Умрежавање

Борац гледа себе изнутра
Поглед се услађује у срцу, да не буде да за очима пође срце; не, срце не иде за очима, јер се тада осјећања предају ономе, за ким очи пођоше! Веза са Богом у срцу значи пражњење свијета из срца; чим испразниш свијет – испразнио си страсти! Како? Молитвом и постом! ''Пост - дар љубави Божје. Пост значи слабљење везе срца са светом и јачање везе срца са Богом.'' Владика Николај. За богатство свих чула ризница је у срцу; ту је благодат за прелазак свих препрека, зато нам је речено да све што радимо – од срца радимо! Ту је Божји простор дјеловања на нас; благодатно дјеловање из благодатног простора; тамо влада тишина и мир, само ако пажњу поклонимо простору унутрашње смирености! Унутрашњи живот – духовни живот, живот благодатни; благодат чува борца од себе, да не уђе у широке стазе неблагодатних простора! Док човјек у свијету не може да живи без телевизора, мобилног телефона.. спољашњег живота; управо тај спољашњи живот односи наше мисли и осјећања! Док мисли и осјећања унутра живе, јер су повезани (пажњом) са Богом; борац гледа себе изнутра, а никако од споља, гдје вребају мртве мисли и осјећања! Јер, ако си унутра, ти тражиш себе по Христу; ту- живот молитава, што је приближавање Господу; а циљ- христоиманост! А да би задобио Христа вапи изнутра за помиловање. И ово вам је језик духа кога разумије Дух јер изнутра молитвеном пажњом дела. Човјек овога свијета не залази у духовне просторе; јер он хоће да има богаство духа споља; да се нађе у видовном јер невидљиво не постоји за човјека овога свијета. Бог нас позива на савршенство, да се потпуно Њему предамо, а спречава нас богаство духа споља, јер ми хоћемо да заимамо споља и да се тако вежемо за овај свијет, при чему је веза са оним свијетом танка или уопште не постоји. ''Рече му Исус: Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима; и имаћеш благо на небу; па хајде за мном.'' Мат. 19,21. Очи вјере гледају ка унутра, оне су као слијепе за споља; јер напољу траже широке стазе везивања, јер тамо је богатство слика и пејзажа; све да утопимо у себе што очи виде, јер унутра је празнина (дух је испарио) коју теба попунити чулима и тјелесним жељама!? Драги борче, ово молим тебе и мене: да нам дух не испари у загушљивост трена, дишимо Христом у пажњи духа; да нам дух не испари у безумну мисао нека нам ум (пажњом) станује у срцу; јер ако за очима срце пође, то за духом срце иде напоље!

Ум одвојен од срца је луталица
Некада давно, у разговору са једном особом дотакли смо се теме о љубави. Љубав је у мозгу, глави, рече она; после моје констатације да је срце орган љубави. У уму јесте љубав, ако се приближи срцу да га загрије! Неко ће рећи да сам контрадикторан, јер у уму постоји љубав; да, постоји, али каква? Да ли је то љубав благодатна из срца јуначкога; или је то љубав вансрдачна, мамонистичка. Заиста, тешко је вољети вјером; много је лакше вољети сва богатства овога свијета; при чему је права вјера само један мали, фолклорни дио!? ''Права вера је у срцу, а не у уму. За антихристом ће поћи онај који веру буде имао у уму, а препознаће га онај који веру буде имао у срцу.'' Преподобни Гаврило Грузијски. Ум одвојен од срца је луталица по вансебности; расуђује по вјетру гдје га кнез демонски дочекује са различитим предозима. Ум вани расуђује по вани, ту види љубав – напољу од себе; ту види сабраност – у сили Антихриста, који га привлачи. Ум сабран у срцу тражи Христа, привучен силом Христовом – благодатном вјером; јер, како ћемо призвати Христа без вјере благодатне; оне унутрашње, јер ''спољња вјера на невјеру личи''. Спољашња вјера је вјера у овострани живот, али и бијег од духовног простора, што је срце у човјеку. Права сабраност ума је у Христу; а то је унутра, то се не види, али се осјећа присуство Божије у себи. Прави вјерник живи по љубави унутрашњој и ту гради себе; далеко од свијета и везаности за свијет. Јер оспољавање пажње води отуђењу од Извора љубави. Од Извора љубави потичу унутрашње мисли; борац се изнутра гради: ''Без јелеја (зејтина) не може горети кандило,и без вере нико не може стећи добре мисли.'' Св. Јефрем Сирин. Спољна вјера потиче од расуђивања по спољашњости; а треба расуђивати по унутрашњости, не по спољашњости; по духовним чулима, која додирују Небо; не по тјелесним чулима, која се вуку по земљи! Духовна чула ходају по Небу; мисле о вјечном не дотичући се пролазног; зато десно, у нама, крије се вјечности залог! Расуђивање по смирености срца или мишљење по немирима тијела; на нама је да бирамо, да ли ћемо да развијамо духовна или тјелесна чула; од таквог избора зависи да ли наша љубав станује у уму или срцу. Духовним чулима човјек осјећа вјечност, које је тјелесни човјек лишен: ''Духовна чула којима ми то непрестано осећамо јесу свете богочовечанске врлине: вера, љубав, нада, молитва, пост, смиреност, целомудреност (здравоумље) и остале.'' Свети Јустин Поповић.

