Умрежавање

Тјелесно ја, самољубље, заклања Бога
Десе се буре, десе се олује, али претрпи буре, претрпи олује и добићеш мир и радост у Духу Светоме! И ово је подвиг одвајања: борба против своје спољашњости својом унутрашњошћу! Борба против расијаности споља сабирањем молитвене пажње унутра (у срцу). Јер, драги борче, ако желиш задржати Бога у себи, смируј се онако како је Богу угодно! ''Истражујте шта је Богу угодно.'' Ефес. 5,10. А Богу је угодно чување смирености духа, ради примања Духа; заимати Духа, да буде бранич наш од себе узнемиреног, и од бура и олуја које наваљују на дом душе. Делатно стање духа је будност духа; њему је супростављено буђење тијела и ума одвојеног од духа. Видите, сва борба у нама је скривена; и ту, у нама, је добијамо или губимо. Молитвена борба се губи ако уздање поклонимо себи; и мислима које шаптач предлаже, да се предамо у своје руке; а никако у Божје руке да нас води. ''А ја сам свагда са Тобом, узео си десну руку моју,'' Псал. 72,23. Да се уздамо у себе, у своје мисли, то ђаво предлаже нашој гордости; да, драги борци, јер будећи гордост у нама гаси ватру љубави Божије. Божија љубав је простор благодати дате нама за живот у Богу. Али ми нисмо сами; око нас су људи – извлакачи духа; рђави примјери, које не треба слиједити! Јер у доба модерности сви су исти; јер ако ниси модеран ти си назадан, а ако си назадан ти не идеш у корак са временом; и зато ти треба молитвене будности да останеш такав; одгонећи сан мрзовоље који ремети молитвено расположење. Мисао држи у духу, јер модерност убија унутрашњу мисао, јер оспољава мисао; спајајући је са ваздушним духовима и удаљавајући мисао од мисли у духу, од мисли у смирености. Немири су у свијету, крв да проври; умјесто да мирно тече, из извора благодатне смирености. Заборави тјелесног себе, сјетивши се Бога у духу; заиста, све је Божије, и зато себе треба уподобити Богу, а не Бога себи! Јер тјелесно ја, самољубље, заклања Бога; да човјеку мисао умире ван духа, у простору гдје зли духови убијају унутрашњу (смирену) мисао. Схваташ ли? Ниси онакав какве су одлике човјека у времену у ком живиш; систем то захтијева, дешавања око тебе захтијевају; технологија, модерност, нове вриједности – савршени развитак спољашњег човјека. ''Јер ће људи постати саможиви, среброљупци, хвалише, поносити, хулници, непокорни родитељима, неблагодарни, неправедни, нељубавни, Непримирљиви, опадачи, неуздржници, бијесни; не доброљубиви, Издајници, нагли, надувени, који више маре за сласти него за Бога, 2. Тим. 3, 2-4. Овакве карактеристике, карактеристике човјека новог доба, гдје ниси оно што јеси, већ оно што имаш (посједујеш); а оно што имаш – робујеш томе (посједнут си); то су буре, које лако топе брод душе, и олује, што лако одувају онога ко не чува пажњу на вратима срца! Јер у пажњи духа благодат чува пажњу да не излети у непажњу; у заборав Бога и сјећање на спољашњег (вансебног) човјека.

Рат сјећања се добија у себи
Трпјети себе у разним ситуацијама значи бити близу Богу; јер без Бога, шта је то трпљење?! Не вјеруј у своју мисао; нити да си јак, нити у паничну мисао да треба бјежати од себе, кад навале демони да даве! ''Симпатичан'' је јутарњи демон, који плаши чим отворимо очи; наводи на панику од гушења, или приказује неки лик чим отворимо очи. На нама је да пажњом стојимо у благодатном простору; а то је на вратима срца, и благодатна смиреност ће отјерати немире! Само стојмо пажњом на вратима срца и молимо се, не очекујући ништа! Поента је, не бјежимо од себе кад нас потјера ђаво; не бјежимо са мјеста страже на вратима срца, јер ван себе нећемо наћи мир у себи! Може бити да смо на прагу најстрашнијих прогона; како тјелесних, тако и бестјелесних давитеља у циљу да удаве у мору вансебности; прогона из самог себе у страх ђаволски, страх вансебни! На нама је да не излазимо из пажње духа; јер ако изађемо – протјерани смо из себе; протјерани из благодатног простора, протјерани из близине Божије! Ми будимо ту, у нама, и колико год су таласи немира јаки смириће се и неће нас однијети далеко од себе; јер смо утемељени у благодатном простору, а нисмо растемељени ван благодатног простора. Сјећај се мјеста сусрета са Богом у себи свагда; већ кад одвратиш се од тог мјеста, присјетивши се неког мјеста ван себе, кај се! Заиста, колико се треба кајати? Више но дисати, ето толико! Човјече, зар толико, питаћеш ме. Што ћеш, брате, изађемо из клијети срца, и срце залута у мисао оспољивачку... ''У моме животу једна ствар ме бије,/срце кад залута и пријатељ ми није...'' И ову пјесму пјевам од 1995, кад је настала; а прије тога живио сам у вансебности, док молитве, причести, поста, исповијести није било! Мисао у вансебности може обухватати цијели свијет; да мислимо да ми можемо промијенити цијели свијет, цијели свијет осим сами себе! Мисао у клијети срца, ту на вратима срца, гдје је дух лоциран, упућује на благодатно сјећање; док благодатно сјећање буди у нама благодатно осјећање близине Божије; благодатно је осјећање унутрашњег уздаха у сјећању на унутрашњи уздах! Ђаво наводи на мисао која буди у човјеку вансебно осјећање; то су тешка осјећања оптерећена спољашњошћу - тијелом, свијетом и ђаволом! Док се рат сјећања добија у себи; унутрашња осјећања, она духовна, потичу од сјећања на унутрашњу пажњу; пажњу на Дух, који је Извор благодатних осјећања. Бити смирен у себи док напољу бију душу вјетрови оспољивачки; док они бију у циљу да извуку борца из простора трпљења; јер је немир ван себе, у простору нестрпљења, у бијегу од себе! И зато тражи мир у духу (простору трпљења) и иди за њим: ''Уклони се од зла, и чини добро; тражи мира и иди за њим.'' Псал. 33,14. Чињеница је да осјећање мира и радости духовне прогони нестрпљење из себе; спремност за борбу је у простору трпљења себе оспољеног; ратујемо против болести, рецимо, у име Христа молитвом у духу!

Тјелесност – вансебност!
Духовни мир и радост не потичу од борца; то је имовина Божија дарована борцу, због труда приближавања Богу молитвом и постом у Истини! И мир и радост у духу стоје у зависности колико борац у Христу стоји! Заборави себе, сјети се Бога, и уђи у духовни рат! Покрет из духа је покрет из мира и радости духовне; покрет из благодатног простора у простор вансебни. И зато, пази што причаш и коме причаш; јер ријеч је сила градитељска у благодатном простору, која пуни срце благодатном енергијом; али и сила рушитељска, у простору вансебном, која срце пуни енергијом бјесовском. ''Реч ваша да бива свагда у благодати, сољу зачињена, да знате како вам свакоме треба одговарати.'' Кол. 4,6. Јер боље је ћутати и бавити се унутрашњим уздахом, него ли говорити бавећи се собом ван себе! Унутрашњи уздах смирује дух; и молитва Христова која у унутрашњем уздаху пуни срце сједињењем са Богом. Сав терет који носимо у себи молитвом се избаца из себе; али језиком у вансебности вансебним људима мир срца свог можемо уздрмати; са њима нема јединства у Христу, јер се противе светињи, и повратни одговор њихов може уздрмати темеље срца! ''Не дајте светиње псима; нити мећите бисера својега пред свиње, да га не погазе ногама својима, и вративши се не растргну вас.'' Мат. 7,6. Молити се у пажњи духа, говорити у пажњи духа, мислити у пажњи духа, што јесте живјети у сабраности. Ван пажње духа су широке стазе, тражење мира и радости ван себе; у људима, стварима, живим бићима, тјелесним феноменима (појавама); то може бити тренутни мир и радост, као тренутна ситост после које можемо вјечно умирати од глади. Јер тражећи тренутну славу у празнини тјелесности изгубићемо вјечну славу у пуноћи Духа! Јер тјелесност је чулност окренута ка вани; која није задржана унутрашњом (духовном) пажњом; зато је тјелесност – вансебност! Тјелесност је као антена која упија сигнале из простора вансебног; која тражи извор мира и радости у чулима везаним за овострани живот. У суштини су у питању хладна осјећања која сујета загријева; игра, коло, весеље... ту не учествује срце унутрашње, већ срце избачено из себе у сујету непостојања! ''Нити бивајте идолопоклоници, као неки од њих, као што стоји написано: Сједоше људи да једу и да пију, и усташе да играју.'' 1. Кор. 10,7. Удар је на умну силу, браћо, од оних који утичу отуђивачки; умна сила је ум повезан пажњом за Дух Свети у срцу; умна пажња је нападнута од безумне пажње; држи бистро око и гледај пажњу на чело и молитвено наступај пред видљивим и невидљивим непријатељима; молитвено наступај пред собом, схваташ ли? Јер ако не будеш ишао за миром Божим у себи, поћи ћеш за лицем безумља свога ван себе! Зато треба тражити благодатно трпљење, које је имовина Божија, а никако наше пале природе; и то са смирењем, односно са пажњом у благодатном простору, а то је пажња у унутарпостојању! Дакле, тражи све благодатно, удиши у благодатном простору (буди свјестан унутрашњег уздисаја) и заборавићеш себе сјетивши се Бога!

