Умрежавање

Активна и пасивна тачка

И ево вам оружја за одржавање мира на територији вашег бића, оружја које чува личност у човјеку. А то је активна тачка у човјеку, која се активира пажњом усмјереном у срце. Активна, јер захтијева вољни напор усредсређења пажње у срце, територију духовне слободе, гдје влада мир од пасивних (вансебних) тачака нашег бића. Пасивне тачке нашег бића... нашег, јер су усвојене, позајмљене од територије ван нас и уграђене у наше биће: ''Заједно неразуман и безуман пропадају, и оставиће туђинцима богатство своје. И гробови њихови куће су им до вијека, станови њихови из нараштаја у нараштај. Назваше именима својим земље своје.'' Псал. 48, 11-12. Из територије слободе борац дјелује, сваки ударац на срце дочекује на територији слободе, јер је територија слободе – благодатна територија, одакле дјелује Господ на нас (дајући нам мир и радост). Пажњом пут активне тачке нашег бића борац се чува од свих странпутица на које наводи ђаво хотећи да активира пасивну тачку у нашем бићу. Па све околности овостраног живота ђаво користи не би ли нашао пасивну тачку у борцу, која би била ослонац ђаволу за нападе. Борац се стога бори против пасивнога себе, против тјелесине која чулима удара на дух, на дух који је шесто чуло – владар свих чула у људском бићу. Света дужност борца је ударити на пасивног себе! Како? Па постом и молитвом! Човјек 21. Вијека је незаинтересован за дешавања у њему (човјеку), јер је његово поље интересовања објективизација субјекта (утапање у метафизику живота). Уклапањем у антихришћански систем човјек времена се бори за живот без себе, ту његова воља престаје бити битна, зависи од воље система. Борац се треба чувати од утапања у антихрићански систем, јер ту молитва и пост губе свој смисао. Утемељење активне тачке у себи значи фиксација пажње у срцу, гдје се борац обраћа Господу. Растемељење је у пасивној тачки, ту се борац одвраћа од Господа и улази у малодушност: ''Сјетих се Бога, и обрадовах се; размишљах, и омалодуши се дух мој.'' Псал. 76,4. Борац се мора чувати себе ван Бога, јер ипак морамо признати да одвраћање од Господа значи обраћање пажње на споља. Спољња дешавања која мијењају осјећања у нама јер нису сабрана омалодушују дух који је једино радостан када је везан са Господом. И зато никад не размишљајте о лавиринту брига, о себи, јер ми борци смо предали себе Господу и има Ко да се брине о нама. Ближи се свјетски рат, болести, катастрофе, различите муке... небитно, ми се сјетимо у осјећању Господа јер је битно оно што је унутар нас - а то је мир и радост у Господу (а не у свијету, или око срца). Човјек овога свијета се тражи споља и увијек се нађе у гробу, слуга Божији се тражи унутра и увијек се нађе у вјечном животу! Зато се боримо против човјека овога свијета у нама, који ствара пасивне тачке у нама (рањивост на ствари овога свијета), молитвом са пажњом на активну тачку у нама!

Не покрећимо срце из своје унутрашњости

Пажња је на осјећање унутарпостојања које веже борца са Царством Небеским и даје простор за радовање и пред највећим искушењима. Ако га не видиш – осјети га, мислим на Царство Небеско, и немој се трудити да га видиш (премда оштро гледаш испред себе). Пажњу сакриј у дубинама срца, срца које непрестано призива Господа: ''И рећи ће вам: Ево овдје је, или: Ено ондје; али не излазите, нити тражите.'' Лука 17,23. А то што видиш испред себе то је одсјај твоје унутрашњости, којој си посветио пажњу. И зато видиш као да не видиш, јер је сва пажња унутар тебе и Господ те радује, без обзира што се споља дешава, драги мој борче! Имај трепетни страх Божији да изађеш ван у сусрет злим дусима, који су поставили многе замке да ухвате душу незаштићену страхом Божијим! Зато се стремљење ума утврђује страхом Божијим, који се активира у пажњи срца, јер страх Божији је унутрашњи феномен који не излази ван. Јер чим пажња изађе ван срца плаши се свега осим Бога, док страх Божији даје неустрашивост, да се човјек не плаши ничега сем Бога! Пажња има ту особину да се приљепљује за објекат своје љубави: ''А мени је добро прилепљивати се Богу, полагати на Господа наду своју, да објављујем све хвале Твоје на вра¬тима кћери Сионове.'' Псал. 72,28. Видите, треба се пажњом Богу приљепљивати, јер ту је наше богаство (смиреност и радост у Господу) јер кад би се пажња прилијепила за свјетовна добра, за земљу (тражење мира и радости ван Бога) онда би било: '' Прилијепи се земљи душа моја, оживи ме по ријечи Твојој.'' Псал. 118, 25. Да, то тако бива борцу, јер он осјећа смрт на себи када крене пажњом ван. Човјека ухвати нека болест тешка и на смрт, или га опколе непријатељи у рату, или понижаван од својих ближњих, или гладује до смрти само да не би гладовао од Ријечи Божије... а има тога свуда, али борац није у болести или у обручу или у понижењу или у гладовању... већ у молитви. Бити у молитви значи бити умом у срцу (гдје је радовање ума), а преко молитве борац је повезан са Богом. Григорије Богослов каже: "Ко је увијек у срцу своме, туђ је свим љепотама животним, јер ко духом живи, тај за жеље плоти не може да зна." Када не живи човјек умом у срцу своме, трчећи за Богом унутар себе, онда му је ум заробљен за с(твари) овога свијета, трчећи за собом у с(тварима). Повријеђенога ума човјек хода полумртав (духовно), док се ум повређује кад га ђаво небудног удари пасивним осјећањима. За очима пође срце, па се узнемири, и тада долази до тога да је радост у немирима, мир (смиравање) у немирима... за вјечност у немирима! Али борац, осјетивши смрт на себи, угледа повријеђен ум свој и да хода полумртав и да су му очи (духовне) зашле од гледања Бога (заборав Бога)... А кад се очи отворе на погрешну страну...''Него зна Бог да ће вам се у онај дан кад окусите с њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати шта је добро шта ли зло.'' 1 Мој. 3,5. Зато, не покрећимо срце из своје унутрашњости, чувајмо Царство Небеско у себи и не стварајмо га ван себе, јер с те стране бије Пакао!

Сила молитве

Слава Теби, Боже, слава Теби, кад ми је мука духу под теретом тијела – слава Теби, све силе да навале на мене ја пратећи себе, у сили молитве клицаћу: слава Теби, Боже мој, слава Теби! А те ''све силе'' могу бити сила рата, сила власти антихристовске, сила озакоњеног безакоња у акцији, сила природних катастрофа, бјесовска сила у посједнутим људима, итд. И пратећи себе и своју унутрашњост борац губи из вида ''све силе'', које одвлаче пажњу са (чувања) унутрашњег блага на спољашње блато! Не придавати пажњу силама зла придавајући пажњу сили умносрдачне молитве, не придавати пажњу језицима злим и празнословним да се не би уплели у ђавоље мреже! Врло је важно коме служимо, коме смо се у службу дали, да ли смо одговорни унутрашњем Богу или спољашњим боговима и богићима или своме тијелу науштрб духа... Јер коме смо одговорни тога се и плашимо, док је Јеванђеље јасно: ''И не бојте се оних који убијају тијело, а душу не могу убити; него се бојте Оног који може и душу и тијело погубити у паклу.'' Мат. 10,28. Нека Христос (Христова молитва) буде Посредник између тебе борче и твог тијела, између свих сила зла и душе молитвеника, али запамти: гледај само себе и своје путе! Куда ходаш (унутрашњи пути), да не залуташ бјесовским стазама оставивши силу молитве! Сила, коју мисао водиља доводи у срце, пуни срце страхом од те силе, јер сила добра или зла је у циљу да испуни срце добром или злом. Сила добра доводи у срце страх од Бога, да се срце испуњава миром, радошћу и весељем. Сила зла доводи у срце немире и панична осјећања, да се срце испуњава злим духовима који владају злим силама, које окружују борца 21. Вијека. Зато је сила молитве у духу који носи молитву Богу у сабраности ума у срцу. И онда се дешава страх Божији, онај трепетни, да ум изађе из (духовног) простора мира и радости: ''Упути ме, Господе, путем Твојим и поћи ћу у истини Твојој. Да се обрадује срце моје да се боји Имена Твога.'' Псал. 85,11. Јер кад ум изађе (ван сабраности) из простора мира и радости срце се испуњава пасивним осјећањима везаности за спољни феномен, за који се ум закачио. Ако је страх од рата и будућих догађаја, који иду на земљу, срце испуњено таквим (вансебним) страховима, онда се сјетимо Господњих ријечи: ''Људи ће умирати од страха и од чекања оног што иде на земљу; јер ће се и силе небеске покренути.'' Лука 21,26. Али духовним борцима није тако речено, већ: ''А кад се почне ово збивати, гледајте и подигните главе своје; јер се приближује избављење ваше.'' Лука 21,28. Да, требамо се чувати гордости живота, која нас отуђује од славе Бога јер у доба понижења човјека, човјек 21. Вијека прихвата да буде обезличен и отуђен слави Божијој!? И тако славећи себе, не желећи да буде маргинализован у алгоритамском програму антихриста, прихвата електронски број звијери одричући се имена датог на крштењу. Само слијепи не виде драстичне промјене у вредновању човјека, ствара се нови човјек са новом свијешћу којом ће управљати компјутерски програм. То је промијењена свијест, гдје човјек престаје бити свјестан близине Божије и постаје бити свјестан свудаприсутности човјека безакоња. Али на борцу је да се не уплиће у замке промјене свијести, да би се плашио човјека безакоња, но у свјесности својој држећи Бога – плаши се Бога и више никога!