Пази што удишеш у себе
Бити у људима – манипулаторима је изаћи из себе и не бити у Богу! Јер ријеч ка тим играчима са нашим осјећањима отуђује од молитве и ствара смућеност срца; али, немој размишљати у смућености срца! Док је циљ бити у пажњи срца: ''Гневите се и не грешите; пазите шта говорите у срцима својим, и на постељама својим скрушите се.'' Псал. 4,5. Мисао иде за пажњом; и зато, добро водите рачуна јесте ли пажњом у благодатном простору срца или у паклу људи – отуђивача! Чувај се људи, који вуку за собом пакао срца! Дође ти на тв-у и ствара пандемију страха и панике; медицинар из ада свога срца шири ад по срцима небудним! И, сад, јесу ли медицинари криви за пакао у твом и мом срцу? Ма какви меди(ј)цинари! Бог је то допустио, јер је већ пакао у срцима небудних, који су пропустили кроз срце смеће од напољу; док су избацили из срца Бога, који би их штитио благодаћу Својом! Расуђивање по споља чини борца сином пакленим, само ли се задржи на непажњи на себе, и не сачува срце од стријела ван срца! Зато, кад мислиш, приведи мисао на вратима срца; не дај да лута мисао ван срца, по простору безумља! Ум у срце пажњом сведи; не допусти себи да ум пажњом лута од једне до друге ствари напољу; што значи, раздвој умни од безумног простора! Ум напољу се бави различитим стварима, али ако није погружен у срце, он духом не ради него хладним срцем: ''Јер ако живите по тијелу, помријећете; ако ли духом послове тјелесне морите, живљећете.'' Рим. 8,13. Дјелатност ума је да се моли у духовном простору; о, колико пута се овај човјек од мене бави у безумном простору; да, знам колико значи сваки удисај Бога у благодатном простору, у простору духа! Мислећи гордо, удахнућемо дух гордости; што ће изњедрити гордост из нашег небрањеног срца! Тако је и са паником и осталим пакленим дусима, на која се човјек навуче! И тако будни или небудни удах духа неке мисли у срцу ствара пакао или рај у срцу. Док будно удишемо Бога и Божје, све друго небудно улази у нас (срце). Видите колико значи пажење на себе; а не да непажењем на себе пазимо на манипулаторе; тјелесне и бестјелесне извлакаче пажње из себе – из страха Божјега у себи у страх демонски ван себе.

Језик казује стање срца
Кад се човјек сјети Бога, он се у ствари радује Богу; отварајући духовни простор у себи. Већ размишљањем у вансебности човјек омалодушава дух, јер се ум веже за безумну тачку (замку) споља. Затварање духовног простора је отварање безумног простора; због мисли вансебних, које у срце боле. И, ето, живећи споља, дишући споља (кад дах иде за неком ствари ван) – ми живимо пакао срца, пакао унутрашњости. И из тог пакла, што је бављење спољашњошћу, а не молитвеношћу, језик нам се пружа до земље; и дешава се да језик казује стање срца: ''Покретач језика је срце, чиме је пуно срце то се излива преко језика, и обратно.'' Невидљива борба. Срце пуно осјећања Бога или светог, кога призивамо одваја нас од одсутности у молитви; то је онда, кад ум полети за неком мишљу вансебном, ал се треба вратити на унутрашњу (духовну) мисао! Данас, у доба лаког покретања ума од темеља који је дубина срчана и ране срца су дубље. Док ум треба да сиђе у дубину срчану као Закхеј што је сишао са дрвета (унизио се) и отишао за Христом РАДУЈУЋИ СЕ! (ово је једно од тумачења). Закхеј Га је срцем познао, а ми несрећници познајемо само логику свијета, који мрзи на Христа Кога треба срцем познати. ''Ови људи приближавају се к мени устима својим, и уснама поштују ме; а срце њихово далеко стоји од мене.'' Мат. 15,8. Унутрашња пажња је умна пажња, која се поклапа са пажњом срца; унутрашње делање је то. Насупрот тога, спољашња пажња је безумна пажња, спољашњи утицај на нас је то. Спољашњи утицај на нас се врши у нашој непажњи на унутрашњост! Човјек је склоп мисли и осјећања; и ако држиш мисли (пажњом) у срцу, то осјећање Божанства и сопствене ништавности ће их прихватити. А ако се мисао покрене ван себе то се спаја са злим дусима; вансебна мисао са вансебним осјећањима. Јер, не заборавимо, ђаво је ђаво јер је ван себе; и ти ако си ван себе у домету си ђавола; док су гордост, таштина, среброљубље.. вансебна осјећања. И зато осјећање Бога и божјега у молитви у пажњи срца је, у ствари, доживљавање лика призиванога; против тога се бори ђаво довлачећи у ум вансебне мисли што срце испуњавају вансебним осјећањима. Ми се најчешће примамо на таштину и увријеђени понос, што подгријева пакао у срцу (у осјећањима); и зато мислимо о осјећању призиванога у унутарпостојању; да се мисао и осјећање (ум и срце) срету у дубини срчаној.

