Умрежавање

Никад не треба излазити из благодатне атмосфере
Кад сам рекао да се молитва врши у (благодатној) атмосфери срца значи не држи пажњу вани гдје срце упија вањску атмосферу. Вањска атмосфера је атмосфера хаоса, вијања пажње у вјетар па зато и вике и немира, јер је владар спољашњости... ''И вас који бијасте мртви за преступљења и гријехе своје, У којима некад ходисте по вијеку овог свијета, по кнезу који влада у вјетру, по духу који сад ради у синовима противљења;'' Ефес. 2, 1-2. Ако срце упија Христову молитву, срце упија Истину Коју увијек носи са собом. Синови противљења су они који се противе Истини, Која је Христос, јер они имају своју приватну истину која се противи Истини из Јеванђеља. И срце синова противљења упија лажи из атмосфере вјетра. И ти исти синови противљења утичу на циљну мету да уколико је небудна зарију своје лажи у срце циљне мете. Медији су за то добар примјер али и ближњи поклоник медија. На нама је свјесни вањског хаоса из ближњих и даљњих, свјесни (у будућности) свјетског рата, катастрофа, глади и жеђи која ће нас погађати, многих смрти око нас, али и чврстог става при биометријским или каквим ли већ условљавањима да сваком спољашњем вјетру противставимо Христову молитву коју срце упија! Јер кад срце упије Христову молитву она улази у крвоток и душа се храни Христовом молитвом! И код демонских напада који хоће да срце упије њихова уплитања у лични простор Христовог борца треба протуставити Христову молитву коју срце свјесно упија. Никад не треба излазити из благодатне атмосфере, потрудимо се да свака наша ријеч вањским људима буде из благодатне атмосфере са свјесношћу да срце упија оно што помислимо или кажемо. Демонизовани људи или демони су упрли пажњу испред нашег ока (наше пажње) у циљу да оборе пажњу борца (коју овај одржава сталним сипањем Христове молитве у пажњи срца) и уведу га у простор небудности. Срце небудног човјека упија демонску енергију у виду реакције на ријечи, мисли или визије и то представља отров за душу. Пасивно упијање демонске енергије у небрањено (небудно) срце рањава дух али и буди тијело за широке стазе живота. Телевизија, да знате колико зло наноси усрдној пажњи да срце упија свакакви отров од пажње страног духа упућеног нама, који небудно срце упија јер прати туђу пажњу (умјесто своје). Хипнотичко дејство телевизије, али човјек 21. вијека тражи нешто са чиме би забавио своју пажњу само не са собом. Заблудјели човјек пази, односно чува пажњу, да што не пропушти од серија, филмова, дневника, утакмица, музике, различитих забава и провода умјесто да пази односно чува срце од упијања отрова који пропушта кроз срце као стражар пријатеља. При додиру са било ким или чим што скреће пажњу од личносног простора пазимо на срце: ''Сврх свега што се чува чувај срце своје, јер из њега излази живот.'' Приче 4,23. Постоји пасивно упијање смећа или отрова са широких стаза живота у срце и активно упијање Христове енергије у срце. Кад пасивну (демонску) енергију срце упија она пролази кроз небудни ум, који се несумљиво пажњом одвојио од срца и кренуо за извором пажње споља. У будности ум живи у благодатном простору срца и служи Царству Небеском јачајући у духу и Христовом молитвом чувајући свој духовни простор и тако одржавајући пажњу у свом духовном простору. Видите циљ човјека је охристовити се, стално се богатити у свом унутрашњем простору, гдје Господ даје благодатни мир и радост непојамне за овај свијет.

Богатство
Сваком човјеку пажња иде за богатством, да га чува наравно, јер оно даје сигурност. Богатство човјеку масе је бити пун бога, овдје говорим о богу срца који даје мир и сигурност човјеку 21. вијека. Богатство Христовог борца је бити пун Бога, овдје говорим о Богу срца Који чува слугу који Му је поклонио пажњу у унутарпостојању. Човјек масе је пажњом у вањском простору (безумном простору, простору унутрашње празнине) овога свијета и одатле му је сва мудрост, одатле црпи снагу: ''Нико нека се не вара: ако ко међу вама мисли да је мудар на овом свијету, нека буде луд да буде мудар. Јер је премудрост овог свијета лудост пред Богом, јер је писано: Хвата премудре у њиховом лукавству.'' 1 Кор. 3, 18-19. Христов војник се труди да пажњу држи у унутрашњем (умном, благодатном, духовном) простору. Просто да ум држи у духовном простору онамо гдје су осјећања од Бога. Молитвени труд је веза између човјека и Неба унутар њега. И ето вам делање ума, који се труди у молитвеном подвигу у умном простору. Умни простор је простор благодатне смирености која је платно на коме ум слика бојама Рајских осјећања. Заиста живљење Христовог борца је на Небесима, док се живот човјека проклетсва завршава на земљи: ''Којима је свршетак погибао, којима је Бог трбух, и слава у сраму њиховом, који земаљски мисле. Јер је наше живљење на небесима, откуда и Спаситеља очекујемо Господа свог Исуса Христа,'' Филиб. 3, 19-20. Ум Христовог борца види богатство у осјећањима из духовног простора срца гдје Бог богати и пуни ризнице срца ширећи простор унутрашњег човјека (тајног човјека срца). Безумни човјек нема ум јер да га има сабирао би га у себи а не би га расипао ван себе. Када причамо о богатству ми говоримо о сили која као магнет привлачи свог поклоника. Бог је Сила (благодатна Моћ) Која привлачи пажњу Христовог борца да поклони пажњу Сили Чуварки душа у унутарпостојању. Јер има нека друга сила која је збачена са Неба Господњега, која отима душе за Ад, оне душе које су јој поклониле пажњу скривену у пасивним (вансебним) осјећањима. Зла сила о којој пророк пише: ''Како паде с неба, звијездо данице, кћери зорина? Како се обори на земљу који си газио народе?'' Иса. 14,12. Христовога борца зла сила мами да изађе пажњом из унутарпостјања, да заборави свијест о Сили која га чува и задржава унутра и да се из страха или користољубља или тјелесног живота или... окрене пажњом ван. Човјек масе предаје себе струји времена, он не види непријатеље – зле духове испред њега, јер већ оспољен својом појавом служи ђаволу за оспољавање небудних. Видите, зли дуси стварају злог човјека, а зли човјек је онај који се оспољио који својим поступцима непријатељује брату који задржава пажњу унутра. Потпуно оспољавање пажње је није ништа друго него уклањање оног који сад задржава: ''Јер се већ ради тајна безакоња, само док се уклони онај који сад задржава.'' 2. Сол. 2,7. Бог срца човјека масе је идол. Поклањањем пажње на спољње богатство, које демон представља свом поклонику, човјек постаје идолопоклоник. Њему се пажња потпуно оспољила, гдје је презрео Силу унутрашњег Господа, кроз Кога је све, и постао је отпад од Бога! Човјек слободном вољом пажњу смјера ка свом духовном простору видећи духовним очима Силу Која пажњу задржава искреним молитељима. Отимачи пажње могу отети пажњу само ономе који није свјестан Божије Силе унутар њега да би се уздао у Онога Чија Сила задржава пажњу у унутарпостојању.

Печат
Преко срца (кроз срце) молитвеник ступа у контакт са Богом, он се моли с пажњом у срцу, и срце је веза између Бога и човјека, између небеског свијета и човјека. Будност је унутрашњи феномен и сваки духовни термин унутра добија свој смисао оличен у реализацији духовног искуства! Рецимо дешава се неко страшно и језиво дешавање, око војника Христовог вриска и кукњава, војник Христов и тада и увијек треба да гледа на унутрашња дешавања и то преставља у ствари будност на спољашња дешавања. Ваљало би бити свјестан да приликом молитава печат сваке ријечи остаје на срцу молитвеника, просто човјек печати ријечи на срце током молитава! ''Метни ме као печат на срце своје, као печат на мишицу своју. Јер је љубав јака као смрт, и љубавна сумња тврда као гроб; жар је њен као жар огњен, пламен Божји.'' Пјес. 8,6. Метни ријеч Божију као печат на срце своје, метни молитву Господњу у тренутку изговарања као печат на срце своје, буди свјестан тога, односно будан на то, да свака наша ријеч оставља печат на срцу свом! Ако већ ниси свјестан тог да свака твоја ријеч оставља печат на срцу, ђаво ће печатити изговаране лажи на срцу твом. Ако већ нису лажи онда ђаво печати хаотичне, несабране, ријечи изговорене или помишљене на срцу твом. Прелазећи на дјела... лопову омили крађа јер је ђаво ставио печат на срце лопова приликом прве крађе, печат љубави према крађи... лаж обезглави човјека, док ђаво одмах ставља печат на срце лажова, печат љубави према лажи... блуд ствара лошу навику, док ђаво печати све блудне тренутке на срце блудника... среброљубље је Јудин гријех, и ђаво печати срце среброљубца чинећи га противником Истине... Све што радимо печат тога на срцу стоји, срце је жигосано духом који је пратио неку нашу радњу, а да би био добар дух тај који прати наш рад требамо пазити на себе: ''Пази на себе и на науку, и стој у томе; јер ово чинећи спашћеш и самог себе и оне који те слушају.'' 1 Тим. 4, 16. Значи, пази на срце, на унутарпостојање, стој у себи, јер ово чинећи даћеш одговор на све животне прилике Богу угодан. Јер ако ти не пазиш на срце, ђаво ће га пазит, ако ти не будеш стајао у себи ђаво ће стајати у теби, док ће твоја пажња бити избачена напоље! Видите, кад Божији слуга призива молитвено Богородицу, рецимо, он пажњом иде пут срца и преко срца он осјећа – Богородица је ту и слуша га! Господња молитва је живи контакт са Господом кад Божији слуга пажњом смјера пут срца и на тај начин он пази на себе.

Рат сјећања
„Ми данас живимо у доба Апокалипсе и човјек не мора да буде пророк да би то открио. Због тога је данас, више него икад, потребно да се снажно ослонимо на молитву и да се злу супротставимо молитвом. Молите се због тог свеопштег безумља које је захватило цијели свијет, молите се да се Христос сажали на Своју творевину, јер се она приближава катастрофи.” Старац Пајсије Усрдна молитва сабира у себе, сабран човјек (у духовном простору срца) је моћнији од свих спољних вјетрова! Мислене очи да никад не риљају по земљи (као свиња) призивајући гордост или какво безумно осјећање, богомислије је једно све остало је друго... Човјекомислије, стомакомислије, блудномислије, увредомислије, гордомислије... све је празномислије што није богомислије! И управо празномислије узнемирава дух кварећи срце дух из срца предајући духовима злобе из поднебесја. Христов борче, имај празан ход у мислима у односу на све што би се могло звати празномислије, јер дух се хвата за мисао и путује пунином (духовним простором, умним простором) или празнином (простором немира, трчањем у вјетар). ''Сјетих се Бога, и обрадовах се; размишљах, и омалоду¬ши се дух мој.'' Псал. 76,4. Размишљање у вјетар не да простора вјери, па тако ни Богу за дјеловање, и зато рађа маловјерје. Христовом борцу такво размишљање рађа немире и онемоћава његове потенцијале. Јер сви потенцијали Христовог борца су у Богу док сјећање на Бога улива радост у срчани сасуд, стабилност коју ствара унутрашња вјера насупрот темеља на пијеску, коју ствара спољна вјера. И деси се свјетски рат, човјеков дух се узнемири и ако је повјерио дух свој свјетском унификованом духу он ће ићи гдје му је дом – у колективни ум, негдје ван себе само не у дому срца (духа) свог!? И управо због несабраног мноштва, које улива у срце своје оптимизам свог тјелесног ума, сад и ту само и једино што тијелу годи... дешавају се катастрофе. Док дух богоподобни држи земљу и обнавља је, стварајући услове за благодат многу и благослов с више. Јер заиста благодат је феномен духа, у срчаном (духовном простору, простору срца) она се збива и обухвата читав свијет! Уливајући у срце Христову молитву са сјећањем на изговорене ријечи Христове молитве (са сјећањем на Бога) молитвеник затвара круг размишљања (од ума до срца) и не даје простора за вансебна размишљања! Јер има неки рат сјећања гдје ђаво добија битку у овом 21. вијеку гдје се наслућује скори наилазак катастрофе, о којој је причао старац Пајсије. Ђаво је упро пажњу испред ока слуге Божјега да му обори пажњу на срце гдје слуга Божији гледа Лице Божије и да преусмјери пажњу присјетивши га на лице свијета – и ту се у односу на Бога јавља малодушност. Гледати лице свијета значи бити у празномислију, као свиња риљати мислима и очима окренутим пут земље са умом завезаним за земаљски видљиви мамац. Гледати Лице Божије значи ум погружити у срце (у свој одосно лични духовни простор) и ту у молитви чистити небо од земаљских нечистоћа: ''Само гледај у Христа и твоја патња ће се преобразити у небеску духовну сладост, а ране твога срца ће се исцелити Његовим ранама.'' Свети Игњатије Брјанчанинов Дакле, ништа, гледајмо коме повјеравамо дух свој (лични дух) да ли стихијама свијета или Богу: ''да не буду као оци њихови, нараштај покварен и преогорчујући, нараштај који није исправљао срце своје, и није повјерио Богу дух свој.'' Псал. 77,8.

