Невероватна чуда Божија

HODOČAŠĆE KROZ KUĆU VUKOVIĆA

U domu Hadži NJegoša Vukovića u Minhenu jedna za drugom pocele da mirotoce cudotvorne ikone • Blagocestiva mlada porodica cesto ide na poklonjenje najvecim pravoslavnim svetinjama Vest o cudima u kuci Vukovica stigla je i do nemackih medija Prvo mirotocenje pojavilo se pre dve godine na ikoni Bogorodice Donske, zaštitnice grada Moskve.


Darovana im blagodat božja: Porodica Vukovic

Na vest da je u domu Hadži NJegoša Vukovica, njegove supruge Draginje i njihove tri kceri (Viktorije 7, Andele 5 i Katarine 2) u Minhenu jedna za drugom zamirotocilo pet ikona, njihova kuca iznenada je postala mesto hodocašca i okupljanja pravoslavnih vernika.
Ova blagocestiva mlada porodica, na svojim mnogobrojnim poklonickim putovanjima širom sveta vec je sretala i iskusila mnoga cuda božja, ali od kada su jedna za drugom pocele da mirotoce cudotvorne ikone na njihovom kucnom ikonostasu, sa cudima živi prakticno svakodnevno.

Hadži Njegoš pred ikonom Bogorodice Donske


Zajednicka molitva
Kada je vladika Konstantin, episkop Srednjoevropske eparhije objavio vernicima da ikona Bogorodice Donske u kuci NJegoša Vukovica u Minhenu mirotoci, “nisu mogli opstati”, kako kažu, od poziva ljudi koji su hteli da se poklone svetinji. Odreden je jedan dan u nedelji za zajednicke molitve. U mirnom kraju porodicnih kuca u njihovoj ulici ubrzo su poceli da se otežu redovi vernika, a vest o cudima u kuci Vukovica stigla je i do nemackih sredstava informisanja. Ekipe televizija „ Pro ziben” i RTL bile su ugošcene i okrepljene, ali su se vratile bez reportaža za svoje gledaoce.






Blagoslov ili opomena

Kad ikone mirotoce, suzotoce ili krvotoce, one se oglašavaju cudom da bi nam poslale poruke blagoslova ili opomene. Pri tom treba da se zna da svetla, uljana tvorevina , koja se pojavljuje pri mirotocenju nije identicna osvecenom miru koje se upotrebljava u Svetoj tajni miropomazanja. Na ikonama se pojavljuje tecnost koja podseca na miro i miriše. Po obliku, boji i sastavu mirotociva tecnost je razlicita, od guste lepljive smole do rose, pa se ponekad govori o “jeletocenju” ili “rosotocenju”. Kao što se smatraju razlicitim cudima “ikone koje placu” i one koje “mirotoce”.



- Nismo smeli sebi da dopustimo da se od blagodati božje koja nas je zadesila, iz nerazumevanja ili neceg drugog, pravi neprimerena senzacija - kaže Hadži NJegoš Vukovic. - Iako imamo malu decu i svoje poslovne obaveze, ne možemo a da ne uslišimo želje iskrenih vernika da se poklone svetinjama. Naš dom je tako, Bogu hvala, uvek pun.
Poslovan mlad covek koji u Minhenu vodi sopstvenu firmu za unutrašnju arhitekturu, Hadži NJegoš Vukovic i njegova supruga Draginja sa decom ne idu na klasican odmor. NJihova cesta putovanja za cilj imaju uvek mesta gde se nalaze hrišcanske svetinje. Bili su u Jerusalimu, na Sinajskoj Gori, Italiji, hodocastili po Grckoj , Rusiji, Evropi. … Kad imaju samo nekoliko slobodnih dana, po duhovno okrepljenje trknuce do manastira Lepavina , gde su cesti gosti. Sa svakog od tih hodocašca donose cudotvorne ikone pa se tako spontano, na spratu njihove prostrane kuce, na zidu izmedu spavacih soba stvorio pravi mali ikonostas. Nad vratima roditeljske okacena je ikona svetog velikomucenika Dimitrija (krsna slava), a iznad decije Bogorodica Donska. Gotovo sva mirotocenja u njihovom domu dogodila su se po povratku sa poklonickih putovanja, iskrenih i usrdnih molitvi pred najvecim pravoslavnim svetinjama.

Zlatna svetlost
Prvo mirotocenje pojavilo se pre dve godine na ikoni Bogorodice Donske, zaštitnice grada Moskve. NJen original, pred kojim su se molili i sveti Sergije Radonješki i sveti knjaz Dimitrije, prebiva u Tretjakovskoj galeriji u glavnom gradu Rusije i Vukovici su vec bili da joj se u znak zahvalnosti poklone. Kao i mnoge slicne velike svetinje i cudotvorna ikona Bogorodice Donske ima svoju tajanstvenu istoriju. Ništa od toga, medutim, kad je kopiju izradenu 1984. od živopisca shi-monaha Mihaila kupio na Svetoj gori, NJegoš još nije znao. I njeno poreklo ce se na cudotvoran nacin obznaniti.
Ali , podimo redom. Oktobra te 2002. godine, tek što su se vratili sa poklonickog putovanja po Grckoj, uoci Svetog apostola i jevandeliste Luke, dok se porodica Vukovic molila pred svojim cudotvornim ikonama, nešto je zasijalo.
- Pogledao sam gore i imao šta da vidim. Ikona je rosila, bila je mokra i sijala je. Sveto miro je vec pocelo da se spušta niz ikonu koja tada nije bila ni u ramu ni u staklu. Da ne bi curilo na pod, sveto miro smo pokupili na vatu, kleknuli i nastavili da se molimo - prica Hadži NJegoš Vukovic o blagoslovu koji ih je sacekao po povratku sa poklonickog putovanja koje je i samo bilo ispunjeno cudima, a sa cudom i zapocelo.

Znak milosti

Mirotocenje je znak odobrenja, podrške, milosti koja se šalje ljudima. Pravoslavni vernici to razlicito objašnjavaju, istovremeno kao"poziv na pokajanje i projavljivanje milosti, znak da nam je višnji svet blizu”.



- Pre polaska na put u kuci smo citali akatist Svetom Savi. Bili smo u autu na putu za aerodrom, sunce je bilo skroz na levoj strani, a ispred nas odednom je zasijalo drugo sunce. Direktno sa neba ispred nas dolazila je zlatna svetlost. Pored tog sunca pojavili su se krstovi kao od oblaka ispisani. Zastao sam i slikao to. Skrenuli smo na autoput i svetlost je postala još jaca. Pored svetlosti i krsteva, na levoj strani stvorio se andeo sa krilima. Zaustavili smo auto i sve sam to fotografisao.

Teška iskušenja

Ikona koja place smatra se cudom koje se najrede dogada i istovremeno je loš predznak. Istorija je pokazala da Bogorodicine suze nagoveštavaju teška iskušenja. To suzotocenje je uvek opomena i kada bi se ljudi osvrnuli na taj znak i pokajali se, iskušenja bi se odgodila. Krvotocenje ikona u pravoslavnoj tradiciji predstavlja još strašniji znak.





Na celom putu po nebrojenim grckim svetinjama, od Soluna i velicanstvene milionske litije na dan Svetog velikomucenika Dimitrija, zaštitnika ovog grada, pa do Androsa i mirotocive i krvotocive Bogorodicne ikone u manastiru Sv. Nikole, i moštiju Sv. Patapija na Korintu, pratila ih je blagodat i dopuštenje da pristupe i fotografišu i tamo gde to uobicajeno nije moguce.

Sutra:
“Epidemija” mirotocenja

Pokajanje “nevernog Vukomana”

Kao i svako cudo i mirotocenje cudotvornih ikona u Minhenu imalo je svoga Nevernog Tomu. Inženjer Vukoman Cejovic, karatista cetvrtog pojasa, koji sa suprugom i sinom živi u ovom gradu došao je jednog petka kada se u domu Njegoša Vukovica cita akatist da se i sam pokloni svetinjama. Stigao je sa sumnjom jer do tada je samo nešto cuo o tome, nikada licno video. Kada je Vukoman prišao da celiva ikonu Bogorodice Donske, miro je odjednom poteklo i sa spoljne strane stakla, na ocigled svih prisutnih. Covek je ostao bez reci. Priznao je svoju sumnju i pokajao se. Od tada, kad god ima potrebu i priliku, Vukoman dolazi u kucu Vukovica.
- Bio je utorak, 18. februar - prica Njegoš Vukovic - kada je nazvao da pita da li može da dode da se pomoli. Bilo nas je dosta u kuci, pili smo kafu i kad smo se vec okupili u tolikom broju krenuli smo da ocitamo akatist. Citali smo Vukoman i ja i odednom je nastalo komešanje medu prisutnima. Pogledam, sa ikone Svete Petke toci miro. A Vukoman rece: “To je opet zbog mene, što ne poverovah!”



Mira Grujic Pavlovic


BOŽJA BLAGODAT SVUDA OKO NAS

Zaboravljamo da je receno: ko kuca - otvorice mu se, ko traži - dace mu se, podseca Hadži NJegoš Vukovic, u cijem su domu u Minhenu, jedna za drugom, pocele da mirotoce cudotvorne ikone Po blagoslovu arhimandrita Gavrila, igumana manastira Lepavina, mirotocivu ikonu svetog apostola i jevandeliste Luke poklonili manastiru u selu Bošnjani kod Varvarina Bogorodica se u snu javila Milici Vujinovic iz Novog Sada i rekla da u Minhenu u jednoj kuci postoji cudotvorna mirotociva ikona Bogorodice Donske






Dolazak ikone Svetog Luke u Bošnjane


Dana 24. novembra 1982. godine Josif se probudio osetivši u sobi neobicno blagouhanje. Ugledao je kako po ikoni tece miro. Odneo je ikonu u crkvu i od tada je ona mirotocila tacno petnaest godina. Samo jednu nedelju je bila suva - u Strasnu sedmicu Velikog posta.
Za sve te godine Josif je sa cudotvornom ikonom putovao po celom svetu, od Australije i Argentine do Bugarske. Zabeležena su pri tom brojna izlecenja i od najtežih bolesti.
Pred put u Grcku 1997. gde ce biti ubijen, Josif je ikonu dao na cuvanje, kako bi izbegao provokacije. Grci su je naime, pošto je ikonopisana na Atosu, smatrali svojom svetinjom. Pogibijom Josifa i ikoni se izgubio svaki trag.

Nestala bradavica sa Katarininog prsta

Za Svetog Nikolu vezano je još jedno cudo koje se dogodilo porodici Vukovic na prošlogodišnjem poklonickom putovanju. Došli su u Bari da se poklone moštima Svetog Nikole i kada su izlazili iz crkve, Draginja je uzela za ruku najmladu Katarinu i gotovo uzviknula: “NJegoše, nema više bradavice na Katarininom prstu”. A ta bradavica bila je na palcu velika kao da je izrastao još jedan mali prstic i lekari, ne znajuci o cemu se radi, nisu dali da se hirurški skine.



Kada je vladika Konstantin, episkop Srednjoevropske eparhije, objavio vernicima da ikona Bogorodice u kuci Hadži NJegoša Vukovica u Minhenu mirotoci, dom ove mlade blagocestive porodice postao je mesto hodocašca.
Ovaj mladi covek, vlasnik firme za unutrašnju arhitekturu, njegova supruga Draginja i kcerke Viktorija, Andela i Katarina, sa cudima žive svakodnevno od kako su jedna za drugom pocele da mirotoce cudotvorne ikone na njihovom kucnom ikonostasu.
Tek što su se vratili sa poklonickog putovanja po Grckoj oktobra 2002. godine, uoci Svetog apostola i jevandeliste Luke, tokom molitve, nešto je zasijalo. Videli su da je
sveto miro pocelo da se spušta niz ikonu koja tada nije bila ni u ramu, ni u staklu.


Viktorija, Andela i Katarina Vukovic sa cudotvornim ikonama


“Epidemija” mirotocenja
Podsecamo, kad ikone mirotoce, suzotoce ili krvotoce, one se oglašavaju cudom da bi nam poslale poruke blagoslova ili opomene. Mirotocenje je znak odobrenja, podrške, milosti koja se šalje ljudima.
Dugo su se Vukovici raspitivali koja je to njihova mirotociva ikona Bogorodice, ali niko nije znao da im kaže, sve dok se na bogosluženju u minhenskoj crkvi nije pojavila Milica Vujinovic iz Novog Sada. NJoj se u snu javila Bogorodica i rekla da u Minhenu u jednoj kuci postoji cudotvorna mirotociva ikona Bogorodice Donske i da treba da ode da joj se pokloni. Odmah potom, jedan ikonopisac u ruskom manastiru u Minhenu potvrdio je Vukovicima da to jeste Bogorodica Donska. Hodocasnica iz Novog Sada je dobila isceljenje, a Vukovici povod da idu na poklonicko putovanje u Moskvu.

Isceljenje na istocniku Svete Petke

Jednoj gotovo slepoj monahinji iz manastira Vavedenje u Beogradu, koja je zajedno sa grupom vernika odnela ikonu Svetog Luke u Bošnjane i umila se na tamošnjem izvoru istocniku Svete Petke, za pedeset posto poboljšan je vid.
Od davnina je, inace, mnogo cudesnih zbivanja bilo na mestu starog manastira i izlecenja na izvoru istocniku Svete Petke.



Vec pocetkom sledece 2003. godine u kuci Vukovica nastaje “epidemija” mirotocenja ikona. Prvo je u februaru zamirotocila ikona Sv. Petke, pa na Veliku Gospojinu ikona Mlekopitateljica, da bi na isti datum kad i Bogorodica Donska, (30-31. oktobra) uoci praznika Svetog apostola i evandeliste Luke zamirotocila i ikona ovog sveca, dar prijatelja Vladislava Lukovica iz Kruševca, studenta teologije u Atini. Ta godina tako bericetna božjim blagoslovom koji je prosto natkrilio ovu petoclanu porodicu okoncace se uoci Nikoljdana, mirotocenjem ikone cudotvorca Sv. Nikolaja.
Obdareni velikom milošcu, NJegoš i Draginja poželeli su da darove podele sa drugima , pa su po blagoslovu arhimandrita Gavrila, igumana manastira Lepavina, mirotocivu ikonu svetog apostola i jevandeliste Luke prošle jeseni poklonili manastiru Svetog Luke u selu Bošnjani kod Varvarina, Šumadijska eparhija.


Došla domu svome
Kad pitamo NJegoša Vukovica, rodenog, odraslog i vaspitavanog kraj jedne od najvecih srpskih svetinja, nadaleko cuvene cudotvorne ikone Bogorodice Cajnicke - zašto se baš njima sva ova cuda dogadaju, Hadži NJegoš Vukovic kaže:
- Kada bi ljudi znali koliko je Božje blagodati stalno svuda oko nas! Može da je ima svako ko želi da je primi. Zaboravljamo da je receno: ko kuca - otvorice mu se, ko traži- dace mu se.
Na poklonjenju Svetom Luki u Bošnjanima Vukovici su pre desetak dana bili zajedno sa svojom mirotocivom ikonom Bogorodice Donske. Prenocivši u manastiru Svetog Luke, obe su jace zamirotocile, a Donskoj svetinji su se na tom hodocašcu poklonili i Kragujevcani u crkvi Svetog Save, kao i meštani i hodocasnici NJegoševog rodnog Cajnica i veliki broj onih koji pohode cudotvornu ikonu Presvete Bogorodice Lepavinske u istoimenom manastiru .

Blagoslov Carice nebeske

Jedno od najvecih cuda dvadesetog veka medu pravoslavcima je Iverska montrealska ikona Majke božje. Vlasnik ikone Josif (Hoze) Munjez Kortes, profesor istorije umetnosti na Montrealskom univerzitetu, došao je 1982. godine u Grcku, na poluostrvo Atos. To putovanje je, pokazace se ubrzo, odredilo ceo njegov dalji život. U Danilovom skitu na Atosu ugledao je Iversku ikonu Majke božje - kopiju poznate Iverske vratarnice. Nije dobio monaški blagoslov da je kupi. Sledeceg dana, kada se Josif spremao da ide, stigao ga je iguman rekavši da mu je sama Carica nebeska blagoslovila tu ikonu.



- Kad znamo istorijat mirotocive ikone Svetog Luke, zahvaljujuci Bogu, ona je 25. novembra prošle godine, kako to rece sam otac Gavrilo, koji je zajedno sa vernicima doneo u naš manastir, došla domu svome. I od tada je dva puta javno promirotocila. Prvi put desetak dana po dolasku, a onda i u prvoj nedelji vaskršnjeg posta, na Svetog Simeona. Dogodilo se to uz vizantijsko pojanje za vreme liturgije Sv. Jovana Zlatoustog. Nastalo je komešanje medu vernicima koji su primetili da se staklo na ikoni zamaglilo. Kada smo joj prišli osecalo se blagouhanije, a kapljice mira bile su na samoj ikoni i na unutrašnjoj strani stakla. Dva dana posle toga izgoreo je Hilandar - govori nam arhimandrit Aleksej iguman manastira Sveti Luka u Bošnjanima. - U svakom slucaju, mirotociva ikona Svetog Luke je jedinstvena u Pomoravlju i Rasinskom okrugu i za ovaj manastir, jedan od najmladih (izgraden 1996. na temeljima starog iz 14. veka) i najsiromašnijih u Srbiji, to je veliki blagoslov.

Sutra:
I životje cudo

PROVIÿENJA NA SVAKOM KORAKU predskazalo nesrecu u Americi

• Od decembra 1998. do marta 1999. u Svetovavedenjskom manastiru u ruskom gradu Ivanovu zamirotocilo ravno 1.047 ikona • Na obicnom ljudskom nivou razmišljanja najvece cudo je to što postojimo, istice naucnik Pavle Vasiljevic Floreski Nauka se ne može primeniti na cuda • Kako je bolesnica celivala ikonu, naduvenosti je nestalo i ona je potpuno ozdravila


Ruska ikona Svetih carskih mucenika


Postoje, ocigledno, ljudi kojima se cuda dogadaju bukvalno na svakom koraku. Broj vesti o cudima koja su se projavljivala preko ikona u Rusiji krajem prošlog i pocetkom ovog veka, nadmašio je, ipak, sve rekorde.
Racuna se da u ovoj najmnogoljudnijoj pravoslavnoj zemlji mirotoci trenutno na desetine hiljada ikona, a samo u Svetovavedenjskom manastiru u gradu Ivanovu od decembra 1998. do marta 1999. godine zamirotocilo je ravno 1.047 ikona! Takve vesti objavljuju se gotovo nedeljno. To je bio povod za dublju analizu jedne od najosetljivijih pojava - cuda u crkvi i još jedan pokušaj njihovog rasvetljavanja.





MirotoĿiva ikona sv. Luke



Analize unose konfuziju
Profesor Pavle Vasiljevic Floreski sa Ruskog državnog univerziteta za naftu i gas Gubkin, akademik, clan je Komisije za opisivanje cuda u Ruskoj pravoslavnoj crkvi. Ova komisija je specificna po tome što su njeni clanovi “prirodnjaci”.
- A. V. Moskovski je fizicar, a ja geolog. Uvek i obavezno moramo nešto da izmerimo, ocitamo, spojimo elektrode, a ja kao geolog treba još da udarim cekicem i proverim - kaže prof. Floreski slikovito i tvrdi da im je želja da budu profesionalci.
To se, medutim, pokazalo nedovoljnim. Zašto?
- Zato što se nauka ne može primeniti na cuda. To su, prosto, razlicite, nespojive oblasti. Uradimo, na primer, analizu ulja - i šta onda? Uporedimo ulje iz prodavnice i ono u kandilu i dokažemo da nije isto. Zar je to dokaz cuda? To je sve neprincipijelno. I zato nas organizacija ispitivanja i analize dovode do konfuzije. Mi znamo da radimo sveto delo, arhiviramo sva dešavanja. To je naš stvarni posao. Kad pocnemo sa svim tim analizama, mi se sami prema sebi odnosimo ironicno.

Od lipe ili cempresa

Postavlja se pitanje da li postoji verovatnoca da se drvo ili boje koje se koriste za ikonopisanje vremenom pojavljuju na ikoni u vidu kondenzata?
Danas, kao i u stara vermena, za ikone se koriste samo prirodni materijali i boje. Daska je uglavnom od lipe ili cempresa. Proložak, horizontalni drveni umetak na poledini ikone mora da bude od cvršceg drveta, najcešce hrastovine. Umetak je neophodan da se daska ne bi savijala. Prednja strana ikone, koja se živopiše, štiti se od isparenja debelim zaštitnim slojem. To je levkas, koji se priprema na prirodnom lepku po drevnim tehnologijama. Preko njega se stavlja posebna fina tkanina, da bi se levkas bolje ucvrstio, kao i da bi se na njemu izbegla pojava mikroskopskih pukotina. Poznato je, naime, da daska ima osobinu kako da skuplja, tako i da ispušta vlagu, pa se povremeno širi i skuplja. Isparenje vlage sa daske ide sa ceone strane i sa poledine ikone. Primetno je da što je ikona starija, više je iskrivljena. Posle završenog živopisanja, površina ikone se prekriva uljanim rastvorom.



Ilustrujuci cinjenicu da nijedno naucno istraživanje cuda Božjih nije do sada moglo da da bilo kakve pouzdane rezultate, profesor Pavle Vasiljevic Floreski navodi primer Torinske plaštanice, jedne od najvecih hrišcanskih svetinja. Naucnici su radili analize kako bi ustanovili iz kog perioda potice. Rezultat je bio XII ili XI vek, iako treba da bude prvi vek.
Šta se na osnovu toga može zakljuciti? - postavlja pitanje profesor Floreski i kaže:
- To je moja struka u kojoj se tacno zna kako dolazi do “podmladivanja” izotopa, tacnije njihovog mešanja, koje osnovi daje drugi izotopni sastav. Stvar je u tome da se jedino dokazalo da nikakvi naucni eksperimenti ne mogu dokazati niti opovrgnuti istinitost toga da je Isus Hristos došao da spase svet. A cuda se tako cesto dešavaju da su, ako se tako može reci, ponekad malo i neinteresantna i obicna. Svet je uvek cudesan ako u njemu prisustvuje Bog. Na obicnom ljudskom nivou razmišljanja najvece cudo je to što postojimo. Jer to protivreci svim zakonima termodinamike, zakonu verovatnoce, teoriji entropije. Zato su sva ostala cuda, ako se tako sme reci, “perje” i pojave “drugorazrednog” znacaja - zakljucuje istraživac cuda profesor Pavle Vasiljevic Floreski.

Cudesno ozdravljenje
Viktor Saulkin, ikonopisac i voditelj radio-stanice “Radonjež”, opisuje svoje prvo prisustvo mirotocenju ikone:
- Bili samo sa pravoslavnim poklonicima iz Poljske u Optinskoj pustinju. Ja sam u Vavedenjskoj crkvi pricao o ikoni Majke Božje Trojerucice, koja je stajala na zidu. Jedna od poklonica mi pri tom rece: “Pazi, Viktore, kaplje ti ulje na jaknu”. Pomislih da sam glavom dodirnuo kandilo, pa podigoh ruku da bih ga popravio i tada zapazih da kandila uopšte nema i da upravo miro tece po ikoni.
Starešina crkve Svetog mucenika Pantelejmona u Dnjepropetrovskom manastiru, otac Aleksandar (Grišin) o slucaju u oktobru prošle godine svedoci:
- Prvo je pocela da mirotoci ikona Arhangela Mihaila, koja se nalazi u kuci sestre LJudmile, jedne vernice iz naše crkve. Interesantno je da je ta ikona iz novijeg vremena, izlivena od metala. Prvo je LJudmila videla da se pored ikone pojavila masna mrlja. Zacudila se, jer na zidu kraj ikone nicega nema. Pregledali smo sve i obrisali i ikonu i zid. Kapi su se opet pojavile. Nismo davali tome vecu pažnju dok se nije osetio blagouhani miris. Odneli smo ikonu kod vladike i on je potvrdio da je to zaista mirotocenje.

Mala isparenja

Na pitanje o tome da li se na ikoni nekada mogu pojaviti isparenja zbog prirodnih pojava i kao posledica cinjenice da drvo sakuplja i ispušta vlagu, Elena Knjaževa je izricita:
- Ne, tako nešto nisam još videla da drvo ispusti toliko vlage da se ona primeti u kondenzovanom obliku. Smatram da tako nešto ne može da se desi. Ta isparenja su veoma mala i tek posle nekoliko vekova samo malo se promeni oblik daske na kojoj je živopisana ikona. Pored toga, lipa, na kojoj se najcešce slikaju ikone, nije smolasto drvo. Zato nikakva smola i ne može da se izluci iz lipe.





Vlasnica radionice “Ruska ikona” Elena Knjaževa bila je svedok mirotocenja ikone Bogomajke Deržavinske na izložbi ikona povodom proslave 850 godina Moskve. To je savremena ikona, koju su 1995. ikonopisali Evgenije Mamikonjanin, Tatjana Jevsejeva i Julija Suranov. Kao retko cudo, u Rusiji je zabeležen i slucaj ikonopisca Jurija Vasiljevica, kome je jedna ikona pocela da mirotoci za vreme samog ikonopisanja.
Nagadanja o tome da li drvo ispušta ili ne ispušta vlagu ili neku drugu materiju, pokazala su se bespredmetnim, pored toliko primera mirotocenja kopija cudotvornih ikona na papiru. Tako je 7. novembra 1997. godine zamirotocila kopija ikone cara mucenika Nikolaja II.. Mirotocenje se, zatim, ponovilo više puta, jednom i pred nepristrasnim okom kamere. Vlasnik te ikone lekar-hirurg Oleg Ivanovic Beljcenko navodi jednu od mnogih situacija koje zadivljuju. Kada je ikona donesena u Ukrajinu u Vinicku eparhiju grada Tucina, dovezena je i jedna teška bolesnica. Bila je naduvena kao bure i vec nekoliko godina nije mogla da se krece. Kako je celivala ikonu, naduvenosti je nestalo i ona je potpuno ozdravila. Oleg Ivanovic, koji je mnogo puta gledao iscelenja pred tom ikonom, primetio je: “Ja shvatam da je to veliko cudo, ali kao lekar ne mogu da shvatim jedno - gde je nestala ta tecnost?”

U utorak:
Krvotocenje u Jerusalimu

Blagodat u Podmoskovlju
Tako nešto dogada se u Podmoskovlju, u skromnom domu jedne blagocestive žene, gde se mirotocive ikone množe, a oštecene “ozdravljuju”. Žena o kojoj je rec je 2001. godine, po blagoslovu svog duhovnog oca, vezla Plaštanicu za Svetu Pashu Gospodnju. Jedva je stigla da izveze do Velikog petka i odjednom shvatila da se u stvari dogodilo cudo. Jer, apsolutno je nemoguce završiti za samo cetiri dana posao za koji je inace potrebno par meseci. Završila je rad i skrušeno klekla da se pomoli Gospodu za oproštaj što je nekoliko puta u toku vezenja nehotice iglom dodirnula Hristovo precisto telo. Osetila je tada kako se prostorijom u kojoj je obicno vezla Plaštanicu, širi nezemaljski miris nepoznatog porekla. Plašeci se da blagodat ne nestane, nikome nije ništa pricala. Odnela je u crkvu Plaštanicu da bi, kad se vratila kuci, primetila kako sa ikone svetih novomucenika i ispovednika ruskih, koju je nedavno kupila, obilno tece miro. Na praznik Radonicu, slavu Iverske Majke Božje, zamirotocila je Iverska ikona. Domacica tada pozva decu i uzbudeno rece:
“Izgleda da ce našu kucu zadesiti neka nesreca - moje ikone su zaplakale”.
Kada je posle nedelju dana ikona Raspece Hristovo pocela obilno da mirotoci, žena je krenula da se ispovedi:

Svetinje koje opominju

Iz kuce koja je izgorela, stare potamnele ikone, sa beznadežno upropašcenim likovima svetitelja, donete u Podmoskovlje potpuno su se obnovile. Mirotocivih svetinja u ovom domu sada je toliko da su zbog teskobe naslagane jedna na drugu. Kao da je cela pravoslavna Rusija ovde donela ikone koje opominju.



“Oce, u mojoj kuci se nešto dešava”.
Sveštenik je jednu od ikona pokušao da obriše cistim peškirom, a ispod njegove ruke poteklo je miro u vidu fontane.
Zateceno, ni sveštenstvo u prvi mah nije znalo šta da se radi sa ikonama. Neki su predlagali da se sve odnese u hram, drugi da se zatvore vrata od sobe i predano moli. Na neobjašnjiv nacin, medutim, ikone su poceli da posecuju ljudi sa svih strana. Na jednom obicnom, svetovnom mestu, u skromnoj kucici, na ikonama su se dogadale vidljive promene, mnoge su pocele da se obnavljaju, da mirotoce, detalji na njima da se doraduju i ukrašavaju divnim bojama.
Stare ikone, papirne litografije s likom svetitelja, hiljade ikona mirotoce danas u raznim krajevima Rusije, rušeci sve zakone materijalnog sveta. Zovemo ih cudima. Zato što ih nije moguce objasniti, jer izlaze iz okvira fizickih zakona prirode i nikakva nauka ne može da objasni njihovo delovanje sopstvenim zakonima.
KRAJ

Ustrucavanje sveštenika

Mnogi sveštenici se ustrucavaju da izveštavaju svet o mirotocenju ikona u crkvama, zato što postoji veoma ozbiljna opasnost da ljudi pocnu da obracaju pažnju na spoljašnju pojavu cuda, pri cemu njihov unutrašnji život ostaje isti.

Krst koji je oživeo





V.V.Remizov pored cudotvorne ikone

O zadivljujućim dogadjajima u selu Lokot smo objavili pre tri godine (Čudo je milost prema grešnicima, No. 437). Od tada čuda tamo nisu prestajala. Mirom se prekrivaju hleb i voda koji se tu postave. Ponekad se kao kišicom koja rominja pokropljavaju i oni koji se mole. Stare ikone se u toj kući obnavljaju, polomljene postaju cele, a ramovi od belog metala se na naše oči prekrivaju zlatom. Istina, komentarišući ovu činjenicu, domaćin “čudesne kuće”, Viktor Vladimirovič Rezimov (prisustvovao je na sednici “okruglog stola”) je pojasnio da niko nije uradio hemijsku analizu, i da se radi samo o boji. Eksperti su sve to zabeležili na video traku.

Bilo je i slučajeva čudesnog isceljenja teško bolesnih posle molitve ispred te ikone. Tako je stanovnici Brjanska, koja se spremala za ozbiljnu onkološku operaciju, posle odlaska u Lokot tumor potpuno nestao. Remizova žena Natalija Nikolajevna, je budući i sama lekar, uporno savetovala tu ženu da se ipak operiše. I na mestu bivšeg tumora, koji je zabeležen pomoću snimaka i analiza, u procesu operacije je bio pronadjen mali čir, a metastaze su bile bukvalno očšćene.

Smisao ovoga što se dešava postaje jasan, kada se sazna istorijat ovoga sela. U lokalnoj Plošćanskoj pustinji je od davnina čudotvorila Kazanjska ikona Majke Božije. A u naše vreme se u Lokotu naselio Hristov ispovednik jeromonah Meletije, koji je samo čudom izbegao nekoliko streljanja. Njegov duhovni otac, sveti Jovan Kronštatski je još u mladosti prorekao da će Meletije živeti više od sto godina, što se i obistinilo – on je umro 1982 godine u 102-oj godini života. Uskoro je zamirotočio Krst na njegovom grobu. , i poklonici i dan-danas sa njega sakupljaju blagouhaonu vlagu. Mirotoče takodje i krstovi pored svetog izvora pored sela. Starac je pred smrt rekao devojci Nataši, koja se o njemu brinula, da če u Lokotu “izaći sunce” i da će ona “o tome saznati”. I evo posle nekoliko godina u kući Natalije Nikolajevne Remizove (te iste Nataše) su počele neobične pojave – mirom se prekrila papirna ikonica Presvete Bogorodice “Umiljenje”, izrezana iz običnog kalendara. A zatim su se čuda nastavila…

U današnje vreme se sakuplja materijal za proslavljenje o.Meletija (Demina). Time se bavi lokalni stanovnik, novinar Jurij Šiškov, koji je prvi saznao za mirotočenje ikona. Sakupljeno je već mnogo činjenica, sproveden je rad u arhivima FSB, i svoja otkrića o čudima J.Šiškov je izneo na “okruglom stolu”.

ПРОПЛАКАЛА ИКОНА ИСУСА ХРИСТА


КРАГУЈЕВАЦ - У цркви Светог Саве у крагујевачком насељу Аеродром догодило се чудо - проплакала је икона Господа Исуса Христа на распећу. Чудо се десило 26. августа и сузе из очију иконе текле су три дана, до 29. августа - празника Усековање главе Светог Јована Крститеља, а трагови Христових суза видљиви су и данас, па народ и даље долази да се поклони овом знамењу. О чуду које се дешава у цркви Светог Саве одмах је обавестен епископ шумадијски Јован, који је наложио да се до Крстовдана 14. септембра у овој цркви свако вече чита посебна свечана служба - "Акатист Господу Исусу Христу". Протојереј ставрофор Живота Марковић каже да га је о том необичном догађају обавестила једна од верница која је присуствовала вечерњој служби. "Најпре сам помислио да је неко намерно напрскао два млаза, који су се као неки поточићи сливали право из очију Господа Исуса Христа. Хтео сам да видим да ли ће престати, па сам их пресекао прстом, али млаз се поново спојио", тврди протојереј Живота Марковић. Он каже да су сузе, које су навирале из очију, текле до Христових ногу и ту изненада нестајале.




НАСТАВЉАЈУ СЕ ЧУДА У КРАГУЈЕВАЧКОЈ ЦРКВИ СВЕТОГ САВЕ ИКОНА ИЗЛИЈЕЧИЛА НЕПОКРЕТНУ ДЈЕВОЈКУ МУСЛИМАНСКЕ ВЈЕРОИСПОВИЈЕСТИ

Дјевојка је муслиманске вјероисповијести, дошла је у инвалидским колицима, а из храма изашла ходајући нормално. Нико из кругова црквених великодостојника нити потврђује, нити демантује ову вијест која заокупља пажњу јавности у овом дијелу Србије. Чудо које се догодило у цркви Светог Саве у крагујевачком насељу Аеродром, када је три дана плакала икона Господа Исуса Христа на Распећу, због чега је овај храм постао одредиште православних ходочасника из цијеле Србије, појачано је ових дана причом да је једна двадесетдвогодишња дјевојка из Новог Пазара, муслиманске вјероисповијести, дошла непокретна, у колицима, а из цркве изашла - ходајући нормално! Дјевојка је, према тим причама, од десете године болововала од мултиплекс склерозе и пуних дванаест година је била везана за инвалидска колица.Са родитељима је дошла у овај крагујевачки храм и стајала дуго пред иконом Господа Исуса Христа на распећу, из чијих су очију на икони три дана текле сузе које су нестајале око његових ногу. Дјевојка из Новог Пазара је потом устала из инвалидских колица! Ову причу која је навелико присутна међу свештенством Епархије шумадијске и која је тема дана у Крагујевцу и овом дијелу Србије - нијесу нам ни потврдили, али ни демантовали црквени великодостојници. Разлог за ћутање, како сазнајемо, лежи у чињеници да чудо које се догодило у цркви Светог Саве, није требало да буде овако саопштено јавности, јер се "Црква увијек пажљиво односила према овим чудесним појавама, настојећи да их провјери са крајњом брижљивошћу", а догодило се да се у неким гласилима различито коментарисало оно што се догодило у овом крагујевачком храму! Из тих разлога, како сазнајемо, сада је тешко доћи до потврде или демантија ове информације. Међутим, из кругова оних који су ангажовани у Богословији, која је смјештена крај цркве Светог Саве у којој се десило чудо, "Дан" сазнаје да је све тачно и да су неке чланице црквеног хора, које су у том тренутку биле у храму, остале запањене и нијеме. Њима је касније речено да ће све објавити и објаснити владика шумадијски! У свему, посебно се наглашава оздрављење дјевојке која није православне вјероисповијести пред иконом Господа Исуса Христа на распећу. Међутим, од неких теолога, предавача у Богословској школи у Крагујевцу, који инсистирају на анонимности, сазнајемо да се управо у тим случајевима посебно испољава и манифестује снага Господа. Иначе, од 26. августа, када се догодило чудо у цркви Светог Саве, сваког дана се људи у колонама, па и читаве породице, клањају пред иконом Господа Исуса Христа на распећу.


ЗАШТО ПЛАЧЕ СИН БОЖЈИ?
СУЗЕ ХРИСТОВЕ НАД СРБИЈОМ

У храму Светог Саве, у крагујевачком насељу Аеродром, из Распећа Христовог потекло је миро у виду суза. Чудо је почело 26. августа (на Свете мученике Адријана и Наталију), а трајало је до 29. августа, празника Усековања главе Светог Јована Крститеља.

пише: Владимир Димитријевић

Плаче Христос над Србијом, која Га је заборавила, мамурна од титоизма, слобизма и ДОС-изма. Свето Предање Православне Цркве каже да се Господ Исус Христос за Свог земаљског живота никад није насмејао. Окружен људском патњом и мукама на једној, и злобом и мржњом оних који су Га распели на другој страни, Он заиста није ни имао разлога да се насмеје у свету који је, библијски речено, долина суза. Али је зато плакао. Плакао је над мртвим Лазаром, тугујући због свих који су умирали и који ће умирати, јер човек није намењен за смрт (Јн. 11,35). Плакао је и над Јерусалимом, улазећи у њега на Цвети, јер је Он, Свезнајући, знао да ће Га Јерусалимљани прво одушевљено дочекати, а затим, наговорени од својих старешина распети. Плакао је и туговао за народом израиљским јер је тај народ спасење одбио. Неколико десетлећа касније, у страшној најезди римског војсковође Тита, Израиљ ће бити расејан по свету, док ће на стотине хиљада људи изгинути. Ево шта о плачу Христовом сведочи Еванђеље по Луки: "И кад га приближи, говорећи: `Кад би и ти знао, бар у овај дан твој, оно што је за мир твој! Али је сада сакривено од очију твојих. Јер ће доћи на тебе дани, окружиће те непријатељи твоји опкопима, и опколиће те, и стегнуће те са свију страна; и срушиће тебе и дјецу твоју у теби, и неће оставити у теби ни камена на камену, зато што ниси познао вријеме у којему су похођен`" (Лк. 19, 42-43). Христос је плакао и плаче над грешним родом људским који одбија да позна Њега, Живот, Истину, Пут, а окреће се смрти, лажи и беспућима. У последњих неколико година, плачу сузама светог мира многе иконе Христа и Богородице широм православног света. У селу Державино, у Русији, пре извесног времена, замироточило је преко двадесет икона, а из иконе Господње потекла је миро налик на крв; године 2001, у храму Васкрсење у Јерусалиму, потекле су струје течности налик на крв из иконе на којој је представљено ругање Христу уочи распећа. Ово се десило управо у ноћи између Великог Петка и Велике Суботе. Први такав случај у Јерусалиму 1572, уочи Вартоломејске ноћи у Француској, после које су у Европи почели вишедеценијски верски ратови који у је опустошили, други је био 1939, неколико месеци пре почетка Другог светског рата, а овај трећи 2001, неколико месеци пре рушења Светског трговинског центра у Њујорку, после кога је отпочео низ догађаја чији је циљ успостављање електронског тоталитаризма, горег од свих претходних, који се зове Новим светским поретком.

Хи­лан­дар­ска чу­да

Као што је Про­ви­ђе­ње скре­ну­ло са пр­во­бит­но на­ме­ра­ва­ног пу­та брод Пре­све­те Мај­ке Бо­го­ро­ди­це и усме­ри­ло га ка Хри­сто­вом вр­ту, Све­тој Го­ри Атон­ској, што се сма­тра ве­ли­ким и за љу­де те­шко појм­љи­вим чи­ном, рав­ном чу­ду, та­ко се, од та­да, за исто­ри­ју и тра­ди­ци­ју Све­те Го­ре, ве­зу­ју мно­ге дру­ге ства­ри и до­га­ђа­ји рав­ни чу­де­си­ма. Од три нај­ва­жни­ја све­то­гор­ска чу­да, ве­за­на за Крај вре­ме­на и пре­ста­нак по­сто­ја­ња све­га у ве­зи чо­ве­ка, два су хи­лан­дар­ска. Јед­но је ло­за Све­тог Си­ме­о­на Ми­ро­то­чи­вог, а дру­го бу­нар Све­тог Са­ве Срп­ског. Оста­ла хи­лан­дар­ска чу­да су све­те чу­до­твор­не ико­не и по њи­хо­вом бро­ју Хи­лан­дар је без прем­ца у чи­та­вом хри­шћан­ском све­ту. На свим чу­до­твор­ним хи­лан­дар­ским ико­на­ма пред­ста­вље­на је за­штит­ни­ца Све­те Го­ре, ма­на­сти­ра Хи­лан­да­ра, срп­ске Цр­кве и срп­ског на­ро­да, Пре­све­та Мај­ка Бо­го­ро­ди­ца. Бу­нар Све­тог Са­ве Срп­ског, по пре­да­њу, на­стао је од из­во­ра ко­ји је мо­нах Са­ва (Не­ма­њић) от­крио при­ли­ком град­ње ма­на­сти­ра. Во­да из бу­на­ра је чу­до­твор­на и има ис­це­ли­тељ­ску моћ. Бу­нар се на­ла­зи ис­под ће­ли­ја у ко­ји­ма су бо­ра­ви­ли отац и син, мо­на­си Си­ме­он и Са­ва, по­ред хи­лан­дар­ског зво­ни­ка, на ис­точ­ној стра­ни ма­на­стир­ске пор­те. Ло­за Све­тог Си­ме­о­на Ми­ро­то­чи­вог са­мо­ни­кла је из ју­жног зи­да са­бор­ног и­лан­дар­ског хра­ма, по­ред ко­га је по­след­ње зе­маљ­ске тре­нут­ке про­вео ве­ли­ки осни­вач срп­ске др­жа­ве и хи­лан­дар­ског ма­на­сти­ра, Сте­фан Не­ма­ња, скром­ни мо­нах Си­ме­он, че­тр­де­сет да­на од ка­да је пре­дао ду­шу Го­спо­ду и ка­да се уз­нео у цар­ство не­бе­ско. Исто­вре­ме­но, из зи­да цр­кве по­те­кло је све­то ми­ро, зна­ме­ње све­тих. Ло­зи све­тог Си­ме­о­на при­пи­су­је се чу­до­твор­на моћ: ве­ру­је се да не­плод­ним су­пру­жни­ци­ма не­ко­ли­ко зр­на са ове ло­зе до­но­си ро­ди­тељ­ску бла­го­дар­ност. Чу­до­твор­на ико­на Бо­го­ро­ди­це Тро­је­ру­чи­це је нај­зна­чај­ни­ја и нај­по­што­ва­ни­ја ико­на у срп­ском на­ро­ду. Спа­да у ма­лу гру­пу све­тих не­ру­ко­тво­ре­них ико­на ко­је је ико­но­пи­сао апо­стол и пр­ви хри­шћан­ски ико­но­пи­сац, Све­ти еван­ге­ли­ста Лу­ка. Пре­да­ње чу­до­твор­ну ико­ну ве­зу­је за сле­де­ћи до­га­ђај: у вре­ме бор­бе ца­ри­град­ске цр­кве за при­зна­ва­ње кул­та ико­на, је­дан од нај­ве­ћих по­бор­ни­ка ико­на био је Јо­ван Да­ма­скин. Ка­да су му због то­га про­тив­ни­ци од­се­кли де­сну ру­ку, да не би ви­ше пи­сао у ко­рист ико­на, он се чи­та­ве но­ћи усрд­но мо­лио Бо­го­ро­ди­ци да му ру­ку вра­ти. Чу­до се до­го­ди­ло и Јо­ван Да­ма­скин је у знак за­хвал­но­сти дао да се ис­ку­је сре­бр­на ру­ка и по­ста­ви, за­јед­но са сре­бр­ним ре­ље­фом, на ико­ну. Ка­да је ка­сни­је слу­жбом бо­ра­вио у цр­кви Све­тог Са­ве Је­ру­са­лим­ског у Све­тој Зе­мљи, по­нео је и сво­ју оми­ље­ну ико­ну, ко­ја је ту, по све­ти­тељ­ској смр­ти и оста­ла. У цр­кви су се на­ла­зи­ла још два чу­да: ико­на Бо­го­ро­ди­це мле­ко­пи­та­те­љи­це и па­те­ри­ца, чу­до­твор­ни игу­ман­ски штап Све­тог Са­ве Је­ру­са­лим­ског, ко­ји је про­ре­као да ће јед­ног да­на у цр­кву до­ћи цар­ски син ње­го­вог име­на и да ће, при ње­го­вом по­кло­ње­њу, са зи­да па­сти игу­ман­ски штап. Ње­го­вом за­ве­шта­њу да се цар­ском си­ну да­ју ова два чу­до­твор­на зна­ме­ња, Све­ти Јо­ван Да­ма­скин је до­дао и сво­је за­ве­шта­ње, да му се по­кло­ни и ико­на ње­го­ве до­бро­твор­ке, Бо­го­ро­ди­це Тро­је­ру­чи­це. Не­ко­ли­ко ве­ко­ва ка­сни­је, ово про­ро­чан­ство се ис­пу­ни­ло: ка­да се Не­ма­њин син, принц Раст­ко Не­ма­њић, узев­ши мо­на­шко име Са­ва по свом за­штит­ни­ку, Све­том Са­ви Је­ру­са­лим­ском, пу­ту­ју­ћи по Све­тој Зе­мљи, по­кла­њао мо­шти­ма у цр­кви свог па­тро­на, Све­та па­те­ри­ца је спа­ла са зи­да, што се по­но­ви­ло и сле­де­ћег да­на и сум­ње ви­ше ни­је би­ло да је до­шао тре­ну­так да се про­ро­чан­ство ис­пу­ни. Сва три зна­ме­ња Са­ва је по­нео пут Ср­би­је. По­чет­ком 15. ве­ка, у вре­ме опа­сно­сти од Ту­ра­ка, мо­на­си су ико­ну Бо­го­ро­ди­це Тро­је­ру­чи­це, ко­ја се та­да на­ла­зи­ла у ма­на­сти­ру Сту­де­ни­ци, ста­ви­ли на ма­га­ре и пу­сти­ли га да са­мо оде ку­да га Про­ви­ђе­ње по­ве­де. По­сле ду­гог пу­та, ма­га­ре се, са ико­ном на са­ма­ру, за­у­ста­ви­ло ис­пред ма­на­сти­ра Хи­лан­да­ра. Од та­да се ико­на Бо­го­ро­ди­це Тро­је­ру­чи­це не сме из­но­си­ти из Хи­лан­да­ра и сви хи­лан­дар­ски мо­на­си је по­шту­ју као игу­ма­ни­ју ма­на­сти­ра, по­што се јед­ног да­на, у вре­ме рас­пра­ве око из­бо­ра ма­на­стир­ског игу­ма­на, Бо­го­ро­ди­ца ја­ви­ла да је она игу­ма­ни­ја ма­на­сти­ра. Сле­де­ћег ју­тра осва­ну­ла на игу­ман­ском пре­сто­лу у са­бор­ној хи­лан­дар­ској цр­кви. Чу­до­твор­на ико­на Бо­го­ро­ди­це Га­лак­то­фру­се (мле­ко­пи­та­те­љи­це), са рет­ком пред­ста­вом Бо­го­ро­ди­це ко­ја до­ји ма­лог Хри­ста, је ико­на ко­ју је Све­ти Са­ва Срп­ски, за­јед­но са игу­ман­ским шта­пом, до­био при­ли­ком бо­рав­ка у Све­тој Зе­мљи и цр­кви Све­тог Са­ве Је­ру­са­лим­ског, на осно­ву про­ро­чан­ства Све­тог Са­ве Је­ру­са­лим­ског о по­хо­ђе­њу Све­те Зе­мље и ње­го­вог гро­ба од стра­не јед­ног цар­ског си­на ње­го­вог име­на... Ико­ну је Све­ти Са­ва по­ста­вио у сво­ју по­сни­цу у Ка­ре­ји, али су­прот­но од ме­ста где се ико­на Бо­го­ро­ди­це оба­ве­зно ста­вља, де­сно од ол­тар­ске пре­гра­де. Чу­до­твор­на ико­на Бо­го­ро­ди­це Поп­ске је ли­тиј­ска ико­на и по­ти­че из по­ло­ви­не 14. ве­ка. Пре­сли­ка­на је на пре­ла­зу из ше­сна­е­стог у се­дам­на­е­сти век. Са дру­ге стра­не ико­не на­сли­ка­на је сце­на Ва­ве­де­ња Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це. Чу­до­твор­на ико­на Бо­го­ро­ди­це Оди­ги­три­је (пу­те­во­ди­те­љи­це) је јед­на од нај­леп­ших и нај­по­што­ва­ни­јих хи­лан­дар­ских све­тих ико­на. Из­ра­ђе­на је, по из­вор­ној ви­зан­тиј­ској тра­ди­ци­ји, у тех­ни­ци мо­за­и­ка. При­па­да­ла је Све­том Си­ме­о­ну Ми­ро­то­чи­вом, пред ко­јом се и мо­лио на­пу­шта­ју­ћи мир­ски свет. Да­нас се на­ла­зи у хи­лан­дар­ској ри­зни­ци, где за­у­зи­ма цен­трал­но ме­сто. Чу­до­твор­на ико­на Бо­го­ро­ди­це Ака­тист­не на­ла­зи се на ол­тар­ској пре­гра­ди хи­лан­дар­ске са­бор­не цр­кве Ва­ве­де­ња Бо­го­ро­ди­це. Рас­по­ре­ђе­не око ове цен­трал­не ико­не на­ла­зе се, у ма­лим сце­на­ма, ака­тист­не ико­не, по­све­ће­не хим­ни Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це. Чу­до­твор­на ико­на Бо­го­ро­ди­це Кли­си­јар­ске до­би­ла је име по цр­кве­ња­ку, екле­си­јар­ху, ко­ме је Бо­го­ро­ди­ца Кли­си­јар­ска вра­ти­ла моћ го­во­ра, по­сле из­го­ва­ра­ња не­до­стој­них ре­чи, при че­стом па­ље­њу кан­ди­ла пред ико­ном Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це због про­ма­је, ка­да је из­гу­био моћ го­во­ра. По­сле нај­у­срд­ни­је мо­ли­тве и по­ка­ја­ња, ка­да је про­го­во­рио, по­стао је рев­но­сни слу­га у хра­му где је слу­жио. Чу­до­твор­на ико­на Бо­го­ро­ди­це Не­са­го­рев­ше у по­жа­ру је име до­би­ла по­сле ве­ли­ког по­жа­ра, ка­да су је нео­ште­ће­ну из­ва­ди­ли из пе­пе­ла из­го­ре­ле про­сто­ри­је у ко­јој се на­ла­зи­ла. Од та­да се на­ла­зи у са­бор­ној хи­лан­дар­ској цр­кви, у ол­та­ру. Чу­до­твор­на ико­на Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це До­хи­јар­ске на­ла­зи се у глав­ној ма­на­стир­ској ма­га­зи, до­хи­ји, у ко­јој се чу­ва­ју хра­на и на­мир­ни­це за ис­хра­ну ма­на­стир­ског брат­ства. Да би до­хи­ја увек би­ла пу­на, а на­сто­ја­тељ до­хи­је вре­дан у по­слу­ша­њу чу­ва­ња и по­де­ли хра­не и на­мир­ни­ца, над њом бди­је чу­до­твор­на ико­на Бо­го­ро­ди­це До­хи­јар­ске.

