕ

Оснивач мормонизма, Џозеф Смит, рођен је у Вермонту 1805. Када је био младић
мормони описују Смита као “часног и искреног, оданог и интелигентног... који
смерно трага за истином”. Према другим изворима, међутим, био је “слабо
образован, сујеверан младић” који је користио “вилине рашље” и “чаробне
камичке” док је пратио свог оца у потрази за закопаним благом. Као младић био је
укључен у многе окултне активности. Објективни истраживачи су закључили да је
вероватно био тинејџер – психопата:
“У његовим само – хипнозама, идеје из подсвести замениле су критичко мишљење.
Његов абнормалан темперамент открио се кроз способност за видовитост. Његово
јасно, свесно мишљење све више је било потискивано и линија између стварног
света чула и света снова ишчезла је скоро у потпуности”.
Смитово младалачко доба подударило се са оживљавањем протестантизма међу
многобројним сектама. Као одговор на његову молитву да буде вођен ка правој
религији, Смит изјављује да је имао серију виђења, почев од 1820. Две “угледне
личности” у његовој првој визији биле су интерпретиране као Бог Отац и Бог Син,
а порука је била да не треба да приђе ниједној постојећој цркви, јер ни једна није
права, “већ да ће му се у будућности открити пунота еванђеља”. Четири године
касније поново се молио. “Небеско биће”, назвао га је Морони, објавило му се и
рекло му за неке златне плоче на којима је урезана “пунота вечног еванђеља”, а које
су закопане у оближњем брду. Исписане су на древном језику, а Џозеф Смит ће
имати “ту привилегију да преведе записе са плоча и да постане иструмент у
Божијим рукама за обнављање еванђеља и поновно успостављање Цркве”.
Мормони му је рекао да поред плоча “леже два кристала спојена сребрним оквиром
и причвршћена... То су древни Урим и Туммим јеврејског првосвештеника, нека
врста божанских наочара са којима ће да дешифрује записе на плочама”. Смитов
превод први пут је објављен 1830. године под насловом “Књига Мормона”.
Убрзо после објављивања своје “библије”, Џозеф Смит проглашава себе
“модерним” пророком, равним пророцима Старог завета и почиње да окупља
следбенике којих се, до времена његовог убиства (“мучеништва”, у мормонској
историји) које је починила разјарена гомила 1844, накупило бар десет хиљада.
То је веома компромитовало њихову репутацију; онда је већина чланова одабрала
да следи Бригама Јанга – Смитовог наследника, као “пророка, видовњака и
визионара”. После напорних путовања мормони су се населили на територији Јуте,
а Солт Лејк Сити им је постао главни град (религиозни центар). Данас 75%
становништва Солт Лејк Ситија су мормони. Када посетиоци дођу на трг градског
храма - “Ватикан” мормонизма – могу видети филмове и слушати предавања о
теологији и историји мормона, која се базирају на Књизи Мормона и новијим
“пророцима”

ПОРЕКЛО

Читајући “Књигу Мормона” имате утисак да читате Библију у тзв. “верзији краља
Џејмса” (заиста, постоје читави одломци из “верзије краља Џејмса”); књига је
тобоже написана у раздобљу од 600 пре Христа до 421. Писали су је разни
“пророци - историчари”. Казује прилично фантастичну причу о јеврејском пророку
Лехи, који живи за време владавине цара Седекија (2. Дневника, 36, 10) кога је
упутио Господ да поведе свој народ и оде из Јерусалима. Отпловили су до обала
Централне и Јужне Америке где су основали велику цивилизацију. Лехијев
најстарији син Ламан био је бунтован, и он се са групом следбеника одвојио од
најмлађег сина Нефиа, кога је Бог изабрао да влада над својом браћом. Нефи је
подстицао свој народ да поштују Мојсијев закон и такође прорицао долазак
Христа. Остали пророци су следили Нефиа, и њихова учења и пророчанства додата
су збирци гравираних металних плоча који су садржавали Мојсијев закон и списе
ранијих пророка – који су донесени из Јерусалима. После Христовог вазнесења,
према овој мормонској историји, Он се такође јавио овим људима Новог Света.
Такође, Он је овде одредио ученике и овластио их да наставе Његово дело. Његова
појава увела је два века склада између Нефита и Ламанита, али онда су опет почели
да се сукобљавају. Последњи пророк Нефита, Мормон видевши да је његов народ
уништаван, узео је све изгравиране плоче и назвао из “Плоче Мормона”. После
његове смрти у једној борби, његов син Морони, једини преживели Нефит, додао је
неке своје списе и закопао плоче у једно брдо, “тако да се сачувају до часа кад
Господ буде спреман да их изнесе на видело последњих дана”.
Историјски, Књигу Мормона не поткрепљује ниједан археолошки доказ и не
одговара ономе што се зна о преколумбијским цивилизацијама. Припаднике
мормона не забрињава ова чињеница. Верују да је “само ствар времена” када ће се
такав доказ открити. Њихова тврдња да су амерички Индијанци потомци Ламанита
је исто тако неоснована; они су монголске расе, не семитске.

