Умрежавање

. Одбрана човјечија (личности) је у духу и није у тијелу. Људи овога вијека су насртљиви и безобзирни, зато ће те напасти СВОЈОМ ПРАВДОМ, неби ли угушили твоју Завјетну правду. Тјелесна правда ће ударити на духовну и личносну. Правда, односно закони обезбоженог свијета условљавају слободну личност да постане безлични роб. То није Божији план за човјека, али како се одбранити од цијелог свијета у лику појединаца? Псалмопојац каже: ''Непријатељи моји уступају натраг, кад Тебе призивам; по том знам да је Бог са мном.'' Псал. 56,9. Не улазити у смисао приче бранитеља своје правде... ''јер Христов борац је нормалан за остали свијет а није луд, као Завјетни борац.'' Кад ''пригусти'' моћи ће се чути и такав аргумент. Јер свештеници и владике и монаси масовно узимају лична биометријска документа, јер су канда паметни (анти)Христови борци. Сви су канда паметни само је бранитељ душе луд. Али, ако хоћеш да се спасиш, брате у Христу, у овом антихришћанском времену ти МОРАШ бити луд Христа ради, да не би био паметан себе ( а не Христа) ради!

. Да ли сте чули за очи срца? Без тих очију не може се видјети Царство Небеско. То су унутрашње очи, јер су очи које гледају унутра. То су духовне очи унутрашњости човјекове, чија је особина смиреност, зато с правом можемо рећи да су духовне очи срца - очи смирености. Ако имају очи срца, а сваки човјек на планети их има, онда је сигурно да постоје и духовне уши срца, које ослушкују унутрашњост, Царство Небеско, које ослушкују шта хоће Бог. А Бог хоће да нас не заводи никакви немир споља, и зато ваља ући у своју унурашњост, јер су ту квалитети који су споља изузети. Исто као што постоје духовне очи и уши срца, постоје и недуховне очи и уши срца. Разлика је у томе што су духовне очи и уши срца окренуте ка унутра, дакле ка унутрашњости, док су недуховне очи и уши срца управљене ка споља, ка спољашњости. У огромном броју људи су они чији је човјек сав споља тако да се такав нема коме вратити, а требало би себи, зар не? Спољни човјек тражи спољну храну, да задовољи спољна (чулна) осјећања, која су иначе недуховна. И ту долазимо до енергије, која напаја односно храни спољашњег човјека а то је његова економска моћ. Но о томе касније, јер је овдје у фокусу Христов борац. Туђе око усмјерава пажњу на домашњег у тренутку потребе, не би ли га извео из унутрашње смирености на поље спољних немира. Дакле, уховне очи срца су смирене јер гледају онострано, пут Царства Небескога и уши срца ослушкују шта хоће Бог. Кад немири од домашњих нападну срце, погружи се у срцу, и моли се – немој излазити вани, из срца, и умјесто да са страхом слушаш врисак спољне утваре, ти изнутра чуј шта ти Господ поручује: ''Узмите јарам мој на себе, и научите се од мене; јер сам ја кротак и смеран у срцу, и наћи ћете покој душама својим.'' Мат. 11,29. Значи умјесто спољне пажње на туђе око, односно туђу пажњу на ометање наше пажње, нека наша пажња уђе у властиту унутрашњост, и чује Бога Правога Крманоша!

Унутра је Рај, споља је Пакао. Зато је речено: по духу ходите, а дух је унутра, зар не? Дух, који је невидљив требало би да влада видљивим тијелом, што се дешава ријетко, али риједак је многоцјени драгуљ, зар не? Сада долазимо на потребе тијела, које у доба условљавања, мора да се уподоби антихришћанском систему, да би наставило да се храни. Убрзани ток времена даје претпоставку да ће се Христов бораац морати одрећи своје покретне и непокретне имовине ради спасења душе, дакле мораће се одрећи свега видљивог, које је до тада присвајао, ради невидљивог. Стомак ће такође ометати пажњу од Бога, ти се утврди у срцу и осјетићеш благодат, која ће дејствовати ПО КОЛИЧИНИ ТВОЈЕ ВЈЕРЕ! Дакле, заборави лијепа јела, меки кревет, топло огњииште... и тебе ће се Бог сјетити!