https://www.youtube.com/watch?v=fBAu6qgNWXM&feature=youtu.be

Како побиједити немире

Ко сам ја да ти судим, човјече Божији? Више грехова знам и имам него ли било ко у историји свијета, а камо ли твоји грехићи наспрам мојих смртних грехова су ништа! Гледајући у дубину срчану, борац гледа сваки импулс греховних насртаја, који јесу у циљу да испрљају срце грешним и немирним мислима, ријечима и дјелима. И чим примијети (духовним очима) напад немира, који наваљују да заслијепе душу борца, под хитно у покајничком јуришу борац призива Христа у срце, да очисти срце од талога немира. Кајем се због немира, којему сам дозволио да завлада мојим срцем. Немири су оружје наших прогонитеља и угњетавача, непријатеља духовнога мира и душе наше бесамртне. Немири не мирују, и када се човјек опусти јер му се чини да је миран од немира, нека се припреми за ударац душепогубан у случају заборава Бога и одступања од свједочанстава Божијих. А ти борче, имаш ли што против себе Богу рећи, псалмопојац Давид је имао: ''Гријех мој познадох, и безакоње моје не сакрих. Рекох: Исповиједићу против себе безакоње моје Господу, и Ти си опростио безбожност гријеха мога.'' Псал. 31,5. Немојмо заборавити, немири су бестјелесне силе, прогонитељи и угњетавачи, који слабе у вјери нагоне да им служе. Тако постају лажови, лопови, бандити, који се противе вјери, кукавице, нестрпљивци, блудници, настрани, безаконици, непримирљиви, очајници... они који слушају глас немира (демона) у себи. И зато борац гледа себе (а не некога тебе) у дубину свога бића (гдје призива Бога, молећи се непрестано) и стражи, јер у стражењу види покрете непријатеља, који су упрли очи да дестабилизују благодатни мир и радост борца. Јер слушајући глас демона у себи, или преко људи који су се дали у службу Сатани, борац у забораву Бога постаје пријемчив за утицај злих сила. Људи гледају филмове и серије, и коментаришу ко је добар ко је зао, самим тим они хоће да прикрију своју злоћу, тражећи зло у неком другом. Али заиста треба видјети зло у себи самом и у покајничком расположењу чистити срце Христовим Именом! Јер у супротном ето нам растројства, заиста ми ништа пред Богом нисмо добро учинили, но смо непотребне слуге, које још ако дижу себи цијену, то раде по ђавољем наговору! Колико је демон преко таштине поразио душа на вјечну погибељ, колико је сањара ''чији поглед гасне у магли и мемли'' завео на стазу вјечнога (смртнога) сна, колико је гордости таштина у човјеку направила? У таштини радости нема, али има мјеста за радост ђавола унутар човјека, па се чини човјеку да се он радује!? Радује се што нису други као он, на врху своје умишљености, па он није велики – он је највећи, сви су други испод безначајни и јадни. И овдје долазимо до сатаноподобија, које убија мир и радост у Духу Светоме. Борче, чувај се сањарења и маштарија на која те демон навлачи! Јер он тако краде енергију Божију, коју је молитвена будност привукла, и потура сатанску енергију немира. Многи су простори са којих ђаво дјелује, да дестабилизује борца и створи роваш по његовој унутрашњости и то му је могуће ако му оспољи пажњу. Зато борац треба стално да дјелује из своје унутрашњости (духовног простора) и да се смирава (приликом демонских напада). Будан на своју унутрашњост, призивајући Име Божије, он добија ту способност да провиди замке ђавоље. Да се прорачуна са собом коју жртву треба да плати да би остао у благодати (миран и радостан у духу). Па ако је тјелесна смрт и смрт ће борац са радошћу да прихвати бивајући свјестан близине Божије! Из свјесности близине Божије страх (плашење) од Бога ће нагнати (дати силу борцу) борца да побиједи Биометрију!

Моћ погледа

Поглед ка човјеку, ка неком спољном феномену (планини, рецимо) завршава се у срцу, а не задржава се на човјеку или неком спољном феномену! Сва пажња духовног човјека је унутра, у духовном простору који је срцу борца, тако да срце не иде никад за тјелесним очима. Зато борац моли Бога да му дарује будно и трезвено срце далеко од расијаности и заведености овим видљивим животом. Јер кад срце духовног борца ипак пође за тјелесним очима, тражећи своју правду рецимо, молитвеном пажњом враћајући се у срце смирава се од тјелесног ока! Некад се деси, страх ухвати борца од демонских напада, ноћу у сну и на јави – страх, дању, ноћу бриге за живот на овом свијету... ђавоље пројекције, које уливају маловјерје у душу. То демон је упро очи да задржи пажњу борца ван себе и заведе га на простор страха и панични бијег од себе. Осим вансебног простора страха, који у себи носи ђавоље кикотање, ту је и простор таштине, гдје ђаво небудног човјека тјера на маштарије и сањарења. Видите, смиравање је у враћању себи и свом духовном простору, док је узнемиравање у одласку (пажњом) од себе у вансебне просторе ђавољег утицаја. Осјети срце своје, осјети своју унутрашњост, призови Господа свога у помоћ да останеш у том осјећању, јер у осјећању унутрашњости – осјећање је Царства Небеског. То је благодатни простор у коме Господ даје благодатни мир и радост, и молитвено стајање у том простору ђаволе тјера у бијег. Са трепетом се борац радује, да не изгуби духовну радост, која се лако губи, само треба нетрезвени моменат – и оде ! Тако се и духовни мир губи, јер срце није приковано за страх Божији унутар њега, већ се пажња отргне непажњи на срце и одлута у просторе ван Царства Небеског. Кад већ срце одлута у просторе који нису Божји већ ђавољи човјек се храни пасивним осјећањима која му уливају пакао у срце. Али борба са пасивним покретима бића се добија унутра, у духовном простору (што је срце у јунака), и не излази ван срца да без Бога побјеђује, јер ако би и побиједио, то би била побједа ван Бога – у славу ђавола. Овдје мислим на материјалну штету, коју нам ближњи причињавају, да нас ђаво тјера (из себе) да се бавимо правдом пасивном, гдје борац трпи знатну духовну штету. Али претрпи себе, борче, да не трпи духовна штета због материјалне већ материјална због духовне нека трпи! И подај све до душе (новац, част и углед у овом свијету), а душу чувај ко зеницу ока и кад дође до битке за душу, јер Биометрија је већ ушла у свијест отуђеног човјека, не излази ван (срца) да се бијеш за душу! Већ у свим борбама, гдје непријатељ тјелесни или бестјелесни хоће да те извуче из себе, призивај Име Божије у осјећању срца и смирићеш се од немира споља, јер овако се бије битка у славу Божију! Поглед у славу Божију, завршава се у срцу, јер се претвара у духовни поглед. Заведеност са вањштином (лијепом природом, фасцинантном (засљепљујујућом) спољашњошћу из репертоара спољњег богатства) не зна за унутрашњег Бога, јер човјек заведен (тјелесан) нема потребу да се изнутра разгледа: ''А тјелесни човек не разумије шта је од Духа Божијег; јер му се чини лудост и не може да разумије, јер треба духовно да се разгледа.'' 1 Кор. 2,14. Док духовни поглед свуда гледа (осјећа) Бога и у погледу ка човјеку, ка неком спољном феномену (планини, рецимо) нема га тамо залеђеног односно срце није приковано за спољну фасцинацију већ је пажња дубоко у срцу скривена, призивајући Бога. Јер борац ђавола не може да побиједи да би себе славио, већ Бог Кога је призвао, Он је Тај Који побјеђује ђавола, и зато – слава Богу!

Унутрашња и спољашња љубав

Побиједи зло у себи, побиједи Христовим Именом, ено га... појављује се у небудности на срчане покрете, кад ум шета по спољашњости која изазива бол. Онда се дешава да језик (спољашњег) бола гуши унутрашње расположење борца. Смиреност (унутрашња) пољуљана немирима од споља пројављује језик демонски, у тим тренутцима чување уста, призивањем у срцу Христовог Имена, смирује од загађености (немирима) неба срчанога. Христова молитва чисти духовну атмосферу (небо срчано) отровано демонском атмосфером спољашњег (тјелесног) човјека. Јер кад зло уђе у нас то смо отворили капије срца, у нестрпљењу, да демон трује духовну атмосферу, и борац реагује вођен демонском силом. Али борац не би био борац да стрпљиво не призива Христово Име, Које чисти духовну атмосферу срца затровану демонским испарењима, и онда се збива: ''ТРПЕЋИ стрпљиво чеках Господа, и обрати пажњу на ме, и услиши мољење моје;'' Псал. 39,2. Код свих демонских насртаја, од стране тјелесних или бестјелесних непријатеља, не иди пажњом КА демонским предлозима, нечастивим мислима, ријечима и дјелима! Него иди пажњом У срце (духовни простор), као у ризницу љубави, и моли Бога да ти да љубави да побиједиш злу нељубав, која се јавила у теби. Унутрашња (благодатна) љубав је сила с Више и то је далеко од спољашње (приземне) љубави која се пројављује кроз Биометрију и Екуменизам у Новом Свјетском Поретку. И унутрашња љубав штити од спољашње (безсадржајне, празне) љубави јер је језгро унутрашње љубави Бог, док је језгро спољашње љубави користољубље и љубав међу људима ван Истине. У Псалму 50-том се, између осталог, каже: ''Жртва је Богу дух скрушен; срце скрушено и смјерно Бог неће одбацити.'' Јер ако си смјеран – Богу си смјеран, из страха од (губљења) Бога унутар себе, и из те смјерности не гријешиш тражећи смјерност ван. Бити смјеран ван (себе) значи бити смјеран (смирен) немирима и ту Екуменизам игра главну улогу, који хоће да помири истину Православља и лаж других религија!? Али истом снагом и модерне технологије, које поробљавају људску слободу у перспективи, ударају на спасење душе у Богу. Јер ко је пропустио Биометрију кроз своје тијело изгубио је моћ расуђивања да распозна што је добро што је зло, па да је у питању Мојсије 21. Вијека! Страх од (губљења) Бога а уједно и љубави (духа) унутар нас чува борца од свих спољашњих љубави које усељују злога духа у срце. Бити Православан значи бити у јединству вјере, значи не везати се са инославним! Ни браком, ни ''дијалозима љубави''... јер сваки дијалог позива на здравље духа, а не на гајење змије (злога духа) у њедрима, која је створила генерацију ''православних'' лицемјера, уосталом: ''Зато изиђите између њих и одвојте се, говори Господ, и не дохватајте се до нечистоте, и ја ћу вас примити, 2 Кор. 6,17. И зато се никад не излази вани (пажњом) да се докаже своја правда на терену вансебних тјелесних или бестјелесних непријатеља! Одвојте се пажњом од вансебних, ви пазите на срце, док је у срцу вјечно константна Божија правда! И већ, кад смо код модерних технологија, које поробљавају људску слободу у перспективи, не треба заборавити Данилово пророчанство за ово вријеме: ''А ти Данило затвори ове ријечи и запечати ову књигу до последњег времена; многи ће претраживати, и знање ће се умножити.'' Дан. 12,4. Јер, заиста, умножавање знања је последица људског гријеха... многа знања гуше једино потребно знање, а то је знање Бога у унутарпостојању. Адам је био предодређен да са муком ради земљу, која ће му рађати трње и коров, да би тако могао добити унутрашње плодове Духа Светог.