Будно и трезвено срце
''И језик је ватра, свијет пут неправде. Тако и језик живи међу нашим удима, поганећи све тијело, и палећи вријеме живота нашег, и запаљујући се од пакла.'' Јаков 3,6. Ћутање сакупља унутрашњу снагу исто као што и причање у вјетар слаби унутрашње потенцијале! Унутрашња атмосфера зависи од додира између унутрашње и спољне атмосфере. Тај додир је добро почети и завршити унутар нас, колико год да боли неправда свијета ми срце, нашу унутрашњост, треба да чувамо! Јер будно и трезвено срце од Бога просимо и да нам срце задржава у себи призивање Имена Господа Бога својега! Будно и трезвено срце да пређемо понуду ноћи у сваком нашем дану, што значи да покушаје ђавољих убацивања пасивне енергије у небудно срце борац дочека на будно и трезвено срце. Небудно срце задржава пасивну енергију, у виду пасивних мисли и осјећања, а кад око срца није будно оно не може упити у себи све љепоте Божијег свијета (околне природе, рецимо). Што се тиче упијања у себи свих љепота Божијег свијета човјек то не ради с пажњом на заслијепљеност љепотама околног Божијег свијета! Јер ако хоћеш да је све око тебе лијепо, радосно и пуно љубави своју пажњу требаш поклонити будном и трезвеном срцу, као даваоцу љубави. Небудно срце упија ђавоље отпатке зато буди будан на то шта пропушташ у атмосферу срчану! Молитвена ријеч се задржава у атмосферу срчану, то је задатак умне будности, јер ако ту срце није будно онда ће дух из вана се умијешати у атмосферу срца и тако загадити срчану атмосферу. Зато треба пазити шта излази из уста наших, да то не буде нека отровна ријеч а свака ријеч је отровна ако није продукт молитве и свака изговорена ријеч се враћа у њедра наша загађујући или чистећи срчану атмосферу: ''А ја, када ми они досађиваху, одијевах се у врећу жалости и постом смиравах душу моју, и молитва моја у њедра моја вратиће се.'' Псалам 34,13. У атмосферу срчану задржавај дух ријечи Божјег Имена, што значи живи Богом, јер ако не живиш Богом неко ће други живјети тобом! Док ће тај други загадити духовну атмосферу, јер ће преусмјерити пажњу са духовне атмосфере на недуховну спољну атмосферу. Примјер имамо у молитвама, када се трудимо да сабирамо молитвене ријечи у себи (у својој духовној атмосфери) а неко дешавање споља стално мами пажњу од молитве расијавајући је на то спољње дешавање. Циљ ђавола је разбијање сабраности и тада ако не живимо у Богу заиста се запаљујемо од унутрашњег пакла, што се одражава на наше ријечи, мисли и дјела.

Болна тачка
Водити рачуна о будном и трезвеном срцу које задржава у својој (унутрашњој) атмосфери Христову молитву, која чисти небо срчано од свих вањских уплитања. Вањска уплитања су у циљу разбијања сабраности и увлачења у срчани град немира и хаоса од споља. А ти буди увијек умом у срцу бавећи се Христовом молитвом и буди увјерен да ће ђаво да тражи начин не би ли те узнемирио а то је тачка у којој ти се рањава срце. То је мјесто скретања са пута врлине на стазу гријеха. Болна тачка за Христовог борца представља уствари Божије провиђење у циљу духовног снажења, она треба да донесе духовну корист и ово виде само духовни људи (ко има уши да чује нека чује, ко има очи да види нека види). Заиста, све што се дешава с нама није случајно и све са собом носи неку поуку. У будном и трезвеном срцу убацивати Христову молитву јер ђаво вреба трен у који би убацио свој отров у срчани сасуд и тако преусмјерио пажњу са молитве на нешто што рањава срце (унутрашњег човјека). У будном и трезвеном срцу – ту живи, дакле у духовном простору своје унутрашњости – пажња ту да ти се скраси! Човјек овога свијета држи до спољне уређености и ту (споља) скрива своју унутрашњост, он живи спољним животом гдје му и пажња лута и комфор се зове његова мирна лука. И то су они што живе вани, којима се мир налази негдје споља. Док се Господ тражи унутра, у сабраном расположењу срца, човјеку свијета је дух овога свијета (вањски дух) прешао у расположење срца. У бићу духовног борца се боре унутрашњи и спољашњи човјек да завладају његовом душом и свим његовим дешавањима. Спољашњи човјек је површан и он је у додиру са спољашњим духовима, он води рачуна о срцу будном на спољашња дешавања и визијама од вањског духа послатим. Борба у бићу духовног борца се може видјети у молитвама. Спољашњи човјек бјежи од усрдних молитава јер се прилијепио за вањски дух, за неку мисао која му је одвукла пажњу од сабраности. Док унутрашњи човјек, тајни човјек срца сабира молитву у себи ђаво користи спољашњег човјека да борцу одвуче пажњу у расијаност и присјети га неког спољног дешавања у циљу да рани срце са спољашњошћу. Владар бића духовног борца је његов унутрашњи човјек коме робује спољашњи човјек али то је борба до смрти (то ко ће коме да робује) јер спољашњи човјек вреба трен срчане небудности не би ли у невидљивој борби надвладао унутрашњег човјека. Већ ако је човјек сав споља, што је и случај са човјеком 21. вијека, он смрди изнутра јер је унутра празан а ако је већ без унутрашњег садржаја (што представља будно и трезвено срце) онда је окречени гроб из Јеванђеља. Док се будно и трезвено срце приљепљује за Извор љубави, ако оћемо право: ''А мени је добро приљепљивати се Богу, полагати на Господа наду своју, да објављујем све хвале Твоје на вра¬тима кћери Сионове.'' Псал. 72,28. Већ ако оћемо криво срце се приљепљује спољним феноменима, који се виде, око се отвара на засљепљујући и лажни сјај злата и спољног богатства. А са чиме спољашњост може бити богата него безбројним греховима који кад се уграде у биће човјеково постају дио бића човјековог. Човјек раштркан на безброј замки ђавољих постављених у спољној атмосфери, гдје је небо плаве боје... а може бити и облачно, се одузима од себе идући пажњом и приљепљујући се на оно што се може видјети. Тако отуђен од себе од пажње прилијепљене за спољни (видовни) центар дешавања лута путем блудног сина који, ако се врати себи, покајаће се на путу до оца и ИСПОВИЈЕДИЋЕ свој гријех! Тако се шири атмосфера унутрашњег, духовног, простора који је, за разлику од спољашњег простора, невидљив. Зато духовни борац тражи оно што се не може видјети, што је скривено у људској унутрашњости а што се будним и трезвеним срцем налази: ''Јер наша лака садашња брига доноси нам вјечну и од свега претежнију славу. Нама који не гледамо на ово што се види, него на оно што се не види; јер је ово што се види, за вријеме, а оно што се не види, вјечно.'' 2. Кор. 4, 17-18. А ја вам кажем: радујте се браћо јер долази Христос, све бриге данас ставите на будно и трезвено срце, везано за град Господњи унутар нас. Будите свјесни бунтовника у граду, а то су зле мисли овостране које буде зао језик, а ви се молите јутром Невидљивом, сабирајте пажњу у себи (у будном и трезвеном срцу) да сабрани почнете дан, како бисте сво вријеме дана били сабрани. Јер има гордих расипача пажње и сви они вежу човјека за видљиво: ''Ујутро избивах све грешнике земље, да истријебим од града Господњег све који чине безакоње.'' Псал. 100,8.

Мјерило вјечности
Стави све на мјерило вјечности које је скривено у духовном простору и никад немој мјерити тренутним овостраним мјерилима. Мјере вјечности су мјере не од овог свијета које се могу видјети духовним очима, док овај свијет мјери тјелесним (чулним) очима. На тасу срца борац ставља све, сваки тренутак у самоћи или било с ким, и мјери у односу ја – Бог (Свевидећи). Овострана мјерила су кратковида јер не садрже у себи Божији (вјечни) суд: ''Јер каквим судом судите, онаквим ће вам судити; и каквом мјером мјерите, онаквом ће вам се мјерити.'' Мат. 7,2. Кад мјериш нешто, слуго Истине, води рачуна да својим мјерењем не поквариш однос са Истином! Тренутна мјерила су засљепљујућа јер се чулним очима не може видјети духовно! Док се за бистро виђење треба добро заронити у себе, јер тамо, у духовном простору, је све што нас веже са вјечношћу! Док је чулно оно што нас веже са тјелесношћу, очигледно да са смрти тијела одлазе и чула, и ако нисмо духовно гледали, мјерили и градили своје биће остаћемо слијепи за вјечност! Између чулног и духовног мјерила је непремостиви јаз, она се сукобе у човјеку. Чулна мјерила отварају ад у човјеку док духовна мјерила вјечности се растављају од чула (чулних гледања), која се завршавају на овостраном и иду до иза границе смрти. Док свети оци кажу да стално пред собом треба држати сопствену смрт, а после смрти: ''Јер будући у овом тијелу, уздишемо отежали; јер нећемо да се свучемо, него да се преобучемо, да живот прождере смртно.'' 2 Кор. 5,4. Ако стално испред себе држимо смрт а самим тим и смрт чула, чулно гледање ће нам заиста бити небитно. Тако се отварају духовне очи које се погружавају у дубину срца и тад се дешава да Бога слави цијело наше биће (дух, душа и тијело). Важно је да ми не судимо ни у себи ни ван себе, јер ако ми будемо судили судићемо у немирима, просто суд треба препустити Богу! Јер у супротном у немирима поводом осуђивања ближњег у себи или језиком губимо благодат јер смо изгубили просто гледање на све животне (овостране) ситуације! Ван пажње у дубину срца, одакле се добија благодат не излазити вани ради правде пасивне, рецимо, гдје се ми стављамо мјесто Судије! То је та простота, да останемо пажњом у дубину срчану – МА ШТО СЕ СПОЉА ДЕШАВАЛО! И то да буде увијек, у континуитету, да наша пажња у свим ситуацијама иде ка унутра! Премда ОБАВЕЗНО треба имати у виду, и опитно доживљавати, ријечи Старца Јефрема (Филотејски и Аризонски): ''Једно је осуђивати некога, а сасвим друго ратовати с помислима осуђивања. Осуђивање је ужасна страст, али бити нападнут таквим помислима и супротставити им се, узрок је за добијање вијенца.'' Треба раздвојити унутрашњи благодатни и спољашњи неблагодатни простор, простор унутрашње пуноће и простор спољашње празнине, простор гдје се пажња сабира и гдје пажња лута по широким стазама живота. А треба знати куда наше ријечи иду, да ли се небудно расијавају по спољашњости заједно са нашим мислима или се сабирају у срце (духовни простор), гдје пажњом идемо да осјетимо благодат (јер је духовни простор одакле Бог дјелује на нас). Зато се Господња молитва врши са пажњом на срце (у пажњи срца) гдје се човјек сабира и мјери се правим мјерилима и доносе судови у благодатној смирености. Чим се зађе у лакомислено мјерење и делање то је већ знак да је ум борца изашао из простора сабраности (духовног простора).