Дакле, немој раштркавати пажњу на људе, јер људи ти у тој атмосфери, дакле у атмосфери кад се пажња упућује ка споља, могу дати само немир! Пажња на Бога унутра, Кога видимо (осјећамо смиреност) очима срца, ово је богоугодна – сабрана пажња. Произвести немир - то је циљ апокалиптичких демонизованих непријатеља. У овом инвалидско – потрошачком лудилу поставља се једно сасвим оправдано питање: Да ли су апокалиптичке генерације најгоре генерације у историји? Читајући књиге светитеља, који су се бавили сличним тематикама долазимо до потврдног одговора на ово питање. Апостол Павле проричући какви ће људи апокалиптичнога времена бити проповиједа: ''Али ово знај да ће у последње дане настати времена тешка. Јер ће људи постати саможиви, среброљупци, хвалише, поносити, хулници, непокорни родитељима, неблагодарни, неправедни, нељубавни, Непримирљиви, опадачи, неуздржници, бијесни, недоброљубиви, Издајници, нагли, надувени, који више маре за сласти него за Бога, Који имају обличје побожности, а силе су се њене одрекли. И ових се клони.'' 2 Тим. 3, 1-5. Данас су много, до несллућених граница, шире потребе човјека него икад. Он са собом носи много сложених помагала, да би могао да функционише. То му даје простор за све карактеристике, које је Апостол Павле навео за човјека последњих времена. А такви су и домашњи, о којима је Христос пророковао.

. Много мислимо о животу, грозимо се смрти, за живот имамо много прохтјева и ту утапамо све своје снаге, док је смрт безлична – пут у ништавило. И ово је мисао просјечног човјека 21. вијека. А мноштво не схвата да је борба за слободу – борба на живот и смрт! Да, добро сте чули, човјек мора бити спреман умријети да би живио. Кад дође вријеме доказивања трпјети ваља до смрти, а после како му драго. Бог ће притећи у помоћ, само није на нама да очекујемо трен кад ће помоћи, Он зна наше снаге и увијек је са нама ако смо ми са Њиме. Само морамо бити спремни на страдање до смрти, ако желимо да Бог састрадава са нама.

. Немојте мислити много о животу, да се не би уплели у живу смрт! Немојте мислити, на путу Господњем, ни шта ћете јести, ни шта ћете пити, кад изађете из Мисирског ропства, јер Господ рече: ''Зато вам кажем: не брините се за живот свој, шта ћете јести, или шта ћете пити; ни за тијело своје, у шта ћете се обући. Није ли живот претежнији од хране, и тијело од одијела?'' Мат. 6,25. Зато мислите о смрти, смрт нека вам је пред очима, ваша властита кончина, туда управљајте живот свој, да вас смрт не затекне неспремне. Зато: БУДИМО СПРЕМНИ! Масе од живота, чврсте везаности за осјећање овостраног живота, осјећања за чулни живот, а не за осјећање Божанства, свом својом снагом иду пут ада!
52. Ђаво се уплиће у мисли, тако да се чини да је наша мисао у питању. Спасоносан је празан ход у мислима, које путују ка немирима, то су мисли овостране од ђавола послане и вежу нас све али не за Бога. Осјетићете радост у духу, кад будете живјели Царство Небеско, унутра у вама, и кад не будете излазили на површину, гдје би вас дочекати демони. На површини мисли лутају од ужитка до бриге, од празнословља до увреде, и све тако на површини мисли лутају по немирима (демонским шемама). Дакле, мир и мирна мисао долази однутра, али људи 21. вијека превише до потпуно се излажу спољним утицајима. А ти се одлучи које ћеш имање обрађивати: имање спољњих немира или имање унутрашњег мира. Да ли вам пажња иде ка споља или ка унутра, јер безосјећајност је спољашњи феномен – позивајући пажњом на лутање споља, док је осјећајност унутрашњи феномен – позивајући на утврђивање унутра.

. Код мисаоног напада од споља добро управи поглед, суочи се бистрооко са мутним оком и молитва у срцу да тече. Јер је демонски напад у мислима кад се поглед повуче зато се детаљним оштрим погледом брише повучени, који не види, но се повукао у пасивну мисао. Старац Тадеј је причао – ''каквим се мислима бавиш - такав ти је и живот''. Сасвим тачна константација – животна аксиома. Трезвеноумно бављење Христовом молитвом је битно за смиреност, буди трезвеноуман и Христова молитва сама ће тећи. Исто тако расијаним бављењем мислима по земаљском шару човјек немире привлачи. Посматрај себе и увидјећеш благодет трезвеноумља и немире расијаности мисли по бригама и шемама овога свијета. И увијек посматрај себе гдје се налазиш, да ти мисао не залута путевима немира, и ако залута – врати се трезвеноумљу. Али опет и опет се мора рећи – наше оружје је Христос, јер – '' Ако Господ неће градити дом, узалуд се муче који га граде; ако неће Господ чувати град, узалуд не спава стражар.'' Псал. 127,1. Значи наше је уздање у Господа, не у трезвеноумље, оштар поглед, итд... али ово је веома битно јер тако се припрема дом за Господа, да Он преко нас дјелује. Зато богоугодан молитвени живот привући ће Господа, исто као што ће живот са мислима што лутају споља привући и заинтересовати ђавола.