Моли се у осјећању Бога
Сваку мисао провјеравај Христом; Христовом молитвом у центар жаришта; кад нападну мисли да оборе дух. Да бјежи борац за собом, по вансебном простору, то хоће ђаво! Да изгуби осјећај, то ђаво хоће, оптерећујући дух мислима и чулима (тјелесним мислима); и зато, пут пажње за миран и срећан живот борца је веома важан! Кад пажња излети из себе она постаје неделатна; то мисао завлада унутрашњим осјећањем, која пажњу тјера ван! И пажња постаје неделатна, јер зли дух убацује у лијени дух (дух лијен за вјечно спасење) мисао; дакле, мисао убацује у осјећање. Ако унутрашње осјећање не влада спољашњом мишљу (ум је иначе споља, ван срца), онда ће мисао водити осјећање по спољашњости! Људи, па дух је осјећање; и ако се самоосјећање не попне у богоосјећање спустиће се у неблагодатно осјећање; у које га уводи мисао у непажњи срца! ''Хтео бих да се одморим од - себе. Зато се напрегнуто учауравам у осећања, која не воле да се извију у мисао. У њима ноћим, далеко од чула, још даље од мисли. Тамо, на најдубљем дну нема никада буре, јер бура долази кроз чула, а полази од мисли.'' Ава Јустин Поповић. Зато се осами у себи, у богоосјећању, у осјећању благодатног свијета на Небу; и ту поведи своје мисли, да созерцавају небеско; јер ђаво хоће да поведе мисли да буду загледане у земаљско, а то је већ опсесија (опсједнутост)! Јер чула вуку мисли да се загледају (усредсреде) на спољни магнет који смућује срце. И, зато, гдје је мјесто одмора себе од себе? У осјећањима! Оним осјећањима у пажњи духа, из којих извиру духовне мисли! Јер, ако духовне мисли извиру из унутрашњих осјећања; немирне мисли извиру из вансебних осјећања (злих духова). Осјећање тјелесне глади замијени осјећањем Христа у срцу (у дубини смирења) приликом призивања Христовог Имена; хоћу да ти кажем, живи духовно, не тјелесно; тјелесне глади су многе, ал' само једна је духовна. И кад се молиш Богу, моли се у осјећању Бога; то је у унутарпостојању, у пажњи на вратима срца; и немој се молити у вансебном осјећању, гдје мисли лутају по вансебности! Сваку мисао провјеравај осјећањем Бога у духу; жариште у коме ђаво смућује мисли срца је у духу; јер ђаво ум, који пажњом није погружен у дух, трује вансрдачним мислима; и зато смо будни на покрете ђавола у пажњи духа, да не би мисли избацио вани – у вансрдачна осјећања! Зато је речено, молите се непрестано!

Тежња за молитвом у духу
Зашто се човјек рађа? Па да би умро дабоме! Вјечни живот почиње после смрти, вјечни живот или вјечна смрт! ''Син човјечиј дакле иде као што је писано за њега; али тешко ономе човјеку који изда сина човјечијега; боље би му било да се није родио онај човјек.'' Мат. 26,24. Зашто? Па, Христос је вјечни живот! Ако издаш вјечни живот, ето те у вјечној смрти, сасвим логично! Мисао издаје када се отргне од осјећања у пажњи срца; јер мисао или стоји на благодатним осјећањима или пада у осјећањима вјетра, гдје се ђаво скрио. У срцу, као центру осјећања – ту је твој живот! У срцу се гради трпљење; већ у мислима, мисао је чиода: '' Мисао је увек чиода; на њој се не може стајати. Само молитва је камен станац, на којој могу сав стајати, и – опстати.'' Ава Јустин Поповић. А молитва стоји на осјећању Оног ком се молимо, на христоосјећању, рецимо. А то је у срцу, унутар нас; да, ја мислим на благодатна осјећања; пажња на срце је пажња на осјећања која вежу с Богом. И све док је пажња у срцу, борац је у духовном простору; већ у непажњи на вратима срца, борац се отцјепљује од себе и улази у простор демонских страхова! Страх од Бога веже осјећања за сабраност у духу; демонски страхови вежу осјећања за неку мисао у расијаности. Осјећање свијета овостраног ван себе или осјећање Бога у себи – то одређује наш пут у вјечност! Тежња за молитвом у духу или тежња за угађањем тијелу; тежња за молитвеним општењем са Богом, светитељима, небеским силама.. у пажњи на дух; или тежња за лутањем ума по духу овога свијета. Тијело се приклања Духу или свијету; чулним лутањима мисли, гдје пажња бјежи од духа или (о)стајању у себи. У срцу је рај, у молитвеном општењу са Небом унутар нас; у општењу са свијетом отуђивачким је пакао срца. Отуђивање пажње од себе је предавање пажње тијелу (чулима); губљење себе у тјелесним задовољствима или незадовољствима (чангризавост); о, колико је то огроман простор тај недуховни простор. Прво виђење, оно што очима можеш погледати; па слух који слуша свјетовне феномене, итд; и све то споља у себе хтио би повући. И све то одцјепљује од духа у коме је рај, а рај је молитвено опхођење са небеским свијетом у пажњи духа. А шта је пакао? Улазак у вансрдачна осјећања; о, колико се ту троши тијело, да је увијек гладно тјелеснога; и дух се гаси будећи тјелесно у себи. А, видиш, тијело је талант закопан у земљу: ''Па се побојах и отидох те сакрих таланат твој у земљу; и ево ти своје.'' Мат. 25,25.