ВЕРОВАЊА

Теолошки, мормонско “јеванђеље” је подједнако лажно. Ближе проучавање
мормонског система веровања показује да је мешавина многих јереси, мада
доктрина о Тројици изгледа “самосвојно”. Они уче да Отац, Син и Свети Дух
немају у бити једну божанску природу, већ су у ствари три “бога”, који имају веома
развијену, савршену људску природу. Бог Отац је “Елохим”, који има “тело од меса
и костију додирљиво као и људско” (Смит: Доктрине и Завет 130, 22). Бригам Јанг
идентификује Бога Оца као Адама, а мормони уче да Христос није рођен силаском
Духа Светога већ путем физичког сједињења овог бесмртног Адама – Бога и
смртне Дјеве Марије; на тај начин Бог Син, “Јехова” (“Јахве”) или Исус Христос је
рођен у телу. Он је раније био рођен од Оца као дух, заједно са мноштвом духовних
бића која сва чекају да буду рођена од земаљских људи са циљем да би и они могли
коначно да постану богови као њихов “старији брат” Исус Христос.
Да постану богови. Овај основни циљ свих верних мормона био је јасно изречен
када је Бригам Јанг написао: “Богови постоје, и зато нам је најбоље да тежимо да
будемо спремни да постанемо један од њих” (Journal of Discourse); или опет, по
речима бившег председника мормонске цркве, Лоренца Сноуа: “Оно што је човек,
Бог је једном био; оно што је Бог, човек може постати”.
Ове реченице много говоре: показују да је мормонизам политеистичан, и одржавају
мормонско веровање у вечну прогресију и преегзистенцију, а ништа од тога не
налази места у хришћанској теологији. Према овим јеретичким доктринама,
“Елохим” је врховни Бог овог света, али такође постоје богови других светова. Пре
него што смо се родили у телу живели смо као духови у присуству овог Оца
Духова, и “оно што смо чинили тамо има утицај на наш живот овде, као што ће нас
оно што чинимо овде унапредити и уназадити у животу после смрти”.
Мормони придају велики значај браку. Једино кроз брак запечаћен у Храму
(“небески” брак “за време и вечност”) човек је подесан за постизање највише славе.
Такође је дужност добрих мормона да рађају децу, тако да обезбеђују тела за
постојеће духове, јер је овај кратак боравак на земљи неопходна фаза у кретању ка
божанству. Грешка проузрокује грешку, и на основу ових учења, мормони
рационално изводе закључак да је Христос највероватније био жењен (са двема
Маријама и Мартом!) и имао децу, иначе Он не би могао да достигне божанство.
Човек се пита како може једна религија која за себе тврди да је проистекла од самог
Исуса Христа да буде толико далеко од главног тока Хришћанства. Заснована на
првом откровењу Џозефа Смита да су “све религије на погрешном путу”, мормони
верују да се велика “отпадија” предсказана у Светом Писму (2. Сол. 2, 3) догодила
убрзо после смрти дванаест апостола, и изузев једног огранка у Новом Свету, који
је остао веран још 200 година, Црква је буквално ишчезла и тек је оживела појавом
Џозефа Смита. Овај поглед на историју Цркве потпуно је супротан Христовом
обећању: “Сазидаћу Цркву Своју; и неће је надвладати врата пакла” (Мт. 16, 18), и
дозвољава мормонима да порекну ваљаност васељенских сабора којима су се
протумачила темељна хришћанска учења. Када је у питању Библија, мормони јој
верују “уколико је тачно преведена”.
Због својих далекосежних учења, мормонизам је у неком погледу веома
рационалан (што је можда знак да је људског порекла). Чињеница да свет лежи у
тами тако много векова, не пружајући прилику за спасење, инспирисало је мормоне
да обављају индиректно крштење за мртве. Ово омогућује особи да буде крштена и
пренесе “милост” преминулом рођаку, тиме омогућујући рођаку улаз у “спасење”
(тј. прогрес ка постизању божанствености). И ово објашњава похлепно
родословље, којим покушавају да “спасу” што је могуће више рођака. Озбиљност
њиховог истраживања потврђује библиотека за породичну историју на пет спратова
у Салт Лејк Ситију која има више од 1200 огранака у 44 земље.
Једна од највећих слабости мормонизма лежи у погрешивости и
контрадикторности њихових еванђеља. Књига Мормона, на пример, садржи
одломак из Посланице Јеврејима - “Бог је исти јуче, данас и вавијек, и у Њему нема
никакве промене нити сенке измене” (Мормон, 9, 9 ), али многи делови Светог
Писма су “доведени у питање” откривењима Џозефа Смита, Бригама Јанга и
каснијих “пророка”. Нова откровења могу “заменити” старија. За Јанга се каже да
је тврдио да може великом брзином да пише откровења.
У зиму 1841 – 42. “пророк” Смит је увео ништа мање него четири нове доктрине и
обреда. Најрадикалнија је била полигамија или “велики и славни принцип
вишечланиг брака”. У почетку је постојао такав отпор да је доктрина тајно
спровођена у пракси неколико година. Смит је отишао тако далеко да је рекао свом
пријатељу Хеберу Кимбалу да, када не би имао више жена, изгубио би своје
апостолство и био би проклет. (Током последњих пет година свог живота, Смит је
живео у полигамији са неких двадесет жена). Савезни закон је приморао мормоне
1890. да напусте полигамију и уместо тога почели су да спроводе у праксу “небеске
бракове”.
Мормонска доктрина која се односи на Црнце претрпела је ревизију. Они су одувек
сматрали да су Црнци потомци убице Каина. Стога су били инфериорни у односу
на белце и никад им није био дозвољен приступ у мормонско свештенство.
Међутим 1978, председник мормонске цркве Спенсер Кимбал најавио је да је
примио ново откровење и да је сада мормонска црква слободна да “рукополаже”
Црнце.
Такође би се могло истаћи да су Џозеф Смит, Јанг и многе друге истакнуте фигуре
у раној мормонској историји били слободни зидари (масони). Изгледа да је већина
масона гледала са подозрењем на мормонске ложе. Научници су показали да
постоји сличност између извесних аспеката масонског ритуала и “храмовних
обреда” мормонизма.
Ово нису чињенице и доктрине које ће мормони изнети пред могућег обраћеника.
Мисионари који иду од врата до врата радије ће играти на карту “породични
оријентисаних” аспеката мормонизма, нудећи дубоку али световњачку психолошку
сигурност у контексту лажне верзије ране хришћанске историје и егзотичне
теологије.
Са јаснијим разумевањем онога што мормонизам учи, можемо бити боље
припремљени када мормон – мисионар дође на наша врата, не само да се бранимо
од његовог схватања Светог Писма, историје Цркве и природе Бога него и да га
позовемо да испита вечне истине православне вере, вере која – као и њена Глава,
Исус Христос – јесте јуче, данас и заувек иста вера.

ТРГОВИНА МРТВИМА У РУСИЈИ

Последњих година, у државним архивама бившег Совјетског Савеза актуелно је
масовно копирање (микрофилмовање) хиљада историјских докумената, који
садрже податке о нашим прецима. У архивама Русије, Украјине, Белорусије,
Грузије, Јерменије, непрекидно шкљоцају фото – камере, и бујица микро – филмова
преко океана жури у сефове Гранитне горе Генеалошког друштва државе Јута
(америчке секте “Светаца последњег дана Цркве Исуса Христа”, званих мормони),
где се окупљају, чувају и обрађују архивске информације из свих земаља света

МОРМОНИ – ЈЕДНА ОД НАЈТОТАЛИТАРНИЈИХ СЕКТИ

По подацима експерата координационог Центра за изучавање нових религиозних
култова (“Dialogue Centre International”), секта мормона која активно делује у
Русији је сурова тоталитарна религиозна организација, која спада у дванаест
најтоталитарнијих култова, као што су “Аум Шинрикјо”, “Јеховини сведоци”,
“Бело братство”, “Богородичин центар”...
Секта “Светаца последњег дана”, или мормона, настала је у Сједињеним
Америчким Државама, у деветнаестом веку. Полупаганску доктрину секте
разрадио је неки Џозеф Смит, који је касније постао први њен председник и
“пророк”. Збркана апсурдна доктрина Џозефа Смита и не само да нема ничег
заједничког са хришћанством, већ и пориче свих двадесет векова хришћанства у
целини. У ствари, ова секта представља једну сложену организацију, којим
руководи шеф корпорације Светаца последњег дана из небодерне канцеларије у
граду Солт Лејк Ситију, у држави Јута.
Од 1984. године, Породична библиотека историје (Family History Library) у Солт
Лејк Ситију, коју су оформили мормони, сакупља и обрађује податке из матичних
књига, пописа становништва и осталих докумената који садрже имена људи, раније
живих на земљи. Та имена су неопходна ради тајанственог посвећења тих људи у
чланство ове секте, у њеним храмовима. Улаз у те храмове строго је забрањен
туђинима (не – мормонима). Мормони, у ствари, у редове своје секте уписују и
умрле, допуњавајући спискове своје организације милионима упокојених људи
разних националности, вероисповести и убеђења (укључујући и атеисте). Граде се
и користе глобалне електронске базе података, шире се специјални компјутерски
програми, савремени носачи информација на ласерским дисковима. Све је то
потчињено главној идеји секте о укључењу свих људи (како живих, тако и умрлих)
у мормонске спискове, и утврђено на добро прорачунатој комерцијалној основи.
Мормони користе како заједнички интерес за родословље, тако и чисто
комерцијалну заинтересованост архива, који се налазе у тешким економским
условима. Велику допуну сефови Гранитне горе су извршили после Другог
светског рата, у периоду 1945 – 1948. година када је “Свецима последњег дана”
успело да микрофилмују део европских архива, који су се тада налазили под
контролом америчких војних команданата

