Умрежавање

Систем паукове мреже - то је компјутерски систем који тражи муву - мене,да улетимм у њега преко лк, пасоша, пореског броја, медиинског картона, возачке дозволе... Да се препознам као код, број у систему.

E sad si gotov, sad znaju da si protiv njih, sad te pomno prate

Суштина је не ићи на поље гдје свијет врши утицај на дух, и оваква упозорења треба доживјети успутно,.. провалија је на том мјесту, пази да не упанеш у њу.

ivan ::Суштина је не ићи на поље гдје свијет врши утицај на дух, и оваква упозорења треба доживјети успутно,.. провалија је на том мјесту, пази да не упанеш у њу.

Potpuno si u pravu...ja se samo malo salim,da ne kazu vidi sve neki preozbiljni na forumu.Treba muski stajati i pomno pratiti i znake i zbivanje i bez obzira na cenu izbegavati moderna hedonisticka odobravanja svjeta...

13. Феномен даљине и близине осјећаја Бога одређује понашање човјека у свим случајевима, али овај пут овај феномен је одређен за случајеве опасности за тјелесни и духовни живот. Има мјесто гдје страх за тјелесни живот, кад је у опасности, нестаје, исто мјесто је у питању, кад је страх за духовни живот, кад је у опасности. Феномен близине осјећаја Бога чини то да се човјек решава сваког страха и немира, кад зна да му је Бог најближи, не онај близу човјека који га кињи, зове на ђавоље поље, који хоће да га лиши живота, итд. Вјера у Бога овдје се показује, и није вера у постојање Божије све о вјери рекла, већ је таква вјера само почетни корак у вјери. Данашњи борац се види јер не избјегава борбу кад је опстанак духовног живота у питању, будући свјестан да се такав живот неосјетно губи умрежавањем.

. Христова молитва је потребна да би се осјећај близине Божије одвојио од осјећаја близине нељуди, немира, итд. Христова молитва је додир са вјечношћу далеко од сваке пролазности. Војске дођу и прођу, али ви отворите духовно око и војски злих неће бити, остаће само осјећај близине Божије. Отварајући чулно човјек се занима са тренутним потребама, често или готово увијек пренебрегавајући духовно и вјечно. Чулно неће да трпи, да се жртвује, оно хоће одмах да присвоји, не видећи даље од носа, док духовно види катастрофе, духовна убиства дјеце, младих, старих због чулног ока, чулно се радује путовању у иностранство, на љетовање. Чулно је тренутно, и оно се брани од вјечног разним лажима које разум подмеће. Зато ће многи оправдавати умрежавање, док ће мало њих ту видјети замку ђавола. То мало људи, који се одвајају од духа времена су правовјерни Хришћани последњих времена!

Немојте узимати биометријска документа, то је крађа потенцијала сопственој души, гдје благодат напушта душу док јој се приближава сила која човјека везује за сопствено тијело.
ivo9192

Facebook и жиг звери:
http://www.theregister.co.uk/2010/04/22/facebook_rfid
https://www.youtube.com/watch?v=AXtutwe96Io&feature=related

Дакле, фејсбок оставља траг, веже се са рфид чипом... и сад, да ли да користимо фб? Извод из моје књиге можда расвијетли, бар мало, ову тему...