У страху

Унутрашњи и спољашњи поглед, поглед изнутра и поглед од ван. Поглед изнутра чува љубав Божију, као зеницу ока, да не испари од спољашњег (несабраног) вида. Јер важно је не изгубити Бога из вида (будног унутрашњег ока), јер имати пажњу на Бога значи обратити Божију пажњу на себе. Прилив благодати унутар борца, због пажње на чување љубави Божије унутар нас, рашириће срце за славу Бога и сваки удар од стране спољашњег (оспољеног) погледа дочекаће се на благодат Божију унутар борца! Колико је већи удар на срце од стране оспољеног погледа, толико ће бити јача благодат унутар борца, срце ће одговорити славом Бога – Побједитеља Пакла! Спољашњи поглед је чулни поглед, тачка гледишта од споља, далеко од силе Божје и пуноће вјере: ''Који имају обличје побожности, а силе су се њене одрекли. И ових се клони.'' 2. Тим. 3,5. Спољашњи поглед купи демонску енергију од споља, то је енергија без језгра јер није повезана са Извором енергије унутар нас. Док је енергија Божија она која сија зрацима љубави унутар борца и стално под ударом од спољашње ђавоље енергије. Та ђавоља енергија је енергија мржње према енергији Љубави, која привлачи дух (љубав) борца који се бори страхом Божијим да задржи љубав која је везана са Извором љубави унутар човјека. И зато апостол Павле говори да је свуда био у страху да не оспољи љубав, док је оспољавање љубави од човјека пут ка Паклу огњеноме. И зато се плашим свакога да не изгубим љубав Божију унутар себе, или како би апостол Павле у великој слави Бога рекао: '' Много пута сам путовао, био сам у страху на водама, у страху од хајдука, у страху од родбине, у страху од незнабожаца, у страху у градовима, у страху у пустињи, у страху на мору, у страху међу лажном браћом;'' 2 Кор. 11,26. Видите, љубав Божија се будно чува, јер се лако као лахор губи, кад заједно са страхом Божијим изађе из срца и умјесто љубави свете у срцу се угради енергија ђавоље олујне ''љубави'' од споља. Духовно Сунце грије изнутра гдје се стално напаја дух борца са енергијом унутрашњег Сунца и зато дух пребива у унутрашњости напајајући се зрацима Небеске свјетлости... Али ђаво нађе начина да скрајне пажњу на спољашње лажно сунце љубави која је у функцији да угуши љубав која се напаја из Извора љубави. Зато, драги борци, чувајте се чулног сунца које преко чула одвраћа пажњу од Духовног Сунца са тежњом да вргне у пакао неопрезног човјека... Зато се потрудите да не задржавате пажњу чула на спољно лажно сунце, јер ако дуже останете вани може вас опећи огањ паклени. Зраци спољњег сунца су отровани пасивним осјећањима, а то су мисли овостране, које изазивају у нама осјећања која нису везана са Извором љубави (Духовним Сунцем). А да би нас Духовно Сунце гријало, обратимо пажњу унутра и непрестано се Христу молимо. Благодатни зраци ће нас гријати по духу вјере, која кроз љубав ради, што значи – по јачини вјере Бог ће нам и одговорити благодаћу Својом! Заиста, молимо се Богу непрестано, ако хоћемо да уживамо у плодовима свога рада у унутарпостојању, мјесту невидљиве борбе са непријатељем, који ради све да рани срце чулним оком и одвоји дух од благодати. Док је род спољашњег погледа (спољашње тачке гледишта) тијело без духа, род унутрашњег поледа и молитве из вјере је уздање у Оног Који је рекао: '' И ја вама кажем: иштите и даће вам се: тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се.'' Лука 11,9. И ако иштемо, иштемо љубав од Бога (Извора љубави) у срцу, и ако тражимо, тражимо мир и радост у Духу Светоме, и ако куцамо, куцамо на Врата Царства Небеског.

У сабраности

Мисли о смрти и радуј се, брате! Јер ко се чврсто веже за овај пролазни живот изгубио је наду у вјечни живот – ЗАУВИЈЕК! Тај ко се чврсто веже за овај илузорни живот не чува љубав у себи, него је љубав своју везао за нешто ван и тако заробио личност за нешто што зове ''живот''. Па не може се живјети без телевизора, кола, путовања, спорта, разоноде... забава, око којих се савремени човјек забавио, јер је ту дух скрио. Тако да је љубав (дух) савременог човјека изгубљена из срца у хладној спољашњости. Док је љубав борца у духу, који се у дубинама срца чврсто веже са Богом, савремени човјек се чврсто везао за тјелесни разум и зато је у дубини празан. Борац се у срцу моли Богу, и кад прича са било ким – прича са пажњом на срце (у пажњи срца), и кад било што мисли или ради он је у пажњи срца. Док је борац у пажњи срца, он је у ствари у сабраности, и то је благодатни простор одакле се осјећа прилив благодатне љубави од Бога, и она се може само осјетити у пажњи срца! ''Ријеч ваша да бива свагда у благодати, сољу зачињена, да знате како вам свакоме треба одговарати.'' Кол. 4, 6. Ђаво позива на спољашњи, чулни живот, јер човјек преко чула излази из себе и живи свој промашени или успјешни живот, небитно, с обзиром на то какву ђаво убаци мисао у срце. Бог позива на унутрашњи, духовни живот, и зато је благотворно размишљање о смрти, јер ту се руше сва мисаона упоришта ђавоља, који позива на приљепљивање за овај, вансебни, живот. Ђаво преко чула зове ван, док се борац моли Христовом молитвом, у пажњи срца, да остане унутра (да задржи дух у срцу (духовном простору)). Ђаво све ради да борац изађе из пажње срца, и кад се моли да се не моли у пажњи срца, но у пажњи на нешто ван вјечне садашњости. Да скрајне мисао са вјечне садашњости (са пажње срца), гдје молитва сама тече, и заведе на илузорну (чулну) пролазност... да те срце заболи. Борац треба да се бори да му дух буде непокретан из пажње срца, да стоји у ставу мирно пред Унутрашњим Логосом и да се деси Павлова ријеч и теби борче: ''Јер смо ми сад живи кад ви стојите у Господу.'' 1 Сол. 3,8. Дух са умом излази ван да шета по вансебном безумљу и ту долазимо до борца, који стално треба да се смирава, враћајући ум пажњом у срце. И зато, драги моји, прије причешћа светим Христовим Тајнама мора доћи исповијест, јер се причешћујемо безгрешним Христом... само што екуменисти и новотарци у свом гордоумљу пренебрегавају важност исповијести, тако да се чини да се Христос причешћује са незаблудивим њима. Заиста, борац треба да стражи над собом у пажњи срца, да не одлута од себе, јер многи иду тим путем без повратка себи икада. Јер ко одлута од себе, чврсто се држи за овај чулни живот и зато је за њега размишљање о смрти његовог властитог тијела – УЖАС! За борца је размишљање о смрти спасоносно и чување духа у страху Божијем (што је у пажњи срца)... углавном све што је спасоносно је у пажњи срца и трпљење било чега је у пажњи срца. Трпимо прво себе, да из нестрпљења не изађемо из себе и потражимо се у забавама, колима, кући, кади, лимунади, финансијском стању, друштвеном статусу, у бјежању од себе по свијету... углавном у спољашњем амбијенту гдје би нас смрт изненадила ван простора и времена. Онда трпимо све што наиђе, у пажњи срца, гдје је чврсти темељ – пазећи на вријеме, јер се приближава трен, кад ће смрћу тијела вријеме прећи у вјечност. Ђаво хоће да борац одврати пажњу од срца на овострани магнет, док је лијек у тренутку напада вансебности: борче, обрати пажњу на срце (сабери се)!

Припрема за дане који долазе!

Љубав лако испари, јер дух је лак и невидљив - и кад се претвори у љубав према тијелу и тјелесном (чулном) он постаје видљив и пријемчив за демонску умјетност. Људи инспирисани умјетношћу демона (наговорима демона) откривају своју унутрашњост спољашњим знацима, што демонима указује да их је (вансебни) човјек послушао. Да, ја говорим о демонском обрезању које се може примијетити на човјеку (жени) кад лакира нокте, фарба косу, пирсинзи, тетоваже, силикони... које указују човјеку да је послушан демонима. Када се човјек видљиво нервира због правде пасивне то је указ демонима да тај човјек чује демонске наговоре. Несумњиво да је човјек у рингу и да се бори тјелесно биће човјеково и духовно па које превагне тако се човјек и односи. Демони не знају шта је у унутрашњости борца, али кад се ум оспољи (отјелеси) онда се и дух ставља у службу демонима. Ум, који је сав духован, ако изгуби своју функцију постаје безумни савјетник унутрашњости људске, у којој је скривена сва животна снага појединца. Господ позива ум борца, да буде окренут ка срцу, гдје су ризнице Господње благодати, и гледајући богатство (духовних) дарова да се обрати Богу за потребан дар. Ђаво заводи ум борца, да га одврати од пажње на срце, и заслијепи га за предмет спољашње опсједнутости, гдје ће му осјећања (дух) везати за топло – хладно спољашњости. Јер без реакције на ђавоље ''дарове'' ђаво никада не би знао шта је у човјеку: ''Јер ко од људи зна шта је у човјеку осим духа човјечијег који живи у њему? Тако и у Богу шта је нико не зна осим Духа Божијег.'' 1 Кор. 2, 11. Зато, остати у благодатном простору (срцу) умом сабран значи бити близу дарова Божијих, који су сви љубав. Док побјећи од благодатног простора значи бити далеко од дарова Божијих, а близу ђавољих прилога (ђавоље спољње ризнице) који мраче поглед ка дубинама духовног (благодатног) простора. Тражећи невидљиво ту можемо наћи љубав, лаку као перо, која хита ка Извору своме у Царству Небескоме. Већ видљиво и чулно оптерећује љубав борца, јер је стан љубави у срцу, духовном простору, гдје се љубав будно чува сталним стражењем над собом. Јер у небудности љубав изађе из себе (срца) и почиње да воли ђавоље дарове (пасивна осјећања), који се вежу за (овостране) мисли, ријечи или дјела. Не заборавимо, добра дјела се само Христовом благодаћу могу радити, као што се вољети може само кроз Христа, све остало спада у топљење у себе, што захтијева покајање: ''Да твоја вјера, коју имамо заједно, буде силна у познању сваког добра, које имате у Христу Исусу.'' Филим. 1,6. Света је молитва Христова молитва, јер човјек током дана ради безброј грехова и самим изговарањем Христове умно срдачне молитве... он са тиме каже да се каје за мисао пасивну која је дошла његовом вољом или не, да се каје због пасивног дјела које чини стално али тражи помиловање. Ми смо људи заиста неспособни за икакво добро дјело, мисао или ријеч без призивања славног Христовог Имена, Које чисти небо срчано од пасивних покрета душе . Фактор који задржава ум, а самим тим и дух, у духовном простору (срцу) је Христова молитва, а знајући да је са Христом погребен (јер се крстио у смрт Христову) борац пред собом увијек види смрт. Да, важно је умријети на Христовом путу и добро пазити куда идемо, да се не нађемо на путу ђавољих прелесних представа! Христова молитва је пут до покајања док Нови свјетски поредак све ради да онемогући покајање вежући дух за тијело Биометријским трагом. Већ у злу узнапредовали човјек, што љубав крије у духу новог времена, лако ће прихватити Антихриста (Антиљубав), јер се унутрашње припремио за нове моменте. Протјеравши љубав (дух) из срца савремени човјек узима нељубав за свога водича, која ће га довести до свога извора – Антихриста. А ти, борче, чувај љубав у срцу и унутрашње (у срцу) се брани од сваког напада нељубави од споља призивањем Христовог Имена, и то је припрема за дане који долазе