МОНОПОЛ НАД СЕЋАЊЕМ

Од 1992. године, мормони су почели активно да раде са архивским управама
Русије, Белорусије, Украјине, Грузије, Јерменије, са циљем да копирају архивске
документе. Закључивши уговор са разним архивским службама Русије, мормони су
добили приступ у архиве Астрахана, Туле, Твера, Тоболска и Казања, и ископирали
мноштво матичних књига (православних, римокатоличких, лутеранских), као и
других докумената. Руски државни историјски архив у Санкт Петербургу предао је
мормонима за микрофилмовање матичне књиге Санкт – петербуршке
евангелистичко – лутеранске конзисторије, која је располагала подацима о
значајном делу бивше руске империје.
Као резултат те тајне друштвене делатности мормона у сарадњи са државним
лицима у архивском систему, оправдавајући све једино тренутним комерцијалним
интересом, наши преци су попунили спискове те прекоморске тоталитарне секте.
Но и то је мало: микрофилмови добијени из наших института постају и власништво
мормона, који затим стичу право да их истраживачима предају уз одређену
накнаду. На тај начин руски патриота – истраживач, генеалог, мораће да путује
преко океана, у државу Јута, у мормонску библиотеку породичне историје, за
информацију о нашим прецима, јер на њих ауторско право полаже мормонска
корпорација!
Крајње сиромаштво у којем се налазе наши архиви, недовољност техничке
снабдевености њихове, државног програма коришћења генеалошких докумената –
све то погодује мормонима да монополишу архивске информације и ставе све нас у
понижавајући положај.
Тешко је проценити штету коју делатност мормона наноси, и то уз допуштење
одговорних лица у архивама, нашем националном достојанству, нашем
историјском сећању, да и не говоримо о недопустивости тајних окултних
манипулација тоталитарних секти са именима наших предака

ПЕНТИКОСТАЛЦИ – “ДУХОВЊАЦИ”

Све су секте склоне цепању. То видимо из историје свих секти. Али изгледа да има
највише раздора у такозваној “Пентикосталној цркви”. Тај духовњачки покрет
појавио се у Америци међу баптистима и методистима 1886. године. Из Америке је
прешао у Норвешку, одатле у Шведску, Немачку, Швајцарску и Русију, а данас
постоји у целом свету. Нарочито их има у Африци и Јужној Америци. На терену
бивше Југославије појавили су се најпре у Прекумурју међу тамошњим Немцима и
Мађарима. Одатле прелази у Славонију и Срем, најпре у Осијек и Винковце. Све је
то било пре 1939. године. Већег полета и замаха овај покрет је добио кад се њихов
проповедник Јанош Лерх вратио из Америке и приступио пентикостом покрету,
отворио у Осијеку богомољу у приватној кући, а своје вернике крштавао у Драви.
Кад су тадашње власти тај покрет забраниле, заједница се камуфлирала под новим
именом “Друштво Филаделфија”. За време другог светрског рата рад тог друштва
био је сасвим забрањен, а имовина заплењена.
После другог светског рата, у новој држави рад им је дозвољен. Пошто су некако
пребродили разна трвења са ногопраним из Чепина и са адвентистима и
баптистима, главни старешина заједнице Илија Подруговић успео је 1950. године
да уједини све три гране покрета у јединствену заједницу под називом “Христова
духовна црква” у коју су укључени и “ногопрани” и “малокрштени”. За старешину
је изабран 1950. Јожеф Новак. Међутим, заједница није била дугог века, јер су се
“ногопрани” и “малокрштени” брзо издвојили у посебне “цркве”. У међувремену
тај покрет духовњака јавља се и међу Србима, тако да је централа ногопраних била
у Врднику, а “Духовна црква малокрштених” има своју богомољу у Београду

СУШТИНА ЊИХОВОГ УЧЕЊА

У тако шароликој заједници тешко је наћи оно што им је заједничко. На питање
шта је и каква је њихова вера, шта они уче – одговарају ми, као и сви секташи:
“Наша вера је Свето писмо. То што је учио Христос и апостол Павле, то
проповедамо и ми”. - “Па онда се нисе морали одвајати од Православне цркве, јер
то исто проповеда и она скоро двадесет векова пре вас”. Ћуте.
Оно што је заједничко тим разним пентикосталним “црквама” јесте веровање да
они на својим молитвеним скуповима добијају посебну благодат Светога Духа,
“крштење Духом”. Дар да говоре стране језике и да чине чудеса.

ОЦЕНА НА ОСНОВУ БИБЛИЈЕ

Да ће бити Христових следбеника који ће имати дар чудотворства, то је директно
обећање Христово (Марко, 16, 17 – 18). Али да ће бити и лажних пророка и
“чудотвораца” и то је Христос прорекао (Матеј, 7, 22 – 23). Према томе ваља бити
опрезан у процењивању њихових изјава.
Да ће Дух Свети сићи на апостоле, то је било проречено и остварено (Лука 24, 49;
Јован 15, 26; Дела апостолска 2, 1 – 18). Међутим, то је проречено и остварено као
један јединствени догађај, а не догађај који ће се понављати безброј пута. Такав
догађај био је обећан и дат само апостолима, а осталим верницима дарови Духа
Светога дају се кроз Свете Тајне (Дела апостолска 8, 14 – 17; 10,45 – 46; 19, 5 – 6).
Но ти дарови су и по ефекту и по начину давања нешто сасвим друго него што је
био силазак Светог Духа на апостоле.
У старој цркви у почетку хришћанске историје постојали су поред благодатне
црквене јерархије појединци који су имали дарове Духа Светога, неко је имао дар
језика, неко дар пророштва, неко дар тумачења језика, и тд. О свему томе апостол
Павле нас обавештава у 12. и 14. глави Прве посланице Коринћанима. Али и сам
апостол Павле нас опомиње на опрезност, јер је било и лажних “пророка” и таквих
који су говорили шта је било неразумљиво, као тобоже под надахнућем Духа
Светога (1. Коринћанима, 14, 13 – 19). Ту опрезност саветује и у Посланици
Солуњанима (Сол. 5, 19 – 21). Јеванђелист Јован такође нас опомиње на опрезност
пишући: “Драги моји, не верујте свакоме духу, него проверавајте духове јесу ли од
Бога, јер су многи лажни пророци изишли у свет” (Јованова, 4, 1). И заиста кад
човек види шта се све дешава по зборницама оних који кажу да имају дар Духа
Светога немогуће је не сетити се напред цитираних речи Светог писма. Далеко је
више оних који се представљају да имају дар него оних правих чудотвораца којима
је Господ обдарио Православну Цркву, о чему сведочи богато искуство описано у
житијима светих.
Приликом појаве овога пентикосталног покрета у Америци за једнога од њихових
проповедника, Чарлса Прахама, говорило се да је чинио разна чудеса, чак дај је и
мртве васкрсавао. Међутим, полиција је утврдила да су та “васкрсења” била
намештена.
Посоји још једна група “духовњака” која нема никакве организацијске нити
историјске везе са пентикосталцима, чак су им и историјске претече. То су секте из
осамнаестог века квекери и хернхути. Хернхути су говорили да имају посебан савез
са Богом, па су Бога Оца називали “Тата”, Светог Духа “Мама”, а Господа Исуса
Христа “Бата”.
Квекери, међутим, тврде да на молитви добијају наилазак Светог Духа па дрхте.
Друга врста квекера за време молитве и наиласка Светог Духа скачу и преврћу се
(зову их “џампери”), а трећа врста квекера звана “баркери”, за време молитве лају
као пси, јер, ето, и на њих је наишао Свети Дух.
Пошто Свети Дух није ни обећан ни послан апостолима и хришћанима да разара
Христову Цркву која се родила на дан Првог и јединог силаска Духа Светог на
апостоле, а пентикосталци, раздељени сами међу собом, разарају Цркву, јасно је да
ту немамо посла са правим дејством Духа Светог.