На све гледати из сабраности
Ум се чува у духовном простору благодаћу. Чим изађе из духовног простора срце се узнемирава. Јер на све треба гледати из сабраности, а не заборавимо да Христова молитва сабира ум у срце! Заиста се треба непрестано молити у срцу јер се непрестано молити у срцу значи без престанка се сабирати у срцу: ''И сваком молитвом и мољењем молите се Богу духом без престанка, и уз то стражите са сваким трпљењем и молитвом за све свете,'' Ефес. 6,18. Духовни простор је простор делатности и покретљивости (простор у ком се креће дух) духа владалачког. Зато у том простору запосли дух неком духовном работом! Дух вежи са богатством Духа Божијег унутар себе и једино тад је дух борца дух владалачки јер је слободан и послушан Богу, Који каже: будите слободни! ''Будите слободни, и нека буде јако срце ваше, сви који се у Господа уздате.'' Псал. 31,24. Видите, овдје је ријеч о слободи духа, који стреми ка простору слободе (духовном простору) да би се уздао у Господа, Владара духовног простора. И да буде јака веза са Богом у срцу да је не би разбио ђаво везујући нас за уздање у нешто из спољњег простора, што заробљава дух. И зато за вијенац побједе је трпљење ђавољих напада у себи и стражење над собом да не изађе дух из духовног простора (простора слободе) у тјелесни (чулни, вањски) простор, што је простор ропства. Ђаво тражи тренутак небудности не би ли убацио свој отров у срчани сасуд (мислени отров, рецимо), којега небудно срце обрађује. Али будно срце одбацује све што је од ђавола и непокретно пребива у благодати. И ту долазимо до контакта са вањским људима 21. вијека, домашњим или познаницима или... Кад борац срдачно, духовно, прича са људима од овог свијета наићи ће на колективни несабрани ум из човјека појединца, роба вањских духова, који се противи личном духу борца. И не надгледајући своје ријечи славе, које су продукт молитве и поста, срце борца бива рањено ријечима противећег се личном духу борца. Док је Јеванђеље јасно: ''Не дајте светиње псима; нити мећите бисера свог пред свиње, да га не погазе ногама својим, и вративши се не растргну вас.'' Мат. 7,6. Јер наша ријеч колективном духу из човјека 21. вијека налази одговор у противљењу истини која боли и човјек 21. вијека вративши се пажњом на борца уједа за срце са својим лажним духом. И зато не треба допустити себи уплив колективног духа не дајући из себе духовну истину човјеку овога свијета, кога боли истина духа, јер дајући из себе духовност дајемо и свој мир заједно са њом, док Христос ученицима каже: ''У коју год кућу уђете најприје говорите: Мир кући овој. И ако дакле буде ондје син мира, остаће на њему мир ваш; ако ли не буде, вратиће се к вама.'' Лука 10, 5-6. Дом срца човјека зараженог колективним духом је пун одбојности према Истини Јеванђеља, пун одбојности према личности која се одваја од колектива. Док је у колективу моћ Сатане, јер прихвата све што дух овога свијета доноси и налаже без поговора. Уведена је Биометрија коју је сваки колектив прихватио, појединци нису и на њих се гледа као на чудаке. Појединац је избацио телевизор из куће (због очувања своје личности)... чудак. Његову личност ништа не интересује из овога свијета (јер то омета његову усрдну пажњу и разговор с Богом)... чудак. Све што је нормално у 21. вијеку човјек 21. вијека у дому срца држи као ненормално. Зато уђете ли у дом срца оног који се противи миру који доносите у тај дом ви вратите донесено у ваш срчани дом и ваш мир вратиће се к вама! Док у срчаном дому духовног борца живи стално сабирање Христа у себи, гдје Христос чува ум благодаћу својом.

Дух је личност
Дом срца је мјесто у ком се спајају ум и дух духовног борца и пажња ка срцу их спаја. Ово је тако просто, простије од простог, да ум иде срцу да нађе мир и да будно стражи над нађеним миром не покрећући (помјерајући) се од дома срчаног! Док дух у сусрету са умом одговара миром и радошћу... просто да простије не може бити, али не и лако! Удаљавањем ума од дома срчаног и спајањем са страним (вањским) духовима човјек све више губи способност да се врати себи. Постајући тјелесан човјек губи способност да буде духован, дајући пажњу чулима или чулу човјеков дух постаје заробљеник вањског духа, уточиште за тијело налази се у чулном (тјелесном, вањском) простору, уточиште за дух налази се у духовном (унутрашњем) простору. Ево зашто се свети оци нису никад везали за тијело и тјелесно већ су ум везали за дух и духовно. Лаж и превара да никад не изађе из уста духовног борца, јер дух сваке изговорене ријечи се враћа у дом духа, а то је срчани дом. Уосталом, води рачуна каква ријеч излази из твојих уста јер ако једна милује друга за срце уједа: ''Две ће мљети на жрвњевима; једна ће се узети, а друга ће се оставити.'' Мат. 24,41. У човјеку се налази рај и пакао зависно од тога што пробуди у себи (срцу), анђела или ђавола, или како би стихови моје пјесме рекли:
Пробуди анђела у себи,
и око себе анђеле буди
толико то треба данас,
да анђели говоре из људи.

Демон нек спава чврстим сном-
не буди га живећи наивно смјерно,
мисли на циљ - Небески дом,
Анђели нек те воде до Неба Слободе.

Данас је злоба многих срца водич,
угода – рај, пакао – мир,
а ти умири срце своје,
да те Господ роди у Слободи.
Духовна мисао увлачи ум у срце, у духовни простор, у ком се чува личност човјекова. У мојој књизи ''Књига фалсификата'' сам рекао, као што и јесте, ДУХ ЈЕ ЛИЧНОСТ! И није случајно рекао један свештеник: и сам појам личне карте је врло сумљив појам! Лична карта или карта личности или карта духа сада добија нове биометријске форме и коначно добија своју праву функцију: ДУХ СЕ ПОИСТОВЈЕЋУЈЕ СА ТИЈЕЛОМ! Зато је прва линија борбе за очување Православља, а самим тим и личности, борба против Биометрије! Тјелесна мисао извлачи ум из срца у видљиви вансебни простор, гдје се личност губи. И човјек тако почиње да лута пажњом ван себе тражећи неки центар који ће привући пажњу чулног (а не духовног) у њему. Духован воли у Христу и кроз Христа и тај центар налази се унутар човјека, зато се призивањем Имена Христовог сабирамо док се призивањем тијела или тјелесног одузимамо, расипамо из себе добро Христово док се ђаво гнијезди умјесто нашег духа (духа владалачког). Ђаво дејствује на ум човјеков преко чула у циљу да га извуче из дома срца не би ли га отјелесио (раздуховио). И ако човјек чулно одговори на ђавоља мамљења он се оспољава и почиње да призива духа злога не би ли остварио чулну замисао. Јер зли дух је вањски дух који преко чула хоће да пробуди у човјеку љубав према чулном (чулним уживањима), и да све што човјек доживљава доживи чулно односно тјелесно. Тако оспољен кад човјек ум предаје чулима дом срца остаје небрањен тако да разбојник (ђаво) улази у умни простор који је дом срца И ПОЧИЊЕ ВЛАДАТИ ТИЈЕЛОМ! Човјек је неспособан да воли без Христом и кроз Христа, без Извора љубави унутар човјека човјек тражи алтернативе правце, да воли преко чула што је ђавоља замка јер је то тражење љубави без Извора љубави. ''Исус му рече: Ја сам пут и истина и живот; нико неће доћи к Оцу до кроза ме'' Јован 14,6. Ево како Христос објашњава Себе и Свој значај у животу човјековом. Дакле, не обраћите пажњу на спољне гласове који вас позивају да преко чула изађете из себе, већ Христовом молитвом одржавајте ум у дому срца, сабирајте тако ум у срце непрестано јер ђаво тражи небудни трен да дејствује преко неко од чула и оспољи умну пажњу. Тако се борите да ум за(држите) у дому срца и владајући дух ће вам бити захвалан! Јер све подредивши духу владалачком не остављамо мјеста чулима да завладају у нама мисли чулне. Зато је потребно не обраћати пажњу на чулно, почевши од погледа, који гледа оштро испред себе, који се не зауставља на чулном да га заслијепи доживљај трена и пробуди за собом и остала чула, јер гледати оштро испред себе не значи и гледати чулно испред себе! Поглед се зарива у неку пору испред себе али пажња је у дому срца!

Невидљиви Господар
Никад не мисли о себи јер немаш о коме мислити. О ономе што додирује тјелесног тебе мислити немој јер буди пасивна осјећања, шта рећи, буди пса у теби. Мир у тијелу, без надражајних покрета тијела и са пажњом у дно срца да се сталном гледању Божијег Лица научи. ''Нама који не гледамо на ово што се види, него на оно што се не види; јер је ово што се види, за вријеме, а оно што се не види, вјечно.'' 2 Кор. 4,18. Несумљиво да је духовни простор унутар нас – невидљиви простор у који пажњом идемо ако тражимо невидљиво у нама, које нас веже са вјечношћу. Када се молимо идемо пажњом ка невидљивом простору јер се молимо Невидљивом Богу! Код напада видљивих или невидљивих непријатеља ми видимо оштро што се споља збива, али пажња нам је на невидљиви простор нашег бића! Било када и било гдје оштро гледај на све са пажњом унутра и кроз призму духовног простора, који је Божији простор, видјећемо ствари какве јесу. Унутра је слава и молитва стална, молитва која са пажњом улази у невидљиви простор нашег бића и одлази Невидљивом Богу. Невидљиви из простора невидљивог за чулно око чува молитвеника, само му (умну) пажњу дајмо да би веза са Небом била отворена. Испред нас може бити Голијат од човјека, уочив тјелесно да својом појавом повуче у себе небудног створа, али у будности борац гледа оштро испред себе и види Голијата као да га не види! Јер ако тјелесним очима гледамо сваку пору испред себе ми то духовним очима улазимо у дубину срчану да пажњом тражимо Невидљивог Цара. Тај Голијат што изгледа непремостив може бити трећи свјетски рат, засљепљујућа брига, глад, многе смрти... што у овом свијету може изазвати стрес код човјека. Да то је Голијат који тражи од нас људи да му поклонимо пажњу и да се тако повучемо у себе! Али Голијат је испред нас, онај Голијат кога наше око може ниподаштати ако пажњу предамо Невидљивом Господару у дубини срца. Драги борци, живимо невидљиви живот који је скривен дубоко у нама али запазимо неко удубљење испред нас, које представља планину коју можемо заобићи не предајући јој пажњу (оштро гледајући испред себе, водећи рачуна да наш поглед залази у удубљење испред нас). Дакле, борац се узда у невидљивог Господара, који чува борца ако борац сачува пажњу за Њега. Не узда се у видљиве кипове, злато, људе, новац... који се могу видјети, јер су тјелесни као наше тијело које тражи да се мази, да му се поклања пажња, да га славе људи около ( да придају пажњу тијелу). Тијело, да тијело које може бити слуга Божији ако служи духу невидљивом, који служи Невидљивом Духу. Нови завјет нам каже не мазите тијело...''А од времена Јована Крститеља до сад царство небеско на силу се узима, и силеџије добијају га.'' Мат. 11,12. Царство Небеско је невидљиво за око тјелесно, рат за Царство Небеско крије се у унутрашњем свијету ( човјеку), јер тамо је база. Само треба добро водити рачуна шта то ради тијело и тјелесно у нама, зато кад нападну надражајни покрети тијела умно ( осјећајно, духовно) око да буде онамо гдје и поред Голијата бива, свагда се трудимо да наше умно око буде пажљиво на невидљиви свијет који се крије у нама. Данас траје Косовска битка, ко види духовним очима ( осјећајним очима), а ко хоће да жмури не преостаје му ништа него да мази своје тијело и предаје пажњу тјелесном ( ономе што се може видјети). Видите браћо бити Србин, значи бити православан а бити православан значи бити невидљив пажњом за овај свијет, да добро водимо рачуна како се односимо са тијелом и тјелесним, да се трудимо да не прекршимо заповијести Господње! А једна је и главна коју крши човјек да је Бог Истина а не видљиво које многи човјек преспоставља Господу. Зато уздајмо се у Невидљивог, јер је проклет онај који се узда у човјека, тијело... видљиво.