ГРМЉАВИНА НА СВЕТОГА САВУ 1995. ГОДИНЕ





Година 1995. је сав Српски род опоменула великом грмљавином по свим нашим земљама. Уз грмљавину, ишло је и невреме, као недвосмислен знак присуства Божјег и опомене Божје. Чак су и стари, пагански народи, који нису знали за истинитог Бога, својим врховним боговима (зевсу, јупитеру, индри, перуну, тору, итд.) давали област муње и грома као по преимућству божанске опомене и божанскога оружја. И тај знак је свако могао да види и чује, само ако је хтео да отвори очи и уши. Грмљавина је на Светог Саву забележена у народној песми о почетку буне на дахије 1804. године:
"Трећу Свеци вргоше прилику,
гром загрме на Светога Саву,
усред зиме, кад му време није,
сину муња на Часне Вериге,
потресе се земља од Истока,
да се Србљи на оружје дижу,
ал се Србљи дигнут не смједоше..."

Свуда је грмело: и у престоници, и у провинцији, и није било краја који за ту грмљавину није чуо.
У Београду, громови су погодили Саборну Цркву, у којој је служена Литургија; Савезну скупштину; авалски ТВ и радио-торањ. Била је то велика, непорецива опомена Божја.

Зашто у Цркву?
Зато што је осим часних, Божјих изузетака, мноштво Срба, од верника до јереја, па и архијереја, заборавило Еванђелски идеал и завет спасавања људских душа. Неки служе Богу подвојена срца, бојећи се од властодржаца овога света, а не Њега, Свеца Израиљевог; други су огрезли у таму издаје Православне вере под маском "хришћанске љубави"; има свештеника који се понашају као занатлије који мисле више о заради него о души, својој и своје пастве; многи Срби који себе сматрају православнима су раслабљени и ретко горе духом, служећи Христу, и још иду код врачара и гатара, и вера им је крхка и немоћна.

У савезну скупштину гром је гађао због свих политичких лажи којима смо присуствовали у последњих неколико година, завођени за Голеш-планину и остављани на њеним највишим, леденим врховима, да умремо од политичке студи и превара властодржаца, чији је једини циљ био пун трбух и пуна кеса.

У торањ за пренос ТВ и радио-емисија на Авали гром је ударио да би опоменуо творце програма за "ђавољу кутију" (тако је телевизију прорицао Свети Козма Етолски стотину година пре него што су је пронашли) да више не варају народ лажним вестима, да га не трују отровним филмовима и не загађују гнусном и варварском турбо-фолк и сличном музиком.

Бог је, са Светим Савом, Србе позивао на оружје: на духовно оружје покајања, молитве, поста, исповести, Причешћа, на оружје смирења под силну руку Његову и идеје за истином Његовом.

Два-три дана о чуду се причало, а затим се све наставило: свако је отишао својим старим путем. А пута Божјег мало се ко сетио и мало је ко на њега стао.
И дошла је страшна 1995. Пала је, 1. маја, када су безбожници у Србији славили празник рада (за ђавола раде сви који Богу не работају), Западна Славонија, и у усташким рукама обрео се Јасеновац, са седам стотина хиљада Српских мученика из 2 светског рата несахрањених на хришћански начин. Нисмо били достојни мученичке земље јасеновачке... Пала је Книнска Крајина, пала Лика, пао Кордун и пала Банија, земље на којима су Срби живели још пре Средњег Века (Срб се, рецимо, помиње у 4 веку), и у усташким се рукама обрео манастир Крка. Нисмо били достојни далматинскога Косова... Издат је народ Српски у Босни, у име "мира" (који ће, ако се овако настави, бити мир Српског гробља)... Реке избеглица су потекле према Србији, док су Срби из Србије слушали турбо-фолк и настављали да се лудирају... А властодршци су наставили да говоре о миру, а телевизија је наставила да лаже...
Нису хтели да чују Светог Саву.


СНЕГ НА ВАСКРС 1996. ГОДИНЕ

Онолико колико је Господ већи од Светог Саве, толико је упозорење на Васкрс 1996. године веће од упозорења на Савиндан 1995. године; јер је Свети Сава, најдивнији Србин икада рођен, ипак само слуга Божји и усвојено чедо Оца Небескога; Васкрсли Христос је Бог Који је постао човек, са Оцем и Духом Светим Творац неба и земље, један од Свете Тројице. Да није Христа, не би било ни Светог Саве; да није Васкрса, који славимо као дан победе Живота над смрћу и Светлости над тамом и Истине над лажју, не би било ни Савиндана, ни Видовдана, ни Никољдана, ни Ђурђевдана, ни Аранђеловдана - нити једног другог празника. Зато је срце морало да боли сваког Православног Србина са ове стране Дрине кад је видео како у његовим земљама пада снег за најрадосније црвено слово у календару - дане Христовог Васкрсења. А падао је 1996. и то много, вејавички, зимски. Виђено је право невреме коме су претходили лепи и топли дани Страсне седмице. Недеља, Понедељак и Уторак Васкрса - били су под снегом. На Цетињу је беснела снежна олуја, са муњама и громовима.

Црква Божја Васкрс опева као "Празник над празницима и Славље над слављима"; вели: "Сада се све испуни светлошћу, небо и земља и преисподња, да празнује сва твар устајање Христово, у коме се утврђује" (добија коначни циљ, коначну потврду смисла свог постојања). А Српски Васкрс 1996. био је тама и вејавица; као да је Христос одвратио Своје Лице од нас не желећи да гледа безакоња људи крштених, а недокрштених, који Га свакодневно вређају бестидним мислима, речима и делима. И кад су три дана Васкрсења прошла, кад је Васкршње црвено слово отишло из календара - опет је пролепшало, као да се ништа није десило.
А јесте. Чини се да су и птице и лептирови и гора и вода више осетиле Васкршњу опомену него људи којима је она била послата да их уразуми.

Шта можемо очекивати у будућности? Шта осим несреће?

Нека свако сам размисли нека се свако сам упита:
"Због којих грехова мојих и моје породице би вејавица за Празник над празницима? Шта да учиним да бих се поправио, да бих умилостивио Господа? Шта да учиним да не пропаднемо коначно и бесповратно?"
А кад схвати, нека се покаје, исповеди, духовно отрезни и почне побожно да живи, спреман да од Оца Небескога добије и шибе за своје неваљалство; јер, кога Бог воли, онога и кара, и бије сваког сина кога прима, вели се у Светом Писму.


ЗАШТО ПЛАЧУ НАШЕ ИКОНЕ?

Већ десетинама година иконе и Православним храмовима плачу, распећа лију миро, а понегде и крв потекне. Неверне Томе не верују, научници врше анализе и кажу: немогуће, али истинито!

Из дрвета иконе теку мирисне сузе чији је састав истоветан саставу људских суза, са још неким састојцима који се не дају анализирати, јер нису од овога света.

Највише плачу иконе у Америци, том светском средишту антихристовског безакоња и неправде, где, по подацима полиције, годишње бесповратно нестане на десетине хиљада деце и омладина, која великим делом бивају жртвована у сатанистичким обредима и где, од 1966., постоји званично регистрована "црква сатане".

Плакала је Мајка Божја у албанској Православној Цркви у Чикагу;
Из иконе Мајка Божје Иверске у кући Канађанина Јосифа Муњоза, Православног Шпанца, од 1982. тече целебно миро (Муњоз је, од стране једног зликовца, убијен 1997; тек после смрти сазнало се да је био тајни монах);

У Новосаровском манастиру у Тексасу из очију Богородице Владимирске сузе тако обилно теку да је, од 1985. кад је чудо почело, зову "Ридајућом" (потписник ових редова је био у додиру са сузом Ридајуће Богородице - њен мирис је чудесан и не престаје)...

Плаче икона Христова у цркви Светога Јована, исто у Америци...

У месту Цицеро, држава Илиноис, у антиохијској Православној цркви, Богородица лије сузе. Тако и на другим крајевима света.

Из Распећа у месту Маунт Причард, Аустралија, тече миро од лета 1994;
Богородичина икона у Копенхагену, у храму Руске Заграничне Цркве, проплакала је почетком 1995.
Плачу иконе по Русији, где се крајем осамдесетих у Лвову на чудесан начин указала Пресвета Богородица и најавила будућа страдања.
У Грчкој, из једне Христове иконе у Атини потекла је крв, а из друге сузе; из иконе Светог Архангела Михаила миро.
Године 1997. из Распећа у храму Солунске митрополије потекла је крв...
Из иконе Светог Нектарија Егинског у храму близу полицијске академије у Атини потекла је крв. Има још пуно сличних примера, и ко зна колико ће их тек бити.
Царство Божије плаче над грешним и у таму потонулим родом људским. Бог је Љубав, и Он је стално брижан ради нашег спасења: кад види како Га људи својим делима гоне, Он их на разне, а увек прво нежне, очинске начине опомиње. Један од тих начина су и сузе и крв који се појављују на Светим сликама Христа и Богородице. Мајка Божија је жалостива Мати читавог рода људског: зар да не рида гледајући ратове и убиства, силовања и све могуће врсте злочина, којима човечанство угађа сатани, а не Њеном Сину, Спаситељу света?
И код Срба је било и има знакова Божјег присуства, и то веома много; само Срби очи затварају, и, како каже једна Богомољачка песма: "Али народ не хаје, за грехе се не каје". Зато наша несрећа траје.

Ево неколико знакова и опомена Неба који би, да су на прави начин примећени и примљени, сигурно помогли потомцима Светог Саве да се опамете и врате Христу.

Крајем седамдесетих година, у доба шиптарског дивљања на Косову, у пределу у коме се налазе Високи Дечани, било је велико невреме, и гром је ударио у Крст куполе манастирске цркве. Ватра је испунила читав храм. Највише пламена је било око ћивота Светог краља Стефана Дечанског. Ништа није оштећено, ни ћивот, нити било шта у цркви. Игуман ондашњи, отац Јустин (Тасић) о овоме је одмах обавестио надлежног епископа, потоњег Патријарха Српског Павла.

Исте Године, у селу Медна код Мркоњић-града, четврте недеље Великог поста, при крају Свете Литургије пред свештеником који је служио и тројицом старијих људи, чланова Црквеног одбора, свети антиминс се три пута сам отворио и склопио (на антиминсу се служи Света Литургија). О овом је извештен и надлежни владика и Свети Синод. Епископ рашко-призренски Павле, данашњи Патријарх, рекао је тада да овај догађај најављује велико страдање. Збивања у Босни то потврђују.

1990. године на завеси олтарских двери у манастиру Студеници појавила се суза у оку Светог Саве. Неки су је протумачили као обичну мрљу од влаге, али је била реч о правој, и то крвавој сузи. Отац овог народа, заборављен и одбачен од своје деце, плакао је над њиховом крвавом судбином у скорој будућности.

У зиму 1991. у Саборној цркви у Београду, из распећа Христовог крај улазних врата, трновог венца на Његовом челу и ране на ребру потекло је миро.

Рат и патње Срба у Хрватској најавио је следећи догађај:
У пролеће 1991. пред почетак несреће, у кући Србина из Бјеловара десило се да је копија Иконе Мајке Божје Лепавинске (манастира у близини Крижевца), која је преживела усташко бомбардовање 1943.почела да се крстолико креће по зиду. Чуду је претходило изненадно заблиставање собе која је била у мраку (човек је седео и гледао ТВ, а светла су била угашена), као и паљење кандила самог од себе. У соби се стално осећао мирис ружиног уља. Чудо крстоликог кретања иконе уочили су многи, а потврдио га је Митрополит загребачко-љубљански Јован. Ускоро почиње распеће Срба - Славонаца, Крајишника, Банијаца, Кордунаша, Личана. Више нема Српске Крајине, осим у тужним успоменама изгнаника и историјским документима...

Мала црква манастира Савина, у Херцег Новом, 1992. и 1993. била је сведок плакања Христове иконе.
На Благовести 1992. у парохијској цркви у Севојну, заплакала је икона Богородичина.
1989. плакала је копија Тројеручице у Сланцима надомак Београда...
Небо се, у пролеће 1993. над Радовањским лугом, местом где је убијен Карађорђе, жарило читаве једне ноћи, а многи, ником несхватљиви звуци, допирали су однекуда...

И, наравно, у кобној 1995. години издаје Срба са оне стране Саве и Дрине, кад су, у име "мира", продате стотине хиљада несрећника од београдских "миротвораца", грмело је на Светога Саву, "усред зиме, кад му време није". Два-три дана се о томе причало, а затим се прешло на свакодневно весело безумље и ситан, мишји живот који не види даље од носа и стомака.

Шта нас чека?
Сваком разумном човеку јасно је да нас не чека ништа што би се могло назвати радосним догађајима. Предстоји страдање можда небивало у досадашњој Српској историји. Наша Црква је, преко својих виђених људи, а нарочито Патријарха Павла, позивала Србе на покајање, на пост, на молитву, на исповест, на Свето Причешће. Одазвали су се неки, али у веома малом, незнатном броју (у Београду, у свим храмовима, недељом на Литургији тешко да буде више од три до четири хиљаде људи! У престоници од два милиона становника само толико људи се у недељу, дан Божји, моле Богу. А где су остали?)

Крајње је време да се пренемо. Јер, већ поменути знаци, поред тога што нас упозоравају на близину пропасти у коју себе водимо одричући се предачких завета, Крста Часног и Слободе Златне, у исти мах нам говоре колико Бог заиста воли Србе, и колико је Њему и Његовим угодницима стало до нас. Ако се покајемо и уразумимо, још има наде. "Ставио сам пред вас живот и смрт, па изаберите", говорио је Господ преко пророка Мојсеја.
Дај Боже да изаберемо живот!

Чуда су Божији акт у нашем времену

--------------------------------------------------------------------------------

Зашто човек данас верује у „све и свашта“ а све мање у Бога. Отац Албанаца који су порушили манастир у Зочишту а потом полудели жели да обнови ову православну светињу

Већини људи XX века својствен је рационалистичко-материјалистички приступ стварности што доводи до тешког разумевања појава и збивања у духовном свету чију егзистенцију најчешће савремени човек пориче. Искуство Православне хришћанске цркве, међутим, сасвим је другчије и у многим стварима нејасно човеку данашњице. Православна црква у садашњем облику постоји већ око две хиљаде година и баштини веома много података из области духовног живота. Многе од ових чињеница модерна наука својим методама не може да објасни и рационалистички научници западне провинијенције (начина размишљања) сврставају их у „необјашњиве, паранормалне, оностране“ појаве.

Ови чудесни догађаји описивани су и бележени у хроникама Православне цркве од њеног настанка, сукцесивно, тј. оним редом како су се дешавали. Они се, међутим, одигравају и у данашње време, па их је потребно бележити да би се и шира јавност могла упознати са њима. Изнећемо, укратко, садржај два таква догађаја који су се од априла 1997. године одиграла у манастиру у Зочишту крај Ораховца (Велика Хоча) у Метохији према сведочанству јеромонаха оца Јована који је у то време био старешина овог манастира.

У првој половини 1997. године манастир је посетила шиптарска (муслиманска) породица у чијем саставу је била и полупарализована жена средњих година. Дошли су да замоле свештенике у манастиру да се помоле за здравље ове жене и да јој очитају посебне молитве пред моштима Светих исцелитеља Козме и Дамјана, надајући се да ће здравље ове жене бити побољшано. Мошти (црквенословенска реч у значењу моћи) представљају кости преминулих православних хришћана за које црква основано тврди да су „свети“, што значи да су у току свог земаљског живота успели да своје карактерне особине веома приближе карактерним особинама Господа Исуса Христа и да су због тога задобили велику Божију благодат (према схватању цркве – благодат је енергија која је својствена Богу а коју човек, верник може примити путем Светих тајни и молитве у циљу прослављања Бога који му је ове енергије и даровао).

После очитаних молитава тј. делова из Псалтира (јер муслиманима као и некрштенима није могуће читати молитве у пуном облику већ само поједине делове) жена је осетила нагло побољшање и самостално проходала што је изазвало запрепашћење осталих чланова њене породице. Један од искушеника (кандидат за монаха у православном манастиру) обратио се жени на албанском језику јер ова жена никада није ни знала нити говорила српски и упитао је: „Реци ми, молим те, која је вера истинита? Да ли она коју исповедају хришћани или она коју проповеда ваш пророк Мухамед?“ Жена је, окренувши се према њему, на савршеном српском језику изговорила: „Српски Бог је највећи!“, а затим ту исту реченицу поновила још два пута.

Судбина манастира Зочиште позната је већини читалаца (уништен је до темеља по напуштању Косова и Метохије од стране војске и полиције СРЈ). Минирања су извршили Шиптари из околних села, припадници локалне тзв. ОВК. Међу њима посебно су се истакла два брата који су на себе преузели и „успешно“ извршили рушење манастирске цркве чувене по монументалном живопису са сценама из Старог завета које су јединствене у свету. Следећег дана ова двојица минера пронађени су у својим кућама потпуно неурачунљиви, те је њихов отац отишао у Призрен да моли преостале српске свештенике да му спасу синове лудила, обећавајући да ће „платити и ако је потребно својим рукама обновити порушени манастир“.

Ова два описана догађаја мали су део хронике коју је старешина манастира у Зочишту водио последњих година пре свог протеривања са Косова и Метохије и насељавања у манастиру Ћелије крај Ваљева у коме је и чувени богослов и професор архимандрид Јустин Поповић провео последње деценије свога живота.

Даља судбина моштију Светог Врача вероватно ће занимати читаоце...

У време пре рушења манастирске цркве у Зочишту, по помоћ у болести долазили су и дренички Шиптари становници околних села. Приликом првог заузимања манастира припадници тзв. ОВК отели су дрвени сандук у коме су се мошти налазиле, закључивши, ваљда, да се у њему крије тајна моћи „неверничких светаца“, док су саме мошти оставили недирнуте те их је старешина приликом евакуисања пренео у Призрен да би се потом нашле у манастиру Сопоћани где се и данас налазе. Овде почиње наставак приче о чудима св. Козме и Дамијана... Претходно треба обратити пажњу читалаца на неке карактеристике савремене религиозности у нашем народу. У православном свету Србе сматрају народом изузетне храбрости који је увек спреман да се до смрти жртвује за ближњег, сведочећи тиме своју хришћанску веру. Међутим, Срби такође важе за народ веома слабе црквености и црквене дисциплине (народ који једва да поштује своје свештенике, који занемарује тј. веома слабо испуњава црквена правила, нарочито она везана за богослужење и одлазак у храм на службу, народ који слабо разуме смисао православног богослужења и који једва уме да успостави лични однос са Богом у кога верује) те због тога често бивају збуњени натприродним појавама из духовног света које не умеју да растумаче, излажући притом и себе и своју околину опасности да постану жртве магијских деловања.

Сопоћани, средина октобра 1999. године.

Старешини манастира доводе девојчицу ромске националности, стару око 15 година, са веома израженим психофизичким сметњама молећи свештенике за помоћ. Симптоми су благо речено чудни те су манастирски свештеници предпоставили да су настали као последица магијских дејстава. Девојчица повремено, у правилним временским интервалима, пада у неку врсту хипнотичког сна из кога се тешко буди, испољава аутоагресију (чупа се и повређује саму себе), захтева од своје околине да је ословљавају чудним именима од којих њено психичко стање бива знатно горе. Примећује се, такође, нагомилавање течности у телу. Одлучено је да се покуша са читањем молитава крај моштију Св. Козме и Дамијана. У току обреда девојчица је пала у сан. Надлежни свештеник сведочи: „Када се пробудила, испричала ми је чудан сан. Рекла је да је видела двојицу људи дугих брада, чудно обучених који су јој рекли да се не плаши и да ће јој они помоћи. Показао сам јој икону Св. Врача (први пут ју је тад видела). Одговорила ми је да су то они само су им браде дуже, сасвим беле и лица им чудесно сијају. Одлучио сам да би требало да се девојка крсти и да би потом могло да се приступи даљем лечењу, што смо после одговарајуће припреме и урадили. Током времена, здравствено стање се нагло побољшало и трагови болести су скоро сасвим нестали. Данас је она веома активан члан наше црквене заједнице“.

DOKAZI O SILI KRSTOVOJ

*OVIM POBEDJUJ ...Jednom posle podne, pricao je car
Konstantin Veliki, kada
je sunce vec pocelo klonuti zapadu, ja svojim ocima
videh na nebu Krst
Gospodnji, napravljen od zvezda, koji je sijao jace
od sunca, i na krstu
napisano: "Ovim pobedjuj!"

To videse i svi vojnici i vojvoda
Artemije, i svi koji behu
pored cara i cudjahu se; ali ih i strah poce hvatati
jer su neznabozci
smatrali krst za rdjav predznak. I sam car
Konstantin bese u nedoumici i
pitase se: "Sta znaci ova pojava?"

No naredne noci caru se u snu javi sam
Gospod Hristos i opet
pokaza znamenje Casnog Krsta i rece mu: "Nacini
ovakav krst i naredi da se
nosi pred tvojom vojskom i ti ces pobediti ne samo
Maksencija nego i sve
neprijatelje tvoj."

Ustavsi od sna car isprica svojim
velmozama svoje snovidjenje.
Zatim pozva veste majstore i naredi im da na
zastavama izrade Casni Krst od
zlata, bisera i dragog kamenja, opisavsi im oblik i
izgled javljenog mu
znamenja. Usto naredi svojim vojnicima da naprave
krsni znak na svim svojim
oruzjima, na sljemovima i stitovima.

Prizvavsi Hrista Boga kao Pomocnika i
Zastitinika, car
Konstantin sa svojom vojskom pred kojom je nosen
Casni Krst, krenu u borbu i
pobedi neprijatelja Maksencija, a kasnije i drugog
neprijatelja, zeta
Likinija.

Car Konstantin je na svom sljemu nosio
monogram "Hristos" ( taj
se monogram sastojao iz dva slova:"X" i "R" u kome
je prvo slovo pokrivalo
drugo ), kao ocigledan znak za sve, njegovog
poboznog postovanja Hrista
Boga.

Car je svojim vojnicima propisao
molitveno pravilo, a i svi
ostali ljudi u njegovoj carevini dobrovoljno su sami
svom dusom, umom i
srcem uznosili molitve blagodareci Boga ( Zitije
Svetog cara Konstantina ).

FENOMENI: BLAGOTVORNE MOLITVE U MANASTIRU RUKUMIJA

Isterivanje nečastivih

„Oca Save, jednog od naših najvećih duhovnika, više nema, kao ni čudotvornih moštiju prepodobnog Martirija Sinaita, ni ruke svete mučenice Jelice, ali se ovde i sada, nad praznim Martirijevim kivotom, mnogi mole za spas i želje im budu uslišene”, kaže iguman Simeon

Čim je buknuo rat na prostoru bivše Jugoslavije, Dača iz Kikinde je zarobljen. Svake noći se molio svetom Vasiliju Ostroškom i svetom ocu Nikolaju da mu pomognu. Molio se ovoj dvojici svetaca jer je čuo da su se u crkvama posvećenim njima, u manastiru Ostrog i Rukumija kod Kostolca, mnoga čuda dogodila. Molio se i nadao da se desi čudo i da se izvuče iz pakla u koji je stigao. I molbe su mu uslišene. Ubrzo je usledila razmena zarobljenika i Dača je pušten iz logora.
Sunčan jesenji dan. Na klupi ispred ulaza u crkvu sedi čovek srednjih godina. Na njemu zimska jakna, maskirne pantalone i pohabane blatnjave čizme. Lice preplanulo od sunca i išibano vetrom. Kraj njega odložen ranac sa vrećom za spavanje i tranzistor oblepljen selotejp trakom.


Pešice zbog čuda

Dača iz Kikinde
- Stižem pešice iz manastira Ostrog - počinje priču Dača posle kraćeg ubeđivanja da se fotografiše i popriča sa nama. - Napišite samo Dača iz Kikinde, to je dovoljno. Tek je počeo rat, niko nikome račune ne polaže, vlada haos, gine se na sve strane, sve se raspada i kad je nas nekoliko zarobljeno, bilo je jasno da samo čudom možemo da preživimo. Počeo sam da se molim svake noći. Svetom Vasiliju i svetom ocu Nikolaju. Za moći svetog Vasilija svi znaju, a čuo sam bio da su se u manastiru Rukumija mnoga čuda dogodila, pa sam svake noći u mislima bio tamo. Iako mi realnost nije davala velike šanse da preživim, jedino sam od vere i nade očekivao spas. I zakleo sam se. Ako se to čudo dogodi, pa odavde izađem živ, pešice ću svake godine da idem do Ostroga i natrag, naravno sa kraćim zadržavanjem u Rukumiji. Evo, sada se vraćam iz Ostroga. Ovo je trinaesta godina kako pešačim.
Priču sluša iguman Simeon, starešina manastira Rukumija. Potvrđuje da je sve tako bilo, da Dača najmanje dva puta godišnje svrati kod njih, ali i da ima mnogo onih koji su spas našli u ovoj svetinji.


Otac Simeon, starešina manastira
- Otac Sava, kojeg sam ovde zatekao, bio je jedan od poslednjih naših velikih duhovnika čije su molitve mnogima pomogle - počinje priču iguman Simeon dok ulazimo u manastirsku trpezariju. - Ovde se zaista mnogo pozitivnog dogodilo i događa se. Ocu Savi su o čudotvornim molitvama pričali njegovi prethodnici, a mnogo toga što se dogodilo zabeležila je monahinja Atanasija Rašić. Kada smo počeli da se bavimo izdavačkom delatnošću, objavili smo te priče u knjižici “Čuda božija naših dana”.
Listam knjižicu. U njoj mnogo sudbina smeštenih u tridesetak priča i sve sa srećnim krajem.
Milošu su usne ispucale, a kosa opala. Imao je samo pet godina. Uprkos svim terapijama, nije mu bilo bolje. Roditelji, koji nisu u crkvu često ulazili i koji nisu znali ni gde se koje sveće pale, došli su da ovde potraže pomoć. Duhovnik je slušao priču oca i majke kako se dečak teško razboleo i gde se sve lečio, a zatim mu je očitao molitvu. Miloš koji je do tog trenutka bio ćutljiv i neraspoložen počeo je da teši roditelje da se ne sekiraju i da će mu sigurno biti bolje. Posle nekoliko molitvi i razgovora sa roditeljima i Milošem, sve je krenulo nabolje. Miloš je porastao i za vojsku stasao.

Kako je Žića postao dobrotvor


Kivot gde su bile mošti Martirija Sinauta
- Ovo je samo jedna od mnogobrojnih priča koje je zabeležila monahinja Atanasija - kaže iguman Simeon. - Čuda su se događala naročito u vreme kada su ovde bile dve svetinje. Prva su svete mošti Martirija Sinaita. On je bio jedan od trista monaha sa Sinaja koji su u srednjem veku ovamo stigli da ojačaju veru u Hrista. Njegove mošti nalazile su se u kivotu u niskoj priprati ispod severnog prozora u crkvi. Na kivotu se nalazila druga svetinja, ruka svete mučenice Jelice. I mošti i ruka su nestale. Ostao je samo kivot, ali iznad tog kivota i danas se čitaju molitve za zdravlje i porod.
Priča otac Simeon kako se učio duhovnosti kod oca Save, kako je njegova reč bila silna, a gotovo svaka molitva uslišena. Priča i kako je iguman Sava predvideo dolazak oca Simeona, kako je najavio mnoge stvari što su se kasnije desile. Otac Sava je isterivao duhove, ovde su se okorele neženje ženile, nerotkinje decu dobile.
- Treba videti kako se telo grči kada se iz njega teraju nečastive sile - kaže otac Simeon. - Bio sam svedok mnogih čuda oca Save, ali se i danas mnogo šta dešava. Sećam se kao juče, šeta portom žena, prevalila pedesetu godinu i vodi za ruku devojčicu od nekoliko godina. Prilazi im otac Sava i pita kako joj se zove unuka. Žena se iznenadi. „Zar se ne sećate, oče. Pa ovo mi je kćer. Rodila sam je u pedesetoj posle vaših molitvi.”
Ugledni seoski trgovac ispričao je za manastirskom trpezom kako je postao dobrotvor crkve. Bilo je to, zabeležila je monahinja Atanasija, u vreme kada se u crkvu nije mnogo išlo. Posle nekih razmirica u familiji, Žića više nije mogao da zaspi. Noću, tek što sklopi oči, na njega krenu demoni, strašni ljudi kao čopor zveri reže i u lice mu se unose. Noćna mora je postajala sve ozbiljnija. Lekari i lekovi nisu pomagali. I pognuo je glavu, pa otišao u manastir. Duhovnik ga je primio, očitao molitvu, dao mu osveštanu vodu da poprska kuću, krevet, malo da popije. Onda je došao još jednom, pa posle toga na pričest. Postao je redovan gost manastira, dobro je spavao, mirno živeo i izjavio kako je u manastiru sve češće jer je tu dobio novi život. Zato je i postao dobrotvor.
- Takvih priča je na hiljade - sklapa knjižicu otac Simeon. - Ovamo dolaze ljudi iz cele istočne Srbije, ali i iz drugih krajeva. Ovo mesto je sveto, ovde se nad kivotom Martirija Sinaita mnogo šta dobrog dogodilo. Mnogi su se izlečili, žene decu dobile, san se na oči ljudima vratio...



Ruka mučenice Jelice

Ime Rukumija manastir je, prema predanju, dobio po kultu vezanom za ruke sestre Jelice koju su braća Pavle i Radul rastrgli konjima na repove zbog optužbe snahe Pavlovice. Četiri manastira u ovom kraju vezana su za ovaj kult. Zaova, Bradača, Sestroljin i Rukumija. Ovaj poslednji podignut je gde su joj pale ruke, a jedna se ovde i čuvala kao velika svetinja.

Kako stići

Manastir se nalazi nedaleko od sela Drmna kod Kostolca. Od Beograda je udaljen malo više od sto kilometara. Najbrže se dolazi niškim autoputem do skretanja za Požarevac, zatim se od Požarevca krene ka selu Drmno. Odatle se do manastira smeštenom na obali reke Mlave stiže neasfaltiranim putem dugim oko dva kilometra. Drumarina na autoputu u jednom pravcu košta 150 dinara.

HODOČAŠĆE
BOŽIĆ POD OSTROGOM
Sveti Vasilije prima svakog, bez obzira na veru, naciju, partiju, i daje nam svima utehu. Nikad u Ostrogu nije bilo podele, svako je primljen ovde, svako je dobrodošao, poruka je igumana ostroškog Jovana
Stigli smo dole u Bjelopavlićku ravnicu starac Ivo Stanišić i ja baš kad su prvi rumeni zraci obasjali vrhove Ostroške grede, kad su senke stale se povlače i kad su beli zidovi Gornjeg Ostroga i sami pod tim zracima sinuli kao sunce jarko.

- On i jeste naše sunce! - zastao je dole na putu između Podgorice i Nikšića stari Ivo, sinovac Baja Stanišića, opčinjen crkvom koja je među kamenom sijala kao svetionik zakačen gore, u stenama, pod samim nebom.

Ivo se tog jutra, iz svog sela Frutak koje je iznad Zete, zorom zaputio pod Ostrog, da se gore, uoči velikog praznika, pomoli Bogu i svetom Vasiliju Čudotvorcu za život i zdravlje familije...

U hodnicima Gornjeg Ostroga jutro je bilo tiho i svečano, ispunjeno blagim mirisima i molitvama monaha i prvih hodočasnika koji su stajali pod starim zidinama i čekali da priđu kivotu i poklone se moštima svetog Vasilija.

I, u svoj toj svečanoj tišini, dok su dvojica monaha koji su silazili niz stepenice dubokim šapatom jedan drugom nešto govorili, tek kao fragment, i to samo jednom i nakratko, iz crkvice Vavedenja presvete Bogorodice, koja je sasvim desno i deo je same stene, čuo se mirni zvonki glas vladike Jovana, koji je čitao molitvu. Ispunio je taj glas odjednom sve hodnike i odaje starog manastira, jeknuo pored zidova ispunjenih ikonama sve gore do crkve časnog krsta, koja je u steni iznad. Stali su istog trena svi, i monasi, i hodočasnici i radnici u manastiru, u tom čudesnom momentu u kom molitva kao da je iz samog kamena izlazila, i stali da se krste...

Sat kasnije, kad je pod suncem sinuo i Donji manastir, iz crkve Vavedenja presvete Bogorodice, za koju je s nekolicinom monaha i iskušenika sam sveti Vasilije pre tri i po veka dovlačio kamen da bi ozidali svetinju i obnovili Isaijinu crkvicu, pred hodočasnike izašao je vladika Jovan. Blagosiljao je, a onda smo jedno po jedno, skrušeni i ponizni pred Gospodom, dok se okolo širio miris tamjana i bosioka, počeli da ulazimo u crkvicu, da se poklonimo i celivamo mošti svetog Vasilija Čudotvorca, koje su u kivotu, baš pod stenom ispod koje je Svetac služio, "u hladnoj ostroškoj steni, a toplote radi Božje".


ČUDA I ISCELJENJA
I crkva Vavedenja presvete Bogorodice i Ostrog vekovima su svedoci čuda i isceljenja, pričali su mi i stari Ivo i još neki hodočasnici koje smo usput stigli dok smo tog jutra prilazili svetinji, sve krsteći se na svaki pomen svetog Vasilija. Čuda su, pričali su usput ti bogobojažljivi dobri ljudi, počela da se dešavaju još za života svetiteljevog. Glas o čudima i isceljenjima počeo je posle blaženog upokojenja, zapisali su đakon Nenad i Anastasije Ilić, da se šire po narodu kao dokaz da ga sveti vladika nije napustio - "ozračen ostroškim svetionikom vere, narod pritiče svetitelju".

OSTROŠKA PORUKA MIRA I LJUBAVI

- Očekujemo da će u vreme praznika mnogo naroda prići svetitelju i osetiti blagoslov ostroške pećine, a mi ćemo uputiti poruku glasom pastira, poruku mira i ljubavi. To nam je osobito potrebno zbog podeljenog naroda, zbog čega žalimo i želimo da se crkvom i prilikom ovakvih praznika ne manipuliše verskim osećanjima. Čini mi se da je poslednju deceniju u Crnoj Gori akcenat proslavljanja roždestva Hristovog prenet na Badnji dan i sa badnjakom se ispolitizovao, pa se stekao utisak da je to glavno, a nije glavno. Pošto je Božić porodični praznik i prirodno je da se provede u kućnoj atmosferi. Ono što je za nas glavno jeste pričešće telom i krvlju Gospoda našeg Isusa Hrista, kojim dobijamo višnji, nebeski mir i radost, koji nam ovaj svet ne može ni dati ni oduzet - poruka je vladike Jovana, igumana Ostroga, pred Badnji dan i Božić.




Vladika je stajao kraj otvorenog kivota, nad moštima sveca, ispod živopisane stene, i govorio mi o ljudskosti, o sili božjoj i čudima koja su se na ovom mestu dešavala, o potrebi da svi ljudi budu ljudi a ne neljudi, ja sam stajao u uglu i zapisivao koliko sam mogao, opčinjen tim prizorom, pun straha i bogobojažljivosti kao nikad do sada.

Ostrog danas - pričao je vladika u praznoj crkvici, duboko zamišljen, dok se okolo moglo i naslutiti i osetiti sve ono o čemu je govorio - posebno svetli, pomaže da se pripremimo za veliki praznik, zato svetitelj prima svakog, bez obzira na veru, naciju, partiju, i daje nam svima utehu.

- Nikad u Ostrogu nije bilo podele, svetitelj je takav, svako je primljen ovde, svako je dobrodošao. Ostrog je na velikoj visini, ovde je lakše slaviti jer nas svetitelj brani i uči, a to treba da se prenese i dole, niže, sve do Nikšića, i dalje. Naš život treba da bude iskreno i neprekidno traganje za Gospodom, da ga više volimo nego ovaj svet. Kako ćemo na veliki praznik mirbožati ako se ne pomirimo sa Bogom i sa sobom - govorio je vladika, a onda se ponovo pomolio svetom Vasiliju i duboko se poklonio pred moštima sveca.
I, dok smo koji tren kasnije izlazili iz crkvice, preosvećeni vladika zastao je pred ulazom, pred niskim svodom malih vrata:

- Ostroška pećina, pogledajte koliko ona podseća na Vitlejemsku! Zato se ovde oseća toliko topline božje. Pogledajte ova vrata, i onaj koji je gord ovde mora da se sagne...

Примили смо баш ових дана једно писмо из Јерусалима, из Манастира свете Магдалене у Гетсиманији. Пишу како се једној девојчици јавио живи Христос у храму. Девојчица се усудила да стави питање: "Господе, докле ће овако страдати свет?". Благ осмех на лицу Господњем био је једини одговор. Но тај осмех охрабрио је девојчицу да стави друго питање: "Господе која ће вера победити?". Са истим благим осмехом одговорио је Господ гласно: "Православна". Невиним и чистим јавља се Бог. За нас је поучно и важно то што се у ово стравично време налази осмех на лицу Јунака светске драме. То је осмех победиоца , сигурног у своју крајњу победу. И наравно, важно је Његово сведочанство да ће православна вера победити. Ми смо захвални за ово саопштење из Гетсиманског врта, које нам долази као освежење и као нов доказ..."

св. владика Николај у тексту "Са старом вером и новим одушевљењем"

Мирољуб Антонијевић из Крагујевца зарадио је, служећи војску у Билећи, тешко оболење бубрега, тако да је морао да носи по два појаса да би се загревао. Његова трогодишња кћи Ивана имала је три хематома - на челу, на врату и леђима. У лето 1982. отац и кћи су дошли у Острог. Отишли су на службу у Горњи Манастир. Ивана је, пред крај јутрења, клекла, у чему су је следили сви присутни. Одједном, Мирољуб је осетио како му из тела излазе некакве невидљиве иглице, сличне ињу. Од тада је био потпуно здрав - бубрези га више нису никад заболели. Што се тиче девојчице, она је окупана на извору Мајке Божије у Горњем Острогу, и сви хематоми су нестали без трага после неколико дана.

Феноменом Богојављенске воде занимају се научници из целог света – Снежана Иваникова

Вече уочи Крштења Господњег у свим православним храмовима служила су се свеноћна бдења. По традицији верне су кропили Светом Водом. Говоре да се Богојављенска вода може дуго чувати и не губи свежину чак и кроз неколико година. Њој приписују и исцељујуће особине. Феноменом Богојављенске воде занимају се научници из целог света већ одавно и до сада нису успели да одгонетну ту тајну.

Још су наши претци приметили да вода из отвора у леденом језеру, узета у Богојављенској ноћи има необичне особине. Она може годинама да стоји и не губи своју свежину. Лечи болести и исцељује ране.

Хришћанска религија објашњава то чуди Божијим деловањем – Господ јавља људима Свој дар, да би се они ојачали у Вери.

Обична вода из водовода може сачувати своју свежину 3 – 4 дана. То зависи од многих фактора – годишњег доба, температуре ваздуха, извора одакле је она узета. Хемичари лабораторије мурманског водовода стално спроводе истраживања вршећи контролу над квалитетом воде. По њиховом контролом су свих пет извора који снабдевају Мурманск. Узорци за анализу се по неким параметрима узимају свакодневно. Просто је немогуће да се пропусте измене у квалитету воде овде. А такав случај је ипак био забележен одмах након Богојављења.

Како нам је пренела инжењер – хемичар из Мурманског водовода“ Вероника Порунова: „Вода је заиста задобила некакве особине, које нису карактеристичне за њу - очистила се и показатељи који су имали велики значај, снизили су се.“

Богојављенска вода остаје погодна за употребу годинама, не губећи кристалу чистоћу. Савремена наука даје неколико објашњења за ту појаву. Неки научници сматрају да су узрок свему неуронски потоци из космоса, други – да су у питању особености магнетног поља Земље. Али то су само хипотезе, за које нису пронађени необориви докази.

Главни инжењер Центра лабораторијске анализе и технолошких истраживања у области Мурманска, Татјана Поликарпова говори: „Вода – је најсложенија материја, која постоји на Земљи, јер је она веома сложено хемијско једињење из разлога што може растворити све.“

О феномену Богојављенске воде написано је не мало чаланака и излагања. За хиљаду година накупило се стотине случајева чудесног илечења од болести, уз помоћ оживљавајуће Воде.

Свако може да верује или да не верује у чуда Богојављенске воде. Али научници се у једноме слажу – у ноћи између 18 и 19 јануара она мења своје особине. Зашто се то дешава за сада остаје загонетка.

ЧУДО У РИМУ

ЗАШТО ПЛАЧЕ СВЕТИ САВА?

Баш уочи Савиндана, проплакала је икона Светог Саве на бденију у руском храму у Риму

ПИШЕ: Владимир ДИМИТРИЈЕВИЋ

На бденију у руском храму у Риму, где су служила два руска и један српски свештеник из Трста, проплакала је икона Светог Саве која се налазила на зиду где су иконе српских светаца (Срби у Риму немају свој храм, него им духовно уточиште пружају браћа Руси). То се десило баш уочи Савиндана 2002, а наша штампа је (не сва) вест стидљиво пренела. Наравно, одмах се чуо глас да ту нема "никаквог чуда" - једноставно, било је много људи, а хладно, и дошло је до кондензовања водене паре, па су то, у ствари, те "сузе". Ништа слично се, међутим, није десило ни са једном другом иконом у храму, а очевици су новинарима ставили до знања да је Свети Сава заиста плакао.
Иако нисмо пророци, свим православним Србима је јасно да Свети Сава има много разлога за плакање над својим грешним потомцима. Кренућемо редом, од Цркве, преко државе, до школе - јер све то нам је утемељио и ка Богу упутио син Немањин, високоврхи храст српског Хришћанства.

ЦРКВА
Мало пре тог догађаја, у Асизију, где се налазе земни остаци Фрање Асишког, папа Иван Павао Други председавао је "молитви за мир" свих светских религија - од римокатолика, преко протестаната, до индуиста, будиста и индијанских шамана - незнабожаца. Свако се молио на свој начин, а све заједно личило је на циркус. Један српски архијереј, који је тамо био и 2000, кад је папа отварао "јубиларну капију", учествовао је у екуменистичом хепенингу. Један други српски архијереј је, те, јубиларне 2000, одвео 36 својих свештеника на поклоњење папи римском, захваљујући му за све што је учинио за српски народ (рецимо, први је признао Босну и Хрватску у крвавим авнојевским границама и тражио бомбардовање Срба у Босни 1995, када је рекао Клинтону да је време да се објави "рат рату").
На слави Богословског факултета у Београду, пред угледним званицама, уместо "нетолерантних" одломака из "Законоправила" Светог Саве који говори о "латинској јереси" и папистима као новим Богумилима, чули су се "толерантни" одломци из дела Савиног савременика Фрање Асишког. А Свети Сава није хтео папину круну за брата, нити се папи икад обратио као духовном поглавару (писао му је као "папи велике римске државе"), нити је кад посетио Рим, иако је на својим поклоничким путовањима то могао да учини.
Није прошло ни месец дана од Савиних суза, када је у Београд стигао кардинал Мартини, који је, примљен од врха државе и Цркве, изразио снажну папину жељу да посети Србију и српски народ. Дакле, Свети оче Саво, у твоју земљу треба да крочи онај који је за свеца прогласио војног викара усташке војске, Алојзија Степинца, назвавши га "мучеником за вјеру" - папа Иван Павао Други. Можда си због тога плакао, заједно са Светим владикама Платоном, Савом, Петром и Доситејем (свештеномученицима) Ђорђем и Бранком и старцем клепачким Вукашином, које је Свети Сабор Српске цркве 2000. унео у календар, јер пострадаше од усташких крижара, тог "предзиђа кршћанства"? Доћи ће папа који се моли Степинцу... Можда зато ридаш са оних милион умучених у Ендехазији, који су "душе побијених за ријеч Божију и свједочанство Јегњетово" (Отк. 6,9)? Је ли то цена за Европу? Треба ли да продамо душу да бисмо имали који евро више?

ДРЖАВА
Свети Сава је, на Жичком сабору 1221, крунишући православном круном свог брата Стефана, Србију учинио независном и слободном краљевином. А шта је сад са његовом државом? Хоће ли ова бити његова? Када је 1918. године створена она држава која је, по Светом Николају Жичком, била "пркос Богу и Светом Сави", и кад је светосавски завет погашен ради паганског мештровићевског "видовданизма" и штросмајеровског југославенства, тада је и почела сва наша пропаст. Славила је та држава и Савиндан и "Штросмајеровдан" у школама, правећи се да не зна да је Јосип Јурај Штросмајер, бискуп ђаковачки, био за Југославију под Хабзбурзима и Ватиканом. И тада, те несрећне 1918, почела је антиисторија Срба. У првој Југославији порушено је много од оног што су зидали светородни Немањићи кроз теодолију (службу Богу свих, од краља до себра). Ни рат 1941-1945. није нас опаметио, ни Јасеновац, ни сто за једног нас нису дозвали себи. У октобру 1944. у Србији се устоличио човек из нигдине, који нас је у нигдину одвео, човек за кога се не зна ни да ли је био Јосип, ни да ли је био Броз. Само се зна да му се певало: "Друже Тито, ми ти се кунемо/ да са твога пута не скренемо".
Заиста, нисмо скренули - пошто је то био пут у пакао, нашли смо се на његовом дну. Тито је био анти-цар Душан, са антисрпским "Душановим царством" званим СФРЈ. Окружен својим сеизима и измећарима, уведен у Србију на совјетским тенковима и са Черчиловим "благословом", он је безакоње прогласио за закон живота обескорењеног народа. Побивши најбоље, протеравши најумније, похапсивши најхрабрије, остале је подмитио, па се у земљи Дембелији певало: "Алај волем овај режим/ плата иде, а ја лежим". Када је умро, царство је почело да се колеба и цепа - његови сеизи и вазали потукли су се око плана, и дошло је до распада анти-Душановог царства на феуде. (Осим Алије Изетбеговића, који је од младости био искрени мухамедански фундаменталиста, сви "актери југословенске драме", од Кучана, преко Туђмана, до Глигорова, били су верни синови Тита и партије).
Тада се у Србији појавио анти-кнез Лазар, који је лажним Видовданом 1989, када је одбио да се причести и целива мошти Светог Кнеза, повео народ за собом. Служећи се национал-бољшевичким методама, Компартији познатим од Стаљиновог обраћања народу са "Браћо и сестре!" и кокетирања с Црквом док рат не прође, Милошевић је све државотворне идеје и симболе, као и огромну народну енергију, потрошио борећи се за себе, а тврдећи да "главу даје, Крајину не даје". Запад га је у томе свесрдно подржавао, називајући га "јаким човеком са Балкана" и "дејтонским миротворцем", а кад је постао непотребан - узвратили су му НАТО-бомбардовањем и Хагом.
После анти-Лазара, долази време анти-Стефана Високог. Пошто се српска крштена историја, као у огледалу, сада наопако одражава у постисторији која журно хита ка антихристу, владару у злу уједињених нација будућег Новог поретка, можемо претпоставити шта ће нам бити. И то веома једноставно: биће све супротно од онога како је било за време Лазаревог сина Стефана, који је, иако двоструки вазал, мађарски и турски, успео да сачува духовну и државну самосталност Србије, и да је прослави "Словом љубве" и Манасијом, чувајући свој народ од пропасти, Данашњи анти-Стефани (а много их је, и у коалицији су) распродаће српско име и имање, и то будзашто - од фабрика до земље. Све ће бити на продају, и сви ће бити на продају).

ШКОЛЕ
Плаче ли оснивач српске школе и вечни наш учитељ због школе српске, у коју једва уђе веронаука, и то после упорне, комесарски острашћене борбе против ње, борбе српских универзитетских професора и интелектуалаца? Плаче ли због тога што на Светосавском балу 2002. министар просвете једва процеди кроз зубе његово име, али зато говораше да су "мањине - наше злато"? (Будни читаоче - денацификатору, пази: нижепотписани није против мањина у Србији, али не схвата какве то везе има са Савинданом).
Плаче ли зато што ће "реформа школе" по ЕУРОПСКОМ обрасцу, историју прекројити да у њој не буде више те "досадне" приче о српским страдањима? Зато што ће, у реформисаном предмету књижевности, бити мање епских песама јер нас оне, како неко рече, "воде у Хаг"? Плаче ли што ће српска школа коју је он основао, постати, по речима "попечитеља просвјешченија", ДОС-овог Доситеја, "школигрица" (рађена по узору на многомудру америчку државну школу)? Плаче ли Свети Сава што српски основци, уместо да живе радосно као деца Божја, "дувају" све - од "траве" до лепка, исписујући графите попут: "Боље \'Тигар\' у кеси него мачка у yаку"?
Да ли је Свети Сава уопште плакао?
Па зар ми нисмо у блаженој транзицији и још блаженијем екуменизму?
Ко зна, можда је то ипак била кондензована водена пара?
А ти, читаоче, који знаш да је Светац плакао, и осећаш да је плакао због тебе и мене, помоли му се, са уздахом покајања, да он, светлосник наш, од Господа измоли помиловање за свој јадни, ранама и убојима прекривени, српски народ, који ни не слути шта га чека у "земљи Недођији" последње глобализације

Sva čuda Nektarija Eginskog

Predanje kaže da su se i na bolničkom krevetu, na kojem je bolovao sveti Nektarije, jedan od najvećih savremenih svetitelja u pravoslavlju, nakon njegove smrti događala mnoga čuda. Oni koji su posle njega tu ležali izlečili su se, uz božju pomoć, od neizlečivih bolesti



Crkva Svetog Nikole na Eginu
Bratstvo pravoslavne omladine svetog Vasilija Ostroškog iz Nikšića nedavno je organizovalo jedno vrlo neobično pokloničko putovanje u Grčku, tačnije na ostrvo Eginu u Egejskom moru, dvadesetak kilometara udaljenom od Atine. Cilj putovanja više od četrdeset članova Bratstva bio je poklonjenje moštima jednog od najvećih savremenih svetitelja u pravoslavlju svetom Nektariju Eginskom, koji, za ceo pravoslavni svet, predstavlja isto što i za nas sveti Vasilije Ostroški. Pored Egine na ovom putu nikšićko Bratstvo je obišlo i veliki broj drugih hrišćanskih svetinja, kao što su manastir Prohor Pčinjski, potom velelepni hramovi i crkve u Atini, Solunu i Ohridu, čuveni manastiri na Meteorima i još mnogo šta.

U grčkoj prestonici smestili smo se u elitnom hotelu ''Delfi'', koji se nalazi u samom centru grada. Tokom trodnevnog boravka zaista je bilo lepo videti Akropolj, Olimpiju, hram cara Konstantina, sedište Atinske arhiepiskopije i još mnoge druge spomenike antičke i hrišćanske kulture. Naš boravak poklopio se i sa utakmicom Lige šampiona u fudbalu ''Panatenaikos'' - ''Arsenal'', pa smo se tako sasvim slučajno na Plaki upoznali i sa grupom navijača ''tobdžija sa Hajberija'' koji su nam ispričali standardnu englesku navijačku priču o svom životu. Pedesetogodišnji Džo, sa tetovažom ''Arsenalovog'' grba na levoj ruci i konzervom piva u drugoj, reče da će u Kupu Uefa svim srcem navijati za ''Partizan'' protiv, njemu omrznutog, engleskog kluba ''Midlsbroa''.


Kapija manastira Prohor Pčinjski
Četvrti dan putovanja i odlazak na ostrvo Eginu bio je božanski uzvišen osećaj. Nakon jednočasovne vožnje brodom od Atine do ostrva, na doku nas je prvo dočekala autentična bela, kao snegom prekrivena, Crkva sv. Nikole iz 19. veka, rađena u specifičnom mediteranskom stilu. Odatle je put dalje išao pravo u srce ostrva gde se u ambijentu netaknute prirode visoko u nebeskom plavetnilu uzdiže veličanstveni hram svetog Nektarija Eginskog. Ispred ovakvih svetinja čoveku prosto zastaje dah, a tome u prilog idu i reči jednog od organizatora našeg puta sveštenika Slobodana Jokića.