. Посматрањем себе долазимо до самокритике али и до апсолутне истине да смо итекако заслужни за све оно што нам се дешава: ја за себе, ти за тебе. Ако нам се нешто ружно дешава, кривца увијек можемо наћи у себи и то је простор куда се тражи прави кривац 21. вијека. Самооптуживање јер ми се лоше враћа због лоше мисли, због злог дела прије неког времена, или гријеха прије много година. На нама је да трпимо у Богу, јер је могуће да нас Бог спрема за нешто. Не заборавимо да смо Христови војници, док сваки војник пролази обуку, зар не? Док разлоге за све зна Господ ми да знамо за своје самооптуживање! Јер ако оптужимо било кога другог, што нам наноси боли, рецимо, ту има доста разлога да се оптужимо због оптуживања другог. Ако нас биједа снађе и глад сјетимо се нашег блуда и порока и само срце ће узвикнути: Слава Теби Боже! Кад ти домашњи кажу (убјеђујући, виком) мораш узети биометриски документ, ти се радуј јер ти Бог спрема вијенце! Радост овострана се разликује од радости оностране као да и не! И зато ће напасти домашњи у коме је дух овога свијета домашњег у коме је Дух Свети. Јер ће немири у безбожним људима оптужбама напасти мирне, чија је особина да само и једино оптужују саме себе!

Ако се дух искраде из срца и почне да се ''утврђује'' споља, гдје влада дух овога свијета, зови га да се врати и укори га, што је боравио тамо гдје му није мјесто! Ако се нервираш јер те вријеђају ближњи, или просто мисао ти борави у људима или стварима, тако ти дух лута, утврђујући се ван срца, гдје немири сријећу одлутале духове. Ако си радостан што си, неутврђен у срцу, добио награду од људи, што путујеш у Париз, што си коначно добио сав могући комфор, што си купио нови ауто, што си дипломирао на факултету, углавном што си са тим чином ухватио дух овога свијета, не заноси се но врати дух у срце, уз много самоукоревање!

Дакле, обрађуј земљу срца, бавећи се Христовом молитвом, и не поистовјећуј се са спољним утварама што се поигравају са твојим осјећањима.
53. Не трчи за животом, јер је циљ те трке у Паклу! Трчи за Богом – да не изгубиш вјечност!
54. У расправи са домашњим или људима – робовима демонским нема што да тражиш, зато не улази у расправе, јер тим чином би расправљао са господарима тих робова, то јест демонима! ''Дакле нека буде ваша ријеч: да - да; не - не; а шта је више од овог, ода зла је.'' Мат. 5,37. Демони те на овај начин или иначе провоцирају не би ли пасивно одговорио. Одговор је битан, јер у причи са демонима, привлачиш немире у своје срце, зато нек ти одговор буде Христова молитва у унутарпостојању. Отворених очију, оштро – до детаља, гледај демонске провокације и умјесто да одговориш на њихове шеме како они хоће, ти се врати срцу. Значи не иди пажњом КА (споља) већ пажњом уђи У (срце).

Поглед иде ка споља и нечему што није твоје, већ Божије, и зато је здрав поглед у слави. Многи и премноги човјек тежи да присвоји оно што очима види, и ту долазимо до безличног потрошачког друштва, које налази себе у многим присвајањима. А потребно је усвојити Христову науку, јер се са тиме упознаје страх Божији. Робови кварних очију имају пажњу споља, и демони преко њих вребају жртву, која није утврђена у вјери, већ површно гледа на вјеру. Док је особина Православне вјере да је она ДЕТАЉНА, површно мноштво неповратно свакодневно умире и путује за ад. Али да не би, браћо, били сапутници површних првака морамо знати распознавати духове у људима. Јер постоје духови присвајачи, то су манипулатори домашњи, који не желе изгубити оно што је ''мој'', ''моје''. И нека они остану у том убјеђењу, све до оног трена док ти не потраже душу, јер ту никакви компромиис не смије да постоји!
55. Ђаво постави тему, која је увијек спољна, и ако је човјек обрађује, такву тему увијек прате пасивна осјећања. Спољна мислена тема, од ђавола послата, иде од пасивних уживања до обраде пасивних дешавања, која изазивају различите пасивне боли срца. Мислена тема, која долази изнутра, обрађује се са супротном тежњом – тежњом ка Небеским (духовннм) пространствима. Двије тежње у различитим људима се сукобљавају и настане рат за душу Небеског поклоника гдје духови присвајачи у људима поклоницима себе ратују за ''своје''. Док је то ''своје'' – Божије, јер је ријеч о људској души. Непријатељ је онај човјек, који инспирисан својим егоистичким тежњама мрзи оно што ви заиста јесте у тренутку кад му треба оно што ви имате. Е, управо због тог што имате у тренутку кад се одричете истог долази до боја, гдје ваш одговор гласи - не! Ту нема нећу, јер у тој ријечи постоји могућност да се предомислите, то ђаволи у људима знају па су охрабрени том ријечју спремни на већа наваљивања. Дакле да је да а не је не! При том морате имати на уму то да су домашњи непријатељи хришћанског борца уједно и непријатељи Бога Живога јер је Он Онај Који Јесте! ''А Господ рече Мојсију: Ја сам Онај што јесте. И рече: Тако ћеш казати синовима Израиљевим: Који јесте, Он ме посла к вама.'' 2 Мој. 3,14. Наравно, ово сазнање нека не умањи вашу љубав према ближњима, али нека вас радује сазнање да са вашим ставом односно дјелом не служите слабостима ваших ближњих већ служите Оном Који Јесте!