Смирена мисао – благодатна мисао!
''Вером остави Мисир, не побојавши се љутине цареве; јер се држаше Оног који се не види, као да Га виђаше.'' Јевр. 13,27. Имај мисли које спајају с Богом; имај ријечи и дјела која спајају са Богом! На путу ка спасењу важан си само ти и нико више! Кваритељи ума имају само један циљ – да заробе ум несабраним мислима. Док мисао усрдна, што је мисао у пажњи срца, смирена мисао је то – јер је благодатна мисао! А ево ови наваљивачи тјелесни, пењу се на главу, мисли да скрену; ван себе да мислимо, као и они, јер ван себе дјелују. То су ђаволи и њихове слуге, који гуше благочестиву мисао мислима вансебним. Док је мисао вансебна, мисао бијега од себе; ти усрдно мисли док те гуше, да угуше слободну вољу - мисли о смрти у Христу! Јер кад неко хоће насиљем да ти ''понуди'' живот ван тебе (без твоје воље), ти бистрим оком срца гледај у Христа, као да Га видиш! Јер, ево их жреци електронскога склопа; који су ум прилагодили електронском вођству; да бију, вичу и грају на душу која чува себе од жига. Да мисао скрајну од покајања и славе Бога; на изговор за гријехе (јер друкчије не може да се живи!?) и у име славе овостраног живота!? О чему се ту ради, јесу ли то људи? Не, то нису људи, но нељуди! Ради свога добра имајмо мир са њима, колико до нас стоји; јер важно је сачувати личност у безличном окружењу и мисао сачувати за себе у Богу! ''Јер мисао човекова исповедиће се Теби, и остатак помисли празноваће Теби.'' Псал. 75,11. Коме мисао служи, кад је човјек оно што мисли? Док слуга Божији мисли о покајању и плаче због себе ван себе; слуга својих страсти мисли о оправдању својих грехова и држи себе ван себе у метафизици гдје таштина царује! Остатак помисли слуга Божији слави Бога у сваком понижењу, болести, губитку, добитку; док слуга својих страсти слави себе у метафизици (не)постојања (метафизика – све око нас). И слуга Божији држи бистро око срца; што је оштар поглед на детаљ испред нас (неко удубљење, рецимо); што значи да држи бистар ум који је управљен ка доље и молитвено се спаја са Богом у духу. Борац осјећа Живога Бога у себи; он гледајући право испред себе, у ствари управља очи ка унутра; да у духу осјети смиреност због бистрога ума управљеног на Живога Бога унутар нас. ''Јер Теби, Господе, Господе, управих очи моје; у Тебе се уздах, не одбаци душу моју.'' Псал. 140,8. Пред вама је љутља царева у виду ближњих и даљњих богоотступника; они тражећи од вас да прихватите биометрију, вакцине и безготовинско плаћање траже од вас одступање; траже излазак из себе и страх због љутње цареве (система звијери); а ви гледајте право и осјетите Живо Биће у себи у молитвеним вапајима ка унутра.

Ћутимо ка споља
Тихујем ка споља, и док тако ћутим ка споља и молитвено живим ка унутра ја сам миран и радостан; јер примање благодати од унутра је супротно од одузимања благодати од споља! И зато немој се предати споља, да те грабе мислени вукови; но држи осјећања у духу, у унутрашњости, дакле, чувај мисли и осјећања од спољашњости (отуђености); заиста, у пажњи духа (у духу) се чувају мисли и осјећања од непажње духа (од вансебности). И, опет вам кажем, гледајте (пазите) себе у осјећању ока; јер коме се обраћате тај станује у вама да ли унутрашњем Богу или спољашњем антибогу. Јер важни сте ви, коме се обраћате да се већ са тиме од оспољивача одвраћате! Зато вам кажем: ћутите ка споља да би сачували мир унутра! ''А напољу су пси и врачари и курвари и крвници и идолопоклоници и сваки који љуби и чини лаж.'' Откр. 22,15. Хватајући енергију од споља унутра баштине енергетског вампира – антибога; јер Бог је Љубав, док антибог је антиљубав; антиљубав је спољашња љубав без унутрашњег садржаја, што значи да је то празна љубав. Расијавати пажњу у вјетар је давати пажњу медијима, а унутрашњост оставити празну; унутрашњост пунити спољашњим лажима, а заобилазити Истину Која је Христос. О, колико је потребнно подешавати себе, не допустити да нас подешавају непријатељи спасења; држи бистар ум за Бога (да би се приближио Богу); што значи, уђи погледом у неку набораност испред себе – и осјетићеш смиреност од кваритеља ума, од брига, рецимо. Та смиреност из душе потиче, благодатна смиреност је то; јер Бог је присутан у борцу благодаћу Својом. И зато, оштро гледајући осјећањима у срцу смо дали своју пажњу, осјећањима везаним са Богом, схватате ли? Кад Бога провиђамо испред себе, у оштром погледу, у срцу осјећамо смиреност, јер смо пажњу поклонили благодатном простору, што је дух унутар нас. Држати бистар ум је држати бистро око срца; јер, ако су вам очи расијане по свијету (по спољашњости) и језик ће вам се пружити по земљи, па ћете расуђивати мутнога ума, јер не видите ништа испред вас! Драги борци, ми морамо побиједити себе и штимовати пажњу пут десно; а то је пут унутра, гдје Господ штити од свих непријатеља, јер се Њему приближавамо! ''Избави ме од непријатеља мојих, Господе, јер Теби прибегох.'' Псал. 142,9. Расуђивање по спољашњости борцу немире срца доноси; а ми тада расуђујемо тупога погледа, не оштрог него слијепог; неко од споља кад гледа кроз нас, он управља покретима наше душе; значи управља мислима, ријечима и дјелима, што значи; збогом памети! И онда неразумна прича доводи до похаре срца у коме се чува сјећање на Бога! Зато ћутимо ка споља, јер тада би језик дали антибогу; изгубили би смисао језика, а то је молитва (обраћање Богу) у овој долини плача!

Оштро око служи срцу
Живјети духовним животом, односно животом духа, иначе је немогуће се одбранити од спољашњег живота! Поглед пред собом, на детаљ – јасан: док осјећање у себи, чува се у духу, гдје Дух облагодаћује нашу унутрашњост. Тамо, испред себе, борац види крст; јер споља су вјетрови, који се бистрим оком СРЦА трпе; видите, оштро око служи срцу, док срце служи очима расијаним по спољашњости (мутним (слијепим) очима). Док су слијепе очи очи које не виде пред собом; да мисао води срце у непознатом правцу; ја схватам важност утемељења срца у себи – на камену вјере! Срце је за Бога, Који је рекао: ''Сине мој, дај ми срце своје, и очи твоје нека пазе на моје путе." (Приче, 23,26). Ћути ка споља, моли ка унутра; јер споља траже задржавање на спољашњости, а то је одрицање од унутра! Унутра је срж, али зашто је Бог поменуо очи? Очи гледају ка споља, и у бистром оку срца виде крст у погледу који види детаљ испред себе; споља је крст који треба носити! Што значи: не треба бјежати од свог крста у слијепо око! Јер слијепо око је проводник панике, страха од споља, свих особина отуђеног човјека последњих времена! А, хоћемо ли у јаму, јер не видимо пред собом? А треба видјети оштро свој крст, ако нећемо да слијепимо очима, без Бога у мислима, ријечима и дјелима! Јер није узалуд речено: ''Оставите их: они су слијепи вођи слијепцима; а слијепац слијепца ако води; оба ће у јаму пасти.'' Мат. 15,14. Сагледај, зашто ти некад очи упадају у таму? Знај, то је сјенка која тупи поглед због нетрезвене мисли и у том трену небрањеног срца! Схвати, срце МОРАШ бранити молитвом и сјећањем на Бога, немоћниче! Јер, ако се сјетиш себе а заборавиш Бога, ето разлога твојих немира! И бодри срце у молитвама, јер молитва је веза с Богом; не мислиш ваљда да другачије ступаш у контакт са Свемоћним немоћниче (чангризањем,рецимо)! Тај крст који носиш је твоја карта за Рај; и сигурно је да ће се на путу дешавати непријатне ситуације, то је зато да ти мисли окупирају; ђаво хоће да нас те мисли избаце из себе и срце узнемире; јер у немирном срцу не станује Бог и немирно срце одвраћа од молитве! А ти снажи своју унутрашњост, нађи мјесто свога срца; и ту, на вратима срца, гдје је дух лоциран, молитвеном пажњом стануј! Молитвом пази срце, тако се јуначи и снажи срце – молитвом! ''Стрпљиво чекај Господа, јуначи се и снажи се срце моје, и стрпљиво чекај Господа.'' Псал. 26,14. Уђи, дакле, погледом у детаљ испред себе, у неку набораност у стијени; и дочекаћеш бодрога и смиренога срца рат подигнут на тебе; јер рат за душе је непрестан, док оштар поглед смирује срце; о, колико је важна трезвена мисао, само да знате!

