Новомученик Харитон Архангелски

Новомученик Харитон Архангелски

ИЗ ЖИТИЈА НОВОМУЧЕНИКА ХАРИТОНА


СЛЕДБЕНИК ХРИСТА И АРХАНГЕЛА

Господње речи: не бојте се оних који убијају тело, већ се бојте оних који вам могу убити душу, надахњивале су многе хришћанске генерације за ових 2000. година. Наш, иако грешан, али ипак крстоносни народ, следовао је тим речима и дао многе мученике и светитеље од тренутка примања хришћанства па све до сада.
У новије време у нашем народу, иако удаљеном од Христа, још увек има богочежњивих душа које су спремне да за Христом иду кроз смрт у вечни живот. Такав је у наше дане био отац Харитон.

РАДОСЛАВ

Овај свет је отац Харитон угледао на Аранђеловдан, 21. новембра 1960. године у селу Луковачка Река код Куршумлије. Рођен је у радничко-сељачкој породици Лукића, која је имала више деце, и на крштењу добио је име Радослав. Тим именом, које ће и на монашењу касније носити (на грчком Харитон има исто значење). Свој живот пре манастира он најпре проводи у свом селу, где усрдно помаже својој породици, да би касније, школујући се и радећи као професионални возач 20 година, ревновао у тражењу истине и правде. Желео је, као што је и био васпитан у својој породици, да поштено живи и да се труди да помогне свима.
У жељи за добром, у прво време је желео да приступи Комунистичкој партији, али не бива примљен у њу. Врло брзо сагледава све негативиости таквог режима.

МАНАСТИР ЦРНА РЕКА

Вођен Богом, отац Харитон 1996. године одлази у манастир Црна Река код Рибарића, да би тамо, служећи светим Архангелима и светом Петру Коришком, служио и своме вољеном Господу. Његовим ступањем у манастир, почиње и његова борба са старим човеком. Пун одлучности и самопожртвованости, отац Харитоп стреми вишим идеалима монашког живота.
Окружен људима млађим од њега, ненавиклим на тежак начин живота, он пуп усрђа, трудио се да свакоме помогне на заједничком послушању, и онима којима је помоћ била потребна, дању и ноћу, не гледајући да ли је време одмора.
По благослову свога игумана помагао је и манастирским суседима, посебно старим и изнемоглим, хитајући увек радосно на таква послушања. Мало говорљив и сталожен, изгледао је свима као неко ко није од овога света. Ступивши у манастир са жељом ка самовању, одлазио је по благослову, не ропћући, возећи онако како би други били задовољни.

ПОНОВО КОД СВЕТИХ АРХАНГЕЛА

Тако ревносно проводи свој живот као искушеник у манастиру Црна Река, а после две године, као онај који ништа нема, а све има, бива од стране свога духовника, епископа Артемија, премештен да помогне обнову манастира светих Архангела код Призрена.
Поново позван да служи својим светим Архангелима, којима је призван од рођења, неуморно себе улаже у нову светињу. Ту је убрзо и замонашен од свог владике Артемија, уочи бденија за славу манастирске капеле светог Николаја Жичког, 10. маја 1998. године. После монашења, отац Харитон је само додавао труд на труд.
Био је спреман да усред ноћи, у доба највећих напада тзв. ОВК, крене преко најопаснијих предела Дуље и Црнољева, да за једног болесног брата донесе лековиту воду из Пролом Бање. Потпуно мирно и спремно је кренуо на то послушање, али је био заустављен пре него што је упалио возило. Исто тако је примио нови благослов да се врати, нимало не ропћући и не коментаришући.

НЕЗЛОБИВО СРЦЕ

Како је ревносно живео, тако је и пострадао, од оних које је увек бранио и оправдавао, не показујући према њима мржњу ни онда када су, 1. маја 1999. године пуцали из аутоматске пушке на кола која је возио, идући са другима у посету болеснику у приштинску болницу. Био је неустрашив и сталожен у таквим ситуацијама, јер у свом незлобивом срцу није гајио мржњу и мислио је да су и други њему слични. Због свега тога се слободно кретао и онда када се наша војска повукла, а дошле злочиначке банде тзв. ОВК.