. Ми причасмо о духовима присвајачима, који дјелују из домашњих, али и из просјека уопште – ''ниси ти као ми''. И према њима свако отварање, које Богу треба ићи, је душепогубно! Зато се у унутрашњости молитвено гради, не излази из себе, ради отварања онима, који ће тим чином, односно отварањем демонским енергијама, бити у могућности да вас похарају! Зато се затвара у своју клијет и тим чином се Богу обнажујемо и отварамо. Ако са духовима присвајачима нема никакве расправе, но само тјерање свога унутрашњег пута, онда је једино могуће отворити се духу поклапачу, који посједују ваши духовни саборци. Ријеч је о једномислију, који се поклапа са Божијим планом из Откровења. И овдје се крије Црква последњих времена, за коју треба бити спреман, јер се не зна за дан и час. ''А о дану том и часу нико не зна, ни анђели небески, до Отац мој сам.'' Мат. 24,36. Заиста је тај дан могао наступити прије много година, зато су га многи свети громогласно најављивали, што је била Божија воља, јер су тако слуге Његове испуњавали Његову вољу! Созерцавање краја свијета духовно бодри онога који није од овога свијета, даје му мистичну јасновидост, бодри га и снажи, да је увијек спреман појавити се пред Господом! Да му се не деси да је гладан тјелесне хране науштрб духовне, и зато почујте ријечи Господње: ''Али се чувајте да како ваша срца не отежају ждерањем и пијанством и бригама овог свијета, и да вам овај дан не дође изненада.'' Лука 21,34.

Унутрашњи пут – пут је до Господа. Спољашња патња, спољашња туга, спољашња радост тражи утјеху, одобравање, мир споља гдје човјек прије или касније наилази на немире! Али право трпљење свега што нас снађе може лијечити само Љекар, Који изнутра дјелује и зато се унутра и призива. ''Кад се умноже бриге у срцу мом, утјехе Твоје разговарају душу моју.'' Псал.94,19. Брига око спасења душе је брига око унутрашње смирености, јер споља немири све снажније ударају, да исчупају срце из груди јунака. Да борац престане чувати благо – дат из срца, то је циљ чупача срца из просјека. Да срце ишчупано из груди споља газе по тамним улицама града. Заиста, битка је за благо, да се молитвено чува срце у грудима јер: ''Јер где је ваше благо, ондје ће бити и срце ваше.'' Мат. 6,21. А да би се чувало срце ваља трпјети у Богу и уздати се у Љекара, и нестрпљењем не доводити у питање вјеру! ''Гледам срце – срце ту си'', каже један мој давни стих. Оће срце да полети за имањима споља, својим правдама, спољним заведеностима... да се поклони нечему споља, а веома је битно коме поклањамо своје срце, зар не? Зато ја у стиху кажем срце ту си, значи није побјегло за спољним странпутицама, добро је јер је унутра у мени... ту си, и такво стање је праћено смиреношћу, коју даје Господар унутрашњег пута - пута уских стаза.

Водити рачуна, односно гледати да срце буде смирено, јер кроз смирено срце дјелује Бог, док кроз несмирено дјелују немири, односно демони. Смирено срце у духовном (не и у свјетовном) смислу дом је за Господа. Зато (духовно) гледај да имаш смирено срце, молитва Христова – као оружје против немира. Трпљење је у чувању смиреног срца, нестрпљење прати несмирено срце, односно срце, које је изгубило смиреност, тако да у несмиреном срцу демони дјелују. Драги духовни борци, са људима у којима су немири имаћете посла, дакле имаћете посла са првацима свјетовног мира – који немају ништа духовног, премда имају обличје духовности и овога је добро бити свјестан. Смирено трпљење тјелесне болести или глади привлачи Бога, духовна глад кад је већа и не осјећа се тјелесна болест или глад! Смирено се тугује у духу, смирено пати, смирено подноси увреда и све што треба поднијети. Држи смирено срце – и Бог ће ти бити оружје, Он ће се борити за вјерног свог! Дакле, трпи се у смирености, а који претрпи до краја спасити ће се: ''И сви ће мрзјети на вас имена мог ради; али који претрпи до краја благо њему.'' Мат. 10,22. Смирено се подносе људи који мрзе на Духа Истине, јер дух у њима није брат са духом који слиједи Истину. Зато је Његош могао рећи: ''Турци, браћо - у кам ударило''. Јер није ријеч о браћи по духу, јер је дух злога или равнодушнога отрован отровом сатанским. Данас људи потурчењачког духа, има много и премного у лику спољних Срба, али и свих Православних, које за Православље веже само име (православан).