Заиста живиш ако си у себи
Често се задржавам на овом животу. Колико често? Толико, да у себи никад не остајем! Изађемо (пажњом) из стана срца и лутамо умом по интернету, мислима ко зна каквим, слушајући шаптача (зли дух) по вансебности, гледајући филмове, удубљујући се у њих, губећи себе у маси уживача (у спорту, на журкама, концертима, итд), возећи ауто и кад треба и кад не треба, идући по разним туризмима и тако бјежећи од себе са тежњом да будемо што даље од себе. А основну дјелатност, молитву у срцу запостављамо; запостављамо молитвени однос у пажњи срца; тако да смо умом на земљи, а да би били умом на Небу потребно је молитвено општење које се код добрих бораца завршава вјечним општењем у Рају сладости. И шта нас спречава да будемо у паклу наших жеља и прохтјева? Људи, па ми смо у смрти, али пажња на себе нас одваја од свих непажњи, које сам поменуо! У пажњи на чело – Дух Свети у срцу; и у пажњи на очи, са Христом у оштром погледу испред себе; и у Христу, поглед утемељен у дубини смирења (у срцу). И ово је отварање духовног простора срца који нас одваја од свијета отуђивачког. Заиста је молитва главна дјелатност у пажњи срца; по томе духовни човјек схвата да није одавде, већ је гост: ''Срце је орган највишег сазнања, орган општења с Богом и с целокупним оностраним светом.'' (архиепископ Лука Војно-Јасењецки). Ум, који је споља, се пажњом погружава у срце да би општио молитвено са небеским свијетом. Заиста живиш ако си у себи, а ове спољне занимације, што је пребивање у духу (осјећају) овог свијета отуђују од срца (пребивања пажњом у срцу). Видите, све око нас позива на оспољавање, сва технологија усмјерена је на то; све активности у духу овога свијета су оспољивачке; то је мука духу, кад се дух преда тијелу и чулима. А треба здраво ОСЈЕТИТИ дух, који је додир са оностраним; не везати пажњу са духом (осјећањем) овога свијета, гушећи с тим осјећање Божанства у нама! ''Дух садржи осећање Божанства - савест и немогућност задовољења било чиме (што души не приличи).'' св. Теофан Затворник. Мјесто у ком се човјек право радује и смирује је у духу; осјећају оностраног као вези са Богом и свим светим. Тамо је прави унутрашњи уздах, сав прожет молитвом! Па се питам: шта тражим у овом животу? Самог себе, кад се тако чврсто вежем за њега!? Хоћу да осјетим живот чула, који се у мислима одражавају бајно и очајно, да се ђаволи у мени радују, јер је контакт са њима остварен!? "Вера је моје занимање. Све остало само су комедије за чула." Св.Владика Николај.

Срце је база твог живота
"Пази на чула и жеље. Приметивши у себи порочне помисли, жеље и страсти, познај да је то непријатељ почео рат, ово сазнање пренеси на осећања и обнови у себи непријатељство према том злу" (св. Теофан Затворник). Срце је база твог живота, осјећања су база твог живота; мисли не боле, већ осјећања која у срцу производи нека (по)мисао, жеља или страст! Цијели живот је припрема за молитву; то што се ми припремамо за свађу, крађу, да се мислима гонимо по ђавољем пољу јесте смрт! А смрт је пакао срца и шкргут зуба; пакао срца као хаос у осјећањима, и шкргут зуба као немоћ да зло изведемо до краја (Божја је задња). И зато, пази на себе, јер демони и људи инспирисани демоном пазе на тебе; да скрајну пажњу са себе на мисли отуђивачке, јер не постоје СВОЈЕ мисли, мисли су или Божије или ђавоље! ''Не постоји потпуно и само човекова мисао. човек мисли или Богом или ђаволом.'' Ава Јустин Поповић. Све у службу срца као духовног простора; и живота у клијети срца (иглене уши) што је дух у нама; да то је осјећај који садржи у себи осјећај Божанства. Тражиш ли простор већи од иглених ушију у себи, гдје свети налазише благодатни мир и радост; трчаћеш од мјеста до мјеста тражећи спокој – и нећеш наћи! Народна пословица добро каже: ''Добро је само ондје гдје нас нема!'' Видите, мир и радост су утемељени у нама, у унутрашњој пажњи; ту – доживљај Божанства, који није споља, већ је уграђен у нама! И тај осјећај будимо молитвом, и правилним односом очију и чела (ума, као извора мисли) према срцу, као извору осјећања. И зато требамо да развијамо унутрашње око, око окренуто ка унутра; гдје развијамо бистро око срца, што је поглед који се јасно оцртава на оштром плану; то је зеница која, у пажњи на очи улази у себе, у дубину срчану; у циљу молитвеног општења, очи у очи са духовима са Неба; очи у очи са доживљајем Божанства у осјећању Божанства у подвигу умно – срдачне молитве. Ту, у срцу је живот, који се у пажњи на чело (унутрашњи ум) сабира у срцу (у осјећања), гдје мисао, ријеч и дјело добијају свој прави правац, усмјерење на сабраност у себи, што је сабраност у Христу! Ван Христа су распуштена чула и жеље, порочне помисли и страсти, рат који пренесимо на пажњу срца и замрзимо зло у нама!

