Умрежавање

Додир срца
Име Христово је Брана од Живе Воде, Која не да прљавој води из свијета да уђе у срце (живот) борца. Иза Имена Христовог крије се Сам Христос, Који (призивањем) долази у живот борца и оживљава срце за живот у духу. Живот у свијету смрт је за душу и ми, у забораву Бога, сјетимо се свијета, сјетимо се оног што доноси смрт души пратећи ђавоља нашаптавања. У умном простору, у простору сјећања, ђаво се упиње да присјети борца на дешавање из овог свијета, како би срце борца одговорило како ђаво хоће. Јер ђаво хоће да сјећањем на овај свијет покрене борца ван себе, будећи у борцу осјећања привржености за овај свијет, да би срушио у борцу сјећање на Бога. Зато борац мора бити делатан, у молитвеном опхођењу са Богом и чврстим сјећањем на Бога, чувајући тако умни простор у благодатном простору (срцу). Такнувши срце пажњом, опипавши благодатни простор, борац осјећа мир, онај мир: ''Да траже Господа, не би ли Га барем опипали и нашли, премда није далеко ни од једног нас;'' Дјела 17,27. Свијет у борцу такне пажњом оно што га подсјећа на свијет. Тако пипајући по мраку (свијету) он заборави да стражи над собом, јер на све око нас треба гледати са пажњом на срце, зато се плашимо, Господњим страхом, да изађемо из додира (пажњом) срца! Али, шта ћемо ми у срцу, гдје смо пажњом дотакли Царство Небеско, ако нећемо трпјети спољне вјетрове и молити се Богу, иначе се користимо благодатним простором за задобијање спољног простора. Јер неки људи знају таћи срце (благодатни простор), али не да би нашли Господа, но да би се сјетили (чулног) себе, то су они... ''Изашавши пак цар да види госте угледа ондје човјека необученог у свадбено рухо. И рече му: Пријатељу! Како си дошао амо без свадбеног руха? А он оћута. Тада рече цар слугама: Свежите му руке и ноге, па га узмите те баците у таму најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут зуба.'' Мат. 22, 11-13. Благодатни простор је простор вјере у Христа, чије Име призивамо, да истрпимо у нама сва ђавоља мамљења да изађемо из себе (простора трпљења). Трпљење чува смиреност, јер свијет извлачи дух у немире, а ко има љубави према свијету и свјетском нема љубави Божије у њему! Зато љубав према Богу призива Име Божије у нама, што чува у борцу смиреност. Мисао на Христову молитву у пажњи срца одгони од нас мисао на свијет и свјетовно, што изазива немире и нестрпљење да останемо на путу Божијем. Борац прати себе што ради, а он прати ријечи Христове молитве. Пратећи себе он уствари стражи над собом, при чему је молитва у пажњи срца духовно оружје борца. Већ не пратећи себе борац излази из додира срца и иде гдје га ђаво носи, силазећи са пута Господњег. А шта прати борац ако не прати себе? Прати телевизију, прати карте на покеру, прати многа и премнога ђавоља нашаптавања да ум лута по умрежености (ђавољим мрежама) овога свијета. Јер ако борац молитвено не прати себе ђаво га контролише и прати (стражи) да га држи у простору ван Бога. А ти додирни срце пажњом свога ума и моли се непрестано! У додиру срца осјећамо дах Царства Небеског док у молитви Христовој је садржана сва наша смиреност. Срце је поприште на коме борац губи и добија битке, у срцу се изговара молитва Исусова да растјера мрак који нам је ђаво упутио да нас вјечно погуби. Пазити на себе значи пазити на срце, што је то што га додирује... Да ли то борац својом вољом чини умни напор да пажњом такне срце и призива Божије Име, Које га задржава у додиру срца... или му ђаво дира срце (у небудности на себе) и игра се са његовим осјећањима?! Да ли ћеш бити у Богу, пребивајући у Христовој молитви, или ћеш допустити да ти ђаво срце свијетом рани, додирујући срце кад си га већ ти запоставио?!

Идол
Молитва Христова враћа себи кад ум одлута ван себе. Будна пажња у срце призива Божије Име исто као што будна пажња у свијету призива мртво име, идол који постаје пратилац кроз живот идолопоклоника. Кад будно не пазимо на срце да осјетимо Бога, наша пажња излијеће из срца и осјећа чула која вежу човјека са свијетом. Већ кад човјек осјећа чулни живот као духовни, онда Бог и духовност су апстрактни појмови ( непостојећи ). Али, браћо и сестре, да ли требамо у тјелесним чулима да држимо духовни живот?! То ради човјек овога свијета, који у чулном држи ( чува) сав смисао његовог постојања. Сав смисао постојања тјелесног човјека ( свјетовног човјека ) је у идолу кога вјерно прати да му не побјегне из тјелесног видокруга. Па идол, кога се борац треба чувати да не би потпао под његов утицај, то је новац, то је конформизам, то је чврста веза са материјализмом, то је човјек овога свијета кога идолопоклоник вјерно прати. Не заборавимо компјутер, телевизију, радио, авионе, аутомобиле, продавнице...И сад види, драги борче, гдје у набројаном можеш себе наћи, своје срце, јер ако си предао срце некоме идолу, ти си на трен одступио од Господа. Јер Христова молитва је једини смисао постојања; у свијету се налази само и једино непостојање. Кад борац изађе из Христове молитве и осјећања Бога улази у свијет мртвих идола који су привукли његову пажњу. Јесте ли примијетили некад да вас срце заболи ако сте додирнути од вањског вјетра. То значи да будно не чувате срце у себи и ван молитве ђаво дела на вашем '' спасењу ''. Предати срце идолу, то је сан човјека 21. вијека и то је оно што усрдно ради. Предати срце идолу, то је велика патња за духовног борца, то је онда кад будна пажња изађе из срца и преда се вањском идолу, који је завео срце борца. Али ради свога мира, свога добра, останимо будном пажњом у срцу призивајући Господње име, јер ако то не радимо, призивамо мртво име ( идола ), који само и једино може да ровари нашим срцем. Љубав која је у Богу и која дјелује кроз Бога не излази из срца (сабраности) иначе ако ум изађе из сабраности човјек тада почиње да воли идолопоклонички. У идолопоклоничку љубав спадају сва пасивна осјећања, која одвајају човјека од Бога, а приближавају га предмету његовог обожавања. Гранична линија између љубави Божије и љубави идолопоклоничке су десет Божијих заповијести. Па ако кажете: данас се не може живјети без аутомобила - ви сте исповиједили своју вјеру У АУТОМОБИЛ, и тако сте претпоставили вјеру у мртвог идола вјери у Живога Бога!? Па ако сте се заљубили у особу Х, ви сте од те особе направили идола јер сте љубав према твари претпоставили љубави према Творцу. А кад компјутер постаје идол? Кад се ''свевидеће око'' (компјутер) уплете у живот човјека, наравно са његовом дозволом. Кад идолопоклоник да ''свевидећем оку'' своје биометријске податке, да би Звијер пратила сваки корак свог роба и усмјеравала његове покрете. Страх од Звијери претпоставља страху од Бога!? А да не би били идолопоклоници утемељимо ум у срце призивајући Божије Име, јер кад ум изађе из срца – кренуо је за идолом!

Стид
У комуникацији са сопственим тијелом (чулима) треба бити усрдан. Из (пажње) срца сви наши покрети треба да иду, како тјелесни тако и душевни... дакле, из духовне базе. У комуникацији са људима треба чути и рећи са пажњом на срце, имајући у виду поуку: ''Од ушију и језика (долази) велика невоља.'' Нил Синајски. Нарочито данас, кад су се готово сви отуђили (јер сви би срце (унутрашњост) из груди да исчупају) треба добро пазити на срце. И у комуникацији са људима прво врати се себи и у тој атмосфери гледај свијет око себе. Из себе, дакле ума утемељеног у срце, што значи из пуноће свога бића – борац дјелује! Оспољена мисао, мисао која лута по вансебности када ( у небудном стању ) нападне срце борца, чини то да прави реакције срца које боле. Јер та оспољена мисао долази из празнине ума и не водећи рачуна о срцу, чини реакције ђаволу угодне. Драги пријатељи, пред нама су времена не баш тако угодна и ако буде дух оспољен, са њиме ће се оспољити мисао, ријеч и дјела. Јер водите рачуна, људи са којима комуницирамо, су претежно вансебни, ванцрквени. Они чине да ми, ако се не вратимо себи, комуницирамо са њима одбјегли од себе. Са пажњом у блату ми правимо гријех. А гријех се чини у вансебном стању. То је онда кад не водимо рачуна о пуноћи свога бића, већ дјелујемо из празнине ( вансебности ). Кад већ пажња није у нашој унутрашњости ( срцу ) скривена, онда се она открива за спољашње нападе чула ( тијела), оспољених људи и демона. Оспољени људи су празни унутра, што значи да су пуни демона који су, навиком, од споља ушли и постали домаћини њихове унутрашњости. Такви људи су људи овога вијека и ми претежно долазимо у додир са оспољеним људима који, ако нисмо будни на себе, ступају са нама у додир – а ми одбјегли од себе. У враћању себи је наша смиреност, исто као што је у бијегу од себе унутрашња неборбеност и не пажење на себе. У самоћи, ако борцу мисли одлутају – то ђаво припрема базу за слом личности! У самоћи се гради личност. Овај свијет, што даје ''хлеба и игара'' чини све, само да се човјек не састане сам са собом. Јер да се састане сам са собом, суочио би се са истином свога бића, и видио би да сав свијет лежи у лажи. А већ ту улазимо у простор стида, кад се човјек стиди да буде свој, са туђим очима на себи плаши се усамљености, јер ако није ''све са свијетом'' – стид да те поједе од ЉУДИ!? Од људи, којима туђе очи владају, од свијета који бјежи од усамљености у гријех несабраности у себе. Тај бијег од себе значи бијег од пуноће свога бића, а пуноћа нашег бића је наша заједница са Богом; коју гуши бијег од наше унутрашњости у оспољеност духа. Док је у унутрашњости уздање у Бога и жива вјера, у спољашњости нас чека уздање у тјелесног себе и невјеровање Богу. Симбол 21. вијека је бијег од себе у гријех, и ако се не стидиш да не чиниш гријех ти си изрод новог доба и зато нека те је срам. Прије, у доба веће моралности стид од људи је спречавао човјека да чини рђава дјела. Зато је друштво било здравије јер је било образованије, што значи да су људи држали до свога образа. Данас, у Новом Добу, кад је технологија узнапредовала, стид поприма нове димензије. И ако се не уклапаш у норме већине бићеш гоњен. А, знате, стриктно слиједећи Христа ви ћете изгубити све што вас веже за свијет, а то је стид човјека 21. вијека. Зато, добро водимо рачуна на пуноћу свога бића јер ће га иначе овај свијет згазити, напунивши га својим отровима. И једино ако пазимо на срце (пуноћу свога бића) ми нећемо осјећати стид од Бога већ ћемо осјећати Бога у сталном помињању Његовог Имена. Добро се пазимо упозорења: ''Јер ко се постиди мене и мојих ријечи у роду овом прељуботворном и грешном, и Син ће се човјечији постидјети њега кад дође у слави Оца свог с анђелима светима.'' Мар.8,38.