Свјетовни дух је дух потурчењаштва, јер је речено да се не може служити Богу и мамону јер: ''Нико не може два господара служити: јер или ће на једног мрзјети, а другог љубити; или једном вољети, а за другог не марити. Не можете Богу служити и мамони.'' Мат. 6,24.
59. Бити духовно смирен (а не свјетовно намирен) значи имати Бога у себи, а кад је у нама Он је и са нама. ''Шта ћемо, дакле, рећи на ово? Ако је Бог с нама, ко ће на нас?'' Рим 8,31. Или: ''Јер знам јамачно да ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашње, ни будуће, Ни висина, ни дубина, ни друга каква твар може нас раставити од љубави Божије, која је у Христу Исусу, Господу нашем.'' Рим. 38-39. Ово не важи за свјетоподобне људе и за онога, који уснама поштује Бога а у срцу Га распиње и дјела му смрде на невјерје.. То су они, који радо прихватају услуге новог свјетског поретка, условљене поклоњењем истом. И уснама се горде: ''важно је да ја имам Бога у срцу'' или ''ако је Бог са нама ко ће против нас'' и нарочито воле да помињу наведене изводе из посланице Римљанима. За њих важи: ''Све дакле што вам кажу да држите, држите и творите; али шта они чине не чините; јер говоре а не чине.'' Мат. 23,3. И за православног ово важи све док нема новотарија у ријечима владике, монаха, свештеника. Јер новотар је човјек компромиса ии његова ријеч ће убити свакога ко је послуша!

Постоји велика разлика између унутрашње и спољашње тјескобе, спољашња тјескоба се дешава у недостатку спољашњег простора. Унутрашњи простор има сасвим друге димензије и унутрашња тјескоба се дешава у тешким осјећањима као што је на примјер очајање... униније због гријеха што је погрешан однос према љубави из властитог срца. Неки свети оци су становали у гробницама, узаним просторима, али њихов простор био је огроман јер су само и једино градили унутрашњи простор. Људи који зависе само од спољњег простора немају искуство унутрашњег простора у ком влада Господ, тако да таквим људима влада спољашњи односно свјетовни дух, који је противан Господњем. По ко зна који пут понављам, да је унутрашњи простор гдје протиче Господња енергија и штити човјека од спољашњих демонских утицаја. Само човјек мора бити односно постојати унутра, што смо говорили да је сабраност. Духовни поглед то је онај поглед који иде ка срцу, у ком се налазе осјећања, која вежу човјека са Господом. Зато је пјесник и могао рећи: гледам срце-срце ту си. Што се тиче спољњег погледа он је чулан али веома значајан у пажњи оштрооког незаводљивог погледа. Поглед спољашњег човјека иде у једном правцу ка објекту посматрања, и не гледа унутра духовним очима, али зато демон слијепцу даје бриге и оно што хоће. Слијепац не види споља већ оно што демон хоће, који му је у срчаној бази посијао похоту, похлепу, сујевјерје или ''благо'' од многих својих замки. И у недостатку спољњег простора потребног за упражњавање демонских ''блага'' настаје тјескоба у којој царује мучитељ.
61. Чистота човјеку, неба треба, да би се могло стално сјећати на Бога. Чим се појаве примјесе од овога свијета, човјек се одаљава од Бога – приближавајући се широким стазама свијета. Самим тим се одаљава од уских стаза на којима се једино може наћи Бог! Споља човјек очима тражи демонско ''благо'', а не види гријех, као цар Давид: ''Јер ја знам пријеступе своје, и гријех је мој једнако преда мном.'' Псал. 51,3. Није рекао: ''у мени је гријех'', јер у својој унутрашњости је тражио Господа! Већ је рекао да је гријех пред њим, значи споља, што се да видјети само у покајничком расположењу. Зато је будност окренута ка споља, јер споља је гријех, споља широке стазе маме и у небудности трују унутрашњост, тако да многи и премноги умиру у духу, јер се споља граде. Тражећи Божју правду, моја пјесма рекла би овако:

Људска правда

Не гради се но се разграђује,
на свом путу умно би да трује,
њему страно па ту гледа кривца,
и свијету тужи негативца.

Правда јесте гледати медије,
да се друкче гледати не смије,
филмовима пажњу да предамо, правдом људском живот да гледамо.

Споља гради унутра се руши,
формула је за будућност души,
само ми смо у том филму страни,
радост нам је кад се душа храни.