Очи у очи са Господом унутар нас
Пажња на очи и пажња на чело престављају улаз у унутрашњост; а циљ је молитвено општење са Богом и Небом у себи! Унутрашњи човјек је човјек срца и није човјек спољњих ефеката; да, ја причам о слави у овом видљивом свијету, и слави Бога у срцу, Који је невидљив а свудаприсутан.Спољашњу славу не константуј; спољашња слава зове се таштина, повријеђена или испуњена али ташта (празна) слава. И, кажем вам, пажња на очи које гледају оштро испред себе траже осјећај унутар себе контакта са Господом; то вам је унутрашње око које се бави унутрашњим делањем, очи у очи са Господом унутар нас. Зато не констатујемо спољашњост, човјека отуђивача испред себе, већ у пажњи очију улазимо унутар себе гледајући Свевидеће Око коме се обраћамо. И зато не плашите се службеника , полиције која ће доћи испред вас и тражити вам душу. Унутрашња пажња, то је оно што требамо слиједити; гледати право испред себе, а бити утемељен у духу унутар себе. И зато се треба борити у задржавању пажње у духу, јер отуда благодат долази. У пажњи духа је снага за прелажење препрека које је ђаво испред нас поставио; да мислимо о спољашњости, али ми пренебрегнемо спољашње ефекте и уђемо у унутрашњу славу. Мисли о спољашњости отуђују; и зато не бавимо се мислима које срце отимају; већ мислима које улазе у унутрашњу славу Царства Небескога. Зато се не држимо спољашње (видљиве) славе, већ унутрашње (невидљиве) славе! Јер вјера је унутрашњи феномен, и она се у самоћи и тишини постиже (у граји су демони). Вјера је дакле унутрашњи (лични) опит и она се постиже у усамљености. Све око нас је глума, позориште којих је свијет пребогат да се скрене пажња са најглавнијег; или ћеш бити са Богом очи у очи у молитвеном општењу; или ће ти очи тражити представу у вансебности. Досадно, досадно...Човјеку овога свијета треба стална промјена слика, увјек и увјек нова лица, нови догађаји, чулни доживљаји...који ће јачати нашег старога човјека. Коме је досадно нека буде досадно, ја улазим у себе у пажњи очију и чела да доживим Бога и Његове који ме гледају изнутра; да доживим осјећај онога свијета, осјећај вјечности у духу који се молитвом буди. И шта мислите, ја сам побједник!? Не, ја вам причам о путу ка Царству, а мене ако зауставе на путу свијет, тијело или ђаво пакао ме чека вјечни! Јер ја кад сам смирен испред себе у себи видим пучину немира и свакога зла! И довољно је неки окидач да се настаним у вјечним немирима; и зато се сагињем да не ударим главом о врата гордости и вјечне непажње на себе: ''Без приморавања самог себе на добро нећеш се спасти.'' Св. Јован Kронштатски. Усиљавам се да бистрим оком срца се не расијам по многим непажњама; тим преставама које избацају пажњу из себе; јер ако изађем из себе - изашао сам из свијести!