Уплитање у духовни простор посленика недуховног склопа, то је тема која је одувијек привлачила пажњу духовних људи. Јер мијешање неког недуховног човјека у духовни склад духовног човјека је увијек са намјером да остави недуховне елементе у бићу делатника. Зато се стриктно подвлачи да се уподобимо Богу да би се Он умијешао у одбрану нашег духовног бића, јер ће нас човјек оставити празне, похарати унутра. Са празном унутрашњошћу човјек се приближава Сатани, јер може бити богат споља, ал' што тежи споља то празнији изнутра. Такви су одувијек били Сатанини борци, празни Бога, пуни себе, празни изнутра, све траже споља. И то су они којих се треба клонити, у немогућству клоњења онда – без чачкања мечке. На примјер, ако имате неку лијепу колегиницу, која је срећно удата, немојте јој добацивати сваког часа комплименте, тепати, јер то су први кораци ка флерту и приближавању њеној интими. Колико присуство неке жене може утицати на повреду духовног простора молитвеника, рецимо, кад вас нека жена наводи да размишљате о њој, дакле, ако баци стријелу очекујући одговор да би то представљало успјешан почетак онога, што је она намислила. Ово је 21. вијек, вијек технолошког напретка и приближавања људи један другоме. Само усавршавање мобилног телефона, да је човјек дошао до могућности да контактира са женом, рецимо на другом крају планете говори о приближавању људи а и о повређивању интиме. Један монах је говорио да ће многе бракове да раздвоји мобилни телефон, а ја додајем – и компјутер. Приближавање људи један другоме није одговор животу, јер људи, не требају да се приближавају једни другима да се тако не би одаљили од Господа, улазећи у међуљудски простор излазе из духовног простора. Градећи међуљудске односе руше сопствени духовни темељ, јер шта је грађење међуљудских односа него додворавање људима, прибижавање људи једни другима оставља последице на одаљавање човјека од Извора. Један светитељ је рекао: ''Никад не вјеруј тијелу, док не легне у гроб!'' Зато разна чатовања, фејсбукови и остали јаукови, не воде суштини Божијега плана са човјеком, јер човјек на фејсбуку има потребу да се изгуби у свијету мртвих фаца, без живог контакта све је илузија, знатижеља, слава тјелесности у бестјелесној слици, безлична трагања за нечим што станује само у нашим мислима, идеализација непознатог у другој особи. Човјек празан Божије енергије иде да напуни своју енергију на другом мјесту из разлога САМОЖИВОСТИ. Јер такав види у себи снагу да ''помјера планине'' вјерујући тијелу пролазном, он види суштину у другим тјелесима, сад шта је у тој тјелесно лијепој особи – није битно, битно је да има добро тијело, фацу лијепу, сад што се тиче лица као образа то ''није битно'', чак и непожељно јер образ је непожељан код остваривања егоистичких жеља неког човјека који се поистовјетио са својим тијелом. Из саможивости избија похота, похлепа... док све то долази из једног извора а то је гордост. Зато тјелеса не знају за дух, али ће знати за страх од тјелесне смрти када дође ДОБА ГРАДАЦИЈЕ, које ће трајати ''... око по сахата.'' Откр. 8,1. Онда кад, због рата, о ком смо писали нестане Америке, постаће тишина на небу, док ће у срцу свако понијети оставштину минулог рада. Тако да ће на почетку најаче свијетлити свјетлост истине, али ће временом слабити и отварати пут надолазећем Антихристу. Зато добро пазите да се нека особа или спољни ритуал не умијешају у ваше духовно биће и не изврше похару, односно опљачкају највредније у вама, а то је душа. Јер кад човјек изгуби из вида његово Богом дано назначење у оку ће му упасти обмана, коју доноси поистовјећење са злодухом, који се ухватио тјелесног мудровања да обмане своју жртву... ''Будите тријезни и пазите, јер супарник ваш, ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере.'' 1 Пет. 5,8. Данас су људи опијени оним, што је савременост донијела и доноси, и нештедимице се дају ономе, што је производ датости, дакле од њихове нетрезвености произилази то да уопште не чувају своје душе. На духовне посленике данас је важно то – како ће ОДГОВОРИТИ на савремене изазове, имајући на уму то да са лажи нема компромиса.

.И сад, како ја као појединац да се односим према домашњима, који ће да раде представе, не би ли ми одвукли пажњу на њину воденицу, не би ли примио биометриска документа, рецимо... јер то ће бити услов опстанка... Ако не послушам глас домашњих, увриједио сам њихове ставове, а ако их послушам Бога се одричем... Бог каже: «Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан.» Мат.10,37. Очигледно да је овдје у питању феномен љубави, ја волим Бога Онаквог какав Јесте... док у мени воле домашњи оно што имам, али се боре против онога што јесам. А шта сам то ја... борац за душу, што значи борац да припадам Богу, у срцу ми правовјерје... док неко, који је борац за овострани опстанак и коме је у срцу лукавство се бори против онога што јесам.

Спремност на жртву Христа ради зависи од моје воље, моје вјере, јер човјек је властан да се врати себи или да заувијек оде од себе, то је све зависно од тога како што вреднује, док Христос каже: '' И који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан. Који чува душу своју, изгубиће је; а који изгуби душу своју мене ради, наћи ће је.'' Мат. 10, 38 -39. Дакле, овдје је главно питање: да ли је човјек спреман да страда Христа ради, да се исуши и унакази тјелесно, као света Марија египћанка, Христа ради, или прихвати ''ђавољу причест'', тијела ради. Пазите, шта свети Јован Богослов у Откровењу каже: ''И чух глас с неба где ми говори: Напиши: Благо мртвима који умиру у Господу од сад. Да, говори Дух, да почину од трудова својих; јер дела њихова иду за њима.'' Откр. 14,13. Значи, не плашите се смрти у Богу, али се плашите смрти у гријеху, у антихристу, када пажњу поклањате Звијери или њеном систему (икони).

Значи, битка је за срце људско, поље љубави у које треба Христа смјестити, и чувати да Га демонски вјетар не однесе из срца, срце – темељ људског постојања, за њега каже свети Теофан Затворник: ‎''Не везуј своје срце ни за шта сем за Бога.''
Док у срцу се молитвено чува смиреност, значи, у дубини људске душе, од споља се чују чулни гласови: Чувај спољашност, спољашњи мир, ту стражи, да не умреш... ево поредак условљава – хлеб или крст... и онда граја, чупање косе, сцене... све да због спољњег мира дам унутрашњи, и ако подлегнем и прихватим - вјечно губим унутрашњи мир, у свијест ми се урезује... ВЈЕЧНО ГУБИМ УНУТРАШЊИ МИР!