Да ли ја то тврдим да је свет човјек затворени систем за демонске утицаје? Да, ја тврдим да је свет човјек затворени систем за демонске утицаје! Ако споља стално види свој гријех, он види извор злих наговора и тражи унутра Бога, да га заштити од злих утицаја, који долазе од споља, јер је искусио нападе од невидљивих.
62. Дај ми Боже да волим Небеском љубављу, да је не приземљујем тако окивајући љубав своју за тварно. Тварна љубав ће наћи мноштво изговора јер не мисли што је Небеско, већ је приземљила своју мисао. Без Небеске љубави, оне љубави подобне Христу нема љубави, већ јер је ријеч о назови љубави, мржњи према Извору Љубави Који је духован и нема везе са тварним. То што многи материјализују љубав, која је дух, то је из циља да они хоће да присвоје љубав, да имају приватну љубав. Те се често може чути: ''Комшији кућа гори, добро је, није моја!?'' И у тој атмосфери заборава на Небеско, а привезаности за земаљско Господ допушта 666. Отварање печата, које се помиње у Откровењу није ништа друго него допуштење Господње да се збуде проречени догађај. Иначе људи су се материјализовали, тражећи многа присвајања, и за то везујући своје мисли, вријеме и љубав. Та огромна везаност за материјално, што је тековина данашње цивилизације, је створила ђаволски инспирисане научнике, који служе неком антимојсију, да се направи шатор за демонску службу. И направљени су сви услови, гдје ће се душа сигурно погубити, у систему продаје и тражње која је данас оличена у потрошачком друштву. Човјек просјечни развија у себи сва приземна осјећања као таштину, рецимо, и он само осјећа оно што је земаљско. Земаљске потребе данашњег духовно обесмишљеног човјека су мјесто гдје тражи једини смисао, премда их има много који вјерују у Бога, јер данас је вјера у моди. Чим се појави неки други модни хит, масе конзумената потрчаће за новом сензацијом.

https://www.youtube.com/watch?v=_7FF4aqogY4

Данас су се створили услови, проузроковани атмосфером безбожја, да економска зависност управља свим човјековим потенцијалима. И човјек постаје борац до смрти за економску слободу, која потпуно уништава духовну слободу! А духовна слобода је ништа друго до вољети Небеском љубављу... ''И позва Мојсије Веселеила и Елијава и све људе веште, којима Господ даде мудрост у срце, које год подиже срце њихово да дођу да раде тај посао.'' 2 Мој. 36,2.
63. ''Гле, животу моме мјерило је вјечност, а не множина дана у времену.'' Св. Николај Жички
Питам масу: Јесте ли гладни Бога? Маса одговара: Шта то причаш, безумниче, ми смо гладни укусних јела, зачињених, леба смо гладни, тога смо ужасно гладни, јер стомак тражи да те убијемо, ако треба, само да би дограбили жељено месо! Постоји нека глад, ужасна глад, глад која мори и призива Бога, о, колико је велика глад – глад за Богом! И зато душо, буди спремна јести земљу, траву, сијено, шта ли већ, не излазити никуда или се скрасити у пећини планинској, онда кад ти хлеб земаљски понуде ради тога да ти одузму Хлеб Небески. И немојте слушати лажаве проповједнике који кажу узећу понуду демонску, али они ми ништа немогу, довољно је да имам Бога у срцу!? О луди и прелуди људи, што равнодушношћу браните вјеру, то што се тако изговарате, је хтјење да приватизујете Бога. Ово је вријеме, вријеме надмених људи, који част мјере одијелом а не дјелом. Ово је вријеме чистог егоизма, гдје је свако понижење ударање на горде висине приватника љубави. Људи су данас тијела без духа, тјелесно размишљају, тјелесно гледају, тјелесно живе, уживају, радују се... све тијела ради, које у гроб одлази. А демони саде ли саде у плодну земљу срца небудних, јер кад нема оштре пажње влада мрак, ноћ је у души... ''А кад људи поспаше, дође његов непријатељ и посеја кукољ по пшеници, па отиде.'' Мат. 13,25. Велика је битка за срце правовјерног. Гдје у будним сновима (расијаној пажњи) демони несметано врше различите похаре, демонизујући мисли и дјела. Зато у оштрој пажњи призивамо Љекара, да цијели ранне срца, које задају демонски напади при расијаној пажњи.