Ко не прође кроз вјетар – биће уништен!
Смирено подноси све у животу што те снађе, па ће Бог дјеловати кроз тебе! Ако тражиш смиреност иди пажњом према срцу и стани пажњом у срце, тај темељ из кога ђаво све ради да извуче пажњу борца. Са пажњом ђаво извлачи ум из срца, да у немирима тражи мир у ђаволу, који га је извукао из његове смирености. Док смиреност, о смиреност, то духовно савршенство, може се једино наћи у духовном простору, односно простору Божијег дјеловања у човјеку. Борац ли си, ако јеси онда тражиш мир и љубав у Духу Светоме а то је подвиг пењања умом до Царства Небеског ( које је у нама). Тражење мира унутар нас значи подешавање пажње у дубину срчану гдје Сами Господ прихвата пажњу коју смо поклонили Њему. Али живот, о живот у свијету то су вјетрови које треба проћи и не заустављати се у вртлозима пролазности. Вруће ти је, истрпи са пажњом подешеном у Господњем простору. Хладно ти је, истрпи са пажњом подешеном у Господњем простору. Немаш излаза у овом свијету, јер те биометрија тјера у вртлог, потрпи са пажњом подешеном у Господњем простору... И сви вјетрови који нападају на душу борца нека се дочекају у његовој смирености ( у духовном простору). Још мало ће велика олуја, рата, болести, катасрофа, глади то су све вјетрови које треба проћи са пажњом подешеном у Господњем простору. А шта радимо у Господњем простору него се молимо Господу, бивамо унутра ( у себи ) и никако не излазимо пажњом ван у простору вртлога ( спољни простор ). Док за ово се заиста ваља припремити и озбиљно схватити ситуацију, јер ко не прође кроз вјетар искушења које припрема овај свијет, биће уништен! Ово је озбиљно и није никаква играрија, то што кажем да се треба обавезно припремити за бој, бити унутра, да би се осјетила благодат, која се једино унутра збива! Јер једино благодат Господња може дати човјеку да прође кроз вјетрове немира споља, које борац дочекује на мир свога бића. Зашто ће се људи ријешити на суициде и на разне гадости да раде у доба општега рата, него зато што су се поистовјетили са немиром споља. А рекли смо једини могући мир који борац тражи је духовни мир, кога даје благодат која се тражи унутар нас. И зато борац не тражи мир споља, гдје га очекују вјетрови искушења, него управо благодатни мир, који се налази унутар нас. Духовни борац, ријетка је појава, на духовној њиви овога свијета, гдје мир Божији постоји. Да би био човјек духовни борац он мора бити спреман на жртву по Божијем промислу. Жртва за Бога је управо многохваљена смиреност, као производ благодати Господње приликом човјековог подешавања пажње на духовни простор. То што је духовни борац ријетка појава значи да ће у овом 21. вијеку бити много немира из људи овога свијета, који за Бога не знају. А нико за Бога не може знати ко не направи напор подешавања своје пажње у духовни простор ( без сабраности). На своју сабраност дочекајмо вјетрове које ваља проћи по Божјој вољи бивајући свјесни тога да је особина Господња сабраност. Док је Господња воља да Божији човјек буде подобан Њему, јак у вјери – чврсто везан за Њега! То захтијева стално пребивање у духовном простору (Божијем простору) односно стално пребивање са Богом. У Божијем простору, гдје стално призивамо Бога, влада Божији мир... када се ум борца одвоји од Божијег простора – ето немира! Са немирима, јер се човјек одвојио пажњом од Божијег простора у простор ван себе, долази плашљивост, обезличавање, издаја, свака зла мисао и радња. Зато на борцу је коме ће поклонити пажњу или унутрашњем Богу или вањским злим дусима: ''А страшљивима и невјернима и поганима и крвницима, и курварима, и врачарима, и идолопоклоницима, и свима лажама, њима је дио у језеру што гори огњем и сумпором; које је смрт друга.'' Откр. 21.8.

Овдје сам причао о значају поштовања имена човјековога...

Ако се човјек не бави самим собом, ђаво ће му измислити посао да се бави другима. Старац Пајсије Светогорац
Док ђаво тражи мјесто у човјеку да пробуди, односно извуче, из њега ГОРДОСТ, то сатаноподобно осјећање. Јер управо гордост тражи кривца у другоме а у себи га не види. Али тако не можемо исправити себе и бити на путу Истине, јер оптужујући друге за себе (умјесто себе) човјек је на кривом путу и искривљује себе. Душа кроз ову долину плача путује сама, и зато ваља бити свјестан себе (своје унутрашњости, онога што баштинимо у себи) увијек и на послу и у кући и у друштву. Јер бити свјестан себе то је врлина, док бити свјестан другога а несвјестан себе и својих поступака, тада се потпада под исти онај гријех Адама и Еве у Рају. Гдје Адам оптуживаше Еву а Ева змију за гријех који су учинили, све ван себе као да они нису својом вољом унијели отров гријеха у себе. Али заиста, како треба човјек да се односи са другим људима? Је ли заиста Марко зао као што Милица каже или је Драгана велика грешница као што ја кажем? У односу са другим људима па ма ко то био ја морам да схватим да је Драгана анђео што хода земљом у односу на мене, што и Милици препоручујем да тако мисли у односу на Марка. Јер једино овако можемо оставити простора себи за исправљање у овом животу, да исправљамо себе на једну страну а на другу не допустимо себи да нас исправљају криви. Свети Стефан, па кад су га људи каменовали до смрти говорио је Господу '' Опрости им Боже јер не знају што раде'', то је говорио и Христос на Крсту и многи крстоносци који су пострадали од своје браће људи. Што мислите да су то причали из куртоазије? Не, они су били свјесни гријеха у који су упали ти људи и зато су их жалили и заиста молили Господа да им помогне да дођу до познања Истине. Али некоме је тврдо срце и не прима Истину, што не би рекли за апостола Павла који је раније гонио хришћане, па се Божијом милошћу вратио себи и спознао Истину а већ кад је спознао Истину он је спознао дубину свог гријеха који је радио. Павле, док се није вратио себи и док је мислио да је зло у другоме а не у њему, он се звао Савле, прогонитељ хришћана, већ кад је постао хришћанин Господ му је промијенио име у Павле. У доба кад се Христос требао родити по указу цара сваки становник Израиља се требао пописати у свом мјесту, приликом пописивања становника они који су пописивали су имали велико страхопоштовање према имену човјека кога пописују. Да, имали су страх да не погријеше, приликом пописивања имена човјека. Видите, бити човјек је чин али се за тај чин ваља борити, свако да исправља себе и не гледа на другога У ОДНОСУ НА СЕБЕ ( дакле да не тражи кривца за себе у другоме). Дакле, тражећи чисто друштво ваља га прво наћи у себи, дакле чистити нечистоту у себи, и не везати се са нечистим људима ( безбожнику да није мјесто у нашем срцу). А тај безбожник, безаконик је демон бестјелесни непријатељ човјеков, јер заиста је речено да се човјек бори са духовима злобе из поднебесја. Дух злобе је онај завидник који баштини у себи дух гордости, богоодсупнички дух, кога морамо ми бити свјесни, јер је он онај који нам обара поглед јер смо ми горди. А како се борити против гордости, него са духом смирености који дубоко у нама чека сусрет са Господом. Овдје сам причао о значају поштовања имена човјековога, о нашем односу према човјеку у новој реалности 21. вијека. Онога вијека гдје је све дозвољено, како избјећи осуду другог човјека, а остати свој на своме са почасним називом самог себе: нико и ништа! И једино са тим називом нико и ништа, гдје човјек у себи себе не велича и може бити нешто у очима Господњим и то можда. Веома је важно сагледавати ствари са позиције Царства Небескога које је у нама, да нас на том путу правилног гледања на ствари не заустави земљина тежа!

Осјећај Божијег присуства
Ако тражиш дубоки мир требаш ићи у дубину свога бића, у дубину срчану, а то је напор пажње ка себи. У дубини срчаној, гдје се осјећања мијењају, је свијет духова и зато ако призивате рецимо Огњену Марију идите пажњом у дубину срца. Јер када причамо са неким, када му се обраћамо ми то радимо лицем у лице, тако када призивамо Огњену Марију или било кога од светих ми идемо пажњом у дубину срца тражећи лице свеца коме се молимо. И ово је врло битно да знамо када смо у додиру са тјелесним људима да никад не расправљамо, да се не гњевимо, да не тјерамо своју правду... Јер ако нам је нешто неко направио да буди у нама пасивну правду, или ако неки тјелесни хоће да нас наведе на неки гријех ми морамо да схватимо да је пуноћа нашега бића унутар нас( тамо је свијет духова) толико драгоцјена да морамо да чувамо нашу пуноћу да је не би неко испразнио. Овим хоћу да кажем да се ми не боримо против тјелесних да бисмо имали унутрашњи мир, већ против духова злобе из поднебесја ( ђавола)! А како чувати своју пуноћу него молитвено, идући пажњом у дубину срчану и тражити Лице Божије или лице некога од светитеља да посредује Богу за нас! Видите, браћо и сетре, снага човјека која покреће његово биће ка врлини налази се унутар човјека, јер ако је тамо свијет духова ту се налази и наш лични дух ( личност). И зато празни нашу унутрашњост, пуноћу нашег бића, све оно што одваја од Бога и што чини нашу унутрашњост немирном. Као гњев, туга ван Бога, многе расправе у немирима са чулним људима које и нас чине чулним... Тако се наша унутрашњост празни, јер не пази човјек на себе, а ако кажем на ''себе'' мислим на нашу унутрашњост, гдје лежи човјекова снага. Већ у смирености допуштамо Богу да дјелује преко нас не смјетајући Му нашим немирима, тако да пажњом у дубину срчану смирени сусрећемо само добре духове. Смирено одговарати на све изазове који од споља долазе (од вањских духова) значи пажњом не ићи на вањски изазов већ пажњу вратити себи, и у духовном простору обратити се Ономе Који нам даје снаге да истрпимо све изазове упућене на нашу душу. Бити пажњом у духовном простору значи бити у свијету духова, ђаво на све начине покушава да одвоји борца од свијета духова и да му пажњу преусмјери на његово поље, што је свијет чулних утисака. Чулни живот је опасан, јер ђаво преко чула се упиње да уђе у биће човјеково да га обездухови. А ми се трудимо и упињемо пажњом у свијет духова који је унутар нас, бивајући свјесни тога да имамо велике непријатеље у ваздушном простору. Сада видимо да ђаво хоће да нас придобије преко чула, ако видимо неку утвару да се преплашимо, ако чујемо било што да се узнемиримо, ако окусимо пријатну храну да се припијемо уз њу... а нама је једино уточиште, гдје се мир Божији осјећа, у свијету духова који је у нама. Миру, о миру, што га сви траже а нико га не може наћи, но унутар себе гдје се Бог скрио и тражи послушност слуге да би дјеловао кроз њега! Док у срцу, драги борче, држи духовно и бави се језиком духа што је молитва, ако хоћеш мир духовни и немој у срцу држати замке чулне ( чуо, видио... и реакцију на чулно ван Бога дао)! У срцу осјећамо Господа док га пред нама свуда видимо у оштроме оку, да, да, осјећамо Господа и видимо свуда око нас, а као да не видимо очима чулним јер дух се осјећа (осјећамо свуда присуство Божије, док је тај осјећај у срцу). У дубини срчаној је све што нас за живот вјечни веже и зато се треба упињати пажњом у дубину срчану молитвено тражећи лице Божије.