Док Бог дјелује једино кроз смирено срце, значи кроз мирну унутрашњост, ђаво тражи простор да срце узнемири, а узнемириће га биометриским умрежавањем, тиме добија власт над срцем да ће човјек заиста бити миран, само никад неће улазити у унутрашњост, јер би га ту немири (ђаволи) дочекали.

Из реченога се види да духовна власт над човјеком игра главну улогу у животу човјековом. Овдје се уочава колико слободна воља човјекова утиче на трасирање пута душе за вјечност, то се огледа у Господњој ријечи:
''Уђите на уска врата; јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њим иду.'' Мат. 7,13. Уска врата представљају унутрашњи пут, гдје су апострофиране унутрашње особине човјека и њихово грађење у смјерности Богу, широка су врата што воде споља, далеко од себе, у лутање без вјечног циља, јер се ради о задовољењу тренутних задовољстава. Спољњи човјек је вансебни човјек, јер никад није унутар себе, човјек широких врата и празне унутрашњости у самоћи види бесмисленост самоће, зато иде забавама, док му ђаво стоји на вратима самоће.

Власт Бога живога над душом захтијева пут до Бога молитвом у дубине унутрашњости, а Бог свемоћни даје смиреност смјерном Њему. Ту је ријеч о подвижништву јер треба напор молитвено делатни, не би ли човјек преусмјерио себе од чулно видљиве спољашњости ка чулно невидљивој унутрашњости , и насиљем над собом уподобио се Богу. Од миловања самог себе у смислу тјелесно самовољних задовољстава нема ништа, само пакао, који се кува у лонцу самовоље... док сваки човјек тражи смиреност мало ко то ради на прави начин – улажењем у унутрашњост себе. Духовна власт је унутрашњи феномен, власт над срцем људским, које тражи смиреност у Богу, Ком се својевољно предаје... недуховна власт је спољни феномен, похара духовних вриједности из срца, које тражи смиреност у оковидој спољашњости, којој се самовољно предаје.
86. Одакле човјек добија енергију да дела како дела, среброљубив ли је – из љубави према новцу, блудољубив ли је – из љубави према блуду, сујетољубив ли је - из љубави према сујети, лажељубив ли је – из љубави према лажима, углавном оковидољубив ли је – из љубави према спољној инспирацији (енергији од споља) ... богољубив ли је – из љубави према Богу... све то зависи гдје човјек тражи смиреност, а гдје види смиреност то и љуби. И зато многи виде да им смиреност доноси спољни успјех, спољни простор, богаство у изобиљу, сад како долазе до тога није битно, али је важно да им то доноси смиреност док ... ''Као што су уска врата и тесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе.'' Мат. 7,14. Браћо у Христу, драги богољубиви другови, чувајте се ''спољне инспирације'', она није од Бога, долазиће људи и радити све не би ли вам пробудили ''спољну инспирацију'' и у вама издејствовали немире, то све ако демони не успију сами – дјеловаће преко људи. Спољна енергија од споља бије и та енергија има ту особину да разара унутрашње биће човјека и онеоспособи га за сабраност, пажња таквог човјека расијано лута по спољњем простору. Унутрашња енергија је Енергија од Бога, Енергија која изнутра бије, а која се тражи молитвено, и то без престанка, сабран у себи човјек гради свој унутрашњи простор!