Сјећање на чула гуши сјећање на Бога

Води рачуна на осјећање са којим нешто причаш, радиш или мислиш! Нека то буде осјећање вјере, које је пуноћа осјећања, праћено молитвом и осјећањем Бога. Сјећање на Бога буди осјећање Бога. Сваку мисао, ријеч или радњу прати одређени осјећај. Постоје добра и лоша осјећања; једна су везана за Бога, друга за ђавола. Када ухвати борца неко пасивно осјећање, као гњев, страх, похота... уђи у то осјећање осјећањем Бога; и призови Божије Име! Јер позивајући се на себе, и не призивајући Божије Име, Бог ће нас оставити с нама и нашим страстима. Напуњени унутрашњег безумља, нашу причу, дјела или мисли прате осјећања везана за ђавола! А ви водите рачуна о осјећањима да буду везана са осјећањем Бога, и тако ће нашу причу, дјела или мисли пратити срце пуно благодати; и бићемо напуњени сваког разума за причу, дјела и мисли. Већ кад чулима предамо осјећања, ми се пунимо унутра осјећањима, која нас вежу са ђаволом. Па се дешава да таштина влада нашим бићем а она буди многа осјећања, која нас вежу са ђаволом. И све што је од споља (чулно), ако се усели у нашу душу, испуњава наше срце пасивним осјећањима, која нас одвајају од осјећања Бога. Још мало ће зима и велике хладноће, кад ће многи и премноги осјећати хладноћу неиздрживу. Свијет ће постати једно велико очајање! Јер човјек овога свијета се неће моћи огрнути (чулним) добрима, која му је доносио свијет; и која су у њему будила осјећања, везана за ђавола. Духовни борац учиниће напор ума да осјети Бога, сјетивши се Бога а не хладноће, која се намеће као сјећање на чула. Још мало па ће глад завладати планетом, осјећај тјелесне глади ће надвладати осјећај Бога; и сви који су кушали биометријско млијеко наћи ће се у великој неприлици! На борцу је да учини напор ума да осјети Бога, сјетивши се Бога а не тјелесне глади, која се намеће као сјећање на чула. Јер све што је тјелесно то је и чулно. А кад осјећамо чулно под теретом тијела, заборављамо ријечи Онога Који је рекао да Му је јарам благ и бреме да Му је лако... ''Али тешко труднима и дојилицама у те дане! Јер ће бити велика невоља на земљи, гњев на овом народу.'' Лука 21,23. Зашто гњев? Зато што се људи технолошког доба не понашају као људи, него као пси; слушајући наредбе обезбожених газда и пренебрегавајући глас Божији унутар њих (савјест)! А шта то савјест налаже човјеку него да се не одваја од Бога; да се осјећањем прилијепи уз осјећај Бога и Небеског Царства унутар нас! Док се човјек технолошког доба не одваја (пажњом) од телевизора, мобилног, путовања, шопинга, игрица и још многих и премногих замки које одвајају од Бога. А да не би борац ушао у простор спорта, забаве и чула нека осјећање држи у осјећају Бога а ум у призивању Божијег Имена! Јер већ кад осјећај угради у тијело (чула), постаје неосјетљив за осјећање Бога и Царства Небеског. И трчећи за тијелом, ђаво му се игра са осјећањима и расијава их у злобу, гневљивост, пакост, завист, лукавство... равнодушност на здаво осјећање (важно је тијело). А ти, борче, трчи за осјећањем Бога у духовном простору, то је у срцу и нема га на чулном плану. Ђаво извлачи у чулни живот, да би могао да се игра са осјећањима, и одвојивши их од себе (сабраности) даје своје ''дарове''; свакоме на вјечну погибао!

Забављање о своме јаду

''Од јутра стани код улаза у срце и именом Исусовим побеђуј непријатеље који се приближавају .'' Филотеј Синајски . Ђаво куца од споља на срце, у безумљу трена, кад пажња такне чулни центар – да срце боли од ђавољих напада. Вањска пажња је кад пажња излети из додира срца и такне оспољену ријеч саговорника, чулну фасцинацију модернизма... И та пажња која се зове духовна непажња чини ефекат игре срца како ђаво свира. А да не би било тих пасивних осјећања која потичу од додира нечега споља учинимо напор пажње на срце (додира срца) јер ту је улаз у срце; и именом Христовим побјеђујмо оспољивачке непријатеље! Оспољивачки непријатељи су ђаволи, односно зли дуси, односно зла осјећања која су у служби оспољавања пажње борца и одласка у неопрезност. Свуда су око нас ( ђаволи ) и чекају трен неопрезности да се уселе у наше срце преко ума ( духа ) оспољена. У самоћи ђаво преко мисли утиче на борца да духа оспољена (у небудности ) прихвати службенике ( зле духове ) да царују у срцу небудном. Добро треба водити рачуна о ријечима Христове молитве и пажњу не придавати ђавољим стријелама; и ријечима, које су нам упутили отуђени саговорници у циљу изазивања гордости унутар борца, јер то је пакао који ђаво шаље преко људи. Не заборавимо да је данас, у вријеме биометријског отуђивања ђаво забановао у срцима чак и мале дјеце ( то су страшни ђаволи ). Зато, у присуству отуђених људи, добро водимо рачуна о томе да из њихових уста причају ђаволи који су се устремили на срце борца. Вођење рачуна о срцу значи додиривање ( пажњом ) срца и призивање Божјег имена, а не вођење рачуна о стријелама које упућује ђаво преко људи, да се усели у срце неопрезног трена. Чување љубави у срцу није ништа него стражење над собом ; да не излети љубав и умјесто љубави усели се ђавоља '' љубав''. Јер ако чуваш љубав у срцу, ти ћеш љубављу загрлити читав свијет; то је љубав која је везана са Извором Љубави и зато не излази пажњом из срца ( даваоца љубави ). Господ куца изнутра да борац отвори срце за љубав. Да борац чује и одговори, пажњом да додирујући срце ( врата срца ) чува срце молитвено од спољњих упада злих духова. Ми смо у овом технолошком добу стално под ударима злих духова из идола којима смо, будући неопрезни на духовни свијет; предали пажњу. Ево идола! Од споља ђаво се радује. Аутомобил! Па људи ће нас славити ако возимо добра кола. Сви ће причати о нама.Па он вози екстра кола. Пажња људи ће бити на нама,еј! Па, ево конфоран живот, који носи са собом кућу, стан ,кола, глисер, ако може и авион ( што би добро дошло за сујету онога ко шири дух по свијету ). И на то позива ђаво, да се радујемо што нам је толико дух раширен по свијету – да нас слави бијели свијет. Е, овога се борац и не треба чувати, јер се подразумијева да молитвени борац презире такве ђавоље прилоге. Али гдје ђаво борца хвата? У неопрезном трену, у тренуцима несабраности. Јер сабраност ( у себе ) није ништа друго него смиреност. Смјерност Богу – смиреност. И дајте борцу да гледа серије, он ће, пошто је стално у духу, видјети ( духовним очима ) да су серије створене за испирање мозгова . Тако спорт, тако филмови, тако забаве, јер све ово одводи од главног забављања о своме јаду. Свој јад је гријех који носимо у себи и који би радо избацили, али не можемо без Бога. Оног Бога, који куца на вратима срца, са унутрашње стране, да би ми отворили себе за љубав која је од Извора Љубави.

На вратима срца

Пажњу не расијавати на људе – отуђиваче (пажње)! Јер чиме се пуниш (чиме ти се пуни срце) тако ће и срце да ти пјева, мој соколе! А ти пјевај Богу, наштимуј инструмент свога срца да Бог чује мелодију твога гласа; сјети се псалмопојца Давида који је, из љубави према Богу, такао срце Господње својом пјесмом срца. Да би волио борац треба да буде усредсређен на срце, које је давалац љубави. Чиме се срце пуни – такву и љубав даје! Пуни ли се пјесмом Богу и Бог ће одговорити на додир срца, што је пажење на себе од љубави оспољене. У додиру срца ( пажњом ) – ту је врх срца, отвор у који улази умна молитва или свијет демона од споља. Зато треба стати ( пажњом ) на вратима срца, том отвору у који улази енергија ђавоља или је у питању синергија Бога и човјека ( одговор Божји на послату енергију борца ). На вратима срца пуни се срце енергијом коју будно чувамо или небудно пропуштамо кроз срце. Јер ако срце пјева пасивном енергијом, онда ће доживљавати паклена осјећања, која долазе од мисли. Заиста, тајна је у додиру срца, ако је борац свјестан онда је молитвен. Борац чува врата срца Христовом молитвом, јер ако несвјесно лута мислима по вансебности, десиће се рањавање срца, чији резултат може бити пут у геену огњену! ''Јер кад дођосмо у Македонију, никакав мир немаше тијело наше, него у свему бјеше у невољи: споља борбе, изнутра страх.'' 2 Кор. 7, 5. Споља борбе да се задржи унутрашња енергија срца, која веже (молитвеног) борца са Господом; изнутра страх да дух са умом излети из срца и повеже се са спољашњом енергијом чулности (тјелесности). Док између спољашњости и унутрашњости су врата срца: ''Као што човјек одлазећи остави кућу своју, и да слугама својим власт, и свакоме свој посао; и вратару заповиједи да стражи.'' Мар. 13,34. Ту, у додиру умом (пажњом) срца су врата срца, која се (Христовом молитвом) чувају од упада уљеза од споља. Јер ако пажња излети из додира срца – оде у страсти, расијава се по свијету, отуђеним људима и тјелесности. Слијеп за споља, заводљиву чулност (чулност која заокупља пажњу), глув за ријечи, које одвајају од Бога... борац улази у 21. Вијек! Јер чим отвори очи чулне и послуша ријечи отуђивачке (од стране тјелесних или бестјелесних непријатеља) уљези од споља улазе кроз небрањена врата срца! И већ у неопрезном трену кад умјесто додира срца додирујемо људе-отуђиваче, ето нама лоших осјећања, ето нама пасивних мисли. А зашто ? Зато што у додиру срца нисмо призвали Божје име да посредује између нас и спољашње тачке. У додиру срца поред оспољивача пажње борац осјећа смиреност, али само ако призове Божје Име а не позива се на себе и своје начине борбе. Ван додира срца, кад пажња излети из додира срца онда се дешавају панична осјећања и сва могућа пасивна осјећања која везују човјека са ђавољом енергијом. Већ у додиру срца страх прелази у страх Божији, љубав у истиниту љубав, вјера у дјетиње повјерење у Бога... само треба призвати Божије име и ту је веома значајна синергија Бога и човјека! Драги борци, будимо борци јер ово је вијек савршене грешности, врло лаког оспољавања пажње кад смо (молитвено) небудни.

