Умрежавање

Унутрашњи уздисај води поријекло из дубине срца
Човјек изађе напоље да провјетри главу (ум) и у њега се усели ђаво - и тако долазимо до мучитеља Хришћана Диоклецијановског типа. Просјечни човјек излази напоље (пажњом), а и ти борче не тако ријетко волиш да чиниш такве излете. Што ти је хтјело данас да се нервираш? У небудности на себе, односно непажњи на очи које уочавају испред себе, ђаво има слободан приступ уму...на теби је да се покајеш и вратиш (пажњом) себи. Око тебе су противници твог спасења, док су у теби (Небески свијет) подражаватељи твога спасења, пазитељу на самог себе! Домаћи су НАЈВЕЋИ противници спасења и они који те знају! Који те убјеђују и вриште, само да прихватиш биометријску карту! Већ се спремају мучитељи хришћана антихристовског доба! Кад дође Антихрист све ће бити спремно за његов долазак! Борче, води рачуна коме се обраћаш; то значи, немој се трудити да будеш познат околини, било коме! Познаници ће бити локатори за борца, да га мучитељи пронађу! Ти да живиш у пажњи чела које прати осјећај очију које виде (уочавају) удубљење испред тебе! Осјећај очију зауставља дух, да изађе из унутрашњости у осјећање овога свијета; зато сам рекао; ОБРАТИ ПАЖЊУ НА ОСЈЕЋАЈ ОЧИЈУ! Живот у пажњи чела које прати осјећај очију, које уочавају бистро испред себе (бистре очи срца), је ЖИВОТ МОЛИТАВА! Бити у пажњи чела значи - имати на уму молитву у духу! Стриктно пази на себе; унутрашњи уздисај је уздисај у пажњи на себе; и не брини се, мучитељи ће доћи, сваком борцу гонитељ ревносни! Гоне они и сада, да те изагнају из себе, јер то су прваци спољњега уздаха! А ти се не везуј за ништа споља и мисли о смрти у Богу, као о сусрету с Христом, и убица ти неће бити тако страшан! Спољни уздах ђаволових слугу Диоклецијановског типа уздише гледајући страх од спољашњег ауторитета, што уздише за крвљу слугу Божијих. Ако се вежеш за било што споља ти се за тај мамац вежеш унутрашњим уздахом! Упозорење! Држите се стриктно унутрашњег уздаха у пажњи на себе; у пажњи на чело гдје се стално призива име Божије; и пажње на очи које гледају оштро испред себе одакле се завршава унутрашњи уздах који упечатљиво пада у дух. И чувајте се војника спољњега уздаха да вам не отму, својим дјеловањем, унутрашњи уздах вјечног пажења на себе; и често, ако не и увијек, осјећајте циркулацију ваздуха (удисај-издисај) унутар вас! Осјећате ли дах, како се у пажњи очију улива у дух чинећи унутрашњи уздах? Са тим дахом повежи Христову молитву у пажњи чела! Свако мамљење на спољњи уздах је мамљење за спајање са духовима у ваздуху: ''У којима некада ходисте по духу овога свијета, по кнезу који влада у ваздуху, по духу који сада дјејствује у синовима противљења,'' Ефес. 2,2. Заиста, водите рачуна како дишете, да не удахнете спољни уздисај; ту је поријекло свих ваших пасивних мисли и осјећања, а и оне нервозе данашње! Оружај се против спољњега уздисаја, то ти кажем! Спољњи уздисај је уздисање за нечим споља, што ниси ти; уздисање за туђим, док је ђаво засјео на трону срца отуђивачког. Унутрашњи уздисај води поријекло из дубине срца, а који се упире да исчупа ђаво; да унутрашњу пажњу уздисаја за Богом преусмјери на спољашњи уздисај.

Пажњом на чело (умом) контролиши дисање у духу
Гдје дишеш ту и живиш. Дисање Ада је дисање ван пажње себе; дисање смирено (по Богу) је дисање у пажњи духа. Борац се гуши када удише спољашњи уздах јер нема духовне атмосфере; оне пажње на удах у духу; већ удишући дах из ваздуха он удише нешто од кнеза овог свијета. А то је гушење духовне атмосфере и отварање ваздуха из спољашњости. Борац треба да дише Духом Светим и то у пажњи на себе, оној крстоносној; ако неће да се угуши у свјетским дрангулијама и разноврсним отуђивањима (пажње). А тебе гуши јер ти брат отуђује имање, краду те завидници, ено поплава гуши, ратови разни гуше твоју духовну атмосферу; па онда грехови твоји лични гуше, све споља гуши; једино правилно дисање је умно дисање, дисање Духом Светим. Безумно дисање је дисање у оспољавању ума. То дисање једино испуњава оспољиваче, јер он да би дисао МОРА КОНСТАНТНО РАДИТИ ГРИЈЕХ! И зато је врло важно удисати у пратњи пажње очију и чела директно у центар живота (срце). Знам тебе, пријатељу, што да би утолио (смирио) своју нервозу ''годиш'' духу увлачењем дуванског дима; увијек је дух тај око кога треба молитвено стражити да се ђаволи не би ломили; што значи да је увлачење загушљивог дуванског дима у дух ђавоље смиривање духа, што је тровање своје духовне атмосфере у којој треба само у пажњи на удисај у духу молитва да тече. Вјечност је у питању, твоја вјечност, човјече; и зато не живи ваздухом у ком је кнез овог свијета, већ молитвом и постом! А ти да се не би гушио у разним богаствима свијета, дигитализованим чудима, жељом за послом у ком је неопходна биометрија отвори слободан простор и удиши молитву у пажњи духа! И увијек се нађи у молитви и да се радујеш брате мој радошћу Духа Светога; ту је простор слободног духа од гушења свјетским отуђивањима. И молитва је, она умна, главна имовина духовнога борца од замки антихришћанских система. И зато увијек буди заузет молитвом Богу и немој да те одврати од молитве било какво спољње дешавање! Јер спољња дешавања позивају на отуђивање пажње, енергију Божанску ти ломе и гуше молитву која треба да дише Духом Светим! Добро обрати пажњу на удах у духу, то је пнеума која даје снагу молитви Духом Светим. Пажња на чело, у којој је лоциран ум, нека Духу Светом годи пажњом на удах у духу, што јесте пнеума. Како изаћи из ропства свијету и световним дрангулијама него ући у слатку слободу духа; повлађивање честим жељама и чулним феноменима овога свијета јесте гођење свијету (јер нам то свијет нуди). Велика је одговорност на човјеку у овоме свијету; а он треба да уђе у себе, јер ту је слобода духа; напоље је ропство свијету и тијелу и тјелесним жељама, а ви уђите у слатку слободу духа и молитвама и постом угађајте Богу гледајући на вјечност. Ето вам подвига борба против ропства тијелу у име слатке слободе духа; биометрија не, мобилни телефони не, серија не, филмови не,... то је све што позива човјека на умно ропство свијету. А ви ослободите ум од гушења напољу и отворите унутрашњи простор слатке слободе духа, гдје је права пјесма славе Бога у Тројици; а не славе страсти и одвлачења пажње од духа на телевизор, различита путовања око себе у доба биометријско, а у себи празнина. Не бити у себи и угађати тијелу даје човјку снаге за непрестани гријех и одвајање од извора живота (Бога), а ти не примај ништа биометријско само се моли и радуј у духу слободе који је унутар тебе, што значи диши слободно у славу Богу. Пажњом на чело (умом) контролиши дисање у духу, удах у духу, да не би лутао умом (пажњом) по ваздуху злих духова; јер, ПАЖЊА ЈЕ УМНИ ФЕНОМЕН!