Није свеједно када човјек веже осјећања за земљу и када човјек веже осјећања за Небо, јер је у првом случају прикован за земљу, која му влада осјећањима, игра се са његовим осјећањима... да човјек не види Небо од заслијепљености тјелесним животом, тако непримијетно уграђује у себе страна осјећања, која не извиру из његове унутрашњости. На ово треба обратити пажњу: са чиме човјек веже своја осјећања, да ли је то Небо или земља, јер ако је наша тема пут смирености, требамо добро сагледати од куда нам долази наша смиреност. Ако смиреност долази од Бога, онда је то чврсти темељ... ''Сваки дакле који слуша ове моје ријечи и извршује их, казаћу да је као мудар човек који сазида кућу своју на камену: И удари дажд, и дођоше воде, и дунуше вјетрови, и нападоше на кућу ону, и не паде; јер бјеше утврђена на камену.'' Мат. 7, 24 – 25. Смиреност је феномен срца, срце је кућа у причи Јеванђелској, и ако смиреност избија изнутра, то значи да је човјек отворио срце за Бога, Који представља камен у Јеванђелској причи, а кад су осјећања утврђена у Богу, онда спољни вјетрови ма колико да су силни не могу наудити осјећањима сабраним у Богу. Док ако човјек веже осјећања за земљу, цијели његов ''духовни'' живот, зависи од земље, тако да цијели његов духовни живот, за који мисли да је духовни живот, зависи од приземних осјећања.
90. Дакле све зависи одакле човјек тражи смиреност, и друга племенита осјећања, да ли улази у своју унутрашњост и ту од Бога тражи племенита осјећања за богоугодна делања, као љубав, марљивост, храброст, истину, смиреност и друге богоугодне делатности. Или од споља тражи благо, које једино унутра може наћи, али од споља се не тражи племенито благо, него позајмјује од ђавола неплеменито осјећање. Људи, који споља траже племенита осјећања, они уствари траже извор своје ''среће'', ''логике'', ''смисла'', ''смирености''... споља, у спољним условима који би могли довести до тих циљева. Дакле, спољна атмосфера је вазушна, и ако неко, а многи јесу, нађе смисао, смиреност, срећу, итд, у спољној атмосфери – он постаје зависник од спољне атмосфере, која није хршћанска, јер она не прихвата страдање Христа ради, трпљење Христа ради, већ се утапа у спољње угодности и ако нема услова за љубав, смирење, срећу, итд, које спољна атмосфера нуди – човјек губи смисао свог живота. Унутрашња атмосфера је сасвим другачија од спољне атмосфере, умјесто ваздуха, који испуњава спољну атмосферу, унутрашњи простор испуњава Дух Свети, Који чини да човјек искуси логику срца, да прихвати страдање, трпљење само да Христа има у себи, јер споља не припада унутра... док данас спољашњост испуњава унутрашњост многих људи, на Христовом војнику је да чува унутрашњост од спољних утицаја!

. Пребивати унутра значи – из своје унутрашњости дјеловати, гдје је смиреност од Духа Светога, и сав живот чува Бог, гдје човјек ништа не узима од споља! Никакву мисао, повод за дјело, јер је све зло, и књиге и учења и вјере спољне, све, све, све... хришћанска дјела и свети се по унутрашњости познају, исто као што се и Господ познаје по горењу срца... ''И они говораху један другом: Не гораше ли наше срце у нама кад нам говораше путем и кад нам казиваше писмо?'' Лука 24,32.
92. Горење срца дешава се у Истини, не у атмосфери међуљудских односа, јер то су емотивни односи, они могу да буду и манипулативни у смислу манипулисања туђим емоцијама, или... али емоције су душевни феномен, дакле, дешавају се у простору душе и немају никакве везе са духовношћу, али имају са чулним животом и овостраном наравственошћу. Заслијепљени ум среброљубљем, таштином и жељом за задовољствима искористиће свако емотивно оружје, у које спадају, бијес, стресни емотивни напад и остале манипулативне емоције, не би ли заслијепио циљну мету и евентуално је одвојио од духовног простора на пољану душевних емоција, а то је ван срца (града). Зато не треба излазити из срца, свога духовног простора, гдје благодатна смиреност чува од спољних немира, у ком се дешава горење од онога свијета – из Престола Божјега, док је у срцу велика тежња за богоугађањем. Кад се изађе из срца, из простора духа, улази се у простор душе, а пошто је општа револуција у несабраном људском бићу, душа се предаје тјелесним чулима. Драги духовни борци, угађимо Богу, и не претпоставимо ту свету делатност човјекоугађању, преласком из простора духа у простор емоција и угађању тијелу и преласком у простор тјелесних чула.

Тјелесни човјек се поистовјетио са својим тијелом. Он размишља тјелесно, доживљава тјелесно, воли у односу на тијело, он је поистовјетио дух са тијелом, саосјећа са тијелом, бори се за тијело, тјелесни језик познаје, иде за тијелом, одлази са тијелом... ''А који прими један отиде те га закопа у земљу и сакри сребро господара свог.'' Мат. 25,18. Примио је један талант, и закопао је науку Христову у земљу свог тијела и сад напушта земљу свог тијела... ''А приступивши и онај што је примио један таланат рече: Господару! Знао сам да си ти тврд човек: жњеш где ниси сијао, и купиш где ниси вијао; Па се побојах и отидох те сакрих таланат твој у земљу; и ево ти своје. А господар његов одговарајући рече му: Зли и лењиви слуго! Знао си да ја жњем где нисам сијао, и купим где нисам вијао: Требало је дакле моје сребро да даш трговцима; и ја дошавши узео бих своје с добитком. Узмите дакле од њега таланат, и подајте оном што има десет таланата. Јер сваком који има, даће се, и претећи ће му; а од оног који нема, и шта има узеће се од њега. И неваљалог слугу баците у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба.'' Мат. 24 – 30. Видите, ко размажено обрађује земљу свог тијела, он од ђавола добија тјелесне таланте – да лукаво гледа, велича се, он је надмен, лицемјеран, воли да понижава, да се хвали собом... а ако би му неко то приговорио он би се увриједио или ''часно'', или како ли већ, бранио, углавном би гледао приговарача непријатељски, и имао би бога за свједока (тај бог се зове таштина).
94. И сад, да ли се требамо плашити утицаја тјелесних првака, можда се плашити сопственом тијелу, свом мјесту у свијету, утицаја ближњих по тијелу... Треба се плашити Духовног Првака, иначе се никог осим Њега не треба плашити, ради страха за сопствено тијело пренебрећи страх од губљења Духа, Који је услов покретљивости властитог духа – то је дезертерство али и бјежање од крста. Не треба се плашити губљења мјеста у свијету у доба условљавања, гдје умјесто чувања душе несрећник се прихвата чувања мјеста у свијету... значи, да не би изгубио радно мјесто, право на лијечење, школску спрему, путовања, срасти... несрећних се прихвата губљења душе и поклања се Новом Свјетском Поретку, што је услов за чување мјеста у свијету. Ближњи по тијелу (а не по духу) тјелесно и утичу, јер не знају за дух, на духовном борцу је да воли ближње, али не и да се због те љубави одриче Бога, поклањајући се Новом Свјетском Поретку.