Чување благодати
Кад човјек осјети благодат унутар себе што је Божје благовољење према свом слузи, он заиста осјећа блаженство унутар себе, велику милост од Господа, коју даје вјерном слузи своме. И шта рећи приликом таквог стања у којем нас Господ благовољењем својим уводи него : Слава Теби Господе! Ако сте осјетили благодат, а осјетили сте га унутар себе, ви сте осјетили дах Небеског грађанства, дах је само јер тамо у Небеском Јерусалиму ће стићи они који буду чували благодат до краја свог живота. Важно је борцу бити у Богу, стално бити у Богу, и да ту везу не може прекинути нико јер је молитва унутрашња радња коју прекидају... А ко је тај ко прекида него пасивна мисао према овостраном. Дође човјек, стане пред тобом борче и скрајне ти мисао са Господњега, и већ ако је скрајнуо ти заборављаш да си борац. Сјећање на Господа унутар себе, стално и непрестано чини борца борцем, јер му је пажња унутар њега гдје и благодат осјећа. Благодат се чува страхом Божијим...''Много пута сам путовао, био сам у страху на водама, у страху од хајдука, у страху од родбине, у страху од незнабожаца, у страху у градовима, у страху у пустињи, у страху на мору, у страху међу лажном браћом;'' Кор. 11,26. Тај страх трепетни да се не изгуби смиреност која је потребна за благодат и самим тим и мијешањем Господа у наш живот дешава се у срцу, зато је Павле говорио '' у страху''. У страху да му се срце не узнемири приликом немира споља, јер се самим узнемиравањем губи помоћ Божија што је данас видљиво приликом узимања биометриских докумената али и разним страховима од споља. Човјек пун самопоуздања, снаге и елана не треба помоћ Божију у случајевима узимања биометрије, јер се зна ријеч светог Јована Богослова против биометрије. Јер мисао човјека 21. вијека је: морам узети биометрију јер ако је не узмем нећу ја бити ја, ако послушам Светог Јована Богослова дефинитивно губим самопоуздање, снагу и елан, али и име у овом свијету. Али заиста духовни борац треба бити јако смјеран ( смјер ума ка срцу ), што значи смирен, јер управо је смиреност влажна земља срца које је тако спремно за примање благодати. Али видите немирна реакција борца на спољња мамљења пажње доводи до одступања Господа од борца и оставља борца самоме себи да се бори. Ово је сваки борац искусио и искушава приликом несвјесног одговора на спољња мамљења. Али борац не би био борац да нема искушења, сваки човјек ако хоће да дође до спасења МОРА проћи кроз искушења! А да би прошао кроз искушења важно је трпљење, трпљење до Божије воље и његовог спасоносног мијешања у наш живот. Јер једино човјек трпељив може се надати благодати Господњој, а видите трпељив човјек мора имати трепетни страх да не изгуби благодат због нестрпљивости, о чему прича Апостол Павле. Хоћете ли мир и радост трпите браћо у Богу, што значи трпите са трепетним страхом да не изгубите благодат због нестрпљивости. Зато чувајте име у Богу, јер једно је радост и мир у свијету а друго радост и мир у Богу. Исто као што је једно име у свијету 21. вијека а друго име у Богу, заиста једно је име Савле у свијету које се не прогони, друго Павле које је било прогоњено јер је у Богу.

Сукоб богатства у нама
Ако хоћеш мир у својој души док су споља немири можда жестоки, умну пажњу усмјери унутра, обрати се Господу у дубини свога срчаног бића и вјеруј! И из духовног простора, у дубини срца гдје мир Божији влада, Христов борац увијек дјелује. С пажњом скривеном унутра, Христов борац споља нема шта да тражи, јер ако би и тражио споља би нашао само немир! Унутра и само унутра је смиреност, унутра и само унутра је радост, унутра и само унутра је вјера! Људи кажу да је на плажи радост и срећа да је свуда '' негдје тамо'', а да ли је то стварно тако? Људи кажу ''благо младости'', ''благо богатима'', ''благо здравима'', ''благо одликашима'', итд. А да ли је стварно благо у спољноме, спољној атмосвери нашега бића. Заиста је благо ономе ко има то благо унутра у срцу, које воли оно што је Богу угодно. И овдје долазимо до феномена '' колективни ум'' и питања како се односити са људима колективног ума и како се понашати у односу са таквим људима, да не би небудно уградили себе у колективни ум. Човјек је посебан, уникатан, душом бесмртан и велико је питање да ли треба и мало да се бави умом који није личносни, као што је безлични колективни ум. Колективни ум мисли шта ко други ради па да и он тако ради, да буду заједно у тој спољној работи. Данас је јако ријетко срести самостално мишљење одвојено од масе, која хиптнотички слиједи колективни ум. Видите, ако хоћете да држите до свога мишљења, онога Богоподобног, морате ући у центар снаге која вас води а то је дубоко у својој унутрашњости, гдје се човјек састаје са Господом. У комуникацији са људима колективног ума морамо чувати себе од уплита колективнога размишљања које се накупило у појединцу, коме је центар снаге споља. И ту долазимо до сукоба богатства, онога ''благо младости'', благо богатима... и благо ономе коме је заиста благо. Али да би се чувало то благо унутар себе мора се стражити над њиме да нашу душу спољње богатство не потражи и ми излетимо пажњом на богатство колективног ума. Јер богатство колективног ума је негдје тамо све али не у човјеку. Са пажњом споља и дух личности истрчава тамо гдје смо пажњу дали. Зато постоји ум надзорник да види гдје му пажња лети јер ако није унутра онда збогом сабраности. Ум надзорник надзире наше ријечи и дјела, увијек сабран путује пут смрти носећи једино благо које човјек може да изнесе из овога живота, а то је Христос у срцу. По дјелима показујемо да ли је нама Христос у срцу или је неко спољње богатство. 21. вијек је вијек вјере у спољње богатство и вјере у Бога. Нама не треба да вјерујемо у Бога, да бисмо били Божији, треба да вјерујемо Богу и то по дјелима показујемо. Мојсије, човјек Божији је вјеровао Богу као његовом искреном Пријатељу па је провео народ израиљски преко безводне пустиње до обећане земље. Благо ономе ко вјерова а ко се противи као Датан и Авирон одлази заувјек од Господа. Да браћо и сестре Мојсије је миром у души слушао Бога и био послушан, што год да му је Господ рекао, одговорио би миром и послушношћу. Видите, унутрашње благо човјеково чува се миром у души односно смиреношћу пред налетима спољних немира борац треба бити смирен. Па нека су катастрофе и ратови и многи изазови који би могли пореметити смиреност срца, борац треба смирено да одговори на све вјетрове који дувају од споља. Он самим тим хоће да каже: ја се уздам у Бога, ја вјерујем Богу који зна решење за све моје ситуације и зато смиренога срца подноси све вјетрове споља да би се господ као Пријатељ могао умијешати у његов живот. На другу страну спољни мир се чува немирима јер у свијету је заиста све релативно, зато борац никада не пребива пажњом у свијету, јер самим тим би изгубио свој унутрашњи мир. Чувајући свој унутрашњи мир човјек не испитује судове Божије, и никада се не води својом приземном логиком, већ просто и једноставно чува свој унутрашњи мир. Опет кажем сјутра ћете остати без ичега: без куће, имовине, оваца и коза, пензија и плата, тијела и тјелесног, ако се не поклоните Антихристу, док ако се поклоните на крају ће све бити ваше, мислим '' ваше''. Изводи из Јеванђеља су јасни: ''Кад дакле угледате мрзост опустошења, о којој говори пророк Данило, гдје стоји на мјесту светом (који чита да разумије): Тада који буду у Јудеји нека бјеже у горе; И који буде на крову да не силази узети шта му је у кући; И који буде у пољу да се не врати натраг да узме хаљине своје.'' Мат. 24, 15-18. Ово значи ако желите Рај и мир у души немојте везивати срце за ништа материјално и за видљиво и опипљиво! Већ ако сада везујемо себе са било чиме осим Христа знајмо да везујемо себе за немире!

Погледавање
Приликом оспољавања пажње срце се стеже, јер једино са пажњом у дубину срчану човјек добија способност да воли. Јер да бисмо познали љубав морамо ићи Богу у походе: ''И не знаше за њу док не роди Сина свог првенца, и надеде Му име Исус.'' Мат. 1,25. Љубав према сваком тренутку, са свијешћу да ће један од њих бити и последњи, позива борца да води рачуна коме даје вријеме. Са пажњом скривеном у дубину срчану човјек добија способност да извуче из себе љубав, благодатну из простора Љубави. Да воли сваки тренутак у који се налази, јер љубав од Бога дарована побјеђује сваку оспољену љубав, фалсификат љубави који чини срце стегнутим. Осјећања која нису од Бога чине срце стегнутим, јер долазе уз пратњу ђавола (злих духова), а треба чувати љубав (са пажњом у дубину срчану) у срцу, зар не? Јер ако се пажња оспољи – оде љубав из срца! Ако унутар себе погледавамо Бога (духовним очима) испред нас, све што се дешава, је провиђење Божије. Већ ако нам је пажња оспољена, што год да се дешава са нама, ми ту не видимо провиђење Божије (јер су нам духовне очи затворене). Али слуга Божији зна да све што се дешава са нама, било добро или лоше по изгледу споља, је провиђење Божије... у јутарњим молитвама... ''Јер си Ти мој Створитељ, и свакога добра промислитељ и подаритељ, и у Тебе је све уздање моје, и Теби славу узносим сада и увек и у векове векова. Амин.'' Као што овца погледава пастира на пољани гдје пасе, тако и слуга Божији да погледава Пастира у духовном простору срца свога! Јер којега пастира погледаваш томе и служиш: ''Као што су очи слугама упрте у руку господара њихових, као очи слушкињине у руку госпође њене, тако су очи наше у Господа Бога нашег, док се смилује на нас.'' Псал. 123,2. И осјети борац у атмосфери срца, којој је пажњу поклонио, мир и радост, далеко од мира и радости од овога свијета. Мир и радост далеко од видљивог разлога, благодатна осјећања, ето само осјећаш мир и радост. Несумљиво срце отворено за Бога прима енергије из Царства Небеског, тамо је мир и радост, гдје је Небески Јерусалим! И ево љубави праве, отворене за Пастира , и способне за виђење сопственога гријеха због кога се кајемо и осјећамо сопствену недостојност близине Божије. И ево правог љубавног крика у коме одлазимо себи, у коме се враћамо себи од оспољености, да у себи нађемо простора за покајање због стегнутог срца. Повратак овце од паше стегнутог срца за Правог Пастира а срца отвореног за лажног пастира то је циљ за сваког искреног трагаоца. Искрено тражећи себе, човјек изгубљен у лажима овога свијета, наћи ће се ако се врати себи – уласком пажњом у свој духовни простор (у себе). Да не би пасли од споља моменте гдје као пастира погледавамо разне идоле који привлаче (оспољавају) нашу пажњу ми држимо атмосферу будности (стражу) у атмосфери срца. И онда ни помишљали не би да погледамо на страну лажног пастира, а то је ђаво, који се од споља кези јер је успио да нас ослијепи идолом иза кога стоји. Идол 21. вијека, који срце чини стегнутим а прелешћеног човјека самозадовољним, је новац, за кога се веже онај који је у њему видио смисао свог живота. Тако ослијепљен он хладно и равнодушно гледа на језик Духа, јер сав смисао живота објашњава језиком тијела, то су већином они који су споља себе окречили вјером. Док језик Духа за ово вријеме каже: ''И учини све, мале и велике, богате и сиромашне, слободњаке и робове, те им даде жиг на десној руци њиховој или на челима њиховим, Да нико не може ни купити ни продати, осим ко има жиг, или име звијери, или број имена њеног.'' Откр. 13, 16-17.