Молитвено бодрење срца
Држи увијек оштар поглед, поглед који урања у детаљ испред тебе! Он у пажњи очију, враћа се оштар теби, и не губи се негдје напољу. Ђаво хвата мутан поглед, слијепо око, да убаци мисао и узнемири срце; а ти поврати поглед на детаљ испред себе и смириће се срце! У оштром погледу испред себе, напољу, ти видиш Крст, али то је заједничарење са Богом, који је изван града био распет, значи напољу! Енергија Крста Господњега је сила Крста Господњега, Која нас чува; и борац гледа Лице Божије на оштром плану испред себе, и срце смирено осјећа унутар себе, и осјетимо срце смирено у себи док гледамо да видимо оштро пред собом! То је молитвено бодрење срца које Бог подржава благодатним смирењем! Ту, гдје је мисао трезвена – она потиче од бодрости срца. Борац осјећа Лице Божије у себи у виду благодатног мира и радости; али мисли трезвено кад оштро види испред себе крст свој како се придружује Крсту Господњем изван града (напољу). Заиста, око мене свуда видим Христа на оштром плану; док у себи осјећам присуство Божије у виду благодатног мира и радости. Заиста, само смо ја и Христос лице у Лице, слуга Божији гледа благодат Божију. ''Јер нема спаса ни са истока, ни са запада, нити са пустињских гора,'' Псал. 74,7. Из срца смиреног Богу борац види детаљ испред себе; смирено срце смирену мисао има; из смиреног срца и поглед види оно што из немирног срца не види! Из немирне мисли немирно срце бива, а немирно је срце узрок слијепог ока; које не види Христа пред собом, што је одраз делатног стања срца. Видите, безбожник има дрвено срце, које је хладно за Бога Који је Љубав; молитвеник се буди од многе лијености срца молитвом у пажњи срца. Борац осјећа свој крст на себи; из срца бодрог управља поглед оштар; видите, он не бјежи од свог крста у слијепо око и срце плашљиво, када се благодат повлачи из срца. Тајна је у сараспињању Господу и зато излазимо напоље у оштром погледу, значи не у погледу који одаје страх од властитог крста; утемељени у дубокој смирености срца трпимо ударе од напољу! Борац гледа да види смирено срце у пажњи срца; док гледа да види оштро испред себе, што је излазак на сараспињање Господу ван града! "Ко хоће са Христом у Рај, тај мора са Христом и на Голготу. Без искушења нема спасења. "Св. Владика Николај. То да знате, сви да носимо свој крст и са Христом на Голготу! Све што добијемо да претрпимо, сва понижавања од ближњих и даљњих.. сва лишавања, јер смо то заиста заслужили! ''И ми смо још праведно осуђени; јер примамо по својијем дјелима као што смо заслужили; али он никаква зла није учинио.'' Лука 23,41. Све што се дешава са нама и треба да буде; ми зло претрпимо у миру Божијему у духу, и из мира Божијега поглед оштар извучимо (из себе)! Ево их волови, иако можда нису Васански, али једнако не разумију; и ево их пси да окруже оног ко је непослушан њиховом газди пред тобом, борче! И Бог шаље утјеху; у тренутку кад нападају ум да повуку поглед у немирну мисао – ти држи оштар поглед; уз константну молитвену пажњу на срце које воли (бодрење срца)!

Корјен оштрог погледа је смирен дух
Бистро око срца утемељено је у духу (благодатном простору) и оно обавезно поставља Христа пред собом на оштром плану! Срце је поприште твоје борбе; и ту молитвену пажњу да имамо кад устану безаконици на нас! ''Боже, безаконици устадоше на ме, и скуп силника тражаше душу моју, и не поставише Тебе пред собом.'' Псал. 85,14. А да их гледамо са Христом оштро пред очима, да се мисао не повуче у расијано око; јер ми видимо Крст у удубљењу испред себе чији корјен је дух смирен; корјен није оштар поглед напољу, већ смирен дух унутра; али оштар поглед значи сараспињање са Христом напољу, док смо ми у Духу унутра! Дакле, са Христом и у Духу, имајмо Христа у себи и око себе! Додир са оспољивачким свијетом, свијетом од напољу, који око нас вреба отвара се нашом непажњом на себе: и зато, прати унутрашње срце пажњом, не непажљивог на себе! Када дође то вријеме, а доћи ће, и борац ће бити приупитан за надање његово; то вријеме када га окруже безаконици да закон свјетски ван нас закону Божијем у нама супроставе; и, драги борци, ваши ближњи бити ће упорни (мислени вукови) да станете на пут безакоња! Јер, у будућности, мораћеш живјети по правилима безаконика; а то је прихватање биометрије, која је услов за контролу ума, што се постиже преко стомака. ,,Ко не мора тога ће да гоне,''; ко? Сви! Зато, у оштром погледу требамо држати Христа (Крст Господњи) пред собом; и у пажњи ока удубљивати се у себе, затварајући ријечи Христове молитве у унутрашњој пажњи. Наше надање је васкрсење тијела: ''Јер будући у овоме тијелу, уздишемо отежали; јер нећемо да се свучемо, него да се преобучемо, да живот прождере смртно.'' 2. Кор. 5,4. Већ, надање наших непријатеља је одржавање видљивог, јер ту је темељ њиховог опстанка; и зато су им борци, који траже спас у Духу (невидљивом) непријатељи! Овдје су у питању два господара у људима; владар који влада у вјетру за нашег спољашњег (видљивог) човјека; и Дух владалачки за нашег унутрашњег (невидљивог) човјека. Из овога се види да прво требамо побиједити нашег старог (тјелесног) човјека; који се саглашава са чулним доживљајем свијета, који се супроставља закону Господњем. Стари човјек неће крст, приклања се тјелесним угодностима и оправдава се на сваком кораку за кршење закона Господњег. И како не треба слушати (бити послушан) нашег старог човјека; тако се не треба саглашавати са онима који крију у својој клијети старога човјека! Не бити у сагласју са безаконицима јесте држати бистро око срца; они имају слијепо око тупога погледа, и виде шта је борцу потребно: да служи систему Антихриста!? Али, и твој стари човјек то има! Зато, пробуди новога човјека, који управља очи Богу у смирености духа!

Будан на ђавола у духу
Кад борац призива Бога он је у присуству Божијем; а ако га правилно призива, то је у одсуству ђавољем! Ђаво је онај, који је стао пред нашим очима и упорствује да нас избаци из себе! ''Ко сам? Шта сам? Ја сам само сањар,/Чији поглед гасне у магли и мемли,'' Јесењин. Приликом молитве немојте сањати, да вам поглед слијепо гледа; што значи, немојте никако сања(ри)ти, јер молитва непрестано траје! Свим срцем призивајте Бога, јер ту је престо благодати, ако му пажњу поклонимо; молитвени труд, труд пребивања у духу (на вратима срца) је избор правог пута: '' И у сваком послу који поче за службу дома Божјег и у закону и у заповести тражећи Бога свог, труђаше се свим срцем својим, и срећан беше.'' 2. Дн, 31,21. Ћутање у миру и радости је продукт молитава, и пребивања у Духу. Имати пажњу на срце, ту бити будан на ђавола; имати пажњу на вратима срца, јер ђаво упорствује да их развали! Да развали ђаво хоће врата срца да би владао са нама! Прво нам поглед смути у мисао вансебну; јер не прикивамо злога духа на оштром плану; и онда влада срцем злим осјећајем, јер је избацио дух небдуни на себе. Видите, ако ми не пазимо на срце онда ће ђаво пазити: он ће, тако, преузети кормило душе! И ако му тако предамо дах – учиниће са нама што хоће! Једнога јутра пробудићемо се са пирсинзима, тетоважама, мислима вансрдачним; непазећи на врата срца ђаво ће нам преусмјерити пажњу на богатство спољашњости; у којој се губи личност, то је мјесто гдје се душа губи у вансебности. Заиста, борац се моли будан на ђавоље покрете на вратима срца; што значи опрезан је на ђавола у духу; резултат тога огледа је стрпљење и праћење молитвене ријечи у духу (вјечној садашњости). Нормално је ђавола пржи таква молитвена опрезност; јер ако у срцу влада престо благодати, ту нема мјеста за престо снова, ђавољих страхова, мисли вансебних, нестрпљења, итд. Јер, видите, ђаво хоће да завлада духом; да човјек сања живот ван себе, док он у срцу гради престо свој; и већ, ако борац хоће да уђе пажњом у дух на вратима срца - да га нестрпљењем одврати од усрдне молитве или усрдне мисли. Јер, ако ниси будан у духу на ђавола и његове сплетке, ђаво ће преусмјерити пажњу на богатство вансебности, док ће он управљати духом. Већ, ако смо будни на ђавола у духу, онда ћемо бити будни на мисао нестрпљиву у духу која долази од ђавола. Код Христове молитве, рецимо, држати на оку ђавола у духу, значи бивати будан на планове ђавоље; који хоће да нестпљењем одвврати пажњу од стрпљивог призивања Христовог Имена. Код читања духовне литературе исто, будан на ђавола у духу тјераш нестрпљење да останеш у духу, које од ђавола долази. Неправилно призивање Бога је кад се не трудимо свим срцем својим да Бога унесемо у себе; но у отсутношћу самих себе дамо нестрпљењу да свршава молитве.