Обитавање на слободној територији духа
Бити у молитви нон стоп то је циљ молитвеног борца! Зато молим Вас у пажњи на чело имајте дах који се улива у дух, шта ли је то него смирени дух? Шта ли је то него обитавање на слободној територији духа, који јесте љубав према Богу и ближњем своме? Шта ја то кажем него немојте бити у људима, у свијету, у телевизору, у разним отуђивањима пажње! Будите у Богу и добро водите рачуна на дух у Вама, што значи очи и чело да буду усмјерени на дух, који је љубав према оностраном првенствено. Молитва је приближавање Богу, већ разна немолитвена подсрчана размишљања подстичу на одаљавање од Бога! Већ разна тјелесна размишљања... гдје скрасити тијело, како угодити тијелу у супротности су духовним размишљањима... пазити да дух остане у тијелу, да са тијелом не изађе вани; и пазити како угодити духу, а то је увлачити у дух молитву Господњу преко унутрашњег уздаха! Тјелесно размишљање (како угодити тијелу) гуши све духовно у нама и дајући сумњу у постојање Бога Свемоћнога. Свака брига за тијело и тјелесно гуши дах у нама и ми понекад осјећамо и физичко гушење од размишљања бригом за тијело. Данас, у 21. Вијеку кад је све технолошки везано за тијело у циљу гушења највеће вриједности човјека, а то је слободна воља. Човјек се уподобљава потребама времена. Еј, људи, каква је то прича код духовништва да је Бог дао технологију, да је то Божија благодат која постоји и у Рају!? Пријатељу, технологија је додатак тијелу као што су и колица инвалиду. Тако је и са авионима, аутомобилима.. и свему што можемо назвати ''технолошки напредак''. Много сте ви потцијенили Царство Небеско онамо гдје Господ обитава! На човјеку је да што простије живи да би се тако приближио Господу; и пажња, која је умни феномен нека се усели у срце и тамо живи, што значи споља је све, мало је рећи, илузија! И зато удах у духу је веома битан у пажњи чела, наравно. Човјек данас размишља скверно словним језиком, а ја ти кажем размишљај молитвено у пажњи чела; што значи чувај ум од разних скверни! Сав технолошки напредак је у славу тијела, сви спољни уздаси су у славу тијела, сав систем антихриста је подређен слави тијела; нема вјечног живота, нема се за што борити... само за страсти тјелесне.. а шта ђаво каже на то? Шта каже, само напријед у срећнију технолошку будућност; да будемо прваци спољњег уздаха, држећи до спољњег уздаха, јер тако смо повезани са енергијом сатанском. Тако каже ђаво, али битно је шта кажемо ми: боримо се против спољњег уздаха који наваљује да буде домаћин у духу, како? Унутрашњим уздахом, вођењем рачуна на удах у духу да буде у пажњи чела (умно дисање); да треба водити рачуна да у пажњи на себе пунимо дух молитвеном атмосфером (умним дахом). И онда ако имате очи да видите, видјећете 21. вијек, вијек спољњег уздаха гдје човјек оспољава пажњу на конформизам, само му је важно да у духу не призива Божије име. И то су противници Православља који ће се у догледном времену пробудити да гоне Цркву Божију. Све је спремно, човјек 21. вијека је изагнао Бога из себе спољашњим уздахом, па тако и ђаво ратује против војника Божијих да преусмјери унутрашњи на спољашњи уздах. И тако ће бити све споља, да уздишемо за спољашњим човјеком, али ко претрпи да остане унутра до краја тај ће се спасити!