. ''Јер наш рат није с крвљу и с телом, него с поглаварима и властима, и с управитељима таме овог света, с духовима пакости испод неба.'' Ефес. 6,12. Наши непријатељи воде велики рат да духовног борца скрајну са битке на духовном пољу на битку на материјалном пољу. Привезати борца за ствари овога свијета, гдје се блуди мислима и дјелима и енергија даје за ствари овога вијека. Да умјесто да духом бранимо себе, гдје се погружавамо у себе, односно погружавамо у дубину смиреномудрености, гдје се Господ созерцава, тјелесно мудрујемо и тијелом себе бранимо а не Богом. Да, ја овдје причам о сукобу између чулног и духовног ока. А треба духовно ратит, јер демони хоће да пребаче рат са духовног на чулно бојиште. Чулно око, које гледа ка вани, вани се и скрашава – дакле у овостраном. Духовно око гледа ка унутра, ту тражи Бога – у сабраности. Чулно око радо иде ка задовољавању чула – и радо ће убити духовно око, јер увијек даје приоритет чулима гдје мисли скрашава. Чулно око ће издати Господа, јер Га не види и не познаје, премда је много читало као што књижевници јесу, али су многи викали: ''Распни га, распни га.'' И данас многи уче, али немогу доћи до познања Истине, јер гледају чулним очима оно што се једино може видјети духовним. Духовне очи гледају у вјечност, док чулне гледају сад и ту – да задовоље чула. Тјелесна глад не гледа у прошлост ни у будућност већ само сад и ту. Духовна глад види замку, коју постављају демони преко својих слугу, тјелесна глад не види замку за дух од властитог тијела. Духовно око гледа унутра, али ће ме неко оправдано питати: А шта ради тјелесно? Оно гледа у слави, ништа не присвајајући што види. Поука из Јеванђеља каже: ''Рече му Исус: Ако хоћеш савршен да будеш, иди и продај све што имаш и подај сиромасима; и имаћеш благо на небу; па хајде за мном.'' Мат. 19,21. Ту, у том материјалном односно чулном рату човјек губи страх Божији из страха за материјално или на крају крајева за сопствено тијело. И ето за то рате тјелесни људи, против сопственог духа, у име уживања тјелесних, пренебрегавајући јеванђељске ријечи да је наше поље дјеловања рат против духова злобе у поднебесју.

. ''Људи данас вјеру трују, измишљају теме,
Ал данас је као прије – није ново вр'јеме.''
Како се трује вјера? Паганским антихришћанским РИТУАЛИМА! Моји стихови од 1995 године, што се иде у будућност, све јаче звуче, за оног ко има уши да чује! Шта све спада у антихришћанске ритуале... много и премного је таквих ритуала, да просјек није свјестан погубности истих. Рецимо, гледање дневника, сваки дан у исто вријеме... ''шарам ти барам по свијету'', многих серија и филмова свјетовне и у данашње вријеме антихришћанске садржине, у данашње вријеме позната је поплава видео игрица. И сва та виртуелно – конформистичка технологија није ништа друго него олтар на коме се жртвује вријеме за ђавола. Ђаво мами, док Бог призива. На лажна уживања мноштво пада, јер се за ђавола не треба трудити – он се сам труди за нас – представљајући нам ритуале гдје је наш једини труд да уживамо. Призивајући Господа, Господ од нас тражи труд да тражимо Лице Његово, молитвено општећи, јер не бива звања без одзива. Одзив се може огледати у промјени срчанога стања, у радости срца приликом молитве, у неземаљској смирености срца, рецимо. Углавном Господ молитвенику тако даје одзив, да слуга осјети да Господ слуша и тако подржава трудбеника у молитвеном напору. Сад се види велика разлика у угођењу Богу, Који се на речени начин открива слуги и угођењу себи, гдје се ђаво скрива иза многих лица зависно од ситуације гдје је и на што конзумент слаб. Лукави ђаво представиће нам мржњу кроз уживање у њој, оговарање кроз уживање у оговарању, лагање кроз уживање у лагању, зло кроз уживање у злу... и ђавоља представа тражи слабу тачку у човјеку и тако је преварио многе. Управо ово ствара паганске антихришћанске ритуале, гдје човјек од уживања у сопственим пасивним мислима и радњама не види провалију, која се надвила над њиме.

. Простота је оно што је неопходно човјеку, да би се спасао, али многи човјек не пристаје на такво ''понижење'' већ тражи свагда и увијек много сложеније форме. И то су већ широке стазе живота човјека са додацима себе, који се огледају у разним посједовањима или жељи за посједовањима. Апостол Павле је желио само Христа и ништа више... ''А ја више не живим, него живи у мени Христос. А што сад живим у тијелу, живим вјером Сина Божјег, коме омиљех, и предаде себе за мене.'' Гал. 2,20. Да, Апостол је заимао Христа, као неки ти што си заимао куће и имања и много могућности, о којима сањају они који би жељели то исто. Апостол је заимао дужину и ширину и огромно благо у срцу скривено. Имајући Христа он је заимао мир и одмор обећани. Данас се многи држе за имања, да их датост не отме све су спремни учинити, они су заимали или у мислима имају такав циљ, јер је то услов њиховог (лажног) мира и њихове (глупе) смирености пред антихристом. И тако у сукобу између два имања унутрашњег и спољашњег, гдје једно друго искључује многи ''разумљиво'' грле спољашње док се мало стадо веже за Христа Унутрашњег. Разлика је очигледна, јер бјеше Марија а бјеше и Марта... ''
И у ње беше сестра, по имену Марија, која и сједе код ногу Исусових и слушаше бесједу Његову. А Марта се бјеше забунила како ће Га дочекати, и прикучивши се рече: Господе! Зар Ти не мариш што ме сестра моја остави саму да служим? Реци јој, дакле, да ми помогне. А Исус одговарајући рече јој: Марта! Марта! Бринеш се и трудиш за много, А само је једно потребно. Али је Марија добри дио изабрала, који се неће узети од ње.'' Лука 10, 39-42. Дакле, само је једно потребно, имање унутрашње, за које се треба борити. Док се многи боре за много, да што не пропуште у времену , или не дај боже испуште из руку. Борити се за много значи усложњавати (компликовати) свој живот, уграђивајући у њега мноштво непотребног (сувишног). У таквој атмосфери човјек не може и не жели бити свјестан замки овога времена.