Мислити небом, а не земљом!
''Никада не смемо заборављати да смо пала бића, нечиста, крива пред Богом правде, искварена, и да смо дужни да се вазда дубоко смирујемо пред Њим и један пред другим.'' Св. Јован Kронштатски. Пала бића, која у себи садрже пучину тјескобе, зависти, гордост, таштине, до бескраја непочинстава која одвајају од Бога; то ја у себи примијетих и заћутах. Хтио сам да нађем одговор на све те гомиле немира у мени што ме гуше и тјерају далеко од благодати. И ето вам одговор: чувати и здржати благодат у себи по сваку цијену! Гледати из себе, из простора благодати; па људи ја сам без Бога и молитве ђаво, и то је мало рећи! И ми такви какви смо пред нама имамо задатак да се смиравамо кад нас наши ближњи зову на гордост; они хоће да гордим, умним нападима из нас исциједе гордост. То је у случају биометрије, среброљубља, властољубља, итд; ту се морамо смиравати пред гордим налетима оних који траже душу од нас! Дакле, морамо се смиравати пред свим људима да би сачували благодатну смиреност пред Господом; јер смиреност нам треба сада и увјек и у вјекове вјекова; и она је духопроводник која долази до престола Господњег. Слушај, кад си гладан, кад си гоњен и било како нападан то је све у реду, и требало је бити тако; али кад такве ствари прихватамо са гордошћу а не у циљу смиравања пред Богом и људима – то је већ гријех! На гордост људи – звијери 21. Вијека не одговарати гордошћу - већ молитвеношћу; оном унутрашњом, која са вјером чини чуда! ''А Исус рече им: За неверство ваше. Јер вам кажем заиста: ако имате вере колико зрно горушичино, рећи ћете гори овој: Пређи одавде тамо, и прећи ће, и ништа неће вам бити немогуће.'' Мат. 17,20. Све околности су околности, али не треба се предавати стихијама које околност доноси! Околност је около тебе, а ту се може дешавати свашта; али важно је шта се дешава унутар тебе, ја предлажем да то буде Христова молитва и одговор околностима духовним разумом (разумом из пажње срца). Пред ратовима и стресним ситуацијама смиравајмо себе (будимо у унутрашњој пажњи); и умјесто таштине, панике, злобе, зависти, различитих демонсих убацивања – отворимо простор за Христа! То вам је духовни (унутрашњи) простор, простор осјећања оностраног свијета, јер заста, треба мислити небом, а не земљом! '' Буди изнад пристрашћа овог трулежног, таштог и краткотрајног света; срцем живи на небесима и воли тамошња непропадљива добра, припремљена за оне који воле Бога и ближњег.'' Св. Јован Kронштатски.

Храни се благодаћу Духа Светога
Очи (пажња на очи) у очи (Небо у духу на врху срца). Пажњом на очи чуваш очи од оспољавања погледа; од отуђивања погледа од себе. јер из срца гледа Бог или ђаво; док ђаво преусмјерава мисао са срца на неког или нешто што узнемирава срце, играјући се са осјећањима; до Господа се долази подвигом вољне пажње на вратима срца и будности на мисленог вука што мисао преусмјерава од унутра напоље! Зашто ђаво преусмјерава мислену пажњу од унутрашњег општења? Па, да би управљао унутрашњошћу вансебним мислима, између осталог. Људи, на земљи је пакао! Сви се баве спољашњим уређењем, и нико,али нико унутрашњом делатном пажњом. Ђаво управља мислима небудног на ђавола у унутрашњој пажњи; сви се бавимо оспољивачким мислима, ђаво нам престави мисао – и ми мислимо о том! А пошто је 21. Вијек, вијек у ком ђаво тјера мисао ван, по модерностима, паметним градовима, паметним телефонима, игрицама, спортовима, екранима, итд – на земљи је пакао! И зато, кад пред вама бану отуђивачи сведите пажњу у срце и ту будите будни на ђавола! Наш основни задатак је молитвено општење са Богом и светима Његовим у унутарпостојању (у духу); у томе нас спречава ђаво, који, у небудности на њега, убаца мисли у срце; али, већ, кад смо будни на оспољивача мисли у духу, и у тој будности у пажњи духа убацамо молитву – ми гушимо ђавола! Док ђаво се упиње да мислимо по свијету, по људима, по стварима овога свијета; да срце (осјећања) заробимо у далекој земљи (далеко од себе); у таштину, љубомору, гордост и разне помрачености духа; да живимо у невидјелици (духовној) Бога. А ми, држимо срце слободно од мисли супротних богомислију, јер богомислије даје крила која раскидају замке мислених вукова! И живи унутрашњи живот; у себи се сакриј од себе који ниси, но неко кога спољашњост (ђаво) руководи. Ту се храни благодаћу Духа Светога; ту, у унутрашњој пажњи, се снажно осјећа присуство Божије; оличено у миру и радости у духу. Да, али кад је срце слободно од спољашњих утисака, који се лако цртају у главу (мисли) и рањавају срце (осјећања); и, зато је борба да се пажња чува унутра, у Духу Светом, да Он руководи наше покрете мисли и осјећања.