На путу истине
Осјећај очију у нама буди дух, да од духа тијело ИЗНУТРА свијетли! Како? Страхом Божијим! У очима ти се види страх Божији који у срцу баштиниш; борац у пажњи (осјећању) ока, које види бистро испред себе, држи страх Божији. ''Имајмо пред очима истински страх Божији.'' Свети Јован Златоусти. Је ли вас страх поред људи, је ли вас страх у олујама, невременима; је ли вас страх од родбине... Ако није, Апостола Павла је било страх: ''Много пута сам путовао, био сам у страху на водама, у страху од хајдука, у страху од родбине, у страху од незнабожаца, у страху у градовима, у страху у пустињи, у страху на мору, у страху међу лажном браћом;'' Кор. 11,26. Какав би то страх био присутан у једноме од највећих генерала Христове војске? Страх да изађе из простора трпљења, значи да остане у духу и трепетном страху Божијем. Велики је страх борцу изгубити Бога у духу због страха спољњег, могу слободно рећи спољњег човјека. И прошли би мученици хиљаду мука и хиљаду смрти само да задрже Бога у духу из страха Божијег. А што данашњи човјек ради? Он је спољњи и плаши се свега осим Бога јер Бога ни не осјећа у себи; а и како може кад нема пажњу на себе већ увијек на нешто споља му лети око, а са оком и пажња. И зато, борче ти се у осјећању ока одвајаш од спољње пажње и у осјећању ока осјећаш страх Божији унутар себе, да не би страх изашао из себе и тако се човјек почео плашити спољњих феномена. Сватате ли.. у духу је вјечност, кад призивамо вјечног Бога, у духу куца вјечна садашњост и зато у унутрашњем уздаху удишемо небески ваздух. Ако у очима видите страх, боље рећи панику, од рата који је почео, рецимо, ви то видите јер је у питању спољњи страх; зато борац види страх у својим очима (осјећању очију) да страх Божији не изађе из њега и претвори се у спољњи страх. Христов борац јако држи до тога КАКО СЕ ОДНОСИ СА СОБОМ испред себе било шта се дешавало; да те неко увриједио, ударио, опљачкао и ко зна шта са тобом се дешавало ти се борче добро држиш до тога како се односиш са собом! Те очи твоје осјећајне осјећају дух у теби, у страху да не изађе вани. Ето ми мало о историји, тога данас нема али биће само ли будемо пазили на себе (дух). У историји било је мученика који су водећи рачуна како се односе са собом умирали на путу истине, па ма што се њима дешавало; а кидали су им руке, ноге, вадили су им очи, чупали су им језик, али они нијесу гледали на тјелесно већ само да чувају слободу духа који иначе човјека води у Рај. А данас то није тако, већ у име слободе тијела гуше слободу духа. И биће жестоки рат и велика мука на овај народ; кад ено чујем некога владику који повлађује тијелу својих духовних чеда. Нико не прижељкује рат, али рат долази гријеха ради мога и твога. И није на мени да ако тај владика тјелесно размишља, да и ја тјелесно размишљам, већ дух да избавим а тијело како хоће. Мој план данас је молитва у пажњи на себе; и све што годи духу да чини борац; већ тијело и тјелесно размишљање уништавају мир у духу избацајући пажњу напоље. И морамо размишљати да ће бити лоше, најлошије, па ако буде што боље од тога слава Богу, јер ми не знамо како ће бити, али знамо куда води човјеково настројење данашњице. Важно је молитвено чувати дух од спољњега уздаха, да се било шта догађа радујемо у унутрашњем уздаху!

Борац треба да молитвом буди дух који јесте љубав према Богу и ближњем!
Осјећај очију...Зашто то? Зато што тај осјећај повезује са духом који је осјећање у нама. Видите веза између ума и духа, гдје молитва тече, је осјећајна. Дакле кад уђемо у осјећање ока ми требамо мислити о молитви и осјећати онога ком се молимо. Чврсто се вежимо за молитву, пнеума о та пнеума је испуњавање духа молитвом која је обложена умним дахом; све око нас је безумље које би да отуђи пажњу на ум у пажњу на нешто око нас што би хтјело да зароби срце. Лијек за то је чврста веза са молитвом у пажњи чела која се улива у дух умним дахом. Да би смо били слуге Божије морамо пазити на удисај; јер ум је делатан стално мисли и зато у пажњи чела водимо рачуна на удах, јер са удахом увлачимо у дух и мисао коју мислимо. Зато молитвена мисао, мисао молитве упућена на овај начин духу, омогућава борцу да живи благодатним животом. ''Разлика између добрих и лоших људи је само у мислима.'' Отац Тадеј. Добар човјек мисли са мислима усмјереним на дух, јер у духу се молитвено састаје са Богом; иначе без молитве дух се квари у додиру са тијелом , ђаволом и свијетом. Молитвене мисли усмјерене на дух и осјећање очију и чела смирују дух, веома је битно не изаћи из себе (пажњом) већ унутар себе молитвено тражити смиреност духа! Јер та смиреност је смиреност богоугодна да би Бог могао дјеловати кроз нас! А лош човјек је човјек нестрпљив, он све мјери мјером љубави према себи, а не љубави према ближњем свом, слично пише Архимандрит Рафаил Карелин. Тијело му гори, јер је пробудио тијело и тјелесне жеље...пробудио је тијело на уштрб духа и душе, то је лош човјек, лош према својој вјечности! А шта треба човјеку да би био добар човјек? Јер ако си добар Богу си добар, подредивши своју вољу Божијој вољи. Борац треба да молитвом буди дух који јесте љубав према Богу и ближњем! Умна снага борца, која покреће тијело на добра дјела, води рачуна о пажњи на чело, гдје је почетак мисли, да одатле удише умни ваздух; безумље даје умну слабост да човјек може остати дахом у себи; шта ја то кажем, да он дише дахом ван себе? Да! Дише дахом негдје вани, гдје га је мисао одвела! А гдје то? По слабостима вјечног бјежања од себе. А ти се потруди да у пажњи на чело имаш удах у духу; на дах гледај како се, у пажњи чела, улива у дух; и тако што чешће да се мисао о молитви кристалише и одбаце мисли које удишемо у дух у непажњи чела! Слијеп код очију не гледа у дух свог властитог срца, већ тражи свјетлост напоље (ван себе); кад гледа поглед му одлута од очију у нестабилну спољашњост, тако да умује по спољашњости; али одвој осјећање очију од осјећања заведености са овим свијетом, са спољашњошћу; осјећај очију који одваја борца од листа брезе којега оштро гледа, као да са тиме каже слијеп сам за вањштину и отварам очи ка дубини вјере и смирења у срцу. Видите, вјера улази у дубину смирености које је срце смјерно Богу; јер да изађе на површину овога свијета била би површна, јер је неутемељена (у срцу). И зато буди ту пажњом, у духу, која иде ка дубинама срца благочестивог; не излази из осјећања чела, не излази из осјећања очију, што значи пажњом на себе одвој се од спољашњости. Осјећање очију улази (умним ходом) у дух; схватате ли, ван нас је трпеза ђавоља, колико грехова и невоља поставља ђаво испред нас да изађемо из себе у простор немира. А ви гледајте да видите оштро испред вас, само немојте предавати пажњу томе испред вас! Пажњу предајте молитви у дубини смирености!