Без страха!
Кроз срце (духовни простор, пажњом на срце) се контролише цијело тијело. Морамо примијетити да храброст оштрог гледања свега испред нас добијамо од Бога, Коме смо посветили (поклонили) пажњу унутар нас! Тјелесно мудровање је лутање по тјелесном, гдје се тијело претпоставља духу, гдје тијело контролише дух, али за духовног борца супротно од овога вриједи: ''У свакој обуци видимо прелазак од лакшег ка тежем, од једноставног ка сложеном; контрола сопственог тијела представља услов који је неопходан не само за почетнике, то је један од оних камена-темељаца на којима се гради зграда свег нашег духовног живота.'' Архимандрит Рафаил Карелин Сви наши немири, нервозе, плашљивости, лажи, сво зло потиче од тјелесног у нама, гдје је пренебрегнут духовни аспект нашега бића. Тражећи духовно (осјећајно) ми морамо умном пажњом ући у срце, тамо је Цар мира, Који духовним миром везује сва наша осјећања. Ићи пажњом у дубину срчану, то је отпор своме злу које се наваљује на нас од споља, или се одомаћило унутра због наше претходне небудности. Шта ћеш данашњи просјечни човјек се поистовјећује са спољним богатством и удобностима, са материјализмом и тјелесним, односно чулним, задовољствима. Док оно са чиме се поистовјећујемо то и волимо, јер љубав је поистовјећење! Бити подобан Богу значи поистовјећивати се са особинама Божијим, што значи – радити оно што је Богу угодно. Човјек 21. вијека ради оно што је тијелу и тјелесном угодно, док духовни борац препушта себе Богу и духовном предаје сву пажњу (умним напором у дубини срца). Препуштањем тијелу и тјелесном ми се одвајамо од духа и духовног и умјесто духовног бирамо чулно. И зато се јавља противљеље у бијесу кад нешто тијелу и тјелесном фали, због апсолутне послушности тијелу, зашто само мана, а гдје је ту месо... па туга по тијелу. Борац би рекао – а гдје је ту туга по Богу, радосна туга из послушања Богу? Кад оно ништа духовно у човјеку 21. вијека, који мјери чулима која слушају тијело, а треба мјерити духом који слуша Духа Божијег! А да би слушали Бога ми морамо учинити напор ума, превазићи владавину чула давајући пажњу духу владалачком у нама. Јер давајући пажњу чулима ми у ствари преусмјеравамо пажњу са духа владачког на владавину чула, гдје је покрет ка злу једино и могућ. И кад се јави покрет ка злој мисли, злој ријечи, злом дјелу... онда поука старца Тадеја, делатном човјеку (унутрашње делање), дође као мелем на рану: ''Чим осјетиш да се зло јавља пожури да га зауставиш силним напрезањем воље. Сиђи умом у срце и не допусти да зло уђе у њега. Пази да се оно не раздражи и не занесе!'' Отпор чулном нападу је управо у силном напрезању воље да ум сиђе у срце, силнијем од чулног напада, и не допуштању непријатељима Божијим да се мијешају са онима који славе Бога у нама. Јер ако попустимо чулном нападу, пропуштићемо непријатеља у себе (срце), који ће поставити своје жртвенике за славу богова идолских! И то је тачка кад човјек даје тијело ђаволу, кад почиње да се понаша, мисли, говори и ради безбожно (онако како није угодно Богу). Вјерујте да је сваки трен поприште борбе, јер ђаво не спава, чекајући трен лакомислености борца да нападне на ум не би ли му одузео смиреност из срца и поставио своје жртвенике бијеса. Јер је ''постовјећење са злом споља – зло у мени'' (мој стих), поистовјећење са чулним вибрацијама, које због страха, глупости... избачају пажњу из срца увлачећи немире је жртва ђаволу! Примјер поистовјећења са чулним вибрацијама из лакомислене глупости можемо наћи на аутопуту, гдје возач покрећући своје ауто упечатљиво кочи (као у филмовима) јер му је ум у метафизици, док му ђаво пали жртвеник у срце. Већ у поистовјећењу са чулним вибрацијама из страха за живот, рецимо, борац напреже вољу да ум уђе и чврсто се настани у срце, гдје налази смиреност од свих спољних немира. Наша реакција на све але из спољашности, које све чине да извуку ум из срца духовног борца, је ума чврсто везаног за срце.

Подвиг

Смиравање у доба чистога материјализма и све веће неслободе толико је важно за духовног човјека, јер не заборавимо да његово биће садржи дух, душу и тијело. Ђаво напада на видовно да би могао да се докопа невидљивог у нама. Човјек у тијелу има чула и преко чула ђаво хвата трен не би ли узнемирио смиреност борца. Ја морам признати да нисам апсолутно смирен човјек и ђаво наваљује са својим сликама, мисаоним рецимо, да би одузео духу смиреност и оставио човјека узнемиреног. Али наш циљ је смиреност у Богу која се остварује сталним напрезањем воље ума у срце као даваоцу љубави. Велику узнемиреност код чулнога човјека, а сви смо по мало или по много чулни донијеће све оно што је неугодно за чулно биће човјека. Док је просјечни човјек апсолутно чулан и све мјери чулима, духовни борац све мјери духом, а да би ишта измјерио треба ићи пажњом у дубину срчану. Слобода је један од највећих дарова које је духовном човјеку Бог дао. И она се чува пажњом унутар људскога бића, јер таквим дјелом духовни борац се смирава. Данас у доба умрежавања човјека у систем Звијери човјек мора бити будан на себе ( своју унутрашњост, јер ум боравећи у својој унутрашњости смирава цјелокупно своје биће). Духовни борче, теби се обраћам који желиш да оствариш подвиг непристајања на безакони закон узимања људске слободе преко чипованих личних карата и свега сличног које овај свијет хотећи да духовно зароби човјека предано ради. Многи православи хришћани у самом помену овакве врсте умрежавања са Звијерју се буне, говорећи за људе који причају о оваквој врсти борбе... и говоре као, Боже ме Ти опрости, да смо ми саблажњени, јер управо ударамо на њихову удобност. А да је то тако кад причам: немојте ни по коју цијену узимати чиповане личне карте и пасоше а да не помињемо инплатат, ја говорим одређеној групи људи који схватају значај духовне слободе и умију да созрецавају. Ко пристане на замку новога свјетскога поретка он постаје роб система новога свјетскога поретка и мисли како други хоће и ради како други хоће без расуђивања да ли је то добро или лоше. Поред робова новога свјетскога поретка постоји мања група раба Божијих, који знају и схватају да све што човјек добије добија од Господа, а то је таленат, љубав, смиреност, трпљење, итд. Међутим данашњи професионални '' духовници'' из својих удобности прихватају све за своју удобност и причају о прелести оних који упозоравају на пад. Расуђивањем најпростијег човјека може се доћи до тога да је узимање чиповане личне карте пад, јер добијамо вјечнога пратиоца који прати наше видовно биће не би ли случајно ушао у невидљиви простор свога бића. Без чиповане личне карте не може се нити запослити, сјутра ићи у болницу, ни примати од државе ишта, просто биће име човјеково непознато у компјутерском систему препознавања (обезличавања) . И у скором прихватању безготовинског система плаћања неће се моћи купити ништа а камоли продати. Драги пријатељи опет и опет вам кажем не узимање чиповане личне карте је подвиг не пристајања са отуђеним свијетом и самим тим не пристајања са издајом Бога. Овакво мишљење је све усамљеније и тако треба бити. Мени није циљ да никог убјеђујем, свако има право да ради како хоће и требамо пазити заиста на своје поступке, да не би својим поступцима увриједили Христа. Али ипак ми људи смо слободна бића да одлучимо што је добро што је лоше, духовни људи иду унутар себе умом да би у смирености чули глас Господњи. У борби за смиреност духови борац треба стално да се смирава, и он ће увијек смиреност наћи улажењем умом у срце али код већих или мањих напада на човјекову смиреност због ових или оних разлога борац мора да чува своју смиреност напрезањем ума у срце ( да ум остане у срце и да не вија по околини). ''Свети Оци кажу — идеал хришћанског живота није чињење чуда, исцељење болних, нити васкрсење мртвих, већ крајње смирење.'' Да, ово је идеал, крајње смирење, и оно се постиже у борби за смиреност, ако Бог да, али да знате браћо моја подвижничка,од радости послане с Више нема веће радости борцу у борби за служење Богу. Рекао сам некада да је то радост без разлога, нити добио сам посао, нити добио сам на лутрији, нити сам дјецу изродио, нити се сујетом обогатио јер ова радост је директно послана од Господа ( осјећање радости). Подвижниче драги то је та радост коју нам Господ даје у борби за своју душу и ту је полет против биометрије, личне карте, болести, умирања, глади итд. Тај полет који нам Господ Бог даје је велики дар у борби за своју душу, запамтите смиреност у умном напору не може се остварити без Извора смирености Који у нама чека нашу пажњу. Сваки духовни борац је свјестан тајне безакоња у акцији, гдје се заробљава човјек ( али многи то разумски оправдавају), али иако многи одступају духовни борац не би био духовни борац а да не воли све људе на овом свијету.

Све око нас је рај кад је у нама рај!