Изливање благодати због унутрашње пажње
Молим се Духом Светим, трпим Духом Светим, живим и радим Духом Светим; моје је да ми пажња (ум) станује у духу на вратима срца; да би је Дух прихватио и чувао од лутања ума по заблудама и страховима, по маштањима и умишљањима.. духу овога свијета. ''Да се не дате ласно покренути од ума, нити да се плашите, ни духом, ни ријечју, ни посланицом, као да је од нас послана, да је већ настао дан Христов.'' 2. Сол. 2,2. Пажња на очи су очи усмјерене на дух, одакле благодат Светога Духа обасјава цијело тијело: ''Јер гдје је ваше благо, ондје ће бити и срце ваше. Свијећа је тијелу око. Ако дакле буде око твоје здраво, све ће тијело твоје свијетло бити.'' Мат. 6, 21-22. Здраво, бистро, јасно гледам испред себе; са очима удубљеним (усмјереним) у себе, ја видим Свјетлост, благодат из духа. Поглед ми се тада не оспољава, јер да се оспољава – отишло би и срце за погледом! Већ, кад срце залута и ум за срцем иде ка вани; зато је пажња на чело зрак од унутрашњег (духовног) Сунца, Које је Христос. Тако и очи траже благодат и снагу изнутра, да претрпе све преставе што оспољивачи приређују, рецимо. Живи у срцу, не лутај умом ван срца (ван себе); то ти кажем- да би живио у срцу, а не у стварима овога свијета; човјече, јеси ли ти нормалан, живљење у срцу (пуноћи осјећања) мијењаш за живот у паметном телефону, екранима, другим људима, бјежању од пажње срца; а када пажњу поклониш далеко од себе и срце предајеш тој непажњи! Али у мртвим стварима, чулним људима, и себи оспољеном – ту је мјесто нашег пада; јер Бог тражи јединство у духу, не јединство у чулима; да одвојимо умом дух од тијела! ''Човече, достижи јединство: на све начине избегавај духовну подељеност посредством самољубља, гордости, зависти, среброљубља, сујете, маловерја.'' Св. Јован Kронштатски. А ти гледаш испред себе оштрога погледа у пажњи очију, да видиш свуда Христа у удубљењу испред себе; док у срцу мир и радост бију, што је изливање благодати због унутрашње пажње (пажње на срце). Видите, нема ту оспољавања пажње по све заводљивијој спољашњости; то је кад и срце иде за лажним сјајем спољашњости, које рађа сва спољашња осјећања, која одвајају од Бога. Јер, брате, знај Дух Свети је твоја радост Коме се треба препустити да нас води и да срце испуни благодатним осјећањима; ал ако га препустимо којем од чула да га води, наше срце ће умирати у мутној води самозаборава.

Лично и безлично име
Замјена личног имена са бројем звијери је не мали пад; јер се држимо не за осјећај Бога у унутарпостојању, већ за осјећај отуђивачког свијета у ванпостојању! Али, ово јесте ЖИГ ЗВИЈЕРИ, и ми то сви знамо; али разум одвојен од пажње срца ће обавезно наћи оправдање! А гдје? У духу овога свијета, којега је препуно, до врха срце ђаволопослушника. Али управо ово вријеме није вријеме да угађамо себи, јер ће се из тога угађања родити савршени самољуб, горди суперчовјек. Ти, са умом у свијету и расуђујеш по свијету, тијелу и ђаволу; значи, по множини која угађа тијелу и слуша ђавола! Мало их, значи, улази у себе (пажњом) да ту потражи Бога, са намјером да ту (у срцу) остане. Да се дозове памети и да чува душу и срце од свијета и његових мрежа; јер мреже су замке за дух, да губећи унутрашњу смиреност, препуштајући се стихијама свијета, изгуби контакт са Богом. А ти, борче, по сваку цијену чувај свој унутрашњи мир! Што значи не излази (пажњом) из срца, то, ако хоћеш да буде Божије и да Бог влада њиме! Јер никад и ни у ком случају не вјеруј себи, јер сваки човјек је лаж! И, зато бирај: или ћеш вјеровати себи и својим уживањима (да се све врти око тебе) или Богу и Његовим плановима! Видим, сви сте повјеровали тијелу (мало је духом слободних); и предали ћесару што није његово, а то је срце и душу; замијенивши име душе за број тијела. ''У имену човековом је душа човекова, на пример у имену "Иван" је душа Иванова. Тако, на тај позив душа моја препознаје себе у том имену и одазива се на њега. Дакле, у имену Исус Христос је сав Христос, душа и тело Његово, сједињени са Божанством.'' Св. Јован Kронштатски. Боримо се за своје име под цијену живота! Под цијену лишавања, гоњења, удараца, омаловажавања, изгладњивања до смрти, затвора, итд. У имену је наша моћ да се можемо обратити Господу У ДУШИ! Јер по имену ће нас препознати Господ, да смо Његови; исто као што и ЗВИЈЕР по броју звијери препознаје своје. Зато не берите са гране биометријске ништа! Ако сте убрали са дрвета познања прељубе покајте се и вратите самом себи име хришћанско! Већ, ако биометрија за вас значи живот – мислите о смрти; смрти у трпљењу, због немогућности живота без биометрије! Бог је Сила, која подвижнику даје крила (која су молитва и пост) да прелети жиг звијери (који је улазак у систем Антихриста) и уђе у Небо (слободу духа).