. Пут смирености у Богу је пут одговорности пред сопственом савјешћу. На том путу вјерни Божији слуга последњих времена мора показати трпљење пред Богом од безбожника, демона, ближњих наговарача, прекора неразумних, затварања, бијења, злих етикетирања, лажних сведочења, разних других мучења, које свијет и свјетовно налаже на дух. Божији слуга умјесто оковидог свијета, који га кињи и мами да га извуче из унутрашњости, треба гледати на награду свјестан чињенице да је већи Онај Који је у нама од оног који је у свијету.
96. Кад прича човјек од свијета – не прича од Бога, његови разлози су у свијету, а свијет је поље са свјетовним родовима, свјетовним молитвама, свјетовном логиком, свјетовним осјећањима, свјетовним мислима, разумом... углавном свјетовним устројством. Ту има мјеста за Бога само реда ради, јер свијет је мјесто гдје се гледа ко је ко, и у име тог гледања људи се уподобљују свијету. То је мјесто гдје се цијени користољубље на уштрб братољубља, цијене се егоистичка осјећања, која обилују пасивношћу, жељом да повуку у себе циљну мету, изговарају неплемените ријечи: ''А шта излази из уста из срца излази, и оно погани човека.'' Мат. 15,18. Дакле срце заробљено свијетом, личним страстима и пасивним уживањима се отуђује, јер у себи баштини свјетовни дух који се чврсто веже са свијетом, који га присваја јер се отуђило од Царства Небеског, које је унутра у човјеку. Драги моји, од Бога вам здравље, одвојте се од свјетовног духа чија је главна особина да је вансебан, не улазите у свијет ваших ближњих и заробљених са свјетовним духом, да би ту нашли правду, јер ће те тамо само наћи немире и у случају да кренете ка таквом срцу – вратите се и задржите дух у себи. Тако урадите и у самоћи, ако вас нападне неки зли дух.

. Не ваља допуштати себи да улазимо у друге свјетове и да ту тражимо своју правду,значи у свјетове који су кадри повући циљну мету у себе и просто поробити унутрашњост небудног створа. Па ти, умјесто да идеш ка другом свијету у циљу поистовјећења са пасивним осјећањима, задржи дух у себи – врати се себи. Сваки човјек посједује своје греховно биће, а то је онда кад човјек допусти да ђаво уђе (кроз чула) у човјекову унутрашњост, не би ли је похарао и заробио. Свјетовни људи имају заробљену њихову унутрашњост, чија је особина вансебност. И какав однос треба да има духовни борац са таквим људима... да их воли, али да та њихова љубав не претпоставља Бога. Значи, треба вољети домашње, али не и прикључивати се њиховим греховним радњама, кад они у име себе воле оца, мајку, дјецу... више од Бога, и спремни су да газе Божје (духовно) устројство домашњих ради. Двадесет први вијек је вијек мучеништва... гдје се бира између тјелесног благовања и небеског царства. Да ли претпоставити Богу путовања и у име путовања одрећи се Бога?! (Исто питање можемо поставити и за хљеб, материјална блага, људе, истинољубље итд.).
98. Поистовјећење са негативним осјећањима у људима доводи у наша срца негативно осјећање, као што кажу моји стихови: ''поистовјећење са смрадом споља – смрад у мени!'' Систем Новог Свјетског Поретка није ништа него систем поробљавања људске душе и коначног убијања Православља у сваком човјеку, на нама је питање како се бранити од Новог Свјетског Поретка. Да ли му се препустити, православац ће му се сигурно препустити исто као што се препустио свети војник Ђорђе, док је убијао аждаху. Аждаха, коју је Свети Ђорђе убио био је систем захтјева безбожног система тога времена, он је прво убио у себи, а касније...''Свети Ђорђе убива аждаху, све у светом Господњему страху.'' Дакле, Свети Ђорђе је мучеништвом убио аждаху, и нама, дјеци последњих времена указао пут како се борити и које жртве поднијети... Да трпимо себе у Богу, да трпимо домашње у Богу и да не подлежемо њиховим утицајима ван Бога, да схватимо одговорност за своју душу, јер је равнодушност према сопственом спасењу пад.
99. Вољети себе у Богу значи вољети себе у Љубави Божјој