Будимо (пажњом) на врху срца
Јуначко држање срца је бивање у срцу; и не давање простора ђаволу и слугама његовим да нас избаце (пажњом) из срца, да страхом или нестрпљењем побјегнемо од себе. Ми смо ту да бодримо срце, да га хранимо Христовом молитвом, да не буде гладно Духа Владалачког. Али и да будемо будни на ђавола у пажњи духа; јер ђаво, чим примијети да је откривен, како убаца мисао у дух, бјежи; да он бјежи од благодатне смирености коју доноси опрезност на злодух у пажњи духа! И кад дођу пред нас људи – звијери да озвјере дух у нама, пратимо пажњом покрете духа! Јер ту, у духу, је духовни живот; који хоће мртваци у духу да претворе у духовну смрт! Ако тражиш храброст пред непријатељима спасења уђи пажњом у срце (пажња духа); и ту остани, не бјежећи од себе бивајући будан на ђавола на вратима срца; не заборавимо, не боримо сс против слугу ђавољих, већ против ђавола из њих! ''Јер наш рат није с крвљу и с тијелом, него с поглаварима, и с властима, и с управитељима таме овога свијета, с духовима пакости испод неба.'' Ефес. 6,12. Зато на оку држимо ђавола у пажњи духа (у простору смирености). Будимо (пажњом) на врху срца – и ту будимо будни на ђавола из људи; јер ђаво упорствује да буде на врху срца, да он командује са тог врха! На врху срца су врата срца; тамо је дух којему ум стреми (смиреномудреност). Ђаво, ако смо небудни на њега у пажњи духа, остаје непримијећен! Зли дух онда чини да зијевамо, јер не осјећамо његове сплетке у пажњи духа; не осјећамо да он чини да ми зијевамо када се клањамо Богу; по томе можемо видјети што ђаво нарочито не воли, јер га пече. Бити будан на злога духа у пажњи духа у времену САДА! Молитва ће нам се уливати у срце течно, бићемо свјесни сваке ријечи, ако смо будни на мисленог вука у пажњи духа у тренутку изговарања ријечи! Ђаво утиче да смо тјелесно узбуђени, кад нам убаци блудну мисао; и све док није откривен ми ћемо мислит да је блудна мисао од нас; и намјера злога духа је остварена, кад борац окреће себе како мислени вук свира! Ђаво убаци немирну мисао у дух у току молитве; супротном мишљу, мишљу о молитви, се одгони! Па ђавољи страхови, гдје је вјера на испиту; оно, глад, жеђ, страх од гушења, гоњење, мучење и због тога пристајање на мисли ђавола из људи!? Молитвено стражење је будно на ђавола као кваритеља ума; ђаво је тровач ума као извора мисли; од степена молитвене будности на ђавола зависи јачина умне силе која може да се одупре нападу сопственог безумља! Јер, ако ум излети из срца он лута по вансебности; док у срцу зли дух командује уму: што даље од себе! И већ, ако је тако, у срцу владају немири; док ум лута куда га зли дух присјети. И зато, будимо опрезни на злога духа; и снажимо срце Христовом молитвом у духу; јер зли дух хоће да избаци мисао из срца, да не иде по небу но да се вуче по земљи; док Христос храбри срце да буде слободно од злога утицаја!

Код усрећених пажња пада у дух
Кад те ухвати зијевање не гледај на зијевање (последицу), већ уочи злога духа на вратима срца (који виче; држите лопова), јер он је узрок! Ђаво воли да лови у мраку, чим га духовно око примијети да се у бијег! Зли дух је јак кад је непримијећен; кад га духовно око примијети – губи снагу! Добро пази на себе да не изађеш из себе; на срце добро пази, да не изађеш из срца; не константуј оспољивачку околину која ће да плаши, мами, затвара, убија. Стражи на вратима срца да ти ђаво не улови мисао! ''Пазите, стражите и молите се Богу; јер не знате кад ће време настати.'' Мар. 13,33. А настаће вријеме злога дана, те смрти тијела кад ће дух изаћи у сусрет духовима; злим дусима, па је зато и зао дан; кад ће зли дуси на митарствима тражити из нас сличност себи. И ако вам је већ дух нечуван молитвеном пажњом; излетио из унутрашњости да се веже са злим духовима из идола спољашњости; и имате ум у богатству спољашњости – ви у том стању јесте мртви, јер зли дух вам води путе ка ван. Зато је потребан подвиг самосавлађивања, јер без подвига нико се неће спасти! Код усрећених пажња пада у дух; као сидро брода што пада у дубину мора; тако и пажња подвижника пада у дубину срца! То, ако сте унесрећени или вам је нешто покварило расположење пазите добро на мисао! Јер ђаво одвуче пажњу са себе у садашњости у хватање мисли из неделатне прошлости или будућности. А зашто? Да нас узнемири, не би ли ми пратили мисао шаптача до смрти! "Ко далеко оде у шетњу с ђаволом, тешко се враћа на прави пут." Св.Владика Николај. Скрећући пажњу са молитвене атмосфере на атмосферу ваздуха борац је скренуо са пута; у сјећање на увредиоца, на неки догађај који буди спољашње осјећање у нама! А шта је то спољашње осјећање? Бог је дао сва осјећања, али злоупотреба унутрашњих осјећања прелази у спољашња осјећања! Онда мржња према гријеху у себи прелази у мржњу негдје ван себе; а, да ли је вансебна љубав, радост, туга, жалост право осјећање? Не, то није; јер осјећање које се не веже са Богом пропада у ђаволу! Дакле, осјећања су у служби мог и твог спасења; зато се чувају унутра и вежу се призивањем Христовог Имена! Зашто? Да се не би унутрашња осјећања спојила са мислима вансебним; и тако се претворила у спољашња осјећања која се држе злих духова. О, колико тежак подвиг нас очекује, ако будемо и вансрдно мислили; јер ђаво се прикрада да мисао ''шта ће бити сјутра'' одвуче на своју страну! И управо ђаво каже: ''држи лопова'', не би ли мисао изашла ван; а ти се држи (пажњом) Духа у духу призивајући Христово Име; држећи се Господа, јер ако Га пустиш – ухватиће те мисаони вук!

Гледати из простора смирења
Мисао ми је на Христа у унутарпостојању; ту је Он за мене, није далеко, зар не? ''Да траже Господа, не би ли га барем опипали и нашли, премда није далеко ни од једнога од нас;'' Дјела 17,27. Умри за спољашњост оживјевши за унутрашњост; јер спољашњост мами да узнемири срце, док унутрашњост привлачи мислима, ријечима и дјелима у смирењу! Мртви дух, ако га нисмо свјесни на вратима срца; оспољиће унутрашњу (молитвену) пажњу; мртви дух из мртваца, што пред нама стану, који лупа мислима на вратима срца желећи да их разбије; ево га на јутарње и вечерње молитве лупа мислима на вратима срца у циљу да дух побјегне од своје смирености. Зао дух је ту да узнемири срце мислима које су далеко од себе; ту личност није субјекат већ објекат размишљања; јер да је субјекат борац би мислио о ЛИЧНОМ гријеху, покајању, смрти, итд; узрок узнемирења је мисао безлична, ту сам пажњом у простору и времену изван себе (гледам се са стране); а треба гледати ИЗ СЕБЕ, из пажње духа, из благодатног простора – из простора ВЈЕЧНЕ САДАШЊОСТИ! Гледати из простора смирења, то бистро око срца јесте, кад се очи приклањају срцу; ''Размишљања смиреног срца'' (дјело монаха Василија), са мислима у пажњи срца (у простору смирености); ван су немири! Да, да, управо на оном мјесту напољу гдје ти видиш мир – немир се крије! Све те плаже, хотели, ресторани, кафићи, гламур; аутомобили, кућа у природи, ријека, љепота спољња; храна, пиће, уживања тјелесна, неуздржаност... је храна ђавоља; јер је духоборна, човјек хоће да пребива у спољашњости, окрећући леђа духу; одвраћајући пажњу са духа а поклањајући пажњу мјестима гдје се крију зли дуси! Зао дух је у аутомобилу? Да, и у хотелу и свуда гдје ти је потребан чип, као улазница у систем Антихриста! Па, гдје да побјегнеш од све насилнијег система глобалне диктатуре? Сигурно нећеш наћи мир и спас од гушења личности у бијегу од себе; наћи ћеш мир у себи, на вратима срца и призивању Имена Божијега на том мјесту! Тамо је дух, живот за тебе и мене; док је смрт напољу – у бјежању од себе, у супротност духу – у антидух! Срце је као огромна дворана, док су врата срца као улазна врата те дворане (иглене уши). ''И још вам кажем: лакше је камили проћи кроз иглене уши него ли богатоме ући у царство Божије.'' Мат. 19,24. У Царство Небеско се иначе пролази кроз иглене уши, у миру и тишини – непримијетно! Камила ће са нижом физиолошком душом проћи; док ће онај који је везан за спољашње ствари и славу себе бити задржан! Сагни се, уска су врата вјечности! Не улазе тамо горди, пуни себе и лукавства људи; у Рај улазе смирени и кротки, и они који поништавају сами себе у духу. Запитај се, зашто везати за дух свој све те мртве ствари? Вежи се за призивање Христа у пажњи духа; на вратима срца, на мјесту подвига, јер Он отвара врата Раја!