Дух је смирен кад се обраћа пажња на њега при сваком подухвату!
Изађем из себе да се расправим ''с тебе''. Кад изађем из себе изађем из страха Божијега, духовна снага ми се урушава јер нестаје благодат; спољашњост (обраћање пажње на спољашњост) исисава из себе благодат и борац се празни енергије животне. Јер ми поменусмо оштар поглед испред себе, али сву снагу усмјеравамо унутар себе, одакле тражимо благодатну снагу! Гледаш оштро лист брезе, али у духу призиваш Божије име, и то је правилно гледање испред себе. Било што споља да гледамо ако гледамо расијано то је демон упро пажњу на нас. Напољу је рат за душе а ти гледаш телевизор, буљиш у мобилни, тражиш љепоту испред себе... Али бити унутра увијек то је правилно настројење борца. Значи, ако је рат морамо оштро стражити испред себе, као војници у боју и увијек у духу призивајмо Божије име. Тражимо снагу унутар себе, док споља стражимо као војник на стражи, и зато се обраћамо Богу у духу за снагу духовну, благодатну, шта да ти кажем... осјећај ока гледа у дух, у коме призива Бога. Видите, борац се с тиме осамљује са Богом одвајајуђи се од отуђивача, кога оштро види,али у осјећању ока! Јер отуђивач се обраћа борцу, да му отуђи пажњу, да га изведе из себе (страха Божијег), а ти се обрати Богу, у осјећању очију, да те заштити од отуђивача! Како? Господњом молитвом! Овдје смо причали о односу између тјелесних отуђивача и борца; гдје смо видјели да најбезазленији лист брезе може бити савршени отуђивач ако га не уочимо испред себе; јер ето ми се не боримо против листа брезе већ демона који хоће да не уочимо лист брезе гледајући (мислено) бригу или неку отуђивачку мисао. Истовјетно наш однос треба бити и са бестјелесним злим силама; наша снага је унутар нас и ми тражимо благодатну силу да се правилно одупремо свим немирима од споља. Онај који наговара да се боримо ван благодатног простора побјеђује се Христовом молитвом у благодатном простору. Зато живјети и делати у духу, борити се по правилу – да Бог побјеђује зло у нама и ван нас, јер зла воља је наша воља без Божије воље! Борити се у складу са смиреним духом; лоцирај дух (пажњом) у себи, то ти је додир срца с горње стране (врата срца); мислити са пажњом на вратима срца, гледати са пажњом на вратима срца, трпјети, причати, молити се, радити... пажњом на вратима срца. Јер дух је смирен кад се обраћа пажња на њега при сваком подухвату! Слушајте људи, ђе год да сте , што год да радите, у каквом год сте стању, све у духу доживите; оном лоцираном на вратима срца , па ако те неко умно напада ( да изађеш из себе) ти пажњом на чело се јасно устреми ка духу унутра... Јер ту ти је простор дубоке смирености ( кад се обраћа пажња на дух) од површинске узнемирености која од споља бије; ако видиш огромне немире иди... то гледај у уочавању испред себе, али осјећај ока нека стреми ка унутрашњој (дубокој смирености). Бити у Богу значи бити у истини. Драги мој , да те спољње лажи не додирују ти пажњом иди у дубину свога бића (смирености) и призивај Бога живога! Јер јесте да је дух владалачки у нама, али без Духа Владалачког у себи си празан, што значи немој се никада уздати у себе! И зато на површини, гдје је све површно, немој оспољавати пажњу, јер 21. вијек је вијек који споља велике немире буди у човјеку и спас за многобројна оспољавања је унутра. Бијег унутра, гдје се мора лоцирати пажња духа, је спас од нервозе и било којих расправа са овим свијетом који сав у злу лежи. Зато због себе (унутрашњег мира) се нећу расправљати ''с тебе''!

Треба имати стриктно пажњу на себе ходајући по врху литице 21 вијека
Удар је на ум – да буде безуман; и зато пажњу на чело, јер у непажњи на чело нешто споља пажњу му одвлачи и чини то да се без ума предајемо струји немолитвеној! Пажња на чело значи: држим ум при себи, непажња на чело значи: држим ум од себе! Призивам Име Христово у простору духа, у пажњи чела ми је мисао о молитви; призивајући Име Христово ми будимо благодатну силу, да осјећамо да кад Га призовемо – Бог је у нама! Просјечан човјек ово не жели, јер мисли да призивањем Имена Божијега губи земаљску срећу. Видите, ми у тренутку призивања Божијег Имена у духу вјерујемо да је Бог у нама и да дјелује преко нас и у име нас! У име нас, ако држимо до имена; ако га нисмо продали систему звијери, јер трговина душом је претварање личног имена у баркодовану робу! Не тргује се с именом, јер било је некад када је Марко, из жеље за бољим и мирнијим животом, продао душу и добио ново име душе; од тада се одазивао са – Јусуф! И у највећем спољном миру и у присуству спољњих немира, пажња на чело и МИСАО НА МОЛИТВУ У ПАЖЊИ ЧЕЛА нас одваја од мисли отућивачких. Константно да имамо мисао на молитву у пажњи чела, значи, без обзира на спољашње околности; у пажњи чела мисао на молитву у смиреном духу (која се чини на вратима срца); и у пажњи очију, очи да пунимо смиреним духом на вратима срца! Удар је на умну силу да постане сила у контакту са мрачним силама, силама умне таме; гдје нема силе Христове борац нема што ту да тражи, јер у контакту са умном тамом ум борца се мрачи. Шта то значи, да требамо прекинути сваки однос са отуђивачима на које смо упућени!? Не, већ пажњом на чело и мишљу на молитву дочекујемо сваког у дом наше душе! Ово је знак да мисао о молитви у пажњи чела гуши сваку другу мисао, која јесте отуђивачка! Отуђивачка мисао је туђа (страна) мисао која, дјелујући на нас, прави хаос у нашем уму да боли срце; зато у пажњи на чело да имамо мисао на молитву, као молитвену везу између ума и духа, јер то је наша мисао! Други људи, далеки, мајка, тата, брат и кћер; далеки, јер се противе закону Господњем и сви сложно кличу: ТЕБЕ ЋЕМО БИОМЕТРИСКИ ОБИЉЕЖИТИ! Ено брат виче чип у тијело од мене те чека! Ако, нека вичу, викаће још јаче... то су туђе мисли и ако их прихватимо кваритељи ума су успјели у својој намјери. Зато испуњавајмо срце молитвеним, не отуђивачким, мислима; борац иде по литици и не гледа лијево и десно нема маме, тате, бабе, итд... јер ако обрати пажњу на човјека у овом времену оклизнуће се са литице, јер стварно треба имати стриктно пажњу на себе ходајући по врху литице 21 вијека, иначе изгубићемо равнотежу и панути у амбис! Сви се питају како се смирити и смирено реаговати у свакој ситуацији. Па никако, данас без благодатне смирениости не можемо бити никако смирени пред нама и у нама. И зато пажња на чело и пажња на очи улази у простор духа да се сретне с Богом.. и молитвено општење може нам дати благодатну смиреност. У искуству то можете да осјетите, већ ако се уздате у себе нећете имати праву смиреност.