ЈЕХОВИНИ СВЕДОЦИ

Ова секта је у порицању православне Христове истине отишла најдаље, тако да се
једва може назвати хришћанском, јер је ближе јеврејству него хришћанству. У
отпадању су је надмашили само још сатанисти. Како је настала ова секта?
Године 1852. рођен је у Питсбургу, у Пенсилванији, САД, Чарлс Тазе Расел, главни
“пророк” ове секте. Иако није био пастор нити теолог по струци, прочуо се својим
тумачењем Библије, па је скупштина “Истраживача Библије” у Алигену замолила
да им буде као пастор. Имао је много својих писмених и усмених тумачења
Библије. Присталице су га веома цениле. Називале су га “пријатељем свих људи”,
“Највећим религиозним учитељем после апостола Павла”. По веровању његових
присталица, постоје седам посланика Божијих, и то: апостол Павле, апостол Јован,
Арије, Петар Валд, Виклиф, Лутер и он, Чарлс Тазе Расел. Он лично представљао
се као пророк, као “Божја уста”, као човек који је све своје знање добио од Бога,
просвећењем Светога Духа. Таман исто тако, како је Јелена Вајт адвентистичка
“пророчица” говорила о Вилијаму Милеру.

Као и Вилијам Милер и он је био заинтересован за питање датума другог доласка
Христова, и латио се посла да ту загонетку реши. По његовим рачунима и
пророштвима Христос ће доћи 1872. године. Та година је дошла и прошла, а
Христос није дошао. Расел је поправио свој рачун. Објавио је да се преварио у
рачуну само за две године. Доћиће Христос 1874. И та година је прошла без
Христовог доласка. Одгодио је тај долазак за 1914. годину. Па опет ништа. Па за
1918. годину, али ту бруку није доживео, јер је умро 1916. године.
Ето очигледног доказа да га није Дух Свети просветио и учио тумачењу Библије.
Но његови следбеници су прогласили да је Христос ипак дошао 1914. године, само
невидљиво, а видљиво ће ускоро доћи и коначном битком код Армагедона
уништити све своје противнике, а своје присталице ће задржати у своме царству.
Присталице Расела, друштво “испитивача Библије” и друштво “Народних
проповедника” ујединили су се у једну организацију коју су назвали 1913. године
“Озбиљни истраживачи Библије”. А на своме међународном састанку у Колумбусу
26. јула 1931. године прозвали су своју верску организацију: “Јеховини сведоци”.
То им је званично име. Иначе, они себе називају “класа верног и мудрог слуге”, а
остале хришћане називају “јарци” или “велика гомила” која ће ускоро пропасти и у
битки код Армагедона бити дефинитивно уништени.
Њихова организација је врло дисциплинована и врло строга. За своје вође верују да
су постављени и помазани од самог Христа, и покоравају им се слепо без икаквог
поговора. То је заправо један теократски систем

УЧЕЊЕ ЈЕХОВИНИХ СВЕДОКА

Учење Јеховиних сведока је смеса свих јереси које су осуђене на свих седам
васељенских сабора. Истину о Светој Тројици одбацују исто онако енергично као и
муслимани и Јевреји. Од старог јеретика Арија наследили су учење да Господ Исус
Христос није друго лице Свете Тројице, него да је “дивно духовно створење” које
је постојало на небу пре него што се родио као човек на Земљи. Од Македонија су
наследили јерес да Дух Свети такође није треће лице Свете Тројице, него је само
сила Божија. Имају и још један специјалитет. Они пишу: “Бог није дух који би све
прожимао и свуда продирао, није на сваком месту у исто време присутан. Он
поседује своје место и положај столовања где му се може приступити”. Нарочито
инсистирају на томе, да Бога треба звати његовим “правим” именом: Јехова. Зато
су и узели назив Јеховини сведоци.
О човеку Јеховини сведоци уче исто као материјалисти, као да су преузели учење
материјалистичких философа па га обукли у библијске цитате. “Човек умире исто
као животиња” – пише у њиховим књигама.
И они кажу да верују само Библији, али уколико се Библија не слаже са њиховим
учењем, они је без устезања прекрајају, било да изоставе цитат који пориче њихово
мишљење, било да измене интерпункцију, било да додају нешто што Библија не
каже. Ево неколико примера:
Њихов главни “пророк” каже да је Адам створен 4.128 године пре Христа и да је у
рају до пад у грех провео две године. То је чиста измишљотина подметнута
Библији која нигде не наводи те цифре. У посланици Јеврејима апостол Павле
цитира речи из Псалама које се односе на Христа и које гласе: “Омиљела ти је
правда и омрзао си на безакоње: тога ради помазате, Боже, Бог твој јелејем радости
већма од другова твојих” (Јевр. 1, 8 – 9).
Пошто се у овоме цитату Христос два пута назива Богом, а Јеховини сведоци
поричу Божанску природу Христову, то они овај цитат овако преводе: “Омиљела
ти је правда и омрзао си на безакоње. Зато га је Његов отац нарочито благословио
узвисивши га за Краља Божјега Краљевства”. – Дакле, очигледна превара. И то није
једини пример кварења текста и смисла Светога писма.

КРИТИЧКИ ОСВРТ НА ЈЕХОВИСТИЧКО УЧЕЊЕ

Јеховисти кажу да у Светом писму нема спомена о Светој Тројици. Међутим,
Јеванђеље по Матеју каже да се Спаситељ после васкрсења својим ученицима јавио
и рекао: “Идите и начините све народе мојим ученицима крстећи их у Име Оца и
Сина и Светога Духа” (Матеј, 7, 19). А крштење Исусово у Јордану описано је
овако: “И крстивши се Исус изиђе из воде, и гле, отворише му се небеса и виде
Духа Божијег где силази као голуб и стаде на њега. И гле, глас с неба који говори:
“ово је Син мој љубљени који је по мојој вољи”” (Матеј, 3, 3; Марко, 1, 10 – 11;
Лука, 3, 21 – 22).