Гордост

Гордост – разлог опасних напада демона блуда, гњева и таштине на нашу душу. Однос између ума и срца одређује количину гордости, коју има човјек. Из овога произилази да под хитно треба да се лијечимо од гордости; не знам за вас, али ја сам сав у оковима гордости! Ум милује (пажњом) срце, кад ум не милује срце – онда је он немилосрдан према срцу! А пажња окренута ка вани ствара услове за гордост! Кад ум милује срце увијек је дан, немилосрдном уму влада ноћ. У миловању срца срце пјева, немилосрдан ум – срце тужи за собом. Зато будимо пријатељи самима себи, будимо милосрдни према себи! ''Помири се сам са собом, па ће се са тобом помирити и небо и земља.'' св.Исак Сирин. Када ум лута по вансебности он се одваја од срца, јер му је пажња нефункционална (не пази срце). Однос ума и срца треба да буде у миру, док је срце смирено кад ум обрати пажњу на срце. Чим ум одлута да склопи ''пријатељство'' са непријатељем људског спасења, срце остаје празно истинске љубави! Зато, треба добро пазити да ум не повриједи срце са својом нетрпељивошћу да остане пажњом на вратима срца! Кад ум изађе из простора трпљења улази у простор чулног нестрпљења, то је онда кад одврати пажњу од срца и поклони пажњу непријатељима срца. Кад се веже за оца, мајку, жену, сина, имање, тјелесно пландовање... кад се ум веже за било што споља (чулно). Веза између спољашњости и унутрашњости је савјест. Док истинска љубав не излази из срца, ум (пажња) стоји на вратима срца молитвено чувајући љубав (дух) да изађе из срца у зависност од везаности за чулно. Борац треба за никога и ништа да се веже на овом свијету ! Већ ако се веже удара на промисао Божији са осјећањима пристрасности као што су злоба, завист, самосажаљење, плашљивост, похлепа, егоизам, надменост... Кад је ум пријатељ срца онда је борац пријатељ Царства Небеског, већ кад је ум пријатељ везаности за земљу онда... Онда вјера добија димензије Новог Доба и огроман вањски простор постаје човјеку вјера. Права вјера је тијесан пут од ума до срца, већ ако је пажња усмјерена ка ван чулно постаје вјера! Вјера има ту особину да смирава, ако је лажна вјера – лажно смирава. Пажња пази на врата срца, већ ако изађе да пази било што осим срца улази у непажњу срца, а то је већ улазак у гордост! Ево искусите, јер без делања на себи ова моја прича је бесмислена. Пођите у највећу таму, путем у који вас хвата страх и имајте пажњу на врата срца. Христова молитва, коју изговарате, задржава пажњу на вратима срца. И у срце неће ући зли дух страха, који ствара панику због мјеста или ситуације у којој се налазите! Да ли ћете осјетити страх – оћете ако изађете из пажње срца, јер приликом изласка улазимо у простор владавине злих духова! И немојте да вас ово забрињава, кад пажња одлута од срца вратите је на мјесто које јој припада, а то је да пази на врата срца; са Хритовом молитвмом у њедрима! И овако се поступа увијек и на сваком мјесту, у самоћи и у друштву, у стресним ситуацијама, у биједи и у глади, у животу и у смрти – пажња је на врата срца! Чињеница је да ће гордост бити врата не брањена за улазак злих духова у срце; али ми смо борци молитвом да се смиравамо од огромног простора гордости ума, који наваљује на срце борца да га потопи у мору гордости.

Печат

Молитва са пажњом у духовном простору (срцу) је живот. Смрт (духовна) је задржавање пажње на чулном простору, избацивање живота ван. Натпис на једном Светогорском манастиру управо о овом говори: ''Ако умреш прије но што умреш, нећеш умријети кад умреш.'' Не може човјек бити хришћанин ако нема пажњу на себе (срце), јер и пагани имају пажњу на себе (тјелесног себе). Само што хришћански живот је у Царству Небеском (у духовном амбијенту), док је пагански живот у царству земаљском (у тјелесном амбијенту). Сама пажња у духовном простору са свјесношћу да Бог све види и да је ту, отвара живот у духу! Тјелесно је на маргинама духа кад је дух свјестан односно будан на Свевидеће Око, Које управља животом борца јер... ''Свијест да је Бог ту и да све види - равна је молитви.'' Схиигуман Јован Валаамски. И зато, затвори се у сјећање на Бога, будно (свјесно) сјећање на Свевидеће Око! Јер ако се отвориш, да придајеш велики значај спољним сјећањима, твоја унутрашњост постаће спољашњост; а речено је да се не може служити Богу и мамону! Кад борац изађе из сјећања на Бога, из свијести да је Бог ту и да све види, улази у сјећање на чулни живот (на немире срца). Тај рат сјећања, између сјећања на Бога (са пажњом унутра) и сјећања на чулни живот (духовну смрт), лијечи се затварањем (пажње) у сјећање на Бога! Наше мисли, ријечи и дјела, ако се отворе за спољашњост постају убице срца... убице Бога у нама ! Оспољена мисао је мисао у забораву Бога и метак у срце борца! Оспољена ријеч је ријеч у забораву Бога и метак у срце борцу! Оспољено дјело је дјело у забораву Бога и метак у срце борца! Метак у срце борца – то је пасивно осјећање, које повезано са мислима, ријечима и дјелима чини ефекат бумеранга. Зато, кад мислиш мисли о Божијем а не о људском (тјелесном(чулном)); кад говориш, пази на ријечи које ти из уста излазе, јер ако су отровне та стријела ће ти се у срце вратити (као бумеранг); кад дјелујеш, дјелуј у славу Божију а не у своју или чију друго (човјекопоклоничку... идолопоклоничку). Хришћани су житељи Царства Небескога и њихово живљење је на Небесима: ''Јер је наше живљење на небесима, откуда и Спаситеља очекујемо Господа свог Исуса Христа,'' Филиб. 3, 20. Међутим, биометријски грађани су житељи царства Антихриста, и они су печатирали своју оспољеност којој су сви људи 21 вијека подложни. И ако су то хришћани, они су хришћани по имену (хришћанин) а не и по имену звијери, односно припадању антихришћанском систему свевидећег ока. Али ако се покају искрено и преуме они ће се вратити са тог паганског заробљавања у систем антихриста. Вријеме, то је оно што нису многи расудили и кренули путем крста. Ово вријеме, кад походи зли земљу се огледа у свим модерним и савременим достигнућима науке, која су сва у служби завођења пажње. Да, драги моји, авиони, компјутери, трактори, аутомобили, фабрике и многе модерности су знак да се приближио крај, јер ово није било Адамово назначење, који је добио казну од Бога да са муком ради на Земљи која ће му давати коров... Зато, умјесто да мислимо о радостима живота овостраног мислимо о блиској смрти и сусрету са Господом. Јер за све модерности и угодности живота неопходан је број звијери, јер систем свевидећег ока контролише ум оних који су у систему. Јер, заиста, укључити се добровољно у систем Антихриста значи ПЕЧАТ, којим ђаво позна своје! Већ ако сте ван тога система звијери, мораћете се одрећи модерности и угодности, и тијела без помишљања, јер између тијела и крста Христов војник бира крст! ''Тврдо дакле стоји темељ Божји имајући овај печат: Позна Господ своје; и: Да одступи од неправде сваки који спомиње име Господње.'' 2 Тим. 2, 19.

Чување смирености за Христа

Трпјети у радости, јер љубав све подноси, а љубав без радости није љубав! То (трпљење) вам је у духу, а дух је љубав, који је осјећај Небески и не излази из будности на врата срца. Чим изађе из будности на врата срца дух одлази да се споји са злим духовима из поднебесја; који га упућују да буде будан на неку ствар у простору, просто да се угради у нешто материјално. У овај живот... а шта је овај живот? Невоља и мука! Зато човјек бјежи (од себе) у забаве и лажна уживања овог живота. Јер кад би се вратио себи, он би се вратио истини свога бића, и видио би да је живећи овај живот – живио у лажима! Православац по имену тако и трпи, он је борац све до трена кад поредак, или ко ли већ, удари на његове забаве и лажна уживања! ? Смјерност Богу, чување смирености за Бога са пажњом на вратима срца, то је пут којега се борац треба држати. Не смјерност човјеку или смјерност тијелу или... науштрб смјерности Богу! Тражећи смјерност међу људима – отуђивачима борац губи смјерност Богу (унутрашњу смиреност); а треба пажњу одвојити од пажње на њих или на било што споља! ''Када се, пак, човјек, стара да има срце смирено и да мисли чува у миру, тада све замке непријатељеве остају недјелотворне, јер гдје је мир помисли, тамо почива Сам Бог. "У миру је", казано је, "мјесто Његово". Св. Серафим Саровски. Трпљење у смјерности Господу значи чување смирености за Христа; јер Христос дјелује кроз мирно срце борца. Зато се пажња поклања срцу, гдје је благодатна радост, иако можда ситуација споља не позива на радост. Удари на срце, од стране отуђивача пажње (тјелесних и бестјелесних), да убију вољу борца дочекују се у пажњи срца, гдје све благодатно пребива. У благодати понесимо крст, а то је пажња на срце (благодатни простор) – вођење рачуна да будемо смјерни (смирени) Богу! Биће да нас провоцирају, да нас газе, да нас бију, да нас убијају... све мислећи да Богу службу чине; а ми, што смо ми – сметлиште свијета, да не помислимо што више за себе! А ми, нама неко рече ријеч увредљиву, ми подижемо гњев у мислима; због статуса у друштву и благодети звјерског живота одричемо се благодати, узимајући број звијери!? Служећи себи – ''служимо Богу'', идући свињским (вањским) корацима – мислимо да ходамо по Небу, улазећи тијелом у Цркву и дух смо скрили у тијело!? Док борац треба да служи Богу да би служио себи, а да би служио Богу не треба се гњевити на отуђиваче пажње; или се, не дај Боже, плашити отуђивачких ријечи или поступака! Просто, смјерни (смирени) Богу, не дајемо вријеме отуђивачима да узнемире смиреност, која служи Богу за благодат смиреном духу. Преко мисли нас непријатељ (ђаво) узнемирава, а ми мисао сведимо пажњом на врата срца, да чувамо срце од оспољене мисли Христовом молитвом! Заиста, мисао се чува у благодатном простору (срцу), са старањем о миру за Бога одагнаћемо немир ђаволу наклоњен. Свака мука трпи се у смиреном духу, смиреном духу Богу, и тада ће Бог дати благодат онолику, колика је потребна, да се мука претрпи! ''Да приступимо, дакле, слободно к престолу благодати, да примимо милост и нађемо благодат за вријеме кад нам затреба помоћ.'' Јевр. 4,16. Ово вјеруј тврдо и без премишљања! И вјеру држи у срцу, гдје си и пажњу скрио. Јер ако вјеру избацимо из срца (благодатног простора), ући ћемо у простор невјере (избацићемо пажњу вани). И страх од Бога замијенићемо вањским страховима, смјерност Богу замијенићемо вањским немирима. А треба трпјети све, јер љубав према Богу све трпи! Трпјети све у благодатном простору, који је простор вјере гдје се и Богу молимо, ту стојимо (пажњом) у вјери.