- Čuda koja su se dešavala još za života svetog Nektarija, a naročito posle njegove smrti, svedočanstvo su da Bog dela u istoriji i da nikada ne zaboravlja svoj narod i svoje svete. Ovaj svetitelj rođen je 1. oktobra 1846. u mestu Silivrija u Trakiji. Na krštenju 15. januara 1847. godine dobio je ime Anastasije i još od malih nogu počeo je da izučava knjige i prosvećuje se duhom božijim. Kao mladić u manastiru Nea Moni primio je monaški postrig, dobivši ime Lazar, a potom ga je zbog velikih zasluga mitropolit Hios Grigorije rukopoložio u čin đakona. Njegovo svešteno ime od tada je Nektarije i pod tim imenom upoznaće ga ceo svet. Nakon završenog Bogoslovskog fakulteta u Atini postao je veliki arhimandrit Aleksandrijske crkve, a tačno 15. januara (na dan svog krštenja) 1889. godine rukopoložen je u čin arhijereja i dobija titulu mitropolita. Međutim, zbog zdravstvenih problema 1908. preselio se na Eginu i u manastiru Uspenja presvete Bogorodice proveo ostatak ovozemnog života moleći se Bogu i razvijajući svest o moralnom savršenstvu što ga je ispunjavalo spokojstvom i blaženstvom. Zajedno sa još tri monahinje na ostrvu je osnovao ženski manastir Svete trojice gde se i danas nalaze njegove čudotvorne mošti. Sveti Nektarije Eginski upokojio se 9. novembra 1920. godine - zaključio je Jokić.


Bratstvo pravoslavne omladine svetog Vasilija pred hramom svetog Nekterija
Kao što veliki broj vernika dolazi u Ostrog i traži utehe, isceljenje i neposredni odnos sa svetim Vasilijem, tako se isto dešava i na Egini. Pojedini su još više osetili ovu povezanost preko bivšeg igumana manastira Ostrog arhimandrita Lazara, koji je u svojoj bolesti imao neverovatnu želju i ljubav da ode na Eginu i pokloni se moštima svetog Nektarija Eginskog. Nažalost, želja oca Lazara se nije ispunila. Ovaj sveti čovek je na svom hodočasnom putu zbog teških zdravstvenih problema zadržan na VMA u Beogradu gde se nedugo zatim i upokojio 2000. godine. Na identičan način upokojio se i sveti Nektarije Eginski koji je takođe pred kraj života krenuo na jedno hodočasno putovanje koje nije završio, jer je zbog bolesti zadržan u atinskoj bolnici Aretejon gde je preminuo. Predanje kaže da su se na bolničkom krevetu na kojem je bolovao sveti Nektarije kasnije događala mnoga čuda. Neki ljudi koji su posle njega ležali u istoj postelji izlečili su se, verovatno voljom božjom, od neizlečivih bolesti, a slične stvari, prema nekim izvorima, dogodile su se i na VMA u Beogradu.

Posle povratka sa Egine još jedan dan proveli smo u Atini sabirajući utiske sa ovog svetog ostrva. U međuvremenu, vođa našeg puta otac Boris Brajović priredio nam je spektakularan poslepodnevni izlet. Naime, njegova kuma, gospođa Rena Karajani, jedna od najbogatijih žena u Atini, ugostila je sve članove Bratstva u svojoj vili koja se nalazi na vrlo atraktivnoj i egzotičnoj plaži, 76 kilometara udaljenoj od Atine, u malom mestu zvanom Legrena. Gospođa Karajani najpre nam je omogućila kupanje na njenoj privatnoj plaži, a potom i pripremila ručak gde je dominirala tradicionalna grčka kuhinja, morski plodovi, puževi i razni riblji specijaliteti. U tom ambijentu čovek bi mogao da uživa danima, ali već sledećeg jutra, nakon pozdrava i duboke zahvalnosti gospođi Karajani, naš put je vodio pravo u Kalambaku, malo turističko mesto u podnožju veličanstvenih Meteora.


Manastir sveti Stefan na Meteorima
Ovo čudo prirode isklesano od strmih litica na kojima su podignuti zadivljujući manastiri kod svakog od nas izazvalo je neverovatan osećaj poštovanja, divljenja i neverice da tako nešto uopšte i može da postoji. Od 24 manastira rasuta po zastrašujućim stenama danas je otvoreno svega šest od kojih je svakako najpoznatiji Veliki Meteori.

Bratstvo je posetilo i ženski manastir Sveti Stefan koji je podigao Srbin, Antonije Meteorski, a pretpostavlja se da je stena na kojoj se uzdiže hram bila naseljena monasima još pre 1200. godine. Monahinje su u njega došle tek posle Drugog svetskog rata kada je većina monaha izginula, pa je sestrama dozvoljeno da dođu i održavaju ga kako se ne bi zatvorio. Na kraju, spuštajući se strmim serpentinama, u manastiru Svetog Nikole videli smo i poznate freske čuvenog kritskog umetnika Teofana.

Prolazeći kroz prelepe predele severne Grčke, negde na pola puta, u tišini jedne listopadne šume, zaustavili smo se kako bismo obišli i čudotvorni izvor svete Petke, koji u maloj pećini pod zemljom leži sakriven daleko od naseljenih mesta. Kroz uski i minijaturni prolaz dužine desetak metara, vlažnim kamenim stepenicama, jedno po jedno, silazili smo do svete vode za koju se tvrdi da je izuzetno lekovita i da posebno pomaže nerotkinja

U kasnim popodnevnim satima stigli smo u Solun. Odmah po dolasku u hramu sv. Dimitrija poklonili smo se moštima istoimenog svetitelja. Crkve sv. Sofije i sv. Grigorija Palame takođe su bile vrlo interesantne za razgledanje, kao u krajnjem i ceo ovaj grad koji na prvi pogled ima neke sličnosti i pomalo podseća na Beograd.

Poslednja odrednica na ovom vrlo uzbudljivom putovanju bio je Ohrid, grad u kojem zaista ima šta da se vidi. Poseban utisak ovde ostavlja čuvena Crkva svetog Nauma u kojoj je dugo godina episkop ohridski bio i naš čuveni vladika Nikolaj Velimirović. U potpunom miru i tišini vladika je ovde dobijao inspiraciju za svoja dela. Međutim, danas autentični ambijent i tišinu u kojem se nalazio Sveti Naum narušavaju ugostiteljski objekti koji su praktično opkolili crkvu. Odlazeći sa ovog svetog mesta, po dolasku u centar Ohrida, usledila je kraća vožnja brodom, a potom smo pristali u malo naselje Kaneo. Baš tu, na jednoj strmoj litici kraj obale, obasjana sunčevim zracima i okružena nebeskim plavetnilom, uzdiže se Crkva svetog Jovana za koju naš vodič kaže da je podignuta u trinaestom veku, ali da je ktitor nepoznat. Nedaleko odatle nalazi se i vrlo zanimljiva Crkva svetog Klimenta gde smo se poklonili moštima ovog sveca i osnivača slovenske pismenosti. Ipak, jedna od najinteresantnijih svetinja u Ohridu je Crkva svete Sofije koja je tokom turskih osvajanja bila pretvorena u džamiju, a kasnije ponovo vraćena u crkvu. Međutim, tokom restauracije jedan deo džamije je sačuvan, a on se i danas može videti.

Tokom našeg boravka u Ohridu primetili smo jedan vrlo ružan odnos Makedonaca prema verskim objektima. Naime, u većini crkava u ovom gradu ulaz se naplaćuje sto denara ili 1,6 evra, a u crkvi Bogorodice Perivlepte bili smo zgroženi kada smo videli i to da se za pripratom puši i pije alkohol. Da stvar bude gora, sve to radi žena koja nam se prvo predstavlja kao magistar teologije, a potom počinje da nas vređa kada saznaje da dolazimo iz Srbije i Crne Gore. Ne želeći da se upuštamo u bilo kakvu raspravu, napustili smo crkvu pitajući se da li je moguće da je ovakvu sudbinu doživela Bogorodica Perivlepta koju je još 1295. godine podigao veliki vizantijski heterijarh Progon Zgur, zet čuvenog cara Andronika Drugog

https://www.youtube.com/watch?v=_tSbe-eiZ7U ima 7 delova,ko nije odgledao trebao bi obavezno sve odgledati....

ЧУДОТВОРНА ИКОНА БОГОРОДИЦА ТРОЈЕРУЧИЦА



Икона Богородице Тројеручице је најпоштованија икона у Хиландару и најзначанија икона српског народа. По предању, предању, припада реду нерукотворених икона или оних икона које је иконописао апостол и јеванђелист Лука, први сликар и хришћанства. На њеној другој страни је насликан Свети Никола. Икона је добила име у 8. веку. У то време се појавила иконоборачка јерес, а један од њених највећих противника је био Јован Дамаскин, тада још световњак. Зато што је писао против иконоборства, одсечена му је десна рука. Држећи одсечену у здравој руци, Јован Дамаскин се целу ноћ молио пред иконом Пресвете Богородице да му исцели руку како би наставио да пише о поштовању светих икона. И, чудо се заиста догодило. У знак захвалности светитељ је дао златарима да искују руку од сребра и да је поставе на икону. Након чудесног исцелења Јован Дамаскин се замонашио. Монашки живот је ппроводио и лаври Светог Саве Јерусалимског, у коју је понео и икону своје Добротворке - Тројеручице. У лаври су се налазиле још две светиње: чудотворнаљ икона Богородице Млекопитатењнице и патерица - игумански штап Светог Саве Јерусалимског. Према предању, овај светитељ је на самрти прорекао да ће у манастир доћи један царски син његовог имена - Сава, и да ће по његовом поклоњењу причвршћени штап пасти на земљу. Завештао је да се новом Сави као благослов дају обе манастирске светиње. Његовом завештању Јован Дамаскин је додао своје - да се том царском сину да и икона Богородице Тројеручице. Пет векова касније пророчанство Светог Саве Јерусалимског се обистинило. У лавру је дошао српски монах Сава. Док се поклањао светитељевом гробу, игумански штап је пао. Исто чудо се поновило и следећег дана. Тако су се разрешиле све сумње монаха да је српски Сава онај кога су чекали. Чудотворна икона Богородице Тројеручице је чувана уз дворове свих из немањићке лозе. До краја 14. века је прешла са двора српског цара Душана Силног у манастир Студеницу. Почетком 15. века је Студеница постала мета турских освајача. Обавештени да Турци долазе ка манастиру, монаси су се на брзину постарали да из њега спасу највредније драгоцености. Тако су икону Богородице Тројеручице учврстили на самар једног магарета које су пустили да иде куда га води Богородичина воља. И магаре је прешло готово целу Србију и Македонију да би дошло на Свету Гору, где се зауставило недалеко од Хиландара. Видевши и схвативши шта се дешава, манастирски оци су му похитали у сусрет. Када су скинули икону, магаре је пало мртво.Крајем 15. века Хиландар се нашао у тешкој ситуацији због избора новог игумана. Многобројни монаси српске, руске, грчке и бугарске националности никако нису могли да се сложе. Али за време једног вечерња се са иконе јасно чуо глас Пресвете Богородице да је она игуманија манастира. Сутрадан, на јутрењу, икона је била на игуманском месту. Мислећи да је у питању нека превара, монаси су је вратили у олтар. Међутим, и наредног дана се поновило исто. Тада су схватили да више не треба да размишљају о избору игумана, нити да померају икону са игуманског места. Тако је Богородица Тројеручица постала игуманија и заштитница Хиландара. Године 1905, на молбу заповедништва високих официра руске војске, која се налазила у рату са Јапаном, начињена је копија иконе Богородице Тројеручице. Била је послата на бојно поље као помоћ православној руској војсци. И Руси су заиста почели да односе победе. Када је између два царства склопљен мир, копија је враћена у Хиландар. Деведесетих година 20. века величанствена копија Богородице Тројеручице је стигла у Србију. Ова копија столује у храму Светог Саве на Врачару. Постављена је у посебан проскинитар који стоји у наосу храма, уз сам игумански престо. Испред ње гори непрестано велико кандило, а уље из њега је већ многе излечило од разних болести. Икона Богородице Тројеручице је прва светогорска светиња која је, и поред канонске забране, изнесена са Свете Горе. Године 1993. је око петнаест дана боравила у цркви Светог Димитрија у Солуну, где ју је видело више од милион верних. Том приликом се десило још једно у низу њених чуда - слепи од рођењаје је у тридесет трећој години прогледао.

CUDO MILOSTI BOZJE UKAZANE NA DAN RODJENJA PRESVETE BOGORODICE 2002. god u MANASTIRU LEPAVINI

Na dan Rodjenja Presvete Bogorodice 2002. godine nasu svetovavedenjsku obitelj posetila je prvi put jedna poklonicka grupa iz Beograda. Po pricanju i svedocenju poklonika, kada je autobus skrenuo ka manastiru, sve je obuzela neopisiva, nezemaljska radost. Osecanje radosti se pojacavalo sa svakim predjenim kilometrom. Kada su ugledali hram posvecen Vavedenju Presvete Bogorodice radost je bila neizreciva. Sa suznom molitvom i molitvenim trepetom usli su u hram. Kazu da su se osecali kao u raju jer je citav hram bio ispunjen nekim posebnim, blagouhaonim mirisom, koji se pojacavao kako su se priblizavali svetim ikonama. Ispred cudotvorne ikone Presvete Bogorodice Lepavinske to je posebno bilo izrazeno i svi koji su joj prilazili bili su na poseban nacin, onako kako to moze samo Nebeska Milost da pruzi, bili uteseni i ukrepljeni. Bilo je to pravo osecanje umiljenija. "To je nesto neopisivo i neobjasnjivo - to se mora doziveti i osetiti, ne vredi pricati, nema tih reci koje mogu da iskazu osecanja" govorili su kasnije. Jedan od vernika imao je sa sobom i fotografski aparat te je tokom sluzbe Bozje slikao ikonu. Moze samo da se pretpostavi koliko je bilo njegovo zaprepascenje kad je razvio film i video ono sto se dusom osetilo, ali je covecjem oku ostalo nedostupno. No Bozja je volja bila da se projavljena milost vidi i ostane zabelezema mehanickim okom neutralnog posmatraca - foto-aparata. Svetlost iz kandila iznad ikone i svetlost koja se pruzala po hramu potpuno je nalik na onu, koju su poklonici, takodje fotoaparatom zabelezili u hramu Groba Gospodnjeg na Veliku Subotu. Presveta Bogorodica nije ostavila svoja verna ceda bez utehe i dokaza prisustva blagodatne sile Bozje u ovoj svetinji Svojoj. Njene posrednicke molitve stalno ukrepljuju, snaze i jacaju sve one koji joj sa verom i iskrenom molitvom priticu

Neiscrpno more čudesa

O čudima u gradu Krimsku Krasnodarskog kraja, gde u kući sveštenika-ikonopisca Mihaila Osipenko mirotoče nekoliko ikona i krstova, smo već više puta pisali. I to veliko čudo milosti Božije kao i ranije ostaje ne samo jedno od najtajanstvenijih čuda našeg vremena, već nazalost i najnepotrebnije. I ako su masovna mirotočenja ikona u Deržavinu i u Klinu takodje u početku bila prihvaćena na različite načine od strane crkvene javnosti da bi zatim sva ta čuda postala poznata po celoj Rusiji – to čudo u Krimsku ne samo da nije priznato na lokalnom, već ni na eparhijalnom nivou. Mnogi pravoslavni do sada ništa nisu znali o tom najobilnijem mirotočenju poslednjih godina. To je razlog sto je naš dopisnik ponovo otišao u grad Krimsk.



Raznobojno čudo

Rano ujutru kucam na vrata kuće u Lagernoj ulici, broj 6. Iza vrata se čuje tiho kevtanje smešnih malih psića. Domaćica, ćerka ikonopisca Natalija Mihajlovna Osipenko, prilazi kapiji. Uvodi me u kuću. Ovo je sveštenikova kelija u kojoj su se desila mnoga zadivljujuća čuda Božija. Sam sveštenik se udubio u molitvu nad naslikanom mirotočivom ikonom Iscelitelja Pantelejmona, tako da me nije ni primetio kada sam ušao. Iskoristivši pauzu, okrenuo sam se. U kući nije bilo skoro ničega sem ikona i mačaka. Pravo siromaštvo, po Bibliji... Konačno smo se upoznali i seli za sto. Odnegde se jedna za drugom pojavljuju flaše, tegle i bočice sa raznobojnim mirom... Zelene, ćilibarske, žute... Ponekad je u jednoj bočici miro raznih boja... «Samo je u kući slikara Bog mogao da da miro raznih boja i preliva», - primećuje Natalija, tatina «pomoćnica» - «Bog može sve, ali ne želi sve što može», - mudro odgovara otac Mihail. Sveštenik otvara bočice jednu za drugom i počinjemo da osećamo prijatan miris. On je drugačiji u svakoj bočici, ali uvek – neovozemaljski. Bez obzira na prefinjenost tog mirisa, on se ne može zameniti sa ovozemaljskim. Miris Nebesa se jasno razlikuje od svega «materijalnog»...
- To miro nam je došlo s Neba, - svečano izjavljuje sveštenik. – Ogromna Božanska energija se čudesno izlila na našu sobicu i prekrila blagodaću ne samo našu kuću, već mislim i ceo grad. Danas je grad Krimsk pod Božijom Blagodaću! A za mene je i dan-danas zagonetka zašto nam je Bog dao tako mnogo te cudesne neovoztemaljske tečnosti. Ne bi me čudilo da je dao malo, radi ukrepljenja i vere. Ali nekoliko litara!... Ne shvatam. Znam samo da Gospod Sam projavi sve u svoje vreme.

To miro se, prema priči sveštenika Miahila i Natalije Osipenko ne potčinjava nikakvim fizičkim zakonima. Iako kao da mirno stoji, razliveno po bočicama, u uglu sobe ispod ikona ipak nije izgubilo ništa od svojih tajanstvenih osobina. I u tim mehurićima i bočicama se dešavaju za oko nevidljivi, tajanstveni i neobjašnjivi procesi. Odjednom, pri mućkanju, mehurići s vazduhom polaze naviše, kako treba, a onda odjednom naniže. A onda se izmedju dva sloja raznobojnog mira pojavljuje Krst i zadržava se nekoliko nedelja. I zatim nestaje isto tako tajanstveno i neočekivano kako se i pojavio... Ponekad miro počinje odjednom da kaplje kroz staklo bočice, iako je to po zakonima fizike nemoguće. A ponekad čudesno «ispunjava» već poluispražnjenu bočicu. (Odmah po dolasku u Samaru sam odlio malo iz Krimska donešene neovozemaljske tečnosti s mehurićima za članove redakcije. Kada smo tu bočicu dali duhovniku «Blagovesti» svešteniku Sergeju Guseljnikovu, u mehurićima je bilo veoma malo svetog mira, samo u donjem delu. Sveštenik je u svojoj kući uz molitvu tim mirom pomazao sebe, svoju decu i suprugu, a kada je doneo bocice natrag u redakciju u njima je bilo znatno više mira, nego kada sam mu ih ja dao. Količina svetog mira u mehurićima se na čudesan način povećavala u sveštenikovom stanu! – A.Ž.). Semena urmi i manga, koja se stave na deo bočice sa mirom brzo nabubre i pucaju (mango), odn. daju rod (urme). I to početkom marta kada u Krimsku još ima snega...

- Nekako sam odlučila da nešto ispitam, - priča Natalija. – Želela sam da vidim kako se metalne kutijice pune mirom koje ističe iz krstova. Otac i ja to nikada ranije nismo videli. Jednostavno smo prišli i pogledali a one su već bile pune... Ili nas zove moja sestra od tetke, Domnika: «Pogledajte, već cu se napunile!» I ja sam počela da gledam i da čekam. Dugo sam čekala, ali se miro nije pojavljivalo. Ali sam ja odlučila da i dalje čekam. Odjednom me je Domnika zovnula. Ja sam se na trenutak udaljila – ali kada sam pogledala na bočice, one su već bile pune do kraja... Očigledno, grešno ljudsko oko nije dostojno da vidi kako se dešava čudo Božije... Jednom smo sedeli za stolom i pili čaj. I odjednom, kao da je odozgo, s plafona sevnula munja nad krstovima i «ušla» u njih... Ja sam to jasno videla, a moja rodjaka čak i nekoliko puta.

- To je Blagodatni Oganj sišao na krstove, - uključuje se sveštenik Mihail u razgovor. – Ovde je bila prisutna tako silna Božanska energija, da me nije začudila pojava Ognja...


Sveštenik Sergej Jahlakov

Porodica Osipenko čine ne samo živi, već i umrli članovi. I učešće poslednjih u tom čudu je nesumnjivo, jer su u kući pored ikona i krstova mirotočile i fotografije – sveštenika Sergeja Jahalkova, njegove ćerke Zlate Sergejevne i pošto mi o tome ranije nismo pisali, došlo je vreme da se to kaže! – i samog domaćina, danas zdravog osamdesetogodišnjaka sveštenika Mihaila (on je na mirotočivoj fotografiji veoma mlad – posle nemačkog zarobljeništva, 1947 godine). Na tim snimcima se i do danas vide tragovi mirotočenja. Sudbina sveštenika Sergeja Jahlakova je zadivljujuća, predivna. Takve sudbine imaju samo Božiji izabranici. Sjajan hirurg, koji je prvi u Rusiji počeo da radi plastične operacije, glavni lekar Moskovske gubernije, - njegov rodoslov vodi od grane Uglickih knezova, zaduzbinara Crkve Svetog Teodosija Černjogovskog. Boljševici su lekaru već dodelili dužnost «svesaveznog starešine» umesto M.I.Kalinina, kada je on neočekivano za mesec dana dao sve ispite u duhovnoj seminariji i uskoro primio sveštenički čin... U studentskim danima za vreme učenja na Kazanskom univerzitetu on se upoznao sa mladim Vladimirom Uljanovim – budućim Lenjinom. Kada je njegov studentski prijatelj prešao na nelegalni položaj, Jahlakov je nekoliko puta skrivao Iljiča kod sebe u kući pod krevetom. Jednom je on upitao Lenjina koliko u njihovoj partiji ima komunista. «Svega tri! – bio je odgovor. – Uljanov, Lenjin i ja...» možda mu je Iljič u znak zahvalnosti za ta noćevanja pod krevetom dao «zaštitnu diplomu» u dane boljševičkog bespoštednog terora. Ili je Bog čuvao svog izabranika. Sveštenik Sergej Jahlakov je bez ikakvih prepreka napustio glavni grad. Bio je sveštenik u Ustjugu, a zatim u Krasnoufimsku Sverdlovske oblasti. Tamo je postao poznat po svom retkom daru isceljenja posednutih. Čitao je molitve uvek samo nad jednim bolesnikom. I često je unapred znao hoće li zloduh izaći iz čoveka na vidljiv ili nevidljiv način. I zato je uvek govorio da li pri čitanju molitve u Crkvi treba otvoriti vrata. Ako je zloduh trebalo da izadje na vidljiv način – vrata su bila otvorena, a ako na nevidljiv – zatvorena... Često su zlodusi iskakali iz usta posednutih u vidu žaba, guštera i sličnih gmizavaca. Jednom je on naredio da se pri čitanju molitve vrata šire otvore. I zloduh je izašao iz posednutog u vidu ogromnog crnog psa... Ubili su ga njegovi, «crkvenjaci». Majka i ćerka, koje su šile rize u crkvi, su ga zvale u svoju kuću da pričesti bolesnika i zverski su ga ubile peglom. One su bile tajni agenti NKVD-a, što su kasnije i priznale. Sveštenik je znao šta ga čeka u tom stanu, ali je ipak otišao. Do kraja je ostao veran svešteničkom pozivu.


Zvali su je Zlata

- ćerku ubijenog sveštenika, kneginju Uglickuju, suprugu sveštenika Mihaila, majku osmoro dece. Treba samo pogledati njenu fotografiju sa mlazevima osušenog mira i odmah postaje jasno zašto je Gospod za Svoja čuda izabrao baš tu porodicu. Ali u svakoj porodici se može naći takva predivna žena. I to retko ime – Zlata – joj sasvim odgovara, jer ona sija kao sunašce sa svojim čudesnom osmehom čak i sa fotografija...

Bio je slučaj: kod moje sestre Vere je došla prijateljica Tatarka, - priča Natalija Osipenko. Ona je ugledala Zlatu Sergejevnu i upitala: «A zašto nad njenom glavom nešto sija? Kako bih ja volela da se upoznam sa njom...» Upoznale su se. Moja mama joj je odmah počela da čita Jevandjelje. Devojka je ubrzo izjavila da želi da se krsti. Mi smo je upozoravali da možda njeni rođaci neće odobriti njenu odluku, ali je ona odgovorila da je čak spremna da strada za Hrista... Moja mama je mnogo godina da bi nas prehranila trgovala na pijaci sitnim predmetima (gipsanim mačkama, zečićima, itd.), koje je pravio moj otac. Pored nje je jedno vreme u Krasnoufimsku trgovao Tatarin. Oni ako su i pričali o nečemu bilo je to samo o veri... O čemu je ona još mogla da priča? On je jednom tako smelo došao u naši kuću da smo se svi iznenadili. Pitali smo ga šta se desilo, a on je prosto odgovorio: «Ja sam sad vaš!». Cela porodica se krstila...

Porodica je bila mnogo gonjena i živela je u 50 raznih gradova. Postupali su po jevandjeljskoj zapovesti: «Ako vas gone u jednom gradu, bežite u drugi». Zlata Sergejevna je putovala starcima Kirilu i Naumu u Trojice-Sergejevoj Lavri, i oni su joj pomagali savetom i molitvom, pa i novčano. Bilo je veliko siromaštvo: nekada sam morala na mrazu na bosu nogu da obuvam gumene čizme i tako da idem u školu. Ali se mama uvek uzdala u Boga i tome je i nas učila. Putujemo vozom u odredjeni grad i srećemo slučajne saputnike. Ona s njima malo porazgovara i ispriča im nešto o veri. A zatim joj pišu da je taj mladić s kojim je razgovarala upisao seminariju ili se cela porodica krstila... ona je znala ceo Psaltir napamet. Živela sam s njom. Slikam ikone, a ona se pored moli – i na duši mi je bilo tako lako. Umrla je pre 20 godina, a ja sam još uvek tužna što je više nema... Moj brat se nedavno jako razboleo. Odmah sam otišla kod majke na grob. Tamo smo se pomolili – i ja sam osetila da me je mama čula. Vraćam se kući, a on je već zdrav...

«Na Zlati je bila Božija Blagodat, samo što mi to ranije nismo znali», - rekao je sveštenik. I ja sam ugledao suzu u njegovim očima.


Pod Pokrovom Majke Božije

Otac Mihailo Osipenko je primio sveštenički čin u gradu Ekaterinburgu na Trojicu 1974 godine. A pre toga je mnogo toga preživeo... A koliko je posle toga bilo nevolja!... Gospod je u iskušenjima snažio porodicu Osipenko, da bi zatim preko nje projavio svetu veliko Krimsko čudo...

1931 godine vlasti su porodicu sa devetogodišnjim dečakom otpremile vagonom za stoku u daleki Sibir – na sigurnu smrt. Rešili su da beže – našli su put po tragovima svojih prethodnika. Kada su izgubili nadu na spasenje, celoj porodici se javio Sveti Nikolaj Čudotvorac i pokazao put... Zatim se zaratilo – kursantska obuka, Staljingradska bitka, nemačko zarobljeništvo. O Nemcima otac Mihailo ne govori sa ljutnjom: «To je predivan narod», - smatra on, iako je od tog «predivnog naroda» mnogo toga pretrpeo. Posle pobede se vratio u Rusiju, oženio svešteničku ćerku i došla su deca. Da bi ishranio veliku porodicu, počeo je da boji ćilime i da pravi od gipsa razne sitne predmete. U to vreme je znao samo jednu molitvu – «Oče naš», ali je i ona bila dovoljna da započne novi život. Počeo je da slika ikone, iako su vlasti sprovodile istrage. «Ceo naš život je bio pravo čudo, a mi to nismo ni primećivali» - priznaje sveštenik. Jednom je otac Mihailo započeo restauraciju velike prestone ikone Georgija Pobedonosca iz crkve u Krasnoufimsku. Tu ikonu je zajedno sa sinom nosio kući kroz ceo grad. Prolazili su i glavnom ulicom. I odjednom su ugledali da im u susret ide visoka žena, sva u crnom i sa velikim krstom na grudima. «Istina, ciganka!» - pomislio je on. Ona je išla tako brzo, da joj se odeća rastvarala. Žena je prošla pored njih i krenula dalje. On je želeo da sazna kuda se uputila i rešio je da se okrene. Ali iza njihovih leđa više nije bilo nikoga... A u okolini nije bilo nekih sporednih ulica u koje bi ona mogla da skrene. Došli su kući i žena se upravo vratila sa pijace, rekavši da je tamo videla neobičnu ženu u crnom, s velikim krstom na grudima (to je po opisu bila ta ista žena koju je otac Mihailo smatrao za ciganku). Ona se molila na kolenima na samom trgu, ispred zatvorene «crvene» crkve (u njoj je u to vreme bio muzej). Upravnik pijace joj je prišao i zahtevao da prestane da se moli.

- Ko je to mogao da bude? – upitao je ženu budući sveštenik.

- To je bila Majka Božija...

Jednom je otac Mihailo pošao u Crkvu da restaurira fresku Majke Božije. Poveo je sa sobom četvorogodišnju ćerki Varju. Sam je išao šumom prema kupoli, a ćerka je u crkvi počela da skače preko konopca za preskakanje. Odjednom je čuo kako ga devojčica viče odozdo: «Silazi, brzo silazi». U čemu je stvar? «Božija Majka nam je naredila da hitno idemo kući...». Otrčali smo kući, kad tamo je sinčič Serjoža umirao od meningitisa. Vikao je od bolova. Šta da se radi? Trebalo je otvoriti molitvenik i pročitati pravilo, ali dok bi on otvorio knjigu sin bi već umro. Tada je on odlučio da se samo s verom pomoli Bogu i prekrsti glavu Serjoži. Tako je i uradio. Dečak je tad skočio sa postelje i radosno potrčao na ulicu da se igra sa drugom decom...

«Kada otac blagosilja, vidiš čak i zatvorenih očiju krst koji stavlja», - priča njegov ćerka Natalija.

Porodica Osipenko je živela na jednoj od stanica na Kubani, kada je jednom otac Mihailo u Crkvi dobio osušen cvetić sa ikone Majke Božije. On ga je doneo kući i nije ga stavio u vodu, jer je već uvenuo. Sutradan je sveštenik primetio da su se preostale latice odjednom podigle. Ćerka Natalija je još u toku dana uvidela da su prašnici cveta nabubrili i postali zreli – cvetić kao da je vaskrsao... A uskoro su ih vlasti usred zime isterali iz stanice. I Presveta Bogorodica ih je unapred tešila pred nevolje...

Odlučili su da žive u gradu Krimsku. Ali nisu imali ni stan, ni novaca. Odjednom je Zlata Sergejevna u snu ugledala Majku Božiju. Ona joj je rekla: «Idi ulicom koja je cela raskopana». I više – ni reč. Zlata je došla u Krimsk, izašla iz autobusa pored mosta i pošla kuda su je oči vodile. Odjednom je ugledala da je ulica sa njene leve strane cela raskopana. Zvala se Lagernaja. Skrenula je u nju. Tamo su sprovodili gas, sekli cevi i raskopali ulicu. Došla je do kuće s brojem 6. I ugledala je domaćicu u maloj kući, koja je sedela na klupi pored kuhinje. Rekla je da prodaje tu kuću. Tako je porodica Osipenko po blagoslovu Majke Božije našla krov nad glavom.

Jednom je otac Mihailo u snu ugledao ženu u tamnoj odeći, koja mu je stajala iza ledja. Ona mu je donela dve ikone: veliku – Kazanjsku Majke Božije, i manju takodje Bogorodičinu. On se obradovao što mu je došla mušterija. Pozvao je ćerku i ... probudio se. Od tada je odlučio da svaki dan čita akatist Kazanjskoj ikoni Majke Božije. Ceo život te porodice je protekao u nevoljama i bedama – ali pod Pokrovom Carice Nebeske. Nije slučajno što je jedno od mesta njihovog zemaljskog stranstvovanja bio i mali grad na Vladimiršćini nazvan Pokrov. Tamo do sada živi nekoliko dece sveštenika Mihaila.

Zamke zlih duhova
«Zli duh nas je mučio čak i onda dok još nismo Bogu ni služili, - seća se sveštenik. – On očigledno sve muči ... Jedno vreme sam u Krasnoufimsku bojio tepihe za otganizacije. Plata je bila stabilna. Ja sam taj posao veoma cenio. Jedne večeri su me neočekivano pozvali kod upravnika. Osetio sam nešto neprijatno, ali sam pošao. Ulazim, a on sedi za stolom i govori mi: «Uzmite ovaj platni obračun, jer raskidamo ugovor sa vama». Potpisao je neki papir i dao mi ga. S tim dokumentom sam otišao na kasu, dobio novac i kao nezaposlen pošao kući. Sutradan su me pozvali iz ureda, ismevajući me što im nisam doneo tepih. Objasnio sam im: vaš upravnik me je juče otpustio. Kako otpustio? – začudili su se oni. On juče nije bio u gradu. I još uvek nije stigao... Shvatio sam da je to bio zli duh, a ne upravnik. I tako je on sve prevario, tako da su ljudi bili kao van sebe slušajući njegove naredbe».
U Krasnoufimsku je porodica Osipenko iznajmila stan u kući, gde je pored njih živela druga porodica, i tamo je bila zla veštica. Ona je na sve načine nanosila štetu Miahilu i Zlati. Jedne večeri su pogledali na prozor i užasnuli se. Prema njima je na tri crna konja direktno s neba leteo sam veelzevul, knez zlih duhova. Doleteo je do prozora, konji su udarali kopitama i kresali vatru. Mihailo i Zlata su počeli da se krste i zli duh je nestao.

Tada je otac Mihailo odlučio da svaki dan pravi po hiljadu zemnih poklona s molitvom. Zbog toga ga je jako napala djavolska sila. Jednom je išao na pošao u Crkvu i nagazio je na zardjao ekser i do kostiju rasekao nogu. Izvukao je ekser i pošao na posao. «Mi već tada nismo priznavali bolest i nismo išli kod lekara», - priznaje sveštenik. A uveče je kao i obično stao na molitvu sa poklonima. Ali samo ga je noga jako bolela. Pravio je poklone – i plakao... Odjednom se Zlata probudila i rekla mu: «Mihailo, Bog mi je sad rekao da ne plačeš dok praviš poklone...» Mihail je odmah prestao da plače, snažno zatvorivši usta. Ali nije prestao da pravi poklone. Tako su živeli.

Proročanstvo o Kavkazu

- 1985 godine sam sa decom pošao automobilom u Gruziju da prodajem ikone po Crkvama, - seća se sveštenik. – Zatim smo otputovali u Abhaziju. Tamo se nalazi jezero, pored koga je kamen svetog Vasiliska na kome mu je odsečena glava početkom IV veka. Deca su odlučila da se okupaju u jezeru, a ja nisam hteo. Odjednom su počeli da me viču i zovu k sebi. Sta se dešava? Pošao sam prema kamenu a na njemu je bila ... krv! Ceo kamen je bio u krvi, ceo! ... Mi smo pažljivo razmotrili to čudo, a zatim sam zamolio sinove da čekićem odlome mali deo okrvavljenog kamena kao uspomemnu na čudo. Tako su i uradili. Na tom kamenu je ostala zgrušana ljudska krv... mnogo sam razmišljao zašto mi je Gospod dao da vidim to strašno čudo. A uskoro se sve razjasnilo. Počeli su krvavi obračuni na Kavkazu. U Azerbejdzanu, Gruziji, Abhaziji, zatim u Čečeniji...

Otac Mihailo je doneo mali kamen iz kutije, na kojem se zaista lepo videla skoro nezgrušana krvava mrlja. Pokušao sam da slikam kamen, a fotoaparat se ... zakočio. Ne «prima» svetinju. Tako nam se više puta dešavalo u našem redakcijskom radu – znači Sam Bog odlučuje da li je taj kadar potreban ili ne. Pomolio sam se i blic je škljocnuo!

Miro isceljuje
Božija Blagodat ima isceliteljsku silu, jer je Gospod blag. Tako i sveto miro u Krimsku isceljuje stradalnike. Nedavno je u kuću porodice Osipenko došla žena sa posednutim sinom. U Crkvu su ga obično vodili svezanog, jer se valjao po putu. I još je pio vodu iz pet polulitarskih flaša... I sada je došao u tu kuću. Majka priča o svojim nesrećama i kao da ne primećuje da joj sin sedi miran, radostan. I nije se valjao po putu, i nije tražio vodu... ¨»To je bilo pravo čudo!» - uzviknula je ona na kraju. Druga žena je imala bronhitis na desnom plućnom krilu. Dali su joj pločicu očvrslog mira i rekli da stavi na bolno mesto. Ona je stavila – i miro se prilepilo za telo. Tako je i išla sa njim nekoliko dana. A zatim je miro neočekivano otpalo. I koliko god se žena trudila da ga ponovi prilepi – nije uspevala. Otišla je kod lekara a oni nisu mogli da postave dijagnozu – bolest je prošla!
Prijateljica je donela nekoliko ikonica u kuću ikonopisca. Od svih njenih ikona zamirotočila je samo jedna – Svetog Nikolaja Čudotvorca.

Pisala je žena iz Sibira da joj je muž nestao u tajgi. Molila je da se pomole za njega i da joj posalju salveticu sa mirom. Poslali su joj salveticu – i uskoro je pisala da je muž pronađen...

Saradnik naše redakcije Aleksandar Evstignjejev je još od detinjstva imao lipom na nozi. On je na to mesto stavio vaticu sa mirom i uskoro je nestalo kvržica na nozi. – Ako te boli zub – idi kod lekara i izvadi ga. Tu se ne treba nadati u čudo, - objašnjava protojerej Mihailo Osipenko. – Ili, dešava se da čovek sagreši. I zbog greha mu se šalje neka bolest. I tu miro teško da može da pomogne. Pokaj se – i ne greši... Ali ima slučajeva kada miro na čudesan način pomaže bolesniku. Meni se nedavno zapušilo uvo i ništa nisam čuo. Otišao sam kod lekara i on me je lečio tako kako su ga učili: napunio je špric vodom i pod pritiskom je ubrizgao u uvo. Nije pomoglo. Celu nedelju me je uvo jako bolelo. Tada sam stavio vaticu na šibicu, umočio u flašicu sa mirom i spolja namazao uvo. U početku nisam ništa osećao. Mislio sam da ni to možda neće pomoći. I kroz neko vreme mi se na dlan izlio veliki komad ušne masti. Sada čujem na to uvo...

Pored čuda

U Crkvi Arhangela Mihaila u gradu Krimsku svi znaju za čudo, ali ne žure u kuću oca Mihaila Ospienka radi isceljenja. Sveštenik i nastojatelj jerej Sergej Karpec je jednom sa amvona rekao da tamo ne treba ići. Zašto? Objasnio mi je to kad sam ga sreo. «Da je to pravo čudo, onda mačke ne bi sedele na flašicama sa mirom», - rekao je on. U kući ikonopisca je zaista bilo mnogo mačaka. Pet ili šest – čak ni domaćica ne zna tačno, jer kod njih dolaze i mačke iz susedstva. «Ja u toku svog života nisam udario nijednu mačku», - priča prestareli sveštenik. – Nekada mi mlade mačke grebu noge – oštre kandze. A ja – ništa... pomažem ogrebotine svetim mirom, i one odmah nestanu». U kući Osipenko su mi rekli da je njihovu mačku nedavno «davio» pas iz susedstva. Mačka je jedva živa dopuzala do ikona, to jest do mesta gde se nalaze flašice sa mirom. I ležala je pored svetinje tri dana, nije ni jela ni pila. «Mislili smo da će umreti a vidite njoj nije ništa, igra se sada... Mislim da ju je iscelilo to miro. Životinje osećaju blagodat», - kaže sveštenik. Postoji predanje koje kaže da je Majka Božija volela mačke. Eto zašto te životinje puštaju u Crkvu pa čak i u oltar. A na zemlji nema svetijeg mesta od oltara. Zašto onda da mačke ne sede pored svetog mira? U kući su pored osvećenih ikona mirotočile i neosvećene, skoro naslikane. To je takodje smutilo oca-nastojatelja. Povodom toga mi je ispričan interesantan slučaj u porodici ikonopisca i sveštenika Osipenko. Jednom je otac Mihail dovezao svoje ikone u Gruziju. Njih je dobio mesni Episkop Gruzijske Pravoslavne Crkve. I kada je saznao da ih je slikao sveštenik, naredio je da se ikone odmah donesu u Crkvu, da bi im se vernici poklonili, - bez osvećenja. «Otac slika ikone sa molitvom, i često ih za vreme rada kropi svetom vodicom» - priča ćerka Natalija.

Čudno izgleda i činjenica da to miro nema mirisa, a ono «obavezno treba da miriše». Kao prvo, nije obavezno, a kao drugo... Treba samo otvoriti flašicu, i odmah ceš osetiti ne snažan ali jasan miris...

Poslednji argument (za razliku od prethodnih) će se nekome činiti dovoljno ubedljivim. Kako u kući mogu da mirotoče fotografije onih koji su tu nedavno živeli i čak (kao u slučaju sa ocem Mihailom) sada zdravih ljudi? Odgovor na to pitanje neću naći ni ja ni niko drugi. To je Božja tajna. Ali ne treba zbog toga zaključiti da je to čudo tobože «neistinito». Napominjem da najvažnije mirotočenje nije bilo od fotografija, pa čak ni od ikona – već od krstova! Mirotočili su svi krstovi koji su se nalazili u kući. Veliki i mali – naprsni, kao i sveštenički krst oca Mihaila. Miro je očvršćavalo prema obliku krsta. A na običnom kamenu, na kojem je otac Mihailo mešao boje, se pojavio nerukotvoreni osmokraki krst pravilnog oblika. Kako je moguće neverovati takvom KRSNOM čudu? Nažalost u Krimsku i u celoj eparhiji preovladava tačka gledišta oca Sergeja. Sergej Karpec je izložio svoj stav u svom izveštaju mitropolitu Krasnodarskom i Kubanskom Isidoru. Ali zar po prirodnom zakonu još starog rimskog pravosuđa ne treba da bude saslušana i druga strana... Porodicu Osipenko iz nekog razloga nisu slušali. Na moje pitanje, kada će doći komisija iz Krasnodara, koja će proceniti sve «za» i «protiv», dobijen je lakonski odgovor: «Ona neće doći...». Sveštenik Sergej Karpec govori s poštovanjem o svešteniku Osipenko i njegovoj ćerki Nataliji, kao i o ikonpisanju oca Mihaila. Nekoliko njegovih ikona se nalaze u nedavno izgradjenoj Crkvi. Ali na čudo u njihovoj kući je se i dalje gleda sa podozrivošću. A treba se samo okrenuti... Treba samo poželeti da se vidi...

Zbog posla kojim se bavim imam nekog iskustva u opštenju sa ljudima – «vlasnicima» čuda (redakcija je odavno u kontaktu sa Olgom Jefimovom iz sela Deržavino). I meni je jasan taj glavni (iako po pravilu prećutan, neizrečen) «argument» o koji se spotiču mnogi cenjeni, pravedni ljudi. Zašto je baš «njima» (njoj, njemu – nije važno) TO dato? Po čemu su oni bolji od drugih, zašto su baš «oni» izabrani? Kada ima toliko zaslužnih, pravednih... Zaista, zašto?

Po molitvama Svetog Nikolaja Čudotvorca
Sam otac Mihail je jednostavan i neknjiški čovek. (pogl.Dela 4,13). On nikada i nije pokušao da napiše nešto skladno o čudu. I odjednom je ruka sama krenula prema penkalu – a penaklo prema papiru... Evo šta je on napisao:

«Milost Božije Blagodati projavljena preko velikog Svetitelja Nikolaja Čudotvorca je – Hristovo Miro miomirisno, tajanstveno, koje ističe sa dva krsta. Sveto miro isceljuje bolesti i izgoni zle duhove. Blagodat Božija – je Milujuća Ljubav prema grešnom čoveku, to je nezasluženi dar spasenja. Blagodat se daje nezavisno od pravednosti ili zasluga. To je čisti dar Božiji, koji se daje po veri u Isusa Hrista, po Volji Oca, preko Sina, radi iskupljenja Njime u Svetom Duhu. Takva Blagodat je – sila Sveta Trojice – koja čoveku oprašta učinjene grehe, darujući mu večni blaženi život u Carstvu Nebeskom. Takvo mirisno miro u tako velikoj količini niko nikada i nigde nije video. To je javni dokaz da postoji raj i večni blaženi život. Otac Mihailo, 11 februar 2003 godine».
Mene lično je u pismu najviše od svega zadivilo pominjanje Svetog Nikolaja jer sveštenik Mihailo Osipenko navodi baš njega kao razlog mirotočenja. Nedugo pre početka čuda otac Mihailo je u snu ugledao lik Svetog Nikolaja. Interesantno je napomenuti da je u Drežavinu takodje prvo zamirotočila ikona Svetog Nikolaja Ugodnika...

Miro velike milosti

Nije slučajno da se to čudo desilo baš u prigraničnom južnom regionu Rusije. Krimsk je može se reći prifrontovski grad jer je pored Čečenija. Medjunacionalni konflikti se u tom kraju veoma brzo krvavo završavaju. Pišem ove redove u ove posne dane, kada sa Kosova stižu tragične informacije o genocidu srpske pravoslavne manjine od strane muslimana-Albanaca. Ko zna ne spema li se i nama Rusima naše «kosovo» u ovom plodnom i blagodatnom kraju? Zato se i desilo čudo, da bi napomenulo svima – i Rusima, i onima koji to nisu – da je ovo pravoslavna zemlja. Da je to neodvojivi deo Svete Rusije... Nije slučajno da se svega 20km od Krimska u pustinji medju gorama podvizavao veliki ruski Svetizelj – «graničar» Teodosije Kavkaski. Ta mesta se mole za Rusiju...
- Leti 2002 godine strašna poplava je zahvatila Kuban, - seća se sveštenik Mihailo Osipenko. – 300 kuća je bilo odneseno zbog poplave u Krimsku. Voda se zaustavila na 10m ispred naše kuće... U to vreme je silno isticalo sveto miro na ikoni velikomučenika Pantelejmona – iz očiju tog Svetitelja... Istina, da nije bilo tog čuda posledice poplave bi bile mnogo strašnije... Šta je to sveto miro- niko ne zna. Čini se da još niko nije uradio hemijsku analizu te neovozemaljske materije... Čuo sam da se u nekom muzeju čuva «mesečev kamen» - koji je stigao sa Meseca. Ne znam da li je to stalni eksponat ili jeftin predmet, ali je miro kod nas došlo iz mnogo daljih mesta od Zemlje. Ono je došlo sa «umnog neba», kako govore asketi. Prvi put u istoriji se desilo mirotočenje od svetih moštiju Nikolaja Ugodnika (ne daje li se preko Njega i danas ta predivna blagodat?). iako je čudo mirotočenja prestalo da bude retkost, ono nam i dalje nije ništa jasnije niti manje čudesnije. Jer zemaljski plotski um ne može da objasni Nebesko. Ali jasno je jedno: mirotočenje je – uvek znak milosti. Ta, nama nezaslužena milost, koju Bog ima za sve...

PETROVO CUDO
Ovaj dogadjaj se desio sasvim nedavno – u nase neradosne dane. Neradosne, zato sto je tesko ziveti, a svako zeli da zivi dobro, kako su ziveli nasi preci jos pre revolucije. I Petko je zeleo da zivi dobro. Baka i deda su mu pricali o dobrom zivotu. Petko nije imao roditelje: otac se napio i otisao od kuce- ocito negde luta, a majka je umrla jos pre toga. Petko je ostao sa starim bakom i dedom. Njihove penzije nisu bile dovoljne za zivot, deda je stalno nesto radio kako i gde je samo mogao. A baka je uredila da za novac odvede dete kod jedne bogate trgovkinje iz decijeg vrtica, sto su i pokusali. Ziveci tamo gladujuci, Petko je naucio da ceni kopejku i deo od svoje zarade je davao za zajednicku kasu, a deo je stedeo za fotoaparat koji je mastao da kupi. Posle nekog vremena on je zaradio potrebnu sumu novca. Zeleo je da ode i kupi svoj dugo zelejni i omiljeni poklon, ali se desilo da se baka razbolela i u porodici nije bilo za lekove. Petko nije dugo razmisljao: kako treba da bude – neka bude – izvadio je novac iz svoje kasice i umesto u prodavnicu posao u apoteku. Iduci odjednom je ugledao: to, o cemu je tako silno mastao, se nalazilo pored ulicne svetiljke. Nikome potreban, skoro novi, samo malo ostecen i cak sa potpuno novim filmom fotoaparat «Polaroid». Nikoga nije bilo pored, cinilo se da je trebalo da uzme aparat, pobegne i raduje se. Medjutim, Petko znajuci od malih nogu sta je lose, dugo dugo je stajao i cekao: mozda ce se naci vlasnik? Tudja stvar nikada nikome nije donela srecu. Medjutim ovo je po svemu sudeci bio poklon svise. Sam Gospod je resio da nagradi Petka. Koliko je samo radosti bilo u dusi ovog malisana. Nasao je blago iz svoih snova! Ostala je samo jos jedna sitnica: koristiti se bogatstvom i poceti snimati.
Petko je pre svega zeleo da slika svoje baku i dedu. Postavio ih je da sednu jedno pored drugog i pritisnuo dugme. Aparat je skljocnuo, i iz njega je u trenu izasla pomalo vlazna fotografija. Ali sta je to? Na fotografiji nije bilo ni bake ni dede. Umesto njih je bilo lice mladog coveka i mladolike lepe devojke, koje on nije mogao da zna. Petko je zeleo da zaplace, ali je deda pogledavsi preko ramena na sliku koju je snimio njegov unuk uzviknuo:»Pogledaj – to si ti! Prepoznajes? To si ti iz vremena kad smo se upoznali! Kako se to desilo Petenka?»

«Ne znam. Fotoaparat nije moj. Moze biti, da je neko napravio snimak pre mene».

«Nisi u pravu. To je upravo tvoja baka. Samo sto je veoma mlada, jos pre naseg vencanja. To je jos iz vremena kad sam ja sanjao o njoj kao o svojoj nevesti, i snebivao se pri svakom susretu, vodeci racuna o svakoj reci, i radeci sve u nevreme».

«Da, da! To si – ti, Filja, a ovo sam – ja. To je u trenutku kada sam u svojoj glavi zaokruzio svoj san o tebi».

«Znaci to ste vi kada ste mastali jedno o drugom?»

«Kako tako govoris? – rekao je deda pomalo uvredjen – da mi nismo bili mladi? Zar mi nismo ljudi? Ja sam uvek mastao o njoj. Ona je za mene i ostala tako mlada kao na toj fotografiji».

«I ti si za mene takodje i dalje mlad, Filjenka!»

«Pa dobro!» - to je sve sto je Petko mogao da pomisli. Za njega su odnosi dede prema baki i bake prema dedi oduvek bili pravo cudo usred stvarnosti naseg vremena. I cak cudesni fotoaparat, cija je cela tajna bila u tome sto je on snimajuci, projavljivao najveci covekov san, pokazavsi se kao trostepeno cudo. I to je pravilno! Prava cudesa mogu biti samo unutar ljudskih srca. Projavi mastu – i upoznaces samog coveka.

Tako je nadalje nastavilo da se desava. Petko je fotografisao ljude i saznavao njihove skrivene zelje – neke koje su se vec ostvarile ili one koje su tek trebale.

Prvo sto je uradio bilo je da je otisao u dvoriste i poceo da fotografise svoje drugove – vrsnjake. Ali to mu je uskoro dosadilo. Shvatio je da su njihovi snovi bili primitivni – kao oni koje reklamiraju na televizoru: automobile, novac, dugonoge devojke, jug, plaza, palme, pivo. O cemu su oni drugo mogli da sanjaju? Snovi malisana su odraz maste naseg vremena o zivotinjskom sitom zivotu i radostima koje se kupuju za novac. To je sve tako nezanimljivo! Mnogo je interesantnije u svetu odraslih. Neki odrasli su sacuvali vise ideale. Oni i nadalje mastaju o razvoju svoje zemlje, o ljudskim pobedama nad nevoljama, o zdravlju, mladosti, ljubavi i mnogo cemu drugom. Petar je usvojio jednu vaznu istinu o odraslom coveku. Pokazalo se da odrasli,a narocito stariji, misle mnogo vise kao deca, nego sama deca. Svet se preokrenuo! Odrasli su postali deca, a deca odrasli. Cudno!