Оружје за рат против ђавола и његових оруђа је у нама и није у телевизији, и није у свијету... гдје колективни ум (колектив по свијету) влада у унутрашњости човјека несвјесног себе. Будимо будни на себе поред људи који вјерују у Бога а Богу не вјерују но су своју унутрашњост испунили свијетом вањским, коме вјерују. Да не би повлачили са собом и небудног борца јер им је борац домашњи или познаник. Заиста није на борцу да се опушта у причи која пажњу тјера из срца (која оспољава), него са пажњом у нама бирамо оружје које је Исус Христос, приликом напада на нашу смјерност (смиреност). Кад пажња падне у срце, ето раја па да цијели пакао (паклена осјећања из ближњих и даљних) навали на нас! На нама је да будемо на миру са свима...''Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свим људима.'' Рим. 12,18. Али већ кад тјелесни поведу рат против духовних онда вриједи да борац смирено потражи своје Оружје унутар себе и да никако не излази умом из себе (из своје сабраности (смирености)). Духовни борац је смирен у сабраности ума у срце јер је пажњом близу Богу, што одаљава гријех расијаности по околини, што ствара непажњу на себе. Пажња на било што око себе, што заводи пажњу, убија пажњу на себе и уништава Божанску енергију расипањем пажње из себе! Док је оружје против свих ала споља у нама, у нашој сабраности ума у срце тј смирености у Царству Небеском, које је у нама: ''Нити ће се казати: Ево га овдје или ондје; јер гле, царство је Божије унутра у вама.'' Лука 17,21. Тражећи Царство Небеско ми не идемо тамо или овамо (око себе), већ улазимо (пажњом) унутра да у сабраности се помолимо у Божијој земљи срца. Царство Небеско није у лутању умом већ у његовом утемељењу у духовном простору срца, гдје се крије мир и радост у Духу Светоме. Уласком умом у срце борац улази на тло обећане, свете, земље... гдје не видећи (чулно) видимо бистрим очима срца свог. Ту сва осјећања долазе до свог изражаја јер су везана са Извором осјећања, сва спољна осјећања су без извора и лажна су и притворна! Ми сваким даном долазимо у контакт са људима и демонима који у себи баштине лажна и притворна осјећања. Наш однос са њима треба да буде умно – срдачан, што значи да све што они доносе треба дочекати на сабраност ума у срце. Већ ако се (умном пажњом) задржимо на њиховом пољу, дакле на земаљском сва могућа пасивна осјећања ђаволу су на располагању да нас са њима нападне! Преко људи, који су срце дали земљи па су ван Царства или демона, који нашу самоћу ''богате'' приземним визијама што пажњу одаљава од духовног простора, тако да борац навучен на ђавољу замку остаје ван (себе). Ако тражимо унутрашњи мир ми ћемо га наћи у простору сабраности ума у срце, у простору Царства Небеског гдје мир и радост, који нису од нас кажу: на правом си мјесту, изуј обућу своју (остави се земаљских брига и визија) јер је мјесто свето!!! ''А Бог рече: Не иди овамо. Изуј обућу своју с ногу својих, јер је мјесто гдје стојиш света земља.'' 2. Мој. 3,5. Прави мир и тишина духа је у нама, из нас смирених у светој земљи (духовном простору срца) Бог Учитељ, Бог Чувар, Бог Родитељ, Бог Смиритељ, Бог Судија (а не ми), Бог Осветник (а не ми), Бог... дјелује. На нама је да у љубави гледамо све, јер љубав од Бога послата, је сила која све види у љубави, заиста све је добро, сви људи су сретни, све око нас је рај кад је у нама рај!

Ријеч као Символ супроставимо земаљским симболима

Будан на своју унутрашњост, јер ту се стражи. Из своје унутрашњости човјек избача добро или лоше, у зависности од тога шта баштини унутра. Док Христов борац унутра баштини Христову молитву, ђаво га напада у циљу да му ум преусмјери од утемељености у срце на вањска дешавања рецимо, на увреде или изживљавања над нама од стране нама тјелесно блиских људи, на разна маштарења и плотске насладе, присјећањем на море успомена које смо можда и заборавили, итд. Има ту море замки и навлачења на спољни пакао, у људима и демонима небитно, али је и у нама ако прихватимо ђавољу игру оспољавања пажње! Из овога се види да демони и људи болесни од ђавоиманости ударају или ће ударити на нашу личност односно на нашу унутрашњост. Да би побиједили било што ми морамо то нешто да побиједимо унутар себе! Чим неко или нешто узнемирава нашу личност (нашу унутрашњост) то значи да тог некога или нечег нисмо побиједили у себи! А како побиједити човјека који нам ствара немире јер бестидно удара на нашу личност и отима (материјално) од нас што није његово, кад нам у мислима пасивна правда гори срце док се пажња оспољава? Побједа је увјек у сабраности пажње у дубину срца, тамо је мир од овог свијета, гдје пакао се крије. Али у мислима ђаво напада и тражи болну тачку да узнемири срце, па представља човјека онако да то утиче на наше срце те га рањава, онда немирно у себи причамо са тим човјеком тражећи своју правду, затим се наша немирна, да не кажем опаклена унутрашњост показује на дјелу. Чим размишљамо у немирима, јер се злодух некога човјека расправља са нама, тај човјек иако није поред нас али ђаво из њега је присутан и, оспољивши пажњу, једе нам срце. У том тренутку, кад ђаво ђавоиманог посједника нападне нашу мисао хотећи да оспољи пажњу (са унутрашњег Бога на спољни пакао) представимо човјека као да је ту, поред нас, и призивајмо Христа у дубини нашег бића. Мир у нама ће се вратити и као такви бити ћемо кад крвопија дође по ''своје'', јер кад се све препушта Христу свака ситуација претвара се у духовну корист! Свака ситуација је и створена да би се борац оснажио у вјери и да би видио своје сопствене гријехе у гријесима других, не би ли се борац исправио и пронашао Бога, као Исправљача путева, а не ђавола кога је тражио. Јер тражећи ђавола ми идемо земљом, бавећи се земаљским (чулним) визијама, дјелима и мислима које нам ђаво шаље, у циљу да нас одвоји од неба и веже за земаљско и пролазно. Док је од наше животне важности призивање Христовог Имена, од важности опаклених људи и демона је покушај одвлачења пажње од унутрашњег Христа на земаљску (адску) симболику. Без обзира што се споља збива, Христов борче, труди се да никад не излазиш из себе, ако изађеш бивајући изазван од ђавола или од људи – крвопија (енергетских вампира) послушај ријечи старца Тадеја: ''Ако нас неко напада, ми треба да будемо мирни. И кад нас поново, још жешће напада, ми треба опет да смо мирни. Ми немамо рачуна тако јефтино да дајемо свој унутрашњи мир''. Енергетски вампири пију нашу крв ако нас доведу (извуку) на њихову оспољену фреквенцију, и онда ђаво (који их је придобио) пије и нашу крв! Значај усрдне Христове молитве се може видјети приликом напада, земаљском симболиком, од стране безбожних људи и ђавола. Умјесто земаљске симболике у свој живот уградимо Небеску символику, Ријеч као Символ супроставимо земаљским симболима, унутрашњег Христа свему ономе што одваја (оспољава) пажњу од Њега!

Сјећање на Христа УНУТАР НАС!

Због чега човјек постаје лош? Због тога што заборавља да је Бог изнад њега. Преподобни Амвросије Оптински. Свему што нас напада од споља супроставимо Христа из дубина нашег бића. Умјесто да призивамо своју снагу у самопоуздању, или снагу коња и кола што се вани чине моћним, призовимо Христа у смирености свога бића да се умијеша у наш живот. Са Божијом вољом, без испитивања Божијих судова (зашто ово, а зашто оно) и допуштањем Богу да се умијеша у наш живот, тако бити умом у дубини срца гдје је смиреност од Бога, ми бивамо добри, као што је у почетку Стварања све било добро. ''И суво назва Бог земља, а зборишта водена назва мора; и видје Бог да је добро.'' 1. Мој. 1,10. Са пажњом у срце, које јесте духовни простор, човјек треба да проводи свој живот. Гдје год да је, с ким год да је, поред дрвећа и стијена, читајући и пишући, што год друго радећи или мислећи пажња у дубину срчану позива на сабраност. Елан за рад, контрола нашег тијела приликом страствених покрета, кад нам се чини у вансебности нашег бића, тешко издрживо – добија се пажњом у свој духовни простор и ту призивањем Христа. Он нам даје снагу и енергију да премостимо највеће препреке и истрпимо све – са пажњом у духовни простор! У причи са неким, са било ким, пажња не треба да буде на њега већ на срце своје. У разним мисленим наговарањима и маштарењима од ђавола или вербалним свјесним или несвјесним навлачењима од стране људи у циљу да борац одговори како ђаво хоће, слуга Божији се не помјера пажњом из простора духовне слободе! У миру и тишини, уосталом било кад... увијек је борцу пажња СТАТИЧНА у простору духовне слободе! Снага за трпљење самог себе у простору слободе крије се. А треба трпјети немаштину, глад и жеђ, прогон, временске неприлике, муку рата, док губљењем сјећања на Бога унутар нас губимо трпљење – ГУБИМО СВЕ! Јер сјећање на Бога унутар нас назива се Христоцентричност, то је мјесто гдје нам пажња иде Богу и ту ум созерцава Бога! Вањска сјећања, која избачају усрдну пажњу ван, су од ђавола или од нас у ђаволу... она позивају на тјелесна уживања, разна блудна маштарења, рањено срце од правде тјелесне, итд, у циљу реакције у ђаволу. И зато, сваком сјећању, које оспољава пажњу супроставимо сјећање на Христа УНУТАР НАС! И онда ћемо искусити СМИРАВАЊЕ! Смиравање тијела, док га ђаво напада од споља да га чулно надражи, и представља му слике, маштања која буде чула, (при)сјећања која одвајају од Бога. Умно-срдачно стално сјећање на Бога је напор сјећања у пажњи срца и ништа друго него супростављање Христом свему што наваљује на нашу душу! За (при)сјећања, која ђаво шаље, не треба напор, она су ту да би се човјек наслађивао, бригом заробио, плашио, рањавао срце нервозом итд, али сваком сјећању спољном ваља супроставити напор сјећања на Бога са пажњом унутар нас. Из свега овога реченог ваља буквално схватити поуку: ''Сјећати се Бога потребније је него дисати.'' Свети Григорије Богослов.

Не пристај са знаком 666!