Престо славе

Твоје срце је престо Божији, борче и ту у срцу ти се поклањаш Господу, и ту, у срцу ти се молитвено обраћаш Господу. У молитви је одбрана од спољних олуја које надиру у душу човјекову, што значи да је човјек без молитве Богу у небрањеном простору његовога бића. Кад је човјек већ небрањен ( јер је подвижник молитве само и једино брањен од демонских насртаја) демони слободно улазе у духовни простор човјека и праве хаос у души. Да браћо моја, веома битно је када се обраћамо Господу да се обраћамо пут престола његова који је у срцу човјека, што је жива црква (у живом срцу). А чије је срце престо демонски, него твоје борче, када пажњу преусмјериш на ђавоље преусмјеравање ( телевизија, мобилни телефони...углавном спољна преусмјерења). Зато, стражење над собом ( животом срца или сљепилом срца ), у молитвеном подухвату, је једино битно за живот борца ( који мисли на вјечни живот). Молитва, мисаоно праћење изречене ријечи, које даје човјеку смисао молитвеног подухвата, јер радећи рецимо вечерње молитве, ако мисаоно не пратимо изречену ријеч, онда ђаво дјелује убацивањем сјећања овога живота и молитва бива угрожена погрешним сјећањима. Сјећање на изговорену молитвену ријеч док молитва тече молим борца да искуствено доживи, јер је то сипање духа молитве у срце борца. И Господ прихвата такву молитвену ријеч, јер рекосмо срце је престо – ПРЕСТО ГОСПОДЊИ: ''Да приступимо, дакле, слободно к престолу благодати, да примимо милост и нађемо благодат за вријеме кад нам затреба помоћ.'' Јевр. 4, 16. У молитвеној атмосфери се дочекује сваки демонски напад сјећањем на сваку молитвену ријеч, јер не заборавимо у мисаоно сјећање ђаво се упиње пажњом да убаци своје вансебно срцезаводљиво сјећање. Тако се и ријечи, које изговарамо, контролишу: (мисаоно) пратећи ријечи које смо изговорили. И тјелесни покрети, мисаони покрети и сви покрети бића се тако прате, јер у простору између ријечи (рецимо) које говоримо и управо изговореног непрестана молитва усмјерена ка престолу Божјем даје благодатну снагу ријечима. И онда ћемо схватити ријеч Божију, која је за наше спасење неопходна: СТРАЖИТЕ, да драги моји борци МОЛИТВЕНО СТРАЖИТЕ, иначе ако молитвено не будете стражили ђаво ће стражити за вас вансебним сјећањима. Али увијек, и свуда пажња борца треба да буде на престо Божији, који је у срцу. Ту, у срцу је снага борца и пажњом на престо Божији борац мора да иде у сваку борбу за чување своје сопствене душе (у сабраности). Човјек овога свијета је растргнут јер пажњу нема на срце које је престо Божији, зашто? Па зато што не вјерује да је у срцу престо Божији већ вјерује само у оно што види, а то што види заводи му пажњу ван срца тако да је човјек овога свијета ван Царства Небеског. То су људи који су ван, за које је говорио Апостол Петар... Али борче ако наша пажња није на престо Божији, што се можда и врло често дешава она је ван и тога се јако требамо чувати, јер ако нас Бог нађе ван вјере и ми ћемо завршити са свима онима који су ван Царства Небеског. Јер немати пажњу на престо Божији значи немати вјеру унутар себе, а то ће нам требати (пажња на престо Божији) у тренутцима кад нон стоп од споља буду напади у циљу да сруше вјеру унутар нас. Не заборавите престо кад кренете било гдје јер у супротном сјетићете се нечега што је ван престола Божијег који је у срцу. Вјера данас је већином испарила и то толико испарила да долазе дани када ће умјесто престола Божијег бити гнусоба опустошења. Јер ми говоримо о престолу славе. Јер СРЦЕ ЈЕ ПРЕСТО СЛАВЕ! Приближимо се престолу славе (пажњом) и вјерујмо, постојано стојмо у срцу пратећи ријечи непрестане молитве, јер ђаво тражи рањиво мјесто (у нама) да заведе пажњу, како би пратили вансебност. ''Приближите се к Богу, и Он ће се приближити к вама. Очистите руке, грешници, поправите срца своја, непостојани.'' Јаков 4, 8.

Нож

Господ орадошћује срце борца, кад борац прати мисли своје и исправља (контролише) их Христовом молитвом, кад борац прати дјела своја, ријечи, тјелесне (чулне) покрете... и контролише их призивањем Христовог Имена. Ђаво хоће да избаци пажњу из срца (молитвене атмосфере), да се борац бави охладњелим осјећањима и испразним мислима овога живота. Да не би мисли лутале и удаљавале се од срца оне се прате и Христовом молитвом доводе у ред, заиста, треба опрезно ходати по својој унутрашњости, као опрезна змија по природи у страху да се не изложи додиру човјека. Призивањем Христовог Имена Господ благодатно дјелује на борца, дајући му мир и радост срца, вежући га тако за унутрашњост. Борац је оваквим праћењем самога себе увијек у очекивању (и дочекивању на нож) напада демонских: ''А Он им рече: Али сад који има кесу нека је узме, тако и торбу; а који нема нека прода хаљину своју и купи нож.'' Лука 22,36. Сваки рат се добија унутра (призивањем Христовог Имена) праћењем сваког покрета душе, јер ум борца (који је прилијепљен за срце) у небудности зна да одлута. И ако борац не прати мисли, рецимо, мисли ће одлутати у простор таштине, вансебних дјела, малодушности, невјере или који други демонски простор. Продати спољно, које расијава пажњу (по свијету), као звање, углед, свјетовно живљење, односно живљење према чулним утисцима. Да би купио унутрашње, невидљиво, осјећање Бога у усредсређености ума у срце. Да би купио нож који одсијеца несабраност од сабраности, призивањем Христовог Имена, јер Христос јесте Нож Који одсијеца свјетовно од духовног. Несабрана реакција иде од мисаоних покрета, оспољених из унутрашњости вјере, зато борац пада, јер не призива Христово Име пратећи сваки мисаони покрет. Свако дјело, телесни покрет... потиче од мисаоних покрета, зато треба добро пазити на мисли и врло често у управо промишљеном убацитавати Христову молитву, што значи сабирати ( или одбацивати пасивне) мисли унутар себе. Унутар нас се води даноноћни рат, јер ђаво мисли водиље (у небудности на самога себе) тежи да преусмјери у ђавољи простор (ван срца). Овдје се позивамо на Светог Теофана Затворника који је говорио о редоследу напада на душу подвижника: ''Непријатељ се држи правила да не отпочне напад изненада од страсти, него од помисли, и да ту помисао често понавља.'' Јер у мисли спадају и маштања, која треба одагнати Христовим именом а са којима нас демон тако често напада. И зато мисли обавезно треба обавезно пратити и у њих убацивати Христову молитву. У страсти спадају пасивни тјелесни покрети који потичу од свјетовних визија у које спадају превара, блуд, и све оно што руши личност човјека. И ако хоћемо да добијемо било који рат праћењем својих мисли ( у које ђаво убаца своје мисаоне замке ), морамо схватити да без Христа ниједан рат не можемо добити ( јер ми смо у ствари немоћни пред нападима демонских сила ). И зато са разлогом ти, драги борче, могу рећи: не уздај се никада у себе... немај уздање у никога до Бога једнога! И ако изгубиш Христа, Цара мира, из своје унутрашњости и присјетиш се некога новога бога, рецимо себе или ... личност у Богу тако ћеш изгубити. Сад добро промислите колико губимо своју личност у току дана кад срце дамо нечему ван, зато смиравање значи враћање самом себи (свом духовном простору).

Заимати себе

Заимати себе значи не одвратити се (побјећи, отуђити се) од себе у просторе туђе. Заимати себе значи имати вјеру у себи, коју треба чувати молитвеним подвигом са пажњом у срце. Свијет хоће да заима спољно богатство, губивши себе у спољњом имању, а да ли је битно имати велику кућу, посао, образовање, медицинску помоћ... и све то претпоставити вјери која сија у нама. Да ли је битно претпоставити вјеру у Бога вјером у чулна задовољства или незадовољства? Данас, у вријеме биометријског умрежавања човјек овога свијета мора претпоставити вјеру новом свјетском поретку и новој вјери у дух Антихриста. Духовни борац самоиспитавши себе види да ако хоће да нађе вјеру у себи мора чувати унутрашње имање од спољњих завођења. Јер завођење спољњим богатством може ићи на руку само Антихристу који долази, за кога се припрема престо у срцима сваког појединца претходно избацивши вјеру. Свјетски човјек трчивши за спољњим хвата се за биометрију, јер то је услов задржавања спољњег али то значи отуђивање од себе. Заимати себе значи заимати свој духовни (осјећајни) простор који је срце у јунака, већ занемати себе значи предати осјећања ван осјећајног простора. Док из спољњег простора ђаво мами и осјећања која су у духовном простору скривена претвара у анти-осјећања из спољњег простора. А ти осјети срце, борче, и тамо (у срцу) имај пажњу на Царство Небеско јер човјек овога свијета осјећа феномене из спољњег простора (као фасцинацију спољњом љепотом) имајући пажњу на мрежу заведености од споља (ђавоље замке). Драги борче, нас ђаво мами, да нас изведе на полигоне гдје игра човјек овога свијета. А, да не би били као људи овога свијета (просјек) боримо се до крви са замкама новога свјетскога поретка! Задржати осјећање (дух) у себи значи држати га у Царству Небескоме. Молитва се осјећа пажњом у осјећајном простору (срцу) али се и губи расијавањем пажње, тад се усмјереност пажње губи у ђавоља скретања пажње. Док ђаво скреће пажњу од молитве (молитва је искање) у свој простор (ван себе), јер све осим молитве ђавоља је домовина, јер је он напустио стан своје душе: ''И анђеле који не држаше своје старешинство него оставише свој стан чува у вјечним оковима под мраком за суд великог дана.'' Јуда 1,6. Држећи дух у унутарпостојању (пажњом, духовним оком) борац надгледа сваки покрет свога бића. Тако пазећи на себе он сабира све ријечи, мисли и дјела. Вршећи тако надзор над собом свака ријеч молитвена постаје прегледна, као шкољка у бистрој води, свака мисао се исправља надзором над собом. И у тами овога свијета, и у звјерским завођењима овога вијека, борче, гледај право испред себе да се не заводиш завођењима данашњице или сјутрашњице. И ово ће бити велика потпора, кад си већ заимао себе, да одржиш своје унутрашње ( духовно ) имање. Надгледајући себе, борац се чува од замки новога свјетскога поретка...Како? Па, призивањем Божјег имена. Дух антихриста у себи садржи осјећај овога свијета и бјежи од осјећаја духовног и јасног. Свевидеће Око споља уподобљује човјека овога свијета духу Антихриста, да не види Бога, затворивши духовне очи и трчивши за тјелесним очима по добро изрежираном ђавољем плану. Гледати право испред себе значи у себи држати вјечност, већ кад око барем мало залута у пролазност дешава се то да дешавања владају умом и човјек реагује на пролазна дешавања пасивним осјећањима. Ђаво све ради да скрајне мисаони или тјелесни поглед на пролазна лутања ока по немирима. Да ли знате да онај који звијера очима (мисаоним или тјелесним) по (с)тварима овог свијета уподобио се звијерима, који нема духовно око да осјети Бога и Њему се повинује. Зато гледај право испред себе, борче, призивајући Божије Име унутар себе, да би истрпио (благодаћу Божијом) све олује око тебе и остао свој !