Резултат пажње на дух (кад је дух у центру пажње) је смиреност и радост!
Мисао о молитви у пажњи чела осамљује борца са Богом у духу! Човјек удише мисао коју мисли, и зато ако мислиш о нечему што узнемирава дух теби се узнемирава цијело биће. А узнемирава дух свака мисао која није мисао о молитви! Неко те је увриједио, удара (да избаци Бога из тебе), те борац мисли о људима отуђивачима пажње... о нечему што отуђује пажњу (о спољашњим феноменима)... и како се избавити од тих вањских мисли? Свака ријеч у себи садржи и силу ријечи; и зато у пажњи на чело задржавајмо мисао на ријеч ''молитва''; и нападаће на чело многи вјетрови да оспоље пажњу, све те ријечи отуђивачке, на борцу је да поред викача има мисао о молитви у пажњи чела; то је кров куће, која се у духу грије Христовом молитвом! Кад чула извуку дух напоље преко мисли маштарских, страхова демонских, буђења страсти да ријечи уједају за срце, дјела безумних... дух се треба вратити Богу унутра преко мисли о молитви у пажњи чела! Зашто у пажњи чела? Па, удар је на ум, да мисли о било чему осим на молитву! ''Ево ти, мисли о бригама овога свијета, мисли о ријечима и дјелима других људи, уосталом имаш ли о чему да мислиш у пажњи чела осим о молитви...'' То ђаво се чангриза на молитвеника. Ђаво хоће да пратимо ријечи празних људи и да мислимо о томе, да пратимо догађаје у свијету и да се не сјетимо да мисао о молитви затвара у себе, то је живот духа и то боли нестрпљиве ђаволе. '' А ти кад се молиш, уђи у клијет своју, и затворивши врата своја, помоли се оцу својему који је у тајности, и отац твој који види тајно, платиће теби јавно.'' Мат. 6,6. Молитва у клијети је тражење благодати. Или што мислите да можете бити смирени и трпељиви без молитве умно-срдачне? Е па право трпљење и смирење је немогуће без молитве... и такни пажњом чело, мисли о молитви јер и ђаво додирује очи или чело да оспољи пажњу са молитве на ћорсокаке који маме пажњу напоље. И такни пажњом очи, да их затвориш за оспољавање, да умјесто расијаног погледа ван себе држиш сабран поглед у себе; па јесте, енергија погледа, кад је у пажњи на очи, улази унутра гдје сабраност (у себе) фокусира се на дух; резултат пажње на дух (кад је дух у центру пажње) је смиреност и радост! Пажња над собом или стражење над собом... очи имају своју путању у себе или ван себе, што је зависно од тога: да ли имаш или немаш пажњу на очи, што значи да ли имаш отворене очи за спољашњи или унутрашњи свијет... пажња на очи као главно чуло (чуло вида) кроз које демони улазе. Јер упро је демон пажњу на очи да борцу преусмјери путању погледа од унутра ка напоље. Док борац гледа да види оно што је унутра, свуда дух а у духу Бога призивајућег! ''Гледај дакле да видело које је у теби не буде тама.'' Лука. 11,35. Да, свијећа је тијелу око, говори Господ. И ако стражи над самим собом онда је енергија погледа увучена у себе; већ ако је поглед распрострањен по широким стазама живота човјек може да стражи над свиме али не и над собом, јер му је енергија погледа извучена из себе! Човјек 21 вијека скрнави тијело, јер он даје очи биометријском скенирању да му се поглед никад не врати себи; и чело предаје скенирању да се зна ''чи си ти сине'' (ја сам твој – да, ти си мој)! А како ти, борче, да се одупреш настљивом систему звијери и људима – бројевима? Скупи снагу у себи, што значи: добро води рачуна на унутрашњи уздах призивајући Христово Име!

Потруди се да видиш у видљивом испред себе невидљиво у себи
''А створи Господ Бог човека од праха земаљског, и дуну му у нос дух животни; и поста човек душа жива.'' 1. Мој. 2,7. При сваким удахом сјећамо се оног трена, када је Бог удахнуо у човјека дух животни. Да, Он је удахнуо дух животни кроз нос, кога стално осјећамо при сваком удаху у пажњи на вратима срца; дух животни је личност, која се оживљава сваким удахом у пажњи на вратима срца, као сјећање на први удах (благодарење Богу). ''Како се међу њима који не нађе да се врати да захвали Богу, него сам овај туђин?'' Лука 17,18. Удах у пажњи духа је заиста само оно што имамо; и то требамо пазити! Како у пажњи чела удишемо у дух мисао водиљу и она нас ствара или разара наше унутрашње биће. Браћо и сестре Дух Владалачки је сила која покреће наше биће; то је огромна моћ у нама коју требамо чувати као два ока у глави! А како се ми односимо са Духом Владалачким у нама? Тај однос пажња на чело-Господ у духу , то је оно што покреће духовнога борца на сваку богоугодну реакцију! Па како се заиста ми односимо са духом у коме живи Дух Владалачки? Не знам за вас, али што се мене тиче то је катастрофа! Не може Бог од мене да дође до прилике да дејствује преко мене! Човјек 21. вијека је потпуно пренебрегао Дух Владалачки у духу; сав се дао решавањем својих маловјерних ствари споља, гдје ум лута по духу антихриста! Што значи да човјек 21. вијека у суштини не постоји, јер је сав ушао у простор небитија. Ту можемо ми борци да видимо себе увијек кад смо несвјесни Духа Владалачког у нама! Видите, у пажњи на чело крије се мисао владалачка која вођењем рачуна на удах у духу ствара човјека у Духу Светоме. Моћ је у духу да призивањем Божијег имена у пажњи чела и вођењем рачуна на удах у духу покреће човјека на свако добро. Зашто је добро толико удаљено од нас питајте технологију, материјал који нас одваја од добра. Заиста моћ је у невидљивом коју видљиво претвара у слабост. Ти имаш очи да видиш али потруди се да видиш у видљивом испред себе невидљиво у себи. И сваки удах у духу (унутрашњи уздах) доживи као многоцен; преко истог удаха човјека спопада ђаво преко мисли у непажњи на чело, јер кад мисао лута по спољашњости човјек прикупља домаћине (ђаволе) у духу. Рекли смо да је у духу моћ али она је велика и код ђавоиманих људи: ''Јер Исус заповједи духу нечистоме да изиђе из човјека; јер га мучаше одавно, и метаху га у вериге и у пута да га чувају, и искида свезе, и тјераше га ђаво по пустињи.'' Лука 8,29. Знате ли колико су јаки ти зли духови... да човјек сву снагу даје на овострани живот Богу не остављајући ништа; чујете ли ви.. у непажњи на удах и сјећања на удах у издаху - ђаво преко удаха влада вашим духом. А шта треба да радите? Благодарите Богу при сваком удаху у духу јер то је оно што заиста посједујете; све осим тога посједује вас...Зовете земље својим именима, гордите се када вам се укаже прилика за то, па ломите главу око милијарду небитних ствари представљајући их као битне... А удах у духу и призивање Божијег имена у пажњи чела (одакле мисао почиње) чекаће вас када вам се сломе све наде на разне идоле од глине, злата, и кад положите сву наду на Спаситеља!