. Вољети себе у Богу значи вољети себе у Љубави Божјој, што значи вољети себе у унутрашњем уређеном систему осјећања, далеко од спољног благовања... кад слијепац воли себе у телевизору, кад воли видјет' себе у друштву – а никако у усамљености од друштва, у аутомобилу, у спољњем богаству, у мјесто гдје га заводе чула... Мир је унутрашњи феномен, то је простор унутар нас, који благодаћу Божјом даје смиреност, свијет га ''ставља'' између људи, не би ли створио човјеку идеал мира, да човјек иде за њиме и увијек да га тражи – никад не загледавши у унутрашњост. Унутрашња уређеност осјећања је једино могућа у сабраности, тада је једино могуће вољети себе у Богу и ту осјећања долазе до правог значаја, дакле правилне употребне вриједности коју је Бог назначио. Осјећања расијана у атмосфери човјекоцентричности чине то да се стварају болесна осјећања, инспирисана од злих духова, која губе право назначење. Вољети себе у Богу значи право се радовати, који су то опитно искусили – од Бога им радост. Радост је унутрашњи феномен, кад слуга Божији доживљава овације, које долазе из унутрашњости. Фалсификат те радости долази од споља, као и сваког осјећања, које се изнутра не рађа, створено као богатство душе које човјек 21. вијека просипа на беспутни живот сачињен од разних тјелесних уживања, спољних фасцинација, које одвлаче и заробљавају пажњу и умртвљују дух у човјеку. Тако да болесник у осјећањима бјежи од себе, од истине свога бића, и иде ка празном простору, гдје љубав, која веже сва осјећања, губи своју праву функцију и прелази у нељубав.
100. Дакле, љубав веже сва осјећања јер је она везана са Извором љубави у човјеку, или се откачио од Тог Извора и ухватио се за нови споља, који га је мамио. Рај је унутра али је пакао вани, и ако Рај позива, Пакао мами, док је Рај прихватање крста, Христа ради, Пакао је одбацивање крста, тјелесних задовољстава ради – и то се зове ОДРИЦАЊЕ ОД БОГА!

1. Оно што је интересантно примијетити је да вријеме сазријева за Антихриста, зато је Бог допустио нове антихришћанске технологије јер су се људи отуђили од Бога, прихвативши савремени живот као једину стварност и зато се утопивши у њу, чврсто су се везали за савремени живот. Тако утопљени прихватиће слијед догађаја са одобравањем и дочекати свога домаћина Антихриста.
2. Борба се у срцу води, ослушни своју унутрашњост (своје срце), изнутра бије радост, кад је човјек пажљив да чува мир у својој души од демона који, стално будни, узнемиравају човјека. Умјесто да пази на себе, демони небудном човјеку указују на одвлачење пажње од себе, и тражење мира међу људима умјесто у себи... љубав, којој је Извор унутра, да се тражи и нађе између људи, значи ван себе, тако и за безбједност да дају слободу од Бога, јер је канда важније довести до савршенства тјелесну безбједност науштрб духовне слободе, којом нас је Господ почаствовао. Али шта многи раде, они људску слободу, која је дар Божији, бацају у блато, водећи рачуна о блату, и дух извлачећи из себе бацају од себе, прихватајући се блата. И ово је циљ Сатане: да човјек умјесто унурашњих квалитета, које га красе, гаји спољне квалитете, који га ниже скота стављају.