Ali je Petku bilo najinteresantnije u manastiru, u Sveto-Trojicnoj Sergejevoj Lavri, gde su otisli na ekskurziju sa celim razredom. O cemu sve tu ljudi nisu mastali! Bivalo je i toga da su neki iskreno molili Boga za jedno, a mislili o suprotnom. Takva iskrenost je porazavala. Zamislite samo: covek moli da Gospod molitvama Prepodobnog Sergeja, koji se odrekao od sujetnog, svetskog i materijalnog, dobije sudskom presudom stan svog brata. Da li mi uopste mislimo na to? Setimo se reci Gogolja: «Rusijo! Kuda ides?Nema odgovora!» Petko nije imao odgovora, ni tad kad je uspeo da fotografise jednog monaha koji se usrdno molio. Petar je shvatio, da nije dobro ni prisluskivati ispovesti. Ali je radoznalost uzela svoga maha, i on je dobio fotografiju. Monah na fotografiji je bio odeven u belu mitropolitsku odezdu s panagijom na grudima. Petko tada nije shvatio da «onaj koji zeli episkopstvo – zeli dobro delo». I zato se veoma zbunio.

Takodje se zbunio i kada je slikao jednog starog- prastarog monaha, na njegovom poslusanju za prosforu. Petku se cinilo, da su misli toga coveka trebalo da budu o necem visnjem, a po fotografiji se pokazalo da je on mislio o hlebu nasusnom. Bio je jos mlad i nije znao da se ne sme tako suditi ljudima. Starom monahu je bilo jako tesko u detinjstvu, jer je nedovoljno jeo a jos cesce je gladovao. Nasao se u Lenjingradu koji je bio okruzen neprijateljima. Zbog toga je naskriveniji san monaha bio da se sit najede. Uzevsi na sebe monaski postrig, taj covek se borio sa svojim mislima. Dok ih nije pobedio. Najevsi se do sitosti, oni se i nije najeo. Ocito da svaka misao moze odrediti covekovu licnost.

Kada je Petko napustio Lavru, ugledao je slepog coveka sa slusalicama u usima. Slepac je zatrazio milostinju. «To je mozda neki ultrasavremeni siromah. Danas se svako moze napraviti slepim» - osudio je bednika Petko, i zainteresovanosti radi napravio kadar. Kada se pojavila fotografija Petko se posramio. Na slici je bio zabelezen Nebeski Jerusalim i Sam Gospod Isus Hristos. Petko je prisao slepcu i upitao:»O cemu ti razmisljas?»

- O Bogu», - odogovrio je slepac.

- Ali zasto onda imas slusalice u usima?»

- Slusam Jevandjelje.

- Ako je moguce dajte da i ja poslusam na minut.

Petko je uzeo slusalice, i cuo propoved Gospodnju na Gori i reci koje je Hristos upucivao njemu: «Ne sudite, da ne budete osudjeni, jer kakvim sudom sudite takvim ce vam se suditi; i kakvom merom merite tako ce se i vama meriti».

Vrativsi mu slusalice, Petko je ceo put nazad sedeo u autobusu, misleci o prethodnom danu i svim desavanjima. Posramio se jer je posmatrao tudje stvari koje mu nisu pripadale. Shvatio je da ljude treba voleti bez obzira na njihove misli.

«Gospode pomiluj!» - tiho je rekao Petko, uvidevsi da se cudesna kaseta fotoaprata zavrsila, a bez nje je i sam Polaroid postao obican aparat. Cudesa su nastavila da se desavaju, jer su Bozija Blagodat i Milost bili neprekidno sa njim tokom celog zivota. Ceo decakov zivot je postalo neprekidno cudo, kakav on treba da bude i za svakog coveka.

Tajne pestere ruske Golgote


Danas cemo vam ispricati o nepoznanicama i cudesima Svete Kostomarovske zemlje, ciji pejzaz u potpunosti podseca na Golgotu u Jerusalimu. Podgorenski rejon, Voronjeske oblasti se razlikuje od drugih rejona po neobicnom zemljisnom reljefu. Brezuljci, razdvojeni mnogobrojnim uvalama, krecnjacke planine. Ti brezuljci i planine oko sela Kostomarovo imaju neku posebnu lepotu. A pravoslavna molitva se nad njima cuje vec 1200 godina. Pre gradjanskog rata, ova mesta su posecivali hodocasnici, poredeci ih sa Svetim mestima Jerusalima ili Kijevo-Pecerske Lavre.

Ljudi, odvojeni od Crkve, su o tom mestu culi veoma malo ili skoro nista. To je i razumljivo: ne moze se na svakoj karti naci malo selo Kostomarovo. Nedaleko od njega se nalazi Sveto-Spaski zenski manastir, koji je vec godinama ubelezen u podsetnik poklonika. Po Predanju, Sveti Apostol Andrej Prvozvani je prvi put ugledao ta mesta pre dve hiljade godina. Apostol je bio poslat na Istok da obraca u hriscanstvo skitske narode…

S vrha planine je ugledao pejzaz, koji ga je iznenadio svojom slicnoscu sa mestom gde je nedavno bio. Starac je stajao na vrhu Golgote u podnozju Krsta – onog istog, na Kome su raspeli njegovog Ucitelja. Sveti Andrej je dugo zamisljen, i s bolom u srcu posmatrao pejzaz, koji je zadivljujuce podsecao na Jerusalimsku zemlju. Potresen svojim zapazanjima, on je naredio da se na vrhu jedne od krecnjackih planina postavi kameni Krst i osnuje pesterski manastir.

Sveti Apostol Andrej je bio medju raznim narodima, propovedajuci Jevandjelje, a narocito je zavoleo Ruse tu, u Donskoj oblasti: “Krepki, lepi likom, dobre duse. Zrno hriscanstva posejano medju njima u svoje vreme daje plod. Bez obzira na to sto su oni mnogobosci i poklanjaju se raznim bogovima, Blaga Vest o Jedinom Istinistom Bogu ostaje u njihovim srcima i proklijace u srcima njihovih potomaka kroz mnogo, mnogo godina. A ovo mesto ce sve uvek podsecati na Svetu Zemlju, gde je Gospod nas Isus primio mucenicku smrt, a zatim Vaskrsao”. To je naravno legenda, ali oni koji su bili u Jerusalimu, primecuju zadivljujucu slicnost izmedju Jerusalimske i Kostomarovske zemlje. Ovde, kao i u Svetoj Zemlji, postoji ravnica neobicno ispresecana putem, kao i Getsimanski vrt na padini brezuljka, i Golgota u svojoj prirodnoj velicini, koja se nipocemu ne razlikuje od prave, i Gora Tavor.

Sve je to predivno delo prirode, a ne tvorevina ljudskih ruku. Ali ta cudljivost prirode je postala zagonetka, koju ljudi ne mogu da rese vec dve hiljade godina. Covek je samo uoblicio prirodnu tvorevinu, davsi joj formu, koju je smatrao za neophodnom. Danas se na tamosnjoj Golgoti uzvisuje drveni Krst, a u podnozju planine se nalazi Sveto-Spasov zenski manastir, koji upotpunjuje svu tu prirodnu lepotu. U vreme carevanja Alekseja Mihajlovica na tim mestima je bio osnovan muski Belogorski Voskresenjski manastir. A iznad njega, uz Don, se nalazio jos jedan manastir – u zivopisnoj dolini medju “belim” planinama u selu Kostomarovo. On je uskoro postao samostalni manastir. Do danasnjeg dana je sacuvan veliki dvoprestolni pesterski hram. Glavni Presto je posvecen Nerukotvorenom Spasiteljevom Liku, a drugi – Svetim Velikomucenicama Veri, Nadi i Ljubavi.

Na samom ulazu u hram se uzvisuju velicanstveni (kako monahinje kazu – “Bogom sazdani”) krecnjacki stubovi – “divovi”, koji veoma podsecaju na tornjeve starih manastira. Taj hram je izgradjen u tri etape u razlicitim vekovima: u XII, XVII i XIX. Pre revolucije se ovde nalazio sporedni izlaz, bunar i dobro obezbedjen ulaz. Hram je u potpunosti podsecao na tvrdjavu – kako bi mogao da izdrzi neprijateljske napade. Na zapadnoj padini je – hram Svetog Serafima Sarovskog, osnovan 1803-e godine, posvecen Svetom Serafimu. Nedaleko se nalazi jos jedan hram, nazvan Pestera pokajanja. U njemu je svestenik vrsio “pokajnu ispovest”.

Tridesete godine XX veka su bile sudbonosne za manastir. Manastir je bio razrusen. Ali je 1945-e godine ponovo otvoren kao parohijski hram za stanovnike sela Judino i Kostomarovo. Za vreme vladavine Hrusceva, hramovi Kostomarovskog manastira su ponovo bili zatvoreni. Ali nekoliko sestara nisu mogle da napuste manastir.Tada su bogohulnici polili zgrade kerozinom i zapalili. Sve je izgorelo u vatri: sluzbene knjige, ikone, crkvene stvari…

Prosle su desetine godina. Nastupile su devetstote godine, i ponovo su obnovljeni manastirski pesterski hramovi, koji su predati Voronjeskoj eparhiji. U njima su se sluzile Liturgije praznicnim danima i nedeljom. A na samom pocetku 1997-e godine, zalaganjem mitropolita Voronjeskog i Lipeckog, Metodija, obnovljen je Sveto-Spaski zenski manastir.

Cudesa u Kostomarovu su – uobicajena stvar, ali svaki put skrecu paznju, uznemiruju, zacudjuju verujuce, kao i neverujuce. Neki dogadjaj moze da uznemiri neku pridoslicu, dok je za mestanina – to obicna stvar. Neocekivana pojava svetlih stubova, koji se dizu u nebo, je izazivala strah kod pridoslica. Ti zraci-stubovi se nekada pojavljuju nocu iza planine, na padinama na kojima se nalaze pesterski hramovi. Ne jednom su organizovani krsni pohodi prilikom pojave pokretnih svetlosnih stubova, koji su ulivali Boziju Blagodat u duse kako svestenika, i monaha, tako i hodocasnika,

Te predivne pojave su vise puta snimljene na video traku. Fotografije se cuvaju u manastiru i u nekim hramovima Voronjeza. Moguce ih je videti i na Internetu…

U hramu Svetog Serafima i pesterskim hramovima se ponekad cuje pojanje. Cudesan miris se oseca iz nise u Spasovom hramu, gde se ranije nalazila Plastanica Majke Bozije. Plastanica je odavno nestala, ali je miris jos uvek prisutan…

Jednom, u svetskoj sujeti, graditelji su, bez duznog postovanja, prisli zatvorenim vratima SvetoSerafimskog hrama, i skinuvsi katanac, ugledali unutra jednog starca-monaha. Imao je belu bradu i molio se pred Carskim Vratima. Uplaseni onim sto su videli, graditelji su pobegli… “Deku” su u hramu vise puta videla i deca. Po svim opisima – njegov lik podseca na Svetog Serafima Sarovskog.

24-og maja 2002-e godine, na dan Svetih slovenskih ucitelja Kirila i Metodija, dosao je u Kostomarovsku oblast mitropolit Voronjeski i Lipecki, vladika Metodije, da bi osvestao Presto novog hrama u cast ikone Majke Bozije “Kazna poginulih”. Sestre, koje su stajale nedaleko od hrama, su za vreme Sluzbe, ugledale na nebu nad kupolom ogromni svetleci oreol. Na njihov poziv su svi izasli iz hrama, pa i vladika i tako postali ocevici te cudesne pojave.

A evo jos starije price. Monah, koji se molio u jednoj od pestera, je video kako su se svodovi pestere razmakli i odatle je bljesnula svetlost, a iza nje je isla Majka Bozija. To nije trajalo dugo. Na ta vremena podseca duboka pukotina na pesterskom zidu i tavanici. I kroz nju duva prohladni vetar…Geolozi koji su ovde dolazili, tvrde da je mogucnost postojanja takve pukotine u potpunosti iskljucena po prirodnim zakonima. Cak se prilikom zemljotresa ne moze formirati takva pukotina. On moze sve da razrusi, ali odvajanje svodova u dubokoj pesteri – protivreci svim seizmickim zakonima.

U glavnom pesterskom hramu – na samom ulazu – nalazi se ikona Valaamske Majke Bozije, naslikana na metalu, koju je po Predanju, manastiru poklonio Aleksandar I, i koju su bogohulnici proboli za vreme teskih revolucionarnih godina. Od te Svete ikone se desilo nekoliko cudotvornih iscelenja. A od januara 2002-e godine ikona krvotoci…

Nekada su najpoznatiji slikari oslikavali manastirske zidove, pozlacivali rize na ikonama, a na podu su se nalazili tepisi. Od toga su danas ostali samo glatki, zelenom plesni prekriveni, hladni krecnjacki zidovi – mnogo je toga svega palo u podnozje tih starih hramova.

Ali u svakom slucaju, pesterski hramovi se iako polako menjaju, restauriraju. i ponovo ce doci dan, kada ce ljudi ugledati njihovu lepotu. Izgradjen je vec hram, oziveo je manastir. A sve je to pocelo pre sest godina. i o tome treba govoriti.

Pre sest godina u hladnom malom vagonetu su se naselile tri monahinje: Dionisija, Josafa i nastojateljica, mati Serafima. Zitelji, ponavljajuci podvige svojih predaka-hriscana, bez roptanja su podnosili sve teskoce otselnickog zivota: mraznu sneznu zimu, kada su, da se ne bi smrzle u snu, spavale u vagonetu naizmenicno;vodu su donosile iz sela na sankama, a kada je put bio zavejan, otapale su sneg.

Proslo je dve godine, i dolina je pocela da ozivljava. Izgradili su kucicu od cigala i uneli pec. Uveli su struju, a zatim i telefon.

Sestrinstvo je pocelo da se uvecava. Neke su dolazile u manastir sa cerkama. Iskusne nastavnice uce male poslusnice da citaju i pisu. Na casovima rukodelja se veze svilom i perlama. U slobodno vreme se brinu o zivotinjama u posebnoj prostoriji. Leti skupljaju pecurke, jagode i lekovite trave. Od trava, po specijalnom starinskom receptu, kuvaju melem koji isceljuje mnoge bolesti. Na brizljivo obradjivanim vocnjacima zri voce. U zivinarniku – setaju indopatke i kokoske.Na stocnoj farmi stalno ima prinova – te mala krava, te mali bik. Asfaltiran je i put do manastira. Hodocasnici iz svih krajeva Rusije dolaze da posete ovo Sveto mesto. A iz decijeg doma Saratov svako leto dolaze deca. Njima se veoma svidja u zajednici, i napustaju je sa suzama. Za samo nekoliko godina je uradjeno toliko koliko bi se ranije uradilo za 15 godina. Zajednicki rad sestara, nastojateljnice mati Serafime, vladike Metodija, Aleksandra oca Dolguseva, bacuske jeromonaha Kirila, koji ovde sluzi, i mnogobrojnih manastirskih dobrotvora, nije bio uzaludan.

Penjuci se na Golgotu, osecas, kako negde duboko pod zemljom, kao eho odzvanja zvuk tvojih koraka. To su skriveni podzemni hramovi. Ali zasto oni nisu otvoreni? Monahinje govore: “Nije jos vreme. Bog ce Sam odluciti kada ce ih otkriti ljudima”.

Da, Kostomarovske planine imaju jos mnogo svojih tajni.

SVETI NIKOLAJ MIRLIKIJSKI CUDOTVORAC

1. O TOME, KAKO JE SVETI NIKOLAJ CUDOTVORAC USAO U MOJ ZIVOT

Ranije nisam znala sta je to ikona. Nisam shvatala, sve dok se u nasem gradu nije pojavila ikona Svetog Nikolaja Cudotvorca. Mnogi se toga secaju, mnogi su dolazili na poklonjenje u Vaznesenjski hram, gde se ona nalazila tih dana. Mnogo je napisano o cudesima, isceljennjima i o tome sta su ljudi osecali prilikom doticanja te Svetinje…Secam se da sam stajala u dugom redu za celivanje ikone, i sto sam joj se vise priblizavala, sve je bivalo vece uzbudjenje, neko odusevljenje, ocekivanje necega, neki neodredjen strah – od predstojeceg susreta, kao da cu u tom trenutku ugledati samog Svetog Nikolaja Cudotvorca – na javi. Polako sam se priblizavala – uzbudjenje raste, citam molitvu sa razglednice na kojoj je ta ista ikona. Ona mi se cini neobicnom. Ikona Svetog Nikolaja Cudotvorca se odjednom pojavila preda mnom – kao udar zvona – kao ostar i kratak zvuk koji je prostrujio citavim mojim telom. Sveti Nikolaj Cudotvorac je ovde. Ziv je. Moj dragi, odavno poznati, moj Sveti Nikolaj Cudotvorac. Sta se dalje desavalo? Ne mogu svega da se setim ,kako sam celivala njegov Lik, kako sam se molila. Ali evo sta je zadivljujuce. Od toga dana je u moj zivot i zivot moje porodice usao Sveti Nikolaj Cudotvorac i postao njen clan. Mnogo, mnogo puta mi je pomogao. U velikim i malim stvarima. Desavala su se i cudesa. Uselio se u nas dom i postao nas prijatelj. Ikona, koju imam od tada je bila obicna, ali ono sto me dosad zadivljuje - samo kada pogledam na nju – na predivno lice – voljeno, rodjeno, osecam sam da je on – Sveti Nikolaj Cudotvorac – ovde sa mnom i da me slusa. Ali i to nije sve. Cak iako ne gledate ikonu, vec samo prosto pomislite o svetom Nikolaju Cudotvorcu, vec osecate njegovo prisustvo. Kroz njega sam shvatila sta je to Svetitelj, sta je molitva i sta je Vecni Zivot i Ljubav.

Kada se radujem, ja osecam da tu radost mogu da podelim sa Svetim Nikolajem Cudotvorcem, kada sam tuzna, znam da je pored mene i da saoseca sa mnom i da ce mi pomoci. Kada radim nesto lose…sramota me je da pogledam na ikonu, ali kazem: “Oce Nikolaje, ja sam – grozna, gresna, ali me ti nemoj ostaviti, pomoli se za mene, jer ja po svojoj nemoci ne mogu sa svojom molitvom da se probijem do Gospoda – pomozi mi!” I on mi uvek pomaze. I u nasem Krstovozdvizenjskom hramu ima ikona Svetog Nikolaja Cudotvorca. Ona je takodje veoma neobicna, i njena pojava u hramu je takodje cudesna. Kada sam prvi put usla u hram prvo sam ugledala tu ikonu. I svaki put, gde god da stojim u hramu, bez obzira kolika je guzva, u odredjenom trenutku ikona Svetog Nikolaja Cudotvorca mi se pokazivala, i oci su nam se sretale. Sveti Nikolaj Cudotvorac i ja – i on kao da me pita – kako si danas? Naravno, ja shvatam da je ikona samo stvar, da nije ziva, ali…ona je ipak ziva. Nekako drukcije ziva – ziva je, kada joj se obracas u molitvi. Sveti Nikolaj Cudotvorac je postao moj prijatelj, zastupnik, otac. Verujem da ce mi uvek pomagati u ovom zivotu i po smrti da me nece ostaviti sve dok mu se molim. On, Sveti Nikolaj Cudotvorac, mi je otkrio smisao ikone i mnogo toga drugog. On mi je pomogao da shvatim da se treba stideti greha, a zavoleti trpljenje. Preko njega sam spoznala sta je to pomoc Bozija, i da na molitvu postoji odgovor. Svetitelju Oce Nikolaje moli Boga za nas!

2. SAVREMENA CUDA
Pomoc Svetitelja Nikolaja
Prica svestenik Aleksej Timofejev

Ovaj slucaj sam upamtio za ceo zivot. To je bilo prve godine moje sluzbe u hramu. Tada mi je pomagao moj dobri prijatelj Mihail. U leto su se seoske vlasti konacno iselile iz kuce, koja je vec zvanicno bila predata Crkvi, i koja je tokom niza godina sluzila kao veterinatrska klinika. Bivsi domacini su nam ostavili nered, posebno u onom delu kuce u kojem nisu ziveli. Trebalo je izvrsiti hitne opravke jer se priblizavala jesen. Uskoro smo uspeli da nadjemo radnike i da se dogovorimo sa njima. Trebalo je samo da nabavimo odredjenu sumu novca. U hram je dolazilo malo ljudi, ali smo uspeli i Miloscu Bozijom skoro skupili novac. Kada smo to saopstili glavnom nadzorniku radova, od njega smo culi sledece:”Ili nam platatite za polovinu sume vise, ili mi odlazimo na drugi objekat”. Meni i Mihailu nije predstojalo nista drugo nego da udjemo u nas hram, sa ostecenom obloznom zidnom armaturom, da podignemo ruke k Nebu i obratimo se pravom Nastojatelju: “Oce Svetitelju Nikolaje, ti sve vidis. Neka bude onako, kako je tebi ugodno”. Nista nismo ocekivali. Nije proslo ni pet minuta, na vrata ulazi covek – mi smo bili zadivljeni – i poklanja onoliko novaca koliko nam je nedostajalo. “Raduj se Nikolaje, brzi pomocnice i preslavni Cudotvorce”. Na jesen smo vec ziveli u Crkvenom domu.

3. SPASAVANJE BEBE KOJA SE DAVILA
U Kijevu su ziveli muz i zena, i imali su sina jedinca – bebu. Ti blagocestivi ljudi su narocito postovali Svetitelja Nikolaja i Mucenike Borisa i Gleba. Jednom, posle praznika su se vracali iz Visegrada, gde su se nalazile Mosti Svetih Mucenika. Kada su plovili Dnjeprom, zena je drzeci bebu na rukama zadremala, i ispustila dete u vodu. Nemoguce je opisati tugu jadnih roditelja. U svojim jadikovkama oni su se sa zaloscu posebno obracali Svetitelju Nikolaju. Uskoro su promenili misljenje, i shvativsi da su ocito necim razgnevili Boga, odlucili da se usrdnom molitvom obrate Cudotvorcu, moleci za oprostaj i utehu u tuzi koja ih je snasla.

Sledeceg jutra je crkvenjak Sofijskog Sabora u Kijevu, dosavsi u hram, cuo deciji plac. Zajedno sa cuvarem je usao u hram. Pred Likom Svetitelja Nikolaja su ugledali bebu, koja je bila potpuno mokra, kao da je malocas izneta iz vode. Vest o pronadjenoj bebi je ubrzo dosla i do roditelja. Oni su tog trenutka otrcali u Crkvu i tu se zaista uverili da je dete njihov sin koji se utopio. Vratili su se kuci radosni, blagodareci Boga i Njegovog velikog Cudotvorca. Svetiteljevu ikonu, pred kojom je pronadjeno utopljeno dete do dan danas nazivaju “Mokri Nikola”.

4. SPASENJE PATRIJARHA
Jednom, za vreme grckog cara Lava i Patrijarha Atanasija, Svetitelj Nikolaj se javio nekom blagocestivom starcu po imenu Teofan i rekao mu da ne okleva da ode kod ikonopisca Ageja i zamoli ga da naslika tri ikone: Gospoda Isusa Hrista, Presvetu Bogorodicu i Svetitelja Nikolaja, episkopa Mirskog. Teofan je trebalo da ikone pokaze patrijarhu, kada ih ikonopisac naslika. Kada su ikone bile gotove i donesene u Teofanovu kucu, domacin je priredio trpezu i pozvao u svoju kucu patrijarha sa celim saborom. Ugledavsi Svete Likove, patrijarh je pohvalio ikonu Spasitelja i Majke Bozije, a o Svetiteljevoj ikoni je rekao, da njegov Lik nije trebalo staviti pored ove druge dve, jer on dolazi sa sela, i bio je sin prostih ljudi Teofana i None. S tugom poslusavsi patrijarha, Teofan je izneo Svetiteljevu ikonu iz sobe, postavio je na prvobitno mesto i zamolio jednog crkvenosluzitelja da za sve vreme trpeze, koja je bila organozovana u cast patrijarha, stoji pred ikonom i molitveno proslavlja Svetitelja. Za vreme jela je ponestalo vina. Bojeci se da ga ne vide, Teofan je pao na kolena pred Svetiteljevom ikonom i zamolio ga za pomoc. Posle, dosavsi na mesto gde su stajali prazni sudovi, zadivljen, ugledao ih je napunjene predivnim vinom. Sledeceg jutra neki velmoza je molio patrijarha da dodje kod njega, kako bi nad njegovom cerkom, koja je bila posednuta zlim dusima, procitao Sveto Jevandjelje. Kada su plovili otvorenim morem, pocela je strasna bura, brod se prevrnuo i svi putnici su se nasli u vodi, moleci za spasenje Boga, Prevsetu Bogorodicu i Svetog Nikolaja. Neocekivano se pojavio Sveti Nikolaj. Hodajuci po moru, kao po suvom, on se priblizio patrijarhu, uzeo ga za ruku sa recima: “Atanasije, da li je tebi potrebna pomoc od mene, sina prostih ljudi?” Izvukavsi sve iz vode i stavivsi ga na brod, Sveti je postao nevidljiv. Brod je brzo stigao u Konstantinopolj, a patrijarh izasavsi na obalu, je posao u Crkvu Svete Sofije i poslao po Teofana, trazeci da mu donese ikonu Svetog Nikolaja. Kada je ikona donesena, on je pao pred nju na kolena i sa suzama rekao: “Sagresih, oprosti Sveti Nikolaje meni gresnom”. Celivavsi casni Lik, patrijarh i svi na saboru su svecano odneli ikonu u Crkvu Svete Sofije. Sledeceg dana su polozeni temelji novog hrama u Konstantinopolju u cast Svetitelja Nikolaja. Kada je hram zavrsen, osvecen je na dan praznovanja Svetitelja. Tog dana je Sveti Nikolaj iscelio 40 bolesnih muskaraca i zena. Mnogi su tu posle toga dolazili: slepi, hromi, gubavi, i poklonivsi se Svetiteljevoj ikoni, odlazili zdravi – Slava Bogu i Njegovom Cudotvorcu.

5. SPAS…Nikolaj Cudotvorac
Januara 1996-e godine sam zbog necega uzela da pregledam stare papire i fotografije, koje sam cuvala u kutiji. Uzela sam u ruke svoju komsomolsku kartu. Nekako odmah sam pocela da se secam dogadjaja iz mladosti. Januara 1956-e godine su menjali te karte za nove, to je bilo na dan Hristovog Rodjenja. Tada sam zivela u Tulskoj oblasti i bilo mi je svega 14 godina.

Rejonski odbor komsomola se nalazio 17 km od naseg seoceta. Rano ujutru su nas, djake, dovezli autobusom u rejonski centar. Ja i moja drugarica smo prve dobile nove karte. Ja nisam zelela da cekam, da svima zamene karte, i predlozila sam Ljusi (tako se zvala moja drugarica) da odemo do moje rodjake, koja zivi 4km od gradica. Brzo smo dosli do nje. Ona nas je ugostila i ja i Ljusa smo bukvalno “utonule” u knjige. Tetka je imala sabrana dela “Svetske istorije” i Veliku sovjetsku enciklopediju. To je u to vreme bila velika retkost.

Citajuci nismo ni primetile kako je dan proleteo. Brzo smo se obukle i otisle na autobusku stanicu na kraju sela. Smrkavalo se. Zakasnile smo na autobus; cekati sledeci – bilo je hladno, a ici peske – hladno i veoma daleko, vise od 12km. Moguce je bilo ici pored jezera, koje je sluzilo kao rezervoar za skupljanje vode, i time skratiti put za trecinu. Ne secam se koja je od nas dve to predlozila, ali smo skrenule na stazu koja vodi do njega. Primetila sam da niko tog dana nije prosao stazom – stope su bile zatrpane snegom. Ljusa me je umirivala: kazu da se staza vidi i pored jezera.

Ali kada smo dosle blize, zaprepastile smo se: bio je led, sa tamnim pukotinama, zloslutno blistajuci pod Rozdestvenim nebom, bez ikakvih otisaka stopa. Stajale smo cuteci, i ne znajuci sta da radimo. Autobus je otisao, peske je – i daleko i hladno, preko leda – strasno, moze se upasti u nesmrznuto mesto na jezeru.

O cemu je Ljusa razmisljala – ja ne znam. A ja sam stajala i prisiljavala se da se setim neke molitve, koju me je ucila baka. Nicega nisam mogla da se setim sem: “Nikolaje Ugodnice – spasi i sacuvaj nas”. Ponavljala sam i ponavljala te spasonosne reci. Tada je vec bilo sasvim mracno.

I odjednom, na 20-30m od nas ugledale smo na ledu muskarca u poodmaklim godinama, u staromodnom kratkom kaputu, sa stapom. On nam je mahao: sto stojite, treba da ste na drugoj obali. Idite! I mi smo posle za njim drhteci od straha i zime, drzeci se jedna za drugu. Nas putovodja je isao napred, ne dozvoljavajuci da mu se priblizimo, razdvajajuci nas u stranu, govoreci da cemo propasti kroz led ako budemo isle skupa. Tako smo i isle, drscuci kao jasikovi listovi, preskacuci preko pukotina. A putovodja nas je vodio samo njemu poznatim putem, po mrklom mraku, zaobilazeci nesmrznuta mesta. Sirina jezera je na tom mestu veca od 2km!

Kada je do obale ostalo 50m, mi smo pocele da trcimo, prestignuvsi naseg putovodju. Skocivsi na obalu, ja sam se zaustavila, da zablagodarim tome ko nas je spasao od sigurne opsanosti. Ali…nije ga bilo ni na ledu, ni na obali. Zanemele smo od straha. Postojavsi jos neko vreme, pocele smo da trcimo u selo. Cutke smo se razisle svojim kucama. Kada su nas sledeceg dana pitali, kako smo dosle kuci, Ljusa i ja smo bez dogovora odgovarale – autobusom. Ni kuci, ni prijateljima nismo rekle ni reci o tome sta se desilo. Setivsi se toga posle otprilike 40 godina, ja ne sumnjam, da nas je spasao Sveti Nikolaj Cudotvorac. Hvala mu za spasenje nasih dusa”.

Sveti Nikola je posetio svoj hram
U prolece 1976-e godine monahinja Olimpijada (sada pokojna) je ispricala da su se na drugi dan posle praznika Svetog Nikolaja Cudotvorca, na praznicnoj Bozanstvenoj Liturgiji u Sveto-Nikolajevskom hramu u gradu Kursku, nekoliko parohijana koji su se tu molili, udostojili da vide nesto sasvim neobicno.

U oltaru su sluzila dva svestenika, protojerej Anatolij Filin i Lav Lebedev (takodje sada pokojni – on je umro kao svestenik Ruske Pravoslavne Zagranicne Crkve). Posle Sluzbe jednog od njih su upitali:

- A gde je treci svestenik koji je sasluzivao s vama?

- Koji? Nije bilo nikog drugog sem nas dvojice!

Medjutim, nekoliko ocevidaca su kroz otvorena Carska Vrata, desno od njih dvojice, videli starca sede kose, koji je stajao u oltaru na arhjerejskom mestu, i usrdno se molio, i vrsio poklone. Njegova odezda je bila mnogo svetlija – bio je bolje obucen od preostale dvojice svestenika, i njegova riza kao da je svetlela. Jedno je izvesno: u riznici Sveto-Nikolajevskog hrama nema tako otmene odezde. Evo sta su pomislili oni koji su videli starca: bacuska iz glavnog grada je dosao u goste. Medjutim, Kurski Vladika Hrizostom je tog dana bio na putu. A ostalo je sve bilo kao i uvek. Samo sto je otac nastojatelj ponekad, prenebregavsi naredbu opunomocenika za pitanja religije, iznosio i postavljao za poklonjenje na analoj, cudotvornu ikonu Svetitelja u beloj rizi. Ali cudesni svestenik nije izasao iz oltara da se pokloni Svetinji. Saznavsi o tajanstvenom posetiocu, bacuske su pocele da proveravaju, da li to nije bila refleksija svetlosti na staklu ikone, i pokusavali su da stoje na raznim mestima, ali nista slicno nisu videli.

- Recite mi, sta je tu cudno! – rekao je tada, obrativsi se pojcima jedan od protojereja koji je sluzio tu Liturgiju.

- Kako je imao blagii lik, usrdno se krstio, vrsio poklone, sve na Gornjem mestu. Mi smo pomislili da je to episkop Pimen Saratovski – odgovorili su pojci.

I tokom vremena su ljudi shvatili, da je treci svestenik tog dana u Sveto-Nikolajevskom hramu bio…Svetitelj i Cudotvorac Nikolaj!

6. SOCIVA
Idem iz hrama posle vecernje sluzbe. Zurim kuci, jer s posla idem pravo u Crkvu. Ispred mene idu polako dve bake. Idu, drzeci se jedna za drugu. Klizavo je. Pokusala sam da ih prestignem, i tad jedna baka govori drugoj: “To je pravo cudo”. Usporila sam korak i oslusnula. Baka prica: “Spremila sam se da izadjem iz kuce – vec sam se bila obukla. Setila sam se i uvidela da nema kljuceva na nocnom ormaricu. Mislim, pali su na pod. Ne, nema ih ni na podu. Trazila sam, trazila. Ne mogu da nadjem. Skinula sam kaput. Trazila sam i u dzepu, i u torbi. Nema ih nigde. Hocu da idem i ostavim otvorena vrata. Prisla sam ikoni Svetog Nikolaja Cudotvorca, da ga zamolim da mi pomogne da nekako nadjem kljuceve. Poklonila sam se. Ustajem. Podigavsi oci, ugledam da na ekseru pored prozora vise moje kljucevi. Nikada ih tu nisam kacila, vec sam ih uvek ostavljala na nocnom ormaricu u hodniku.

Jedva sam pretekla starice skoro trceci. Bolesna majka je kod kuce, a i sin treba da dodje sa posla. Dosla sam kuci i odmah pocela da spremam veceru u kuhinji. Dosao je sin. Dok je skidao kaput, ispricala sam mu sta sam cula na putu iz hrama. Sin je otisao u sobu, a ja opet u kuhinju. Minut posle deset cujem krik: “Mama!” Trcim u sobu. Moj sin je zbunjen. Ima los vid, ali ne nosi naocare, vec sociva. I jedno socivo je nekako ispalo. Socivo je – mali, potpuno prozracan listic. Na podu je tepih, a na krevetu kao pamuk mek, prekrivac. Mozda ces ga tu naci. A ja i ne pokusavam da trazim, jer ne vidim dobro. A on ne moze da nadje. Odjednom je moj sin pao na kolena pred ikonom Svetog Nikolaja Cudotvorca i poceo da mu se moli. A ja nisam htela da smetam, pa sam ponovo otisla u kuhinju. Mislim, nemoguce je naci to socivo. Treba kupiti nova. Ali on radi sutra. Sta ce da radi? Odjednom, dolazi moj sin kod mene u kuhinju, i pokazuje mi svoj palac:”Pogledaj mama. Pomolio sam se, i dok sam ustajao, oslonio sam se na krevet, a socivo se prilepilo za palac”.

7. ZIVO CUDO
40 godina je proslo od tad, a to cudo kao zivo stoji jos uvek pred mojim ocima. Dok sam ziva necu ga zaboraviti. Bilo je vrelo majsko jutro. Na pijaci se pocelo sa prodajom. Dug red se protegao pored trgovackih radnji. Pridjem sa Dunom Alekesejevom, kad tamo prodaju ikone na fotografskom papiru za 10 rubalja. Svi zele da kupe ikonu Svetog Nikolaja Cudotvorca, ali se ne odlucuju. Ta ikona kosta 15 rubalja. Zene se cenjkaju, mole prodavacicu da im je proda za 10 rubalja. Prodavacica se ne slaze. “Ne –samo ja imam Nikolaja-Ugodnika”. Moja susetka i ja smo takodje zelele da kupimo tu ikonicu, i cak smo novac spremile, ali je bilo sramota da kupujemo preko reda. Jer su mnogi zeleli da je kupe. Ja sam stala sa susetkom Evdokijom na sam kraj reda. Cekamo s nestrpljenjem: nece biti dovoljno ikonica! Vreme je bilo toplo, mirno, bez vetra. Brisemo znoj sa lica. Niko ne zeli da da 15 rubalja za ikonicu. Polako se ubedjuju, mole prodavacicu, iscekuju: mozda ce popustiti. Ali trgovkinja je neumoljiva. I odjednom u potpunoj tisini ikonica je poletela, kao leptiric ili jesenji listic, i prilepila se pravo na moje srce. Veoma se obradovavsi, ja sam je levom rukom pritisla na grudi. Svi su istovremeno uzdahnuli:

- Kako je to moguce? Pa cak nije bilo nikakvog vetra!

- Eto sta je cudo! – rekla je prodavacica, skrstivsi ruke na grudi.

- A zasto se nije na mene ili na nekog drugog prilepila? – ljutito je prozborila Evdokija. Ja sam ostavila novac na tezgu i otisla kuci. Dunjsa je isla za mnom, samo sto nije plakala. Dugo smo se nas dve secale tog cuda. Pricali o tome poznanicima. Ona vise nije medju zivima. Ali neka cuje mrtvim uhom: ja govorim istinu. Moze biti da se jos neko od ocevidaca seca ovog cuda.

8. OTPLATA DUGA
Ovaj dogadjaj se desio dve godine posle mog krstenja. Redovno sam odlazila u hram Boziji, molila se molitvama iz molitvenika, ali neku posebnu potrebu za obracanje Svetim Bozijim Ugodnicima nisam imala. I desilo se tako da sam prvo izgubila dobro placeni posao, a zatim smo ja i moje dete poceli neprimetno da oboljevamo. A jedna slepa starica je vec davno molila da se pobrinem za nju i govorila, da one koji se trude na njivi Bozijoj, Gospod nece ostaviti u nevolji. Ali moja dusa se nije rasplamsala hriscanskom verom, iako sam u Zitijima Svetih citala o raznim primerima blagocestivosti. I tako sam ja trazila posao sa velikom platom, a sirota baka je vreme provodila u molitvi, moleci za pomoc.

Jedno vece me je jedna porodica izbeglica zamolila da prenoci u mojoj kuci. Nimalo ne sumnjajuci, ja sam ih pustila u kucu, a sama sam nocevala kod poznanice koja je otisla da se pobrine za svog bolesnog oca, i meni ostavila svoje kljuceve. U nedelju sam otisla u Crkvu i dugo nisam zelela da se vracam kuci…Sve se desilo po Bozijem Promislu. Putnici, koje sam primila, su odneli sve sto sam stekla i sve vredno sto je moja drugarica imala (nasli su kljuceve).

Tada sam se pomolila Bozijem ugodniku Svetom Nikolaju Cudotvorcu, onako kako sam znala, da bi on molio Boga za mene gresnu.

Pomoc je dosla odande, odakle sam je najmanje ocekivala. Otisla sam kod svoje poznanice – jedne bake, da joj ispricam o svojoj nevolji (mojoj drugarici su odneli skupocene stvari). Ona se sa mnom pomolila i sve smo predali u Ruke Bozije. Kada sam sledeceg puta dosla kod nje, na stolu je stajao koverat za mene, i u njemu tacno onoliko novca, koliko je bilo potrebno za otplatu duga. Pokazalo se, da je stara bakina prijateljica slucajno putovala kroz Petrograd i ostavila taj novac zbog starog prijateljstva. Tada sam zablagodarila Svetom Nikolaju, sto je tako nesto izmolio za mene. Ostala sam da zivim sa tom bakom, i zajedno smo prozivele jos nekoliko blagoslovenih godina. Tako je Sveti arhiepiskop Mirlikijski Nikolaj Cudotvorac, postao moj pokrovitelj i zastupnik.

Kada su lekari nemocni…
Moj sin ima dve godine, i invalid je od detinjstva. Ranije smo ziveli u Ozerku. Kada smo krstili Igora u Suvalovskoj Crkvi, i bacuska mu jelejem pomazao obraze, na njima su se pojavili ekcemi. Od mame sam mnogo slusala o cudesima Svetog Nikolaja Cudotvorca. Na primer, jedna zena je propadala i molila je Svetog Nikolaja za pomoc. Cudo se desilo, i ona je posla u Crkvu i upalila svece pred svakom ikonom. Mi smo uskoro doputovali u centar grada. Ispricacu vam kakvo se cudo nama desilo. 13 septembra 1999-e godine ja sam resila da nahranim svoga malisana kravljim sirem – dala sam mu ga na vrh kasicice i on je odjednom poceo da kaslje, zatim da povraca, odnela sam ga u kadu, i on je poceo da otice, usne su mu se izvrnule, pogled mu je bio zamagljen, a ruke i noge potpuno otekle. Nikada tako nesto nisam videla. Sve se to desilo u roku od nekoliko minuta. Pozvali smo hitnu pomoc, a dete se gusilo. Susetka je skoro golog malisana obukla, i rekla da hitna pomoc nece skoro doci, vec da treba trcati u najblizu bolnicu. Ja sam vikala: “Igore, nemoj da umres, vici…”Ali Igor je vec skoro cutao. I tada sam ja pocela da se molim “Gospode pomozi, Sveti Nikolaje Cudotvorce ucini cudo. Ako Igor sad ozivi - ja to nikad necu zaboraviti, palicu u Crkvi svecu pred svakom ikonom.” Muz nas je kolima odvezao u najblizu bolnicu. Igora su stavili na reanimaciju. Lekari su mislili da se dete zagrcnulo, ali je on imao alergiju – otekao je, dakle uzalud je bilo sve sto su radili. Ali dete je ostalo zivo! Ja sam ispunila svoje obecanje, uzela odredjeni broj sveca, iako za mene to nije bilo jednostavno, i upalila ih pred svakom ikonom u Nikolajevskom hramu (to nam je najblizi hram). Hvala Gospodu i svim Svetima i Svetom Nikolaju za sve!

9. IDI ZA MNOM
Ovaj dogadjaj, koji se desio pre otprilike 20 godina, ispricala je Irina Ivanovna Ivanova, verujuca zena. Tada se ogromna pijaca nije nalazila kao danas, u Urjupinsku, vec u Povorinu. Iz svih delova Sovjetskog Saveza dolazili su nakupci koji su kupovali nase marame od paperja. I na taj nacin su mnogi seljaci uspevali da prezive. Narodu je sve na pijaci manje ili vise ocigledno. I cela grupa prodavaca marami je na neverovatan nacin bila prinudjena da se smesti u neveliki prostor, koji je visokom ogradom bio potpuno odvojen od tezgi sa prehrambenim proizvodima. Te nehumane uslove narod je odlucno podnosio, a istovremeno je to davalo slobodu mnogobrojnim dzeparosima. Irina je posla s majkom da prodaje marame, koje je isplela, kupivsi perje kod jedne seljanke, kako bi pomogla studije na institutu njena dva sina I vaspitavanje treceg, koji je jos bio djak. Otac im je rano umro od prekomernog rada. Prodavanje marama je bio jedini spas za porodicu. I tako prodavsi marame, Irina i njena majka su se kretale prema izlazu. Sa svih strana su isle zbijene mase ljudi. Majka je malo zaostajala. Kod Irine je bio sav zaradjen novac – pored samog srca. U ruci – prazna torba…I odjednom neki dugalija joj otima torbu, a s druge strane isto neki dugonja je vuce za maramu oko vrata. Ona jos nista ne shvata, kad se ispred nje, skoro licem u lice, pojavila treca osoba, smeseci se. Tad se ona silno uplasila, shvativsi da su to dzeparosi koji rade pod vidom flertovanja. A zarada od marama je na “skrovitom” mestu…Samo jedan pokret ruke tog dugajlije i…Irina je uoci puta vec slusala o slicnim slucajevima. Postalo je strasno. Potpuna bespomocnost…I ona je pocela da cita 90-i psalm, poznat u narodu kao psalm “Zive pomoci”. Moze biti da sam ga naglas citala – prica ona, - ne secam se, ali ono sto se dalje desilo je potpuno neverovatno. Dugonje su odjednom nestale, masa ljudi preda mnom takodje, napravio se uzan prostor taman toliko da moze covek da prodje, a ispred mene je bio – sedi starac sa bradom. Secam se kao da je danas bilo, kako mi je od tog trenutka sve bilo neobiucno lako. Starac mi kaze: “Idi, cerko za mnom” – i izveo me je iz guzve. Osvrnula sam se, mama se tesko probijala koz guzvu, kroz koju sam ja lako prosla. I kad sam se setila dobrog starca koji me je izveo iz guzve, njega vise nije bilo”. Taj neobican dozivljaj je podstakao Irinu da douci spasonosni psalm do kraja. A svog spasitelja je potom videla na ikoni, i saznala ko je.

10. ZA SVECU
Pise vam g.Gubkina, predavac nedeljne skole u Spaso-Preobrazenjskom hramu. Ispricacu vam o slucaju koji se desio mojoj baki, Ani Naumovoj Davidovnoj. Ona je 50-ih godina zivela s muzem Ivanom Zaharovicem u seocetu Tomarovka u Belgorodskoj oblasti. U porodici je jedino deda radio. I na dan praznika Svetog Nikolaja, kod moje bake je dosla susetka i pozvala je u hram. Ali baka je rekla da nema novca cak ni za svecu. Posla je na pijacu, i prolazeci izmedju redova, ugledala je pod nogama rublje, nosene vetrom. Kada ih je uzela, videla je da je da je to novcanica od 10 rubalja – u to vreme, ne mala suma. Ispricala je susetki o tome, a ova je rekla: “To ti je Njura, Nikolaj Ugodnik poslao!”

Staranje Svetoga Nikolaja
Rodila sam se u siromasnoj verujucoj porodici sa mnogo dece. Narocito smo postovali Svetog Nikolaja Ugodnika. Ispricacu vam slucajeve njegove cudesne pomoci. Kada sam bila trudna, plovila sam zajedno sa muzem, camcem po Volgi. Muz je pre toga popio pivo, te sa pocela da imam problema sa njim. Toliko je trzao camac da se skoro uspravio, postalo je strasno – ja sam se svake noci molila Gospodu i Svetom Nikolaju za sina. Camac se prevrnuo. I tada se preda mnom pojavio lik starca sede kose u sirokoj kosulji. On me je pazljivo podizao sa dna. Ja sam isplivala i nasla se u cvrstom obrucu spasilackih motornih i nekoliko obicnih camaca. Kako su se oni pojavili na reci na kojoj nije uopste bilo nikoga u 9 sati ujutru? Eto kako se o meni pobrinuo Sveti Nikola Ugodnik. I jos jednom. Mi smo imali dva mala sina. Ziveli smo u staroj trosnoj kucici. I meni je dosla na pamet strasna misao da dignem ruku na sebe. Ali me je odlucan glas s Neba zaustavio u toj nameri. I vise od toga – da se takve gresne misli ne bi ponavljale - zastupnistvom Svetog Nikole sam dobila pismeni nalog za dvosobni stan. Tada sam cekala u dugom redu na salteru za pitanja poboljsanja zivotnih uslova. I iznenada su u fabriku stigla jos cetiri neodlozna pismena naloga. Gospod, Prevseta Bogorodica i Sveti Nikolaj mi pomazu tokom celog mog zivota. A mladji sin je sam jednom osetio pomoc naseg Svetitelja. Bio je u podvodnom ribolovu, ali je hvatao samo sitnu ribu. A tako je zeleo da me obraduje jednim saranom! Dosao je kuci samo da malo prezalogaji, i pozalio se da nije uspeo da ulovi sarana. Ja mu kazem – a ti se sine pomoli Svetom Nikolaju Ugodniku. Dala sam mu molitvu. Uskoro se vratio sa ogromnim saranom teskim 5kg. I dugo bio zadivljen snagom molitve…

Volim da se molim Svetom Nikolaju Ugodniku
Moja baka, Aleksandra Filipovna, je umrla mnogo godina pre mog rodjenja. O njoj znam samo iz majcine price, i na zalost, to nije bas mnogo: ona je bila stroga, ali pravedna, govorila je ono sto je mislila, i nikoga nije pustala iz kuce, a da ga ne nahrani. Vreme je bilo tesko, ratno, glad je vladala u svim oblicima. Hramovi su bili zatvoreni, a ako se u njima i sluzilo, sumnjam da su ih ucitelji javno posecivali. Kako sam razumela - ni moja baka nije bila izuzetak. Da li je isla tajno u Crkvu, da li je postila i pricescivala se – o tome nisam pitala. Znam samo, da je veoma postovala Svetitelja Nikolaja, a njena smrt, je molitvama tog velikog Bozijeg Ugodnika bila sasvim neobicna. Evo sta sam cula iz majcinih usta:

- Posle oceve smrti i mama se ubrzo razbolela. U narodu tu bolest nazivaju vodenom bolescu. Otekla je, jadnica, neverovatno. Mucila se strasno, tri puta su je operisali, izbacivali vodu. Ali ja od nje nisam cula ni jauk, ni roptanje. Bivalo je da lezi, i sve vreme tiho peva nesto zalsono, kao da place. Pridjem joj i pitam:”Mama, ti places?” Ona odmahne glavom – ne brini, toboze, a zatim uzdahne i kaze: “Ne kceri, to se ja molim. Volim da se molim Svetom Nikolaju Ugodniku. On je moj omiljeni Svetitelj”. (Kasnije, buduci da sam i sam postao monah, svestenik, i ja sam poznao dubinu izrecenog: kada volimo da se molimo odredjenom Svetitelju, tom ljubavlju ulazimo u duhovno srodstvo i opstenje sa njim, i on se takodje moli za nas – prim.aut.). Tako je ona veoma stradala. Ja skoro i nisam zivela u svojoj kuci, vec sam sve vreme nocevala sa njom. Zavrsim svoje poslove, i brzo u bolnicu. I jednom tako majka mi je govorila: “Zoja, zamisli san, da li cu ostati ziva ili ne?” Plakala sam, plakala, namestila stolice, legla – i kao da sam u zemlju propala. Neki tamo san. U toku dana se toliko premoris, da ti nije do snova. Ujutru sam se probudila, i cujem kako me mama zove. Lezi, tako kao da svetli, smirena, i umilno, kao da se oprasta, pita:”I – jesi li videla nesto? Nista? A ja sam videla. Neki san! Slusaj. Ulazim u nepoznati, veliki i svetli hram. U hramu nema nikoga – samo jedna sveca gori na ciraku. Gori i skoro se dimi. I cujem glas, iako nikoga ne vidim: “Rab Boziji Nikolaj”. (Moj deda nikada nije ninakoga povisio glas, nije umro bez ispovesti, a zbog necega se nije pokajao, pa je zato sveca i dimila). I odjednom je nevidljiva ruka stavila novu upaljenu svecu. I pomislim – cija li je to pravedna dusa otisla Gospodu? I kao odgovor na tu moju misao dobijam odgovor: “Novoprestavljena Aleksandra!” I tu sam se probudila. Znaci uskoro cu umreti. Ne placi, ne placi, ne treba plakati. Ne treba zbog mene da tugujes, ja sam ovde postradala”. (Kako je ona sve razumela!). Ubrzo posle tog sna, ona je zaista umrla. Kada je skoncala, nije vise bila otecena, lezala je u grobu kao ziva. Mlada, lepa. Jos je nesto interesantno! Kroz godinu dana na njenom grobicu su se pojavili veliki beli cvetovi. Niko ih nije sadio – sami su nikli. A zatim su se pojavili i po celom groblju. Trcim u skolu, a seljaci govore, eto kako je Mikolajevna brizna cerka – cak je i cvece posadila na grobicu. A mene je sramota da priznam, da mi u tuzi nije bilo ni do cega, pa ni do cvetova.