Ђаво станује у страстима
Зашто не оговарати? Не, јер оговарањем привлачимо себи злога духа; будимо распаљене прохтјеве тјелесне, одаљавамо од себе благодат, не пазимо на вријеме! Празнословље је празна прича; прича празна Бога; прича која није у служби Истине! Буђење страсти је излазак (пажњом) из простора срца; то је почетак лутања по вансебном простору. Кад човјек изађе из себе он улази у неделатни простор – мјесто духовне парализе. Вансрдачне дјелатности – несабране дјелатности, дјелатности хладног срца; о, тешко је то за дух, да страстима препуштамо сами себе; изађемо из простора срца (осјећања) да би ушли у простор чула (прозори душе). Сабраност осјећања у пажњи срца се остварује у близини Божијој када призивамо Божије Име! Али, људи овога свијета робовање страстима сматрају највећом слободом. ''Све ми је слободно, ____али није све на корист; све ми је слободно, али не ћу да што облада мноме.'' 1. Кор. 6,12. А та слобода (слобода страсти) је слобода да ђаво управља са нама како хоће. Да, ђаво управља тијелом заробљеним страстима. Све оно што одваја од Бога – то је страст! Ђаво станује у страстима. Много спавање, пијанство, преједање, пушење, кршење Божијих Заповијести; страст је гријех који је прешао у навику. Људи овога свијета живе у страстима; срасти су рај на земљи. И страстима не треба Христос да их ослободи од страсти; вјера Јудејска прешла је у страсти и зато је распела Бестрасног: ''Већ нећу много говорити с вама; јер иде кнез овога свијета, и у мени нема ништа.'' Јован 14,30. А знате ли да су лоповлук, лагање и користољубље опасне страсти; које буде тијело против духа. Све страсти престављају терет за дух; и душа под теретом страсти пада у Пакао! И ново Доба, ''помирење'' религија у једној ''истини'', један владар свијета, једна компјутерска (електронска) монета су производ страсти из нас! Јер човјек гледајући страсти не види Бога; види новац који отима, али не види покајање, јер он од крађе живи. Тако је и са свима страстима у овом предантихристовом добу; не можемо да живимо без страсти – ЈЕР ОНЕ ПРЕСТАВЉАЈУ ЖИВОТ НАШ!? И тако живећи живот празнине, живот празан Бога, тражимо снагу на другим мјестима, јер смо се силе живе вјере одрекли. ''Који имају обличје побожности, а силе су се њезине одрекли. И овијех се клони.'' 2. Тим. 3,5. Зато се (по дјелима) одричемо Христа да се не би одрекли страсти; али ипак тврдимо: МИ ВЈЕРУЈЕМО У ХРИСТА, и што смо са тим рекли? И ђаво вјерује, па дрхће; док ми, без страха по себе, се уздижемо над другим!?

Не бјежи ван срца
Бистро око срца захтијева чист поглед; око усмјерено на близину срца, које се одаљава од магнетизма околине и одвраћа од значаја својине. Јер све што преставља сјенку јасном погледу ка унутра задржава на спољашњости! Задржава на старом човјеку срца, духовно неосетљивог за слушање Божијег гласа; а врло осетљивог за послушање себи, тијелу смрти ове. ''Не знате ли да коме дајете себе за слуге у послушање, слуге сте оног кога слушате, или греха за смрт, или послушања за правду?' Рим. 6,16. Тијело не слуша Бога, но ђаволу је послушно! И ђаво се обраћа старом (тјелесном) човјеку; тај стари човјек је велики борац против новога (духовног) човјека, да је увијек спреман (нахушкан ђаволом) да га нападне. Видите, непријатељ је у нама, који са гријехом (страстима) улази да нам срце умртви! А борац молитву упућује срцу, гдје осјећање Бога јесте, одакле Бог прихвата наше прозбе! ''Потпуна и права молитва је када се са молитвеном речју и молитвеном мишљу споји и молитвено осећање.'' Никодим Агиорит. Тијело је наш велики непријатељ; тјелесне жеље, које одвајају од Бога и пажње срца јуначкога! Срце јуначко је срце трпељиво да остане у себи, живећи унутрашњим животом; да, у нестрпљењу не изађе и отежа осјећања у мислима о спољашњем животу. Није то лако за дух, гледати оспољаваче пажње са духа; а то су филмови, спорт, музика, све што одвлачи пажњу са духа, разна лишавања.. овај свијет прељубнички, мишљење на оспољиваче пажње са духа (срца). Јер у срцу је благодатни живот – и буди у срцу! Не бјежи ван срца, да тражиш живот гдје га нема! Сад примијети живот у циркусу и чему дајеш очи; са очима ум ти лута по разним непажњама на себе које отимају срце за вољу старог човјека. Па бјежи од тога у бистро око срца, тај поглед оштар испред себе, који се у пажњи на очи усмјерава на дјелатност срца унутрашњег. ''Живот хришћанина треба да буде непрестана пажња према себи самом, то јест, према свом срцу, зато што су свакога трена невидљиви непријатељи спремни да нас прождеру; свакога трена кипе од зла према нама.'' Св. Јован Kронштатски. И да ти не би ум лутао са очима упрости поглед на конкретан детаљ; не лутај очима док се молиш, да би заједно са бистрим оком могао дотаћи срце са својим ријечима. И пресвлачењем погледа на три детаља у срцу ћете осјетити благодатну љубав Свете Тројице!