. Загледаност (заслијепљеност) у земљу је особина животиња, тако да човјек, који се веже за земљу кида везу са Богом и одлази Јудиним сребрњацима. Јуда се ''градио'' среброљубљем и његова база, као и свим среброљубивим људима што је, је била земља у којој је нашао сво своје небо. Ово вријеме захтијева, ако смо жељни спасења, да отворимо духовне (осјећајне) очи, јер се душа губи неосјетно. Многи осјећају своје тијело и његове потребе, саосјећајући са властитим тијелом губе дух, здрави осјећај у себи рад болесног осјећаја на себи. Болесни осјећај се доживљава од вани и срце га присваја и уграђује у себе, здрави осјећај је... буди у срцу, и из срца посматрај спољне феномене (имај унутрашње делање). Болесна радост се доживљава енергијом која бије од споља, изузета од унутрашњег, она је вансебна... тако и свако друго осјећање, које се веже за спољашњи мамац.
4. Спољашњи мамац, који одваја од Бога, је везан ланцима за земљу, који иде од лакомисленог трена, гдје се жртва одваја од молитвеног односа са Богом и улази у лакомислено и равнодушно лутање мисли по земаљскомм шару. У такве, лакомислене мамце спадају – жвакаћа гума, цигарета, дрога, алкохол, спорт, свјетовне новине, телевизија, итд. ''Дубокомислени'' трен, као спољашњи мамац обухвата много дубље и разрађеније стратегије, које ђаво користи да пороби човјека вежући га за овај свијет, који сав у злу лежи. Тако да ђаво даје ''дар'' многих вјештина да би од човјека направио свога слугу који ''паметно'' служи самом себи. У тежњи за опстанком у овом суровом свијету ђаво даје животињске особине човјеку, на првом мјесту то је лукавство, слиједе похлепа, тежња ка првенству моћи… али гради човјеку и антиосјећања, помоћу којих продире и поробљава унутрашњост људског бића.
5. На антиосјећања духовни борац треба бити будан, јер се она дешавају међу људима, ту се не тражи Царство Небеско ни Правда Његова, света и бестјелесна, већ царство земаљско и своја правда, груба и тјелесна. Зато треба (духовно) ослушнути унутар себе и тамо, који чује, осјетиће праву радост, славу Небеску, ту и молитва твоја да иде и склониште од свјетовног (овостраног) жагора. Обрати се Богу унутра, не тражи Га вани, гдје ђаво заводи осјећања и претвара у антиосјећања, у Јеванђељу Господ говори о овој теми: ''А ти кад се молиш, уђи у клијет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу свом који је у тајности; и Отац твој који види тајно, платиће теби јавно.'' Мат. 6,6.
6. Антиосјећања су зависна од спољашњих околности, ту је извор смирености у спољашњем миру, ту све коцкице морају бити сложене... људи, који нам дају смиреност, тјелесно здравље и неоскудијевање у ничему, то је основ позитивних антиосјећања и ако у том колориту нешто недостаје или се отме контроли одма се јављају негативна антиосјећања као што су депресија, туга по свијету, очај. Спољашње осјећајно устројство је лако ломљиво, и то је темељ на пијеску, и зато антиосјећајни борац све ради да одржи позитивна антиосјећања, али њихова особина је зависност од споља, гдје се пренебрегава унутрашњост и уздање у Бога. 7. У последње вријеме ђаво, који је извор антиосјећања, је поставио мамац, допуштењем Божијим, јер се свијет отуђио од Извора живота. Тај мамац се огледа у потрошачком менталитету из кога се рађа зависност... и пошто су готово сви производи баркодовани прелази се на баркодовање људи, што је ништа друго до замрзавање срца, које је већ припремљено за то. Људи заслијепљени спољашим развојем укључују се максимално са својим антиосјећањима у ''благодети времена'' и многи падају под власт извора антиосјећања, ђавола.

Они могу презирати ријеч коју је Бог рекао светом Силуану Атонском: ''Држи свој ум у аду и не очајавај''... поред оволико благодети, да неко у аду пребива... тако мисле они, који у њиховим ''благодетима'' не виде лажна задовољства. И нико им то безумље не брани, не утиче на слободну вољу, која је загарантована сваком људском бићу од Бога.
8. Сламање слободне воље је тековина овог времена, људима, власницима сломљене воље Бог поручује: ''А страшљивима и невјернима и поганима и крвницима, и курварима, и врачарима, и идолопоклоницима, и свима лажама, њима је дио у језеру што гори огњем и сумпором; које је смрт друга.'' Откр. 21,8. Страшљиви и немужевни ''чувар'' душе, ће оставити сопствену душу и побјећи за тијелом, допуштајући уплив непријатељске војске и предајући се туђину. Управо такав несрећник ће мрзјети на оне појединце који своју слободну вољу нису предали безбожном компјутерском систему. Да би придобили на своју страну домашњег чувара своје душе домашњи ће играти на карту осјећања лажне љубави, болећивих осјећања, осјећања припадности, као да прпадамо људима домаћим а не Богу Најмилијем.
9. Осјећања од Бога унутар људи и осјећања од ђавола у људима се међусобно мрзе. Сваки делатник Господњи мрзи осјећања демонска њему упућена било од демона или од људи, преко којих демон дјелује. Делатник Божији ревнује за Истину, и он јако води рачуна на своју унутрашњост, да је не повриједе од споља антиосјећањима, чија је особина да нису везана са Богом. Разлика у мржњи између Божијег и ђавољег слуге је у томе што Божији мрзи све што није од Бога у себи, гдје, помоћу Божијом, разбија облаке демонске, док ђавољи мрзи споља људе који му сметају у остваривању својих егоистичких циљева. Разлика се још може огледати и у слави, Божији слуга слави Бога и ако се одвоји у небудности од тога благодатног слављења – он се каје. Ђавољи слуга слави себе, Римски Папа је у том мноштву себеславитеља ''први међу једнакима'', зато православци ако славите себе, знајте кога слиједите!
10. У молитви пажња је усмјерена на срце делатника, ту пажњу ђаво на све начине тежи да преусмјери на нешто споља, на дешавања међу људима, рецимо. Молитва се у духу дешава, али цијели живот човјек треба да живи унутра, дакле у духу, и да не излази из своје унутрашњости, јер ако изађе пажњу расијава по свијету. Да изнутра гледа, не предајући пажњу човјеку који заводи пажњу, већ Богу, у својој унутрашњости. Јер такав човјек, било ко то он био, уствари представља свијет, док Христови нису од свијета, и по духу ходе... ''Ако у духу живимо по духу и да ходимо,'' Гал. 5,25.