11. EKONOMIJA NIJE DOBRO ISLA
Jeromonah Roman (Matjusin) skit Vetrovo

Prepricacu pricu pokojne Marije Aleksejevne Belove, ziteljke Kirovska, koja je umrla nedavno u 91-oj godini zivota. Marija je rodjena i vaspitavana u seljackoj porodici na Sviri. Domacinstvo je vodjeno porodicnim trudom. Ziveli su siromasno, i otac je u kasnu jesen odlazio poslednjim parobrodima na zanat, a na prolece, u maju se prvim vracao kuci – obradjivao je zemlju. On je uveo obavezno pravilo: “za letnjeg Svetog Nikolu (22 maja) je pozivao svestenika u kucu i sluzen je porodicni moleban Svetom Nikolaju Cudotvorcu. Posle takvog molebana u porodici je sve nekako postajalo skladno i rad je bio uspesan. Kada je Mariji bilo 15 godina, otac se zbog necega zadrzao na poslu i nije uspeo da dodje kuci za Nikoljdan. Bio je praznik. Majka govori kcerki: “ Manjka, hajde da ove godine ne sluzimo moleban – prolece je, vreme je lepo, ima mnogo da se radi na polju i u povrtnjaku”. Tako smo i odlucili. A otac se tog dana, vracajuci se kuci, spotakao, pao u tovarni deo broda i slomio dva rebra. Zato se i nije vratio kuci – odveli su ga u bolnicu, na duze. Tako da su majka i cerka morale da obave celu prolecnu setvu bez oca. Obe su se veoma namucile tog proleca-leta. Ustedeli su na molebanu, a koliko su snage i zdravlja izgubile bez muske pomoci! Tako su ih Gospod i Sveti Nikolaj urazumili. Od tad je u Marijinoj porodici moleban sluzen svakog proleca na Nikoljdan, i sve je u porodici bilo uspesno.

Ana Kirovsk
12. “PRESLAVNI U NEVOLJAMA ZASTUPNICE”

Ovu pricu o pomoci Svetitelja Nikolaja u nevolji ispricala mi je jedna tesko bolesna zena. Ona je i zapisana na osnovu njenih reci. “Pre 29 godina sam otisla sa 11-ogodisnjim sinom i sustekom i njenom 11-godisnjom cerkom u sumu za gljive, u seocetu Kiljdinstroj. Vec se smrkavalo, kisa je promicala, a mi smo zalutali. Deca su se umorila, bila su gladna i bilo im je hladno, a put nazad nismo znali. Isli smo po blatu, a kisa je padala. Na dozivanje niko nije odgovarao. Nismo imali sibice, da bismo se malo ogrejali. Ja sam se pomolila:”Sveti Nikolaje Ugodnice, sazali se na decu, spasi ih od propasti”- klecim usred blata i placem. Pomolila sam se i posli smo dalje. Pecuraka i ima i nema, ali ocito daleko smo otisli. Izasli smo na poljanu, a pored jednog grma stoji starcic, razaznajemo ga po pojasu. Ja mu prilazim: “Mili dekice, pomozi nam, odvedi nas medju ljude”. Potrcala sam prema njemu, a Tonja me ne pusta, uhvatila me za odecu. Ja opet: “Dekice mili, pomozi, pokazi nam put”. On stapom pokazuje navise, na vrh visokog brezuljka, gde nismo bili. Dekica nam je pokazao pravac i nestao - samo smo videli da su se grane malo zanjihale. Deca su pocela da placu – da li je dekica bio tu ili ne? Uplasila su se. Nismo mogli nista da uradimo. Poceli smo da se penjemo uz strmu planinu, pomalo odmarajuci. Cas sina ponesem, cas devojcicu, cas me Tonja vuce. Ali na dozivanje i dalje niko ne odgovara.

Popeli smo se na vrh iz doline i ugledali autoput. Automobili prolaze pored nas, niko se ne zaustavlja na nase dozivanje. Na koju stranu da krenemo? A vec je pala noc. Udruzili smo sopstvene snage - ja sam s Tonjom ponela veliki naramak drva, da bismo pregradili put. Zaustavio se jedan automobil - vozac se ljuti, ali nam je pokazao kuda da idemo. U prvoj kucici, koja je bila pored puta, je gorela vatrica. Domacica nas je uvela u kucu, nahranila, napojila, smestila na spavanje. Od nje smo saznali, da se to blatno podrucje naziva Lesak, i mestani ga obilaze. Zahvaljujuci molitvi i pomoci Svetog Nikolaja Cudotvorca, mi smo izasli iz tog blata. Tonja nije dozvolila da pridjem starcicu, jer je prepoznala Svetitelja Nikolaja, jer je imala njegovu ikonu. Deca imaju sad skoro 40 godina i jos uvek se secaju tog dogadjaja. “Za vaseljenu prinoseci molitve, od svakih mnogobrojnih nevolja i tuga izbavi nas sveti Nikolaje!” (kanon Svetitelju Nikolaju).

19 decembar

Desilo se to pre 14 godina. Ja sam se razbolela, i lekari nisu uopste mogli da odrede sta je u pitanju. Topila sam se kao sveca. Ponesto odradim, dodjem kuci, nista mi se ne jede. Odmaha sam legala u krevet, bila sam veoma slaba i takvo stanje je trajalo skoro mesec dana. I tako, lezim 18 decembra, suze mi teku iz ociju, i odjednom sam se setila da je sutra 19-i decembar – praznik Svetog Nikolaja Ugodnika. Govorim u sebi:”Svetitelju Nikolaje, zelim ili da ozdravim ili da umrem”. S tom mislju sam i zaspala. Ujutru sam se probudila - osecam se zdravom, povratio mi se apetit, brzo sam se oporavila. Od tada uvek u Crkvi prinosim svecu Svetitelju Nikolaju. Za mene je 19-i decembar - moj drugi rodjendan. I jos, kada treba negde da putujem, ja se molim Svetom Nikolaju Ugodniku, i sve protice bez problema i brzo.

Tamara Majakova “Kako Bog da”

Skupljala sam gljive sa muzem, ali nas je kisa primorala da odemo iz sume. U automobilu smo shvatili da smo izgubili dokumenta. Trazili smo ih dugo, molili Boga, ali ih nismo nasli. Kroz nedelju dana sm posavetovala muza da se na kolenima pomolimo pred ikonom Svetitelja Nikolaja, i da ga zamolimo za pomoc. Muz se slozio, samo je upitao:”A sta da radimo posle molitve, da li da opet idemo u sumu?” Ja sam odgovorila:”Kako Bog da!” Kroz minut su nas pozvali telefonom i rekli, da su nasa dokumenta nadjena potpuno ocuvana, bez obzira na to sto je cele nedelje padala kisa. Nisu hteli da uzmu nikakav novac.

Rab Boziji Jovan i Fotinija, Kalingradskaja oblast

13. ZASTUPNISTVO SVETITELJA
U nasoj porodici se cuva stara ikona Svetitelja Nikolaja, Bozijeg Ugodnika, koga je narocito postovala moja prababa Darja Pavlovna. A zasto – o tome nam govori porodicno predanje.

Jednom je moja prababa, tada jos mlada zena, otisla na jutarnju sluzbu u Iverski Viksunski zenski manastir. Zivela je 15km od manastira u selu Veletma, i put do njega je vodio kroz sumu. Negde na pola puta, iz sume je neocekivano iskocio grozan kosmati muskarac, zagradivsi Darji put. Sta je mogla da uradi sama nezasticena zena? Ona je pocela usrdno da se moli:”Oce Nikolaje, pomozi!”I odjednom je iz sume izasao sedi starcic malenog rasta s palicom u ruci. Zamahnuo je palicom na stranu prema zlocincu, a prababi govori:”Ne boj se rabo Bozija”. Muskarac je pogledao na starcica, odmaknuo se, i zatim obracajuci se Darji rekao: “Zeno, moli se Bogu i svom Svetom zastupniku …” I nestao je u sumi. I starcic je takodje nestao, kao da ga nije ni bilo…Tako se na cudesan nacin projavila milost Svetog Bozijeg Ugodnika Nikolaja. Pricajuci o tom cudu koje joj se desilo, prababa je uvek plakala i usrdno se molila pred Svetiteljevom ikonom.

Elena labeza Mi nismo sami

U gradu Zarajsku se izdaju “Nikoljski listici” – parohijski vesnik zarajske Crkve Svetog Nikolaja. Svetitelj Nikolaj je postao nebeski pokrovitelj starog grada od 1225-e godine, kada je u njega donesena njegova cudotvorna ikona iz grckog grada Korsuna. Po molitvama Svetitelja Nikolaja, ziteljima Zarajska se desilo mnogo cudesa kako u proslosti, tako i danas. O tome i mnogo cemu drugom se moze procitati u “Nikoljskim listicima”.

14. NE DAJ DA POGINEM
Desilo se to 1943-e godine prilikom prelaska preko Dnjepra. Zinovij Ivanovic Nemtirev je bio na svom redovnom vojnom zadatku. Naviknuvsi od detinjstva na poslusanje, on je spremno ispunjavao svaku naredbu komande. I rukovodstvo je imalo poverenja u njega, znajuci da on iz svake cak i najslozenije situacije nadje izlaz. Ali je taj slucaj zaista cudesan! Zinovij Ivanovic je sa sigurnoscu vozio automobil po pontonskom mostu preko Dnjepra. Neocekivano su neprijateljski protivavionski topovi otvorili vatru, i jedna od granata je pala na most. Automobil je poceo da tone. “Nikola, pomozi ne daj da poginem!” – procedio je kratku molitvu. Samo cudom je uspeo da se izvuce iz automobila. Ali do obale nije bilo daleko. Nece Zinovije uspeti da dopliva do obale! Odjednom je sa svoje leve strane, pod miskom, osetio veliku ribu. Priljubivsi se uz nju, srecno je dospeo do obale. I bez obzira na hladno jesenje vreme nije se uopste prehladio.

…Zinovij Ivanovic se i danas seca tog zadivljujuceg slucaja. I svaki put mu se oci pune suzama.

15. BLAGODATNA ISCELJENJA
Vekovima se kao Svetinja postuje Zarajski Beli Bunar. Njega posecuju pravoslavni sa svih strana. U davna vremena se nad svetim Izvorom nalazila kapela. Na dan donosenja cudotvorne ikone (11 avgusta) u Zarajsk, a takodje i za vreme narodnih nevolja, organizovani su krsni pohodi prema Belom Bunaru. Poznato je da su se za vreme epidemije kolere 1830, 1848 i 1871-e godine, zarajci u krsnom pohodu, sa cudotvornom Nikolajevom ikonom uputili ka izvoru. Tu su sluzili moleban Svetom Nikolaju Ugodniku, moleci za njegove molitve pred Prestolom Bozijim, za izbavljenje grada Zarajska od epidemije…I epidemija je prestala. Cak i u sovjetska vremena, kada su krsni pohodi bili zabranjeni, ljudi su pojedinacno ili u malim grupama nastavljali da posecuju Sveto mesto, moleci za pomoc i isceljenje. Isceljenja se desavaju i u nase vreme. Tako je 1988-e godine, 82-ogodisnja stanovnica Harkova, dotad bolesna od raka zeluca, saznavsi za isceliteljski izvor, s muzem doputovala u grad Zarajsk. Oni su se zajedno molili Svetom Nikolaju Cudotvorcu i pili vodu sa izvora. Zena se iscelila. Skoro pre deset godina, jedan stanovnik Zarajska je protojereju Valeriju Romanovu ispricao slucaj, koji se desio njegovom drugu koji je dosao iz Armenije. Njegov drug je dugo godina bolovao od kozne bolesti i nikako nije mogao da se isceli. Dosao je u Zarajsk nadajuci se u cudo. Prijatelj ga je doveo do Bunara i polio celim vedrom Svete Vode, od cega je on izgubio svest. Pozvali su hitnu pomoc, ali medicinska intervencija nije bila potrebna. Bolesnik je dosao k svesti i uvideo da je kozna bolest u potpunosti nestala.

16. SVETI NIKOLAJ URAZUMLJUJE

Trgovacki pomocnik jednog moskovskog trgovca je bio castan i savestan covek iz Sui. Trgovina pamucnom predjom je isla dobro. Ali putujuci iz jednog u drugo naselje, Vasilij Petrovic nije cak uspevao da proveri ni zaradjeni novac, ni kolicinu prodate robe. A to je obicno radio u krcmi. Jednom je primetio manjak novca za deset puda pamucne predje. Kako gazdi objasniti gubitak novca? I jadnik, odlucio je da se utopi u reci. Seo je u taljige, posao, i na putu zadremao. I u snu je ugledao starca, koji mu je rekao: “Sta to nameravas da uradis? Zaboravio si da si predju nekome prodao po fabrickoj ceni”. Trgovacki pomocnik se dosetio: tacno, dao je na zajam deset puda pamucne predje jednom kupcu, tacno - zapamtio je! Osvrnuo se unaokolo: reka je – iza, a konj je stao ispred vrata Sveto-Nikolo-Sartomskog manastira. A nad manastirskim vratima - ikona Svetog Nikolaja Cudotvorca. Postalo mu je jasno ko ga je urazumio.

17. “RUSITELJ BOGOPROTIVNIH UCENJA”

Jeromonah Sergej (Ribko), nastojatelj moskovskog hrama Silazak Svetog Duha na Apostole na Lazarevskom groblju, je ispricao sledeci slucaj: pocetkom 90-ih godina on je bio zitelj Optina pustinje. Jedna od hodocasnica mu je ispricala o tome kako je ona prisla veri. Bila je aktivan clan kompartije i bavila se antireligioznom propagandom. U snu je poceo da joj se javlja njen deda Stefan, bivsi svestenik. On je unuci pricao o nekim svojim i njenim zivotnim situacijama, koje ona cak nije mogla ni da pretpostavi. Delimicno joj je otkrio da njena majka nije bas takva zena kakvom se prikazuje, sto se kasnije i potvrdilo. A u jednom od snova je videla mucenicku smrt svoga dede, kako su ga tukli, vredjali i zivog bacili u bunar, gde je umro u teskim mukama, a porodicu – zenu i decu – su primoravali da po nekoliko dana i noci prestoje pored bunara, gledajuci njegove muke.

Posle ovih snova, ateisticki pogledi svestenikove unuke su se promenili, ali ne u potpunosti. I zatim se desio sledeci dogadjaj. Ta zena je imala cerku, koja je u to vreme cekala dete. Bila je u sedmom mesecu trudnoce, koju je morala da odrzava - dete je bilo veoma slabo, i lekari su ih upozoravali da se pripreme na gubitak deteta.

Cuvsi krajnji lekarski zakljucak, zena je dosla kuci i pala na kolena. U kuci nisu imali ikona – ona ih je sama skinula, kada je bila neverujuca. Ostala je samo jedna mala prasnjava ikonica Svetog Nikolaja, sva u paucini, viseci pod samim tavanom, gde se prakticno nije moglo prici. I tom Svetitelju je pocela usrdno da se moli. Kroz neko vreme je uvidela da se nad njenim desnim ramenom nalazi svetla zvezdica, koja se priblizila ikoni i usla u nju. Tako je zena shvatila da je njena molitva uslisena.

Uskoro je cerka srecno rodila dete, i kada su je otpustili iz porodilista, svi su zajedno posli kuci. Beba je bila u bakinim rukama. Uneli su je u sobu, skinuli pelene, i njegov pogled je pao na ikonu Svetog Nikolaja. Slabo, malo, nedovoljno razvijeno detence se radosno osmehnulo Svetitelju i pruzilo ruke prema njemu. “To je bio potpuno osmisljen gest. Tad sam odmah sve shvatila, bacila partijsku kartu i krstila se” – zavrsila je svoju pricu ova raba Bozija.

Tako je veliki Svetitelj razoblicio bogoprotivno komunisticko ucenje, priveo veri i izmirio s Bogom svestenikovu unuku. Neka Gospod upokoji njegovu dusu i pomiluje nas njegovim Svetim molitvama. Amin.

18. PLAC CUDOTVORCA

Iz Murmanske Crkve Prepodobnog Trifona na Zelenoj ulici, jos zvanoj i Morska, otisao je na svoj poslednji pohod, komandir posade “Kursk”, kapetan Genadij Ljacin.

Tog dana on je dugo stajao pred ikonom Svetog Nikolaja Cudotvorca – prica otac Andrej. – Kasnije, kada je Genadij Petrovic izasao, ja sam prisao ikoni. Ikona je mirotocila. Cudotvorac je plakao. Samo po sebi to je veliko cudo, a istovremeno i strasno…

Mozda je to bio znak Ljacinu? Mozda je Cudotvorac na taj nacin pripremio kapetana za buducu tragediju?

Stvar je u tome da se Sveti Nikolaj Cudotvorac smatra pokroviteljem mornara…

Sam bacuska je – bivsi mornar. Jos pre dve godine otac Andrej je bio kapetan-latenat Severne flote Andreja Amelina. Sluzio je na nosacu aviona “Admiral Gorskov”.

Tako sam umoran od stranaca – zalio se otac Andrej. – zamislite, nedavno dolazi jedan od njih i pita me: “Da li vi mislite da je Putin kriv za tragediju podmornice, posto vodi drzavu u totalitarizam?” I to mene – svestenika! Ja nemam prava da govorim lose ni o kome, cak ni o okorelom ubici. Moja duznost je da pozivam ljude na sveprastanje, a ne da pricam o politici…

U Crkvi ima mnogo naroda. Bacuski prilazi sedi muskarac, koji drhtavom rukom brise suzu:

Gde da stavim svecu?

Stavite na policu. Kad se oslobodi mesto, ja cu je staviti u cirak. Vi mi samo recite ime – koga da pomenem?

Ne znam. Mnogo ih je poginulo na “Kursku”…

Pored jedne od ikona je stajala jedna starija zena sa zutim ogrtacem. Oci pune suza, pogled skamenjen. Sapce: “Gospode, zasto? Zasto si uzeo nase decake? Oni su bili tako mladi…Otac Andrej prilazi ka toj zeni. Tiho joj nesto govori. Ona podize pogled. Dugo slusa, a zatim se na njenom licu pojavljuje mali osmeh…

Dok ne saznam da je moj drug sahranjen, ne verujem u smrt – govori mladi covek, sudeci po drzanju, vojno lice.

Za Gospoda nema zivih ili mrtvih – za Njega su svi zivi! – objasnjava otac Andrej. – Podvodnicari su imali mucenicku smrt. Time su okajali svoje grehe. Nadam se da ih je Gospod prizvao k Sebi, u raj.

Ja sam dobro poznavao jos podmornicara sem kapetana Ljacina – prica otac Andrej. – I mnoge druge podmornicare “Kurska”. Admiral Popov mi je takodje bio blizak prijatelj. Pre dve godine sam od njega zatrazio razresenje da odem iz flote i posvetim se sluzenju u Crkvi. Dozvolio mi je. Popov je duboko verujuci covek. Njegove dve cerke pevaju u crkvenom horu u jednom od vologodskih hramova…Verujte, njemu je sad jako tesko. Kao i meni – i ja sam pomorac i shvatam sta su prezivljavali. Ipak, verujem da ih Bog nece ostaviti. On bira najbolje.

19. PRAVA REC
Sta je Sveti predskazao glumici Ljubavi Sokolovoj

Interesantno je da o susretima sa Svetim Nikolajem pricaju mnogi. Pre tri godine sam razgovarao o tome sa poznatom glumicom - Ljubavi Sokolovom i objavio njenu pricu u “Komsomolki”.

-31-og jula sam napunila 20 godina – prica glumica. Zivela sam u Lenjingradu. Na dan mog rodjenja sam posla sa svekrvom poslom u grad. Izasli smo iz vagona, krenuli ulicom, i odjednom mi prilazi stasit starcic s bradom. On me je zaustavio veoma nezno, zagledao se u moje oci i rekao: “Moje ime je Nikolaj. S mukom ces jesti, ali ces preziveti”. A mi tad jos nismo ni mogli da zamislimo da ce nastupiti glad. Dalje je rekao: “Nauci molitvu “Oce nas” i jos nauci na nemackom: “Gottes Mutter, hilf mir”. To na ruskom znaci:”Majko Bozija, pomozi mi”.

Rekavsi to, starac je otisao i nestao iza ograde, a moja svekrva se ukocila, govoreci: “To je Sveti Nikolaj Cudotvorac! Stigni ga!” Ja sam potrcala iza ograde, a tamo je bio samo prazan prostor i nije bilo nikoga…Obican covek ne moze tako brzo da nestane sa tog prostora. Zatim smo posli u Crkvu, i tamo sam u Liku na ikoni Svetog Nikolaja Cudotvorca odmah prepoznala tog starcica. Glad je odnela sve moje bliznje, pa tako i moju svekrvu. Jedino sam ja, suprotno svakoj logici - prezivela. Molitvu “Oce nas” i danas citam svako jutro.

20. Milostivi Cudotvorac

Ovu pricu o zastupnistvu Svetog Nikolaja sam cula od svoje svekrve, Evdokije Sidorovne Tereskovec. Njenog oca, tada jos mladica, su pozvali u rusko-turski rat. On je vec tada imao zenu, dete, svoje domacinstvo u selu Nicgale.Odazvao se pozivu i otisao u komandu. U toku puta njegovi drugovi su se smejali, salili, a on se sve vreme molio Svetom Nikolaju Cudotvorcu. U komandi je vrsena medicinska kontrola. Sidor je bio potpuno zdrav, ali ga je neko iz komisije odjednom upitao: "Hoces li ici u rat?" "Pa ionako cete sve da posaljete"-odgovorio je on. Tada su ga pitali da li ima zenu, decu - i potpuno neocekivano pustili kuci. Od tad je on jos vise postovao Svetitelja Nikolaja u svu svoju decu - a njih je bilo dosta - je ucio da se mole ovom milostivom Cudotvorcu. Mojoj svekrvi je sada osamdeset sedam godina, i ona brizljivo cuva veliku starinsku Svetiteljevu ikonu.

I jos jedan slucaj mi je ispricala moja svekrva. Kod njih u selu Nicgale je ziveo jedan bogat covek. Bio je ozenjen, ali nije imao dece; vodio je raspusan zivot - pio je i isao svukud. Njegova zena je uzela da vaspitava mladu bratanicu - ali je on i nju sablaznio. Zena je sve vreme plakala i molila se Svetom Nikolaju Cudotvorcu, moleci za pomoc. Jednom, kada ona nije bila kuci, muz je zaspao, i u snu su mu se javili demoni u vidu strasnih, ruznih muskarca. On se veoma uplasio i resio je da se pokaje, i usred noci je otisao k svesteniku. A demoni su mu govorili:"I mi idemo s tobom!"Bilo je strasno ici nocu, i on se u toku celog puta molio Svetitelju. Nikolaju. Na putu je bila reka. I odjednom su mu se ukazala dva mosta preko reke. Demoni su poceli da ga bodre:"Idi, idi.." Ali umesto toga, molitvama Svetog Nikolaja Cudotvorca, on se predomislio i uputio ka jednoj starici koja je zivela nedaleko. Dosao je do nje sav pobeleo od straha. Ona ga je smestila pored ikone, i potom je on sam uvideo da nikakvih mostova nije bilo…

Od tad je prestao da pije i poceo je da vodi dobrodeteljni zivot. Kao zahvalnost za cudo kojim ga je Sveti Nikolaj spasao, on je narucio kod ikonopisca Svetiteljevu ikonu koju je zatim poklonio hramu. Moja drugarica je isla na hodocasnistvo u Elgavskuju pustinju, koja se nalazi pod Rigom, i tamo je cula sledecu pricu. Jedan covek je ukrao iz hrama ikonu Svetog Nikolaja Cudotvorca. Tada mu se Svetitellj javio u snu i rekao da vrati ikonu. On je poslusao samo sto je ikonu odneo u drugi hram, iz koga je ponovo poslata u manastir.

Olga Tereskovec

21. Citaj "Oce nas" Irina Savenko
Desilo se to pre 30 godina u seocetu Nazija Lenjingradske oblasti. Moja najstarija sestra Sofija je posle rodjenja cerke obolela od dijabetesa. Tada joj je bilo samo 20 godina. I jednom nocu javio joj se Svetitelj Nikolaj. Probudivsi se, Sofija je ugledala starcica, ali se nije uplasila posto je vec prepoznala Svetog Nikolusku. On joj je prisao i rekao:"Citaj "Oce nas"". Sestra je poslusala , i pocela, onako kako je mogla da cita "Oce nas" i zivela je jos 27 godina posle toga. Za sve to vreme ona je bila bodra, energicna, radno sposobna, da su se cak neprijatelji cudili:"Odakle joj snage za sve to?" A pomagali su joj Sveti Nikolaj Cudotvorac i molitva "Oce nas".

22. Rumeni djevreci
Nasa porodica je 1942-e evakuisana iz Lenjingrada u Jaroslavsku oblast. Tamo smo kupili malu kolibu. Mama je tad vec bila bolesna, a trebalo je nekako ziveti.Gladovali smo, i morali smo da napasamo stoku kako bi se nekako prehranili. Jednom zimi najmladja sestra je prisla majci s molbom da joj da djevrek. U kuci nije bilo cak ni brasna, ali je devojcica bila uporna. Tada ju je mama, izgubivsi strpljenje, okrenula licem prema ikoni Svetitelja Nikolaja i rekla: "Stoj, i moli se da ti Svetitelj posalje djevrek".

Dva dana posle tog razgovora je bila strasna vejavica. Nanela je toliko snega, da su se na ulazu u kolibicu nalazili ogromni snezni smetovi. Ujutru drugog dana, kada je zasijalo sunce, mama je cula lagano kucanje na ulaznim vratima. Poslala me je da otvorim misleci da je dosla susetka. Otvorivsi vrata, ugledala sam na ogradi veliku torbu sa rumenim djevrecima. Otrcala sam do majke i ispricala joj o tom cudu. Mama nije verovala, brzo je obukla mene i sestru i poslala u selo da saznamo da mozda nije neko zaboravio tu torbu.

Sneg tek sto je pao, nigde nije bilo nikakvih vidljivih tragova. Susetka takodje nije nista znala. Pitali smo zitelje sela, ali niko nije znao nista o torbi sa djevrecima. I tako ,ne nasavsi vlasnika torbe, vratile smo se kuci. Desilo se pravo cudo, jer niko od stanovnika sela nije mogao da nam pokloni takav poklon: gladovalo se u svim kucama. Kada smo dosle kuci, mama nas je dovela do ikone Svetitelja i rekla:"Zahvaliute Svetom Nikoljaju Cudotvorcu". I zatim nam dala po djevrek. U torbi je bilo dosta djevreka i dugo smo ih jeli.

Irina Soboleva

23. Zastitnik vojnika
Ja sam kozak u jednoim ogranku Orenburske kozacke vojske. Ucestvovao sam u borbama na nekoliko "vrucih tacaka". Za to sto sam dosad ziv treba da zahvalim Svetom Nikolaju Cudotvorcu - ikonicu sa njegovim Likom su mi blagoslovili u Moskovskom Donskom manastiru pred odlazak u Abhaziju 1993-e godine. Ikonicu sam uvek nosio u levom dzepu na grudima, i ta strana tela mi nije stradala. A u desnoj sam imao devet parcica granate, metak i kontuziju od eksplozije - na desno uvo do dan danas ne cujem. U Ceceniji se desilo potpuno isto: ikonica se nalazila u levom dzepu, i leva polovina tela nije stradala, a u desnu sam bio pogodjen tako da sam sad invalid.

Kozak Aleksej

24. Pomocnik pastira
Zelim da vam ispricam nekoliko slucajeva cudotvorne pomoci Svetitelja Nikolaja Mirlikijskog. O njima mi je tog proleca pricao jedan svestenik, od koga sam dobila medaljon sa Likom Svetitelja Nikolaja. Nazalost, nisam ga pitala za ime. Znam samo da je iz Petergota. On mi je rekao:" Veliki i brzi pomocnik svim hriscanima je Sveti Nikolaj, koga ne nazivaju uzalud Cudotvorac. Znam mnogo slucajeva njegove pomoci; i meni gresnom je pomagao. Jednom, jos za vreme Velikog Otadzbinskog rata, nasao sam se na nekom pustom mestu sa dvojicom nepozantih muskaraca. Odjednom su oni otisli u stranu i poceli nesto da se savetuju. Uznemirio sam se: po njihovom govoru sam osetio opasnost. Tog casa sam se obratio za pomoc Svetom Nikolaju Cudotvorcu: "Oce Nikolaje, pomozi mi! Moj zivot je u opasnosti: ova dvojica su nesto naumili protiv mene". I odjednom, na jedno 20-30 metara od nas, pojavio se starcic, sav u belom. Ugledali su ga, i, sa recima "treba da idemo, nemamo ovde vise sta da trazimo"- otisli.

Evo jos jedan slucaj, koji se desio pre nekoliko godina. Putovao sam iz Petergota zeleznicom na krstenje. Trebalo je da izadjem na stanici "Aerodrom". I kada je voz vec stigao do te platforme, ja sam ispruzio ruku za torbu, u kojoj je bilo sve sto mi je trebalo za Svetu Tajnu Krstenja. Ali torbe nije bilo. Ostala je na peronu u Petergotu, na klupi. Eto sta je staracko pamcenje! Morao sam da se vratim nazad. Pomolio sam se Svetom Nikolaju, da bi on sacuvao torbu neostecenu na istom mestu. Kada sam izasao na stanici "Novi Petergot", moja torba je stajala na klupi i sve je u njoj bilo citavo i neosteceno.

Valentina

25. Prognavsi smrt
Desilo se to februara 1994-e godine. U to vreme sam bila u gostima kod cerke u seocetu Seksna, Vologodske oblasti. Desilo se da sam zbog obilnog krvarenja bila prevezena u bolnicu. Stanje je bilo kriticno, veliki gubitak krvi…

I u jednoj zabiti, na uskom komadu crnice, vidim zensku figuru, odevenu kao nevesta u belom. Zagledavsi se, primetila sam da su joj ruke crne. Bilo mi je strasno: shvatila sam da je to smrt. I tad se pojavio visoki svetli starac koji me je zaklonio, nagnuvsi se nad krevet. Zapamtila sam njegov Lik. Posle te vizije moje zdravlje se poboljsalo.

Pocela sam da odlazim u Crkvu i pazljivo posmatram Likove Svetitelja. Nasla sam onog, kog sam trazila. Bio je to sveti Nikolaj Cudotvorac. Danas odlazim u Crkvu Svetog Nikole u Vologdu.

Nina Rogulina
26. Spasavanje muslimana
Sredinom 80-ih godina jedan Rus je bio u pravoslavnom hramu u Taskentu. I tamo je video muslimana, koji se sa velikim strahopostovanjem neprestano klanjao, i palio svece pred ikonom Svetog Nikolaja Cudotvorca. I tako se pored ikone poveo razgovor medju njima, i musliman je ispricao o cudu, koje je ucinio Sveti Nikolaj.

Jedne zimske noci on je isao kroz stepu u udaljeno selo i odjednom, sasvim blizu je cuo zavijanje vukova. Kroz nekoliko minuta je bio okruzen coporom vukova. U strahu i ocajanju musliman je povikao: "Ruski Boze i Nikola, pomozite!" Iznenada je poceo da duva jak vetar - pocela je mecava. Zahvatila je copror u vihoru i odvela u stepu. Kada se vetar stisao, musliman je pored sebe ugledao sedog starcica, koji mu je rekao: "Trazi me u ruskoj Crkvi", - i nestao. Dosavsi u pravoslavni hram, musliman je sa cudjenjem i velikom radoscu u Liku Svetog Nikolaja prepoznao tog istog "dekicu", koji mu se te noci javio u stepi.

Monahinja Pelagija

27. Cudesa u Estoniji

U Rusiji ima mnogo Bozijih hramova i medju njima je veliki broj posvecen Bozijem Ugodniku Svetitelju Nikolaju. Takvi hramovi postoje i u Estoniji. Jedna od njih je mala kapela, izgradjena od cigle pre vise od sto godina. Nalazi se na putu prema Cudskom jezeru, u podnozju Bogorodicine gore, na kojoj se po lepoti svojih kupola i zlatnih krstova izdvaja Pjuhtickij zenski manastir. Zaklonjena zbunovima, kapelica otkriva belinu svojih zidova pored okuke na putu i ponovo nestaje ispred ociju - zaista cudesna opticka varka.

Nekada je tu bila kuca, u kojoj je sa svojom porodicom ziveo Estonac Soares, a pored je bilo celo selo nazvano Sompa. To selo je izgorelo, a s njim i Soaresova kuca. I po predanju i letopisu Pjuhtickog manastira, seljak je poceo da gradi novu kucu. U to vreme se Soaresu u snu javio Boziji Svetitelj Nikolaj i rekao mu da se spusti u bunar i dohvati njegovu Svetu ikonu, pritom rekavsi: "Ti gradis kucu, imas krov nad glavom, a ja se vec toliko vremena nalazim u prljavom bunaru!"

Uplasen ovim Svetiteljevim javljanjem, Soares je brzo ispunio Svetiteljevu naredbu, izvadivsi iz bunara ikonu. Kako je ona tu dospela - ostaje tajna. Ocito, to je bilo potrebno za proslavljenje Svetog Nikolaja u tom kraju. Soares i cela njegova porodica su posle cudesnog javljanja prihvatili pravoslavnu veru, i kao posledica toga je na tom mestu izgradjena seoska kapela. Ikona je uramljena srebrnim ramom, i trenutno se nalazi u manastiru, u Nikoljskom sporednom oltaru Uspenskog hrama.Jednom godisnje, na praznik Svetog Nikole, u kapeli se pred ikonom skupljaju sestre i poklonici i vrsi se vodoosveceni moleban sa Akatistom Svetitelju. I ne samo kapela, vec postoji i veliki seoski hram u cast Svetitelja Nikolaja na manastirskom groblju, koji ostrim vrhovima svojih zvona, ukazuje umornim putnicima put ka zivonosnom izvoru. I u nase vreme, u srcima ljudi, zivi ljubav prema ovom Bozijem Ugodniku. Sam Svetitelj cini cudesa, pomazuci ljudima. On ne razlikuje nacije, on voli i zali sve.

Tako se nedavno razbolela Estonka po imenu Vivi, koja zivi nedaleko od manastira. Svi Rusi i Estonci su znali tu dobru trudoljubivu zenu i trudili se da joj pomognu koliko su mogli. Sama Vivi je mislila da su joj posle iznenadne muzevljeve smrti nervi oslabili, pa je zato i srce boli. Zivela je samo za decu: treba ih odgajiti, vaspitati, uciniti pravim ljudima. Vivi je uzimala lek za srce, ali se njeno opste stanje svakim danom pogorsavalo.

Jedne noci Vivi je u snu imala viziju da joj se javio Sveti Nikolaj kao starac blagog Lika, i rekao:”Rabo Bozija ti imas rak grudi!” Uznemirena, rastrojena, Vivi je ujutru otisla u gradsku polikliniku na prijem kod lekara-onkologa. Lekar je potvrdio dijagnozu Svetog Nikolaja, i predlozio joj operaciju srca, koja je mogla da pomogne, jer bolest jos nije uzela maha.

Operisali su je i stanje joj se popravilo. Iz bolnice je izasla zdrava, bodra, uverivsi se u Svetiteljeva cudesa. Vivi je primila pravoslavnu veru – zivi i radi u Slavu Boziju. Bog joj pomaze da vaspitava decu, i ona se raduje zahvaljuje Bogu i Njegovom Ugodniku Svetom Nikolaju za veliku milost.

28. Moj prvi zastupnik

Nemoguce je opisati sva cudesa, koja se desavaju po molitvama Svetog Nikolaja Cudotvorca. Svaki covek dobija njegovu podrsku – i verujuci, i neverujuci. I najzadivljujuce je, sto Svetiteljeva pomoc uvek dolazi brzo. I meni je mnogo puta pomogao.

Buduci covek koji je ziveo potpuno odvojeno od Crkve, iako sam krsten, ja sam veoma sumnjao u postojanje zagrobnog zivota. Moja majka je uvek verovala u Boga i jednom mi je pokazala ikonu Svetog Nikolaja Ugodnika u Trojicinom hramu Aleksandro-Nevske Lavre. U teskim zivotnim trenucima, ja sam, po savetu svoje majke, odlazio u taj hram i palio svece pred tom ikonom. Na moje veliko zaprepascenje, pomoc je uvek dolazila veoma brzo.

Ako sam se ujutru posvadjao sa zenom, ja sam isao “Svetom Nikolaju”, i uvece je vec bio mir. Ako su se pojavljivali problemi na poslu, oni su posle molitve pred ikonom na cudesan nacin nestajali. Tako se odvijalo moje ocrkovljenje.

Ovaj slucaj koji sam zapamtio, se desio kad sam vec poceo da posecujem Bogosluzenja. Tog dana smo zena i ja dobili platu. Posto smo prebrojali novac, pokazalo se da nedostaje sto hiljada.Uznemirili smo se misleci da je novac izgubio svoju vrednost. Ali me je majka tesila: “ Pomoli se Svetom Nikolaju i idi na kasu. Mozda su napravili gresku.” Posle molitve sam resio da ako nadjem novac,od polovine kupim veliku ikonu Svetog Nikolaja Ugodnika – jednu koja mi se svidela u prodavnici ikona. I cudo se desilo: blagajnica je rekla – spasi je Gospode – da je posle isplate plate ostao visak novca – oko sto hiljada… Tako smo sada u kuci imali ikonu Svetog Nikolaja Cudotvorca.

A desio se i ovakav slucaj. Mog kolege prijatelja sin je bio u zatvoru. I moj kolega, neocrkovljen covek, mi se obrati sa pitanjem: “Kome njegova majka da se moli, kako bi mu bi na sudi smanjili godine pritvora?” Ja sam je posavetovao da se moli Svetitelju Nikolaju. Ne znam da li je ta zena odlazila u hram, ali je sud doneo mnogo blazu presudu nego sto su ocekivali.

Svetitelj Nikolaj je pokrovitelj naseg grada Kolpino. Tu je pronadjena njegova cudotvorna ikona, koja se sada nalazi u hramu “Kulic i Pasha”. Neka bi Sveti Nikolaj pomagao svim pravoslavnim hriscanima na putu ka Carstvu Nebeskom!



Andrej Iljin, g. Kolpino

29. Tajanstveni saputnik

Jedna devojka je kasno uvece isla kroz sumu u selo, da bi posetila svoju bolesnu majku i odnela joj belu zemicku, koja je u to vreme bila skuplja od zlata. Skoro se smracilo, i njoj je bilo strasno da ide sama kroz sumu. Devojka se setila kratke molitve – jedne-jedine koju je znala – a koju je naucila od bake. Pocela je da je izgovara, i strah je polako nestajao. I odjednom je ugledala da joj u susret ide stariji muskarac, u kome je prepoznala suseda svoje majke - Pavla Ivanovica. On joj je rekao da je posao u sumu kako bi obisao svoj stog sena – i jos joj je rekao da Bog cuva seno – bilo je na svom mestu. I tako razgovarajuci, oni su neprimetno dosli do sela. Stigavsi do majcine kuce, devojka se oprostila sa susedom i zahvalila mu na drustvu.

Ugledavsi cerku, bolesnica se obradovala, ali se odmah uznemirila: kako je mogla sama da ide tako kasno kroz sumu! Devojka joj je rekla da je kada se uplasila pocela da izgovara tropar Svetom Nikolaju “Pravilo veri i obraz krotosti”, te je zatim na putu srela suseda Pavela Ivanovica, pa su zajedno srecno dosli kuci.

Ujutru je majka zamolila cerku da zbog necega ode do Pavela Ivanovica, i devojka je ulazeci u njegovu kucu rekla: “Kako smo sinoc brzo i bez problema dosli do sela!” Na to je zacudjeni sused odgovorio: “Gde sam ja sinoc isao s tobom? Ja sam celo vece bio kuci, porubljivajuci pustene cizme.

30. Amajlija

Seoska kovacnica, u kojoj je radio moj otac, se nalazila svega nekoliko stotina hvata od stare seoske Crkve. Svestenik i kovac su se pozanavali i druzili. Crkevena zvona su bila skinuta, ali se sluzba nije prekidala cak i u surove, predratne godine. Skidanje zvona je izvrsila specijalna brigada. U narodu su te ljude nazivali “besposlicarima”.

1934-e godine “besposlicari” su se pojavili i u nasem selu i skinuli su tri zvona. Naravno vernici su protestvovali, ali sta da se radi: rejonska vlast je mocna. A parohijane je neophodno pozivati na sluzbu, narocito na velike praznike. Selo je veliko, ne mogu se svi obici. I tad se bacuska setio svog druga-kovaca. Dosao je kod njega i rekao: “Atanasijevicu, spasavaj! Na tebe polazem svu nadu”.

Bilo je moguce okaciti parce zeleznicke sine ili stari raonik od pluga i udarati u njega, ali se to ni jednom ni drugom nije svidelo. Tada je kovac predlozio da se napravi puska i postavi na zvonik, i da se svaki put pred pocetak sluzbe ispale tri metka. Svesteniku se to mnogo vise svidelo i on se saglasio. Bivsi vojni kovacki majstor je iz iskustva znao kako se to radi. Dovukao je jednu cev od livenog gvozdja debljine ruke, jedan kraj je zalio olovom, gvozdenim obrucima podesio drveni stub (oslonac), probusio otvor za upaljac. Puska je bila gotova. Izneli su je na zvonik, ucvrstili i probe radi ispalili dva puta.

U znak zahvalnosti bacuska je zeleo da ugosti kovaca, ali on to nije prihvatio jer se plata ne trazi za Bogougodna dela. Tada je otac Aleksej skinuo sa sebe ikonicu-amajliju Svetog Nikolaja Cudotvorca na pletenom lancicu, stavio na grudi svom drugu i rekao: “Atanasijevicu, kada se budes nalazio u opasnoj zivotnoj situaciji, nosi je sa sobom. Osvecena je i cuvace te od svake nesrece”. Uskoro posle toga svestenika Alekseja su uhapsili. Ostala je ikonica kao secanje na dobrog coveka,punog razomevanja.

Poceo je rat. Zbog svojih godina starosti otac nije morao da ide na front, uzeli su ga u neboracku sluzbu, pod Muromom, gde je u to vreme bila odbrambena linija. Kopali su se protivtenkovski rovovi, podizalo protivtenkovsko kolje. Svi instrumenti, koje su koristili hiljade mobilizovanih mirjana, su podlegali jednodnevnom remontu Iipopravci. Vojna kovacnica, gde je bio upucen otac, je radila danonocno. Nemacki avioni-izvidjaci su ucrtavali u plan takve objekte i bombardovali ih. Neprekidno skupljanje ljudi i tehnike oko kovacnice ju je demaskiralo i povecvalo mogucnost napada.

Moja mama je,prateci muza u rat, saputala da ne zaboravi da se moli. Zasila mu je u kosulju rukom napisan Simbol vere. A setila se i ikonice-amajlije. Okacila mu je na grudi, prekrstila i dodala: “Ponesi je, i Svetitelj ce te sacuvati”. Bronzana amajlija, malo veca od kutije sibica, uvek je oca podsecala da je Sveti Nikolaj negde pored. I da ce u najtezem, smrtnom casu priteci u pomoc.

“Gospode, spasi! Svetitelju oce Nikolaje, pomozi!” – ponavljao je otac, dok su bezali u skroviste, spasavajuci se od bombardovanja. Eksplozije su bile neprestane. Svi su se sakrili, a otac je jednog trenutka zastao, da bi proverio da li je kovacnica citava. Eksplozivni talas ga je oborio i kao maljem udario u grudi. Osvestio se u sanitarnoj zemunici. Stariji lekarski pomocnik, koji takodje nije ucestvovao u borbi, ga je pregledao i zaprepasceno klimnuo glavom: “Pa kovacu, ti si rodjen srecan!”Pokazao mu je parce gvozdja velicine naprstka. “Zabio ti se u grudi, ali nije usao u telo: sprecila ga je bronzana ikonica. Svo tvoje sestoro dece je moglo da ostane bez roditelja”.

“Nije li to bilo cudo Svetog Nikolaja i Angela-cuvara?- pomislio je otac. – Nije li ikonica “preuzela” moju smrt na sebe?” Setio se oprostajnih reci svestenika Alekseja, i svoje zene, kada ga je ispracala u rat. “Zaista je Bog svemoguc!” – uveravao je otac. A ta amajlija se do dan danas cuva u nasoj porodici i predaje iz pokolenja u pokolenje kao Sveta relikvija.



Aleksej Neljubin

31. Pomocnik putnicima

Uvek pre nego sto bismo muz i ja posli na put, zakazivali bismo moleban Svetom Nikolaju, znajuci o njegovom posebnom pokroviteljstvu putnika. Oduvek smo osecali pomoc ovog Svetitelja nama gresnima. Ali bih posebno zelela da vam ispricam jedan slucaj.

Bilo je to pre tri godine. Moja mama je napunila 60 godina, i da bi joj cestitali rodjendan trebalo je da putujemo u Moskvu. O svemu smo se unapred dogovorili, kupili povratne karte. Ocekivali su nas kao najdraze goste.

Izasli smo iz kuce malo ranije, jer su nam ruke bile prepune poklona. Odlucili smo da cekamo trolejbus, kako ne bismo presedali, ali smo dugo cekali. Do polaska voza je bilo samo pet minuta kada smo stigli na stanicu. Ko se ranije nasao u slicnim situacijama, moze tacno da zamisli u kakvom sam stanju bila.

U ocajanju sam se u mislima pomolila: “Svetitelju Oce Nikolaje, pomozi nam!” I desilo se nesto neverovatno. Ne znam odakle mi snaga, ali sam uzela pola naseg prtljaga i potrcala prema vozu, a muz je trcao za mnom sa ostalim stvarima. Kada smo se popeli na most, sat je pokazivao da je nas voz vec otisao. Takodje, sa te visine su se mogle videti sve cetiri kompozicije. Ne znam kako da to objasnim, ali sam ja koja sam uvek bila oprezna i bojazljiva, sletela niz stepenice kao na krilima. Noge su me same ponele prema vozu. Uskocila sam u prvi vagon, i voz je polako krenuo. Muz je sa stvarima ostao na peronu. I dalje ne mogu da objasnim to kako su mog muza odjednom necije ruke uvukle u vagon.

Kada smo dosli do svojih mesta, voz je vec isao brzo. Iz mojih ociju su lile suze. To su bile suze radosti i zahvalnosti Bogu za projavljenu nam Milost, preko Njegovog Svetitelja Nikolaja.



Arhiepiskop Nikon

32. Pokrovitelj monaha

Predosecajuci teska vremena u zapadnim krajevima drzave, prepodobni Kornilije, iguman Pskovo-Pecerskog manastira, 1565-e godine je ogradio svoj manastir kamenom ogradom, a na samom ulazu u manastir izgradio hram u cast Svetog Nikolaja. Moze biti, da je time prepodobni muz zeleo da pokaze, da cuvanje vidljivog manastira predaje nevidljivoj zastiti i pomoci velikog Ugodnika. Naredni dogadjaji su uskoro jasno pokazali, da sveti muz nije pogresio u svojoj prozorljivosti i veri u Cudotvorca.

1581-e godine Batorijska vojska je opkolila manastir s namerom da ga primora na predaju. Vojska nije mogla da savlada manastirske zidine i posle dugog i beskorisnog logorovanja je odustala.

I dan danas se hram, koji je izgradio prepodobni Kornilije u cast Cudotvorca, nalazi na starom mestu, na samim svetim manastirskim vratima – slavan po svom dugogodisnjem postojanju i cudima koja su se tu desila.

Protojerej Oleg Teor, g.Psko

33. Na medjustanici

Desilo se to posle zavrsetka Velikog Otadzbinskog rata. Putovala sam vozom. Voz se zaustavio na medjustanici – ja sam izasla iz vagona, i malo se udaljila. Kada sam se vratila, voz je vec postigao brzinu, a vrata vagona su bila zatvorena. Uhvatila sam se za rucku, jednu nogu sam uspela da stavim na stepenik vagona, a drugu nisam mogla nikako – jako sam se udarila. Gubila sam snagu u rukama – mogla sam da padnem. I odjednom sam uskliknula:” Sveti Nikolaje Ugodnice, spasi me!”Voz se zaustavio. Svi putnici su bili zacudjeni, a ja sam od radosti zaboravila za svoj vapaj Svetom Nikolaju. Ali kada sam zadremala, on mi se javio u snu i rekao: “Ja sam te spasao, odsluzi moleban”. Posla sam u Crkvu i sve ovo ispricala svesteniku. Odsluzili smo zahvalni moleban. Poklonili su mi ikonicu Svetog Nikolaja Ugodnika, koja se sad nalazi iznad mog kreveta.



E.A.Larionova

34. “Mama, nisam se udavila!”

Bilo je to davno. Bilo mi je tad deset godina, sad mi je 74. Dosli smo na Jezerce. Posla sam da se kupam, ali nisam umela da plivam. Napravila sam nekoliko koraka i – upala u vrtlog. Ubrzo sam vec bila duboko pod vodom, a nad glavom je sve bilo – tamno. Gutam vodu i osecam da cu se udaviti. Slava Bogu – pomolila sam se Svetom Nikolaju Cudotvorcu, da me spase.

Kuci smo imali njegovu drvenu ikonicu. Bilo je i drugih ikona, ali sam se zbog necega setila bas Svetog Nikolaja Cudotvorca. I cujem kao kroz san:”Potrudi se iz sve snage da odskocis”. Odskocila sam – iznad mene je bila jedna zena. Uhvatila me je za prste i izvukla. Posla sam k majci, koja je plakala. Ta ikonica Svetog Nikolaja je uvek s nama – prezivela je i blokadu.

35. Pustanje na slobodu

Za vreme Otadzbinskog rata je u konclogor dospeo jedan mladi muskarac iz naseg mesta, po imenu Nikolaj. A tamo je vladao sledeci rezim: sve raslabljene su skupljali u jednu grupu i upucivali u “banju”. Svi su znali sta se pod tim podrazumevalo – smrt! Iscrpljen i iznuren, u tu grupu je dospeo i nas Nikolaj. Isao je poslednji: nema snage…

Ali, odjednom je silno pozeleo da ostane ziv. Pomolio se kako je znao Svetom Nikolaju: “Svetitelju Oce Nikolaje! Oprosti mi! Nisam te postovao – malo sam se molio. Ali se trenutno nalazim u velikoj nevolji. Kuci su mi ostali zena i dvoje male dece. Silno zelim da idem kuci! Ne zelim da umrem mlad! Pomozi mi!”

Odjednom se pojavila pomisao:”Padni”. Bila je jesen, lisce je kao tepih prekrilo zemlju. Pao sam. Strazar je mogao da me strelja. Nikolaj se nije pomerao. Lezao je tako neko vreme, dok se koraci vise nisu culi. Ustao sam i zapalio vatricu: bilo je kasno uvece. Dosao sam do sela, usao u prvo dvoriste i legao u senik. Ujutru je domacica dosla da nahrani stoku. Ugledavsi Nikolaja, uplasila se i pozvala muza. On ga je upitao: “Ko si i odakle si, kako si dospeo ovde? Govori istinu! Ukoliko budes lagao – ustrelicu te!” Nikolaj im je ispricao celu istinu – kako se molio Svetom Nikolaju. Domacin je naredio zeni da zagreje kupatilo, kako bi se Nikolaj okupao, da mu da da se presvuce, da ga posluzi slatkim cajem i da ga smesti pored peci da spava. Kroz dva-tri sata su ga probudili i posluzili soljom caja. Zatim, su ga opet kroz jedno dva-tri sata ponovo probudili i opet dali caj s mlekom. Potom opet kroz neko vreme su mu dali solju mleka. Zatim su mu doneli parce hleba. I tako su nastavili jos tri dana da ga postepeno hrane, zbog prethodnog gladovanja.

Prilazi mu domacin i govori: “Ti cak nemas ni predstavu koliko si srecan! Ja sam nacelnik zarobljenickih logora u celoj Nemackoj. I dacu ti takvu propusnicu, sa kojom te nece ni nasi, ni vasi zadrzavati”. I tako su ga ispratili, snabdevsi ga svim neophodnim. Patrola na nemackoj granici je pregledajuci dokumente samo rekla: “Gut! Gut! Odlicno!” Nasi su, proveravajuci, bili zadivljeni, govoreci: “Kakav dokument! Kakav dokument!” Eto kakvu mu je propusnicu napravio Sveti Nikolaj!