Тражећи благодат

Смиреној души у Господу ни пакао ништа не може, Отац Тадеј. Живот се одвија у срцу, које, ако гори за Господом – онда и живи! Одвој пажњу од свијета (страсти), припој пажњу Богу – и живи у молитви и виђењу Бога! Борац гледа испред себе, док у себи држи (гледа) Бога (Свевидећег). И све док држи Бога у себи – борац не застрањује ! Борац живи од благодати, док га тјелесност (чулност) на смрт позива. Тражећи благодат, борац иде пут благодати да стоји (пажњом) на вратима срца, да се бори против тјелесног себе молитвом и постом! Нека се потруди борац да га нема у стварима овога свијета, да не постоји за ствари тварне! Но нека буде у молитви и виђењу Бога, а то је отварање (духовног) простора за одбрану од тјелесног себе. Јер тјелесно ја жели приграбити све за тијело (науштрб духу, наравно) и љубав небеску ставити у чула земаљска. Не одазивати се на чула значи остати у духу, док је суштина духа слављење Љубави; већ ако дух (преко чула) изађе из срца – оде он да слави идола!? Дух се чува пажњом на вратима срца, тада дух у срцу бива окружен љубављу Божијом. Већ ако дух изађе из врата срца да чује чулне призиве, онда он ван срца бива окружен љубављу демонском. Да не би био у чулима буди у молитви, а молитва нека ти буде у вјери; вјера нека ти буде у срцу, које гори за љубављу Божјом! Дух човјеков је Небеског поријекла, твоје Небо је у срцу (центру живота), зато је духу добро бити у срцу! Већ ако је у простору срца (духовном простору) чулна замка, дух је одлутао из срца заведен чулним мамцем. Живот човјека 21. Вијека је сав у чулима, што значи да му у срцу живи смрт... присвојено чулно имање, игрице, модерност... везаност ума за чулно (безумље)!? Ако је у срцу борца чулна замка онда му је дух одлутао пратећи небудни ум. Борац не би био борац да се не бори да остане (пажњом) на вратима срца, муженствено одбијајући нападе демона; и то не својом силом, већ силом благодати Духа Светога, којој молитвено прибјегава. Вансебни људи се вежу за оно што виде у чулном простору и самим тим они постају отуђивачи самих себе у чулима. Вансебни човјек живи у немирима, јер је дух предао чулима, то су људи који не знају за благодат јер им је дух заробљен у чулима. Пази на врата срца, да те не изведе из себе јер ако те изведе из себе извешће те из молитве и осјећања Бога на свој терен богозаборава, вањски човјек! И та самоувјереност, која каже себи ''нећу пасти'' погодно је тло за пад! Јер ако кажеш себи ''пасти ћу'', са тим ћеш дати могућност Богу да те, благодаћу Својом, чува од пада! Сву своју пажњу усредсређујући на благодатни простор (унутра) борац заборавља самоувјереност: ''Гле, као очи слугу у руке господара својих, као очи слушкиње у руке госпође своје, тако су очи наше окренуте ка Господу Богу нашем, докле се не смилује на нас.'' Псал. 122,2. Да, борче, требаш осјетити своју немоћ кад ти на ум падне мисао о твојој моћи! Јер у случају самоувјерености борац постаје смјеран себи а не Богу; јер служећи Богу не треба остављати ни мало простора за самоувјереност! Док, ако су очи окренуте ка Богу – онда су оне окренуте ка унутра. То су духовне очи, које осјећају Бога, али и своју немоћ без Божије благодати! И тако, ако се ослањамо на своје моћи – у немирима ћемо убирати плодове свога рада. Зато треба ходати трезвено у стражарењу над својим умом, да не изађе пажњом из унутрашњости (сабраности) у смућивање ума. Јер ум се смућује кад се мисао смућује овостраним замкама, кад одлута у немире духа. Драги борче, мисао држи у Христовој молитви са обавезном пажњом на врата срца!

Невезивање за ништа споља

Срце смјерно Богу, оно је то које се не ослања на своје моћи. Ум се смирује у срцу, гдје дух станује, а узнемирује се око срца, гдје дух налази мјесто немира. Зато се ум пажњом спушта у срце, гдје се дух у сусрету са умом радује. Исто тако и кад се ум одваја од срца у простор вансебни, дух се среће са духовима злобе из поднебесја. Бог спаја ум и дух кад се ум бави Богом, већ ако се ум бави са нечим другим и дух се спаја с тим другим. Стој (пажњом) на вратима срца утемељујући се (у срцу) молитвом и постом! Јер је (молитвено) небудни ум луталица, што лута (пажњом) од немила до недрага. Ум опијен тјелесним (чулним) животом тетура и спотиче се по вансебности, не могући наћи пут до куће (срца). Ум хоће бити сам са духом у срцу (духовном простору), не расијавајући умну снагу око срца у тјелесном (чулном) простору. Али заведен чулним мамцима, пажњу оставља у чулима – да му чула чувају пажњу!? Зато ум стоји (пажњом) на врата срца молитвено одбијајући чулне вјетрове и олује, што, као демонске замке, вребају око срца борца. Као Симеон столпник, на стубу, бранећи душу од чулних насртаја, што трпљаше све Христа ради; и упокојио се стојећи на стубу, као и ти, борче, што требаш стојати на вратима срца до своје кончине! Чувајући дух за Бога, Који је Истина, Пут и Живот, пажњом унутрашњом и не вежући дух са лешином спољном, чекајмо излазак духа из тијела (смрт) свакога трена! И ето радости, јер је дух умом у Царству духова, што је Небеско Царство! Док онај што се радује вањском животу (духовној смрти), кад му се дух извуче из тијела, орлови ће се купити око духа скривеног у леш. А леш, шта је то леш... спољно богаство без унутрашњег садржаја. То су модерности 21. Вијека: телевизори, компјутери, мобилни телефони, авиони... и ако се некоме човјеку дух скрио у тим идолима, а то може бити и човјек у питаљу да нам се дух скрије у њему, он је у смрти. Господ је о том модерном стању духовних мртваца говорио: ''И одговарајући рекоше Му: Гдје, Господе? А Он им рече: Гдје је стрвина онамо ће се и орлови скупити.'' Лука 17,37. И дакле онај ко се радује вањском животу, то је човјек 21. Вијека, коме је ђаво припремио амбијент да се радује модерној вањштини о којој је и Свети Нил мироточиви пророковао: '' Он ће уз то дати порочну мудрост несрећном човеку, тако да ће овај начинити таква открића да може један човек са другим да разговара са једнога краја земље на други. Тада ће људи летети по ваздуху као птице и просецаће морске дубине као рибе. И када све то достигну, бедни људи ће у удобности проводити живот, не знајући, несрећници, да је то - обмана антихристова.'' А човјек 21. Вијека не види да је Свети Нил пророковао ове ствари управо о њему. Пажња, нама треба пажња да би одбјегли од свега онога што се дешава и онога што има да се догоди. Драги борци ми морамо бити у Богу и дух повезати са Господом у молитви Христовој, иначе у непажњи дух ће нам се повезати са богатством Молоха, што значи да ће нам се дух повезати са тијелом ( а треба се тијело повезати са духом, зар не). А дух кад иде за тијелом он иде за свиме тјелесним које на крају смрди као леш. Морамо се потрудити да све подредимо духу који осјећа Господа да не би случајно осјећао спољно богатство, јер смрћу ћемо ићи у живот што је Бог или у смрт што је леш ( остатак ) модерности после нас. Зато сматрајмо за богатство Господа Бога, јер ћемо смрћу ићи у оно што смо сматрали за богатство; јер ако сматрамо за богатство спољно настројење живота ( спољно богатство) тражит ћемо духом то богатство и после смрти. Невезивањем за ништа споља учинит ћемо услугу својој души у супротном учинисмо богоубиство, јер Бог рече што највише треба љубити.

Трпљење Исуса Христа

Трпљење Исуса Христа – то је духовно трпљење, не заборавимо ријечи Апостола: '' Јер у чему пострада и искушан би у ономе може помоћи и онима који се искушавају.'' Јевр. 2,18. Трпљење Исуса Христа је учење Господње о трпљењу, искушано на самом Господу. Без искушења, туге, патње и страдања нема јачања духа, што значи да се искуство у боју (духовном) не добија без искушавања воље ратника! Јер ако је ратник вољан ратовати против ђавола у себи и ван себе добиће дарове од Бога, с обзиром како је ратовао! Ако је ратовао трпљењем Господа он је додао себе у мору трпљења Господњих, и све док је трпљења Господа човјек ће се чувати од гњева, који иде на овај свијет. А ти, трпиш ли ратниче? Ако трпиш, нећеш узети Биометрију трпљења Господа ради и добићеш дар од Бога; већ ако си прихватио мамац трпљења Антихриста ради – постаћеш сигурнији у себе, што је дар од ђавола! Већ ако хришћанин од ђавола дела, за све налази оправдање и наћи ће оправдање за инплантате; а, наравно и за поклоњење Антихристу – то се мора, зар не!? Трпљење Исуса Христа у смирености се остварује; то је са пажњом у Царству Небеском, које је у нама. Јер унутрашња пажња, у страху Божијем, прелази у благодатну пажњу. И ту, у срцу, је смиреност; која се чува пажњом на вратима срца, гдје скрушена духа борац пребива у молитви Христовој непрестано! Док скрушен дух је онај дух који је поништио себе, идући у прилог Царству Небеском... повукавши пажњу у себе не излази из унутрашњости свога бића да дух ''снажи'' вансебним ефектима. Вансебни ефекти духа јесу сва осјећања која одвајају од Извора живота и иду у прилог духовима из ваздуха. Да, драги пријатељи, веома важно у духовном животу је имати скрушен дух, ако већ хоћемо да се уподобимо Богу. Јер скрушенога духа борац трпи дух гордости овога живота који је опијен мислима вансебним и дјелима злим. Драги борче, ми јесмо зли ако не трпимо Исуса Христа, јер морамо раздвојити оно што је трпљење Исусово, које је он претрпио на земљи и наше лично трпљење Исуса Христа. Наше лично трпљење Исуса Христа се додаје мукама Господњим. Трпљење Исуса Христа значи духовну радост, туге и боли духовне, плач духовни...Уосталом, благо оном човјеку који има дар суза. То је велики дар. Кад путујемо трасом до Царства Небескога ( ријеч је о тренутном путовању ) требамо се добро пазити да не мијењамо трасе пута ( широке стазе ), јер ће тада духовна радост прећи у приземно радовање, духовно расуђивање у неразумно схватање, туга духовна, која је претходница радости духовне, прелази у тугу приземну, коју другачије љекари свјетовни зову очајање. Униније, које је продукт досаде, јер човјек пијан тетура по спољашњим мислима и осјећањима, па га срце боли јер не умије правилно да воли. Стање у ком се тренутно налазимо је масовно отуђивање од богаства. Толико благо, које се налази унутар нас, човјек 21. вијека запоставља. За њега постоје авиони, за њега постоји његов аутомобил, и сва богаства спољња која је присвојио и којима је позајмио своје постојање (битије). А да ли заиста постоји његов аутомобил?! Па, нормално да не. Борац зна да он постоји и зна да се чува од спољашњих прелести, јер ако се не чува, и ако помисли да постоји његов аутомобил, он је у ствари дух свој сакрио у нешто што не постоји. А ти, борче, умјесто да уградиш у себе модерност 21. вијека, што је смрт... иди ка животу (срце) и моли се у трпљењу Исуса Христа!