Изнутра (из срца) сија Сунце
Пажња на очи, додир осјећањем очију, бистро око срца... па битно је бити у духу; духа ван пажње на себе нема, зато не допустимо да дух исчезне из нас – у непажњу на себе! Бистро око припада срцу; мутно оном ко је заробио пажњу. Из мутнога ока туп поглед слијепи испред себе; бистро око срца унутра се управља пажњом – пут срца! Живјети у оквирима духа, јер дух сеже до пажње очију и пажње чела! Изнутра (из срца) сија Сунце; и Његови зраци додирују очи и чело (чеони дио главе); али само ономе ко се отргнуо из тешког сна лењости очију и чела, благодаћу Божијом! Тјелесна атмосфера се бори против духовне атмосфере; спољашња против унутрашње, атмосфера духа против атмосфере тијела, атмосфера страха Божијег (унутрашњи страх) против тјелесних страхова (спољашњи страхови). ''Јер тијело жели против духа, а дух против тијела; а ово се противи једно другоме, да не чините оно шта хоћете.'' Гал. 5,17. Тјелесни човјек хоће да га предводи тијело и тјелесне жеље; тјелесни човјек јесте тијело, само име га одаје да припада некоме или нечему. А требао би у пажњи на себе, унутрашњој пажњи, да затвори дух у себе; да не предаје дух тјелесној атмосфери и чулним оспољавањима духа! Ту, унутра, јесте духовни живот; живот молитава и вјечног приближавања Богу! Споља је простор (пут) бјежања од себе; у атмосферу вансебности, гдје покрете управљамо по мислима чији је извор ван. И дође помисао из извора спољњег на вратима срца; то је демон који упорствује да тако управља тијелом небудног на њега; и управља са човјеком који не војује с помислима на вратима срца! Схватате ли, у помислима је снага која покреће човјека ка напољу! Да (без)умује по демону, који је провалио у небрањено срце; кроз врата срца је упао и царује ли царује управљајући тијелом помислима срца. И тако се рађа истетовиран, незадовољан собом човјек, који ће красти, блудничити, лагати, престављати себе по демонским нашаптавањима, углавном човјек Новог Доба. А требамо да будемо будни на помисао тјелесну (немирну) на вратима срца, требамо ли? Зли дух на вратима срца тјелесним (чулним) помислима лупа; ноћ, мркла тама, па те плаше зли дуси; јер ниси будан на тјелесну помисао, у коју је обучен зли дух, на вратима срца! Да обратиш пажњу на чула (спољашњост), а одвратиш пажњу са духа, то нам хоће демон у капуту на вратима срца – да држимо пажњу ван!? Али оголи злога духа у помислима тјелесним (капут) у пажњи на вратима срца! Увијек кад тјелесна помисао бане на вратима срца, дође са силом; да насиљем овлада тијелом, робећи дух тјелесним осјећањима, демон у капуту. И онда слијеп тумараш по вансебности јер је у срцу зли дух, кога призивајући Христа треба избацити ван!

Ђаво хоће да се мотамо око тијела
''И да се душа не би досађивала у духовном, ох како јој много тога душевног треба забранити!'' Архимандрит Лазар Абашидзе. Осјећања присна тијелу – душевна осјећања; овострана осјећања – емоције, пузе по земљи, јер ту осјећају пуноћу живота. Живот је служење, а шта теби испуњава живот? И ако служиш ономе, што испуњава твоје срце душевним осјећањима, осјећањима која вежу за земљу, отргни се од земље! Почни да се лијечиш јеванђелским љековима, ''стра' ме да ће Јеванђеље тражит'' Ратко Ђуровић. Ђаво хоће да се мотамо око тијела, око приземних осјећања; јер ако полетимо осјећањима пут неба, то је већ ван ђавољег домета! Морам признати, већина од нас се бави душевним осјећањима; која треба избацити из срца и замијенити духовним осјећањима; оним осјећањима која вежу молитвеним расположењем за Небо у нама. Појам срећа у душевном (тјелесном) животу (''живјели су срећно до краја живота'') значи несрећа у духовном животу! Све што јесте у душевном животу није у духовном животу! ''Који љуби душу своју изгубиће је, а ко мрзи на душу своју на овом свијету, сачуваће је за живот вјечни.'' Јован 12,25. И ако је живот служење, приупита ли се неко – зашто служи пролазним стварима науштрб вјечних? И ако се неко пита, он је са тим забринут за своје вјечно спасење; док свијет даје себе владавини чула, владавини стомака, владавини овостраног. А то су већ страсти; то је онда, кад је човјек испуњен мисли, ријечи и дјела од напољу. О, Господе, гријех је ђаво, а то је испуњеност вањштине! А треба гријеху гледати у очи; све те покрете ћавола унутар нас; сви зли духови су обучени у страсти које нападају срце борца; у циљу да не гледа у извор страсти, који јесу зли дуси из поднебесја. Не будеш ли гледао гријех унутар себе, не оголивши га он ће оголити тебе! И избациће дух напоље, док зли дух ће владати срцем; док из срца зли дух ће владати тијелом душевног човјека. И зато је расијаност са безбројним забавама по широким стазама пут пропасти којим иду многи; само се неко пита: куда расијавање пажње са свјетским забавама води?! Расијаност је болест губљења времена; док многобрижност са мислима и осјећањима од напољу не да времена за живот у унутрашњости! ''Расејан човек не воли да живи у себи, а многобрижан нема слободног времена ни тренутка.'' Свети Теофан Затворник. Зато, живот у пажњи духа је живот у смирености за живот вјечни; и из те пажње се нетремице гледа на покрете ђавола; на гријех који ђаво производи, који се упире да пажњу оспољи, да не гледамо пажњом у дух; уосталом на све треба гледати из унутрашње пажње, од срца! И кад пажња изађе из срца – врати је себи, не дај мјеста за душеввност!

Усредсредите мисао на вратима срца
Живот у духу каже: смрт је ван духа! Стајање (пажњом) у срцу каже пад је стајање ван срца, изнад провалије, рецимо. ''И одведе Га у Јерусалим, и постави Га наврх цркве, и рече Му: Ако си Син Божји, скочи одавде доле;'' Лука 4,9. Страхота од вањштине је безумље које свима нама дође; а и ко ће вјеровати да стајање у духу одгони све страхове вањске (ван духа)! Видите, ако мислите да је тајна у духу, као нашој сопствености, варате се! Ми смо немоћни и ако се надамо у себе – ПРОПАШЋЕМО! У пажњи духа нас обгрли Благодат Божија и не да нас у руке кнеза овог свијета! И ако се поколебамо, и побјегнемо од пажње духа у страх вањски – вратимо се на мјесто страже! Заиста, стражимо над собом јер чули сте за свјетонадзор над вама; ако нисте, упалите телевизор, погледајте на ноћно небо, мобилни на тач, погледајте око себе... све позива на обездуховљење. Да без духа гледамо, да без духа причамо, да без духа Богу се молимо, да без духа волимо, да без духа радимо, да без духа мислимо, да без духа живот живимо!? Дух је унутрашњи осјећај који се не спаја са спољашњим (душевним) осјећањима; служимо Богу духом, који је љубав од Љубави, јер ван Бога љубави нема! Дакле, служимо Богу својом унутрашњошћу (делањем унутрашње пажње), и своју спољашњост изнутра доводимо у ред! Изнутра, из унутрашњости, и говори, и ради, и мисли, и моли се, и бори се (да останеш у духу, рецимо); све од срца ради! ''Кад било шта радиш у животу, ради од срца.'' Старац Тадеј. И буди унутрашњи, нови човјек, човјек унутрашње пажње! Гле, ево мислени вук напада на ум, да угуши борца; немир у тијелу и узнемирени покрети крви по цијелом тијелу изазивају демонски страх од гушења; ево вам лијек: усредсредите мисао на вратима срца и пробудићете осјећај молитвене ријечи! Гле, ево мислени вук из срца човјека што напада ум, да угуши молитвени дах испред тебе стане, а не мора пред тобом да стане, довољно је само на мисао да ти бане; да не би мисао одвео у непознатом правцу, ти је усидри на вратима срца, и срцем умуј на вратима срца! Срцем умовати значи умне мисли и ријечи погрузити у осјећај срца: ''молитвене речи добијају животворну снагу само онда кад се умом разумеју и срцем доживљавају.'' Архимандрит Рафаил (Карелин). И, немојте се чудити, ум је споља – ум је хладан; и он се загријева у срцу, у пажњи срца; док је срце унутра, и оно је врело ако му пажњу посветиш, јер је престо Божији! Док дајући пажњу свјетоназору, нечему ван срца, ми срце чинимо дрвеним; дрвено срце као мртвачки ковчег у коме су сахрањена хладна осјећања за Страшни Суд Божији!