Осјећај Бога

Тјелесни амбијент је простор ван духовнога простора (срца). То је онај простор гдје ђаво приљепљује заведенога човјека за земљу, јер тјелесни амбијент је тварни амбијент. Видите, постоји осјећај унутра и осјећај споља, док осјећај унутра осјећа молитвени додир (контакт) са Богом, анђелима и светим, осјећај споља буди чулност и тражење себе у тјелесном амбијенту (антимолитви). Антимолитва је осјећај овога свијета са ким ђаво барата у тежњи да обесмисли молитву подвижника. Молитва је осјећај Бога. Молите се, па ћете видјети колико препрека ђаво убацује у мислима... по осјећају овога свијета ђаво је упро пажњу да води молитвеника. И он ће то успјешно радити ако наиђе на нетрезвеног човјека, неопрезног у ходању по себи и својим мислима. Зато осјећају овога свијета борац супроставља осјећај Бога у унутарпостојању. Везивање за овај свијет и ствари овога свијета, то је ђавоља замка преусмјеравања пажње са једино корисног осјећања Бога на осјећање овога пролазнога свијета. И овдје можемо видјети бесмисао тјелесног амбијента који гуши смисао духовног амбијента, а то је већ ђавоља побједа, зар не? Драги борци, супроставите осјећају овога свијета осјећај Бога, што значи супроставите расијаној пажњи по овом свијету пажњу сабрану у духовном амбијенту (срцу). Тако и кад се молите молите се у пажњи срца са осјећањем Бога, јер ако нема осјећања Бога (што значи духовне оријентације) ђаво дезорјентише борца водећи га по осјећањима овога свијета представљајући му нешто из овога свијета, па да се присјети тога. Радост је унутрашње осјећање које се дешава у осјећању Бога, сјећате ли се престола славе о ком сам причао... дакле одговор на славу Бога у унутарпостојању је радост и мир којим Бог одговара на молитву подвижника. Ово вријеме, вријеме технократије, гдје се ум утапа у огромно имање споља које га веже за земљу (а самим тим и за ђавола) је несумњиво вријеме побуне против Царства Небеског. Јер је ум увијек везан за споља и уопште не познаје човјек 21. Вијека унутрашњи живот, зато бјежи од молитве и духовних работа као ђаво од крста. И зато управо ово вријеме, гдје је човјек везан за опипљиве прелести демонске, је вријеме широког ако не и дрског богоотступништва. А шта треба човјеку да би био духовни борац 21. вијека... треба му унутрашњи отклон од ђавољих порочних мудрости , што значи мржња према свему што загађује унутрашњи амбијент. Да ли ја то причам да човјек треба ради Царства Небескога да се одрекне свих спољних угодности којима ђаво напаја модерног човјека? Да ли ја то причам да је човјеку боље бити без иђе ичега, без имања, хране, воде, ... само да би задржао осјећај Бога унутар себе? Да ли ја то причам да живот без звања и спољнога знања, без ђавољега познања приближава осјећају Бога, којега прати мир и радост? Па нормално да је то тако, јер заимати себе и занемати спољне ђавоље прелесне мудрости, буди у духовном борцу побуну. Побунити се против спољњега ђавољега мамљења у својој унутрашњости је главни задатак борца 21. вијека, кад све око њега позива на оспољавање пажње. Побунити се (што је и замрзити) против спољњега, тјелесног, амбијента гдје празнина и бесмисао влада, који гуши духовни амбијент, што је духовни простор који је испуњен осјећањем Бога! Јер не заборавимо духовни простор је осјећање (осјећај) Бога, кроз Кога волимо и молитве узносимо Богу, анђелима и свим светим!

Ходати по себи или лутати ван себе

Ходати по духу овога свијета, то је план ђавола за тебе и мене. Ходати по Духу Светоме унутар себе је осјећати Бога што је и везати свој дух за Дух Божији. У општењу са Духом Божијим, односно са осјећањем Бога унутар нас, што је општење са благодаћу Божијом унутар нас можемо увидјети нашу апсолутну немоћ без благодати. Овај свијет хоће у нашем осјећању да угради спољашњост, да у нама игра дух овога свијета а изађе из нас дух Божији. Јер Дух Божији излази из нас заборавом на Бога и присјећањем на спољни свијет и његове замке. Десиће се ужасни свјетски рат због тога што се човјек сјетио забаве и игара, односно ђавољих прилога а заборавио Бога. И људи ће се масовно одлучивати да побјегну од себе, јер ће им бити ускраћено уживање у спољном свијету, чији је владар ђаво. Тек кад се обесмисли спорт, филмови, литература вањска, кад нестану све благодети овога свијета тек онда ће се човјек суочити са собом. И зато ће Бог допустити рат и свако зло на овај свијет, који у злу лежи. Духовни борац зна да је главни посао човјека на земљи добијање благодати ради спасења своје душе а не лутање умом по свијету и свјетским завлачењима пажње. Али је мало духовних бораца и огромно мноштво бораца за ђавоље завлачење пажње и бијег од пажње на Бога која живот значи. Јесте да смо ми борци јер се боримо против самога себе у ђаволу, јесте да ми падамо у тој борби али и устајемо. Побједничка помисао је мржња према помисли од споља која хоће да се увуче у срце борца, а побједничка помисао је ући у благодатни простор и растјерати маглу од спољног човјека Христовим Именом. Док се човјек овога свијета забавља са мислима, ријечима и дјелима из широког вањског простора, молитвени борац се бави борбом против остатака блата из вањског простора унутар себе. Мисао водиља, коју молитвени борац прати је мисао побједница над бесмисленим мислима овога свијета, које дају смисао живота свјетовном човјеку. Заиста борац треба да дође до тачке одвратности према свему ономе што даје свијет и да увијек задржава пажњу у себи, коју подржава благодатна мисао. У доба свјетскога хаоса, који се увелико припрема, људи ће гинути од самих себе, јер немају мисао водиљу од ђавола послату, што је смисао постојања свјетовнога човјека. Молитвени борац пред собом увијек држи смрт, као избављење од свјетовног лутања, али и страх Божији, као задржавање Божије енергије (осјећаја) у духовном простору ( срцу). Зато радост духовног борца је живот у Богу, то није живот у бризи о алтернативним радостима, а то је оптерећивање себе са духом овога свијета, који у злу лежи. Јер човјек 21. Вијека се радује духа оспољена од центра љубави у његовом бићу (срцу), дакле радује се свему што оптерећује његов духовни свијет , и зато је човјек 21. Вијека жив мртав. А ти, борче, што се Богу радујеш, кад ти се дух оспољи напором воље враћаш га пажњом у срце, ти осјећаш бесмисао оспољавања пажње... Господ ти за вријеме, које се убрзано спрема поручује: ''Јер смоква неће цвасти, нити ће бити рода на лози виновој; род ће маслинов преварити, и њиве неће дати хране, оваца ће нестати из тора, и говеда неће бити у обору. Али ћу се ја радовати у Господу, веселићу се у Богу спасења свог.'' Авак. 3, 17-18. А да би се радовао у доба оспољавања пажње, такни пажњом срце у тренутцима кад ђаво хоће (због небудности) да преда пажњу оспољивачком центру, који је привукао пажњу борцу. Све споља гледати из пажње срца, јер такнути пажњом срце значи духовним оком видјети благодатни простор, док предати пажњу оспољивачком центру значи изаћи из себе и поћи за тјелесним оком.

Чување благодати

Такнувши пажњом срце у доба снажних оспољивачких напада...осјетићемо одговор Божији: додир срца благодатним миром. На напор борца задржавања пажње у срце Господ дарује страх Божији пред страхотама које ђаво представља пред борцем. А човјек 21. вијека оспољивши пажњу и бивајући увијек ван себе иде за страховима од ђавола послатих. Јер благодаћу смо спасени, а ми одвојивши се од благодатног простора у ствари бјежимо од Бога! Бјежећи од Бога, Извора живота, ми бјежимо од себе. Кад се дух, напором ума, врати у духовни простор (срце) радује се као мало дијете у наручју Очевом! Док се благодат да осјетити у умном напору... то Бог саосјећа са нама кад се ми трудимо да осјетимо Бога. Јер ђаво се упиње (пажњом) да завлада нашим осјећањима и за то користи безброј замки да оспољи пажњу борца. И зато приликом ђавољих узнемиравања борцу кажем врати се себи и такни срце (пажњом). Јер ум човјека 21. вијека... вани му је домовина, вани се радује, вани мир чини... и то је све ђавоља замка, јер без благодати живот човјеков у смрт душе пребива. Благодати, о благодати без тебе је живот празан, храброст-кукавичлук, енергија-слом... а људски дух, излазећи из духовног простора лута око себе бранећи себе од себе. И зато, браћо моја хришћанска, не бјежите пажњом из благодатног простора хотећи можда да ступите у рат са ђаволом сами, својим силама умним, тјелесним или каквим већ! Јер без благодати Божије ступити у рат са ђаволом и ђавољим слугама већ значи да хоћемо савладати планину од самих себе без Бога. А да ли је самопоуздање, или поуздање у неког ван спасоносно? Не оно је рушилачко, тешко и немогуће, зато што ниподаштавати Бога у боју за своју душу значи убиство Божије енергије, без које ми нисмо слуге Божије. Христова молитва умом усредсређена у срце борца има исцељивачки (целебни) карактер. Јер у многобројним ђавољим нападима на борца 21. Вијека пуно је рана које наноси нечастиви срцу борца због НЕБУДНОСТИ. Човјек несвјесно или свјесно наноси себи ране желећи да без Христа у срцу буде храбар у борби, избјегне ђавоље замке, доказује своју надмоћ... али пада без помоћи Оца Небеског. Али браћо и сестре, ми стално морамо бити у Христу јер ћемо у супротном сигурно бити у духу антихриста. Гледајући телевизор наша пажња је ван,у духу антихриста јер пажња мора бити у срцу и ту да се споји са Духом Божијим. Јер напајање спољном енергијом довешће до слома унутрашње енергије од које савремени човјек бјежи да енергију потроши на спољни ''извор'''. Савремени човјек због начина живота је празан (Бога) унутар себе, а чим је празан Бога пун је унутрашњег зла које поријекло води од спољњег извора. Али борче, ово се не пише за човјека 21. вијека но за тебе, који ако си у гријеху ти си ван благодатног простора, а ако си ван врати се себи , јер то се дешава у небудности... такни срце (пажњом). То је супротно од онога гдје савремени човјек налази смисао, који пажњом иде ван да такне оштри екран телевизора и који се ван ''налази'' очигледно не налаећи ништа унутра. Док борац чува дух унутра, дух који је еквивалентан истини људског бића: ''Истина је сродна духу.'' Свети Теофан Затворник Несумљиво је да свјетски човјек живи лаж, али и ти борче кад ниси умом у срцу, ти луташ по ћорсокацима ђавољих лажи зато пажњом у срце се чуваш од лажи... па кад те лаж нападне и на трен оспољи дух врати се себи и такни срце пажњом! Додирујући срце пажњом, у свој простоти свога бића, борац иде да осјети Бога. Јер снажни оспољивачки напади избацују пажњу из срца у циљу да човјек осјети себе у болу срца. А то је кад човјек осјећа себе у свијету, у тијелу, у дешавањима са њиме... у тим (при)сјећањима на себе ван срца гдје се буде осјећања повријеђености, егоизма, самољубља... Зато се борац треба присиљавати да се увијек сјећа Бога и да редовно такне срце уздајући се у благодат Божју.