. Док они, који су од свијета, њихова пажња је усмјерена на споља, и они гледају од споља, и они мјесто свога ''блаженства'' налазе споља, док унутра ништа не виде, диве се кућама и аутомобилима, заводе забавама и тјелесима, док се смрти не сјећају поред обиља живота, за кога се чврсто држе. Не радују се смрти у смислу сусрета са Христом, већ трче за животом и не питају за цијену, ту одрицање од Христа не игра никакву улогу. Све за овострани живот дају, не одричући се угодности кад се одрицати треба Христа ради, не одричу се лажи, него се преваром граде, не одричу се хлеба земаљског док им се Хлеб Небески отима, не одричу се себе и не прихватају понижења или гоњења Христа ради...
12. Болест тјелесна се манифестује споља, осим унутрашњости све је спољашњост, тако раздвојивши простор, по духу ходимо, који је унутра. Поистовјећењем са болести човјек не постиже ефекат здравља, напротив – он храни болест. Исто тако поистовјећењем са антиосјећањима човјек не постиже ефекат здравља духа, напротив – он храни болесни дух. Ништа споља да се не дотиче људске унутрашњости гдје влада мир, који од споља прима стријеле демонске, које рањавају једино ако их човјек прихвати у себи, усвојивши их. Здрави дух изнутра бије, пуноћа радости, пуноћа вјере, испуњеност надом и љубави, о љубави, Господ те испуњава у унутрашњости - онолико колико човјек може да прими! Сунце Правде избија изнутра и наша пажња треба ићи ка Сунцу Правде, са Господњом молитвом, коју једину усвајамо да постаје дио нашег бића.
13. Сунце Правде куца на вратима срца, не би ли ум, духовним ухом чуо позивање на гозбу изнутра...''Сва је украшена кћи царева изнутра, хаљина јој је златом искићена.'' Псал. 45,13. Кћи царева је душа слуге Божјега, која се изнутра гради и хаљина, што је нешто присно није спољашњим смећем искићена – него унутрашњим златом. Непрестаним смиравањем срца ми припремамо унурашњост за заступање Божије, онда Бог дјелује преко нас, и ми Га својим немирима не спречавамо да то чини. Дакле наша лична имовина је духовно поље срца, само та се имовина осјећа и види (ко види) духовним очима... ''Још је царство небеско као благо сакривено у пољу, које нашавши човек сакри и од радости зато отиде и све што има продаде и купи поље оно.'' Мат. 13,44.
14. А што каже Господ за дане одрицања, који су почели и као пандемија се шире широм свијета... ''Кад дакле угледате мрзост опустошења, о којој говори пророк Данило, где стоји на месту светом (који чита да разумије): Тада који буду у Јудеји нека беже у горе; И који буде на крову да не силази узети шта му је у кући; И који буде у пољу да се не врати натраг да узме хаљине своје.'' Мат. 15 – 18. Мрзост опустошења, о, како је то страшна ријеч... када срце опусти у племенитим осјећањима, јер човјек, о несреће, пажњу са срца преусмјери на (споља) медије. У ово доба екранократије (мрзости опустошења), савремени човјек допушта себи да се медиј игра са његовим осјећањима (која је предао (мас)медијима), да се обесвијешћени човјек управља по медијима итд. Пажња на молитву је искључена, кад је укључен телевизор, кад се на компјутеру човјек бави демоноподобним активностима, док човјека фасцинира привид споља (спортска надметања, маскенбали итд) ... Бјежати од духовног ропства, које успјешно спроводе медији (умјесто да послушно слиједимо медије – слушајмо своју савјест, умјесто да гледамо спољне (визуелне) опсјене – провиримо у своју унутрашњост! Доба лишавања захтијева – лишити се свега, што је ђаво обесветио – тога се не додиривати, јер ћемо се у противности заразити и (духовно) умријети. Медицина будућности захтијева духовну смрт ради тјелесног живота и здравља, исто тако функционисање у новом поретку ствари захтијева духовну смрт. Свака ствар ће бити обесвећена и услов за посједовање било чега биће поклоњење поретку.