Uspenski hram, grad Helsinki

36. Izlazak iz pakla

Slucaj, o kojem zelim da vam pricam, mi je ispricala moja mama, a njoj – njena poznanica, s kojom zajedno ide u Crkvu. On svedoci o tome, da Sveti Nikolaj pomaze svima, pa cak i ljudima koji su daleko od vere i Boga. Desilo se to u Belorusiji, na samom pocetku rata. Muz jedne zene je bio oficir. Ziveli su na teritoriji Bretske tvrdjave. Kada je pocela bitka za tvrdjavu, zena je sa novorodjenim detetom na rukama samo cudom uspela da pobegne iz vojskom opkoljene tvrdjave.

Kada se osvestila, shvatila je da se nalazi u sumi, na nepoznatom mestu – a kuda dalje da ide nije znala. Zapala je u ocajanje. U rukama joj je dete koje place, a okolo suma – izgubila je svaku nadu da ce naci put. Ali odjednom se odnekud pojavio starcic sa stapom i pokazao joj: “Idi na tu stranu, tako ces se spasti!” I neocekivano nestao. Zena je posla na tu stranu, na koju joj je starcic rekao da ide, i kroz neko vreme je izasla na farmu. Tamo su joj u susret izasli stariji muz i zena.

Ceo rat je, zajedno sa detetom, zivela na toj farmi. Tu nije bilo Nemaca. Po zavrseku rata, zena je otisla u Crkvu i tamo ugledala ikonu “starcica”. To je bio Sveti Nikolaj. “Od tad uvek idem u Crkvu, i nikada ne zaboravljam da se pomolim Svetitelju”, prica ta zena.



Elena Cistikina

37. Majcina rec

Prateci sina na front, majka mu je rekla: “ Kolja, kada ti bude tesko, pozovi u pomoc Svetog Nikolaja Cudotvorca, i on ce ti pomoci.”

Jednom se desilo da su sin i njegov prijatelj bili u zasedi. Dan je bio topao, sneg se topio. A nocu, kada su resili da izadju iz zasede, shvatili su da su toliko promrzli da nemaju snage da se izvuku. Kolja se setio majcinih reci i poceo da se moli Svetom Nikolaju Cudotvorcu za pomoc.

U to vreme su dva skijasa posli na zadatak. Jedan od njih je hteo da ide pravo, a drugi ga je nagovarao da idu okolo. I tako su nasli dvojicu promrzlih i spasli ih. Slava i zahvalnost Svetom Nikolaju Cudotvorcu.



Raba Bozija Ana, Petrograd

38. Spasitelj utopljenika

Zelim sa vama da podelim radost koju mi je doneo Sveti Nikolaj Cudotvorac, spasivsi me od fizicke smrti. Bilo je to pre 13 godina. Tada sam bila mlada, bezbrizna i vodila ne bas pravednicki zivot, iako sam od detinjstva nosila krstic, molila se, isla u Crkvu, istina, ne cesto. Zivela sam u to vreme u gradu Toljati.

Jednom sam se zajedno sa dvoje mladih ljudi vozila motornim camcem po Kujbisevskom moru. Camac se prevrnuo na jednoj od naglih okuka, i ja sam pocela da tonem. U nekoliko delica sekunde mi je kroz glavu prosao ceo moj zivot, i ja sam sa strahom pomislila o svom malom sinu i mami: ona ne bi mogla da podnese moju smrt – srce ce joj prepuci i sincic ce ostati siroce. I ja sam se iz dubine duse pomolila: “Sveti Nikolaje Ugodnice, spasi me!” I evo starcica, malo pognutog, oslonjenog na stap, prilazi mi, i polako me za nogu vuce navise. Ja sam tog trenutka isplivala iza camca, uhvatila se rukama za njega i tako ostala u zivotu. Camac nije potonuo, jer je bio na vazdusnim jastucima.

Kada sam prvi put u mladosti napustala roditeljsku kucu, mama me je blagoslovila ikonom Svetog Nikolaja. Ta ikonica je uvek uz mene, nosim je na sva svoja putovanja, i Sveti Nikolaj me stalno cuva. A kad sam posla da se vozim camcem, nisam imala tu ikonicu.

U davnim posleratnim godinama Sveti Nikolaj je pomagao i mojoj mami. Jednom se desilo da je morala da putuje kamionom. Ljudi je bilo mnogo vise nego sto je tovarna nosivost kamiona. Sofer je bio pijan, i vozio je velikom brzinom. Put je bio krivudav, planinski.

Ljude je obuzeo strah, te su poceli da kucaju soferu u kabinu, kako bi vozio sporije, ali je on samo povecavao brzinu. Moja mama se glasno molila Svetom Nikolaju. I na jednoj od ostrih krivina, teret je po inerciji krenuo prema ivici, oborivsi kamion. Kamion se prevrnuo, i ljudi su popadali kojekuda… Kada se mama osvestila, shvatila je da sedi na putu potpuno nepovredjena. A okolo su ljudi stenjali, prignjeceni stvarima…Od svih koji su putovali kamionom, jedino je moja majka prezivela jer je prizavala u pomoc Svetog Nikolaja.

Bilo je jos mnogo slucajeva u nasim zivotima, kada se nije moglo izbeci nesto strasno, ali nas je Bozijom pomcu spasavo Sveti Nikolaj.



Tatjana

39. Ispovest zatvorenika

Pise vam covek koji se trenutno nalazi u zatvoru. Ne treba se bojati ovih reci. Bog sve vidi, ja sam cist pred Njim i pred ljudima. Greh, zbog koga sluzim kaznu – ne postoji. Mozda me Gospod iskusava, ne znam…

Molitva i knjige su mi spas, ali sto vise citam, to imam sve vise pitanja. Zelim da vam ispricam o dogadjaju koji se desio u Sverdlovskoj oblasti.

U prolece 1994-e godine je u toj oblasti vladala epidemija avitaminoze. Svaki dan je neko umirao: smrt nije stedela ni stare, ni mlade. Dosao je red i na mene. Oslepeo sam (kokosije slepilo), otekle su mi noge, zubi poceli da ispadaju, nisam mogao da jedem. A sto je najgore bio sam pun vasi. U sanitetskom odeljenju nije bilo lekova. Shvatio sam da se vec ne racunam u zive. Samo me je cudo moglo spasti. I ono se i desilo.

U Boga nisam verovao, nisam shvatao da je bolest – plata za moj predjasnji zivot. I jedan dobar covek mi je doneo papirnu ikonicu Svetog Nikolaja Ugodnika, rekavsi: “Moli se i kaj se. On ce ti pomoci”. Molitve nisam znao. Taj covek mi je objasnio: “Razgovaraj s njim. Kao sa mnom – sa njim podeli ono najtananije i najskrivenije u svojoj dusi, sto ne mozes meni da kazes. Ispovedaj se pred njim za svoj neposten zivot.”

Nastupila je noc. Strasna i uzasna. Shvatio sam: ujutru necu ustati. I pomolio sam se. Korak po korak, malo po malo, otvarao sam svoju dusu Svetom Nikolaju Cudotvorcu. Ne znam da li je to bio san ili java, ili kosmar. Ali sam ispred sebe video dva ogromna oka koja su me skroz pronicala – od njih nisam mogao da se sakrijem. I osmeh na sedoj bradi. Gledajuci to dobro lice i osecajuci potpunu iznemoglost, zavetovao sam mu se, da ukoliko ostanem ziv, necu sici sa puta na koji sam trenutno stao.

Nastupilo je jutro. Prvo suncano, radosno – posle mnogo kisnih dana. Tako sam zeleo da zivim, da se radujem suncu, travi, ljudima. Dusa je bila zahvalna za zivot u ovom prekrasnom svetu. Shvatio sam da sam preziveo. Pojavila su se stremljenja, zelje. Bukvalno sam se ponovo rodio. Oslanjajuci se na stap, resio sam da se ogrejem na suncu. I shvatio sam, na svoje cudjenje, da mogu da hodam i bez njega. Svakog sata mi se snaga vracala. Na kraju dana sam shvatio da cu i dalje ziveti. To se desilo 28-og aprila 1994-e godine. Ponovo sam se rodio. Najvaznije je – da sam pronasao smisao svog nepotrebnog, unistenog zivota. Samo vera spasava coveka – cini ga cistijim, boljim, osetljivijim na neciji bol i tugu.



V.N.Piskun, g.Nevjansk

40. Nije dopustio ponizavanje

Jedna zena je ispricala slucaj, koji se desio u njihovoj porodici kada je njoj jedva bilo sest godina. Njena mama je bila veoma pobozna, a otac, naprotiv, buduci komunista, odnosio se neprijateljski prema Crkvi. Mama je morala u tajnosti od oca, negde u ormanu, medju stvarima, da cuva ikonu Svetog Nikolaja, blagoslov od njene majke, moje bake.

Jednom je dosla sa posla i pocela da lozi pec. Drva su vec bila unutra – samo je trebalo da se upale. Ali joj to nikako nije polazilo za rukom. Drva ne gore i – tacka! Tada je pocela da ih vadi i zajedno sa cepanicama izvukla je iz peci i Svetiteljevu ikonu, koju je muz nasao u ormanu i resio da je unisti zeninim rukama. “Ko se za tebe moli?”

Kada sam ja bila mala, u nase selo je kod svojih roditelja dolazio kapetan prekookeanske plovidbe. Njegovu pricu sam zapamtila za ceo zivot.

“Nas brod, - prica on- je kao i obicno, krenuo u ribolov. Bilo je tiho, mirno. Odjednom, ni sami ne znamo odakle, dunuo je jak vetar, i pocela je bura. Oborila je jedra, brodom se vise nije moglo upravljati, nakrenuo se na stranu i samo sto se nije prevrnuo. Ogromni talasi su bacali brod, kao kutiju od sibica. Pomoci nije bilo niotkuda, i svi su ocekivali neminovnu pogibiju. Odskocio sam i s podignutim rukama, glasno kroz plac, poceo da se molim, moleci Svetog Nikolaja Cudotvorca za pomoc. Ne znam koliko je vremena proslo, ali se bura stisala. “Deco – vicem mornarima – zatezite jedra!” Oni odgovaraju ravnodusno: “Sve je uzalud: dno je probijeno, voda vec ulazi u brod”. Ja sam bio uporan. Nas troje smo nategli jedra za nekoliko minuta, iako s njima obicno tesko rukuje i deset ljudi. Bura je prestala. Kada smo sisli u potpalublje, videli smo da je rupu zatvorila velika riba. Mornari su me placuci okruzili i upitali:”Kapetane, reci nam, ko se moli Bogu za tebe?” Ja im odgovaram: “Baka i mama se mole za mene, a evo ko je nas spasao”, - i izvadio je iz dzepa novcanik, u kome je bila mala ikona Svetog Nikolaja Cudotvorca.

Rukovodstvo me je nagradilo vanrednim dopustom, a mornari su me zamolili da im kupim ikonice Svetog Nikolaja i odsluzim u Crkvi zahvalni moleban. Svi, koji su bili na brodu su se poklonili mojoj baki i mami niskim zemnim poklonom za njihovu molitvu”.


L.N. Goncarova

41. Jesenje vece

Desilo se to 1978-e godine kada mi je bilo devetnaest godina. Jedne veceri sam duze ostala kod drugarice. Kada sam dosla do svog kraja, bilo je vec jedanaest sati uvece. Okolo je sve bilo pusto i mracno. Po lakomislenosti, koja je svojstvena mladosti, nisam se nicega bojala, misleci, da mi se nista lose ne moze desiti. I nisam pridavala znacenje tome da su vrata jednog od glavnih ulaza bila poluotvorena i kroz njih je provirivao neki covek.

Kada sam prosla vrata, on je posao za mnom. Osecajuci nelagodnost, pocela sam da trcim ali nisam uspela: vec me drzala jaka ruka. Stigavsi me, taj muskarac je poceo da me vuce u glavni ulaz. Ja sam se suprotstavljala, ali nije vredelo. Pocela sam da ga molim: “Pustite me!” On je odgovorio: “Sad cu te ubiti”. Naokolo – nikog zivog. Pomoci niodakle. Tada sam podigla oci k nebu i u sebi se pomolila: “Gospode, Sveti Nikolaje Cudotvorce! Zastupite, pomozite!” I desilo se cudo. Prsti, koji su cvrsto drzali moju ruku, su bili olabavljeni. Ja sam osecala da sam slobodna. Muskarac, koji je nesto zlobno pretio, vise nije progovorio ni reci. I nije vise ni pokusao da me prati. Stajao je na jednom mestu, bukvalno skamenjen. Dosla sam do kuce bez problema. Proslo je mnogo godina od tada, ali ja nikada necu zaboraviti to jesenje vece kada sam na sebi osetila snagu cudesnog zastupnistva Gospoda Boga nasega i Svetog Nikolaja Cudotvorca.



Ljudmila

42. Nebeski kupac

60-ih godina nije bilo mnogo aktivnih Crkava, a najbliza od njih se nalazila 45km od naseg sela. Moja baka se spremala da ide u Crkvu. A moram da kazem, da smo ziveli veoma siromasno i majka je u slobodno vreme plela marame od paperja za prodaju. Majka govori baki:” Ponesi i marame. Mozda prodas nekoliko na pijaci”. Baka je spustila glavu: “Kako tako da radim? Pijaca i Crkva – to ne ide jedno s drugim. I sta ako marame niko ne kupi, a ja ne odem u Crkvu. Ja hocu da idem u Crkvu!” – rastuzila se ona. A mama je uporna. Sta da radi? Baka je uzela marame – desetak – i na put. Preplakala je ceo put, moleci Svetog Nikolaja za pomoc. Zelela je da proda bar jednu-dve – inace ce mama biti nezadovoljna. Ali najvaznije je – da ne zakasni u Crkvu…

U nedelju je dosla rano na pijacu, moleci se da ne zakasni u Crkvu. Na pijaci je bilo malo ljudi. Odjednom joj prilazi jedan starcic i pita:”Koliko imate marama i koliko kostaju?” Baka odgovara. Ne gledajuci marame, on je uzeo sve, dao joj novac i … nestao. Zacudjena i srecna, dosla je Crkvu jos dok nije bila ni otvorena.

Kada se baka vratila kuci, i dala majci kesu sa novcem, kojeg je bilo vise nego inace, majka nije mogla da poveruje: nikada se tako nesto nije desilo. Baka joj je ispricala o cudnom stracicu. I tada je mama zaplakala:”Da, to je bio sam Sveti Nikolaj Cudotvorac!”


Irina Hajlukova, g.Krasnodar

43. Ispravljanje nepravde

23-eg decembra 1908-e godine se upokojio poznati moskovski pravnik F.N.Plevako. Evo dirljive price tog verujuceg, visokoobrazovanog coveka, iz vremena njegove mladosti – o tome kako mu je Sveti Nikolaj Cudotvorac, veliki milostivi Svetitelj, “napisao peticu na ispitu”, kako sam kaze sada vec pokojni Plevako.

“Studirao sam pravni fakultet na Moskovskom Univerzitetu. Moja majka nije imala sredstava za moje studije, pa sam ja zaradjivao davanjem casova. Jednu zimu sam cak morao da provedem u porodici jednog ucenika u Berlinu, gde sam slusao predavanja poznatog pravnika iz rimskog prava. Vrativsi se u Moskvu, prijavio sam ispit, naravno pripremisvsi odgovore iz lekcije o berlinskim znamenitostima. Rimsko pravo je tada na nasem univerzitetu predavao pravi Rus – Nikita Ivanovic Krilov.

Prozvao me je i rekao da izvucem pitanje. Ja sam izvukao. Dosao je red na mene – cinilo mi se da dobro odgovaram. Ali – ne, uzas – profesor mi je dao jedinicu…Nisam smeo nista da mu kazem, iako nisam shvatao sta to znaci, a protesti, slicni danasnjim, tada nisu bili u modi. Vratio sam se kuci i nikome nisam nista rekao. Ujutru mi majka kaze:

- Fedja! Zar ti ne ides na ispit?

- Ispit nije danas – odgovaram.

Bilo mi je zao da uznemirim staru majku tuznom izjavom, da sam vec pao najvazniji predmet na fakultetu. Nastupilo je vece. Ona me je opet pitala za ispit.

- Sutra, mama – odgovorio sam joj mahinalno, samo da nekako izbegnem dalja pitanja.Sutradan, zvizducem po kuci i mislim: “Na srecu, moja stara je zaboravila za ispit”. A ona ce opet:

- Nije li vreme da ides na fakultet?

- Uvece imam ispit – odgovaram.

Nastupilo je i vece.

- Pa vreme je da ides Fedja – podseca me ona.

- Sad idem, mama – rekao sam i poceo da se spremam.

- Odvezcu te do fakulteta – kaze majka.

Moram nesto da preduzmem. Ziveli smo na Ostrozniki. Prolazimo pored hrama Hrista Spasitelja. Majka kaze: “Idem Fedja u kapelicu Svetog Nikolaja: on ce ti pomoci.

Idem i u kapelicu, koja se nalazi na drugoj obali reke Moskve, pored Kamenog mosta. Majka je usla, uzela svecu i pocela da se moli kolenopreklonim molitvama. I tako mi je bilo zao sto obmanjujem straicu! I u mislima sam se obratio Svetom Bozijem Ugodniku Nikolaju:”Bacuska, Ugodnice Boziji! Istina, nisam zeleo da je obmanjujem, ali znam da cu je strasno rastuziti kada joj kazem istinu. Ti je Sveti Ugodnice Bozji utesi!”

Pomolivsi se majka je rekla:

- Idemo sad sine!

Dosli smo do fakulteta i majka mi kaze:

- Idi Fedja, i ja cu malo posedeti kod Lomonosove statue i sacekacu te.

Opet moram nesto da uradim: treba da udjem u zgradu fakulteta. Mislim: “Ucicu u salu. Hocu da poslusam kako moji drugovi odgovaraju”. Zalazece sunce me je obasjalo svojim zracima, dok sam ulazio u salu. Odjednom cujem zvonki glas Nikite Ivanovica, koji me zove po prezimenu:

-Plevako!

Prisao sam ka stolu.

- Zbog tebe nisam spavao celu noc- izgrdio me je laskavim recima.

- Pa dobro – hoces li da odgovaras?

Ja kazem da ne znam nista bolje od onoga sto sam juce odgovarao, jer sam se spremao po lekcijama profesora…

- A ti si hteo da se pohvalis, da znas nemacki i da ucis iz originalnih knjiga! A lekcije svog ruskog profesora nisi cak ni pogledao?!

Tada sam objasnio profesoru zasto nisam znao lekcije koje je on predavao i da sam smatrao da se moze odgovarati i po lekcijama nemackih profesora.

- A ja nekako znam gde si ti bio zimus – vec snishodljivo-dobrodusno kaze profesor i naredjuje da izvucem pitanje.

Ja sam uzeo, odgovorio perfektno, i profesor je prepravio moju jedinicu na peticu! Tako mi je Sveti Nikolaj dao peticu, - zavrsio je pravnik”.

44. "Umesto tebe stoji Sveti Nikolaj"

Bile su to teske godine gradjanskog rata. V.P. - tada mlada devojka - je stajala u dvoristu svoje kuce, dok ju je jedan muskarac nisanio iz puske (tada su se po celoj Rusiji seljaci razracunavali sa vlastelinima). Devojka je sa strahom stavila ruke na grudi i usrdno se molila sa velikom verom i nadom:

-Bacuska, Svetitelju Hristov Nikolaje, pomozi, zastiti.

I sta se desilo? Seljak baca pusku u stranu i govori:

-Odlazi gde hoces i ne izlazi mi vise na oci.

Devojka je pobegla kuci, uzela neke stvari, otrcala na stanicu i otputovala u Moskvu. Tamo su je rodjaci nasli posao. Proslo je nekoliko godina. Jednom neko zvoni na vrata. Susedi otvaraju - stoji mrsav, sav u ritama seljak i sav se trese. Pita, da li tu zivi V.P. Odgovaraju mu, da je tu. Zovu je da izadje. Kada je V.P. izasla, taj covek joj pada pred noge i kroz plac je moli za oprostaj. Ona se zbunila, ne znajuci sta da radi, pocela je da ga podize, govoreci da ga ne poznaje.

- Mati, V.P. kako me ne poznajes? Pa ja sam onaj isti covek koji je hteo da te ubije. Podigao sam pusku, uperio i samo sto nisam opalio iz nje - kad vidim, umesto tebe stoji Sveti Nikolaj. I nisam mogao na njega da pucam. I opet je pao pre njene noge.

- Evo koliko vremena sam zabrinut i odlucio sam da te pronadjem. Peske sam dosao iz sela.

V.P. ga je uvela u sobu, umirila i rekla da mu je sve oprostila. Nahranila ga je i dala mu cistu odecu da se presvuce. Rekao je da sad moze mirno da umre. Pozlilo mu je i legao je na krevet. V.P. je pozvala svestenika. Seljak se ispovedio i pricestio. Kroz nekoliko dana je mirno otisao Gospodu. Kako je samo V.P. plakala nad njim…

45. "Brzi pomocnik"

U nasoj porodici je dugo zivela kucna pomocnica - jedna veoma blagocestiva zena. Radila je po ugovoru, i mi smo joj placali osiguranje. Kada je zena ostarila, otisla je da zivi kod svoje rodbine. Kada je izasao novi zakon o penzijama, baka je doputovala kod nas, da bi uzela dokumenta koja su joj bila neophodna za dobijanje penzije. Ja sam ih brizljivo cuvala, ali kada sam pocela da ih trazim, nisam nikako mogla da ih nadjem. Trazila sam tri dana, pregledala sam sve kutije, sve ormane - i nigde nisam mogla da ih nadjem. Kada je baka ponovo dosla, ja sam joj s tugom saopstila da nisam uspela da nadjem dokumenta. Baka se jako rastuzila, ali je mirno rekla: "Hajde da se pomolimo Svetom Nikolaju, da nam pomogne, a ako i posle molitve ne nadjete, onda ocito treba da se pomirim sa tim da necu dobiti penziju". Uvece sam se usrdno pomolila Svetom Nikolaju, i te iste veceri sam pod stolom pored zida primetila neki papirni zamotuljak. To su bili dokumenti koje sam trazila. Pokazalo se da su se dokumenti zaturili iza ladice pisaceg stola i ispali su odatle posto smo se usrdno pomolile Svetom Nikolaju. Sve se srecno zavrsilo i baka je dobila penziju. Tako je uslisio nasu molitvu i pomogao nam u nevolji brzi pomocnik Sveti Nikolaj.

46. "Da ti nisi Angel Boziji?"

Parohijanka naseg hrama Ekaterina je ispricala slucaj koji joj se desio 1991-e godine. Ona je iz grada Solnecnogorska. Jedne zime je setala obalom jezera Senez i resila da se malo odmori. Sela je na klupu da bi posmatrala jezero i uzivala u prirodi. Na toj klupi je sedela jedna baka, i njih dve su pocele da razgovaraju. Razgovarale su o zivotu. Baka je ispricala kako je sin ne voli, snaha je vredja, te za nju nigde nema "mesta".

Ekaterina je blagocestiva pravoslavka, pa se prirodno zapodenuo razgovor o Bozijoj pomoci, o veri, o Pravoslavlju, o zivotu po Bozijem Zakonu. Ekaterina joj je rekla da treba da se moli Bogu i od Njega da trazi pomoc, podrsku. Baka je odgovorila da nikada nije isla u Crkvu i da ne zna kako da se moli. A Ekaterina je ujutru, ni sama ne znajuci zasto, stavila Molitvenik u torbu. Setila se toga, izvadila je Molitvenik iz torbe i poklonila baki. Baka ju je zadivljeno pogledala: "Ej, ti mila moja, neces valjda sad da nestanes?" "Sta vam je?"- upitala je Ekaterina. "Da ti nisi Angeo Boziji?" – baka se uplasila i ispricala sta jos se desilo pre nedelju dana.

U kuci je bila takva situacija da se ona osetila potpuno suvisnom, i resila je da izvrsi samoubistvo. Dosla je do jezera i sela na klupu, pre nego sto ce se baciti kroz pukotinu na ledu. Prisao joj je jedan veoma uctiv starcic, sed, kovrdzave kose, veoma blagog lika, pitajuci je: "Sta si namerila? Da se utopis? Ne znas koliko je strasno tamo gde si se spremila da podjes! Tamo je hiljadu puta strasnije, nego sto se tebi trenutno cini tvoj zivot". Malo je zacutao i ponovo upitao: "A zasto ne ides u hram, zasto se ne molis Bogu?" Ona je odgovorila da nikada nije odlazila u hram i da je niko nije ucio da treba da se moli. Starcic je opet pita: "A jesi li gresna?" Ona odgovara:"Koji su moji gresi? Nemam ja nikakvih posebnih grehova". I starcic je poceo da nabraja njene grehe, losa dela - cak joj je spomenuo one za koje je i ona sama zaboravila, a koje nije mogao znati niko drugi sem nje. Mogla je samo da se cudi i uplasi. Na kraju je upitala:"A kako da se molim kad ne znam nijednu molitvu?" Starcic joj je odgovorio: "Dodji ovde za nedelju dana i dobices molitvenik. Idi u Crkvu i moli se". Starica je upitala:"A kako se vi zovete?", a on je odgovorio: "Vasi me zovu Nikolaj". Tog trenutka sam se zbog neceg okrenula na drugu stranu, i osvrnuvsi se ponovo videla - da vise nema nikoga pored mene.

47. "Brzi pomocnik u nevolji"

Znala sam jednu blagocestivu radnicku porodicu, koju su cinili muz, zena i sedmoro dece. Ziveli se u predgradju Moskve. Slucaj koji zelim da vam ispricam se desava pocetkom Velikog Otadzbinskog rata, kada se hleb izdavao na kartice i to u veoma ogranicenim kolicinama. Pritom, mesecne kartice koje nisu bile iskoriscene u toku tog meseca nisu vise vazile.

U toj porodici je u prodavnicu po hleb isao najstariji decak, Kolja, koji je imao 13 godina. Zimi, na praznik Svetog Nikolaja, je poranio po hleb, koga je bilo samo za prve kupce. Dosao je prvi i cekao pred vratima prodavnice. Vidi - idu cetiri mladica. Primetivsi Kolju, uputili su se pravo k njemu. Kao munja mu je kroz glavu sevnula misao: "Otece mi kartice za hleb". A to bi znacilo gladovanje cele porodice. U strahu, je u mislima zavapio: "Sveti Nikolaje, spasi me!" Odjednom se pored pojavio starcic koju mu je prisao i rekao: "Podji sa mnom". Uzima Kolju za ruku i pred ocima iznenadjenih i ukocenih mladica, vodi ga kuci. Pored kuce je nestao. Sveti Nikolaj je "brzi pomocnik u nevolji".

48. "Ti spavas?"

Evo sta je jednom svesteniku ispricao ucesnik Velikog Otadzbinskog rata po imenu Nikolaj.

-Uspeo sam da pobegnem iz nemackog zarobljenistva. Nocu sam se probijao kroz okupiranu Ukrajinu, a danju sam se negde krio. Jednom, lutajuci nocu, zaspao sam pred jutro u razi. Odjednom neko pocinje da me budi. Vidim pred sobom starcica u svestenickom odelu. Starcic govori: "Ti spavas? Sada ce ovde doci Nemci."

Uplasio sam se i upitao:

- Kuda da bezim?"

- Svestenik odgovara: Vidis onu tami sikaru, brzo bezi tamo."

- Okrenuo sam se, poceo da trcim, shvativsi najednom da se nisam zahvalio svom spasitelju, okrenuo sam se…ali njega vec nije bilo. Shvatio sam, da je sam Sveti Nikolaj - moj zastitnik - bio moj spasitelj.

Skupio sam svu snagu i trcao prema sikari. Ispred sikare, vidim - tece reka, ali nije siroka. Skocio sam u vodu, obreo se na drugoj obali i sakrio u zbunju. Gledam iz zbunja - Nemci idu sa psom kroz raz. Pas ih vodi pravo na ono mesto gde sam ja spavao. Napravio je nekoliko krugova i poveo ih prema reci. Tad sam ja tiho poceo da bezim kroz zbunje sve dalje i dalje. Reka je psu zamela moj trag, i ja sam srecno izbegao poteru.

49. Krst - unakrst

Ovaj dogadjaj se desio na samom pocetku Velikog Otadzbinskog rata. Ispricao mi ga je jedan moskovski svestenik. Desilo se to jednoj njegovoj bliskoj rodjaci. Ona je zivela u Moskvi. Muz je bio na frontu i ona je ostala sama sa malom decom. Ziveli su veoma siromasno. Tada je u Moskvi vladala glad. Ziveli su veoma dugo u teskim uslovima. Majka nije znala sta da radi sa decom - nije mogla mirno da posmatra kako stradaju. U nekim trenucima je dolazila u stanje krajnjeg ocajanja i spremala se da okonca sebi zivot. Imala je malu ikonicu Svetog Nikolaja, iako ga nije nesto narocito postovala, i nikada mu se nije molila. U hram nije odlazila. Ikonica joj je verovatno bila nasledje od majke.

I tako je ona prisla toj ikonici i pocela prebacuje Svetom Nikolaju, vicuci: "Kako ti mozes da gledas na to kako se ja sama mucim? Zar ne vidis - moja deca umiru od gladi? A ti apsolutno nista ne cinis, kako bi mi pomogao!"Zena je u ocajanju istrcala na stepeniste, i verovatno se vec uputila ka najblizoj reci ili je jos nesto namerila da uradi sa sobom. I odjednom se spotakla, pala, i ugledala pred sobom dve novcanice od 10 rubalja postavljene krst-unakrst. Zena se uznemirila, i pocela da trazi: mozda je neko izgubio- da li ima nekoga u blizini, ali vidi: nema nikoga. I shvatila je da ju je Gospod pomilovao, i da joj je Sveti Nikolaj poslao taj novac.To je na nju ostavilo tako snazan utisak, da je taj dogadjaj bio pocetak njenog obracenja Bogu, i Crkvi. Naravno, nije vise imala zlih misli, vratila se kuci, stala pred svoju ikonicu, pocela da se moli, place i zahvaljuje. Za novac koji joj je poslat je kupila sve sto je trebalo od hrane. Ali je najvaznije - da je pronasla veru da je Gospod pored i da On ne ostavlja coveka i u takvim teskim situacijama, kada je coveku neophodna pomoc, Gospod je obavezno pruza. Potom je pocela da odlazi u hram. Sva njena deca su postali ocrkovljeni pravoslavci, a jedan sin je cak postao svestenik.

50. "Spas majke i deteta"

Nize sela u kom je zivela moja baka protice reka Veletma. Reka je trenutno mala i uska - najdublja mesta su deci do kolena, a ranije je Veletma bila bujna i duboka. I recne obale su bile mocvarne, blatnjave. I desilo se tako - da je trogodisnji Vanjecka pred ocima svoje majke skliznuo u to blato i poceo da tone na dno. Elizaveta je skocila prema njemu, bacila se u blato i uhvatila sina. A sama nije znala da pliva. Shvatila je to kasno. Poceli su oboje da tonu. Pomolila se Svetom Nikolaju moleci za spasenje njihovih gresnih dusa. I desilo se cudo. Bukvalno ih je talas, kao veliki bujan potok podigao iznad blata i spustio na suvo oboreno drvo, koje je pregradjivalo mocvarno mesto - bukvalno kao most. Moj deda Vanja je jos uvek ziv – trenutno ima 70 godina.

51. "Sada mi je potrebna pomoc"

Kada je obnavljan Nikolajevski hram u Zelenogradu - dosla je da pomaze u radovima jedna starica od 70 godina. Svi su se zacudili: "Kako ti mislis da nam pomognes?" Ona kaze: "Dajte mi bilo kakav fizicki posao". Svi su se nasmejali, a zatim vide: ona je zaista pocela nesto da tegli, birajuci najteze poslove. Upitali su je sta ju je podstaklo na to. Ona je ispricala da joj je jednom u toku dana jedan starcic usao u sobu i rekao: "Slusaj, ti si mene toliko molila za pomoc, a sad je meni potrebna pomoc"…Ona se zadivila. Zatim se setila da su vrata njene sobe bila zatvorena. Po Liku je prepoznala Svetog Nikolaja i shvatila da je on dosao da je pozove da pomogne. Ona je znala da se obnavlja Nikolajevski hram i eto dosla je…

52. “Sveti Nikolaje, pomozi rodjeni!”

Marija Petrovna je posle jednog slucaja poverovala u Boga, a posebno u pomoc Svetog Nikolaja. Spremila se da ide kod sestricine u selo. Nikad pre nije bila kod nje, ali posto su cerka i zet u julu otisli na Krim, a oba unuka na turisticko putovanje, ostavsi sama u stanu, Marija Petrovna je pocela da se dosadjuje i odlucila: “Otputovacu kod svojih u selo”. Kupila je poklone i poslala telegram, kako bi je sutra ujutru cekali na stanici Luzka.

Doputovala je u Lusku, osvrtala se, ali je niko nije cekao. Sta da radi?

- Mila ostavi svoje stvari u prostoriju za cuvanje prtljaga – posavetovala je Mariju Petrovnu zena koja radi u garderobi – a ti idi pravo ovim putem osam ili deset kilometara, dok ne dodjes do brezovog sumarka, a pored njega na brezuljku, potpuno odvojeno, se nalaze dva bora. Skreni s puta prema njima i ugledaces stazicu, a iza nje je – mocvara. Predji mocvaru i izacices ponovo na stazicu – njim ces doci do sume. Jos malo ides pored brezika i izacuces pravo na to selo, koje trazis.

- A da li ima vukova?- bojazljivo je upitala Marija Petrovna.

- Ima draga ne mogu da te slazem, ima. Ne pojavljuju u toku dana, ali predvece mogu da se uznemire. Ali mozda ces proci brzo.

Marija Petrivna se zaputila prema selu. Zivela je na selu, ali se za 20 godina zivota u gradu odvikla da mnogo hoda i brzo se umorila. Isla je 10 ili 15 kilometara a nije ugledala ni borove ni brezov sumarak. Sunce je polako zalazilo i postajalo je hladno. “Nema nikog zivog”- pomislila je Marija Petrovna. Nikoga! Uplasila se: a sta ako se sad pojavi vuk? …Mozda je ta dva bora vec odavno prosla, a mozda su oni veoma daleko…Potpuno se smracilo…Sta da radi? Da se vrati? Do stanice bi mogla da se vrati samo po danu. U kakvoj sam nevolji!

“Sveti Nikolaje, pogledaj sta mi se desilo, pomozi mi rodjeni da me vukovi ne rastrgnu negde na putu – pomolila se Marija Petrovna i od straha zaplakala. A okolo je sve tiho, nema zive duse, samo je zvezdice na nebu “posmatraju”. Odjednom je od negde cula zvuk tockova.

-Da li to ipak neko prolazi kroz mocvaru – pomislila je Marija Petrovna. Trceci je ugledala dva bora s desne strane – i pored njih vodi stazica. A evo i mocvare! Kakva sreca!

A putem prolazi nevelika pokrivena dvokolica, sa jednim upregnutim konjem. U dvokolici sedi stracic – vide mu se jedino ledja i glava – kao beli maslacak, a oko nje oreol…

-Sveti Nikolaje, pa to si ti! – povikala je Marija Petrovna, i ne znajuci put pokusala da stigne dvokolicu, ali je ona vec zasla u sumu. Skupivsi svu snagu pocela je da trci i vice: “Pricekaj!…A dvokolica se vise i ne vidi. Izasavsi iz sume ugledala je pred sobom kolibu, pored koje su sedeli stariji ljudi i pusili. Upitala ih je: Da ste videli sedog dekicu u dvokolici?

- Ne mila niko nije prosao mi ovde sedimo vec skoro sat vremena. Noge su je izdale – sela je na zemlju i cuti –samo joj srce jako kuca i suze joj teku niz lice. Posedela je, pitala gde se nalazi sestrina koliba i polako posla prema njoj.

53. “Sisao je s ikone kao po lestvici”

Prababa nase prijateljice Ale je veoma pobozna zena. Ona je imala veoma mnogo velikih starih knjiga i ikona. I pored toga njena cerka je odrasla posle revolucije i bila je neverujuca.

Kada joj je bilo nesto manje od 50 godina, dobila je cir na zelucu. Njeno stanje je bilo veoma tesko – mogla je da umre. Operisali su je i uskoro otpustili iz bolnice. Lekari su je upozorili da ukoliko ne bude jela da ce umreti. I pored svega ona nije nista jela: nije mogla i nije htela. I polako je sve vise i vise slabila.

U uglu – gde se nalazila njena postelja, se nalazilo mnostvo ikona. Jedna od njih je bila i ikona – Svetog Nikolaja. Jednom ona vidi kako Sveti Nikolaj silazi s ikone kao po lestvici – ali je tako malog rasta kako je naslikan na ikoni. Priblizivsi joj se, poceo je da je tesi i uverava: “Draga moja, treba da jedes kako bi ostala u zivotu”. Zatim je otisao prema ormaricu s ikonama i vratio se na svoje mesto na ikoni. Tog dana je pokusala da jede i pocela je da se popravlja. Zivela je do svoje 87-e godine i otisla sa ovog sveta kao prava istinska hriscanka.

54. Troicko cudo

“Znamenje koje nam je Gospod dao je za nase urazumljenje i pokajanje” – rekao je Visokopreosveceni Jov, mitropolit Celjabinski i Zlatoustovski, koji je rukovodio komisiju eparhijalne uprave, koja je nedavno boravila u Sveto-Trojicnom hramu u gradu Troicka. Posle odsluzenog molebana sa Akatistom, koji je sluzio sadasnji arhijerej, clanovi komisije su pristupili brizljivom izucavanju pojave Nerukotvorenog Lika Svetog Nikolaja Cudotvorca na staklu kivota. Zakljucci komisije, zajedno sa foto i video-materijalima, kao i izvestajem nastojatelja hrama, svestenika Andreja Alesina, su poslati Svjatijejsem Patrijarhu moskovskom i cele Rusije, Alekeseju II, koji je pokazao veliko interesovanje za Troicko cudo. U nastavku objavljujemo clanak glavnog urednika nasih novina o pojavi Nerukotvorenog Lika Svetog Nikolaja Cudotvorca u Sveto-Trojicnom hramu, u gradu Troicko, Celjabinske eparhije.

Za vreme rada na redovnom broju nasih pravoslavnih novina “Hram Svete Trojice”, dobili smo dokument iz Orenburskog arhiva o tome, da se pre revolucije u gradu Troickom nalazio muski Nikolajevski manastir. A u nasem hramu se vec dve godine nalazi ikona Svetog Nikolaja Cudotvorca koju su restaurirali troicki slikari, i na kojoj je nalazi natpis da je ona iz Nikolajevskog manastira i da se smatra kopijom Cudotvorne ikone. Mi smo o tome pisali u nasim novinama “Krsni put”, poslali jedan primerak mitropolitu Celjabinskom i Zlatoustovskom Jovu, i dobili njegov Blagoslov za posebnu molitvu pred ikonom Svetog Nikolaja.

Poceli smo pred ikonom da sluzimo molebane sa Akatistima, da je iznosimo u litije, a parohijani su kupili novo skupoceno kandilo. I tako smo nastavili u toku tri nedelje.

U vezi s tim, da je ikona Svetog Nikolaja Cudotvorca postala veoma postovana u nasem hramu, a njen veoma taman Lik poceo da svetli (o tome postoje i ranija svedocanstva parohijana), odlucili smo da obnovimo deo zivopisnog sloja koji je otpao na mestu izobrazenog Svetiteljevog Lika. Zbog objektivnih okolnosti, njena restauracija je nekoliko puta otkazivana, a njen pocetak (kao “slucajno”) se poklopio sa praznikom prenosa Nerukotvorenog Lika (s Ubrusa) Gospoda Isusa Hrista. Ujutru 16/29 avgusta 2001-e godine, ikona Svetog Nikolaja Cudotvorca je skinuta zbog restauracije i prenesena u trpezariju hrama. S velikim naporom su slikar – ikonopisac Genaduje Ivancin i radnici u hramu skinuli staklo kivota, a kada je oko 11 sati rad na restauraciji ikone bio zavrsen, odluceno je da se staklo ponovo stavi na svoje mesto. Ono se slikaru ucinilo prljavim, te je presao palcem preko njega (na pozitivu i negativu Lika se vidi prazno izbrisano mesto u predelu ispod Svetiteljeve brade) I zamolio zenu koja je stajala pored da dobro izbrise staklo kivota. Olga Kalina – blagocestiva samohrana majka cetvoro male dece, stalno dolazi na Sluzbe u hram, je uzela to staklo I u odbijenim svetlosnim zracima ugledala na staklu srebrni Lik Svetog Nikolaja. Pozvali su nastojatelja hrama. Kada je on dosao, odmah je preneo staklo sa Likom u oltar I pristupio njegovom pazljivom proucavanju.

Mikroskopske uljane kapljice srebrne boje su obrazovale Lik na prozracnom staklu, kopirajuci i u najtananijim detaljima ikonu Svetog Nikolaja Cudotvorca. Sloj izobrazenog Lika je toliko tanak, da ga je moguce videti samo na tamnoj pozadini sa strane. Uljana tecnost, koja obrazuje Lik, se nije susila niti je mirisala, ali kada sam poceo da brisem tragove slikarevog palca na Liku, osetilo se predivno blagouhanje. Treba napomenuti, da se staklo, na koje je presao Lik, nalazilo na rastojanju 1-2 cm od ikone. Najzadivljujuce je bilo to, da je na staklu bilo izobrazeno ono, cega nije bilo na ikoni (gde se svetlela prazna ploca i gde nije bilo zivopisnog sloja) i zbog cega se nameravalo da se zapocne sa restauracijom.

Napravljen je foto i video snimak ikone Svetog Nikolaja i njegovog Nerukotvorenog Lika. Setili smo se pronalaska Lika Gospoda Isusa Hrista na Turinskoj Plastanici i zato su uradjeni negativi sa snimaka naseg stakla. I…na negativu se pojavio pozitiv Lika Svetog Nikolaja to jest samo staklo i Nerukotvoreni Lik predstavljaju negativ realnog Lika Svetitelja. Pri prelazu najsitnijih detalja ikone na staklo, izraz lica i ociju na ikoni i negativu se veoma razlikuju. Ako je na ikoni izraz Svetiteljevog Lika milostiv, onda je na staklenom Liku – strogo i saosecajan.

Ocevidci pojave Nerukotvorenog Lika Svetog Nikolaja Cudotvorca su bili svestenici u nasem gradu (pri cemu su neki od njih osecali predivno blagouhanje u hramu), igumanija zenskog manastira Ksenija, desetine parohijana.

U danasnje vreme, Nerukotvoreni Lik veoma postuju parohijani hrama, verujuci ljudi u nasem gradu, mnogobrojni poklonici iz drugih gradova. Veliki interes su takodje pokazala mnogobrojna sredstva masovnog informisanja kako elektronska tako i stampa.

Mi smo napravili specijalni kivot za Nerukotvoreni Lik Svetog Nikolaja, i u odredjenom trenutku sama ikona i Lik su otvoreni za poklonjenje u Sveto-Troickom hramu grada Troicka Celjabinske eparhije.



Georgij Nikolajev

55. “Znala sam da ce pomoci”

Bilo mi je 11 godina kada sam se krstila. Uskoro posle toga moja mama se razbolela. Postavili su joj ozbiljnu dijagnozu i bila je potrebna operacija. To je bila vec treca operacija – mamin zivot je bio u opasnosti. Ja sam to shvatala posto sam nedavno bila kod nje u bolnici. Nije bilo izvesno hoce li ostati u zivotu…Secam se neprestanog osecaja praznine i straha u kuci. Cula sam za Svetog Nikolaja Cudotvorca i shvatala da nam moze pomoci jedino cudo.

Tog dana kada je otac povezao mamu u bolnicu, ja sam ostala kuci sama. Secam se da sam plakala ceo dan, i klececi na kolenima molila se Svetom Nikolaju Cudotvorcu. Ja ne samo da sam molila za cudo, vec sam u potpunosti bila uverena u njegovu pomoc. Znala sam da ce on pomoci posto nije bilo druge nade. Istina, tako iskreno se nikada pre nisam molila. Ocito da se tako mogu moliti samo deca.

Nekoliko sati je proslo neprimetno. I cudo se desilo! Moji roditelji su se vratili radosni. Desilo se nesto neverovatno: nove analize su opovrgavale prethodnu dijagnozu, pa operacija vise nije bila potrebna. Lekari su se veoma zacudili. Od tada sam znala da me Sveti Nikolaj Cudotvorac nikada nece ostaviti.

Posle sedam godina posle tog dogadjaja ja sam se razbolela. U pocetku je bolest bila veoma slicna obicnom bronhitisu, ali se stanje pogorsavalo. Doslo je do krvarenja – sto je veoma los znak. Analize su ukazivale na tipicnu tuberkolozu. Smestili su me u bolnicu da bi postavili tacnu dijagnozu. Treba reci, da su moji roditelji vec tada bili u bolnici sa istom dijagnozom. Niko nam nije dolazio. Ali su se molili za nas. Ja sam imala ikonu Svetog Nikolaja Cudotvorca.

Jednom je lekar rekao, da ce mi sutra uraditi ponovni snimak, od cijeg rezultata ce zavisiti da li cu ostati u bolnici godinu dana ili ce me otpustiti. Uvece sam se dugo molila pred ikonom Svetog Nikolaja. Nisam imala tako cistu molitvu jos od detinjstva. Ali sam verovala u cudo i jedina nada je bila u Boga. Molila sam Svetog Nikolaja Cudotvorca da se sazali na mene gresnu i isceli me. U jednom trenutku sam osetila da me je cuo. U dusi mi je bilo lako i mirno. Zaspala sam sa ikonom Svetog Nikolaja u rukama – svojom jedinom nadom.

Kada su mi ujutru uradili ponovni snimak, nije bilo nicega. Lekari su bili izbezumljeni – hteli su da pisu clanak o tome. Svi su se slozili u misljenju da smo moji roditelji i ja imali neku nepoznatu infekciju, koja veoma lici na tuberkolozu. Uskoro je cela porodica bila kuci. Znam da me je spaslo cudo koje nisam zasluzila. U dusi su mi bile Isusove reci: “Idi i vise ne gresi da ti ne bi bilo gore (Jn. 8, 11). Bilo je strasno…

Poslednji slucaj je bio nedavno. Opet se mama razbolela. Ako uzmemo u obzir prethodne operacije, jasno je da joj je zivot bio u opasnosti. Ponovo se povratio strah i briga. Opet sam se molila sad vec sa ocem. Ali kako se ta molitva razlikovala od decije! Umesto molitve nije prestajao ropot:”Zasto?” Ali je bilo jasno zasto. Gusile su me besmislene suze ocajanja. Ali sam znala da suzama i zlobom necu pomoci majci. Samo me je to podsticalo na moju slabu molitvu. Otac i ja samo se molili Svetom Nikolaju Cudotvorcu, i Majci Bozijoj pred Njenom Ikonom “Neocekivana Radost”, citali kanone za bolesnicu. Molili smo bliznje da se mole. I moja ikona Svetog Nikolaja Cudotvorca je opet visila nad krevetom bolesnice. Opet nam je moglo pomoci samo cudo! I ono se desilo!

Od sveg srca blagodarim Gospodu nasem Isusu Hristu, Presvetoj Bogorodici i Svetom Nikolaju Cudotvorcu. Slava Bogu za sve! Shavtila sam da ukoliko mi ne tezimo zdravlju, uspehu, ljubavi, Gospod nam svakog momenta to moze oduzeti, ili suprotno – podariti. I nijedan covek nema vlast da upravlja svojim zivotom cak nimalo. Ali ako on s verom zamoli Gospoda, On ce ga uslisiti.



Darja, 18 godina, grad Sant-Peterburg

56. Vracanje izgubljenog

Desilo se to kad je moj muz radio kod gazde u kiosku za prodaju hleba. Ja sam tad ostala bez posla, i bili smo veoma siromasni. Cerka je sa porodicom u to vreme zivela u Vorkutu. Bukvalno sa poslednjim novcem me je pozvala i rekla da se trenutno resava mnogo toga u njihovom zivotu, i da mi je o svemu napisala u dva pisma. Mozete samo zamisliti, sta sam ja sve zbog nje prezivljavala i kako sam cekala ta pisma! I ona su stigla!

Jednom sam muzu nosila rucak i stavila sam pisma u dzep od kaputa. Ali, kada sam se vratila pisama nije bilo u dzepu. Ocito sam ih usput negde izgubila! Sta se sa mnom desilo!…Potrcala sam nazad, pregledajuci svaki centimetar puta, ali pisma nisam nasla. Vratila sam se kuci, pala na kolena pred ikone, zaplakala i pocela da molim Svetog Nikolaja Cudotvorca da mi pomogne. Molila sam ga da mi vrati pisma. Govorila sam ridajuci, da su ona od mog nesrecnog deteta, i da bi mi lakse bilo da izgubim bilo koliko novca, nego ta pisma.

I u jednom trenutku u moju dusu se uselio mir – bukvalno sam cula odgovor na svoju molitvu. Sutradan su u postanskom sanducetu bila oba pisma. Necija dobra ruka ih je donela i tu ubacila. Ja sam svim srcem zahvalila Gospodu i Svetom Nikolaju Cudotvorcu za veliku milost prema meni. Ali to nije bio kraj cudima.

Uvece je muz dosao s posla – ne podizuci pogled. Pokazalo se da je primio laznu novcanicu od pedeset hiljada, dao hleb i kusur, a tad je taj novac skoro bio njegova cela plata. Isao je kuci i nije znao kako da mi to saopsti: to je znacilo da cemo gladovati ne jedan dan, a ja sam i tako ekonomisala sa svakom kopejkom. Ali u mojoj dusi je bila takva radost zbog podarenih mi pisama, da ne samo da se nisam uznemirila, vec sam jos jednom zajedno sa muzem, zahvalila mom brzom pomocniku i velikom Cudotvorcu za njegovu milost prema nama. Sve se desilo prema mojim recima: zar nisam rekla da su mi pisma draza od novca. Kako sam onda mogla da dosadjujem muzu za taj novac?

I tada se desilo drugo cudo: gazda nam je oprostio manjak i dao mom muzu celu platu. Kazem: “cudo”, zato sto taj covek nikada nije oprastao ni mali gubitak, a u to vreme pedeset hiljada je bila velika suma. I ja sam duboko uverena, da se to cudo ne bi desilo, da sam ja zaboravivsi na svoje reci izgovorene u trenutku usrdne molitve, zazalila za tim novcem i okrivila muza za nepaznju.

To je bilo iskusenje nase vere, i Slava Bogu, sto nam je dao snage da ga izdrzimo. Neka je blagosloven Sveti Nikolaj Cudotvorac! Njemu niski poklon i velika zahvalnost za pomoc nama, gresnima i slabima.



Tatjana Iljina, grad Sant-Peterburg

57. Pokrovitelj nase porodice

Jednom sam kupila malu ikonu Svetog Nikolaja i okacila na zid. Mene cesto boli zeludac. U cetiri sata ujutru, iznemogla od boli, klekla sam i pomolila se: “Ako me cujes Sveti Nikolaje Cudotvorce, pomozi – nemam snage”. Bolovi, koji su me mucili nekoliko nedelja, su prestali. Zdrava, puna snage, ocekvala sam svoj jubilej kroz pola godine.

A kroz dve godine zbog grehova mojih – isla sam u goste u vreme Velikog Posta, zabavljala se – ponovo sam se razbolela. I opet sam se pomolila pred ikonom Svetog Nikolaja Cudotvorca: “Pomozi Sveti Oce Nikolaje! Ne mogu da hodam, i sama necu moci svoju bolest da iznesem. Tada sam u Nikolajevskom hramu, ispred svake ikone pored koje se nalazi svecnjak, palila svecu”.

Bol je pocela da popusta. Treci dan sam vec mogla da ustanem i zajedno sa cerkom odem iz Sestrorecka, gde zivim u Petrograd, u Nikolajevski hram. Sveti Nikolaj mi je i tamo pomogao. Dolazim i vidim da su ostale samo skupe svece, a svecnjaka ima puno. Uplasila sam se da necu imati dovoljno novca. Kupila sam vise sveca, pocela da obilazim po Crkvi i stavljam svece pred ikonama. Ali osecam da uskoro necu imati vise sveca, a ne mogu da kupim toliko koliko je potrebno – ne mogu da ispunim svoje obecanje. Odjednom me cerka zove:”Mama, tamo su doneli male jeftine svece”. Kako sam bila srecna! Zahvalila sam Svetom Nikolaju za brzu pomoc. Htela sam da kupim te svece i za kucu, ali su se vec prodale.