Не задржавај се на овом животу

Рђавим сјећањима из овог свијета, која гасе дух у човјеку, супроставити унутрашња сјећања на Бога. У доба страшних оспољавања пажње, гдје ум лута по пољима вансебности да срце заболи борца, ваља примаћи ум срцу, да и дух гори молитвеним сјећањем на Бога. Ђаво хоће да присјети на пакао у осјећањима, прикаже човјеку нешто од споља што иритира (дражи) његова осјећања у циљу да разбије сабраност. Напор воље борца треба да се усредсреди на умносрдачно сјећање на Бога. А кад борац уђе (пажњом) у срце, он је ушао у духовни простор гдје се сјећање на Бога везује са осјећањем Бога у унутарпостојању. И онда се дешава да човјек после дужег остајања унутра добије моћ расуђивања. Човјек овога свијета не зна да расуђује јер је поведен материјалним побудама (ђавољим замкама) и уљуљкивањем (узимањем млијека а не чврсте хране). И такав човек не види значај цара Лазара у нашој историји, што се огледа у његовим ријечима и поступцима у овостраном животу. Док борац осјећа величину дјела цара Лазара подражавајући му у свом животу (бивајући борац духа на свом животном путу). Напор воље православног борца каже: задржати Бога у пажњи срца под сваку цијену. Значи бити и остати на путу Истине, што ће учинити то да у осјећању има Бога, не трујући осјећања са уљуљкивањима и подражавањима овом свијету. И онда борац доживљава у осјећањима гусле Филипа Вишњића који је гуслао пред сваки Карађорђев бој да би се овај осјећајно прекалио за бој. Људи овога свијета не осјећају Бога, објашњавају људима о безопасности Биометрије, безопаности уласка у савез са ђавољом војском ( НАТО пакт), тако да добијамо човјека овога свијета који је љуштура од људи. Али, браћо и сестре, Биометрија је опасна за душу јер јој гуши слободу, да човјек не може ући у унутарпостојање што значи да самим узимањем Биометријских докумената постаје борац новог свјетског поретка, па и ако воли да се зове ''духовни борац''. Да би се вратио на стазу духовне борбе против духа антихриста треба се покајати (преумити) и вратити себи. Али многим тзв. духовницима прија уљуљкивање и зато имају велике материјалне користи. Борба са Биометријом је борба цара Лазара на Косову Пољу, гуслање Филипа Вишњића пред бој Карађорђев. Значи, браћо и сестре, пред борцем није шаргарепа коју пружају владари мрака, већ смрт, али нико неће да умире у доба које је слично добу цара Лазара, да умре за овај свијет да би Богу живио. Слуге сами себи су пожељеле да се назову слугама Божијим, а то ће успјети једино ако се одрекну уљуљкивачких привилегија и пригрле Христа као што Га је цар Лазар пригрлио и свјесно отишао у смрт Христа ради. Сјећање на Бога може доживјети човјек кога ђаво не присјећа на свијет, на страхоте рата који се ближи, већ онај који се молитвено припрема градећи себе у Богу (зашто је потребна слобода духа). Сјећање на Бога није сјећање на увреде, понижења, сиромаштво... већ стално грађење и припремање за час смрти. Јер то је пут до Царства Небеског, дакле, не задржавати се на овом животу. Да би сачувао личност, сачувај Бога у себи, стално држећи пажњу у срцу и вољно се напрежи да се сјећаш Бога увијек, јер када идеш у духовни простор ти улазиш у Божији простор, драги мој борче! Дух борца за мјесто у овом свијету је оптерећен (отјелесио се) инвентаром овога свијета, па трага за модерностима и трчи за замкама духа. Из ове реченице потражи себе, драги мој борче, колико тебе има у свим оптерећивањима духа садашњице. И том злом духу, који присјећа човјека на ствари овога свијета да му ту и осјећање угради, супростави напором своје воље сјећање на Бога у унутарпостојању.

Замка чулног посједовања

Молитва, да би била комплетна и дошла до свог циља, до ушију светитеља ком се молимо, треба да се врши у осјећању тог светитеља и обавезним сјећањем на изговорену ријеч (праћењем, надзирањем тока молитве). Радост, о радост – кад се дух борца споји са духом светитеља, молитвено општећи са именом његовим у унутарпостојању! Туга, биједа и у тјескоби агонија, кад се дух борца споји са злим духом, који га мами да изађе из сабраности. Зли дух утиче на борца тако што га узнемирава, будећи у њему неко пасивно осјећање (рецимо гордост) и борац се напаја негативном енергијом губећи себе у злом духу. Зли дух удара на ум (разумијевање) у циљу да се споји са духом борца и произведе у њему жељени ефекат. Али молитва духом, који осјећа Дух Божији, Коме се моли у унутарпостојању (пажњи срца) распршиће тамни облак, који је зли дух ставио пред наше очи. Зато заштита од изненадних удара јесте стална молитва духа, који општи са Духом, Који га чува од утицаја злога духа. ''Бог је Дух; и који Му се моле, духом и истином треба да се моле.'' ( Јован 4,24. ) Зли дух све ради да примакне дух борца спољном објекту, који буди (отвара) пакао у човјеку. Човјек 21. вијека се храни паклом своје душе, он не подноси рај, јер му је смисао живота у духу који је стално ван, док му се зли дух игра са осјећањима унутра. Одушевљен модерношћу, обилазећи градове гледајући небодере, славећи компјутере и модерну технологију, обожавајући СВОЈА нова кола и све оно што је присвојио да би духа одбацио. Дакле, дух човјека 21.вијека је у СВОМЕ, али није у себи. Сада, драги мој борче, сагледај колико у теби живи свијет, а колико Господ, колико у теби живи ТВОЈЕ, а не живиш ти. Вријеме ово је вријеме чудних технолошких достигнућа, у коме се човјек 21.вијека осјећа одушевљено ( па, то је Бог све припремио мени, а прецима није ). Ера Водолије, Ново Доба, доба које се приближава бајци због чудних технолошких достигнућа даје човјеку 21. вијека полет и радост живота. А да ли је то тако? Данилове ријечи о последњим временима звуче упечатљиво: ''А ти Данило, затвори ове ријечи и запечати ову књигу до последњег времена; многи ће претраживати, и знање ће се умножити.'' Дан. 12,4. Зато вас, драги моји борци молим, немојте са човјеком 21. вијека ни јести, јер се он храни од јутра до мрака спољњим замкама ђавољим: пробуди се ујутро, сједе у кола и иде на посао, дође са посла, гледа телевизију, за компјутером... ленствује, јер све што ради ради духа оспољена и прича празнословне ријечи које је покупио од умноженог знања... Празан. То су испуњени (остварени) људи, који су придобили спољне радости, чији темељ је у чулном и ван чулног у њима нема ништа (унутра су празни). И Сатана, због огромног броја људи, који се испуњавају у спољном, тражећи СВОЈЕ мјесто у свијету и не тражећи СЕБЕ у Богу доби допуштење. Ради се о допуштењу да...''Да нико не може ни купити ни продати, осим ко има жиг, или име звијери, или број имена њеног.'' Откр. 13,17. Пред нама је Биометрија и мало људи одбија СВОЈЕ да би сачувао себе, док многи прихватају своје да би рушили себе. ''Ни купити ни продати'' је везано за оно што је моје, али већ кад је ријеч о Жигу, то је печат свега у мом животу: МОЈЕ. Што значи да је Бог допустио (због оспољавања духа) да у ''моме'' буде садржана и личност. Али питајте се да ли је љубав то када волите нечије или своје, пренебрегавајући личност своју или туђу. Љубав је дух који се веже молитвом са духовима светитеља у срцу, и ту је смисао: у сабраном гледању на стварност унутра (стварност споља је илузија).