Јеховини сведоци кажу да Христос није Бог. Свето писмо за које Јеховини сведоци
говоре да верују у њега, каже нешто сасвим другачије. Сам Спаситељ каже о себи:
“Отац је у мени и ја у њему” (Јован, 10, 38). “Ја и Отац једно смо” (Јован, , 30). “Ко
види мене, виде Оца” (Јован, 14, 9). А своје божанство доказује својим чудесним
делима рекавши: “ако мени не верујете, делима мојим верујте” (Јован, 10, 38). Кад
се Исус после васкрсења јавио апостолу Томи, овај уверивши се у стварност
васкрслог Господа, рече: “Господ мој и Бог мој” (Јован, 20, 28). У 1. Посланици
Јовановој пише о Христу: “Он је истинити Бог и живот вечни” (Јован, 5, 20). У
посланици Римљанима пише да је Христос “над свима Бог” (Рим. 9, 1 – 5).
Ето, тако каже Свето писмо о личности Господа Исуса Христа, а Јеховини сведоци
кажу да верују Светом писму, а оспоравају Божанство Христово!
О Светом Духу Јеховини сведоци говоре да није треће лице Свете Тројице, дакле,
да није Бог, него само несвесна сила Божја. Спаситељ, међутим, говори другачије.
Он каже својим ученицима да ће им послати Духа Светога који ће их “научити
свакој истини” (Јован, 14, 26). Ако Дух Свети није свесна Божанска личност, него
само несвесна сила, како онда икога може научити икаквој истини? Дух Свети ће,
по обећању Спаситељевом, јавити ученицима “шта ће доћи” (Јован, 16, 13). Дакле,
Дух Свети зна будућност. А будућност је позната само Богу. Апостол Петар је
укорео Ананију што је сакрио део новца од продате њиве, па му вели: “Зашто је
сатана испунио срце твоје да слажеш Духу Светоме? Ниси слагао људима, него
Богу” (Дела апостолска, 5, 1 – 4). Дакле, Свето писмо изричито тврди да је Дух
Свети Бог. Према томе, Јеховини сведоци греше.
Јеховини сведоци кажу да Бог није дух и да није свуда присутан. А Спаситељ
изричито каже: “Бог је Дух” (Јован, 4, 24). Преко пророка Исаије, Бог говори о
себи: “Може ли се ко сакрити од мене да га ја не видим?... Не испуњавам ли ја небо
и земљу?” (Исаија, 23, 24). Дакле, јеховисти су и овде у заблуди, или су, можда, у
свесно – намерном извртању речи и смисла Светог писма.
Сведоци Јеховини сматрају да је изузетно важно и неопходно звати Бога његовим
“правим” именом. А то име по њиховом схватању гласи: Јехова.
И овде су у вишеструкој заблуди. Прво, Јехова је јеврејска реч, али они стручњаци
за старојеврејски језик кажу да се то не чита као Јехова, него Јахве. Друго, не
постоји никакав разлог да цео свет мора Бога називати јеврејским називом. Треће,
што је најважније, кад је Мојсије запитао Бога који га је послао у Мисир да изведе
јеврејски народ оданде, како ти је име? – Бог му није одговорио: име ми је Јехова,
него је рекао јеврејским језиком: “Ехје ашер ехје” (“Ја сам Онај који постоји”) – и
додао: “То је моје име довека” (2. Мојсије, 4. 14 – 15).
Јеховини сведоци одбацују знак крста тврдећи да је то многобожачки знак и да
Христос није распет на крсту, него је обешен о дрво или на стуб.
Да ли су понеки многобошци употребљавали крст још пре Христа, то се нас
Хришћана ништа не тиче. Ми крст поштујемо као средство нашег спасења и
искупљења, јер је на крсту Христос распет. То тврде сва четири јеванђелиста, а они
– нарочито Јован који је стајао под крстом док је распети Спаситељ на њему висио,
- то свакако боље зна него Јеховини сведоци. А пошто је материја од које је тај
Христов крст направљен, била дрво, а не камен или гвожђе, то онда понекад апстол
Петар каже да су Христа убили:”обесивши о дрво” (Дела апостолска, 10, 39). Али
пошто исти апостол Петар у својој беседи приликом силаска Светог Духа на
апостоле каже да су Христа ”приковали на крст и убили” (Дела апостолска, 11, 23),
то онда оба израза заједно значе да је крст био од дрвета, или да је дрво о које је
Христос обешен било у виду крста.
Ево још једног специјалитета јеховистичког веровања. Они сматрају да је Библијом
забрањено да се човеку да трансфузија крви. Дешава се да неко и умре, а био би
спасен само да је примио трансфузију. Међутим, и то је њихова бесмислица. Не
постоји никаква библијска забрана за давање и примање трансфузије крви. У време
када је Библија писана није нико ни сањао о трансфузији, па зато у Библији нема
препоруке ни забране за трансфузију.
Јеховини сведоци одбијају да иду у војску и рат. У томе погледу потпуно се слажу
са назаренима и још неким сектама, па смо о погрешности тог става већ говорили.
Јеховини сведоци, као и остали секташи, одбацују све хришћанске празнике. Они
кажу да су и Божић и Ускрс и сви остали празници остатак многобоштва, и да
Јехова мрзи те празнике.

Библија и историја и психологија говоре сасвим супротно. У Старом завету Бог
(Јехова) прописује Јеврејима које ће празнике обавезно празновати ”законом
свечаним”, и чак прописује смртну казну за прекршење тога празновања (3.
Мојсије, 23, 1 – 30). Ако Бог тако строго наређује празновање старозаветних
празника који су по тврдњи Библије само сенка новозаветних (Колошанима, 2, 26),
што би му били мрски новозаветни празници који су само успомене на догађај из
Христовог земаљског живота. Да Бог мрзи Божић или Ускрс или празник Силаска
Светог Духа на апостоле, Он се не би ни оваплотио, ни васкрсао нити би Дух Свети
сишао на апостоле. А сви ти празници су не само успомене на библијске догађаје
него и духовно доживљавање тих догађаја, што осећамо у души, а и извор су
велике духовне радости, што пише и у Светом писму. Приликом Христова рођења
анђео рече пастирима: ”не бојте се, јављам вам велику радост” (Лука, 2, 10).
Приликом васкрсења, апостоли су се радовали (Лука, 24, 41). Приликом вазнесења
Христова, апостоли се вратише са Маслинске горе у Јерусалим ”с великом
радошћу” (Лука, 24, 52).
После свега реченог видимо да је секта јеховиних сведока у великој заблуди и да
представља велику превару за наше православне Србе који не познају своју веру и
трче за новотаријама.

ЈЕХОВИНИ СВЕДОЦИ ПРЕД ВРАТИМА
“КУЦАМО ОТВОРИТЕ!”

Пред вашим вратима стоје њих двоје. Лепо су одевени, и на први поглед врло су
пријатни. Не, они нису погрешили. Дошли су управо к вама, иако не знају ни како
се зовете. Разговор започињу ласкавим речима, улагујући вам се, са намером да
открију ваше расположење. Но, без обзира на ваш одговор, они ће настојати да
пређу праг и да разговор наставе у вашем стану. Ако нисте били довољно одлучни
да незване госте зауставите на вратима, сада вас они неће пустити све док не
постигну жељени циљ.
Њихова омиљена тема је – прича о последњим временим. Ви се саглашавате са
њиховим мишљењем да је и у Русији, и у целом свету, стање данас тешко, да има
много рђавих вести. Не верујете да у неко скорије време може бити боље. Док вас
убеђују у то да живимо у последњим временима, они вас засипају цитатима из
Библије. Задивљени сте њиховим познавањем Светог Писма, премда вам нису
симпатични људи који имају тако једноставне одговоре на тако сложена питања.
Сагласни сте са тиме да свако треба да изучава Библију, као и са тиме да се
изучавање мора обављати под нечијим руководством, пошто је у Библији много
тога неразумљиво. Непријатно вам је што су се гости намрштили када су угледали
малу икону у вашем дому. Збуњени сте тиме што своју мржњу прикривају
ауторитетом Библије. Хтели би сте да им се супроставите, али, авај, не знате како.
И сада ваши незвани гости прелазе на оно главно. Они тврде да је Бог један, и да
има само једно име – Јехова. Ко не мисли тако, у заблуди је. Појединости ћете
сазнати из красних часописа “Кула стражара” и “Пробуди се!”, као из брошура и
књига које ће Вам предложити да купите. Још увек сте подозриви, али сте већ
спремни да посетите њихов кружок на којем се изучава Библија.
Можда још увек нисте постали свесни тога, али у ваш дом је ушла секта Јеховиних
сведока.