''Ал' прочисти канал Господару,
стани на крај прљавоме дару,
ми смо људи слуге Свевишњега,
не одвратног гада пузећега,
што нам шаље камен спотицања,
да нам буде лоше од злог стања.''
Колико се ми прљамо током дана, у какве ћорсокаке илити лавиринте нам поглед улази. Баш о таквој невидјелици Бога говоре стихови из моје ''Поеме о љубави''. Човјек се прља одвајањем од везе са Богом у друге просторе, недуховне по својој суштини, зато је усамљеност од таквих простора пожељна. Овдје говорим о заштити од лутања јер кад човјек залута у неки од многобројних недуховних простора ефекат лавиринта може бити јако опасан. Јер кад се човјек изгуби у гомили људи, рецимо, њему то омили, тако да му све постаје бесмислено – осим лутања погледа са једне фаце на другу. У тој атмосфери мисао зависи од мноштва, јер заведени човјек гледа што ко други ради, и ту налази смирење да он то учини исто. И ево лажног смирења у оправдавању баркодовања људи, гдје човјек добија своју цијену, као било који артикал у продавници. Зар не видите да човјек пристаје да буде ствар, одричући се своје личности, и пристајући да ''постоји'' као 70 кила меса, гдје претпостављамо да је човјеку толико тешко тијело.

Свођењем човјека на тијело душа гине, ту је покајање немогуће, јер коме ће се тијело покајати, и зашто ће се тијело покајати? Тијело нема потребе за покајањем јер не види Коме да се покаје. Потребе тијела су тјелесне и зато оно прихвата 666, да се под тим бројем зааведе у компјутер. Јер без њега неће моћи куповати ни продавати, мораће бити заведено у систему куповине и продаје, дакле примити печат на руку и чело, што је знак препознавања у систему куповине и продаје. Суштина је у томе да се човјек сведе на тијело, док свако тијело има број исто као и што свака душа има име, и ту да се направи замјена – број за име, тако да име постаје број.

. Тијело нема потребе за моитвом јер молитва припада сфери духа, али је позната та чињеница: тијело се тијелу моли, тијело се тијелу обраћа, јер молитва тјелесних спада у област сујевјерја. Човјек 21 вијека окружен је бригом за тијело, што преставља прљавштину, која не жели да буде свјесна свеприсутности Бога.
68. Христос је предао Себе за нас да би ми предали себе Христу. Да би из простора самољубља прешли у простор богољубља, да би из простора тјелољубља прешли у духољубље, да би умјесто да се обучемо у своје тијело – обукли се у Христа. Па, човјече, ти си христос – мали христ, зато пази шта радиш, да не убијаш Христа у себи. По дјелима ће се судити, јер сваки човјек је на високо мјесто постављен! Сад шта ћеш радити са указаном чашћу, ја ти предлажем да се кајеш, да плачеш и ридаш, да тугујеш за оним ликом, што ти га је Господ створио! То што кажем теби већма говорим за себе. Јер умјесто да предамо сав живот свој Христу, ми себи остављамо сав живот свој док Богу нудимо само и једино прљавштину гријеха. Наше жеље су обремењене собом, наш плач је горак до очаја, наше кајање се завршава собом – великом љубављу према себи. И тако, себецентричност не види од себе Христа, Који од нас тражи прегнуће, ван сваке статичности. Јер да би се човјек спасао, треба се прво заинтересовати за спасење. Тада ће видјети своју ништавност и неће тражити ништа сем Спаситеља, видјеће да све жеље оптерећују душу и одвајају од Бога, сем једне – жеље за Истином. Плакаће за собом и тужити, не заборавимо ријечи псалмопојца: ''Који су са сузама сијали, нека жању с пјевањем. Иде и плаче који носи сјеме да сије; поћи ће с пјесмом носећи снопове своје.'' Псал. 126, 5-6. Човјек данашњице, сав утопљен у модернизам, сматра бесмисленим сваки плач за собом ако је човјек материјално и емотивно намирен. У таквим благодетима живота он благодетно и суди, јер благодат је одступила од њега. Благодет ће потражити све што је храни, а то је да ништа не претпостави материјалној и емотивној намирености. И тако долазимо до бораца за благодет, који би дали све да одрже благодет на себи ако је она у кризи! Ту и плач, вриска, очај, лаж, невјерство... све демоноподобе особине ту су. И ово је слика човјека самољубца с почетка 21. вијека.