Навигација (усмјеравање) ријечи и мисли

Трчи, жури унутра, кад те вани мами ђаво са његовим канџама. У неблагодатни (спољни) простор, да ти ''среди'' стање и уреди атмосферу пакла у теби. А ти, у благодатни трчи и бјежи од неблагодатног простора, у наручју Оног Чији је благодатни простор, јер преко Бога волимо, комуницирамо са људима... Ум просјека, он трчи да стигне оспољену мисао, да не пропусти тренутак живота, јер ту је испуњење човјека овог свијета. Он трчи ван, што даље од себе у простор спољни, гдје се руши личност човјека. Бјежи од себе колико га ноге носе, узме аутомобил путује по спољашњем простору тражећи забаву, да се забави са нечим што налази у том (безумном) трчању. Бјежи (умом) ка телевизору и различитим екранима да се изгуби у некој од пројекција коју му представља глобални владар. Бјежи у свијет илузије само да не би видио своје реално стање да не би видио себе онакав какав ЈЕСТЕ, бјежи у младост од старости која га прогони. Али борац зна да треба да буде онакав какав јесте и да се у Богу гради. Феномен данашњег времена, и не само данашњег, је трчање, шпринтање ка нечему у чему би се изгубио човјек, само да не би трчао у себе и ту потражио благодатну снагу за дан који му предстоји. Зато се борац буди у јутро рано и прво дан почиње молитвом да би се припремио за дан који му предстоји, дакле одмах трчи, јури ка благодатном простору да би од Бога покупио енергију (у духовној сили) за дан који му предстоји. А предстоји му даље трчање, бијег ка унутра, да у благодатном простору сретне себе, да га благодат брани од неблагодати, која га чека свуда око њега. ''Зато, дакле, и ми имајући око себе толику гомилу свједока, да одбацимо свако бреме и гријех који је за нас прионуо, и с трпљењем да трчимо у битку која нам је одређена, '' Јевр. 12,1. Да, да одбацимо свако бреме неблагодатно, узимајући на себе јарам Христов благодатни. У благодатном простору, благодатној атмосфери, трпимо ударе из неблагодатног простора од стране демона, људи, стресних ситуација, наше непажње, итд. И борац, сваки дан трчећи исту трасу (ка унутра) навикнуће на живот у срцу и све у њему и око њега гледаће благодатним очима! И тако трчећи ка унутра да молитвено општимо са Господом и са свима светима, срце се шири, што значи да се духовни простор борца шири док се неблагодатни простор сужава. ''Путем заповијести Твојих трчах, када си раширио срце моје.'' Псал. 118,32. Већ кад трчимо умом по овом свијету, дешава се супротно и ђаво у том вансебном трену води битку. Зато борац води рачуна како хода по себи и већ кад га ђаво избаци из себе у свој греховни простор треба трчати, журити да молитвено уђемо пажњом у свој духовни простор ( срце). Још, не треба трчати, журити да кажемо оно што мислимо срца рањена од ђавољих пројекција у простор вансебни! Поставимо стражу молитвену поред врата усног апарата, и пратимо своје мисли, које би радо изашле и претвориле се у рој безначајних ријечи. А да ли су те ријечи стварно безначајне? Те ријечи руше унутрашњу енергију послату од Господа, руше вјеру, јер невјером причамо. Сјећате ли се приче о зрну горушичином: ''А Исус рече им: За невјерство ваше. Јер вам кажем заиста: ако имате вјере колико зрно горушичино, рећи ћете гори овој: Пређи одавде тамо, и прећи ће, и ништа неће вам бити немогуће.'' Мат. 17,20. Веома важно је оно што излази из наших уста, док, борче, прати своје ријечи као што пратиш ријечи молитве... '' Господе Исусе Христе, учитељу мудрости...'' и док молитвеник каже '' Учитељу мудрости'' он се сјећа прве ријечи ( Господе Исусе Христе.) То се зове надгледање молитве, тако треба надгледати ријечи, које излазе из наших уста, мисли срца нашега...молитвено праћење ријечи ( Христовом молитвом). Трчи унутра да се спасеш од споља, од излагања себе спољашњости обрати се унутрашњим (благодатним) судовима. Тако ћеш бити Божији слуга, а никада слуга самом себи!

Молитвено бдење

Ходати по себи значи ходати по својим осјећањима и зато опрез, јер ђаво спрема бусију оном ко не води рачуна о својим осјећањима! Борац Господњи сва своја осјећања веже за смиреност у себи, борац овога свијета сва своја осјећања веже за гордост овога живота. Док је гордост овога живота везана за чулност ти, борче, чувај свој дух унутар себе од чулних извлачења духа из себе! Молитва веже дух за себе (срце), у осјећају Бога, Коме се молимо. Ђаво иде на то да чулима извуче дух из (молитвеног) борца и умносрдачни напор духа да осјети Бога претвори у лутање ума по чулима. Већ кад ум лута по чулима и дух се крије у чулима, и тада се духовност претвара у чулност, духовна љубав нестаје у име чулне (тјелесне) љубави. И тако, волећи чулно, долазимо до проклетог Екуменизма, проклете Биометрије, проклетог евроунијаћења, проклетог НАТО пакта... на то све три пута пљунимо, јер је то љубав гдје је изузета Истина! Ђаво, да би извукао дух из борца, даје уму чулне предлоге, знајући за склоности и навике борца. Понекад бестидно удара на ум, који, небрањен, улази у таму чулне вансебности. Ђаво веже човјека са чулима поништавајући дух у њима, тако човјек постаје звјероподобан. Док се дух борца веже молитвом за Дух Бога Истинитог, што је све унутрашња радња (борац не излази из своје унутрашњости), видимо кад се прекине та веза – ум је небрањен! И ту је трпљење (чулне) спољашњости: у непокретном стању духа близу Бога (у осјећању Бога) у унутрашњости. А треба трпјети прогоне, издаје, ударце, вике, убиства, глад и жеђ до смрти, немоћ... и страх од свега тога побиједити силним страхом Божијим унутар нас! Страх од спољашњег ђавола побиједимо страхом од унутрашњег Бога! Не дај никоме и ничему да прекине унутрашњу везу духа са Духом Божијим! Да, то је молитва, веза коју ђаво хоће да прекине са његовим чулним предлозима. Све што је чулно то је јака везаност са овостраним и просто не да чулно да се осјети духовно. А већ у осјећању духовног ( унутрашњег ) је присутна благодат и велика смиреност. Старац Тадеј је рекао: '' Немој да даш свој унутутрашњи мир за ништа на овом свету и по сваку цену сачувај свој унутрашњи мир ''. А ( овострани ) свијет је сав демонски, што значи да је сав чулан, а већ знамо како демон извлачи дух из срца. А зашто узимају биометријска документа...?!Чврсто везани за чулно, одричу се духовног. За сво зло у овом свијету што се збива, за прихватање свега лажног, кукавички настројени људи чврсто везани за чулно славе оца лажи. Пребивање духа унутра и веза са оностраним руши све ђавоље замке, јер се зна: не треба дати свој унутрашњи мир ни за какве изласке ван ( себе )! Ван себе, у чулном, је компромис са лажи па како га год ми назвали, али углавном то је прихватање себе у оцу лажи и одрицање од Оца Небеског. Ђаво преко чула извлачи дух из човјека, а ти борче, чувај сабрану везу, која се зове молитвено бдење!

https://www.youtube.com/watch?v=AugvCvvX7f4&list=UUJcpA1Txv76kjrEAg3EwMqQ
Јеромонах Василије (ЖИГ ЗВЕРИ)

Сјећање на Христа

Живот у чулима или живот у духу? Живот у чулима значи да чула владају духом, срцем као центром нашега бића. Живот у духу значи да дух влада чулима нашега бића. Живот у духу захтијева да добро водимо рачуна о себи што значи водити рачуна о својим чулима, јер дух кроти бујицу чулности која је навалила на биће човјеково. Што значи никад се не ваља предавати чулима јер у чулима је лаж, док ако је дух владар чула... у духу је истина. Развијање чулности гуши дух у човјеку, а пошто је у духу истина – истина чулног човјека је лаж! Живот у духу се не може замислити без молитве, зато се борац чврсто држи Христове молитве, јер зна да ако је испусти пажња му оде у чула! Али, не треба водити рачуна о туђим чулима (чулима других људи) јер њихови чулни сензори, ако су упућени (усмјерени) на нас могу изазвати бујицу чула, неконтролисаних духом, а то је већ страст. Чулни сензори су сензори зато што су чула окренута ка ван и ако пажња иде са чулима, онда се борац не бори по правилу, јер се бори ван благодатног простора. Борба ван благодатног простора је борба у ђаволу, док пажња веже дух са Духом Божијим у благодатном простору. Та веза између духа и Духа Божијега није ништа друго него осјећање Бога гдје, у пажњи, сјећање на Бога рађа молитву као живу везу између душе и Бога. Ђаво ради на то да чулима смути пажњу, смућен ум да изгуби мјесто у срцу јер су га чула избацила из срца и присјетила на чулни живот. Пажња вани зна срце да рани, када такнемо пажњом неки центар пасивне моћи који смућује ум. Али, видите, тајна је у додиру. Јер вансебни ум додирује (пажњом) неки пасивни центар, који изазва у човјеку неко пасивно осјећање (туге, очајања, бијеса, унинија, панике...) што рањава срце. И зато подвижник пажњу усмјерава унутра гдје пажњом такне срце и призове Име Господње, што има целебну моћ, приликом рањавања срца. Чулни живот је живот ван срца (ван себе), док је у срцу лажни дух. Чулни живот је живот у стварима овога свијета, у мислима других људи, у материјалном који штети духовном животу, просто у лутању ума ван себе. Али свако чуло има и свој духовни корјен, као тјелесно око (чуло тјелесног вида) и духовно око (осјећај духовног вида). Већ, кад се изгуби осјећај духовног вида долази се до плода доброг за гледање: ''И жена видећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати и да је дрво врло драго ради знања, узабра род с њега и окуси, па даде и мужу свом, те и он окуси.'' Мој. 3,6. Зато погледавај чешће срце, као овца што погледава пастира свог, такни пажњом срце, да имаш у виду Царство Небеско! Јер има много плодова, милих за гледање и драгих ради знања, који јесу сјећање на чулни живот (ђавоља навлачења) и један од њих, који нас привлачи, ђаво хоће да уберемо (у забораву Царства Небеског) и окусимо. Видите, тјелесни вид је добар уколико је послушан духовном виду, духовни вид свуда види Бога, јер не излази из себе (унутрашњости борца), зато тјелесни вид сабран духовним видом види сваки покрет свога бића! Чим пажња крене за тјелесним оком (чулима) – сасијеца корјен, што је духовно око, које гледа у дом пажње: Царство Небеско. Ум човјека је, од Евиног пада, склон да лута по чулима (чулном животу), то је грешни живот што вапи за исповијешћу. Зато се прије Причешћа исповиједимо и избацимо из себе сјећање на грешни живот и учествујмо у сјећању на Христа, Светој Литургији.