ПОСЛЕДЊЕ ПОСЛУШАЊЕ

15. јуна 1999. године, када је после 10:30 колима стигао испред Епископије у Призрену и примио своје последње послушање на земљи да оде до једне породице у граду и донесе ручак за свог вољеног епископа, кренуо је радосно и без поговора, ничега се не бојећи. Са тог пута се више није вратио к нама жив. Ухватила га је злочиначка рука ту, на очиглед НАТО снага које су дошле да донесу „мир и слободу", и одведен је на место мучења.
Ништа се више није знало за њега иако је на све стране послата обавест онима који су били задужени да се о томе старају. Сви су ћутали, желећи да сакрију злочин, али Господ није хтео да отац Харитон оде у заборав, и као што бива да мученици за Христа имају слободу да се јаве, оца Харитона су сањали неколико његове сабраће, а једноме је и казао да је мртав.

МАНТИЈА И БРОЈАНИЦЕ

После годину дана се ти снови и обистињују, када је нађено његово намучено тело, ту поред Призрена, у месту Тусус иза болнице. Препознато је по монашкој мантији и бројаницама, а ту су били и делови његових докумената. Ту нам се открива део његовог мучеништва: тело је нађено без главе са неколико преломљених костију и са распараним џемпером и убодима у пределу срца. Знамо да се отац Харитон није одрекао свога Христа за кога је и пострадао, само зато што је хришћанин, зато што је монах, зато што је Србин.

МУЧЕНИК

Једанаестог новембра 2000. године доносе његове намучене остатке код његовог духовног оца, владике Артемија у манастир Грачаницу, одакле га, идућег дана, преносе у манастир Црна Река, где је отац Харитон и започео свој монашки подвиг. Ту, испред манастира га је његов владика, заједно са многобројним монаштвом и верницима, дочекао речима: „Оче Харитоне овде смо те пре пар година примили као искушеника, а сада те примамо као мученика..."

ПЕСМА НОВОМУЧЕНИКУ ХАРИТОНУ

Црна Река слави Христова војника
Харитона светог, славног мученика
што за Христа страда и крв своју проли
па на небу за нас Бога моли
И када ми душа у невољи тоне
помози, помози свети Харитоне

оче Харитоне, Богом изабрани
мучениче свети, Богом овенчани
у очима мојим, Твоја жртва блиста
своју крв си дао за веру и Христа
И када ми душа у невољи тоне
помози, помози свети Харитоне

тих и крепке воље, ватрени ревнитељ
без страха од смрти, подвига љубитељ
Богољубним срцем обдарен си био
зато си за Христа радо крв пролио
И када ми душа у невољи тоне
помози, помози свети Харитоне

духом из подземља, чопор озверени
жедан србске крви беше побеснели
хтео је и Христа крвљу да измије
ал безуман не зна да крв душу мије
И када ми душа у невољи тоне
помози, помози свети Харитоне

ти ликујеш сада с хором мученика
док ја битку бијем с надом самртника
да одолим бури овом лудом свету
зато ми помози, помози детету
И када ми душа у невољи тоне
помози, помози свети Харитоне

да очувам наше свето православље
од царева србских обитељи славне
покајањем топлим душу да омијем
да небеско царство вером задобијем
И када ми душа у невољи тоне
помози, помози свети Харитоне

мучениче свети, молим ти се молим
помози да свакој напасти одолим
па кад крстом злобну аждају победим
да са Тобом Христа Цара нашег гледим
И када ми душа у невољи тоне
помози, помози свети Харитоне

https://www.youtube.com/watch?v=PN2nuvLmKHY&feature=related


:x

Мученици нашег времена

Ова страна је посвећена нашим монасима оцу Харитону и оцу Стефану убијенима од стрене албанских терориста током крвавих последица рата на Косову. Они су били отети и убијени само због тога што су православни српски монаси. Њиховом мученичком смрћу страдали су за Христа са много других побијених православних Срба и више од 100 порушених и оскрнављених православних цркава на Косову и Метохији. Нека почивају у миру уз Господа кога су толико волели и кога и даље бескрајно воле.