ања за Страшни Суд Божији!
Осамљивање у Богу
Пажња на чело има свој извор, а то је пажња на дух, као горњи дио срца; ријеч је о молитвеној пажњи, и она тражи снагу изнутра, а никако споља! Умну молитву, онда кад смо свјесни ријечи које изговарамо, прихвата срце у увијек делатној унутрашњој пажњи. О како је лако ово речено, али почни да се молиш свјесно, и све оно што си покупио уз пут устаће против тебе! Али ипак, Сунце је у духу и оно грије чело у умној пажњи. Да, Умно Сунце, Које изнутра грије; и ево зрак Му паде на пажњи чела. Мисао се сабира у пажњи срца, али и расипа у пажњи од напољу! Мисао сведена на пажњу срца је снага; просто мисли на пажњу срца кад нешто мислиш, радиш или говориш! Већ, ако хоћеш неко ван да влада над тобом ти мисао изведи из себе, у слободу од себе – мисли о неком извору споља! Смирена мисао је мисао утемељена у себи, у унутрашњој пажњи; немирна мисао је растемељена ван себе, у спољашњој непажњи! Добро пази што мислиш, јер то о чему мислиш са удахом у срце се слива; духовна мисао у пажњи духа позива на духовни (унутрашњи) мир и радост; тјелесна мисао, што доноси мисао о тјелесном миру и радости разара дух. Јер духовна душа тражи осамљивање у Богу; чим у срцу призиваш људе са екрана, мајку, оца, жену, ђецу и осталу родбину, питаш ли се икад: што ће они ту!? Срце је Престо Божији, мјесто за благочестиве мисли и призивање Имена Божијега; у непажљиво (небрањено) срце улазе зли дуси, у облику загушљивог даха (спољашњег уздаха) обучени у мисли које буде страсти у срцу. Борцу је потребно, од животне важности, осамљивање у Богу; без унутрашње пажње то је немогуће; додир пажњом очију, додир пажњом чела – све у служби осамљивања у унутрашњој пажњи. ''А главно делање – осамљивање душе у Богу – једва да неко схвата и помиње.'' Архимандрит Лазар Абашидзе. Осамљивање у Љубави, и гледање на љубав из Љубави; кроз Љубав на љубав према свему се гледа; и према себи и људима, како Љубав заповиједа! Удишеш Бога, да те не би ђаво гушио; издишеш себе, свој страх од гушења, гњев, таштину, свијет, који представља страсти; мислима и срцем удишеш Бога а издишеш себе, како је то дивно Владка Николај писао. Удишеш Бога у центру својих осјећања, свјесно, јер си мисли на унутрашњи уздах усмјерио; удах у срцу, да ти си ту, у богомислију; и издах ван срца, све те бриге, натоварености, Богом тјераш из себе, из центра свог живота! То је уздање у Бога и одрицање од уздања у себе или у људе око себе: ''Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити.'' Мат. 11,28. Тај осјећај заштићености од Бога не тјера те из себе у осјећање панике, страха, нереда: јер Бог сабира осјећања сабраном у себи унутрашњим уздахом! Пролазност и вјечност у даху се осјећа; кроз срце пролази свака твоја мисао; или благочестива, коју упија дух или немирна у коју се облачи зли дух.

Стани (пажњом) унутра
Као што видиш, а видиш добро, ако ти је виђење у пажњи ока стало; унутрашње виђење право је виђење; значи, да енергија погледа не излази из релације срце – пажња на очи! Као што мислиш, а мислиш добро, ако ти мисао у пажњи чела стане; унутрашње мишљење право је мишљење; значи, да енергија мисли не излази из релације срце – пажња на чело! Унутрашња градња човјека је духовна градња човјека; спољашња разградња човјека недуховна ''основа'' човјека; ''Споља гради - унутра се руши,/формула је за будућност души,/ само ми смо у том филму страни,/ радост нам је кад се душа храни!'' Сабран у себе ниси расијан ван себе; а то, ако се споља градиш – ти се градиш у расијаности; расијан је онај који је предао пажњу свијету; да му други пажњу води, не сабирајући пажњу у дух, да је води Дух Свети. Одвој се од друштва расијаних, али и од себе расијаног; пажња на чело је одбрана од предавања мисли водиље другоме. Пажња на чело, да не изађе унутрашња мисао у спољашњу мисао; снага од унутра да се не спаја са слабошћу од споља; а споља је тијело, споља је ум и спољашња осјећања. И зато стани (пажњом) унутра, да осјетиш благодану снагу: зар није Отац блудном сину, заклао теле угојено када се вратио себи покајавши се? ''И доведите теле угојено те закољите, да једемо и да се веселимо. Јер овај мој син бјеше мртав, и оживље; и изгубљен бјеше, и нађе се. И стадоше се веселити.'' Лука 15, 23-24. Уздање у Бога, не у своју снагу, јер своја је снага тјелесна против духа; зато је пост права духовна храна против славе тијела; против давања акцента тјелесном науштрб духовног! У овом модерном, технолошком 21. вијеку, гдје се све припрема не за мене и тебе, већ за Антихриста, удар је на ум са свих страна! Сви око нас су заражени биометријским метком у чело; удар на ум запечатио им је већ припремљену свијест; и, ако не оживи покајањем и преумљењем остаће у смрти и изгубљености ван себе! Пажњом на чело влада Дух у духу, коме смо поклонили пажњу; и немојте губити достојанство служећи свјетском духу и обраћању пажње на вањски ум. Пажњом на чело одвајамо се од оних који непажљиво воде свој живот, чији је ум у свијету! И ево их, биометријски жреци, са њиховим челом окренутим ван да убјеђују борца да узме биометрију; али ти борче имај пажњу на своје чело а не на њихово отуђено чело! Јер они су га отуђили сликајући лик у биометријској кабини; они су га отуђили много прије тога предајући чело свјетском духу.Твој задатак је да чуваш чело у пажњи на чело и чуваш очи у пажњи на очи; и да усмјериш мисао на пажњу духа, гдје сабраност јесте у Духу Светом. Немој допустити да ти спољашња снага угуши унутрашњу благодатну снагу; зато гледај гдје пажњу смјераш да ти је спољашњи дух не преусмјери ка напољу, гдје свјетски дух влада!

Држи се унутрашњег уздаха
Пажња на очи има свој извор, а то је пажња на дух; и пажња на чело (чеони дио главе) исто. Енергија оштрог погледа је потенијална – пада у дух! Детаљан поглед прати унутрашњи уздах; пажња на чело улази у унутрашњу пажњу да се духовна мисао споји са унутрашњим осјећањем. Умни вукови – демони, пролазе кроз небрањени ум (у непажњи чела); и врше похару срца Христовог Имена. Срце се брани у унутрашњем уздаху; већ спољашњи уздах је уздах за нечим споља, за неком мишљу, рецимо, која нас је узнемирила. Несумљиво, унутрашњи уздах доноси борцу смиреност; зато, држи се унутрашњег уздаха, да осјетиш смиреност у унутрашњој (духовној) пажњи! Буди у унутрашњем уздаху; и ту, у унутрашњој пажњи, осјети удах како се улива у дух (унутрашњи осјећај) на вратима срца! Около борца су људи у вјетру вансебности; они се држе спољашњег уздаха, уздаха за нечим опипљивим, нечега за чиме срце иде за очима. Док удах у духу указује на срце, на унутрашњу пажњу; срце непокретно ка вани да буде, непокретно за спој са нечистим духовима! Покрети срца су унутрашњи (духовни), динамични; у срцу је живот, духовна њива коју треба обрађивати; удах у духу доноси благодатну смиреност, јер указује на срце као центар живота! Тамо, у срцу, је унутрашња љубав према Богу; и без те љубави човјек воли само лоше у другом човјеку! Али битно је изнутра вољети Бога, из сабраних осјећања; јер не заборавите обећање Божије: '' Него као што је писано: Шта око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно уготови Бог онима, који Га љубе.'' 1. Кор. 2,9. Али људи који држе до спољашње љубави, више воле недуховну њиву; не воле из љубави која је дух, већ из интереса ( да ли вас ово подсјећа на 30 сребреника?), чија је награда лончарева њива, за гробље гостима. Схватате ли да су спољашња осјећања раштркана по вјетру вансебности, далеко од сваке усрдности? Јуда је волио спољашњу слику о Христу, као моћног да учини ово или оно; али он је био сав споља, није се изнутра разгледао, на што је Христос позивао! Већ се Јуда поклонио Мамону, јер је био лупеж; сви Апостоли бјеху у Христу, док је Јуда Искариотски био у среброљубљу. Управљај се ка унутра, ка унутрашњој пажњи – изнутра се разгледај; и видјећеш колико је битан унутрашњи (духовни) уздисај у крстоносној пажњи (пажњи на себе)! Енергија бистрог ока срца, преко унутрашњег уздаха, пада у дух. И, ако већ тако пажњу усмјераваш на себе, ти си у духу; чувајући срце трепетним страхом да изађе из простора благодатне смирености. Удах у пажњи духа доноси смиреност; док спољашњи уздах у спољашњем уму налази смирење, дакле далеко од себе. Из детаљног погледа, у пажњи на очи, удиши Бога; да не би из тупог погледа, у непажњи очију, удахнуо злога!