Врата срца

Уђи у себе и куцај на врата срца, да отвори Господ врата славе, јер ђаво куца на ум да изађе из себе (срца) и уђе на широка врата вансебности. Зато забави ум куцањем на врата срца, јер ђаво додирује ум, у циљу да га држи ван себе, забављајући га са чарима вансебности. Пажњом такнути срце није ништа друго него умом куцати на врата срца, и то додиривати срце колико год је могуће више у ово доба оспољавања. Оспољавање је слијеђење умом ђавола, и зато додирнувши срце кајмо се за наш излазак (из себе): Господе помилуј! Нама је речено да се стално молимо управо због тога што живот (молитва) у срцу отвара врата раја, али без напора умносрдачнога долази ђаво који користи ту прилику да, куцавши на врата ума, у небудности уђе у срце са тежњом да завлада животом борца. Да, ми куцамо на врата срца молитвом, молитвом која отвара мноштво милосрђа Божијег... И тако Господ који је у ствари врата Царства Небеског отвара Себе да Борац уђе у простор који није од овога свијета: '' Ја сам врата; ко уђе кроза ме спашће се, и ући ће и изићи ће, и пашу ће наћи.'' Јован 10, 9. Исхрана борца односи се на живот срца, понизна молитва Господу: : О Господе отвори врата да нађем пашу и напојим се са Живога Извора Твога... Додир ( пажњом) срца уз покајну молитву нас чува од бестидног куцања ђавољег на ум наш, да обратимо пажњу на свијет око нас и тражимо себе у свијету ( то хоће ђаво). Јер ми са нашим животом ( срцем) смрћу одлазимо у прави живот за кога кажем: тешко оном ко се не припреми за живот вјечни. Ја о храни а храна на уста улази (од споља)... или изнутра, духовна храна која је права храна - храна за живот вјечни. Алтернатива тој храни је у ђавољем куцању на ум не би ли се одвратио од хране која живот значи. Јер чиме ђаво храни човјека 21 вијека: свим оним што је ван срца човјека. А то је празнословна прича, преједања, препијања, телевизороманија, компјутероманија, игрицеманија, моб.телефономанија, спортоманија, тијеломанија... и многа и премнога лутања ума ( мисли) по овостраним задовољствима или незадовољствима. Зато, борци живимо у срцу, не излазимо из срца ( пажњом) и ако изађемо кајмо се ( јер често излазимо). Све док је Христова молитва унутар нас она нас брани од излазака ( из себе) и ако изађемо брзо се вратимо себи у молитвеном галопу. Јер стално смиравање није ништа друго него молитва Христова у пажњи срца ( у враћању себи), чим човјек изађе из себе улази у простор немира и за њега се каже да је ван себе. 21 вијек је вијек трагичне равнодушности на смиреност, спасење... , због вансебног дивљања модерног човјека, духовни човјек види последња су времена и крај свијета је веома близу. На нама је да се стално смиравамо у доба ратова, земљотреса, поплава, људске равнодушности ( на спасење), а наша смиреност је у Христу кога молимо: Боже отвори врата нашег срца за други свијет ( свијет љубави). Док ђаво изазива борца да изађе вани, да га неби рањавао пребивајући у срцу и стално молећи Бога за живот у срцу. У срцу, само не у срцу да човјек пребива то хоће луцифер, молитва, само не молитва у срцу јер то боли вјечно завиднога палога анђела. А ти, борче, додируј срце и моли се дуго, и ако се не молиш осјети Бога додирнувши срце своје, јер ако ђаво извлачи, његова извлачења (из себе) у овом времену су тако богата да, небуднога борца, на миг својим изазивањима може извући из себе. Болно је ово моје писање, милијарде људи извучених умова из себе чекају коначни суд за Ад. Свјетовни човјек, авај, доживљава додиривање (куцање) ђавоље на ум јединим смислом његовог постојања, али драги борче, води рачуна о својој унутрашњости јер и најмања равнодушност може бити кобна за вјечно спасење. Господе помилуј!!!

Пут за наше лично спасење

У центру збивања, везаних за твоје спасење, требаш бити ти И НИКО ДРУГИ, драги мој борче! Самоћа од људи налази простор (у себи) за НАШЕ ЛИЧНО СПАСЕЊЕ! У мислима нема људи, сјећања на материјализам, него само и једино: КАКО НАЋИ ПУТ ДО БОГА! И ту долазимо до противљења себи кад се нађемо у метафизици живота и бјежимо дубоко у унутрашњост, сабирајући себе, противећи се метафизичком себи. Метафизичко ја је распространило дух по чулном, по тијелу и тјелесном, по свијету и свјетовном што претпоставља сабраном себи. И оно што треба дочекати на Нож, метафизичко ја дочекује са добродошлицом у дом духа, желећи годити себи или ближњима у тјелесном (чулном) амбијенту. И тако, одричући се духовног амбијента (духовног простора) почиње осјећати зле духове као своје личне спасиоце. И тако метафизичко ја размишља – Биометрија није опасна, прелази преко многих замки антихришћанског система, лако се спасити и спасавати у овом времену, не пазећи на себе, него пазећи на друге. Ти други могу бити безбожни екуменисти, па ради борбе против такве бестидне безбожности неки '' спасиоци '' протурају Биометрију кроз народ, сами се озвјеривши, а и ти спасиоци су лажни спасиоци о којима Јеванђеље прича. А шта треба пазити у ово доба обезличавања, него себе и једино себе и не проширивати дух ван срца. Тако се бива прави слуга Христов. Јер се не може борити распрострањенога духа око срца са ђаволом, јер то је простор вансебни, ђавољи. Тако својим примјером '' велики '' борци против екуменизма иду ђаволу на руку. Јер не можемо причати против глобализма, а узимати чланску карту глобализма, то је у најмању руку лицемјерно. Чланска карта глобализма је Биометријска лична карта, Биометријски пасош, а ако си га узео, драги мој брате, погледај у своју унутрашњост и покај се! Преуми, одбаци од себе ђавољи прилог и смјерно крени ка Господу. Православљу не требају револуционари који ради '' борбе '' против екуменизма прихватају замке глобализма. Драги борци, запамтимо да требамо гледати себе и само себе у атмосфери спасења! Ми не можемо спасити никога и није нама дато да будемо спаситељи, него себе промјенитељи и до крви борци против свега злога око нас. А то јесте екуменизам, а то јесте глобализам, а то јесте метафизичко ја које проширује свој дух хотећи да спаси свијет, а тако може бити само лажни пророк! Тако спасавајући себе бићемо корисни нашим ближњима, јер сабрани у себе нећемо доносити погрешне одлуке за нашу дјецу, за наше ближње, јер оно што не би вољели сабраном себи, не би потурали својој дјеци. И тако нашим примјером ( јер идемо за Богом ) привући ћемо и друге који имају вољу да се спасу и то не због нас, него због велике благодати Божије. У сабраној атмосфери купимо енергију Божију у сталној молитви и обраћању Богу, већ у метафизичкој атмосфери хранимо се туђом енергијом, енергијом ђавола. Знајући ово једно је сигурно да сви саме себе морамо поправљати јер смо већим дијелом дана у метафичкој атмосфери и зато се немојмо хранити вансебним енергијама које чине наш дух пасивним. До смрти се борити са Биометријом, свети је задатак сваког православног борца, не раслабљивати се енергијама које чине наш дух пасивним - мржњом на вањског придошлицу. Што значи – не предати се раслабљивачима духа, који вребају у метафизичком простору, јер је минут до дванаест, да нас онај дан не затече неспремним. Е зато се трудимо и вољом напрежимо да умом уђемо у срце, држећи се Христове молитве. И тако трпећи метафизичког себе и олује, које од споља бију душу да убију, имајмо у виду и крај нашег трпљења. А то је трпљење до смрти којега се ђаво плаши, што значи да требамо да имамо у виду смрт у Богу а не живот у свијету! Управо о таквом трпљењу Христос је говорио: ''Али који претрпи до краја благо њему.'' Мат. 24,13.

Или или

Дешавања у срцу, као центру живота, нека буду молитвена са пажњом унутар нас. Јер, тако сабрани, ми препуштамо Богу да буде Владар нашег живота, а не дешавања око нас. Тишина и мир душе зависи од нас, то је оно што пуни нашу унутрашњост. То може бити пасивна енергија покупљена око нас, која господари нашим животом (срцем) и ствара од нас слугу пасивног господара (ђавола). И овога се борац треба чувати, стражењем над собом, призивајући свога Господара! И зато, сву своју пажњу усредсреди у срце, на молитвена дешавања у срцу, трпећи спољашњу логику ума, чулно гледање на живот које нас гони ван себе. Већ ван себе човјек ступа у контакт с поднебесним силама, које га држе ван себе. Зато, смиравајмо се пред отуђивачима пажње. То могу бити људи, чија је пажња ван или спољашњи ефекти, који иритирају пажњу борца. Смиравајмо се пред људима, који држе пажњу напоље, и имајмо мир са њима, колико до нас стоји: '' Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свим људима.'' Рим. 12, 18. Јер човјек је оно са чиме се испуњава (што испуњава његову унутрашњост). Док је унутра, у нама, сакривена вјечност нашег бића, ако се будемо испуњавали спољашношћу, споља ћемо се и после смрти наћи. Значи, ван Бога, јер Га нисмо чували у нама сталним призивањем Христовог Имена. Зато, драги борци, имамо двије могућности: да у себи носимо Христово Име призивајући Га непрестано или у себи да носимо спољашњост. Чувајмо се сјећања која одвајају од Господа, јер је, у ствари, или или, драги борци. Призивањем Христовог Имена одгонимо од себе спољашњост, која је нагрнула свим ђавољим силама да испуни унутрашњост. Дешавања у срцу, као вјечности нашег бића, нека буду молитвом против спољашњих вјетрова које ђаво хоће да таложи на душу борца. Зато, драги борци, стојмо постојано у Христовој молитви ако хоћемо спасење од спољашњости, слијепо слиједимо Господа. Да, управо слијепо за све оно што се дешава око нас, а кренуло је да ровари нашом унутрашњошћу. Бити у Христовој молитви значи правилно сагледавати ствари које се дешавају у нама и око нас. ''Ако, дакле, хоћеш да се ослободиш странпутица и страсти, окрени се према својој унутрашњости и пребивај у Исусовој молитви'' (свети Теофан Затворник). Супроставити Христово име свим вањским словљенима које ђаво преко ума хоће да, својим упињањем пажње, угради у срце борца ( мјесто Имена Христова ). Јер ђаво хоће да се зацари у срце борца, да га испуни са својом спољашњошћу и тако га одбије од своје унутрашњости ( која призива Христово Име ). Зато се боримо да сталним призивањем Христовог Имена уградимо Христа у себе, да он буде наш Спаситељ од напада извана. Драги борци, унутра је само мјесто за Владара Небеског Царства, ако хоћемо Богу, већ ако нећемо имамо и другу опцију: задржати земаљско царство, словити земаљским ( приземним ) језиком и задржати себе вјечно ван ( као што раде људи од овога свијета ). Видите, ђаво ПРИСИЉАВА борца да изађе (пажњом) из своје унутрашњости и слиједи његова узнемиравајућа (бесловесна) словљења и визије. Борче, ти се у исто вријеме УСИЉАВАЈ у себе призивајући Име Божије, јер оно је задржавајући фактор да пажња не излети из себе пратећи ђавоља (бесловесна) словљења и визије! И не заборавите, пред вансебним људима (људима, који држе пажњу напоље) који буду ПРИСИЉАВАЛИ борца да узме Биометријска документа или... УСИЉАВАЈТЕ СЕ у себе призивајући Име Божије!