Treci put mi je u bolesti pomogao Sveti Nikolaj Cudotvorac, kada sam mu se u Pashalnoj Nedelji obratila usrdnom molitvom:”Isceli me radi Vaskrsenja Gospoda nasega Isusa Hrista!”

Jednom, kada sam vec nosila medaljon s Likom Svetitelja Nikolaja, on mi je u snu pokazao veliku opasnost, koja je pretila mojoj cerki u vezi s njenim poslom. Cerka je hitno dala otkaz, a kroz tri meseca je nasla dobar posao, blizu kuce.

Sveti Nikolaj me je spasao kada mi je na ulici prisao zao covek. Vracala sam se iz prodavnice, a on me je snazno uhvatio za ruku i poceo da govori gadosti. Uvek mi je u takvim situacijama uspevalo da se izvucem iz neprilika, a ovaj put – nikako, cak sam zaplakala od ocajanja. Pomislia sam da ce me odvuci u prolaz, usred bela dana i da niko nece ni primetiti. Podigla sam glavu k nebu i rekla:”Sveti Nikolaje Cudotvorce, pomozi mi da odem od njega!” Muskarac mi je pustio ruku, a ja sam trkom presla put. Okrenula sam se – osecala sam da se s njim nesto desava, i brzo sam otisla.



Larisa, grad Sent-Peterburg

58. Odolevanje neprijateljima

Za vreme rata je selo Plavsk, u kojem je zivela moja stara tetka Valentina Jevgejevna Ozerckovskaja, bio okupiran fasistima. Jednom uvece su Nemci provalili u kucu i trazili hranu. Mi nismo imali nista. “Nema? Onda pogledaj! – rekli su nepozvani gosti. Usli su u dvoriste i poceli da seku vocnjak. Pred domacicinim ocima su jedno za drugim padala omiljena stabla, koje je otac posadio, medju kojima su narocito bile lepe jabuke starih sorti. Vratili su se i opet trazili proizvode. Odbijam. “Onda daj kerozin: posto nas nije nahranila spalicemo kucu”. Kerozin je bio sakriven i tetka je rekla da ni njega nema. “Onda cemo te ubiti”.

A otac Valentine Jevgenjevne je bio mesni protojerej, koji je mnogo godina sluzio u seoskoj Crkvi. On u to vreme vise nije bio ziv, ali su ikone u kuci sacuvane. Nasa porodica je posebno postovala veliku ikonu Svetog Nikolaja, koja je po predanju bila cudotvorna.

Ta ikona je bila zamotana tkaninom, i nad njom je bio civiluk. Pored nje je stajala moja tetka, drhteci od straha, kada su u sobu usla dvojica fasista sa automatima. Ona je odstupila jedan korak i okrenula ledja “civiluku”. Nepozvani gosti su poceli da pucaju. Bio je izresetan ceo zid i plafon, ali nijedan metak nije pogodio ni domacicu, ni ikonu.

Ali Nemci se nisu uznemiravali. Narugavsi se oni su izasli. S mukom su pronasli malo benzina i ubacili prethodno posutu slamu kroz pukotinu na kuci, pocevsi da pale kucu. Nije se razgorelo! U zidu, koji su fasisti pokusali da zapale se nalazila ikona Svetog Nikolaja. Tako je Sveti Nikolaj Cudotvorac spasao i kucu protojereja Evgenija, i njegovu cerku. Tetka je posle rata poklonila tu ikonu Crkvi, u kojoj je njen otac sluzio mnogo godina. Ali je hram kroz dve nedelje bio zatvoren i razrusen. Neizvesno je gde je nestala ikona.

N. Ozereckovskaja

Grad Sant-Peterburg

59. Kazna za drskost

Jedna mlada zena je na praznik Svetog Nikolaja cistila dvoriste. Njen deda, bivsi dirigent crkvenog hora, ju je molio da prekine ciscenje, upozoravajuci je da Sveti Nikolaj moze da je kazni. Drsko i s podsmehom je odgovorila:”Nece biti nista!”

Uskoro je zena pocela da trazi Petenku, svoga trogodisnjeg sina. Nigde ga nije bilo! Svi su se uznemirili: gde je nestalo dete. Uskoro su ga pronasli u jami, u koju su bacali splacine i vodu od ciscenja. Oprosti nam Sveti Nikolaje, sto nismo postovali tvoj praznik!

Monahinja Marija, grad Helsinki



60. Pored Krsta

Rodila sam se u ateistickoj sredini. Porodica, skola, knjige, televizija i novine su nasem pokolenju zatvarale put za poznanje Istine. Perestrojka i propast starih stereotipa su me usmerili na mukotrpno traganje za smislom zivota. Posle demobilizacije sam shvatio da su ideali koji su u armiji izgledali jasni i neizmenljivi, u “civilnom” zivotu su izgledali pogresni.

Moje duhovne rastrzanosti su slicne traganjima mnogih mladih ljudi: rok-muzika, neformalni skupovi, i na kraju masonstvo – slava Bogu, samo zalostan njegov oblik – i sektastvo. Na kraju krajeva sam resio da prekratim zivot samoubistvom. Ali me je Gospod spasao. Posle bolnice sam mnogo poceo da citam Dostojevskog, zatim Solovjeva, Iljina, i na kraju mitropolita Sant-Peterburskog i Ladozskog Jovana. Ali glavnu ulogu u mom ocrkovljenju je imao Sveti Nikolaj. Bilo je to 1991- e godine. Zavrsivsi institut, bio sam rasporedjen u daleki grad u tajgi. Morao sam da putujem preko grada Mineralne Vode, i nekoliko dana sam se zadrzao u Kislodovsku. Poslednjeg dana svog boravka tamo besciljno sam setao po gradu.

U dzepu mi je ostala neka sitnina, i odlucio sam da udjem u konditorsku radnju. Tamo je bila pauza. Neocekivano sam se nasao pored nevelikog drvenog Krsta, na kojem je visila tablica, sa objasnjenjem da ce na tom mestu biti izgradjena Sveto-Nikolajevska Crkva. Pored Krsta je stajao svecnjak. Pored sanduka za paljenje sveca je dezurala svecarka.

Vec sam se spremio da odem, kada su Krstu prisle dve zene, majka i cerka, koje su se razlikovale od okoline po neobjasnjivom prirodnom aristokratizmu. Protiv svoje volje sam se zagledao u njih i zadrzao se pored Krsta. One su ne zureci kupile svece, upalile ih u sanduk za prinosenje zrtava i pocele da se mole. To je za mene bilo nesto neshvatljivo, i u to vreme neponovljivo lepo. Devojci su po licu tekle suze. Njihove molitve su bile usrdne i iskrene. Ne znam zasto ali i meni se plakalo. Dusa se ispunila dosad nepoznatim umiljenjem. Ja sam odjednom svim srcem osetio nesto jako vazno za cim je zedjala moja napacena dusa.

Te zene su davno otisle, njihove svece su davno dogorele, davno je zavrsena pauza u konditorskoj radnji, a ja sam sve vreme stajao pored Krsta malog, neuglednog, koji mi je u jednom momentu postao drag. Izvukavsi iz dzepa svu sitninu, dao sam svecarki: “Nemojte da se ljutite na mene sestro. To je sve sto imam”. Ona se osmehnula i ispricala pricu o siromasnoj udovici i njenoj lepti. Od tad je to mesto u Kislodovsku narocito sveto za mene. Tamo se sada uzdizu zidovi velicanstvenog hrama. Svaki put mu prilazim sa trepetom u dusi, kao da se susrecem sa samim Svetiteljem.

Kasnije je Sveti Nikolaj Cudotvorac spasao mog sina. Upravo njemu sam se usrdno molio da sacuva zivot jos nerodjene bebe. Danas mi je tesko i da zamislim sta bi bilo sa mnom, da me tog letnjeg dana Boziji Ugodnik Nikolaj nije doveo do malog Krsta, u trenutku mi otkrivsi pokrov najvece tajne stvorenog sveta, cije je ime – Istina.

61. “Moja vera je postala jaca”

Kada sam dobila prevremene grceve, ponela sam sa sobom u bolnicu molitvenik i ikonice Spasitelja, Presvete Bogorodice i Svetog Nikolaja Cudotvorca. Sebe sam umirivala samo time da moje dete nece umreti na praznik. Skoro nedelju dana beba se nalazila na granici zivota i smrti, i svih tih dana sam bila veoma povucena u sebe – stavila sam ikone pred sebe i molila se, molila, molila…

20-og oktobra se rodio sin. On je sam poceo slobodno da dise – lekari su rekli da je to cudo. I disao je samostalno dane i noci: u bolnici nije bio nijedan slobodan aparat za vestacko disanje. Govorili su mi da budem spremna na sve. Ja sam se molila. Zatim je 10 dana i 10 noci bio na reanimaciji, na decijoj klinici – imao je izliv krvi u mozak, bio je slabasan, lagan…Shvatala sam da mi je to iskusenje od Boga. Moja vera je ojacala. Moj muz je poverovao i krstio se. Uspeli smo da krstimo sina u bolnici i dali smo mu ime Nikolaj. Uskoro se dete oporavilo i otpustili su nas kuci.

Kroz mesec dana su u nas grad doneli ikonu Svetog Nikolaja Cudotvorca, naslikanu s tom, koja se nalazi pored Svetiteljevih Mostiju, za hram Hrista Spasitelja. Naravno ponela sam i sina sa mnom. Detetu su predskazali invalidnost i mnogo hronicnih oboljenja. Ali evo ima vec godina kako je ziv i zdrav. S neobicnim za bebu trepetom pricescuje se Svetim Darovima. Ozbiljan je pred ikonama.

“Sveti oce Nikolaje, moli Boga za nas!”

Julija, grad Ekaterinburg


62. Kandilo koje se nije gasilo

U nasoj celiji u Derjabinku sacuvana je neostecena velika ikona Svetog Nikolaja. Stajala je pored zida na sredini celije i od prvih dana naseg boravka bratija-staroobrednici su vodili posebnu brigu o njoj. Uspevali su da na neki nacin nabave ulje za kandilo, odrzavajuci stalno plamen u njemu. Za praznike su donosili crkvene svece i stavljali ih pored ikone. Ne samo vernici, vec i bezboznici su se sa strahopostovanjem odnosili prema ikoni i kandilu koje je neprekidno gorelo, i nijednom niko nije dopustio ne samo huljenje, vec cak ni odnos bez postovanja prema nasoj Svetinji. Svi smo bili uvereni da dok je ikona sa kandilom s nama, dotle nas Svetitelj cuva i zastupa, ali nece se smilovati na onoga ko bogohuli ili cak ugasi kandilo.

I zatvorska uprava je svakodnevno ujutru i uvece prolazila pored ikone, trudeci se da ne pokaze da primecuje ikonu i kandilo. Samo nedelju dana pre mog izlaska iz Derjabinki, rano ujutru, mom lezaju je prisao jedan brat-starobrednik i nervozno-uznemireno rekao da je protekle noci nacelnik Derjabinki, prolazeci po celiji prisao ikoni i ugasio kandilo. Gledam na stranu i dalje u pravcu ikone i vidim grupe ljudi, koje zucno raspravljaju. Jednoglasno su svi odlucili da ponovo upale kandilo.

I zaista, za samo dva-tri dana, uprava je bila smenjena, pritvorena zbog nekih sluzbenih prestupa. Taj dogadjaj je snazno uticao cak i na nevernike. Molili smo se pred ikonom svi zajedno, tako reci kao u Crkvi, pocevsi na inicijativu samih bogomoljaca.

Protojerej Mihail Celjcov



63. Ikone su vracene

Jedna pravoslavna hriscanka je odlucila da predje u sektu. Napustila je Crkvu, i pocela da posecuje skupove sektasa, i slusa ono sto oni pricaju. Od njih je saznala da ikone ne treba postovati. Dosla je kuci i pobacala sve ikone. Spremala se da ide na molitveni skup, i primetila je da joj je ostala jos jedna ikonica – Svetitelja Nikolaja. Uzela ju je, iznela na dvoriste Iibacila je na djubriste govoreci: “Tu ti je mesto!”

Kasno uvece, kada se zena vracala kuci, na ulici je bilo hladno i mracno. Padala je kisa. Prilazeci kuci, ugledala je pored vrata mokrog i ozeblog starca. On ju je posmatrao. “Deda, zasto stojite na kisi? Udjite u kucu” – “Ne mogu gazdarica me je isterala”. Zena se zagledala bolje i prepoznala u starcu Svetog Nikolaja Cudotvorca. Gorko je zaplakala, pokajala se i vratila ikone u kucu.

Tatjana Komisarova, grad Cistopolj



64. Lekovito miro

Moj sin nije prihvatao hranu dok jos nije imao ni dve godine. Zena me je pozvala na posao i rekla da se nalazi u teskom stanju. Imao je visoku temperaturu koja se postepeno povecavala. Lekar ce doci posle rucka, i ako detetu pozli do njegovog dolaska, treba pozvati hitnu pomoc. Odmah sam posla kuci. Sin je lezao u krevecu, unezvereno gledajuci u plafon i nikoga ne prepoznavajuci. Kada sam se nagnula nad njegovu glavicu, srce mi se zaledilo od straha: bio je otkriven kao novorodjence. Zena je bila u predstresnom stanju, citala je “Bogorodice Djevo” i svu nadu polozila samo na Boga. Klekla sam pred ikone u uglu na kolena i pocela usrdno da se molim. Zatim sam se vratila kod sina, i stavivsi mu ruku na stomak, citala “Oce nas”. Resili smo da ne zovemo hitnu pomoc. Kada je lekar dosao, detetu je postalo bolje, a temperatura mu se snizila. Lekar je rekao da dete ne mora da ide na reanimaciju, vec samo da mu se daju lekovi koje ce mu prepisati. Posle odlaska lekara, ja sam uz molitvu pomazala decakovo malo celo i stomak uljem iz kovcega u kojem su se nalazile relikvije Svetog Nikolaja Cudotvorca sa dodatkom mira od njegovih Mostiju. Bio je cetvrtak – dan posvecen tom Svetitelju. Sin je zaspao. Zena je otrcala u apoteku po lekove.

Kroz sat vremena dete se probudilo. Imao je normalnu temperaturu, na licu mu je bio osmeh i bio je pokriven. Shvatili smo da se desilo cudo. Sin je ozdravio, ne pocevsi da uzima lekove. “Da li ti je neko dolazio u snu?” – upitala sam. “Da” – odgovorio je muz. Sveti Nikolaj Cudotvorac je iscelio nase dete.

Sergej, grad Samara



65. “Mnoge spasavsi od pogibije”

Kada je poceo rat, nasa porodica je zivela u Gatcini. Morali smo da se evakuisemo na Ural sa jednim brojem ljudi iz Putilovske fabrike, gde je radio otac. Rano ujutru smo izasli iz kuce na konju. Uvece smo dosli do Aleksandrovke, gde nas je zasutavila vojna patrola. Morali smo da se uselimo u praznu kucu na kraju sela. Nije bilo svetla. Mama je stavila neke stvari na pod i sve nas smestila u desni ugao kolibe.

Uvece je poceo intenzivan napad: Nemci su napredovali prema Pulkovu. Nasa protivavionska odbrana je odgovorila. Bilo je veoma strasno. Skupili smo se u ugao i poceli da se molimo:”Gospode pomozi!” Kada je deo granate osvetlio sobu, mama je uzviknula i pogledala u suprotan ugao. Tamo je zbog odbleska svetlosti mogla da vidi ikonu Svetog Nikolaja Cudotvorca. Njemu smo se pomolili.

Odlazeci iz Aleksandrovke mama je ponela ikonu sa sobom. Prosla je s nama ceo rat, a mi smo morali da prodjemo kroz tri koncetraciona logora. Sveti Nikolaj Cudotvorac nas je cuvao i vratili smo se zivi.

Nina Sokolova, grad Sankt-Peterburg



66. Ikona s mongolskim likom

Desilo se to pre trista godina. U to vreme nas kraj je bio divlji, sa malo ljudi, bogat sa divljaci i zverima. Danas se mnogo toga izmenilo I samo su Sajani sacuvali nepristupacnost i velicanstvenost. 1674. godine su na ta mesta dosli drzavnici i izgradili naseobinu “na najboljem i najprijatnijem mestu”. U nju su se nastanili kozaci. Tu se zavrsavala ruska zemlja, a dalje je bila zemlja Mongola.

Ali Mongoli nisu hteli da daju tu lepu dolinu ruskom Caru, napadajuci mestane i zarobljavajuci ih. Medjutim nisu imali uspeha u borbama s Rusima, jer su Rusi imali “vatreno oruzje”, a Mongoli – “svetlosno”.

Jednom je dosla vojska iz mongolske zemlje – deset hiljada konjanika. Razbili su privremeno nomadsko naselje na obali reke Irkut, koje ze nalazi nasuprot naseobine. “Prilazili su mu tri dana i tri nocu zestoko napadajuci”. U naseobini je bilo 34 vojnih lica. Kozacima je nestao barut, pa je prestala paljba. Mongoli, osetivsi blizinu pobede, su poceli da se prebacuju preko reke Irkut. U njihovom stanistu se culo likovanje. Kozaci su postavili strazu na vratima. Skupili su se u Crkvu na molitvi. Oni su unapred znali da ih cekaju mucenja: Mongoli su tako uvek postupali sa zarobljenicima.

I desilo se cudo. Vrata su se otvorila i iz tvrdjave je izasao nepoznati konjanik. Oko glave mu je svetleo oreol. Mongoli su krenuli kroz otvorena vrata, ali su ih zaustavile sprave za mucenje, zbacivajuci ih na zemlju. Strele, koje su pustene na konjanika su se vracale i pogadjale one koji su ih pustali.

Pocela je panika: konji su rzali, zastrasujuci ljude. Mongoli su u strahu okrenuli konje, odstupili uz reku i napustili naseobinu. Od tad se niko od clanova mongolske vlade nije usudio da narusi granice drzave. Strazari, su izbezumljeni jednoglasno tvrdili da je Sveti koji je izasao licio na mestane. Krupnih jagodica, tamnoput, zrikavih ociju. Prezivevsi opsadu i radost pobede, kozaci su zeleli da se zahvale za cudesno spasenje.

Prvo su narucili ikonu Svetog Nikolaja Cudotvorca. Ikonopisac je naslikao Svetiteljev Lik tacno po recima strazara. Na najvisem mestu, na obali Irkuta se sagradili drvenu Crkvu u cast Svetog Nikolaja Cudotvorca , veoma retkog arhitektonskog stila, koja je imala oblik koji je podsecao na Krst. Vremenom je ovde nastalo bogato Nikoljsko kozacko selo.

Popova, Burjatija

67. Povratak u zivot

Udala sam se rano. Uskoro su dosla deca: cerka i dva sina– blizanci. Ali porodicni zivot mi je bio tezak: muz je pio, vikao. Kada su deca posla u skolu i ja sam pocela da pijem. Morala sam da promenim mnogo radnih mesta. I ja i muz smo shvatali da ne radimo dobro, ali nista nismo mogli da uradimo. Mene je cesto vozila hitna pomoc u narkolosku kliniku. Bilo mi je veoma zao dece, i trebalo je jos samo malo pa da pocnem sistematski da se opijam. Osecala sam da tonem, i da ne mogu da se izvucem iz tog pakla. Svi su ocekivali moju smrt.

…Bilo je to pre tri godine. Otisla sam na posao i koleginica mi je poklonila ikonicu Svetog Nikolaja Cudotvorca, rekavsi:”Lena, moli se. Gledaj u oci Svetom Nikolaju i moli za pomoc”. Dala mi je i Svetu vodu. I ja sam pocela da se molim za svoju napacenu dusu. Molila sam se svuda – kuci, na ulici, u prevozu – ikona je stalno bila kod mene. Slava Bogu, moje molitve su uslisane. Slomila sam nogu – bolelo me je. Zatim sam otisla u Crkvu i sve ispricala svesteniku. On mi je objasnio da treba hitno da se ispovedim i pricestim. Posle primanja Svetih Tajni sve se promenilo. Gospod mi je dao snagu i trpeljivost. Prestala sam da pijem. Ceo zivot je poceo da se menja na bolje. Pocela sam da odlazim u Crkvu i u kapelicu Svetog Nikolaja Cudotvorca. Po profesiji sam pekar-konditer i ceo dan sam na nogama. A noga me je posle preloma jako bolela. Doslo je do artroze krvnih sudova i trebalo je da idem hitno na operaciju. Osam meseci sam bila u bolnici. Nekako smo s Bozijom pomoci preziveli to vreme. Samo je muz i dalje pio. A ja sam se molila. Lekari su mi na otpustu rekli:”Treba pothitno da promenite posao”. Dobila sam invalidninu, ali nisam mogla da dobijem i drugi posao. Posla sam u Nikoljsku kapelicu i kupila knjigu o podvizima i cudesima starca Zaharija. Iz nje sam saznala za Bogorodicino pravilo i pocela sam da ga citam. I desilo se cudo. Dosla sam u Crkvu Hristovog Vaskrsenja, ispovedila se i pricestila. Posle sluzbe sam prisla ocu sa molbom da me blagoslovi i pomoli se za to da mi Gospod da odgovarajuci posao. Svestenik je malo cutao, a zatim rekao:”Nama je potreban kuvar. Da li zelite to da radite?” Ja sam bila uznemirena, jer je trebalo da na prethodnom radnom mestu uskoro dobijem stan: nas petoro zivi u jednosobnom stanu. Ali naravno pristala sam: taj posao mi je poslao Gospod, jer sam se molila Presvetoj Bogorodici. Moji ukucani su se slozili sa tom mojom odlukom, a poznanici i kolege su me osudili. Trenutno ja radim kao crkveni kuvar. Slava Bogu ne pijem vise alkohol i drzim postove. Moj muz se nedavno ispovedio i pricestio. Nadamo se da ce i nasa deca prici Gospodu. To je nasa krivica sto mi nismo isli u Crkvu i njih nismo poducavali. Zivimo u slozi – tesno nam je, ali se ne svadjamo.

Elena, grad Cerepovec



68. Urazumitelj

Sveti Nikolaj Cudotvorac mi pomaze u toku celog mog zivota. On je moj putevoditelj. 1960. godine sam upisao vojnu skolu. Nikako nisam mogao da polozim radiotenhiku. Nisam shvatao sta su to elektroni. Mojim kolegama sa kursa je to bilo jasno, i oni su se trudili da mi objasne, ali sam ja samo tupo gledao u formule. Naravno, krivio sam sebe za svoju bespomocnost. Samo sam se nadao u pomoc Svetog Nikole. Doslo je vreme ispita. “Nabubao” sam samo jedan deo, a drugi nisam nikako mogao da shvatim. I dosao je dan ispita. Usao sam u salu, predstavio se i spremao da uzmem pitanje. Sa njim sam povukao i ostala pitanja, koja su bukvalno bila zalepljena jedno za drugo. Neki unutrasnji glas mi je rekao da treba da ostavim to pitanje. Kada sam uzeo drugo pitanje i procitao ga, mojoj zadivljenosti nije bilo kraja: to je bilo isto ono pitanje koje sam “nabubao” uoci ispita. Odgovorio sam uspesno i upisao sledeci kurs. I sto je bilo jos zacudjujuce neke moje kolege koje su ucile tokom cele godine su pale ispit. Gospod je na sledecem kursu prosvetlio moj um, i nadalje sam uspesno ucio. Zavrsio sam skolu kao jedan od najboljih djaka.

Vitalij Orlov, grad Novgorod


69. Vracanje duga

Jednom je kod mog muza dosao jedan njegov prijatelj. On je zaradio mnogo novca i hvalio se pokazavsi ogromnu sumu. Zatim je rekao:”Uzmi ovaj novac. Ostavljam ih u zalog, a Oleg ce, - tako se zove moj muz, - ostalo sve odraditi sa kamenom”. “A ako se on ne slozi sa sumom?” – upitala sam. “Nista, dogovoricemo se”, - bio je odgovor. Dao mi je manji deo novca i otisao. Sledeceg dana sam otisla u Crkvu i tamo ugledala veliku ikonu Svetog Nikolaja. Bila je skupa, ali sam je ja ipak kupila. Zatim sam, posto sam kupila svece, setila se da novac nije moj vec muzevljevog prijatelja. Ali Olegu nisam nista rekla. Kada je dosao Vitalij, prijatelj mog muza, upitao me je za novac koji je ostavio u zalog. Muz se uznemirio. Tek tad sam mu sve objasnila. Nismo imali od cega da vratimo dug. Oleg je odbio da radi za tu sumu koju je predlozio Vitalij: rad sa kamenom je zamoran i tezak posao. Obojica su bili ljuti na mene. Ja sam zaplakala. Pocela sam da se molim Svetom Nikolaju Ugodniku: pomozi mi ispasce jos da sam ukrala…I jednog prelepog jutra se budim – i vidim novac. Tacno onoliko koliko mi je trebalo. Odakle? Pitam mamu:”Da li je ovo tvoj novac?” – “Ne”. A ja odem do Olega: “Odakle je ovaj novac?” “Istina, susetka nam je vratila dug”. Odlazim do nje – ona kaze da to nije njen novac. Tada sam shvatila od koga je novac. Dosao je Vitalij i sve smo oduzili i sve se sredilo.

Svetlana, grad Perm



70. Vaspitavanje dece

U nasu kapelicu posvecenu Svetom Nikolaju je dosla jedna starija zena. Dugo se molila, a u ocima su joj blistale suze. Evo sta je ona ispricala:” U nasem selu je postojala velika i lepa Crkva. Ona je zatvorena u vreme sovjetske vlasti. Tacnije bila je zatvorena za vernike, a otvorena za nevernike. Krst je skinut, prozori poizbijani, Svetinje unistene. Vrata hrama nisu zatvarana, pa su deca posle skole odlazila u Crkvu da se igraju loptom. Pela su se na zvono, igrala se zmurke, vikala, i lomila jos to sto je preostalo u Crkvi. Kuci me je majka ukorevala:”Ne idi Ninuska da se loptas u Crkvi. A ako prodjes pored – prekrsti se i pokloni se”. Moji vrsnjaci su se spremali da posle casova idu u Crkvu i mene su zvali. Ja sam se bojala zbog majcinih reci. Krenem pa se zaustavim. A svi drugovi su vec u Crkvi: trce tamo, smeju se. Pomislila sam:” Mama nece saznati…” Otisla sam u Crkvu. Otvorila sam neka vrata, skrenula u hodnik, i zaustavila se. Okrenula sam se i nisam znala odakle sam dosla. Hocu da izadjem, a izlaz nikako ne mogu da nadjem. Gde god krenem svuda je corsokak. Isla sam tako, isla i vec se smracilo i postalo strasno. Vicem, ali se niko ne odaziva. Sela sam na stepeniste i zaplakala. Mislim:”Nisam poslusala mamu i niko me sad nece naci”. Odjednom ugledam da pored mene stoji starac. Samo sam htela da ga pitam kako da izadjem, a on mi je cutke pokazao rukom. Skocila sam i posla tuda. Okrenula sam se, a starca vec nije bilo. Nestao je. Izasla sam, otrcala kuci i nikome nista nisam pricala. Kroz kratko vreme sam na ikonicama koje je mama zavila u salvetu prepoznala starca koga sam srela u Crkvi. Ispricala sam mami o tome. Ona me je malo ukorila za neposlusnost, a zatim je rekla da je to Sveti Nikola Cudotvorac. Celivala sam njegovu ikonicu, ponovo zavila i uzela je”.

Zinaida Pavlova, grad Cerepovec



71. Cudesa s mojim bliznjima

Zelim da ispricam dva slucaja cudesne pomoci Svetog Nikolaja mojoj baki, Glikeriji Prokopjevnoj Kazimovoj i njenoj sestri Mariji Prokopjevnoj. Na zalost meni su o tome pricali tek posle njihove smrti. Baki Glikeriji se to desilo 1930. godine. Zivela je u selu Kameni Bor, Nikolajevskog regiona, Samarske gubernije. Baka je poticala iz duboko verujuce porodice, i njen otac je cak bio crkveni staresina. Njeno trece dete Vasilije je bilo tesko bolesno. U narodu tu bolest nazivaju “pseca starost”. Jednom je u kucu svratio sedi starac malog rasta, s belom bradom i upitao: “Da li je sin bolestan?” Baka je kroz suze odgovorila:”I zivi i ne zivi, i umire i ne umire”. Starac je na to odgovorio:”Ozdravice i bice tvoj hranitelj u starosti i sahranice te”. Rekavsi to – starac je otisao. Glikerija je shvatila da starcu nije dala milostinju i potrcala je za njim. Ali ga nije bilo ni u dvoristu, ni na vratima. Posle cudne posete Vasji je bilo bolje, i reci cudesnog starca su se ispunile u potpunosti.

Starijoj Glikerijinoj sestri – Mariji – cudesna pomoc Svetog Nikolaja se desila kada je bila u zatvoru zbog lazne krivice. Marija Prokopjevna je u koloniji morala da radi kao pralja, cistacica, pastirka. Cak je radila i u pilani. Jednom su joj se ovce razisle po sumi i ona je pocela da se moli Bogu za pomoc. Kroz neko vreme je podalje ugledala sedog starca sa stapom, koji je skupljao ovce u stado. Kada su se ovce skupile, starac je nestao. Ona je tad shvatila ko joj je pomogao i pocela da zahvaljuje Bogu i Svetom Nikolaju.

Nina Keljcina, Samarska oblast



72. Cudesno upozorenje

Otac mi je pricao o cudesnoj pomoci Svetog Nikolaja Cudotvorca, koji mu se javio u detinjstvu. Rastao je u siromasnoj porodici sa mnogo dece u selu Kumak Orenburske oblasti. Deca su uglavnom gladovala i radila od malih nogu. U to vreme je ocu bilo 10 godina. Sa mladjim bratom je skupljao seno za stoku u stepi. Volovi, taljige pune trave. Pored je prolazila zeleznicka pruga. Dan je bio vreo, na nebu je bilo samo nekoliko oblacaka. Odjednom, neznano odakle – pojavio se starac s belom bradom do pojasa. Imao je dobre oci. Rekao je:”Sakrijte se decice u jarak pod taljige – procice uragan”. I otisao je. Moj otac je rekao bratu:”Ja tog dedu nisam nikad ranije video”. Potrcao je za njim. A iza zeleznickog nasipa nije bilo nikoga. Samo se kovilje njise. Zatim je naisao uragan neverovatne snage, sa kisom i gradom. Drvece je cupano iz korena. Zeleznicki nasip je podriven na tom mestu gde je starac prosao, i sine su razdvojene. Braca su se spasla po njegovom savetu: legli su pod taljige i iskopali zemlju.

Nadezda Kostjusko, grad Celjabinsk



73. Majcin BLAGOSLOV

Ja sam iz Lenjingrada, ali vec 30 godina zivim daleko od rodnog grada. Kada mi je bilo 20 godina, napustila sam Piter, i mama me je blagoslovila malom ikonicom Svetog Nikolaja, rekavsi:”Kada ti bude tesko, obrati se njemu – pomocice ti”. Stavivsi ikonicu u torbu, odavno sam zaboravila na nju.

I zaista, nastupila su teska vremena za mene. Jedne noci sam se setila Svetiteljeve ikone. Meni je i dan danas cudno kako se tako mala ikona nije zagubila. Nasla sam je i placuci pocela da se zalim i trazim Svetiteljevu pomoc. Nisam znala nikakve molitve, molila sam se svojim recima. Molila sam se nekoliko dana, i sve lose stvari su nestale. Od tad sam pocela da vodim racuna o svojoj Svetinji.

Kada sam se jednom posvadjala sa sestrom i naljutila na nju, u snu mi se javio Sveti Nikola Cudotvorac – izgledao je kao na ikoni. Mnogo toga mi je ispricao. Kada sam se probudila, secala sam se samo jednog: ne sme se ljutiti ni na koga. Kada sam na leto dosla kuci, odmah sam otisla kod sestre i pomirile smo se.

Sad vec ima 7 godina kako sam parohijanka hrama Vaznesenja Hristovog, gde se nalazi i cudotvorna ikona Svetog Nikolaja. Moze biti da sam po njegovim molitvama i prisla Crkvi: iako kada mi je majka dala njegovu ikonu nisam nista znala o Bogu.

Nadezda Gamzeva, Tatarstan



74. Zadivljujuci susret

Zahvaljujuci Svetom Nikolaju Cudotvorcu desio mi se zadivljujuci susret. Isla sam s mamom na poklonicko putovanje u obilazak moskovskih Svetinja. Dosli smo u Donski manastir. Poklonile smo se Donskoj ikoni Majke Bozije i Svetim Mostima Patrijarha Tihona. Mama je znala da se tamo nalazi i jos jedna retka Svetinja – mirotociva mozaicna ikona Svetog Nikolaja. Ali mi nigde nismo mogle da je nadjemo. Vec smo se spremale da idemo, kad je majka prisla jednoj bedno odevenoj starici i upitala je za ikonu. Ona je sa zadovoljstvom zelela da nam pomogne. Tu setnju po Donskom manastiru sa njom, koja je znala i volela svaki njegov kamen, pamticu za ceo zivot.

Ugledale smo i malu kapelu posvecenu Svetom Nikolaju. Unutar nje je divnom toplinom zracila mozaicna ikona Svetog Nikolaja Cudotvorca. Pred njom je mirno gorelo kandilo, i cuo se lagani povetarac. Zelele smo da svaki dan ovde dolazimo. Nasa starica je veoma volela da bude tu. Pitali smo je za ime kako bismo je pominjali u molitvama, ali ona nije odgovorila i tri puta je molila za oprostaj zbog toga.

Dovela nas je do Spasiteljeve statue. “Izaberite mesto pored Njegovih nogu. Oh, nezahvalnih ucenika Tvojih Gospode!” – govorila je ona sa suzama. Zatim je dodala:”Ko se od sveg srca moli, njemu se daju suze”. Kakav je to dar – suze pokajanja i umiljenja pred Bozijom Miloscu i Blagodacu! Tvrdo srce ne moze prolivati istinske suze pokajanja, koje su Boziji dar.

Starica je rekla da joj je vreme da ide, pozelela nam je Angela-Cuvara i otisla. Dugo smo gledale za njenom krhkom figurom u ustopanim starim sandalama i starom ogrtacu. Nikada necemo zaboraviti njeno dobro lice sa cistim, jasnim ocima. Ko zna da li ce nas Gospod jos nekad u zivotu udostojiti da sretnemo nekoga tako smirenog.

Jovana, grada Vologda

Nastavice se

http://www.nikola-ygodnik.narod.ru/

PRAVOSLAVLJE I ZDRAVLJE

POBEDJEN RAK

Ovaj clanak je davno stigao u redakciju, ali ga nismo objavljivali. Veoma je dugacak (cak kad bi se stampao u novinama, to bi moralo da bude u dvobroju), tako da i pojedini njegovi delovi mogu pobuditi neciju paznju. Zato sto je na tu temu – kako se izleciti od neke bolesti – izdato mnogo sumnjive, a ponekad i okultne literature, koju nazivaju pravoslavnom. I u tom horu, glas zaista verujuceg coveka, je tesko razlikovati. Uostalom, odlucili smo da clanak ipak stampamo, kada je u redakciju stiglo pismo, odmah posle praznika Krstenja Gospodnjeg, od O.F.Kononovica iz Knjaznogostske oblasti u Republici Komi. Ono je kratko:

“Zadivljujuce. Obolela sam 2-og januara, i do 18-og januara sam vec bila toliko bolesna da sam mislila da je to kraj. Zatim sam resila da citam Psaltir za svaku potrebu. i zamislite, kroz 30 minuta sam bila zdrava. Evo koje psalme treba citati. Protiv magijskog dejstva: psalmi 49, 53, 58, 139, 63. Protiv napada zlih duhova: psalmi 43, 67. Da bi Gospod uslisio molitvu: psalmi 16, 85, 87, 140.”.

Eto kako je zena procitala psalm i – odmah se izlecila. Da li je tako nesto moguce? Moguce je. Zato sto je Gospodu sve moguce. Ali ako ponekad i tesko poverujemo, to se jednostavno desava!

U stvari nije sve tako jednostavno, i ovo kratko pismo (u kome su nabrojani psalmi), jos uvek ne odgovara na pitanje kako da se bolesnik isceli. Nadamo se, da ce odgovor na to pitanje citalac naci u clanku sestre Ljudmile iz grada Slanci u Lenjingradskoj oblasti. U sledecem broju cemo stampati drugi deo clanka zajedno sa komentarima svestenika.

“Napisala sam mnogo,- obraca nam se Ljudmila. Mogla sam jos. Taj rad ne smatram svojim…Moj udeo je bio najjednostavniji: da mnogo toga procitam i postaram se da to objasnim razumljivo.”

Posvecujem ovaj clanak protojereju Vasiliju Fedosejevicu Svecu

“Tajnu carevu treba cuvati, a dela Gospodnja objavljivati s pohvalom” (Tovit 12,17).

“Da ne bude sakriven izvor Blagodatnih isceljenja svima kojima je potreban” (iz Akatista “Plata poginulih”)

Cega se boje zli duhovi

Bog nam je otkrio tajnu raka i svih medicinski neizlecivih bolesti i naucio nas kako da ih lecimo. Evo u cemu je tajna. Sve neizlecive bolesti imaju jedan isti uzrok – djavola. O tome svedoci Biblija.

1) Istorija pravednog Jova. “I sotona otide od Gospoda, i udari Jova zlijem pristem od pete do tjemena (Jov 2, 6-8).

2) Psalm 40, stih 9, Psaltir. U recima tog stiha se nalazi kljuc koji otkriva tajnu svih neizlecivih bolesti: “Rec Velijareva je na njemu, on se razboleo, i nikako mu nije bolje”. Ko je taj Velijar? Velijar (u tekstu “velial”) je ime ili kneza svih zlih duhova, glavni uzrocnik neizlecivih bolesti, ili je to jedno od imena samog satane.

Celo Jevandjelje je prepuno primerima isceljenja neizlecivih bolesti, koje je Svemoguci Spasitelj ucinio – pristevi, paralize, slepila, gluvoce, nemosti, vodene bolesti, mesecara, zenskog krvotocenja i dr. – kao rezultat oslobadjanja ljudi od zlih duhova. I Apostol Petar je to potvrdio: “…I On je isao dobro tvoreci i isceljujuci sve djavoimane” (Dela 10,33).

Na osnovu ovoga se moze zakljuciti: neizlecive bolesti su posledica mucenja od strane zlih duhova.

Demoni se ne boje ni tableta (hemije), ni operacije, ni zracenja, i zbog toga neizlecive bolesti ne leci razradjena medicinska praksa. A evo cega se boji sam djavo i sva njegova sila – to i jeste isceljujuce sredstvo. Cega se oni sve boje? To je odavno dobro poznato.

Oni se pre svega boje, blage i svemoguce Volje Bozije, Koja uvek stremi da pomogne coveku da se spase. Boje se takodje svih Svetinja. I kao sve ubice, boje se sopstvenog razotkrivanja. Razotkriva ih znanje pravde Bozije i Tajna Pokajanja, samo u Pravoslavnoj Crkvi.

Ovde je vazno napomenuti, da Svetinje imaju isceliteljsko dejstvo, samo po Milosti Bozijoj to jest Svetinja nije – talisman ili magijska stvar. U Bibliji ima primer za to, kako najveca judejska svetinja, Zavetni Kovceg, osvojena od strane nezbnabozaca ne samo da im nije pomogla, nego je cak doprinela sveopstoj nevolji (Prva knjiga o carevima, gl 4-6).

A kad bi se bolesnici jos i molili! Mudrost Svetih Otaca kaze da je POST uzdrzanje. Uzdrzanje u sveukupnom zivotu a ne samo u hrani. Jer u slucaju kada nema uzdrzanja, onda je covek uvek upravljan strastima. A gde je strast, tamo je i njen konkretni izvrsilac, neverovatno brz, nemilostiv i vest u porobljavanju coveka – demon te strasti.

MOLITVA, po svedocenju shiigumana Jovana (Ivana Aleksejevica Aleksejeva), jednog od poslednjih Valaamskih staraca, nije samo citanje napisanih svetih reci iz molitvenika, vec i neprekidno secanje na Boga. To je i svako dobro delo, ucinjeno obavezno Hrista radi. To je i duhovni razgovor, i citanje Svetih knjiga, i trpljenje nevolja i ruganja, ponizenja, ukora, prezira. Molitva je uospteno receno zivot u Pravoslavlju. Decija molitva brzo stize do Boga. Decije osobine su prostota, iskrenost, prirodnost, poverljivost, srdacnost. O vaznosti ispravljanja sopstvenog srca divno je rekao Teofan Zatvornik Visenski: “Nase srce je jama, puna zmija. Zmije su – nase strasti. Kako koja od njih promalja glavu, udaraj je maljem. Malj je – nesazaljivost prema sebi”. Spasitelj nas uci da svako ljudsko zlo dolazi iz srca: “Jer iz srca izlaze zle pomisli…-to pogani coveka” (Mt. 15, 19). A gde postoji zlo, tamo je uvek roj necistih duhova, tamo oni imaju lak pristup coveku, a samim tim i mogucnost da naskode njegovom organizmu.

Red u dusi

I tako, molitva je neprekidno secanje na Boga. Ali nje nece biti, ukoliko covek nista ne zna o Bogu. Kao sto je nemoguce naloziti pec, ako u njoj nema drva, i kako je nemoguce resiti zadatak ako nema znanja u glavi – tako da bismo zavoleli Boga – On treba da se useli u nas um, a zatim i u srce. Neka upita sebe svako ko je zaljubljen, o cemu samo razmislja? I on ce odmah sebi odgovoriti: kako o cemu – pa naravno o predmetu svog srca! Zato treba znati Bibliju. Ona je nase najvaznije znanje na zemlji. U njoj nam je Bog otkrio sta treba da znamo o Njemu, i sta treba da znamo o sebi samima. Tamo se nalazi jedina Istina, za koju je Spasitelj rekao da ce nas uciniti slobodnim (Jn. 8, 13).

O tome, kakvo znacenje Bog pridaje nasem znanju istine, koja se nalazi u Bibliji, moze se videti iz sledeceg: mlada zena, lekar-neuropatolog je ispricala: “Kada sam bila mala, moja mama je imala neshvatljive i strasne napade, slicne epilepticnim. Lecili su je specijalisti, ali je sve bilo bezuspesno. Zato sam ja resila da postanem lekar i izlecim mamu. Dok sam bila studentkinja, jednom mi je dosla na pamet misao, da treba da procitam celu Bibliju i da ce tad mojoj mami biti bolje. Jos nisam bila ni procitala Bibliju do kraja a majcini napadi su vec prestali.”

Red u svakoj stvari pocinje uvodjenjem redu u umu. Jer da bi se covek pravilno lecio, treba da shvati sta je sta u zivotu. Isceljenje od svake neizlecive bolesti je moguce samo Miloscu Bozijom, koju privlaci onaj covek, koji ne zivi samo radi sopstvenih zadovoljstava, vec radi ispunjenja svog zivotnog zadatka. Zasto covek zivi na zemlji? Bog je preko duhonosnog proroka Davida rekao: “Gospod je prosvecenje moje i Spasitelj moj, koga cu se bojati?” (Ps.26,1). Na osnovu ovoga vidimo, da je nas glavni zadatak prosvecenje Bozijom pravdom i spasenje preko Spasitelja. A covek treba da se boji jedino toga, da vreme koje mu je dato za spasenje ne potrosi na sitnice sujetnog zivota.

Odakle je zlo?

Ali ako Bog nije stvorio zlo, odakle je ono nastalo? Zlo je u djavolovoj biti. Ali Bog nije stvorio ni djavola. Sveto Pismo i Sveto Predanje nam kazu, da je Bog stvorio prekrasnog Andjela, Denicu, koji je jednom pozavideo Bogu i pozeleo poklanjanje i pocasti, koje zasluzuje samo Jedan Tvorac. Ali Sveti Andjeli nisu poceli da odaju pocast tvorevini, pa je djavo to preneo na coveka. Naravno, Adam i Eva, imajuci prvobitno nepomucen um, takodje to nisu radili. I tada je djavo resio da pomraci njihov nezaprljan um i celu prirodu, da ih namami pomocu plodova drveta, sa kojega je Bog supruzima zabranio da jedu.

Ocito da su plodovi tog drveta imali u sebi neke narkoticke osobine. Bog im je zapretio da jedu te plodove, rekavsi, da ce u dan kada ih okuse, umreti smrcu. Nije Bog rekao tako da toboze ako Adame ti sad imas zivot vecni, a ako budes jeo sa tog drveta, postaces smrtan i jednom ces umreti. Ne, Bog je rekao Adamu, da ce umreti na dan kusanja ploda sa tog drveta (Post.2, 17). Znaci Adam, a sa njim i svi mi smo umrli tog dana. Pritom ne govoreci to slikovito, vec uistinu. I ta smrt koja predstavlja tezak opojni san, iz kojeg ukoliko se ne probudimo, umrecemo zaista, drugom i konacnom smrcu.

Mi smo svi narkomani ukoliko ne zelimo da se razbudimo i otreznimo. Kada covek spava cvrsto? Kada mu je toplo, meko, mirno i kada ga ne uznemiravaju insekti ili bol tela od neke teske bolesti. Zato djavo cini sve kako bi svojim mamcima, odn. zadovoljstvima uspavljivao coveka sve vise i vise – tako da bi ta jos ne konacna smrt, postala konacna, i da bi dusa koja je stvorena po Liku i Podobiju Bozijem ostala neprobudjena za istiniti, predivni zivot, to jest, da bi postala smece kome je mesto zna se gde. Coveka, koji je zavisan od narkotika, ne uzbudjuju ni prirodne lepote, niti bilo koja druga stvar, ni porodica: on je mrtav za sve, sem za svoje poglede. I zbog njih je on spreman da ucini svakakav prestupe i gadosti, kako se ne bi lisio njemu dragih zamisli.

Narkomana je moguce izleciti na dva nacina: ili mu ocistiti zatrovanu krv, jer dete koje ima cistu krv ne trazi narkotike, ili mu ne davati narkotike uopste. Ali je poslednji nacin neuporedivo tezi. Blagi Gospod je po Svojoj velikoj Milosti, odredio za svakoga od nas, bezbolni, pazljivi nacin ociscenja nase zatrovane krvi, predlozivsi nam regularno pricescivanje Telom i Krvlju Spasitelja nasega Isusa Hrista, Koji je u stvari nas Davalac Krvi. Kada covek-gresnik stupa na put spasenja i pocinje regularno da se kaje i pricescuje, onda se njegov spoljasnji lik primetno menja: postaje svetao i dobar.

Nemamo jos mnogo vremena. Ljudska istorija se zavrsava. Sedma Arhangelska truba – to je budilnik navijen na 7 sati ujutru. On neprekidno zvoni i obavestava, da je san zavrsen i da je pocelo jutro novog zivota. Svako treba da podnese izvestaj kako je proveo svoju noc. Ko se nasladjivao nepotrebnim snovidjenjima, a ko se mucio s njima, kao sa nocnim kosmarima. Poslednji ce se radovati kad se probude! Daj Boze da takvih bude sto je moguce vise!

Trenutno covecanstvo prolazi stanje svoje duboke starosti. Od staraca se ne traze nikakvi podvizi. Sav njihov rad treba da je usmeren na pripremu za brzo preseljenje u drugaciji svet: dugove vratiti i pripremiti se za smrt. To smo i mi duzni da cinimo: da se pokajemo, ocistimo i sjedinimo s Bogom u Svetoj Tajni Pricesca.

Pored ikone

Mi smo – Bozija tvorevina. I ako covek, buduci dobar domacin, uvodi red u svojem domacinstvu, onda tim pre to radi Tvorac: “I do starosti vase Ja cu biti isti, i Ja cu vas nositi do sijeda vijeka; Ja sam stvorio i Ja cu nositi, Ja cu vas nositi i izbavicu” (Is.46, 4). Odavde vidimo, da nase zdravlje neprekidno zavisi od Boga Koji nas je stvorio. Takodje biva i vreme kada Bog odstupa od nas, i dozvoljava zlim duhovima da nam pristupe. O tome, kada i zasto se to desava ce biti reci nize.

Ako je Bog Sazdatelj, onda je djavo rusitelj. I umesto Bogom ustanovljenog reda, djavolove sluge – demoni – obavezno prave nered to jest bolest. Tako, ukoliko na nekom mestu pronadju kanal za uvodjenje svojih razradjenih, mrtvih celija, onda te celije pocinju da se nagomilavaju ne nekom mestu u vidu otekline. Mrtve celije su uvek otrovne, pa i tkivo koje je zahvaceno otokom postaje zatrovano: pocinje da se raspada i na njemu se obrazuju cirevi koji ne zarastaju. I zato da bismo se resili tih otoka koji nas plase, nije dovoljno samo da se oni udalje. Vaznije je izbaviti se od demona – jednog ili nekoliko, koji su “zaposeli” oboleli organ. Jer kao sto su unistavali taj organ, nastavice i dalje, a kod bolesnika se u preoperativnoj fazi pojavljuju metastaze. Bolesnik se ljuti ne lekara, koji je toboze “necisto odsekao” otok, a lekar pritom uopste nije kriv. Demon koji to sve izaziva je duh, a od zlih duhova moze da nas izbavi jedino Onaj, pred Kim oni drscu, nas Glavni Lekar Gospod Isus Hristos, Spasitelj nas!

Mi cak i ne slutimo kako je ceo nas zivot cudovisno demoniziran. Tako su se nasi stanovi gradili na svadjama, pijankama, kartaskim igrama i slicnim gadostima. Uselivsi se u takve “zarazene” zivotne prostorije mi smo ih jos napunili novim demonizmom: literaturom s opisom svakakvih gluposti, zlim duhovima na televizoru. Evo karakteristicnog primera bolesti koja je posledica takvog nacina zivota. U jednu od Crkava u nasem rejonu, u zimu 1989-1999-e godine je dosao svestenik o.Pantelejmon iz grada Pskova – on je izgonio zle duhove. Promislju i Miloscu Bozijom se u to vreme u Crkvi nalazila mlada zena, koja je vec dugo vremena imala glavobolje nepoznatog uzroka. Bila je u bolnici na ispitivanjima, ali ona nisu dala nikakve rezultate. Oca Pantelejmona su zamolili da pomogne toj zeni. On joj je predlozio da ode do velike Cudotvorne Staroruske Ikone Majke Bozije. Zena se odjednom uzjogunila. Tada je bacuska sam doneo do nje kutijicu sa Mostima Svetitelja. I tad je iz nje progovorio zli duh:

- Sta ti treba?

- Da li se spremas da izadjes iz Bozijeg stvorenja?

- Zasto da izadjem, kad mi je dobro u njoj? Ona zivi uzivajuci, sminka se, pravi frizuru, ide sva okicena zlatom. A ja veoma volim zlato. Gde je zlato, tamo sam i ja. Eto ona se zali na glavu, a ja sam joj obavio glavu i davim je…

Treba reci da ta zena nije gubila svest dok je zli duh odgovarao svesteniku, cula je sve o sebi i cvrsto je resila da izmeni svoj zivot, kako bi se od tog kosmara izbavila. Pomozi joj, Gospode! Ova prica je zapisana na osnovu iskaza dva svedoka koja su bila prisutna svemu sto se desavalo, od kojih je jedna pomagala u toj Crkvi.

Isceljenje od raka

Imala sam rak 1993-e godine. Posle preloma, mladez na kicmi mi je nabrekao, izmenio boju – od smedje u boju modrice, i iz njega je pocela da istice sukrvica. Koza je pocela da se raspada oko te rane. Otok se veoma brzo povecavao. Lekarka me je hitno uputila na operaciju, koju sam odbila. Tada je lekarka bila prinudjena da mi kaze da imam sve simptome melanoma (raka mladeza). Nesto ranije sam u novinama “Sovjetski sport” citala clanak o sovjetskom naucniku V.Gilu “Trajalo je 47 dana” stampan krajem 80-ih pocetkom 90-ih.