Пред Царем царева унутар себе
Смиреност без молитве није смиреност, већ умишљеност! Тијело не побјеђује гордост, већ дух смјеран Богу. Бог је побједник у нама, јер побједа без Бога је безумно слављење себе у ђаволу! Човјек смјеран тијелу никада не може бити смјеран Богу, јер бити смјеран значи стајати усправно (војнички термин) пред својим господаром. И зато посредник између борца и вансебне мисли је молитва на вратима срца против вансебне мисли. Посредник између борца и било каквог узнемиравајућег утицаја, као од вањских људи, је молитва на вратима срца. Молитва је израз вјере, наде и љубави духовне и ово не разумију тјелесни (вањски), јер како ће се молити ономе кога не виде!? Борац стоји мирно (усправно) пред Царем царева унутар себе, пажњом на вратима срца гледа право у Дародавца. Збиља, гледате ли испред себе? Испред тјелесних очију може бити Голијат несавладиви, али борац не гледа у Голијата испред тијела; он је отворио духовне очи и стоји Богу испред себе да не би пао Голијату (било чему тјелесном) у руке! Да се не би повукао у Голијата он се повлачи (пажњом) у себе и скрушена духа тражи (призива) Бога; и онда нема повлачења погледа већ бистро (оштар поглед) сагледавање ствари и препрека у спољашњем свијету! ''Господ је мени помоћник, и ја ћу погледати смјело непријатеље моје.'' Псал. 117,7. Желите ли бити смирени, не тражите смиреност у повлађивању Голијату у себи или ван вас! Тражите смиреност тражећи спасење душе кад је пред вама Голијат (препрека на путу до Бога – уништитељ душе). И не тражите мир и сигурност за тијело науштрб душе, јер ћете морати прихвати услов – погибију душе. А када душа гине руши се унутрашња (благодатна) веза и борцу бива последње стање горе него прво! Јер ако је у срцу држао Бога, пред Којим је мирно стајао на вратима срца, па му се пажња отргне (од врата срца) да у срцу држи Голијата, борац постаје дезертер. У молитви борац држи у срцу онога коме се моли. А пошто нам је указано на то да се молимо непрестано, свако одвлачење пажње од врата (додира) срца је поклоњење (пажње) одвраћању пажње. То ђаво одвраћа пажњу од молитве у благодатном простору и наводи на своје мисаоне замке (бриге... Голијата); а ти врати пажњу на простор смирености, па зато си борац, зар не? Већ ако си дезертер прихватићеш Биометрију из страха од система Антихриста и у срцу ћеш уселити Голијата (страх од губљења материјалних средстава); то је већ печат Антихриста који ће се остварити увођењем безготовинског система плаћања. Борац зато држи Бога у себи (срцу) као личну карту, да би га препознао Господ; слуга Антихриста држи Биометрију у џепу или у себи (тијелу) или на тијелу (тетоважа), да би га препознао систем Антихриста. Из спољног живота долазе сигнали у циљу да руше унутрашњост борца. Свјетски човјек их прима у себи без расуђивања, и зато зло из спољњег живота постаје дио његовог бића – препознато као добро!? Између свјетског човјека и борца је провалија, једноме је у срцу вањски живот, други у срцу држи сјећање на Бога. Два су престола у срцу и обадва нуде мир, само је један лажни у слави многобројних идола од вана; који заокупљају пажњу небудног створа. Јер борче, небудан ли си... врати се молитвеној будности са пажњом на вратима срца, гдје је смиреност од вањских одвлачења пажње. Сјети се ријечи Господње: ''Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се.'' Мат. 7,7. Борац иште Царство Небеско, тражи мир и радост у Духу Светоме, молитвено куца (са пажњом) на вратима срца и Бог отвара врата за дарове Духа Светога!

Јуродивост трена

Трпим овај живот са пажњом на вратима срца, поклањајући се Богу Побједнику у срцу кога славим! Већ кад изађем из пажње на вратима срца улазим у простор непажње славећи ђавола на широким вратима... '' Уђите на уска врата; јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њим иду.'' Мат. 7, 13. На уским вратима стално молитва тече, док на широким се слави све оно што одвраћа од молитве. Припадањем другом свијету борцу и пажња иде на невидљиво, која се скрила у духу трпљења овог свијета. Борац, непрестано пребивајући у молитви, заиста припада другом свијету; ђаво се упиње да обори ум борца који пребива у молитви, не би ли ум пао на мисли или ријечи из овог живота. Улажење у расправу са отуђивачима унутрашње енергије (у себи или ван себе) чини такав ефекат да борац заборавља Бога сјетивши се себе. Па је ли те неко увриједио, понизио, ударио, осакатио, оговорио, опљачкао... па ти заборавиш Бога сјетивши се увријеђеног себе... тако ђаво руши енергију борца од Бога послату. Духовни борче, наша дејства су из простора смирености, онамо гдје је радост и весеље у Духу Светоме који су непојмљиви за овај свијет. Ђаво смућује ум борца симболиком овога свијета коју је привезао за душу преко тијела (чула). Али ако нећеш да се рањаваш ђавољим сплеткама заборави себе и сјети се Бога; бестрашћем према свијету побиједићеш симболику овога свијета која те је привезала за овострано. Ако хоћеш да трпиш овај свијет треба сваку неправду или злу ријеч, сваку славу овога свијета да доживиш као што је доживљава мртвац у ковчегу! Па, ако он слави свјетско, слави и ти, ако је њему повријеђен понос на себе, нека и теби буде, ако се он плаши тијелу, па зато иде да узме Биометрију, узми и ти! Буди мртвац у свијету (за овострано) а жив за Господа и имаћеш мир: „Живи као да ниси од овога свијета и имаћеш мир“. Антоније Велики. Већ ако ниси мртвац за овај свијет, жив си за себе а мртав за Бога, јер служећи себи (сјећајући се себе) не служимо Богу (сјећајући се Бога). Неко ми је једном рекао ''све са свијетом'', јер свијет и свјетско му бјеше у срцу и души, ријечи од овога свијета и слава свијета. Радост коју налазимо ван себе, за којом лутамо трчећи за собом по свијету, и мир за којим чезнемо циједећи га из немира овога свијета, су лажни; јер оно што одваја од живота по Богу, све те ријечи од овога свијета што одвајају од молитве и радост у слави свијета хладе срце! Духовни простор је простор горења срца, док срце гори молитвом. Духовни простор је простор радости невиђене и весеља духа, непојмљиве за овај свијет који у злу лежи. Драги борче трпељиви, твоје трпљење је у простору радости ( духовном простору) зато трпљење у свијету зове се нестрпљење. У додиру (пажњом) срца, ту гдје су двери (врата) срца, двери су вјечности од којих је ђаво упро пажњу да нас одвоји тјерајући пажњу борца по пролазности. Из овога се види да се битије (постојање) борца у Богу задржава у себи молитвом и осјећањем Бога. Али, сјећајући се себе у свијету (овостраном) борац улази у простор немира гдје га је ђаво навео. Али ми смо слуге Божје и није на нама да се сјећамо себе у пролазности, већ да се сјетимо Бога на вратима вјечности. И немојмо заборавити да будемо благодарни за сваки шамар који нам упуте зли људи, јер борац није пажњом вани да би се смућивао око било чега, већ је пажњом унутра гдје све сија од љубави. Суштина човјека је давање љубави од Бога дате, умножавање таланата и враћање Богу умножених духовних таланата. Из свега овога се види да је на вратима срца, која су врата вјечности, куцање пажњом да Бог отвори срце за љубав и за дарове Духа Светога који су мир и љубав. Задобијајмо Небо јуначким трпљењем безумних отуђивача пажње јуродивошћу трена, Христа ради: ''А ја као глув не слушах, и као нем не отварах уста своја; и бејах као човек који не чује, и који у устима својим нема оправдања.'' Псал. 37, 14-15.

Људи - сјенке

Тијесан пут и уске стазе воде до врата вјечности, која су скривена у додиру (пажњом) сопственог срца. Поред дрвета, поред пања, поред птице, животиње или биљке, неживе природе, неживог вјештаства, поред људи или нељуди - отуђивача пажње, испред себе... држимо пажњу унутар себе; пребивајмо са Богом на вратима вјечности, што је у додиру срца... гдје су уска врата ту је радост неодузимљива и мир који није од овога свијета! Ту је стабилност, борац стоји на чврстом темељу свога срца, пазећи живот од смрти. Јер гдје год да стоји (пажњом) осим на вратима срца, тло на ком стоји је нестабилно и лако се пада у преисподњу! Пијане, тетураве, мисли што лутају по овостраном тражећи себе у пролазном трену су трговци који продају вјечност за пролазност. Драги борче, све твоје мисли нека буду на пажњу (гдје ти пажња иде) која додирује срце (на вратима вјечности) и то је уска стаза која води до Бога срца твога! Али наше мисли пијане и тетураве кад изађу из додира срца иду тамо гдје су мир и радост у Духу Светоме искључени. И већ укључен у пролазне токове живота, на широким стазама овостраног, борцу тјелесни амбијент одвлачи пажњу од додира срца. Уласком у логику овога свијета борац излази из логике срца придајући (поклањајући) пажњу мислима и ријечима од овога свијета; ђавољим шапутањима и ''делатном'' слушању ријечи уз саслуживање срца које гаји пасивна осјећања. Плашимо се трепетним страхом од сјенки које заклањају Лице Божије. То је кад се духовно око, које стално гледа Господа пред собом, замрачи тјелесним виђењима; тјелесним виђењима која буде чулно у нама, да нам мисли и ријечи одступају од Бога у пасивна осјећања која мраче познање Бога. Али удаљити себе од Бога значи приљепљивати се сјенкама које замрачују духовни вид. И то су све спољне замке за пажњу, а од њих се издвајају фасцинација (засљепљивање) модерношћу и ЉУДИ – СЈЕНКЕ. Људи – сјенке својом појавом и дјеловањем чине сјенку задржавајући пажњу борца, у циљу да падне духом на ђавоље замке преко тих уживача. На нама је да не обраћамо пажњу на душевне прваке 21. Вијека и ђаволе који хватају птицу (пажњу) на широким стазама. Пажња треба обавезно бити на вратима срца... поред пања... људи отуђивача пажње, ситуација које просто терају птицу (пажњу) из гнијезда. Не заборавимо мисли које тјерају пажњу из срца јер је противник (ђаво) прохтио да уђе и завлада срцем. Мисли, о мисли требају бити на вратима срца спојене са пажњом и ту молитва стално да тече. Мисаона побједа над мисаоним вјетровима и олујама, који од споља бију, је молитва на вратима срца. Од споља је сјенка која заклања Лице Божије унутра, да борац не осјећа Бога, али осјећа себе увријеђеног, збуњеног, пониженог, преплашеног, супериорног, срећног, тужног, оправданог... Видите, без молитве и поста ми смо заиста род зли и прељуботворни, који мислима од овога свијета буди чула, гасећи дух који осјећа Бога. У мислима је покретачка снага на зло или на добро. Овај видљиви живот пун је рђавих мисли, које одвајају пажњу од врата срца и дух гасе на широким вратима овостраног. И најбоља мисао на широким стазама овога живота је зла мисао, јер одваја од уских стаза које су молитва и пост - радост духа владалачког. И опет упозоравам на људе – сјенке 21. Вијека, отуђиваче пажње од врата срца који су у служби отуђивања борца од Бога; не придајимо пажњу отуђивачима пажње, њиховим отуђивачким ријечима или дјелима која тјерају мисли ван! Већ не остављајмо ни трен непрестано молитвено бдење на вратима срца и са страхом и трепетом ревнујмо на спасењу своме!