О трагедији нечувања животног даха у себи
Олуја је испред мене, као изненадни догађај, хоће да узме и мене та отуђивачка струја. Немир споља вреба да узме мир из мене, али ја сам очи и ум усредсредио на дух унутра, далеко од злих духова олујних споља! Да ли то значи да сам отпочео рат против немирног (узнемиреног) себе, тражећи мир Божији унутра? ''Покорите се дакле Богу, а противите се ђаволу, и побјећи ће од вас.'' Јаков 4,7. Пазите се неутемељених (у непажњи духа) ријечи, јер с ким ми можемо доћи у конктакт данас? Са неутемељеним људима, чији дух је заражен кугом отуђености. Борац с њима мора опрезно, јер њихов план је план ђавола. А то је: заразити све око себе кугом општег обезличавања, гдје човјек постаје роб туђег мишљења. Мир Божији кога се борац држи је унутра, у чистом срцу молитвеном, и зато неопрезни контакт са нечистим срцем значи рат на пољу нечистог срца (напољу)! 21. вијек је вијек урагана који од споља дјелују да утичу на унутрашњост човјека и онечисте срце стварајући ураган унутра. Борче, ти изнутра дјелујеш и ако тако радиш знаш правилно цијенити љубав која је брана од свих урагана оспољивачких. Ево вам доказ љубави: пажња иде ка срцу кад се молимо за другога; онда се молимо за другога као за себе јер идемо ка унутра одакле љубав долази. И човјек треба увијек да се задржи унутра, да не излази из себе борећи се за душу, већ утемељивши се у умно-срдачној молитви пустимо Бога да дјелује преко нас. Унутра је мир Божији који се молитвеном пажњом унутра чува од немира споља. Урагани су јаки вјетрови праћени временским непогодама. И ако уђемо у ураган несумњиво да ће нас однијети на своју страну. Урагани су околности које утичу на борца да изађе напоље ( ван себе)...А шта је одбрана од свих урагана? Не бити у спољашњој атмосфери, већ градити себе у унутрашњој ( духовној) атмосфери; исто као што има вјетар урагански који односи пажњу од себе, тако постоји и унутрашње струјање ваздуха које јако препоручујем свима. Значи водити рачуна (пазити) на удах у духу и на сјећање на удах у издаху. Да то је доживљај унутрашњег струјања ваздуха који је пропраћен смиреношћу и жељом за уподобљавањем Богу у унутрашњој атмосфери (атмосфери духа). Ти пролазни вјетрови имају тежњу да нас заувјек увуку у замку пролазности, а ми требамо да вјечност претпоставимо пролазности. Тренутна дешавања око човјека су пролазни вјетрови који имају тежњу да ум оспоље (отуђе) од властитог срца! Знате ли ви о чему причам? О трагедији коју људи, несвјесни унутрашњег уздаха, зову забава, ратови.. живљење у спољашњости шароликој.. у људима отуђивачима који скрећу унутрашњу пажњу на себе. О ТРАГЕДИЈИ нечувања животног даха У СЕБИ, него давања дисања увредиоцу, рецимо. Како? Преко мисли! Мисли о нечему ван себе – и дах си му дао, да дише мјесто тебе!

Ум борца молитвено стражи над срцем у духу

Док је у даху живот, чување даха у себи (духу), што је пажење на удах у духу (унутрашњи уздах), је чување живота од дисања ада! А дисање ада: ''И анђеле који не држаше своје старешинство него оставише свој стан чува у вјечним оковима под мраком за суд великог дана.'' Јуда 1,6. Дисање ада је кад је човјек несвјесан унутрашњег уздаха, кад му мисао смућује човјек, посао, неки дух напољу, оковидо.. тако да он није свјестан себе (своје унутрашњости) дишући ван стана духа. Пажња на очи и пажња на чело је затварање врата и прозора душе за спољашње вјетрове који производе у човјеку спољашњи уздах. И зато у пажњи на очи буди свјестан унутрашњег уздаха у пажњи на чело; нека у теби, дакле, дувају унутрашњи вјетрови који се уливају у дух на вратима срца. Ено видим трче за спољњим дахом млади људи којима је у уму што ко други ради; и њима је смисао живота прст уперен у другога и у уму доживљавају спољашњи уздах; да, то је занимљиво људима да је свакоме човјеку прст уперен у другога а требало би пажњу имати само на своју личност (дах животни). Па тако и други да се поистовјете са људима који пазе на своју личност и да сви будемо друштво личности а не као данас бесловесне стоке. Стоке, јер не пазимо на унутрашњи уздах, не струје вјетрови у нама, већ трчимо за дахом ван нас; и ето нам суштина филмова, спорта, игрица, информатичког друштва. Јер многи и премноги хоће да живе ван себе не купећи унутрашњи уздах ( снагу) унутар себе. Унутрашњи човјек, то је обновљена личност; то је онда кад се човјек врати себи од дугог пута ван срца; до срца је дуг пут, за многе је толико дуг да ум не могу никад досегнути до срца! Неко ће рећи ха- ха, па лако је доћи до срца, а човјеку 21. вијека је једини правац- широка стаза да трчи за собом у простору ван себе. Ја вам причам бол коју мени производи потпуно обезличавање, то је онај прст упрт гдје човјек показује нешто ван себе. Немојте трчати за вјетровима ван вас, већ зауставите спољашње вјетрове у пажњи на очи и чело и нека у вама дувају унутрашњи вјетрови! Вјетрови унутрашњег уздаха јесу унутрашњи вјетрови који дувају пут срца гдје је љубав сабрана. Већ ако хваташ спољашњи дах, теби пажња иде ка спољашњости, гдје дајеш себе али без љубави. Спољашњи човјек је тијело са оспољеном пажњом који хвата дах споља, гдје дух излази у сусрет злим духовима из ваздуха; то су безумни људи, чији ум не зауставља дух да изађе напоље (у сусрет злим дусима). Док ум борца молитвено стражи над срцем у духу, циљ ђавола је отргнути пажњу (као лист са гране) са молитве у унутрашњости и пренијети пажњу ван, да ум лута од немира до немира! Зато, чувајмо животни дах у себи (пажњом), да не изађе вани (непажњом на себе); заиста, будимо у духу да не би били у свијету!