Sustina te price je sledeca. V.Gil je povredio mladez na ruci. Ona ga je zabolela i on se slozio da je operisu. Posle operacije i njegovog beznadeznog stanja, otpustili su ga kuci. Ali naucnik nije klonuo duhom, vec je resio da gladuje. Zbog toga se udaljio od rodbine, otisavsi u zabacenu seosku kucu, kako ga oni ne bi uznemiravali svojim sazaljenjima. Tamo nije nista jeo, samo je pio prokuvanu vodu, u zavisnosti od toga koliko je bio zedan. Istina, svakodnevno je uzimao po jednu kasicicu meda, potpuno je rastvorivsi u ustima. Kroz 47 dana je odjednom srecan osetio da se iscelio, istovremeno silno pozelevsi da jede. Tako je pobedio rak taj hrabri covek.

Zato sam i ja resila da gladujem, a pored toga da obradjujem svoj otok lapisom (vrsta kamena). Nisam sasvim gladovala, ali sam jela jako malo. Nisam uopste jela zivotinjsku hranu. Svake druge veceri nisam jela vise od jedne mrkve. Jela sam veoma malo hleba, a takodje sam jako malo pila caja, koji inace veoma volim. Hranila sam se uglavnom svezim vocem, kako ne bih umrla od gladi. I cak kad se otok potpuno smanjio i prestao da me uznemirava, ja sam produzila da jedem malo i skoro godinu dana nisam upotrebljavala nikakvu zivotinjsku hranu. Oslabila sam 30kg, ali sam osetila neobicnu lakocu i znacajan priliv snage.

Lapis je – azotnokiselinsko srebro. To sredstvo je poznato odavno. Jos u XIX veku su ga koristili lekari. O lecenju lapisom se spominje u “Ani Karenjinoj” i “Oci i deca”. Moja mama nam je njime skidala bradavice, a ja sam ga drzala kako bih njime lecila posekotine i ogrebotine svoje dece. Ali naravno ni lapis mi ne bi pomogao da nisam pocela da se kajem i pricescujem. Kao rezultat mog obracenja Bogu, lecenje lapisom mi je ubrzo pomoglo, otok se znacajno smanjio, a okolni cirevi su nestali. Ali se mladez nije obnavljao. Na njegovom mestu je ostao otok, ali veoma mali, koji mi ne smeta i ne uvecava se.

Kasnije, citajuci Zitije Svetog Serafima Sarovskog, saznala sam, da taj Sveti Starac, naravno, Bog njegovim molitvama, mnoge ljude nije u potpunosti iscelio. Bilo je moguce ziveti, ali su neke posledice bolesti ipak ostajale. Sveti je to objasnio time, da nam nije korisno da budemo potpuno zdravi, jer cemo Boga brzo zaboraviti i ponovo se pogruziti u predjasnju sujetu, u kojoj nema mesta za Boga. Podseticu, kako je Spasitelj iscelio 10-oricu gubavih, od kojih se samo jedan vratio da Mu zahvali, a drugi su nastavili da grese i dalje kao da se nista nije ni desilo (Lk.17, 11-18).

Isceljenje od astme

Moj sin je dobio astmu dve godine posle moje bolesti. Bilo mu je tada 12 godina. Moguce je da nas je Bog njegovom bolescu podsetio na Sebe jer sam ja ozdravivsi prestala da idem u Crkvu. U rano prolece sin je pojeo na ulici sladoled i poceo jako da kaslje. Savetovali su mu utopljavanje – UVC,SVC – inhalaciju i druga sredstva ali se kasalj samo pojacavao. Narocito je puno kasljao pred zoru, u pet sati ujutru. Na kraju se kasalj zavrsavao modrenjem i gusenjem – tako da sam nekad morala da mu dajem vestacko disanje. Pocela sam da mu stavljam obloge na grudi, prethodno mu krsteci grudi, a takodje citajuci i molitve. Obloge sam stavljala cele noci. Posle nekoliko obloga – kasalj i gusenje su potpuno prestali. Isla sam sa sinom na Ispovest i Pricest, posle cega je sin konacno ozdravio. Jos za vreme njegove bolesti doneli smo iz bolnice nekoliko stranica iz nekog medicinskog zurnala sa clankom o astmi. Iz njega sam saznala, da stanje obolelih od astme zavisi od njihovog nacina ishrane. Lekari tim bolesnicima kategoricki prepisuju strogo uzdrzavanje od hrane to jest storgi post: prestanak uzimanja bilo koje zivotinjske hrane a posebno slatkisa, koje je moj sin veoma voleo.

Posto sam procitala taj clanak, nisam mu davala danima da jede nista, a zatim je poceo pomalo da jede biljnu hranu. Svakodnevno sam mu davala 200 grama strugane mrkve. Poceo je da pije riblje ulje po jednu supenu kasiku dva puta dnevno pre jela. Spremila sam i lek od aloje, koji je uzimao dva puta dnevno po jednu supenu kasiku pre jela. Riblje ulje je pio skoro mesec dana. O svim lekovima koje je koristio ce biti reci nesto kasnije. Od tada pa do danas, on posti u sve posne dane. Posle potpunog ozdravljenja, poceo je ponovo da jede zivotinjsku hranu – naravno ne u posne dane.

Iz tog clanka sam takodje saznala da zbog astme organizam nema dovoljno mangana, koji se nalazi u cvekli, crnim jagodama (crnoj ribizli, crnoj oskorusi, borovnici), grasku, pasulju, borovnici,orasima, semenkama, heljdi, grozdju, smokvi, medu, belom luku, renu, limunu, mrkvi. Narocito ga ima mnogo u sumskim jagodama. U tom clanku je savetovano da se uzimaju sledece trave: kokosje slepilo, ali ne ona otrovna, a takodje slatki majoran, koren slada, koren valerijane, zensen (u zimskom periodu), kamilica, mati-i-maceha, zelen borovih iglica, ovas u ljusci, zova (crna), lipov cvet. Moj sin nikako nije pio trave – njihov ukus mu je bio veoma neprijatan.

Isceljenje od tiuberkoloze

Te godine je i moj muz oboleo od tuberkoloze. Lekari su tada dolazili da ga obidju kuci, kako bi ga ubedili da dodje u stacionar. Ali posto je on po prirodi veoma radan covek, bojao se kao ognja zivota bez kretanja, i zato ih je na sve nacine izbegavao. Ja sam ga ovako lecila. Kao i sinu, cele noci sam mu stavljala obloge: tri noci obloge, zatim prekid, a kroz nedelju dana sam sve ponovila – i tako ceo mesec. On je takodje pio lek od aloje, riblje ulje, a zatim je poceo da pije medvedje ulje. Nismo mogli da kupimo jazavicje ulje, ali covek koji nam je prodao medvedje ulje nam je dao clanak sa opisom svih njegovih korisnih svojstava, rekavsi nam da je ono isto toliko dobro kao i jazavicje. Donosio je jos i mumie, kako je bilo napisano na pakovanju. Doneo je svega jedno pakovanje to jest 20 grama. Kroz mesec dana i svi lekari su ga “nabavljali”. Izvrsen je kompletan pregled. Moj muz vise nije imao tuberkolozu.

Kasne jeseni 1995-e godine moj muz se veoma prehladio. Posle toga je pocelo da mu se desava nesto neobjasnjivo. U pocetku ga je zabolela jedna noga. Isao je na posao tesko hramljuci. A sa posla su ga dovodili pod ruku. Noga je pocela jako da ga boli. Dobila je modro- crvenu boju, gorela je kao vatra, i veoma je natekla. Bol je bila takva, da cak nije mogao da trpi ni dodir carsava. Nogu je poceo neprekidno da “trza” kao ogromni cir. Moj muz je veoma hrabar. Ranije kad je i bio bolestan nije to pokazivao. A sad je poceo da vice kako bi mu pomogli.

U to vreme sam saznala da isceljenje ili znacajno olaksanje stradanja pocinje onda, kada covek da Bogu obecanje da ce se pokajati i ocrkoviti. To se ne mora raditi glasno: Gospod je blizu (pored). On cuje i ceka. Muz je dao Bogu takvo obecanje. Donela sam mu molitvenik i zamolila ga da cita molitve redom, posto on nikada ranije nije drzao tu Svetu knjigu u svojim rukama. Sin je otisao u svoju sobu, i na kolenima se pred ikonama molio za oca. Pri citanju molitvenika, bol u nozi se toliko smanjila, da sam mogla da mu stavim oblog. Zatim je bolesnik poceo da cita Akatist Svetom Sergeju Radonjeskom – pokrovitelju svih ruskih pravoslavaca. Sve mu je to veoma pomoglo, crvenilo se znatno smanjilo, temperatura u bolesnoj nozi se snizila, a on je mirno zaspao.

U prvu nedelju sam otisla u Crkvu i zakazala za naseg bolesnika specijalnu sluzbu za njegovo zdravlje. I na dalje nisam propustala Sluzbe u Crkvi, neprekidno zakazujuci molebane za njegovo zdravlje. Sve je to ubrzalo njegovo isceljenje. Samo na ispovest nije krenuo. I kad sam ga opominjala da treba da ispuni Bogu dato obecanje, on nije hteo ni da me cuje. Tako je proslo dva meseca. I jednom je dosao s posla jedva ziv. Imao je temperaturu preko 40 stepeni, nije mogao nista da kaze, samo se zadihao. I odjednom sam u kuhinji cula iz njegove sobe jauke i divlje krike. Dosavsi do njega videla sam da se valja po podu drzeci se za stomak, vicuci: “Gospode! Docicu, docicu Tebi, pokajacu se, samo me spasi!”

Tad je iznenada zadobio jake bolove u predelu zeluca i pankreasa. Sin je odmah poco da se moli za njega, a ja sam pocela da krstim taj deo tela, pritom se naravno moleci. Bol se znatno smanjila, i ja sam posla da mu napravim lek. Od ranije sam znala da ima pojacano lucenje zeludacnog soka tako da je posle uzimanja kisele ili jake hrane imao gorusicu. “Hitna pomoc” za takav zeludac je sok od sveze mrkve, koji trenutno neutralizuje povecanu kiselinu, a takodje leci ostecene zidove zeluca. Pored toga sam mu jos spremila lanovo semenje i ovas u ljusci.

Oba ova leka su poznata kao veoma dobri iscelitelji svih cireva. Ovas se cak naziva “zeludacnik” ili “podzeludacnik”. Sve sam to spremala sa molitvom. Nadalje je moj muz uzimao sok od mrkve pre jela i ekstrakt lanovog semena sa ovsem (na casu prokuvane vode dodati jednu supenu kasiku ovsa + jednu supenu kasiku lanovog semena). U pauzi izmedju obroka on je jeo po jedan list sobnog cveca kalanhoe. Tu biljku sa “decicom”na krajevima listova jos nazivaju “doktorom” ili “hirurgom”. Za dan je pojeo tri takva lista, dobro ih svarivsi. Morao je da se pridrzava stroge dijete u ishrani. Kuvala sam mu supe od rize na vodi, vez ikakvih zaprski. Poceo je da jede beli suvi hleb. Poceo je da jede pomalo, ne vise od pola tanjira supe u periodu od tri sata. Umesto caja je poceo da pije ekstrakte trava: kamilica+ bokvica+zuti kantarion, koje su poznate po svojim efikasnim i isceliteljskim svojstvima. U to vreme se u prodavnicama pojavila sitna sveza recna riba. Od nje sam mu kuvala supe,cedeci riblje meso kroz sito. Za vreme bolesti nije jeo nikakvu zivotinjsku hranu.

Kroz 10 dana takvog lecenja, Miloscu Bozijom, on je potpuno ozdravio i konacno posao na Ispovest prvi put u zivotu. U Crkvi se tako dobro osecao da nije hteo da ode iz nje. U toku otprilike dve godine, dok njegova fabrika nije pocela ponovo da radi, on je neprekidno isao na Sluzbe, kajao se, pricescivao i osecao se predivno.

Nas bacuska

21. aprila 1997-e godine je Gospodu otisao nas dragi bacuska otac Igor (Tihomirov). Mi, vernici, znali smo za njegov sveti zivot, za njegovu prozorljivost i to da se po njegovim molitvama desavaju isceljenja od neizlecivih bolesti i da ljudi ostavljaju svoje poroke. I tako, dosavsi prvi put na Ispovest, moj muz od uzbudjenja nije mogao nista da kaze. Otac Igor je malo sacekao, uzdahnuo i sam poceo da prica mom muzu ceo njegov zivot. Odjednom, u bacuskinom prisustvu, sam pomislila da bi bilo bolje da izadjem iz teskog polozaja, sto je on i uzviknuo:”Da, da tako i uradi!”, iako nisam ni pomislila vec rekla naglas. Dragi nas bacuska je brizljivo skrivao od ljudi svoju svetost, ali Jevandjelje kaze da se svetlost ne moze sakriti od ljudi. Jedna vernica se pozalila bacuski da je njen sin poceo da krade. Otac Igor se molio za nju i njenog sina, i uskoro je ta zena rekla rodjacima oca Igora da se njen sin potpuno poravio. Sam otac Igor je imao mnoge neizlecive bolesti: rak, dijabetes, imao je cireve na nogama koji ne zarastaju, ali se cak ni rodjacima nije zalio zbog svog stradanja. Iz istorije Pravoslavlja znamo: od cega su za zivota postradali Sveti Boziji ljudi, za te bolesti dobijaju Blagodat od Boga da isceljuju po svom prestavljenju.

Prozivevsi veoma tezak zivot, on se nije prozlobio, nije ogrubeo, vec je ostao krotak, pastir koji voli ljude, za koje nije zalio ni da da svoju dusu, zbog cega je tako rano i umro. Time je on pobedio djavola, koji i drsce od smirenih, krotkih i dobrih ljudi. U svojoj poslednjoj propovedi, iznuren bolescu, nas sveti bacuska je rekao reci, kojima je sumirao svoje pozrtvovano sluzenje i prorocki predskazao svoje buduce blazeno sluzenje. Nemoguce je setiti se tih reci a ne zaplakati:”Donosili ste mi svoje najteze grehe: blud, ubistva, magiju, prokletstva bliznjih. I ja nikoga nisam osudjivao za to. Ja sam sve uzimao na sebe i morao sam sam da postradam zbog toga. Ali ja ne zalim nizacim i ne zalim vam se. Ja sam bio prizvan od Boga za to. Samo vas jedno molim: trazim od vas samo malo – da ispravite svoj zivot, kako moje sluzenje ne bi bilo uzaludno”.

On i sada, dragi nas blazeni bacuska, nalazeci se pred Prestolom Bozijim, je spreman da izmoli od Boga svaku pomoc za nas, samo da mi postanemo bolji i najbolji. Divan je Bog u Svetima Svojim! Posle pola godine od smrti oca Igora, nasem sinu su se na nogama pojavile crvene pege koje su se gulile, a s njima i svrab. Te pege su se veoma povecale, i uskoro bi povrsina njegovih stopala ostala bukvalno bez koze. Pojavile su se i rane, iz kojih je neprekidno isticala krv. Nikakvo lecenje nije pomagalo, i bilo mu je veoma tesko da ide u obuci. Pokusala sam u pocetku da mu mazem noge lapisom, zatim i ribljim i medvedjim uljem, ali je sve to bilo beskorisno.

Na opelu pocivseg oca Igora ja sam s muzem klecala na kolenima na ocevom grobu, moleci bacusku da isceli naseg sina od psorijaze. Sledeceg jutra na nogama naseg sina je bila mlada koza, rane su zarasle, i uskoro od njegove bolesti nije bilo ni traga. Zdrav je i dan danas.

Crvena krpa ili molitva

Evo jos primera… Poznanica, penzionerka, bivsi medicinski radnik, je pocela da dolazi na Sluzbe u Crkvu, da se kaje, pricescuje, zajedno sa svojom mladom cerkom, koju je Bog na cudesan nacin iscelio (videti nize). Jednom su toj zeni predlozili da pomogne na svadbi, u nedelju od ujutru do uvece.

Iako ju je cerka odgovarala od toga, molila, govoreci joj da ne valja propustati Sluzbu u Crkvi zbog takve obaveze, majka nije poslusala. Ali ne govore Sveti bez razloga da Bog revnuje. Uskoro posle toga majku je zaboleo palac na ruci: otekao, poplaveo. Bol je bio nepodnosljiv. Lekar je utvrdio …. Buduci i sama medicinar, ta zena je znala, da medicina … ne leci. Tada je uzela crvenu krpu, natrljala je peskom i zavila palac. To je gledala njena verujuca cerka i pocela da ukorava majku sto se leci magijskim metodama.Majka je razmislila, bacila krpu, i zajedno sa cerkom pocela da krsti palac i cita nad njim molitve.

"Ziganje" je prestalo, a s njim i modrica i otok. I vise nikad nije imala tu bolest.

Isceljenje tropske gnojne rane

Krajem avgusta 1395-e godine, moja bivsa susedka je ogulila kozu na nozi od sandala. Na tom mestu se napravila tropska gnojna rana. Ona se podjednako povecavala navise do golenica. Zena se bojala amputacije noge. Nemoguce je opisati njenu tugu: dva sina - decaci,bolestan muz, a jos radi u povrtnajku. U stanju krajnjeg ocajanja se molila: "Gospode, ako postojis, pomozi mi, isceli me, a ja cu otici u Crkvu (prvi put u zivotu), zapalicu svece Svetiteljima za koje sam cula!" Posle takvog vapaja duse, rana na nozi je pocela naglo da se povlaci. I kada je dosla kod lekara na pregled, on je iznenadjeno uzviknuo: "Vidite kako nase lecenje pomaze!" Medjutim, medicinsko lecenje nije pomagalo do njenog obracanja ka Bogu. Ali lekar nije znao istinu: ta zena mu nije rekla kako se desilo cudesno isceljenje.Istina, pocela je da ide u Crkvu, povevsi sa sobom i starijeg sina.

Vid

Poznanica mi je pricala, da je za vreme rata kao 10-ogodisnja devojcica oslepela. I u snu je videla: ide ona po poznatoj sumi, a

na drvetu u Slavi vidi Bogorodicu. Ocito, Bogorodica se kao prelepa Carica, javlja samo neporocnim ljudima, narocito deci. Carica Nebesna ju je strogo upitala:

- Gde ides?

- Po lek za oci, nista ne vidim.

- Ne idi nikud, odsluzite Meni vodoosveceni moleban, i iscelices se. Probudivsi se, devojcica je sve ispricala svojoj verujucoj majci, koja je pozurila u Crkvu, odsluzen je vodoosveceni moleban, devojcica je progledala i sve dosad ima dobar vid, bez obzira na svoje godine.


Noc na kolenima

Verujuca zena je ispricala zadivljujucu pricu, zahvaljujuci kojoj je zauvek posvetila svoj zivot Bogu:"Kada je mojoj cerki bilo 10 godina, strasno je bila zaplasena, i od tada je svaku noc mokrila u krevetu. U pocetku smo se obracali lekarima - nije pomagalo, zatim smo se obratili pridoslom hipnotizeru. Niko nije mogao da nam pomogne. Vreme je prolazilo, moja cerka je potpuno prestala da jede tecnu hranu, a i dalje je mokrila. To je trajalo oko 10 godina. A onda se zaljubila u jednog mladica, i on u nju. I vec se spremala svadba. Ali sto se vise priblizavao taj dan, ja sam sve vise s njom plakala: pretilo je da se sreca pretvori u sramotu, iako nas dve nista nismo bile krive. Na kraju, kada je ostalo dan-dva do svadbe, pale smo zajedno na kolena pred ikone, i obecale Bogu da cemo postati prave vernice. Od te noci i sve do danasnjeg dana, a proslo je vec vise od 20 godina, moja cerka vise nikad nije imala enurezu!"

Isceljenje podstomacne zlezde

Pre nekoliko godina moja saradnica je ispricala pricu o svom ocrkovljenju: "Muz me je ostavio sa dvoje dece-decaka i nestao u nepoznatom pravcu. Ziveli smo veoma, veoma tesko. Tih godina su sve prodavnice bile prepune svakakvim ukusnim proizvodima, ali sam ja kupovala samo hleb i mast u teglama. Nisam mogla svojoj deci da priustim za praznik, ono sto su drugi jeli svaki dan. Tako smo ziveli nekoliko godina. Na kraju sam upoznala i udala se za udovca, koji je radio u mesnom kombinatu. I poceli smo da se hranimo veoma dobro. Jeli smo, jeli i jeli meso na sve nacine. I odjednom sam se ja strasno razbolela:bukvalno sam se osecala kao da mi se igla zabila u podstomacnu zlezdu,pritom sam jos imala i upalu. Obratila sam se lekaru, uradila sve analize. Pogledavsi rezultate lekarka je rekla da ne vidi nikakve anomalije. Istina, posavetovala me je da drzim dijetu.A meni je bilo sve gore i gore, dan i noc sam plakala od bola istraha. Mislila sam da lekari jednostavno skrivaju istinu od mene:ipak ne moze biti, da sa takvim strasnim bolovima zaista nicega nema. Moje lose stanje je primetila susetka, verujuca starica. Sve sam joj ispricala, i ona me je ubedila da nemam rak, vec da me Bog zove u Crkvu na ispovest. Pocela sam da idem u Crkvu, da se kajem,pricescujem, postove da drzim i odjednom sam zadivljeno shvatila, da mojoj bolesti vise nema ni traga!"

Dobijanje dara govora

Susetka je ispricala, da je njen sin, koji zivi u Petrogradu, ne tako davno krstio 5-ogodisnjeg sincica svog druga. Decak je bio nem od rodjenja. Samo sto su dete krstili, on je odmah poceo da govori!

Oslobodjenje od porodjajnih muka

U februaru 1999-e godine moja cerka, koja zivi u drugom gradu, me je pozvala kod sebe, jer su je lekari unapred napomenuli da nece roditi zdravo dete. Njeno starije dete jos nije imalo ni dve godine, a njegovo zdravstveno stanje je bilo veoma lose: previse nizak hemoglobin, slabost, nemoc. Ona je u detinjstvu, posle prelezanog meningitisa, dobila srcanu manu. Njeni prvi porodjaji su bili teski,s komplikacijama, a za vreme druge trudnoce, je umesto da dobije na tezini, oslabila 10kg, a plod je bio veoma krupan.

Po dolasku, ja sam otisla sa njom u Crkvu, pokajale smo se, pricestile, i cerka je uzela blagoslov za porodjaj. Blagoslov nam je potreban, njega nam daje Sam Bog (ako ga trazimo za nesto dobro), ali preko svestenika.

Bozijim Promislom i Miloscu, na dan, kada je cerka dobila Blagoslov, u Crkvi je bio prestoni praznik jedne od Cudotvornih Ikona Majke Bozije. Cerka se porodila potpuno bezbolno. Po njenim recima, porodjaj je prosao bez muka, i kako joj se ucinilo, nije se produzio ni minutu.I sve je Miloscu Bozijom, proslo blagosloveno.

Tako nam je Bog pokazao, koliko je blagodatno nase postovanje Njega i Njegove Blagoslovene Majke, Koja je takodje i nasa zajednicka Majka. Naravno, Bogorodica je posebno posredovala za porodilju, koja postuje praznik Njene Svete Ikone Pricescem Njenog Ljubljenog Sina i Boga. Pored toga, tako se i beba pred porodjaj pricestila Gospodnjim Telom i Krvlju, sjedinila sa Njim, pa zbog toga porodjaj nije bio tezak ni za malisana. Tako je Gospod ukrepio i malisana i mamu.

Specijalisti kazu, da je porodjaj veliki stres i za malog coveka. S pricasnicima je Bog, a sta je sa Bogom strasno?

Cudesna pomoc o.Igora Slancevskog

Otac Igor je, kako smo videli, poceo da isceljuje odmah po svojoj blazenoj koncini. Da, zemaljska Crkva ga jos nije proslavila. Ali ga proslavlja Sam Bog preko slucajeva mnogobrojnih isceljenja neizlecivih bolesti i pomocima u razlicitim zivotnim situacijama. Evo nekoliko primera njegove pomoci. Prica vernica S.:

"Ja sama vaspitavam dva sina-momcica, imam veoma malu platu, alimentaciju ne dobijam. S nama zivi moja mama - penzionerka. Da bi nam nekako pomogla, mama je radila kao cistacica. Ali ju je tako zabolela noga, da nije mogla da stane na nju. U bolnici su joj prepisali tretman i lekove, ali nije bilo nikakvog poboljsanja posle lecenja. Tad sam ja skupila poslednje pare i dala ih za masera. Mami je samo bilo gore. Ocajna, otisla sam na grob oca Igora, i tamo sa suzama, klececi, ispricala bacuski o nasoj tuzi. A kad sam se vratila kuci, videla sam da mama bez problema hoda po stanu! Posle toga, ona je neprekidno posecivala sve Sluzbe u Crkvi, i celo leto odlazila u sumu skupljajuci zalihe za nasu porodicu. U jesen te godine, moj sin, ucenik devetog razreda, je dugo bio bolestan, posle cega je iz hemije poceo da dobija samo dvojke. Ja nisam nikako mogla da mu pomognem. Tada sam opet otisla na grob oca Igora i molila naseg dragog bacusku da pomogne mom sinu da polozi maturu. To je bila subota. A od ponedeljka, sin je poceo da dobija cetvorke iz hemije, cak i petice. Krajem te godine, poceli su da ga maltretiraju deca iz loseg drustva. Stalno su ga pratili, trazili od njega novac,prisiljavali ga da krade. Ja sam, ne govoreci nikom nista, ne obavestavajuci miliciju, otisla ponovo na dragi grob. Kroz dva-tri dana decu je uhvatila milicija, i ona su ostavila moga sina".

O.Igor se brine o ziteljima naseg grada. Tako je, sluskinja u Crkvi, gde je otac Igor bio pastir, ispricala, da je njena susetka, koja je cesto dolazila u Crkvu, palila svece, davala imena za pomen i posle toga uvek odlazila, ne prisustvujuci samim Sluzbama. Jednom, vec posle smrti oca Igora, ona ga je videla u svom snu. Bacuska joj je rekao: "Tako se neces spasti. Potrebno je biti na Sluzbi i kajati se!"

Naravno, mogu da kazem, ne treba obracati paznju na snove, sta sve covek ne vidi u snu! Ali kako drugacije Bog da nas urazumi? Nismo dostojni da nam direktno govori. Nije On uzalud rekao: "I bice u poslednje dane, govori Gospod, izlicu od Duha Mojega na svaku tijelo…I mladici vasi vidjece vidjenja, i starci vasi sanjace snove" (Joil,28-32); (Dela 2, 16-18). A mi vec sad zivimo u te poslednje dane. Ako su pre 2000 godina Apostoli upozoravali svoje savremenike, da su nastupili poslednji dani, to je onda ocigledno da su sad nastupili od poslednjih najposledniji dani. Kada se kao posledica tih snovidjenja covek ne bi menjao, mogli bi se zanemariti. Ali se promene desavaju. Evo jos jedne takve price: "Bila sam veoma bolesna - imala sam tezak oblik angine. U snu sam se videla u Crkvi, gde sluzi nas bacuska. Sluzba je bila u toku. Izasao je otac Igor. Blagoslovio je sve verujuce. Ugledavsi mene, tako bolesnu, poesbno me je blagoslovio i usao u oltar. Kada sam se probudila nije bilo ni traga od moje angine!"

Isceljenje novorodjenceta

Nekako sam u Crkvi obratila paznju na mladi bracni par. Oni su bili na Sluzbi sa malenom devojcicom. Dete nije bilo mirno. Roditelji su je umirivali i na kraju Sluzbe pricestili. Kada smo izasli iz Crkve, rekla sam svojoj poznanici, da drugi roditelji ne muce malisane na dugoj Sluzbi, vec ih samo donesu u trenutku pricescivanja. Ali mi je ta poznanica zustro prigovorila, da su ti roditelji potpuno pravilno uradili, sto su odstajali celu Sluzbu sa detetom, jer im se desio veoma cudan dogadjaj. "Pre godinu dana,-rekla mi je ta vernica, kada se njihova cerka rodila, i kada je majka pocela da je hrani, desavalo se nesto cudno: dete je jedva dosezalo majcine grudi, modrilo, vristalo. Niko nista nije shvatao. Tada je neko od rodbine ili od poznanika, shvatio smisao toga, znajuci kako da pomogne majci i detetu u nevolji. Dete su hitno krstili i poslali po manastirima molbe za prinosenje molitvi za njih. Kako je to uradjeno, sav uzas je prekracen i zavrsen.

Grcevi su prestali

Pored Svetinja, postoje jos specificnih sredstava, koja su krajnje neprijatna za zle duhove i odgone ih od coveka. Medju njima na prvo mesto treba staviti riblje ulje. Zasto? Zato sto je na njega ukazao Sam Bog preko Arhangela-lekara Rafaila: "I rekao mu je Andjeo: razrezi ribu, uzmi srce, jetru i zuc, i sacuvaj ih…Ako nekoga muci demon, ili zli duh, onda srcem i jetrom treba kaditi pred tim muskarcem ili zenom, i vise se nece muciti, a sa zuci treba namazati beonjace na ocima, i iscelice se" (Tovit 2, 8-9).

Iz riblje jetre se dobija riblje ulje. Ono leci sve neizlecive bolesti, to jest odgoni demone. Kada mi je bilo 8 godina, pocela sam da slepim. Lekari su mi prepisali riblje ulje, i oci su mi se skoro skroz iscelile. U danasnje vreme za rak predlazu lek "Ajkulina hrskavica". U knjizi Tovita se takodje govori o velikoj i hrskavoj ribi. Ali cak i riblja corba napravljena od sveze sitne recne ribe ima nesumnjivo isceliteljsku moc. Tako da riblje ulje iz apoteke donosi ne manju korist, nego dragocen lek od ajkuline hrskavice.

Evo sta nam svima, koji zelimo duhovno i fizicko isceljenje, zapoveda Arhangel Rafail: "Blagoslovite Boga, proslavljajte Ga, priznavajte Njegovu Slavu i ispovedajte pred svima zivima da vas je ON napravio. Carevu tajnu treba cuvati, a dela Bozija pohvalno objavljivati. Cinite dobro, i zlo vas nece snaci. Dobro delo je - molitva sa postom i milostinja sa pravednoscu. Jer milostinja izbavlja od smrti i moze ocistiti svaki greh. Oni koji tvore milostinju i pravedna dela ce dugo ziveti. Gresnici su u sustini neprijatelji svog zivota.Ne bojte se, mir vam. Blagoslovite Boga vavek" (Tovit 13, 6-3, 9,10, 17). Pored ribljeg ulja, veoma neprijatne za zle duhove su i hranljive biljke, koje u sebi sadrze sumpor. To je zato sto sumpor podseca zle duhove na to sumporno jezero, u kojem ce se oni nalaziti posle Suda u vekove vekova.

Sledeci tablicni podaci ibiljna bioloska svojstva su uzeti iz poznate

knjige V.A.Docenko "Povrce ihranljivi plodovi" (Lenizdat, 1938.g.). Sumpor se nalazi (mg na 100g prozivoda) u:

- grasku 73

- tikvi 40

- kupusu 37

- karfiolu 33

- luku 24

- ogrozdu 18

- salati, dinji 16

- plavom patlidzanu 15

- renu 10

- pomorandzi 9

- grozdju, cvekli 7

- kajsiji, kruki, mrkvi 6.

"Borcima sa smrcu", naucnici nazivaju antioksidante. Oni su "lovci agresivnih" slobodnih radikala, a ovi su veoma korisni za nas organizam. Antioksidanti razgradjuju peroksidna jedinjenja, koji su produkt zivotno vaznih procesa. Izvori antioksidanata su vitamini E,A, K, R, S, V ielementi magnezijum, cink, bakar, gvozdje.

- E - orasi, semenke, biljna nerafinirana mast

- A - nema ga izdvojenog u biljkama, ali se nalazi u vidu provitamina A, tj. karotina, koji se u biljkama nalazi kao beta-karotin – poznati lek za rak i druge neizlecive bolesti:mrkvi, crnoj i crvenoj oskorusi,kajsiji, borovim iglicama, zelenom luku, slatkom crvenom biberu,divljem luku, sipku, spanacu, kiseljaku. U cistom obliku vitamin A se nalazi u ribljem ulju, dzigerici, zumancu.

- K - kukuruznom vlaknu, koprivi, kiseljaku, spanacu, tikvi, kupusu

- R - crnoj oskorusi, visnji, crnoj ribizli, pomorandzi, dunji, borovnici, naru, ogrozdu, tresnji, kiseljaku.

- C- svo citrus voce, ribizla, sipak, …i drugo.

- V - kupus, zeleni grasak, zeleni luk, mrkva, gljive, beli luk

- Magnezijum - lubenica, beli luk, cvekla, mrkva, kupus,povrtarska

zelen, borove iglice, cvekla, karfiol

- Cink - orasi, beli luk, cvekla, mrkva, kupus

- Bakar - tikva, rotkvica, cvekla, kajsija, luk

- Gvozdje - cvekla, rotkvica, zeleni luk, borove iglice, jabuka, bostan, paradajz, karfiol, orasi, ribizla, vrtna divlja jagoda

Odavde vidimo da biljna hrana daje coveku zdravlje i zaista je lekovita. Ali se ne sme saglasiti sa tim, da za zdravlje covek treba jednom dnevno da uzima, s naucne tacke gledista, neophodne elemente i vitamine. To nije tako. Covek treba da se preda Bogu i hrani onim,sto mu On posalje. Ako me uznemirava to sto danas nisam uneo u organizam neki element, znaci sutra cu poceti da imam problema sa zdravljem - to znaci praviti idol od svog organizma i njemu se klanjati. Nije nam uzalud Spasitelj rekao, da ne trazimo ono sto nam je neophodno za dnevni obrok, "Nego istite najpre Carstvo Bozije i pravdu njegovu, i ovo ce vam se sve dodati" (Mt.6, 33).

Sta se u svakom trenutku desava u vasem organizmu - to ne moze da kaze nijedan specijalist. To zna samo Tvorac. Coveka uznemirava sto nesto nije uneo u organizam, a Bog zna da njemu ta materija i nije potrebna u odredjenom trenutku. Bog je uvek veran Svojim Recima: Isti, covece najpre uvek i u svemu pravdu Boziju i stremi Njegovom Carstvu, a o sitosti stomaka ne brini. Tada se cisti um, i on se zanima necim uzvisenim, a ne niskim, pa zar nije glava iznad celog digestivnog trakta. Covek koji boluje od raka je uznemiren, misleci da njemu kao teskom bolesniku treba jaka hrana. Ali vidimo, a i specijalisti takodje potvrdjuju, da sto je posnija hrana tog bolesnika, sto manje on jede, time je laksi razvoj njegove bolesti, a gladovanje cak i isceljuje.

Post i molitva - nema drugog puta za neizlecivo bolesne ljude, koji su u sustini muceni necistim duhovima. Pored odredjene hrane, demoni ne mogu da podnesu kad je covek zauzet nekim teskim poslom, fizickim ili molitvenim u Slavu Boziju. Nisu uzalud stariji govorili da je nerad majka svih poroka. U vreme epidemija, ljudi su samo jeli beli i crni luk, koji odgone demone.

Najsnaznije oruzje protiv demona je kamuflaza. Ubica uvek ceka svoju zrtvu u zasedi. A ako covek nekako sazna da ga negde ceka ubica,covek ce pripaziti i ostati ziv. Tako i nama, koji smo se vec zapleli u djavolove mreze,Bog pomaze da se izbavimo, otkrivajuci nam tajne neprijateljskog oruzja. Ne tako davno, jedan poznati mladi covek, u potpunosti ne misleci o natprirodnom, imao je prorocki san koji mu je bio dat radi njegovog i naseg urazumljenja. Video je veliku knjigu u kojoj je velikim slovima bila napisana samo jedna fraza: "Djavo se boji, i mrzi sve sto ga razotkriva".

Lek od aloje

Ovo sredstvo je takodje odavno dobro poznato. Pri njegovom spravljanju treba da se postuju odredjena pravila. Ako ga priprema zena, onda ona treba da ima maramu. I dok se mesaju svi sastojci,treba se neprekidno moliti. Ne mozemo uvek da se pridrzavamo tacnog poretka spravljanja leka tako na primer cvet moze biti mladji nego sto treba, a vino - za sortu nize. Bozija Blagodat, koja se salje zbog nase molitve, obavezno dopunjava sve nedostatke spravljanja. Po pravilu ga spremaju ovako. Sa starog cveta aloje, 3-5 godina starog,otkinu se listovi, posto je nedelju dana stajalo u vodi. Oni se stavljaju na donju policu u frizideru i drze tri dana. Zatim se cedi sok. Uzima se emajlirani lonac koji nije napukao i u njemu se mesaju svi sastojci u oderdjenoj kolicini: jedna mera soka + 2 mere meda + 2 mere vina. Vino treba da bude crveno, jako, vinogradsko, od 18 gradi. Najbolje je uzeti "Kagor". U lonac sam jos dodavala jos malo alkoholnog ekstrakta propolisa, malo Svete Krstovdanske vodice i kap Svetog ulja. Upalila sam na stolu tri crkvene svece, mesala sve drvenom varjacom do potpunog rastvaranja meda, i pritom se ovako molila:

- Gospode, blagoslovi, bez Tebe ne mozemo nista ciniti - jedanput;

- "Carju Nebesni" - 5 puta u cast 5 Hristovih rana;

- "Oce nas" - 5 puta;

- "Bogorodice Djevo" - 5 puta;

- Isusova molitva (Gospode Isuse Hriste, Sine Boziji, pomiluj me

gresnu) - 5 puta;

- Vjeruju - jedanput;

Zatim, dok dalje mesam citam Psalme: 50, 90, 33, 28. Kada se med rastvori u potpunosti, na kolenima citam Jevandjelje:

- Lk. 1, 26-56 - Blagovest Arhangela Gavrila Bogorodici o Hristovom zacecu;

- Jn. 2, 1-11 - cudo pretvaranja vode u vino, koje je Spasitelj ucinio na svadbi u Kani, ucinjeno Bogorodicinim zastupnistvom.



Dusevna hrana

Bog nam je dao zivu dusu, a mi je Njemu vracamo poluzivu ili mrtvu,jer se ljudi ne brinu da hrane ono najdraze sto imamo, jer hrana za dusu je svaka Rec Bozija: nju je Gospod Bog ponudio kao Vecni Zivot mrtvacu. U Jevandjelju Spasitelj govori o tome kako ce biti kaznjeni oni, koji mu vrate neumnozene talante (Mt. 25, 14-30). A sta ce tek biti sa onim koji je i ono dato zakopao? Eto zasto je tako neutesno plakao Spasitelj u Getsimanskom vrtu, pre Svojih Strasnih muka.

Primivsi na Sebe ponizenje, sramotu, nesnosna stradanja, a zbog cega? Ko je shvatio, ko je cuo, ko se od nas odazvao na razborito i delikatno Njegov kucanje, ko je od nas pozeleo da postane istinski sin istinskog Oca?

Sve je privukao taj valov, mamon, zbog kojeg je covek izgubio svoj prekrasni deciji Bozanstveni lik. Oprosti nam, Gospode! I tako, sta je ciniti coveku koji je saznao za porazavajucu dijagnozu? Naravno, u prvom redu, treba zablagodariti Gospodu Boga za posetu i urazumljenje, a zatim Mu dati zavet da ce posvetiti ceo preostali deo zivota sopstvenom spasenju. Pobedjen rak je - pobedjen djavo!

Jos je Serafim Sarovski upozoravao N.A. Motovilova, da se ne nada pobedi nad demonima sopstvenim silama, o tome ne sme cak ni da se misli. Demone moze da pobedi samo Bog, i On ih je vec davno pobedio Svojim Krsnim Stradanjima, a mi treba da ucinimo sve da nas On cuje. Za to je potrebno smiriti se pred Njim, tj. priznati svoju bespomocnost i gresnost i jos vise se pribiti uz Njega, i ziveti u neprekidnom pokajanju. To znaci da covek mora da udje u Kovceg Spasenja - Pravoslavnu Crkvu i da se pod Njenim rukovodstvom spasava.

U danasnje vreme u svakoj Crkvi ima dovoljno literature za pomoc duhovno obolelim ljudima, iz koje bolesniku postaje jasno, sta treba,a sta ne treba da radi, da bi se oslobodio mucenja zlih duhova. Presveta Bogorodica je Isceliteljka svih neizlecivih bolesti, tj. Nje se strasno boje demoni. Ona, Milostiva, je Spasiteljka celog ruskog pravoslavnog naroda. Zato je neophodno da u molitvi Njoj pribegavamo za pomoc i zatupnistvo: sluziti joj Vodoosvecene i Blagodarne molebane, a zatim se tom vodom leciti. Citanje Akatista "Carica svih" veoma pomaze ne samo kad neko ima rak, nego i za sve ostale neizlecive bolesti, a takodje i za sve poroke kao sto su narkomanija, pusenje itd. A uzrok svemu tome je jedan: posednutost coveka demonima.

Za citanje toga Akatista, najbolje je uzeti Blagoslov od svestenika i citati ga 40 puta. Tako se jednoj nasoj starijoj vernici pojavio otok u grudima, koji ju je veoma uznemiravao. Ona je pocela da cita Akatist (istina, ne znam da li je uzela Blagoslov), svake veceri. Otok je poceo da se smanjuje. Zatim je pocela da ga cita jednom nedeljno, isceljenje se nastavljalo. Zena se malo smirila i pocela vec da ga cita jednom mesecno, a zatim je sasvim prestala. I sada je grudi ponovo jako bole, i otok je poceo brzo da se povecava.

Sve je shvatila, pocela ponovo da cita Akatist, kako bi bilo 40 puta. I sada je vec otok potpuno nestao, i vec skoro nekoliko godina nema problema sa tim. Takodje treba voditi cist zivot: svu demonsku literaturu treba spaliti sopstevnim rukama, ne dostavljajuci je domacinima casnih domova jer djavo obavezno zainteresuje druge ljude za tu zarazu, a onaj koji je to dao bice osudjen za sablazan.

Ako covek nema mogucnosti da osvesta svoj stan, to se moze resiti na sledeci nacin. Treba je svakodnevno obilaziti moleci se i pritom kropiti Svetom Vodom. Na sav namestaj, vrata, prozore i ostalo, sem poda, ima smisla nacrtati pravoslavne osmokrake Krstove, od kojih se demoni veoma boje. Nista zato sto su oni neprimetni za coveka, za demone su itekako primetni. Oni se boje citanja Jevandjelja i Psaltira. U pocetku zli duhovi veoma ometaju coveka koji cita: te telo pocinje da svrbi, te se iza ledja razlezu sumovi, skripa,kucanje. Ali to sve treba pretrpeti, i onda ce oni odustati. Ne postoji nijedna situacija u kojoj Bog ne moze pomoci coveku. Evo sta je nedavno ispricala jedna vernica o tome kako joj se javio Angeo-cuvar i o urazumljenju koje je dobila od njega:

"Kao i mnogi, i ja sam uvek iskazivala svoje nezadovoljstvo sa fleksibilnoscu vlasti, tako da videci stariju doteranu ili mladu vulgarno odevenu zenu, osudjivala sam ih u dusi. Nedavno, s nedelje na ponedeljak tj. na dan Angela, pomolivsi se, legla sam da spavam oko jedan nocu. U snu sam videla kako su me napali zli duhovi. Oni su me udarali, lupali i na sve nacine mi se rugali, a ja nisam imala snage da im se suprotstavim. Na kraju, pozabavivsi se dovoljno sa mnom, oni su me povukli, kao krpenu lutku, u neku prostoriju, slicnu sluzbenom kabinetu. Domacin tog kabineta je bio mlad i veoma lep mladic dobrog, prijatnog lica. Videvsi ga, zli duhovi su momentalno nestali. Ja sam ridajuci pocela da ga molim da me zastiti od njih. Na to mi je on drugarski odgovorio: "Zar si zaboravila ko se nalazi iza tvog desnog ramena?" Pogledala sam nadesno i odgovorila, da nema nikoga iza mog desnog ramena. "Ne - rekao mi je taj dobri mladic, - tome, koji se nalazi iza desnog ramena u trenucima opasnosti se treba vatreno obracati, celom dusom i srcem, kao "hitnoj pomoci".

Ja sam se naglo okrenula nadesno, i tog trenutka je tamo usplamtela jarka, zaslepljujuca svetlost, koja je licila na svetlost od

zavarivanja ili od munje. U centru te svetlosti istovremeno se pojavio prekrasni i prozracni, ruzicast, kao prolecna zora, moj Andjeo-cuvar. Pocela sam da ga molim da mi pomogne. Ali je on, preko moje glave, zalosno rekao pretpostavljenom: " Vidis, ona ne zeli nista da razume! Zar je moguce pomoci coveku, koji osudjuje druge ljude? Mi nemamo pravo na to!" Ali kako sam ja produzila gorko da placem, molecivo gledajuci na svog Andjela, on mi je pruzio veliko parce tkanine, slicno krpi, da bi je ugurala u usta, rekavsi da je za one koji vole da osudjuju druge ljude takva krpa najbolja pomoc". U tom trenutku sam se probudila, produzivsi da ridam. Bilo je 2 sata i 40 minuta.

Rusija…Divni Boziji vrt, zasejan Njegovim najboljim semenima, koja su sve izdrzala: glad i hladnocu, uragane i bolesti, i dali dobar rod.

Koliko smo samo imali, imamo i imacemo dobrih, cistih, milostivih ljudi, u cijim srcima zivi sam Tvorac. Ne kuca tu djavo, to je Bog zauzeo! Neces nas vise prevariti, lukavi duse! Necija blazena dusa je cula i zapisala ove iskrene, tople Bozije reci:

"Ako se tvoje srce cepa od bola, Moj pogled, pun ljubavi, te prati. Tvoje zemaljsko polje rada - je kazna. Ono je stvoreno kao krajnje neophodno radi tvog spasenja. Tesko mi je da tvoje srce porazavam tugom, ali Ja te necu ostaviti i napustiti. Ne boj se: Ja sam s tobom, i ti si Mi drag. Ja sam te zavoleo, prolio potoke krvi, da bi umio tvoje grehe, stradanjem i smrcu iskupio tebe od ada. Svoj Krst nosi trpeljivo. Obrati mi se, i sve ces izneti lako. Tamo ces za klevetu dobiti slavu, a za ponizenje - pohvalu. Zbog ponizenja ces dobiti vecni Prestol Slave. Sto je veca tvoja tuga, tim ces vise dobiti Blazenstva. Tamo ces naci plodove poslusanja i venac mucenistva za bolesti, podnosene sa blagodarenjem. Tvoje suze Ja cuvam u nebeskim riznicama".

Amin i Slava Bogu za sve

Novo cudo Svetitelja Nikolaja Cudotvorca

Napad zlih duhova u vidu pseceg copora

Iz pisma nacelnika tamnice za nas sajt.

Procitao sam na vasem sajtu svoju belesku o Cudu isceljenja mladog osudjenika molitvama Svetitelja Nikolaja. Smatram se nedostojnim da otkrivam citaocima svoje ime i prezime i naziv nase ustanove, glavno je - proslaviti velikog Ugodnika i naseg zastupnika pred Bogom – Svetitelja Nikolaja Cudotvorca, koji je u mom gresnom zivotu projavio ne jednom svoje zastupnistvo i pomoc. Mogu da posvedocim pod zakletvom o istinitosti svega toga sto sam vam napisao, i o ovome sto vam sad pisem.

Pre vise od 10 godina radio sam u ovoj ustanovi tada jos kao nacelnik odeljenja. Jednog ranog februarskog jutra, izasao sam iz kuce, kako bih se popeo uzbrdicom do osudjenika u 6 ujutru. Pre nego sto sam izasao iz kuce, kao i obicno sam procitao kratku molitvu, secam se, poljubio Sveti Lik Svetitelja Nikolaja i izasao iz kuce. Do mesta gde radim (kolonija), ima kilometar i vode dva puta. Pesacio sam 200-300 metara. Nikoga nije bilo tako rano. I odjednom, na svoje zaprepascenje sam primetio da na mene navaljuje copor pasa…iskreno govoreci, uvek sam se bojao da me ne ujede pas, a sad je preda mnom bio - ceo copor. I nije bilo nikoga da mi pomogne. Psi su me pratili do srednje skole (ona je usput) i okruzili me u obruc, kruzeci oko mene, kao zli vuci sa zlobnim lavezom… Poceo sam da se branim od njih torbom, koja mi je bila u rukama, ali psi me nisu ostavili, ljutito navaljujuci na mene rezeci, spremni za skok. U strahu sam uzviknuo: "Svetitelju Nikolaje!…"

U tom magnovenju izmedju copora i mene se obrazovao prsten, i kao u magli, ja sam i dalje video pse. Sledeceg trenutka se prsten naglo rasirio, video sam da su psi krenuli, kao eksplozija, na razne strane. Video sam tela koja lete, repove… Posle toga, psi su se razbezali, nestali takodje neocekivano, kako su se i pojavili. U stanju soka posle svega prezivljenog, dosao sam na posao i poceo sebe da ispitujem - da li je to bio san? Ne, ja sam isao na posao. Da li sam pri zdravom umu i svesti? Da, ja ne upotrebljavam nikakve droge, niti druge slicne stvari, i nikada se time nisam bavio… U to vreme sam bio verujuci, ali ne i crkveni covek, i kada sam poceo da dolazim u pravoslavni hram, moj duhovnik - otac Leonid je na moju zadivljujucu pricu odmah odgovorio da su psi, koji su me napali, bili zli duhovi, a Svetitelj Nikolaj nikada ne kasni da pritekne u pomoc onome ko ga priziva…I taj slucaj je bio znak da se u zatvoru neso promenilo na duhovnom planu…Kroz neko vreme sam u nasu koloniju doveo Viktora Aleksejevica Slepcova, lekara-terapeuta, pravoslavca, s kojim sam zapoceo formiranje pravoslavne zajednice u koloniji. Trenutno je on zatvorski svestenik, otac Vikotor Slepcov, koji upravlja Sveto - Trojickom i Sveto-Nikolajevskom parohijom, koje je izgradio Gospod nas Isus Hristos radom zatvorenika i nas gresnih, njihovih nacelnika. Trenutno sam ja nacelnik kolonije. Ja sam odgovoran za vise od hiljadu osudjenika i skoro 300 saradnika…

Po Blagoslovu Vladike Metodija, mitropolita Voronjeskog i Lipeckog, imamo u koloniji jedan hram posvecen Presvetoj Trojici na mestu trafo-stanice, koji je vec osvecen i u njemu se sluzi Bozanstvena Liturgija za zitelje grada i osudjenika na teritoriji naselja (nalazi se na rezimskoj teritoriji pri koloniji). Drugi - u cast Svetitelja Nikolaja Cudotvorca jos nije dovrsen, nalazi se na teritoriji same zone kolonije, u njemu u letnje vreme otac Viktor sluzi molebane, a u prostoriji za molitvu u zoni kod nas neprekidno gori kandilo i osudjenici, sami ili sa bacuskom, citaju jutarnje i vecernje molitve, danju se citaju Akatisti. Mogli bi jos mnogo da pricamo o nasoj pravoslavnoj zajednici, samo u prostoriji za molitvu su Tajnu Krstenja primili vise od 1000 osudjenika i saradnika, inace – bivsi muslimani.

Nasi bivsi osudjenici se rukopolazu. Jedan rab Boziji Aleksandar je postao djakon Orenburske eparhije. Drugi, Roman - prorektor Samarske duhovne seminarije. Na rukama osudjenika, koji je izradio rizu na

Iverskoj Ikoni Majke Bozije, je 1998-e godine na dan pre dolaska u koloniju na savetovanju svestenika Voronjesko-Lipecke eparhije, ikona zamirotocila. Trenutno se ona nalazi u nasem Sveto-Trojickom hramu za proslavlanje i postovanje; jedna zena se, po njenim recima, izlecila od neplodnosti. Milost Bozija na nama gresnima! SLAVA BOGU ZA SVE! I JOS. Sveto-Trojicki hram je osvestan na praznik Svetog Apostola i Jevandjeliste Jovana Bogoslova septembra prosle 2002-e godine.