Уска врата јеванђељска

Престо славе, срце у јунака што слави Господње у себи, да демони дрхте од славе Господа у сабраности срца! Гдје год идеш, било на ком мјесту драги борче имај у срцу своме стално славу која је Име Божије. Дакле, са ким год да си имај у себи Име Божије. Али нама се дешава да се гневимо на људе, да имамо у срцу престол идола као што су сребро и злато ( дјело руку људских)...''Идоли незнабожаца сребро су и злато, дела руку човечијих;'' Псал. 134,15. Колико је идола у нама сами видимо по томе шта се у срцу крије, који престо смо припремили за срце наше. Да ли је то човјек тварни од којег смо направили идола, или било што што у срцу престо је направило а није Име Божије. Псалмопојац нас упозорава на сребљољубље ( новцољубље) јер у њему се налази издаја Јудина. Ми знамо да је Јуда због среброљубља ( 30 сребрника) издао Господа, а данас због истог среброљубља које се налази у Биометрији човјек издаје себе и Господа у себи, каљајући име Божије! Пред собом борче имаш среброљубље које је у свијету славољубље, које је таштина због које човјек није спреман да изгуби било што у овоме свијету ( да му ко што не би рекао). Али драги подвижници ми смо у подвигу који испред себе не види идола ( данашњи људи су направили идола од себе самога), него просто испред себе поглед му не лута на ђаволске обмане већ оштро гледа испред себе фокусиран у једну тачку; док у себи има Име Божије, које га радује, јер оно што нас радује то имамо у себи. Фокусираност у једну тачку испред нас је уствари држање погледа оштрим који је зашао у неко удубљење испред нас; фокусираност на детаље, на суштину унутар нас одвојиће нас од површности која је толико омиљена у овоме свијету. Па људима површним није ништа узети Биометрију, сјутра узети имплантате биће им потреба и неће се постављати питање да ли да узму или не узму имплантате. А данас ти филозофи кажу оћемо узети биометрију ( јер нам то треба, потреба за живот), али нећемо узети инплантате, јер нам то није тренутна потреба (али кад затреба, што се мора мора се). Драги пријатељи немојте се варати, вјечно спасење је у питању, јер ко се нечим малим опрља...'' Који је вјеран у малом и у многом је вјеран; а ко је невјеран у малом и у многом је невјеран.'' Лука 16,10. Драги борци ви знајте да је православна вјера детаљна и да у њој нема пропуста па ако претпоставите Имену Божијем кола и све угодности овога живота то је заиста плашљив потез, чија идеја потиче из бездана. У твом престолу славе, драги борче, нека буде вјечна слава Бога Сведржитеља, немојте заборавити да је престо славе ( срце), исти за сваког човјека али неко слави мир Божији у срцу док други требају да се лијече од немира овога свијета, који су у срцу скрили. Ја вам овдје говорим о подвигу борца ка вјечном спасењу и ако мислите да уживањем добијете Царство Небеско грдно се варате! Кроз муке и патње се пролази ка Царству Небескоме, кроз плач и јауке за собом многогрешним, кроз молитвене подвиге и детаљно сагледавање ствари испред себе човјек има могућност да прође. Јер су уска врата јеванђељска док Биометрија која је услов живота, тетоваже биометријске и имплантати се не смију превидјети ако већ оћемо да прођемо кроз уска врата. Фокусираност у једну тачку и ту тражење удубљења за оштар поглед је детаљно гледање, не расијавање пажње на фасцинантну површност 21. Вијека. Поглед заиста треба бити детаљан а пажња увучена у срце која тражи Бога а не лута за погледом сненим. Дакле, расијавање пажње по свијету и поглед увлачи у биједну расијаност. Али шта ћете, у небудности, ми смо пуни таштине, па онда маштање разно нас чулно заводи и ако тога демона не примијетимо паднути ћемо на његове замке. Знајте , веома је важно: срце пуно љубави је онда када имамо Име Божије у себи, али и оштар поглед испред себе, ( који је у ствари не лутање погледа) је веома важно. Тако ће нам срце које непрестано има Име Исуса на уму тежити Цркви и вјечном спасењу! Већ ако у срцу кријемо среброљубље, лажне историје, дискотеке, тежњу да идемо ( пажњом) телевизији, спорт, кладионице, игрице и разна лутања ока - ту нам се крије и вјечна смрт! Дакле оштар поглед испред себе је само вођење рачуна на оштар поглед док нам је пажња у дубини срца скривена. Већ ако нам срце иде за очима ( погледом) ушли смо у 21. Вијек и сигурно ћемо се завести са свим обманама које носи вријеме са собом!

Радост борца

Бестрашће је не везивање пажње низашто сем за Бога. Пажња је на вратима срца и духовним очима, које јесу духовна пажња, гледа унутра гдје је живот срца. Унутра је живот срца али од споља ђаво дјелује да обори поглед оштар. Јер поглед оштар, који залази у неко удубљење, у неки детаљ испред нас, објављује свеприсутност Божју. Већ кад се поглед повуче ђаво може дјеловати на борца јер му је у срцу брига, рецимо. Данас, брига човјека одузима од њега расуђивање по Богу, и ђаво га тјера на мудровање по свијету. Очи борца, које свуда испред себе виде Господа у детаљу испред њега, се уздају у Бога унутар њега Коме су посветиле сву своју пажњу: ''Очи свију у Тебе се уздају, и Ти им дајеш храну благо¬времено.'' Псалам 144.15. Ту, у детаљном погледу испред нас, у неком удубљењу гдје је зашао поглед – ту су Очи Божје, свјесност да гледа Господ. Већ кад се поглед повуче ми не видимо ништа испред себе, јер је поглед зашао у бригу, маштарије, плашљивост, таштину, итд. Јер у борби поглед испред себе мора бити оштар, да би се борац тако концентрисао да пажњом такне срце јуначко! Оштар поглед, поглед који залази у удубљење испред нас, пажњу враћа на вратима срца (враћање себи), јер поглед у повлачењу, будући несвјестан, одлази од Оца: ''А кад дође к себи, рече: Колико најамника у оца мог имају хлеба и сувише, а ја умирем од глади!'' Лука 15,17. И онда долазимо до уздања, које треба бити не у поглед оштар, већ у Бога Коме тај поглед стреми. Јер ако имамо очи да видимо, видимо у славу Божију, плашећи се трепетним страхом да изгубимо Бога из вида, стављајући у очи своје приземне потребе, рецимо. Не заборавимо пажњу утемељену на вратима срца, гдје духовно око пропушта или не пропушта осјећање које куца на вратима срца. Несумљиво, на нека осјећања борац мора добро да обрати пажњу: ''Не скидај душевног ока са гордости: међу свим лоповима духовним нема опаснијег од ове страсти.'' Преподобни Јован Лествичник. У контакту са људима, а данас су многи и премноги отуђивачи пажње, пажња борца је , као и увијек, на вратима срца пазећи на осјећања која се јављају. Дешавања око нас знају да буду стресна и ако не стражимо молитвено на вратима срца, пропустићемо у срце плашљивост, рецимо. У контакту са човјеком поглед нек нам зађе у бору или детаљ на његовом лицу или било који детаљ око нас који чини оштрину, тако ћемо оставити простора за Бога у нашем срцу, Коме смо посветили пажњу. Тако све испред нас има своје лице, које у небудности поприма личину (маску) демона. И већ кад имамо поглед остаје нам да стражимо на вратима срца, јер личина у коју се демон обуче да повуче поглед борца; јавља се као личина бриге или било кога пасивнога осећања који демон упути на човјека. '' Они који ме изагнаше, сада ме опколише, очи своје устремише да ме оборе на земљу.'' Псал. 16,11. Они који изагнаше човјека бјеху демони, који очи своје устремише да повуку поглед човјека и увуку га у бриге, плашљивост, блуд итд. То су личине које упућују људи – отуђивачи да повуку поглед борца и увуку га у демонске замке. Бестрашће је позив човјеку да нема ништа на овоме свијету, по ријечима Христовим да ако ко душу своју не мрзи не може бити слуга Господњи. Али схватите мир и радост у Духу Светоме су спасоносна осјећања која уводе човјека у вјечни живот.

Биометризам

Вријеме комунизма је прошло, те анестезије од осјећајности и благочешћа (побожности), гдје је слава Бога промијењена за славу тијела пролазнога. И ко је тјелесно пландовао и тијелу се радовао, духа се гадио и Бога из себе прогонио тај је имао егзистенцију. Мјесто у друштву, које ипак проноси ријеч Божију: ''Јер ко има, даће му се, и претећи ће му; а који нема, узеће му се и оно што има.'' Мат. 13,12. Али то говорише ругачи, слуге лава у духу, као што ми га (као лава у духу) је Бог једном описао. И тај Тито је прождро много душа, које се данас налазе у вјечним мукама. Данас се то безумно стање у друштву (комунизам) претворило у савршенију форму за поробљавање душа – БИОМЕТРИЗАМ. Биометријска анестезија је умртвљивање духа, да човјек губи осјећај за Царство Небеско предајући своју пажњу чулима (тијелу и тјелесном). Та биометријска куга ће бити обавезна тако, да ће сви до једнога морати да се обиљеже. Човјек тако постаје тијело, баш као у доба комунизма, дух из срца је прогнат биометријском палицом. Али ми смо борци против биометрије, свих алалала и балала које су привукле пажњу, засљепљујући духовне и мислене очи, човјека 21. Вијека; хероји и јунаци опитни у духовном ратовању, са оружјем и обуком описаним у овој књизи, али ако огладнимо, кукала нам мајка!? Или ако ближњи, из користи или..., огладне нас и дођу да нам прождеру тијело, а доћи ће, и шта онда!? Већ ако се питамо, а питамо се... ништа, пасти ћемо под теретом оних који вјечно страже своје тијело, а и нас ће страх (плашљивост) нагнати да стражимо над тијелом (чулима) и прихватмо Биометрију! Толико око наше моћи да се одупремо било каквом (и најмањем) искушењу; '' Признај своју слабост, своју потпуну немоћ да се одупреш и најситнијем мамцу ђавољем. Тада ћеш, на своје запрепашћење, открити да он нема никакву власт над тобом.'' Тит Колиандер. Јер треба нам слобода погледа, да на непријатеље наше погледа око наше и да нам се не замрачи поглед, јер ми ето хоћемо да нађемо начин да се избавимо од невоље и прославимо себе и нашу моћ; али Бог избавља од сваке невоље да на непријатеље оштро погледа око наше, и треба користити сваки тренутак да прославимо Име Божије у нама! Јер слава себе каже да ћемо избачени бити из славе своје у вјечне немире адских мука, гдје ће нас смрт напасати. Борац је одбацио све што га одаљава од молитве а приближава Антихристу. Дакле, презрео је забаве 21. Вијека, све зашто биометрија треба и чека да систем Антихриста удари и на то мало слободе што му је остало. Удар је на тијело, да борац неће имати гдје главе склонити, у тјелесном систему духовност ће бити забрањена! Борац ЧЕКА нови крст трчећи за Богом, нови тренутак муке што је прилика да прослави Име Божије. Чека у молитвама, посту, презрењу шарених лажа овога свијета и пљувању на славу самог себе. Већ ако хоћемо да трчимо за тијелом, и дишемо пуним плућима овај (чулни) живот... све је повезано са бројем звијери, мораћемо прихватити број звијери; са прихватањем 666 ми улазимо у заједницу човјека и звијери (антицркву) и тако постајемо војници Антихриста. Чекајући нови крст очекујемо благодат потребну за нове моменте , већ ако очекујемо благодат од нас или благодат од човјека поконићемо се Антитихристу!

Служење Богу или тијелу

Борац живи и радује се у Богу! То вам је мјесто утемељено у срцу и тамо се радујемо Богу до овација! Непрестани молитвени контакт са Логосом каже да смо ми љубитељи Небеског. Љубитељи земаљског су распели Бога и риљају, као свиња, по блату 21. Вијека. Гледај оштро испред себе, али се потруди да ти срце не пође за очима, но пажњу утемељи на вратима срца. То је припрема срца за молитвени подвиг, непрестану деланост коју борац обавља; оштро гледа цвијет (пролазност) а као да га не види, његова пажња гледа дух дубоко у срцу Богу како се моли. Начин живота човјека 21. Вијека забрањује свету истину: не ићи за очима, јер то је прељуба од Бога. ''Ако су кораци моји зашли с пута, и ако је за очима мојим пошло срце моје, и за руке моје прионуло шта год,'' Јов. 31,7. Човјек 21. Вијека занесен је бутицима, градовима, дружењима око трпеза пуних вина у коме је блуд скривен, разним стомакоугађањима; славом себе у колима, умијећима, пролазним побједама и свему ономе што је видио па је срце за тим пошло, јер је видио бисер за који је вриједно живот дати. И то је пролазни бисер који тјелесној души свјетлуца, па срце пође за оком а треба око за срцем да пође, јер у срцу осјећа прави Бисер, па гдје год оштро види – осјећа Бога у срцу Коме је пажњу поклонио. И то је дјелатност срца (живота) борца, да призива Име Божије у себи и испред себе оштро да види, да не би случајно за очима пошло срце. И то је трпеза борца 21. Вијека: призивање Имена Божјег, јер је трпезу видио унутар себе, и то ће бити једина храна, храна енергијом Божијом, у доба Антихриста! Јер је ђаво поставио трпезу човјеку 21. Вијека, а то је храна (отров) душевна и тјелесна, и од јутра до мрака срце му иде за очима а очи за чулима. Јер у срцу се чува дух владалачки пажњом на вратима срца, јер то јесу врата вјечности, а већ кад срце пође за очима дух владалачки постаје роб пролазности; широка врата су врата пролазности, и ту се крије живот (срце) мртваца (сад и ту) који је тијелу дао дух, да дух буде роб тијелу (чулима). Кад легне тијело човјека 21. Вијека у гроб биће то талант закопан у земљу, јер дрво које не доноси духовни плод (плод духа) одсјеца се и у вјечни огањ баца! Све духове из поднебесја, помисли, људе, животиње, природу, машине, ратове, земљотресе, временске погоде и непогоде, властито тијело, углавном све што одвлачи пажњу од близине Божије испред нас, дочекајмо на вратима срца (додир (пажњом) срца). Ту, на вратима срца осјећа се близина Божија и Небеског свијета и зато молитве наше узносимо са пажњом на вратима срца! Човјек се радује или тугује тијелу и тјелесном или се радује или тугује Богу и духовном, зависно од тога коме служи. Ако служи тијелу и тјелесном (чулима) онда радост и туга зависе од спољашњих ефеката; док се у срцу крије таштина, плашљивост, завист, злоба, самопоуздање, очајање, итд. Већ ако служи Богу и духовном радује се или тугује благодаћу Божијом.