Дјеловање из мира Божијега

Обратити пажњу на дешавања у духу; тамо је мир од немира споља, јер обраћање пажње на дешавања споља одвраћа пажњу од мира у Богу! Бити у Богу значи бити стално у контакту с Богом унутра (у духу). Видиш ли бисер, ради кога се све продаје, да би се купио тај многоцени бисер? ''Још је царство небеско као човјек трговац који тражи добра бисера, Па кад нађе једно многоцјено зрно бисера, отиде и продаде све што имаше и купи га.'' Мат. 13, 45-46. Збиља, видиш ли ишта што позива на благо вјечно које би имао? Ако не видиш, ум ти је у свијету; а ако видиш, ти у пажњи на очи затвараш се за спољни свијет и улазиш умом (пажњом) унутра; и осјећаш богатство у духу; да, ту је Бисер Који јесте Христос, а ми Га осјећамо у виду благодатног унутрашњег мира и радости. Царство Небеско је Христос, ван Христа нема Царства Небеског, јер Христос је Истина, Пут и Живот! И гледај да видиш у пажњи очију; слова која читаш, пејзаж који гледаш, човјека испред себе.. у пажњи очију ти улазиш у себе, гледајући Бога на престолу твога срца. ''Сине мој, дај ми срце своје, и очи твоје нека пазе на моје путе.'' Приче 23,26. То усредсређење ума и очију ка унутра (пажња на чело и очи, али упућена умна снага и снага очију на дух) даје смиреност; јер тај напор борца да буде у духу и самим тим у Богу Господ благодаћу награђује! Ту, у духу гдје се састају Бог и човјек потребно је бити стално, јер је ван духа немир и хаос, а ти се потруди да будеш у духу, што јесте приближавање Богу и тај корак смиреношћу бити ће праћен! Видите, 21. вијек је вијек немира у души, јер човјек је ван себе, па тако се то одражава на спољашњем плану СТРАХОТНО! Јер нијесмо са Богом у духу дешавају се разне девијације широм свијета; човјек је изгубивши своје назначење радо улазио у разне немире. Ратови су широм планете и то ће једном прерасти у рат који ће однијети трећину човјечанства. Ти ратови почињу унутар човјека управо зато што се човјек не приближава Богу него тражи смиреност у свијету, далеко од Божијега мира у духу. Човјек је напустио своју унутрашњост и све ради по наговору ђавола; јер долази у контакт са спољњим свијетом а да није у духу, гдје се састају Бог и човјек , него ван духа гдје ђаво хвата ријечи да отуђи пажњу. Човјек који у духу (у приближавању Богу) посматра спољашњост, он у ствари изнутра дјелује, дјелује из мира Божијега; да, то је плата за приближавање Богу унутра! ''Мир вам остављам, мир свој дајем вам: не дајем вам га као што свијет даје, да се не плаши срце ваше, и да се не боји.'' Јован 14,27.

Морамо се Богу свидјети
Заиста ништа без приближавања Богу, јер ако се приближимо свијету имаћемо посла са двојником, спољашњим човјеком; и управо нас ту лови ђаво, јер свуда око нас су спољашњи, фасадни људи, који су заиста противници мира нашег унутрашњег човјека преко нашег спољашњег човјека! Спољашњи човјек – то је онај стари човјек, који не зна путеве Божије и он се бори за своје првенство у нама. "Две титанске склоности сједињене у човеку производе у њему јаку и сталну раздвојеност, трудећи се да га свака одвуче на своју страну да би њиме завладала. Две међусобно супротстављене љубави, окренуте различитим крајностима, јесу покретна снага тих двеју тежњи: љубав према свету и љубав према Богу" (из књиге Старац Јосиф Исихаста). Спољашњи човјек се јавља као адвокат унутрашњег човјека, у циљу да избаци борца из унутрашње пажње; док молитва држи борца у себи, и то молитва у пажњи очију и управо она зауставља борца да изађе напоље, у спољашњег (старог) човјека. Без молитве човјек лако излази (покреће се) од ума и излази у простор старог човјека; и зато у пажњи чела се борац зауставља и усресређује се на дух (на вратима срца) у циљу молитвеног подвига. Напољу мајка, отац, жена, ђеца, пријатељи - стари људи, робови система, и свима се требамо свидјети да би нас прихватили (човјекоугодништво). Неки несвјесни себе људи ''проповиједају''.. то не зависи од нас – хоћемо ли се Богу свидјети или нећемо, да нас прихвати као Своје!? Да, заиста је речено: ''Ја се за њих молим: не молим се за (сав) свијет, него за оне које си ми дао, јер су твоји.'' Јован 17,9. И заиста МОРАМО се Богу свидјети, са би нас прихватио као своје! Али то зависи од нас, да се уредимо, него шта! Прво да се погледом (пажња на очи) свидимо Богу, то гледајмо зашто гледамо! Друго, да се умом приближимо Богу, да у пажњи чела призивамо Божије Име у пажњи духа (усмјереност на локацију унутар себе). Треће, осјећање које је у нама, да не излази из нас, и тако се не спаја са духовима зла из поднебесја; но нека живи ту, у благодатној смирености; и нека страх Божији чува животно осјећање од изласка у сусрет (спајања) мртвим осјећањима (осјећањима празнине). Заиста, ако хоћемо да се свидимо Богу морамо се приближити Богу и унутрашњим (молитвеним) уздахом одвојити се од мртвог даха овога свијета! Јер мртви дах овога свијета демони, као жртву, удишу; јер хватају споља оно што не могу унутра задржати; а ти води рачуна на удах у духу јер ту те вребају демони (пазе на то како дишеш)...