Тражити благодатну снагу (милост) изнутра
Да ли је туп поглед или је поглед јасан (бистар); туп поглед пропушта демонску силу кроз удах у небрањени дух Христовим Именом. А треба чувати срце трепетним страхом, да изађе са погледом вани! Јер тај удах који се улива у небрањено срце је зли дух; у облику гаса, који гуши слободне и храбре помисли! Поглед у повлачењу – то је туп поглед; и он удише мисао у коју се повукао! И шта нам је чинити? У доба гушења од 5 Г мрежа наша подешеност на фреквенције Царства Небеског доноси ослобођење; од робства којим је Израиљ у доба Мојсија био подвргнут. Да, да, нови Фараон се спрема за устоличење и ми му помажемо са нашим путовањима ради провода тијела, нашим безготовинским плаћањима, биометријсим картицама.. и нико неће залелекат за собом: ''Ја сам своју срећу бацио у смећу,/ коцкао се с' собом к'о са неком робом,/ изгубио сам битку, моју сабљу бритку,/ човјек без оружја – ето то сам ја!'' Али ти, који своју радост, своју испуњеност тражиш у душевном расположењу – угушићеш се од даха, који је дунуо у тебе мислени вук! Код удаха и издаха, драги мој борче, води рачуна о удаху на вратима срца (пажња срца); и осјети како се пуни срце унутрашњег уздаха; и издиши себе из себе (унутрашњи доживљај струјања ваздуха). О, борче, осјети како се пуни срце унутрашњим УДАХОМ, том пнеумом која испуњава срце животворним дахом! Видите ли, дах из вашег небудног срца (издах) иде за отуђивачком мишљу; док се срце у удаху пуни загушљивим, чулним дахом (дахом што се чује (смрди)), са свирепом мишљу. Пажња на себе и ја у унутрашњем у(з)даху; да не би побјегао од себе у спољашњи уздах, тај бијег је у ствари давање живота смрти у нама. Са својим блудом, похлепом, крађама, среброљубљем, лажима, лукавствима, гордостима, идолима, гатањима, тетовирањима, итд, до у бескрај непочинстава на широким стазама пропасти. Пажња на себе спречава непажњу на себе; пажњом на себе чуваш дух у себи, да не излети у спољашњи уздисај; уздисај за неким непочинством... Унутрашње струјање ваздуха – то је дух; који се чува пажњом на вратима срца, да не излети вани – у просторе непажње! ''Али је у нас, опет, дух нешто друго у односу на нашу суштину¸ то је удах и кретање ваздуха, удахнутог и испуштеног ради одржања тела, који за време изговарања речи постаје глас разума (логоса) који у себи пројављује силу разума.'' Свети Јован Дамаскин. И не иди (пажњом) за спољашњим уздахом; за твојим погледом на детаљ који засљепљује очи лажним (засљепљујућим) сјајем; чувај животворни дах у себи, да не излијеће из себе у просторе вансебне! Осјети струјање ваздуха у себи, да не изађе из тебе ваздух, предајући га мислима отуђивачким! Дух је живот, и немој предавати дух свој духовима који су у вјетру вансебности; јер дух, у непажњи, иде да огледа пет јармова волова, за духом иде и срце; а требаш се огледати у бистром оку срца, и тражити благодатну снагу (милост) изнутра; супротно од тражења снаге вани, од ђавољег јарма, који одриче јарам Христов! ''И други рече: купих пет јармова волова, и идем да их огледам; молим те изговори ме.'' Лука 14,19.

Пазимо на очи
Води рачуна на мисао коју удишеш; јер све што радиш у удаху се огледа; јер ''Мисао је сјена акције.'' Емерсон, зар не? И огледај очи увијек, потруди се да то буде бистро око срца; то вам је јасан поглед на удубљење испед ока, који је усмјерен на очи. Да, то је пажња на очи које се огледају: какве су оне заправо; да ли су духовне јер улазе у дух, или недуховне, јер излазе (пажњом) из духа. Да ли су, дакле сабране у себе или расијане ван себе? Зависно од тога каквим очима гледаш (сабраним или расијаним), ти и удишеш у себе или демона из вана или Небо изнутра. Данас, у доба пнеумоније, хватања даха и удаха страха, ми схватамо значај духа при сваком подухвату! Дух је унутрашње кретање ваздуха, унутрашњи доживљај удаха и издаха; и, већ ако се плашимо да ћемо изгубити удах хватајући дах, ми немамо осјећај постојања духа у нама. Јер дух је удах и издах; и хватањем удаха, сву своју пажњу усмјеравамо на хватање даха пренебрегавајући силу издаха! Мисао немирна у удаху увлачи демона у срце; ако крадеш ти, при удаху увлачиш демона у срце; ако лажеш или кршиш било коју од Божијих заповијести ти при удаху увлачиш демона у срце! Видите ли сад колико човјек – кршитељ има непријатеља; а сви у њему живе и хране се његовим животом ван духа. Сила издаха чини то да изговарамо ријечи, и тешко нама ако изговарамо ријечи богохулне, у удаху силе демонске! О, људи, при удару на ум сила отуђивачких – држите бистро око срца; јер ако поглед није бистар – ући ће сила демонска у срце, у виду мисли отуђивачких! Бистро око срца је усмјерено на Бога у срцу; око с тупим погледом је усмјерено на гласове отуђивачке! Ви, који имате проблем са очима – имате пажњу на чело и здрав осјећај духа (унутрашњег човјека)! Углавном, добро водите рачуна о очима; какав поглед из њих избија; да, то мора бити бистро око у додиру (пажњом) очију! Јер хоће демон или човјек из кога гледа демон да управља нашим очима! И зато, пазимо на очи кад пред нама бану кваритељи ума! Јер кварно око пропушта демона, јер је неопрезно и непажљиво на себе! Бистро око срца, само каже, чије је бистро око; то је бистро око унутрашњости, то је око испуњавња срца Христовим Именом! Само у бистром оку срца (у пажњи срца) ми можемо призивати Божије Име! Мутно око, око замишљено, забринуто око, зло око, итд, то су очи које тјерају срце ван – у сусрет демонима! ''Ако су кораци моји зашли с пута, и ако је за очима мојим пошло срце моје, и за руке моје прионуло шта год,'' Јов. 31,7. Јер, не заборавите, демон је упоран, стојећи пред нашим очима, чекајући непажњу на очи; убацујући мисли отуђивачке што очи муте, пунећи срце демона у удаху и демонскога у издаху!

Мир срца – мир је са Богом!
Људи овога свијета, егоцентрични и посесивни, раде на томе да преусмјере пажњу борца са себе на њих. Кад дође испред тебе отуђивач – пази на очи; да ти поглед не одвуче користољубац на биометријску, или какву друго, кланицу! Очи да гледају Бога (вјером) у унутарпостојању; а не да се гледањем предају звијери, да њима гледа звијер! ''Јер по вјери живимо а не по гледању.'' 2. Кор. 5,7. Јер, вјерујте, преко нас треба да дјелује Господ; преко нашег мирног срца уподобљеног (прилагођеног) Њему; јер мир срца (унутрашњи мир) – мир је са Богом! Зато испред себе увијек провиди Бога у оштром, несмућеном, погледу; јер смутљивци хоће да заробе поглед, да би ми гледали њиховим очима (телевизијским, рецимо). ''Провиђах Господа преда мном свагда, с десне стране мени, да не посрнем.'' Псал. 15,8. Зато, гледај из дубине срца, у пажњи очију, да видиш оштро испред себе; што значи оштар поглед испред нас у пажњи срца даје бистрину срца! Како? Христом! Јер Христа видиш испред себе у пажњи ока, док осјећаш Његово присуство у пажњи срца; јер у пажњи духа је стабилност од свих нестабилности ван пажње духа! Из пажње духа причамо, из пажње духа гледамо, из пажње духа покрет чинимо, у пажњи духа трпимо себе а и друге. Чувај се да зли слух не избаци из тебе дух: ''Од слуха злога неће се уплашити; готово је срце његово да се нада у Господа. Утврди се срце његово, неће се уплашити, докле погледа на непријатеље своје.'' Псал. 111, 7-8. Јер у непажњи духа а у обраћању пажње на зли слух, или било које чуло које доноси зло, срце се избаца напоље; јер срце иде за духом који га води! Јер тјелесно размишљање (размишљање тијелом) се противи духовном размишљању (размишљању у пажњи духа). Јер зли слух или мишљење било којим чулом одваја од мисли духом! Јер, ако си посесиван, егоцентричан, среброљубив – ти си тјелесан, мислиш тјелесно; ако си гњеван, свадљив, љут, суревњив, блудан – срце ће да изађе са вањским духом напоље! '' Свака горчина, и гнев, и љутина, и вика, и хула, да се узме од вас, са сваком пакошћу.'' Ефес. 4,31. На теби је да се духом молиш и да дух не предајеш тијелу и чулима на растрзање; јер тјелесне мисли гуше дух и убијају живот новог, Христовог, човјека! Отуђивачи пажње (тјелесни и бестјелесни) су предатори духа; то су мислени вукови који вребају непажљиве рђавим помислима овог видљивог живота. Да извуку ријеч која има силу разбијања сабраности; и буђења старог, тјелесног, човјека. Ријеч коју си изрекао има свој ехо у духу који испуњаhttps://2img.net/u/1114/20/25/27/smiles/454542.gifва човјека; зато, пази што причаш, да те не би пратио блудни, посесивни, среброљубиви, дух зле мисли...