Гдје се затвара круг самоће

Ако су чула слуге духа, сва чула се затварају у дух ради служења Богу. Ако су очи, оне виде у славу Бога У СРЦУ (Унутрашњега). Ако су уши, оне чују у име мира Божијега у срцу. Ако је додир, онда се он спаја са пажњом на вратима срца. Ако је мирис, онда се он спаја (веже) са тамјаном молитве. Ако је укус, онда је осјећај Причешћа у срцу стално присутан. Очи су чело свих пет чула, и зато демон стоји пред очима не би ли ослијепио борца; да не види он (оштро) себе испред себе будног на вратима срца, него ослијепивши му очи улази слободно кроз разваљена врата срца. И онда он види свуда нешто друго а не себе, како се моли. Заиста, очи много кажу о стању душе! Кажу, очи (поглед из ока) су огледало душе, што значи да се у погледу огледа наша унутрашњост. Зато ухвативши поглед ми ћемо се наћи у огледалу своје душе. Контакт са свима споља треба да се ухвати (са пажњом) на вратима срца, јер кад пажња побјегне од врата срца онда се ради о отуђивању пажње. Отјелешњивање (материјализовање) пажње је одвајање пажње од близине Божје, одвајање пажње од молитве што је одвајање пажње од врата срца. Пажња је духовна и нека остане духовна, а она је духовна ако стоји мирно ( војнички термин) у додиру срца; то је близу Бога и гледање свијета уз помоћ Божију ( са Богом). Управо у додиру срца ( пажњом) је мјесто сигурности од демонских отуђивања пажње. Видите, борац је сигуран близу Родитеља свога. И ту у близини Божијој се борац стално моли јер то заиста јесте задатак човјека...''Птица је птица, ако лети. Цвијет је цвијет, ако цвјета. Човјек је човјек, ако се моли.'' Патријарх Павле. Да, господо молитвени простор је благодатни простор ( унутрашњи простор) и док се борац ту крије ( у пажњи срца) он на све гледа са Богом у срцу. О колико је ово важно за православног борца - да му се ријечи Христове молитве уливају право у срце, гдје се само срце испуњава Христовим именом. Данас је 21. Вијек гдје се пажња на миг може оспољити и борац ући у ропство мисли. Гледамо ТВ и наша пажња иде на оштру слику екрана која приказује све, али ту не можемо видјети нас; али можемо туђе очи које владају небудним човјеком. Гледамо друштво, ту масу ка којом идемо бјежећи од самоће ( суштине), и видимо све али не себе испред себе. И тако ум лута по спољашњим феноменима 21. Вијека, јер очи небеске не виде испред себе а требало би видјети оштро себе у молитви. И ово је права самоћа, коју тражи Господ да човјек у додиру срца осами се од спољашњег утицаја будно се молећи. У самоћи је лијек за бијег ка овом свијету, гледам у тебе, па ко год да си ти а можеш бити и небодер па и свјетски рат али ту у тој спољној тачки оштрине видим самог себе. Заиста борцу није битно оно што се споља дешава да би побјегао у неки спољни кутак у који би га чула повела. Борцу је битно да плаче за собом у самоћи, што је супротно човјеку 21. Вијека који не жели да буде сам плачући за собом, него он жели да побјегне од себе јер је заиста досадно бити са собом...И зато човјек иде за туђим очима тражећи смисао живота у туђем оку и бескрајним чулним надраживањима ( вида, слуха, мириса, укуса, додира). А треба гледати оштро себе испред себе, што значи пазити на себе, гдје се затвара круг самоће. И гдје год да си и с ким год да си, драги мој борче, буди сам у својим мислима. Док се мисли усредсређују на вратима срца у циљу служења Богу ( Цару смирености) иначе да је супротно да мисли служе било чему другом, служиле би вањским немирима.

Гледајући себе испред себе опрезно је пазио куда хода по себи

Поглед је стао право испред себе, оштар, јасан, види себе у нечему испред себе. Јер има неко ко је упро пажњу на очи борца да обори поглед, тај неко покушава да убацује помисли у срцу борца; и то ће учинити када поглед, који увијек треба да гледа јасно себе испред себе обори својим мађијама. Па што ће борцу да гледа испред себе и то оштро него да види гријех који се уселио у срце; псалмопојац Давид каже: ''Јер безакоње моје ја знам, и грех је мој стално преда мном.'' Псал.50,5. Човјек свјестан свога постојања гледа испред себе да не би упануо у замку непостојања коју му је ђаво припремио. И овдје улазимо у поље мучеништва борца 21. Вијека, који треба да подражава ранијим мученицима за вјеру. Пред нама је неминовно узимање биометрије ( које свакога мора дотаћи) и расположење борца би требало бити спремност на мучеништво Христа ради, заиста Јеванђење се не завршава Тајном вечером него жртвом Христа ради која је неминовна за улазак у Царство Небеско. И нека наше расположење буде као расположење Игњатија Богоносца на путу за Рим када су хтјели да га ''спасу'' мучеништва а то је био страх да му се не деси да га ослободе прије пута за Рим јер му је у срцу било мучеништво Христа ради. Са таквим расположењем борац 21. Вијека треба ићи у сусрет неминовној наредби: ''сви се морате одрећи Бога'' (у преносном смислу) и примити на себи 666 из откровења. Данас има много филозофије да биометрија није то него нешто сасвим друго, у реду ако тако мисле али на борцу 21. Вијека је спремност сваке секунде за служење Христу. У томе ће помоћи поглед испред себе и добро пажење да се не упадне у замку коју је ђаво припремио. И молитва Христова у срцу као одбрана од злих сила у поднебесју. Борба за душу дешава се на оштром плану, гдје борац види себе, јер и ђаво гледа на борца да борац не види себе него да ћори себе по овостраном. Има молитву борац и оно што види себе испред себе јер и ђаво хоће да борац ћори себе испред себе, да од себе не види ништа испред себе. Наша унутрашњост то је бисер који треба чувати јер је у њој Бисер и зато борац гледа оштро испред себе и види своју унутрашњост. Да ли унутрашњост служи Богу или ђаволу који је ослијепио очи борца да не види оштро испред себе; док борац гледа оштро испред себе како на вратима срца улива у сасуд срчани Живу Воду Имена Божијег.Ђаво је поставио трпезу пред нашим очима да не види око оштро себе испред себе, но да се поглед повуче одвајајући пажњу од себе (срца) и пријањајући се злим духовима из поднебесја. Свети Игњатије је на путу у Рим у мислима носио крст Христа ради који је у срцу чувао, гледајући себе испред себе опрезно је пазио куда хода по себи. ''Чувај безазленост и гледај правоту, јер има останка човеку мирном;'' Псалам 36,37. И ти борче у мислима носи крст, јер је крст једино сигурно мјесто од канџи некрста који сваког призива у мјесту његове слабости. Крстоносац угодник је Божији, који је пажњу прилијепио вратима срца (додир срца) и мисли устремио на дух невидљиви који слави Духа невидљивог, Који побјеђује тјелесне и бестјелесне непријатеље спасења у Богу. Материјализацијом пажње борац улази у демонско поље, праћено немирима, јер је оставио пажење срца; ту симболички вјера прелази у вјеру у оно што видимо, док се вјера у невидљивог Бога гаси! ''Нама који не гледамо на ово што се види, него на оно што се не види; јер је ово што се види, за вријеме, а оно што се не види, вјечно.''2 Кор. 4,18.

Води рачуна са чим пуниш сасуд срчани!

Ђаво све ради само да скрајне пажњу борца са молитвеног подвига на вратима срца, да убије молитву у борцу. Да се сасуд срчани пуни гњева, злопамћења, таштине, среброљубља, самољубља, мржње... пасивних осјећања; помисли од овога свијета које прате пасивна осјећања (зли дуси), чија моћ почива у немолитвеној атмосфери (расположењу). ''А кад они ово чуше, напунише се гњева, и викаху говорећи: Велика је Дијана Ефеска!'' Дјела 19, 28. Драги борче, води рачуна са чим пуниш сасуд срчани! Јер ако га не пуниш молитвом или молитвеном атмосфером на вратима срца (што је осјећање Бога) пуниш га немолитвеним (пасивним) осјећањима! Зато држи стражу на вратима срца, водећи рачуна с чим пуниш сасуд срчани! Јер ђаво куца на срце са бригама и помислима од овога свијета, који су у циљу одвлачења пажње са молитвеног подвига на вратима срца и пропуштања немолитвених садржаја од споља (отров) у сасуд срчани. Водити рачуна шта улази у сасуд срчани значи бити свјестан протока енергије кроз срце, а то значи бити будан на вратима срца. Сила молитве и молитвеног расположења са вођењем рачуна да пажња буде утемељена на вратима срца руши злу силу нагрнулу на нас! И ту, у тој тачки додира (пажњом) срца, борац је на мртвој стражи, што значи да се не помјера са мјеста свог подвига! Језик човјека 21. Вијека слави оно што види. Ти слијепци виде небодере, модерност, аутомобиле, приморски и планински туризам, државнике, спортисте... славе све што се види језиком својим поганим. Поган језик, јер умјесто да слави Бога невидљивог у вјери правовјерној, он слави видљиво лутајући духом око себе (напољу). '' И рече Исус: Ја дођох на суд на овај свијет, да виде који не виде, и који виде да постану слијепи.'' Јован 9,39. А ти, борче, држи смрт пред собом када видиш небодере... и људе који језиком славе поганштину што виде! Јер језик служи за молитву док језик погани одаљава од Бога служећи ђаволу. Поган језик - молитва ђаволу! Језик је руководилац на путу брода (душе) ка мирној Луци или бродолому. ''Гле и лађе, ако су и велике и силни их вјетрови гоне, окрећу се малом крмицом куда хоће онај који управља.'' Јаков 3,4. Драги борче, добро пази што причаш у себи, да ли је то оно што приближава Богу или одаљава од Бога. Јер све што није молитва и осјећање оног свијета спада у поган језик и осјећање овог свијета. Осјећање овог свијета је љубав према овом свијету док осјећање оног свијета је љубав према својој вјечној Домовини. А главно је осјећање Бога, које је љубав према Богу које у вјери унутра сија упаљеном свијећом молитве. Управљање самим собом јесте управљање језиком у циљу да спољњи језик не надјача унутрашњи молитвени глас; да мир унутра не буде надвладан спољним немирима! Не трчати за потребама тјелесним, не језиком за мислима злим, то су оне мисли које чине унутрашњост немирном, а самим тим и празном Бога. Ако већ хоћеш Божији мир у души пред собом не уобличи материјал, који би у себи обрађивао и срце рањавао и кварио. Мисли устреми на врата срца и мисли на онај свијет, презревши ђавоља одвлачења пажње и мишљења на овај свијет. Јер ако мислиш на овај свијет увијек ће ти нешто требат (што је ђавоља замка), док ако мисли стремиш ка оном свијету требат ће ти само Христос! Па ти, борче, бирај да ли да будеш у Христовој молитви (у вјери у благодат Божију) или у поганом језику свијета, који уклања благодат Божју и пуни срце енергијом бјесовском.