АМЕРИКАНСКА СЕКТА У РУСИЈИ

“Друштво Куле стражаре” опште је познато под именом Јеховини сведоци. Међу
многим сектама које данас делују у Русији, јеховисти заузимају истакнуто место.
Ова богата секта придобија све више следбеника у целој земљи. Почетком 40 – их
година ишли су од куће до куће, а од недавно су се толико осмелили, да прилазе
људима и на улици и у метроу. Још почетком 40 – их они су кренули да штампају
литературу и на руском језику, а последњих година су дословце преплавили Русију
својим књигама. Пре само неколико година њихови скупови су се из станова
преселили у домове културе, а данас они већ настоје да се убаце у државне школе,
у трговине и друштвене организације.
Јеховини сведоци нерадо говоре о томе да припадају Друштву Куле стражаре.
Назив који најчешће користе је “Друштво за изучавање Библије”. Своје право лице
откривају тек када стекну пуно поверење новообраћеног.
Јеховини сведоци не воле да причају о себи. Тешко да можете сазнати о њима
нешто више од онога што из туристичких водича можете сазнати о летовању на
егзотичним острвима. Неки не воле да причају о томе, а већина просто не зна шта
да каже, јер нема јасну представу о историјату и учењу “Друштва Куле стражаре”.
Њима то не представља никакву препреку за врбовање нових чланова, али људи
који се премишљају да ли да јеховистима поклоне своје време и енергију, своје
срце и душу, треба о свему добро да поразмисле. Коме, дакле, ми намеравамо да
предамо себе и своју децу? Ко су они, и зашто захтевају од нас потпуно
самоодрицање и беспоговорну послушност?
Челници Друштва Куле стражаре имају шта да скривају. Њихово “истинско учење”
старо је тек стотинак година. Појавило се у Америци 70 – их година прошлог века и
од тада је много пута мењано и допуњавано, а ипак је увек остајало “истинито”.
Да ли се Христос заиста вратио на Земљу у октобру 1874. године и тада се
“зацарио”? Да ли се Армагедон – последњи светски рат – одиграо у октобру 1914.
г.? Или је 1914. г. Исус дошао на Земљу, а Армагедон се десио 1915. г.? Или се
Армагедон збио 1916. г.? Или можда 1925. г.? Или, најзад, 1975. г.? Сви ови датуми
узети су из “пророчанстава” Друштва Куле стражаре.
Сваки пут када се приближавао “предсказани” датум, секта је припремала своје
следбенике за почетак “новог светског поретка” који ипак још није наступио. Они
су навикли да са зачуђујућом лакоћом померају време завршетка света и века.
Упркос нарушеном угледу, број Јеховиних сведока је у сталном порасту, и данас их
има више од 2,5 милиона у 216 држава света. Њихов главни штаб, познат под
именом “Ветиљ”, налази се у Бруклину, у САД. Из њега руководство Друштва
Куле стражаре суверено влада својим послушним слугама – обичним члановима
секте и старешинама – и шири своје учење преко часописа “Кула стражара” и
“Пробуди се!”.
Друштво Куле стражаре је најјачи самостални издавач у свету. Од 1920. г. Оно је
одштампало више милиона примерака секташких књига.
Издавачка делатност представља економску основу “Друштва Куле стражаре”.
Узрок овоме треба тражити у особитој пракси агитације и пропаганде, по којој је
сваки члан секте дужан да непрестано шири литературу. Ову праксу сведочења “од
врата до врата” увео је предузимљиви Џозеф Ратерфорд, други председник
“Друштва Куле стражаре”.
Од недавно је код јеховиста установљена нова пракса: сваки члан секте дужан је да
за свој новац купи литературу и да је потом шири даље. На тај начин, руководеће
тело не мора да се брине што се књиге споро продају. Новац редовно пристиже на
рачун. Ширење књижица, брошура и часописа постаје лични проблем сваког
секташа понаособ.
У многим земљама Јеховини сведоци обављају своје праве активности под
плаштом издавачке делатности. Занимљиво је да је Друштво Куле стражаре
регистровано као приватна штампарија. Њему није дозвољено да се региструје као
религиозно удружење не само у САД, него и у Немачкој, где оно штампа своје
књиге на руском језику.
Само је Министарство правде Руске федерације допустило да се ова деструктивна
секта региструје као религиозно удружење

ПОЧЕЦИ

Друштво Куле стражаре основао је Чарлс Тејз Расел (1852 – 1916), малообразовани
власник галантеријских радњи у држави Пенсилванији.
Он потиче из породице конгрегационалиста, али је у младости пао под утицај
адвентиста седмог дана. Нарочито су га заокупљала њихова домишљања о другом
Христовом доласку и о хиљадугодишњем царству на Земљи. После краткотрајног
вежбања у тумачењу Светог Писма, Ч. Т. Расел је стекао чврсто убеђење да ће се
Исус Христос вратити на Земљу у октобру 1874. г., а да ће крај света наступити
1914. године.
За блиски крај света Расел је почео да се припрема веома оригинално: купио је
земљиште у Њујорку и на њему саградио свој штаб, основао сопствену штампарију
и прибавио неколико сеоских газдинстава са којих се снабдевао свиме што је
неопходно за живот.
Расел дрско и самоуверено тврди: “Без моје књиге људи нису способни да схвате
Божије намере. И не само то: ако човек чита “Изчавање писма” (тј. тумачење
Библије написано од стране Расела) током десет година и научи да разуме Библију
на прави начин, па потом остави моју књигу и покуша да чита само Библију,
искуство показује да ће се он за две године обрести у потпуној тами. С друге
стране, ако почне читати само “Изучавање Писма” и оно нашта ова књига упућује,
онда ће се он, и не отварајући Библију, за две године обрети на светлости, јер ће
видети светлост Писма” (“Кула стражара”, 15. септембар 1910. г., стр. 298).
Рекламна кампања коју је Расел водио током неколико година дала је значајне
резултате: како се приближавала 1914. година, тако је све више растао и број
његових следбеника. Но... 1914. године ништа се није десило. Расел је померио рок
на 1916. годину, али је умро раније, не дочекавши назначени датум. Ускоро су
његови следбеници одредили 1918. годину као нови термин краја света, да би и
њега померили на 1925. годину. Као последњи датум краја света одређена је 1975.
г. Сами просудите да ли су се “пророчанства” обистинила...
Однекле вам је то познато, зар не? Па да, исти тај отрцани сценарио, премда са
нешто другачијом декорацијом, имали смо прилике да видимо у Русији (Велико
Бело Братство) 1993. г. и у Јапану (Аум Шинрикјо) 1995. г. Да ли ћемо имати
довољно храбрости, трезвености и разума да одолимо насртајима јеховиста и
њихове “млађе браће”? Да ли ћемо имати довољно мудрости и духовне снаге да
зауставимо бујање ових и сличних секти и да заштитимо нашу децу од њих

ЈЕХОВИНИ СВЕДОЦИ, “ИСТИНИТИ ХРИШЋАНИ” – ЧЛАНОВИ
ДРУШТВА КУЛЕ СТРАЖАРЕ

Јеховини сведоци су убеђени да су само они “истинити” или “духом помазани”
хришћани. Сав остали свет, ван њихове секте, јесте лажнохришћански. Ма како то
изгледало чудно, убеђеност у сопствену “истинитост” није спасила Друштво Куле
стражаре од поделе на два супарничка табора, до чега је дошло после смрти Ч. Т.
Расела. Очигледно, таква “ситница” као што је унутарњи раскол у оквиру
“истинитог учења”, за јеховисте је мање значајна од јаросне борбе против главног
непријатеља – хришћанства. “Иако је Библија увек у праву, чињеница је да су тзв.
хришћанске нације удаљене од истинитог хришћанства Библије колико и Северни
пол од Јужног ” (“Гле, чиним све новим”, 1989. г., стр.11).
У чему то секташи виде отпадништво хришћана? У томе што је “хришћански свет
изгубио високи морални ниво и што је задржао много паганских обичаја – учење о
Тројици, поклоњење светима и поштовање Богородице” (“Кула стражара”, фебруар
1995, стр. 5). ”
Услед тога јеховисти су се одвојили “од вероисповедања хришћанског света и
1931. г. назвали себе именом Јеховини сведоци (“Јеховини сведоци у 20. веку”,
1994. г. стр. 8). Отворено, и, будући да се ради о секташима, неочекивано
признање. Целовитост и пунота су суштинске одлике Цркве. По сведочењу ап.
Павла, Црква је Тело Христово, “пунота Онога који све испуњава у свему” (Еф. 1,
23). Они, пак, који су “се одвојили”, и, самим тим, лишили пуноте, не могу
исповедати пуноту Истине. Такви људи могу се вратити у Цркву само свесним
одрицањем од лажног учења и срдачним покајањем.
Свака група људи која следи религиозно учење различито од оног што је
прихваћено у Цркви, назива се секта. Јеховини сведоци своје учење у великој мери
заснивају на Библији, али не признају Откривење Новог Завета, не признају
Божанско достојанство Господа Исуса Христа и употребљавају само једно од
старозавентих Божијих имена – Јехова. Са хришћанске тачке гледишта Јеховини
сведоци се не могу називати хришћани. Они би се најтачније могли одредити као
јудејствујућа секта.