Молитва се своди у срце, јер пут ка унутра је пут који води у вјечност док задржавање на спољашњости је пут који води у пролазност. Уласком (умом) унутра (у дубину срчану) борац у ствари улази у простор вјечне садашњости, али веома је битно да ли у себи држиш себе или Бога, да ли у себи држиш оптерећивање собом или смиривање Богом! А кроз срце све треба гледати, кроз дубину срчану, јер срце је давалац љубави, већ кад се пажња оспољи и љубав се тражи од спољног извора. Кад говоримо о оптерећивању собом... са чиме се човјек може оптерећивати него нечим из ђавоље кухиње што понесе човјека на страну ђавола. Увријеђена таштина, егоистичко гледање, многе пасивне вибрације које одвраћају пажњу од Вјечнога Бога и обраћају пажњу на себе у пролазности. Већ у пажњи срчаној ако држимо себе, то је пут лажне славе који се завршава у паклу! Јер су то извори који не држе воду: ''Ово су безводни извори, и облаци и магле које прогоне вјетрови, за које се чува мрак тамни вавијек.'' 2. Пет. 2,17. Зато немојте у срцу чувати таштину, гордост, славу себе... дакле пролазност у простору вјечне садашњости, јер управо у срцу се чува благо за вјечност (после смрти тијела)! Борац у вјечности свога бића (у дубини срчаној) чува сјећање на Бога, док се вани демони упињу да скрену пажњу борца ван, и повежу га вањским сјећањима за пролазну илузију. Не би ли пробудили у њега таштину, гордост... не би ли му ранили срце, и скрајнули пажњу са сјећања на Бога у вјечном простору на сјећање на нешто у вањској пролазности и тако постали богатство у вјечном простору (завладали људском унутрашњошћу). Будан у својој унутрашњости борац се моли, а он треба свагда да буде будан у својој унутрашњости тј свагда да се моли! Дакле свагда треба да се сјећа Бога у својој унутрашњости, и тако страхом Божијим увијек остајати будан у простору своје унутрашњости. Ђаво хоће да будемо будни на своју спољашњост, гдје дувају пролазни вјетрови, а да он буде будан унутра и влада нашом вјечношћу (вјечним простором нашег бића)! Па нам представи разна уживања, забаве, спољна богатства... да ту будност своју имамо, док он оперише нашом унутрашњошћу. Ђаво хоће буљаве очи, видооке, очи које буде у човјеку оговарачки дух, завидни, дух мржње према ближњему... узрок овога је среброљубље, воља за моћ, таштина, предавање себе спољном богаству и свим дрангулијама које престави ђаво да будемо будни, односно пажљиви, на његову представу. И у својој небудности ми прихватамо да ђаво буде будан на нас (на нашу унутрашњост) док ми лутамо споља трчећи за фалсификатом љубави. Па се вежемо чврстим везама (ђавоља замка) за материјална добра и забаве (забављамо се све али не са собом) и у забораву себе свега се сјећамо осим Бога у себи. И тако човјек трчи за собом око себе онамо гдје му ђаво престави себе (на мотору, у колима, на путовању, у хотелу, у предивном спољном амбијенту, итд), да се увијек забавља другима или са нечим споља и да никад не улази пажњом у себе (у дубину срчану). И управо овакви људи, који са собом не могу и лажно се моле Богу, бране биометрију и са њоме тајну безакоња у акцији звану Нови Свјетски Поредак. Биометрија је поводац којом се озвјерени човјек води куда компјутерски алгоритам, у служби Звијери, хоће! Него, ово је уметак не због (душепогубног) узимања биометриског отиска већ због ОПРАВДАЊА свог биометриског потписа, иза којег стоји дозвола да Звијер уђе у живот оспољеног. Хоћеш ли да будеш молитвен – гради се унутра уздањем у Бога и не разграђуј се споља! Не буди роб спољашњости гдје је покајање немогуће, гдје је духовни живот лицемјерје, гдје је молитва куповина и продаја са знаком 666!

...и осим овог пута ка Рају, другог пута нема!

Спољна (при)сјећања ђаво користи да би манипулисао бићем човјековим и начинио човјека робом спољних сјећања. Човјек не иде свјесно ка тим сјећањима, него га ђаво води, јер да би се сјећао оног што је било човјек се треба кроз Бога сјећати – значи свјесно! Унутрашње сјећање је пут (ума) ка унутра да би се сјећао јединог потребног и кроз Њега да би борац у чистоти проводио овај живот у ком је странац. ''Слушај молитву моју, Господе, и чуј јаук мој. Гледајући сузе моје немој ћутати. Јер сам гост у Тебе и дошљак као и сви стари моји.'' Псал. 39,12. Спољно сјећање , на које ђаво навлачи, повлачећи човјека у себе, је покрет душе ка прошлости, у циљу да би ђаво манипулисао са садашњицом људског бића, или можда спољно сјећање као сјећање на будућност да би ђаво манипулисао са садашњицом човјека житејским бригама. И произвео у тијелу покрете ка нечистим радњама и мислима, немире у циљу да се смири тијело вјечним трчањем за тијелом. Унутрашње сјећање је сјећање на Бога унутра, у духовном простору срца, и то сјећање је делатно, у тренутном напору јер је Бог у вјечно сада, и зато се ми сада сјећамо на Бога који је сада. И управо овога се плаши ђаво, јер у оваквој садашњости не може борца завести са успоменама које буде тијело и позивају на гријех! Ђаво може ратовати и водити борца на своју територију али је на борцу да се врати себи сјетивши се Бога унутар себе. За то се потребно усиљавати да се стално (константно) сјећамо Бога унутар нас док ђаво жели да нас присили на пасивну (грешну) реакцију сјетивши нас на нешто што буди тијело и покреће страсти у нама. У свему овоме додаћемо врло битну поуку: ''Бесмртност је осећање Бога, односно, личносно општење с Богом.'' Св Исак Сиријски. Усиљавање да се сјећамо Бога у дубини срца рађа (буди) осјећање Бога у вјечној садашњости. И ово је пут ка смиривању и правој СТАБИЛНОСТИ, и осим овог пута ка Рају, другог пута нема! Ђаво насилник на силу разапиње стријеле, у циљу да забави ум вансебним сјећањима, а ми му се супроставимо усиљавањем пажње у дубини срца сјећањем на Бога! Напад ће се завршити смиривањем духа, душе и тијела, и то ћемо почети осјећати одмах! Сјећање на Бога стабилизује цијело људско биће и онда искуствено долазимо до тога да ако смо јаки – Богом смо јаки! Сјећање на чулна уживања гради навику пада у нечисте покрете тијела... али кад све то савладамо супростављањем ђаволу усиљеним (унутар себе) сјећањем на Бога, онда ђаво шаље на нас људе. Већ људе тјелесне требамо трпјети, и оставити њихову слободу да раде шта хоће али никако ићи за њиховом слободом, јер слобода недуховног је ропство гријеху! Недуховни човјек, а који је промислом Божијим близу нас, оспољава пажњу присјећајући борца на живот вансебног, прохтјеве, жеље, разна вансебна присјећања у односу са њим. У циљу манипулисања са слободом борца... на борцу је увијек да пажњу држи у срцу и стално сјећање на Бога!

Усиљавање

Обрати пажњу на (при)сјећања од стране ђавола, он се упиње да насиљем овлада умним простором, оспољивши тако и онемоћавши умне потенцијале. Стомак те зове у битке нове, хедонизам, шта да ти кажем... ђаво те присјећа да треба да једеш...ти се одмах бацаш на решавање тог проблема и то је замка са лијеве стране! Хладно ти је и на то те присјети ђаво ти одмах идеш да се утоплиш и то је замка са лијеве стране! Сама навика ђаволу даје снаге за успјешна сјећања са лијеве стране, чула да се буде на ђавољи миг, што је резултат небудности и лакомислености човјека. Неко нас је увриједио ми одмах одговарамо обративши пажњу на увреду, сјетивши се увреде ми се вријеђамо и то је замка са лијеве стране! Ђаво присјећа на навике чулног (тјелесног) живота и небудан човјек одмах одговара на чулна мамљења како ђаво хоће. Свим присјећањима која нам на ум падну претпоставимо сјећање на Бога и сведимо га у дубину срчану. Борци драги, сјетивши се имена некога или нечега, а све је од ђавола кад није кроз Бога (вањско сјећање), тај неко или нешто већ је у нама! Нпр име неког вама блиског, Мирко рецимо, поменувши то име (Мирко) он је већ у мени и буди неко осјећање. Али на борцу није да се сјећа имена људи које би претпоставио Божијем Имену! Значи увијек у вама да одзвања Господ, Бог, Господња молитва, јер чим помислимо ''Бог'' – Он је већ у (умном) простору нашег сјећања већ сведено у срце добија од Бога енергију за супростављање вањским (при)сјећањима. ''Покорите се, дакле, Богу а противите се ђаволу и побећи ће од вас.'' Јак. 4,7. Кад вас немири ухвате јер мислите о неком ко вас крвопија, на то вас је присјетио ђаво да вам срце опакли... ви се одма сјетите у себи (сведите пажњу у дубину срчану) имена Бог! Кад неко хоће са вама кавгу да заподјене и вама срце крене адреналин да хоћете да одговорите како ђаво хоће (у немирима) сјетите се Бога... понављајте у себи ''Бог'' (усиљавајте се да се сјетите Бога), да се од аденалинског (вансебног) сјећања на увреду сјетимо Бога унутар нас и срце ће одговорити благодатним миром! И увијек кад примијетите да вам се пажња оспољи вратите је себи сјетивши се Господа унутар вас јер је то мјесто тишине и мира. Код молитава па борац кад зијевање га ухвати, то је од ђавола, у напору да се сјети Бога и зијевање при молитвама ће га оставити заувијек!!! У контакту са природом, људима и животињама, мраком и даном... када пажња излази у сусрет спољним феноменима (у маси, приликом прослава...) борац своди пажњу у дубину срчану и у свој спољној галами понавља у себи ''Бог''. Јер заиста благодатна енергија Божија избија из нас кад смо ми у нама свели сјећање на Бога! Сјећањем на Бога у усиљеном напору борац себи отвара духовни простор који се супроставља огромном спољном простору широких стаза у коме је ђаво поставио безброј замки. Тај спољни простор зове се безумни простор, у који се хватају људи чији ум није сведен у срце сјећањем на Бога. Ђаво има још једну замку и то ума сведеног у срце, та замка је толико опасна да стропоштава у дубине пакла! То је онда кад ми ум сведемо у срце сјетивши се самопоуздања а не Бога, зато борче, у духовном простору сјети се Бога, а не себе!

Овом приликом желим да кажем да сам погрешио у погледу жига звери. Сматрао сам да је биометрија жиг звери. Али, схватио сам да није. Сам след догађаја и околности, као и духовни преображај ме је навео на такав закључак. Биометрија заиста много подсећа на жиг звери, али ипак није то. Тако да су биометријски документи прихватљиви још увек, све док услов за њихово добијање не буде претходно примање жига звери. Дотле ће биометријски лични документи бити прихватљиви. Молим за опроштај све којима су моји текстови можда непотребно задали проблеме у свакодневном животу. Савле је пре него што постаде апостол Павле, ревновао против хришћана мислећи да Богу служи. Тако сам и ја ревновао против биометрије верујући да тиме чиним добро људима, јер сам искрено веровао да је и биометрија жиг звери, а не само микрочип или ласерска тетоважа у телу. Тек кад се појави прави жиг треба ревновати против тог жига бескомпромисно, без обзира на цену коју ће они који остану на земљи у доба Антихриста поднети у животу (лишавање добара, мучења, смрт,...). Тако да, као што треба избегавати прелест слева исто тако треба се чувати и прелести здесна и исправљати се кад год човек уочи да греши.

Европска унија и остале уније које се формирају групишу се у звер из Откривења, али главну улогу у свему томе имаће ислам из кога ће се и појавити Антихрист. Куран одриче да је Исус Христос (JAOŠUA ha MAŠIJAH) Бог, а Јован у својој посланици и каже да је антихрист сваки онај који одриче да је Исус Христос (JAOŠUA ha MAŠIJAH=Месија, Бог Који спасава) у телу дошао, тј. који одриче да је Бог дошао у телу, односно не признаје Исуса Назарећанина као Бога, што чини ислам који Га сматра само једним од пророка.

Корисна сведочанства о односу ислама и библијских пророштава: https://www.youtube.com/watch?v=9CqvbrzBiw0
Разоткривање "Муслиманског братства": https://www.youtube.com/watch?v=t1K0UtqnTDM&feature=c4-overview-vl&list=PLy9QJX2oahL4NGcVxntOo8LFBqflttsC5
О жигу звери: https://www.youtube.com/watch?v=GtquNNEO7Fw
И овде се између осталог говори о жигу звери: https://www.youtube.com/watch?v=rrWAV2kxBDg
http://www.divinerevelations.info/Documents/a_divine_revelation_of_hell/Serbo_Croat_A_Divine_Revelation_Of_Hell.pdf
Делимично и овде: http://www.amightywind.com/prophecy-serbian/proph34-serbian.htm

По свему судећи, Вазнесење Невесте биће 2030. године и дотле треба претрпити умножење зала, а бити спреман и сваки час за сусрет са Господом живећи у покајању, непорочно, без мрље или мане, како стоји у Писму за Невесту.
Све треба проверавати речју Божијом записаном у Светом Писму и испитивати духове јесу ли од Бога.

Њему слава у векове!