Нека буде воља Божија!

Предај се Божијој вољи, драги борче, а ти само молитвом срце гриј, напољу је хладно и зли дух влада, што се чудиш - свијет и свјетодржитељ владају онима који су од свијета. ''И обрадоваше се што се умирише, и одведе их у залив воље Своје.'' Псал. 106,30. Примити све у овоме свијету као из Божије руке – то је безумље! Овај свијет рађа уживања која су противна Божијем Промислу. Свијет путује насупрот Богу, зато се борцу гаде замке свијета које су прељуба од Бога Кога треба вољети свим срцем својим. Пажња је унутра скривена а не споља откривена да је краду сви пролазници крај пута! Пажња, која се Богу поклања у срцу се отима и краде кад се отуђује од себе и открије у телевизор, да демон слободно може играти неутемељеним осјећањима. Јер кад дух није утемељен у срцу да ту молитвено тражи Бога, он је уствари растемељен и вија по вансебности тражећи задовољење да би се смирио. И тако налазећи се у немолитвеном простору човјек ужива у преставама које му је ђаво припремио, видећи његове склоности. Па неки дух уживају у компјутерским игрицама, други у телевизији, неки у спорту, неко у аутомобилу итд. Већ кад се пажња открије ђаволу он игра са духом како он хоће, тако да човјек дише пуним плућима овај живот у кога је цијелог себе дао; док борац, борац није одавде, он је гост на овој земљи. Борцу је пажња на вратима срца, молитвено куца, не би ли Бог отворио врата благодати да истрпи спољне (неблагодатне) вјетрове. Све споља посматрајући са пажњом на вратима срца, у молитвеној атмосфери, он се нада да се неће ухватити у вртлог, који се напољу види. Мртав за све што је споља,у свијету, а жив за све што је унутра, у Богу, борац разликује духове. Мртав за сјај овога свијета, моду и духове смрти а жив за дух дуготрпљења, цјеломудрености, смиреноуља, љубави... што су плодови Духа Светога; а да би ти плодови могли израсти (из себе) борац мора молитвено стражити на вратима срца и надати се плоду. ''Или јамачно говори за нас? Јер се за нас написа: Који оре треба у надању да оре; и који врше у надању да ће добити од оног што врше.'' Кор. 9,10. Бранич свих плодова Духа Светога (врлина) је божанствено (благодатно) смирење. Док је смиреноумље смирено умовање (размишљање) о себи о свему што се са борцем дешава, да врлине друге роди на плодној земљи смирења. И зато се земља срца треба почупати од телевизијског демона, биометријског демона и демона новца; телевизиског демона који дух вуче по чулима, биометријског демона који дух потчињава владавини тијела (обезличавање) и демона новца јер среброљубље не зна за просипање, оно граби па ако је и од ђавола дар (замка). Телевизијски (медијски) демон је у служби контроле ума, биометријски демон (свевидеће свјетодржитељево око) је у служби страха од Божијег противнка, док демон новца живот даје охладњелим срцима. Е да ли треба срце гријати телевизијским одвлачењима пажње и конфору спољње (немолитвене) атмосфере; или треба срце гријати избјегавањем Истине од страха од оца лажи или новцу се надати јер је без њега свака нада изгубљена тјелесним првацима, које осљепљује боја новца. Или срце (унутрашњу атмосферу) молитвом непрестаном гријати и срце гријати Истином у страху од губљења благодати, или се надати Богу презевши виртуелног бога новца. Избор је на нама да ли се држати тјелесног духа егзистенцијализма (тјелесног опстанка) или духа вјере који каже: нека буде воља Божија!

Динамика духа или динамика тијела

Чекам смрт и радујем се томе, јер испред себе држим смрт и сусрет са правим животом духа; насупрот овостраног бјежања од себе и тражења радости и мира у бјежању од Бога. Суштина тјелесног духа, док је тјелесни дух дух сакривен у тијелу (чулима), је препуштање свега тијелу, односно тјелесним потребама. Тјелесни дух је у доживљају вјечан исто као дух у срцу, али њему је све овдје и нема наде на живот будуђег вијека. Док овај живот борац презире, а ако се косне њега (а није да се не косне) дух му умире; већ ако премине са угашеном ватром љубави према небу одлази у преисподњу, коју је љубио; а та љубав, која је прељуба, је дух који земљи тежи и има очи у патике, ауто, спољно благо, гдје му је срце полетјело - па дом духа је саградио на кривим темељима непостојања. Борац долази у контакт углавном (ако не и само) са таквим, отуђеним људима, којима дух станује далеко од себе (сабраности). То изазива бол срца борцу, кад духом крене ка духу отуђеног човјека, човјека овога свијета; ако пред собом стално не држи смрт своју, а сву тугу, коју овострана одвлачења пажње доносе не баци на Бога са сигурним поуздањем не у себе ни у дух отуђени. Дух отуђени, кога се треба чувати, је онај који се отуђује од нашег стана (душе) и демонима се тако подоби; а то је кад се косне овога живота тако да трпљење, Христа ради, изађе из нас. Трпи се (овај живот) на вратима срца призивајући Божије Име, гледајући своју смрт испред себе; нека други гледају узрок свог гиздања, спољно богатство, таштину (за којом иду) , земаљско (тјелесно) благостање... али њихово да нека буде наше не! Не везујмо се за оне мртваце, који сахрањују своје мртваце! Испред себе видјети своју смрт значи унутар себе гледати живот како ври, од молитава, смирености, радости, динамике духа. ''Зато нам се не досађује; но ако се наш спољашњи човјек и распада, али се унутрашњи обнавља сваки дан.'' 2 Кор. 4, 16. Наше саучешће са отуђивачима (пажње) је учешће са њима у сахрани мртваца, што је тијело коме смо предали сву своју пажњу; и везали смо се за њега по плановима Поредка: ''све за тијело - ништа за дух!'' Али, нека дух молитве побиједи дух овога свијета у борцу; и у сусрету са отуђивачима осјетимо срце, и ту у додиру срца одвојмо пажњу од злих духова и људи... ''Молим вас, пак, браћо, чувајте се од оних који чине распре и раздоре на штету науке коју ви научисте, и уклоните се од њих; ''Рим. 16,17. Гледајући своју сопствену смрт испред себе борац умртвљује (злога) духа таштине, који позива да га (пажњом) пратимо; умртвљује духа плашљивости, гордости, гњева, похлепе, славољубља, блуда, високоумља, лажи... тих службених демона, који од споља вребају непажљивг борца. Трпљење Христа ради је молитвена будност у додиру (пажњом) срца и тако одржавања ватре; јер је речено: ''Духа не гасите. Пророштва не презирите. '' 1 Сол. 5,19. Свети Дух јесте благодат, и то је добро примијетио Карелин, јер благодаћу Духа Светога само и једино можемо видјети (духовним очима) Духа Светога! Већ кад је дух човјека овога свијета угашен ради тјелеснога благовања, он борца позива на динамику тијела са мислима на заједништво живота и међусобну љубав у тијелу (чулима). Не заборавимо, дух човјека овог свијета је службени дух (демон похлепе, рецимо) , и ако борац пред собом не буде држао смрт свога тијела постаће човјек угашеног духа! Динамика духа или динамика тијела одређују путању душе кроз вјечност. Динамика духа гуши (умртвљује) динамику тијела, да тијело (мртвац) не лута заводећи дух (који оживљује)! Када мртво тијело влада живим духом онда је дух роб службеника, који тијелом влада.

Данас је дан за моје и твоје спасење

Добро поведи рачуна о свом (личном) спасењу, јер и демони и човјек Новог Доба су тако упорни на твом (духовном) уништењу, драги борче. Пази на срце своје, јер демон гордости наваљује на врата срца, да их развали и улије отров гордоумља у сасуд срчани. Док је гордоумље везивање за било што споља на рачун унутрашње везе са Богом. Сву своју мисаону силу устреми на молитву на вратима срца; јер и ђаво се упиње да мисли одбије од молитве и да мисли борца одврати од молитвене пажње на вратима срца. Да богомислије претвори у смућивање мисли бригама овога свијета; па може брига овога свијета позивати на радост или тугу, мирно живљење или очајање али брига (овог свијета) је брига! Брига борца је брига о његовом личном спасењу и овај свијет има много алатки за одвлачење пажње од једино потребног на ђавоље мајсторије многовјековног искуства. Спасење тијела и голијатска борба за његово одржавање не гледа на то што ће с тим убити у себи малог Давида, биометријски зависник. Начин куповине и тражње мијења (преображава) човјека у робу. Он постаје роб новца и срца хладна за љубав све у њему претпоставља парама. Јер није одбацио све бриге о тијелу, са тежњом да одбаци тијело, него насупрот; из страха за тијело одбацује сваки страх за своје вјечно спасење! ''Тако, љубазни моји, као што ме свагда слушасте, не само кад сам код вас, него и сад много већма кад нисам код вас, градите спасење своје са страхом и дрхтањем. '' Филиб. 2.12. Кад сам мало дијете био имао сам у визији да ће злато у будућности бити безвриједно. Толика је цијена моје и твоје (духовне) слободе у НС Поредку, значи безвриједна! Драги борче, ријеши да умреш, ако те буду присиљавали да на себи ставиш знак ропства звијери! Овдје мислим - ријеши се да ТРПИШ ДО СМРТИ, и уз Божију помоћ ћеш успјети да побиједиш Биометрију; и благодатно се оснажити да претрпиш све замке Антихриста и у доба опште глади и пометње у свијету тебе то неће дотицати, јер ће те чувати благодат Божија, коју си ти чувао борећи се против Биометрије; градећи своје (лично) спасење са страхом и великим дрхтањем. Узимањем ПРОКЛЕТЕ Биометрије човјек је одабрао пастира духу, а то је тијело кога дух покреће. А не, пастир тијела је дух који се непрестано моли Христу, Спаситељу тијела! Спаситељ тијела спашава дух од тијела смрти ове: ''Ја несрећни човјек! Ко ће ме избавити од тијела смрти ове?'' Рим. 7,24. Речено нам је да пазимо на вријеме, јер су дани зли; а ми, ако мудро (богоугодно) будемо освајали вријеме онда нам дани неће бити вашар таштине! Данас је дан за моје и твоје спасење и није вријеме новац; него вријеме дато Господу је вријеме које ће нам се вратити у вјечности, која нас све очекује. И вјечност ће пригрлити душу, с обзиром коме или чему је душа вријеме давала, да јој се у вјечност врати! Давајући вријеме тијелу и тјелесном човјек се покорава тијелу; тако да тјелесни човјек стоји мирно (војнички израз) пред својим тијелом! Пазећи на вријеме борац стоји мирно на вратима срца и молитвено куца, да отвори Господ ризнице за дарове Духа Светога; а то су мир и радост у Духу Светоме!