ЈУДЕЈСТВУЈУЋА СЕКТА

То није ни етикета, нити неоснована оптужба. То је озбиљна богословска тврдња.
Погледајмо на чему се заснива учење Друштва Куле стражаре. Сами они истичу да
“Библија заслужује веће поверење у односу на предања” (“Јеховини сведоци у
20.веку”, 1994. г., стр. 13). Међутим, када се постави принцип, то још не значи да
ће живот бити устројен по њему. Јеховисти су морали да “прилагоде” Библију свом
противречном и недоследном учењу. Из свог превода Библије они су изоставили
све оно што нису могли разумети, или што није сагласно њиховом учењу.
Па ипак, ни Јеховини сведоци нису могли избећи предања. Но, њихово предање је
наслеђе површног, рационалистичког тумачења Библије од стране американских
трговаца с краја 19. века. Од Бога измољено, одстрадано, Црквом освештано
тумачење Библије, секташи нису могли ни разумети, ни прихватити.
Дошавши Христос је њих, нарочито изабрао, дао им право да из Светог Писма
бришу поједине речи и да у њега дописују неке нове. Они тврде да је Христос
дошао на Земљу, “испитао” све хришћане и није нашао никога ко би био вернији и
достојнији од Друштва Куле стражаре.
Зато Јеховини сведоци не поштују Свету Тројицу и не признају Божанску природу
Господа Исуса Христа. Такође не признају ни Спаситељеву искупитељску жртву,
ни Његово Васкрсење, ни бесмртност душе, ни вечне муке. Они су одбацили иконе,
а увели читав низ старозаветних установа. Поред тога, увели су и мноштво строгих
ограничења, која потичу из погрешног разумевања и тумачења Библије.
Јеховини сведоци су убеђени да ће ускоро настати рај на земљи – хиљадугодишње
царство – којим ће владати Исус Христос и у којем осим њих, Јеховиних сведока,
неће бити више никог.
Аријанство (негирање да је Бог Син једносуштан и равночастан Богу Оцу),
хилијазам (веровање у Христово хиљадугодишње царство на земљи) и
иконоборство (непоштовања икона) – јесу заблуде које је Црква Христова пре више
од хиљаду година аргументовано и доследно оповргла на Васељенским Саборима.
Уосталом, лаж доноси приход руководећем телу јеховиста. Ради тога је дозвољено
прибећи и фалсификатима и лажима.
Не треба зато да нас чуди то што су јеховисти без зазора користили и окултну
литертуру при саздавању свог учења.
Хришћани свих конфесија су јединствени у мишљењу да јеховисти немају ничег
заједничког са хришћанством.

У ЧЕМУ ЈЕХОВИСТИ ГРЕШЕ?

По свим основним питањима – Богу, о човеку и о спасењу – учење Јеховиних сведока противуречи Библији.

УЧЕЊЕ О БОГУ

Јеховини сведоци: Име Бога је – Јехова (Изл. 3, 14). Учење о Св. Тројици је
“нетачно, небиблијско учење”, преузето од незнабожаца. То учење је “измислио
Сатана” (“Кула стражара”, фебруар 1995. г., стр. 5; Све испитујте, 1953. г., стр. 386;
Бог нека је истина, стр. 101).
Свето Писмо: Бог је Сушти – Онај Који Јесте (јевр. – Јехова). Бог је један по
суштини (Пон. Зак. 6, 4), али је тројичан по лицима (Мат. 28, 19): Отац (Фил. 2, 11),
Син – Исус Христос (1. Јн. 5, 20; Рим. 9, 5) и Свети Дух (Јн. 16, 8 – 11; Мт. 12, 32;
Дел. Ап. 5, 3 – 4).
Хришћани су сагласни да је Јехова (или Јахве, што је тачнији изговор) лично име
Бога Израиљевог, које означава само биће Бога, а не његова појединачна својства.
“Бог је врховно биће и извор бића, Бог вечни, бесконачни, неизмениви и
беспочетни. Он је Творац васионог света и човека, Бог духова и сваког тела,
Господар и Чувар моралног поретка у свету; Који је Судија и за дела, али и за
скривене мисли и осећања људска. То значење имена Јехова прожима цели Стари
Завет...” (Велики православни богословски енциклопедијски речник, 1992. г. стр.
1020 – 1021). Православни иконописни канон налаже да се на свакој икони Господа
Исуса Христа на златокругу (ореолу) пише име Јехова, али у преводу на грчки: o
ov.
Јеховини сведоци: Христос је био почетак Божијег стварања (“Јеховини сведоци у
20. веку”, 1994., стр.13).
Свето Писмо: Христос, Син Божији је вечан, нестворени Бог, једносуштан (једне,
одн. исте суштине) Оцу (Јн. 5, 2, 19, 23; 10, 30; Тит. 2, 12 – 13).
Јеховини сведоци: Исус Христос је био оваплоћење арханђела Михајла и поново је
примио то име када се узнео на небеса (“Нека буде воља Твоја на земљи”, стр. 316
– 317; “Ново небо и нова земља”, стр. 30).
Свето писмо: Нигде се не каже да је Михаил постао Христос. Библија јасно
разликује анђеле од Христа (Јевр. 1, 11 – 14).
Јеховини сведоци: Исус Христос је васкрсао из гроба као дух; Јехова Му је
допустио да се отвари (материјализује) у друго тело, у којем се и јавио ученицима
(“Нека буде воља Твоја на земљи”, стр. 143; “Све испитујте”, стр. 314).
Свето Писмо: Исус Христос је васкрсао у оном истом телу које је било положено у
гроб, о чему сведоче Његове ране (Јн. 20, 20 – 27), празан гроб и одложени
погребни покрови (Лк. 24, 39; Јн. 21, 1 – 9).
Јеховини сведоци: Свети Дух није Личност, него безлична божанска сила или
енергија (“Бог је истина”, 2. издање, стр. 108; “Кула стражара”, 1. јун 1952. г., стр.
24).
Свето Писмо: Свети Дух је Личост (Јн. 25, 26; 1. Кор. 12, 11) равночастан и
једносуштан Оцу и Сину (Јн. 14, 16 – 17; Дел. Ап. 5, 3 – 4).

УЧЕЊЕ О ЧОВЕКУ

Јеховини сведоци: Кад човек умре, душа престаје да постоји (“Јеховини сведоци у
20. веку”, 1994. г. стр. 13).
Свето Писмо: Човечија душа наставља да живи и после телесне смрти (Лк. 16, 19 –
31 – прича о Лазару и богаташу; Лк. 3, 39 – 43 – обећање покајаним разбојнику;
Фил. 1, 19 – 24).
Јеховини сведоци: Учење о бесмртности душе је сатанина измишљотина (“Бог нека
је истина”, 2. изд. стр. 74 – 75).
Свето Писмо: Учење о бесмртности душе је богонадахнута истина (Проп. 12, 7; 2.
Кор. 5, 1 – 8).