Уђи у смисао Христове молитве
Осјећање присуства Божјег у овом отуђивачком друштву је непроцењиво! И зато, испред себе гледамо да видимо Бога на оштром плану, док у срцу упечатљиво је осјећање Бога у бистром оку срца. Унутра борац осјећа усхићење од благодатних осјећања у мислима на граници ока. Брате, не идеш пажњом ван себе да у свијету уградиш своје око (да гледаш очима свијета); јер гледајући очима свијета (очима вансебним), ти и мислиш логиком свијета; ти и осјећаш спољашњим осјећањима, осјећањима свијета. '' Нико нека се не вара: ако ко међу вама мисли да је мудар на овоме свијету, нека буде луд да буде мудар.'' 1. Кор. 3,18. И зато гледај да видиш Христа на оштром плану ока, онда ћеш мислити богомислијем и осјећати христоосјећањем! Јер човјек овога свијета, отуђивач духовне пажње, систем звијери.. хоће да собом заклоне Христа; да пред њима гледамо мутним очима и мислимо њиховим (туђим) мислима!? Мислима утопљеним у пролазност трена, гдје од себе не видимо вјечност испред нас. Да, да, од себе, јер ово вријеме је вријеме лудо; и ако се укључиш у токове времена – заборавићеш вјечност од пролазне олује! Док је моја и твоја вјечност Христос, Кога гледамо на оштром плану, док Га осјећамо у пажњи на вратима срца. Људи 21. вијека хоће да нас утопе у пролазност трена; да гледамо испред себе демонске замке, бриге и проблеме у мутном оку срца; свако мисли своју мисао, док о Божјој ни промислити не хоће; тако да је борац сам, стражећи над собом (својом унутрашњошћу), тражећи мјесто осаме. ''бдијах и бих као птица, усамљена на крову куће.'' Псал. 101,8. Али осјећање себе (самољубље), уводи нас у свијет досаде да волимо по Христу!? А ти, да би се правилно борио против себе, тјелесних мисли, бесмисла свијета, бесмисла у себи и око себе – уђи у смисао молитве у унутарпостојању! Све осим молитве у срцу може бити мамац! Кад срце прихвати ријечи молитве, то улазак у смисао молитве у пажњи срца брани од бесмисла мисли о себи ван пажње срца. Јер у суштини само си ти у Богу или ван Бога! И кад те нападну бесмисленим мислима и ријечима, ти уђи у смисао Христове молитве; и не обраћај пажњу на бесмислене одговоре! Није ти дато да стражиш над вансебним ријечима; већ је твој дар да стражиш над молитвом унутар себе, не излазећи из ње! ''Да вам се не досади молитва; и стражите у њој са захваљивањем,'' Кол. 4,2. Молитва је веза са Богом; али, молим вас, бистро око срца, поглед на граници ока, јер ту се штимује да не уђе у мутно око вансебности!

Ђаво присјећа: тијелу, што да ради
Бити унутар себе значи тражити смисао унутар себе; сви око тебе су ван себе црпећи твоју унутрашњу енергију спољашњим (безумним) манифестацијама. Оградити се од утицаја злих људи, злих духова, злих одговора, злих мисли уласком (пажњом) у благодатни простор, простор дубоке смирености и тишине. Ту, у унутрашњој пажњи, борац се ограђује од себе оспољеног; себе подложног утицају скретничара пажње на себе. Али прво гледај себе – да ти некога не повлачиш у себе; и не будеш медиј кроз кога се шири тама, због егоцентричности! ''Нико да не гледа што је његово, него сваки да гледа што је другога.'' 1. Кор. 10,24. Што значи, у центру пажње не стављај себе; и кад причаш, не причај да би повукао некога у себе; но причај, или било што ради, у славу Богу! Нека у центру твоје пажње буде Христос; христоцентричност, не егоцентричност, не тјелоцентричност, не човјекоцентричност – већ христоцентричност! Све гледати кроз Христа, оштрим погледом у пажњи ока удиши сјећање на Христа; јер тупим погледом у непажњи ока, човјек удише сјећање вансебно (''кад је гладан он није сав свој''); а долази вријеме глади, све због погрешних сјећања, која одвајају од Бога! Све што привлачи човјека а да није Христос, све те забаве, сјећања на увреде, сјећање на нешто што ћеш удахнути у дух, а преко духа формирати спољашња осјећања у срцу – одваја од СПАСОНОСНОГ сјећања на Христа! А треба оградити себе од свијета, тијела и ђавола; оградити бивајући унутар себе, иштећи благодат Христову од неблагодати вансебне! Ђаво присјећа: тијелу, што да ради, очима, што да гледају, ушима, што да слушају; углавном, чула присјећа шта да раде: како да се баве оспољивачким мислима, ријечима и дјелима. Дакле, ђаво се бори против човјека сјећањима на нешто, што би уздрмало људску унутрашњост; да би се прекинула молитва и бављење човјека његовом унутрашњошћу. Ти, борче, буди у унутрашњој пажњи, у којој видимо у пажњи очију Христа; да не излазимо из себе, окрећући се спољњим манифестацијама! Све је данас у служби заборава Бога, заборава Небеског, заборава подвига остајања у себи (смирености), али и сјећања на нападе од споља... ''Нападне ли те нечиста мисао, или недолично осећање, или ма које искушење, бори се са њима вером, молитвом, постом, бдењем, сећањем на смрт, сећањем на Господа Христа, сећањем на Анђела хранитеља, сећањем на Светитеље.'' Ава Јустин Поповић.

Извор мира
Благодатна смиреност – о, толико потребна у овом времену, времену тешком... '' Али ово знај да ће у пошљедње дане настати времена тешка.'' 2. Тим. 3,1. Ово су ти дани, страшни и ужасни; кад се људи испуњавају разним нечистотама, која на дјелу показују. Ако се сав претвориш у очи, видјећеш шта је то пажња на очи; која види Свјетлост у унутрашњој пажњи; тамо је благодатна смиреност, које нигдје другдје нема! Зато, гледај испред себе; што је улазак у бистро око срца, које даје јасан поглед испред себе! А шта видиш испред себе? Крст у оштром погледу у пажњи ока; или бијег од крста у мутном оку, што води у вансебност! Вансебност је знак да нећеш Бога у себи; јер да хоћеш стално би зурио пут десне стране свога бића! Али данас се људи јачају са свиме али не са Богом! Јачају се таштином и свим осјећањима вансебним, која спајају са ђаволом. И мало ко би се усудио да се бори против тих ненормалности у осјећањима; а и што би се борио кад многи не испитују себе, и вансебна осјећања доживљавају као једино нормална. Сва та вансебна осјећања су осјећања немирне унутрашњости; јер не траже мир са Богом (унутрашњи мир), већ траже мир са ђаволом, спољашњи мир, и ту ђаво даје снагу да човјек остане напоље, ван себе. Ту се човјек снажи надменошћу, гордошћу и свим вансебним осјећањима – и ту налази свој мир!? У миру је велика снага; али да би дошао до снаге која гради твој мир требаш доћи до извора мира; тај извор може бити ван себе, у вјетру вансебности; или у себи, гдје вапаји се чују за помиловање. Смирен у себи или смирен ван себе, смирен у Богу или смирен ван Бога; наћи ћеш мир у унутрашњем немиру (спољашњи мир) или онај прави – благодатни мир! Тражећи спољашњи мир човјек се даје у послушање несабраном у себи – вансебном духу; који му даје снаге да лаже, краде, мрзи, бива лукав.. све ради спољашњег мира и безличне среће; заиста, тражећи вјештачки мир, човјеку је немогуће осјетити благодатни мир; који је дар од Бога, јер се ум погрузио унутра, тражећи Извор живота! Видите, сви људи на овом свијету траже извор свога мира; а то је Бог или ђаво, с обзиром коме се дамо у послушање; али само Бог може испунити човјека миром; зато је човјек смирен у Богу – непобједив! ''Смирен човјек најснажнији човјек је на свијету'' старац Пајсије.

Рај је у срцу
Осјетити Бога у себи, не его у себи; утопити се у Богу, не у себи, схватате ли? Придавати значај себи, да нема никог над нама, то је пут од слављења себе, а ако нема слављења себе – очај! Човјече, у духовном свијету и недуховном свијету (свијету злих и добрих духова) ти си објекат; дух покреће тијело, и ту је наша воља неприкословена; али често пута наша воља ствара невољу, јер нећемо да Христос буде субјекат нашег живота, но наше страсти, а у страстима – ђаво! Који субјект пратиш објекту од слушаоца? Јер коме се даш у послушање – тога пратиш! Јер или си Божији или ђавољи, у духовном свијету ти ниси свој! Зато Божији слуга сваког тренутка чека смрт, у смислу спремности! Зашто? Да се не би заплео у послове овога живота! '' Сваки дан умирем, тако ми, браћо, ваше славе, коју имам у Христу Исусу Господу нашему.'' 1. Кор. 15,31. А ако се заплетеш у замке овога живота – теби мисли иду ван, а са мислима и срце! Човјече, твој субјект је онда злодух, онај шаптач, који те вода од једног мјеста до другога. Шаптач чини да се чврсто вежемо за овај живот; и тако заборавимо вјечност лутајући умом ван себе. Јер ђаво је представио небудном човјеку овостране мисли и осјећања - то је живот!? Али није живот мјесто гдје осјећања вежемо за овај живот; живот борца је Христос, Христоосјећање (осјећање Христом), Христомисао, јер живот без Христа је пакао срца! ''Шта је рај? – Рај је осећање Бога. Осећа ли човек Бога у себи, већ је у рају. Где је Бог, тамо је и Царство Божје, тамо и рај.'' Ава Јустин Поповић. Самоосјећање без богоосјећања, је одвајање себе од других људи, као ја сам нешто посебно; издвојено од других људи, с кима се радујем, смијем се, размјењујем мишљења, али одвајам се од њих гордоумљем! Его - осјећање потире осјећање Бога у себи у други план; то је грађење раја од мисли и осјећања која ђаво нуди. А ђаво, као субјект лудих дјевојака (мртвих душа) везује душу за мртва осјећања себе; примијетите, таштина, гордост, мржња, љубомора, завист, пакост стварају нечиста дјела; али.. ''Јер нема дрвета добра да рађа зао род; нити дрвета зла да рађа добар род.'' Лука 6,43. А дрво добро је осјећање у срцу везано са Богом; рај је у срцу, и нигдје га друго нећеш наћи! Его - осјећање, тај осјећај самодовољности, не жели делатан ум у срцу; гдје је све благодатно: и вјера, и молитва, и нада, и трпљење, и љубав!