О. Харитон Лукић
(1960-1999)



Отац Харитон Лукић Био је монах у манастиру Светих Архангела код Призрена. Рођен је 21.новембра 1960.г. У централној Србији, замонашио се на Косову 1995. Отац Харитон је киднапован 16.јуна на улицама Призрена од стране наоружаних лица који су носили униформе ОВК, и њихове симболе на себи.
У то време трупе немачког КФОР-а су већ ушле У Призрену. Нажалост њих су пратиле оружане банде ОВК "терориста који су убили и киднаповали на десетине Срба у граду У Неколико тих првих дана од доласка КФОР-а.
Тело ОЦА Харитона је нађено 8.августа 2000.г. у близини Призрена обезглављено и теско унакажено ДОК главе оца Харитона још није нађена.
Према извештају вештака остаци оца Харитона су надјени у необелезеном гробу на гробљу албанског села Тусус у близини Призрена. Постоје Многи Докази Да је тело било остављено непокопано Гово убиства, ЈЕР је преостао Само Костур. Неколико ребара Су Била Као и поломљена лева рука, недостају Део И Неколико кицмених прсљенова. Тело је надјено У одеци која је приказана на доњим фотографијама. Утврдјено је да је МУ прслук расецен СА Предње стране Шта би могло указати Да је оцу Харитону биогорива стомак распорен, рупе може се видети У пределу срца Коју Су надјене Да је избоден нозем. У сваком слуцају ради се о болној смрти. Уз његову одецу изтразитељи Су насли и његову лицну кадру сам бројаницу. Као и сви Докази известај вестака Су већ предати истразитељима међународног Суда за ратне злоцине у Хагу који Би Требало да наставе СА истрагом овог злочина.




монашење оца Харитона


одећа оца Харитона


лична карта и бројаница

Отац Стефан Пурић



Осим ОЦА Харитона још једног клирика насе епархије су отели наорузани побуњеници ОВК "-. Био је то са Отац Стефана, јеромонах из манастира Будисавци близу Клајн. Отет је 19тог јула 1999.г. и од тада се не зна Ниста О њему. По непотврдјеним информацијама СА Албанске стране на је убијен, тело му је бацено у напустен бунар ја прекривено лесинама животиња.

Историја се понавља

Нису ове смрти У Први слуцајеви којима је Албански екстремисти И националисти Убијају ја Муче Православне свестенике ја монахе.Само Време за другог светског-рата Албански НАЦИСТИ који Су припадали Скендербег СС-дивизији убили су много свестеника И монаха, оскрнавили много цркава ми убили више од 10 000 православних Хрисцана на Косову И Метохији. Као и данас И тада је Косово у Метохија Била махуна протекторатом друге земље, тада Мусолинијеве Италије.


Мученик Архиђакон Гаврило Дечански
мучен и убијен од стране комуниста 1952



Оца дјакона Гаврила, сабрата манастира Дечани ухапсили су комунисти након Другог светског рата и муцили у затвору у Пеци. На крају, комунистицке власти Су ГА осудиле као издајника ја послале у озлогласени затвор у Сремској Митровици близу Београда Где је преминуо у потпуно нељудским условима. Његов Једини Грех је Био У Томе Што је прузио Отпора безбозним послератним властима Које Су поцели да прогањају Православну Цркву окарактерисану као назадњацка ја антиреволуционарна СНАГА И која је морала нестати у новом комунистицком систему.