УЧЕЊЕ О СПАСЕЊУ

Јеховини сведоци: Христова смрт је људима повратила само земаљски живот и
земаљске благослове, којих се људски род лишио због Адамовог греха (“Студије о
Светом Писму”, 5, 145).
Свето Писмо: Христовом смрћу на крсту човек је задобио спасење, опроштај
грехова, избављење из ада, живот рајски. Самим тим, земаљски догађај има вечни
значај (Еф. 1, 3 – 14).
Јеховини сведоци: Христова крв на Голготи није била проливена за све људе, него
само за 144.000 изабраних Јеховиних сведока (“Како разумети Библију”, стр. 389).
Свето Писмо: Христос је умро за све. Сваки човек је призван на вечни живот у
Христу (1. Тим. 2, 5 – 6; 1. Јн. 2, 2; 2. Кор. 5, 15; Јевр. 2, 9).
Јеховини сведоци: Човек може ући у Царство Божије само тако што ће: 1)
изучавати Библију; 2) имати заједницу са Јеховиним сведоцима; 3) потпуно
изменити начин живота, почињући са крштењем по обреду Јеховиних сведока; 4)
сведочити о Царству Божијем (“Из раја изгубљеног у рај поново стечен”, стр. 242 –
249).
Свето Писмо: Пут спасења је стицање духовне чистоте и светости благодаћу
Божијом кроз веру у Христа и учешће у Св. Тајнама Цркве (Јн. 3, 3; 4, 51; Дел. Ап.
4, 10 – 12; 10, 42 – 43; 1. Јн. 2, 20, 27; Рим. 3, 21 – 24).

ЗАБРАЊЕНО!

Данас сектом управља “руководеће тело”. Правила која оно доноси, обавезна су за
све одрасле чланове секте. Већина правила носи карактер забране или ограничења.
Члановима секте забрањено је: учествовање на изборима, служење армије,
учлањивање у политичке и религиозне организације, прослављање државних и
хришћанских празника, читање критичких чланака о Друштву Куле стражаре ...
Најстроже је забрањено учествовање на било каквом хришћанском молитвеном
скупу. За сваки од ових преступа “савет старешина” прекршитеља кажњава
избацивањем из секте.
Обавезно је обилазити суседе на начин описан на почетку текста. Сваки члан секте
дужан је да врши агитовање “од врата до врата” најмање један сат месечно. За оне
секташе који желе да буду на добром гласу код вођства, ово време износи девет
сати. Осим тога, сваки секташ мора да проведе извесно време у “Пионирској
организацији” и да иде по кућама деведесет сати у месецу. Подразумева се да сваки
члан секте мора неизоставно учествовати у активностима везаним за изучавање
Библије, на молитвеним скуповима итд.
Жалосна је судбина деце у породицама Јеховиних сведока. Забране, којима се
њихов живот ограничава, још су веће. Њима је забрањено да учествују у спортским
активностима, да прослављају празнике, па чак и да одлазе на рођендане деце
нејеховиста.
Чудовишну заблуду јеховиста представља категоричка забрана трансфузије крви.
Они сматрају да “уношење крви у организам кроз уста или вене представља гажење
закона Божијег” (“Јеховини сведоци у 20. веку”, 1994, стр. 13). Таквог изопаченог
тумачења Библије нема нигде међу хришћанима. Религиозна забрана да се обави
једноставна медицинска операција чини Друштво Куле стражаре одговорним за
смрт хиљада људи – одраслих, деце и одојчади, којима би трансфузија могла
спасити оно најдрагоценије што је Бог даровао човеку, а то је – живот

СПАСЕЊЕ

Ради чега све то? Шта они обећавају? Кажу: Царство Небеско је близу, као и крај
света. Када се Господ зацари, сви грешници ће бити физички уништени. Биће
спасен само онај ко ступи у Друштво Куле стражаре. Јеховисти нестрпљиво
очекују крај света, када ће се наслађивати гледањем мука и смрти својих суседа,
познаника, суграђана – речју, свих оних који нису прихватили јеховистичку
проповед.
Међутим, касније сваки члан секте сазнаје да му спасење није уопште
загарантовано. Он се обрео у својеврсном друштву са две класе. Ма шта да чини,
он се неможе ослободити строго одређеног поретка ствари.
Јеховисти буквално схватају речи Библије о томе да је спасење загарантовано само
за оних 144 хиљаде “изабраних”. Стриктно говорећи, ту би спадали само они који
су били у животу 1914. г. Управо због тога су јеховисти били принуђени да недавно
у свој “президијум” изаберу једног деведесетогодишњег старца. Треба очекивати
да ће и то учење ускоро бити преиспитано. Сви остали чланови секте су - “друге
овце”. Њима припада рај на земљи, али под условом да приљежно шире
јеховистичку литературу, да често и успешно обилазе станове и врбују нове
чланове. Зато вам они на улици не нуде своје брошуре тек тако, без разлога.
Јеховисти верују да ће тиме заслужити рај. Па, пре него што узмете или купите
неку књижицу од њих, ви размислите – да ли треба подржати те људе у заблуди да
ће их Господ спасити на такав “механички” начин. И запамтите, јеховисти чврсто
верују да ће сви који не приступе секти након њихове проповеди – бити осуђени на
смрт.
Но, ако си ти био сасвим примерен јеховиста у току многих година, а потом је твој
ентузијазам спласнуо, ипак су онда твоја дела рђава и нико ти не може гарантовати
да ћеш бити спасен.
Јеховистички концепт “спасења” са разним, мањим или већим изменама, копирале
су многе друге секте. Можда је једна добра страна Јеховиних сведока то што, када
се њихово лажно пророчанство о крају света не оствари, они не покушавају да га
остваре својим силама (као што то покушавају “Велико бело братство” или “Аум
Шинрикјо”) – него “крај света” пребацују на неки други датум.

ПАЖЊА – ТОТАЛИТАРНА СЕКТА

Истицање сопствене праведности и изузетности заузима најважније место у
агитацији Јеховиних сведока. Изабраништво и изузетност јеховиста стално се
потенцира, а све што може поколебати чланове секте у том уверењу, мора бити
уклоњено из њиховог видокруга.
У томе руководство секте види свој главни задатак. Резултат – члан секте губи
способност критичког мишљења и постаје потпуно завистан од старешина и
“руководећег тела”. Тако се служење Богу неприметно замењује служењем
безличном “руководећем телу”, које поседује апсолутну власт, јер је тако, наводно,
наредио Христос. “Руководеће тело” за јеховисте представља једини ауторитет.
Његово тумачење Светог Писма је једино тачно. Његове одлуке се морају
извршавати беспоговорно.
Сви који су смогли снаге и храбрости да напусте секту Јеховиних сведока, сведоче:
од првог дана дружења са јеховистима, лаковерне људе очекује не изучавање
Библије, не молитва и не искуство праведног живота, него програм бездушног
испирања мозга, упакован, како се то у Америци иначе ради, у привлачну
амбалажу.
По завршетку програма, нови члан секте заборавља своје животне планове,
занемарује породичне обавезе, губи жељу за учењем. Да ли смо свесни тога када
пристајемо да дођемо на кружок за изучавање Библије?
Пре него што се упутите на скуп Јеховиних сведока, станите мало и размислите!
Јехова о коме учи Друштво Куле стражаре и Исус о коме они сведоче – нису Бог
Јахве и Господ Исус Христос Библије. Не треба се обмањивати!
Секта се интересује за нас не зато да би нас научила да се молимо и испуњавамо
Божије заповести, и не зато да би нам показала пут ка спасењу и дала нам снаге да
идемо тим путем.
Секта се интересује за сваког од нас само зато што жели да нас држи у потпуној
потчињености као своје агитаторе, скупљаче прилога и бесплатну радну снагу.
Свето Писмо и искуство Цркве сведоче о неупоредиво узвишенијем предназначењу
човека. Ако желите да ступите на пут духовног живота, не тражите увозне
варијанте духовности, него “стојте и држите предање” (2. Сол. 2, 15). Предање
ваше Православне Цркве