Пазећи на себе ми пазимо на смиреност духа
Гледај како Господу да се свидиш! Значи у пажњи на очи изговарај Христову молитву; и то је умјесто хране и одржава будност! Ти тражиш очи које се Господу свиђају, а не демону среброљубља, рецимо. Кад читаш, пажња на очи одржава будност, у било каквој борби пажња на очи у труду ДА СЕ СВИДИШ ГОСПОДУ односи побједу! Демони шаптачи и људи отуђивачи мичу пажњу с очију и преусмјеравају је са себе на чула; чекају нашу реакцију да нас оспоље и ако успију - вратимо се себи (преусмјеримо пажњу на себе). Зли посленици теже да макну пажњу борцу са осјећања ока и подвига борца Господу да се свиди; да му убаце у ум отуђивачке мисли, зато они упорно теже да макну пажњу борцу са осјећања ока. Да би се Господу свидио требаш се отимати понекад за смиреност духа, јер данас су противници вашег спасења они који уносе немир у душу; а то боли, зато немојте излазити напоље; јер напоље су људи отуђивачи који хватају за ријеч да би ђаво преко њих сломио нашу смиреност. Смирености, о блажена смирености! Људи отуђивачи, најближи, који су у служби ђавола.. да повуку у себе ради тога да отму смиреност! Зато се треба отимати за тренутак, дах смирености који пажња на себе доноси. Ја сам борац и желим да се свидим Теби Господе, зато не дам Те из себе, отимајући се за смиреност, јер преко смирености Ти Боже дјелујеш преко мене! На мени је да се не бринем, јер знам шта ме чека ако се будем бринуо за овострани живот; на мени је да се не плашим људи јер знам шта ме чека ако се будем плашио! А шта ме чека? Убићеш ме Благи Боже ако се будем плашио људи више од Тебе! Или се будем плашио за овострани живот, презревши онострани (вјечни) – убићеш ме! Пазећи на себе ми пазимо на смиреност духа (унутрашњости); већ не пазећи на себе (унутрашњост) пазимо на смиреност спољашњости, гдје је важно мјесто у спољашњости. Дати унутрашњи мир (мир Божији) ради спољашњег мира (мир са звијери) – то је главна тековина 21. Вијека! Покварити ум, да борац не затвара ријечи молитве у пажњи на чело, већ лутати умом, то је план злих духова за сламање воље борца. План ђавола је преусмјерити чула од духа и избацити чула напоље, јер са чулима и дух који влада чулима постаје слуга (роб) чула! Зато разна путовања (бијег од себе) у доба антихриста, преједања, опијања, мобилни телефон, аутомобил са три шестице, компјутер, телевизор, и многе дрангулије од напоље, које зовемо рај за чула, директно се супроте Царству Небеском у нама! И зато, да неби лутали умом: пажња: на чело и у пажњи на чело Христова молитва, а нека очи прате умне активности, све циљу Богу да се свидимо!

Као у огледалу гледај испред себе
Немој излазити из ума (пажње на чело) напоље (ван пажње на чело)! Јер не пазећи на ум безумно ћеш лутати по простору тражећи храну која јесте отров за дух! Храна за дух је Христова молитва у пажњи чела! И зато гледај да видиш у пажњи очију, смисао ријечи Христове молитве у пажњи чела како се улива у срце унурашњим уздахом. Напољу ђаво упорно вреба да обратимо пажњу на бесмисао коју нуди умјесто смисла! Да се угради у нас уздах за нечим споља! И ако не успије завести борца бесмислом пролазности, он одабира људе да бесмислом ријечи и дјела ратују против смисла борчевих ријечи и дјела. И коначно, борче – трпељивче, како трпиш? У унутрашњој смирености; у виђењу избочине у пажњи очију испред себе; избочине.. детаља (латице цвијета, удубљења на зиду). Дух из унутрашњости видиш на оштром плану ока! И молитвом се бавиш у пажњи чела, пазећи ум од покретања ка вани, у сусрет кваритељима ума. И како гледаш да видиш (уочиш) удубљење на зиду, тако и свуда испред себе (у пажњи очију) да осјетиш Бога (благодатну смиреност духа) у погледу оштром! У погледу оштром испред себе (у пажњи очију) борац тражи благодатну смиреност духа; јер тражити мјесто најближе Царству Небеском, гдје и трпљење благодатно бива, је императив борца! Кваритељ ума тежи да се задржимо на мисли, која буди у нама пасивна осјећања. Зато, у пажњи на чело се враћамо од неопрезног лутања по кваритељу ума; кваритељ ума је водич кроз несвјесност себе (вансебност). Ум човјека јесте ради молитвеног општења, док је задатак кваритеља ума одвојити човјека од молитве и увести га у бриге овога свијета; сад да ли је то везано са тјелесним радостима или умним патњама због кваритеља ума небитно! Молитва брани од немолитвених момената, изненадних демонских напада на ум, а ти чувај ум од безумних! Знаш како? Одвој ум у пажњи на чело и не лутај очима! Као у огледалу гледај испред себе, добро огледајући (пазећи) себе, своје кораке (да не упаднеш у јаму) у оштром погледу усмјереном на очи (пажњом). И већ кад огледаш себе, Христова молитва у пажњи чела упечатљива да буде и дух ће се приближити тој умној дјелатности; осјетићеш тачно мјесто (локацију) духа, шта да ти кажем... гледајући удубљење у пажњи очију тражиш смиреност духа, дефинитивно!

Ријеч у уму, пажњом на чело затворена, оживљава духом ријечи!
У пажњи чела упечатљиво кажемо ријеч молитве коју дух прихвата осјећајући смисао ријечи; и ријеч у уму, пажњом на чело затворена, оживљава духом ријечи! Док очи прате, у пажњи очију, умне активности борац увиђа да многе, ако не и све, активности у пажњи чела сабира (сабран ум), док у пажњи очију увлачи у себе (да их не би расијавао ван себе). Ево, рецимо, читање свете књиге... у пажњи чела борац сабира ријечи које је прочитао уочавајући слова у пажњи очију. Причање из уста са било ким, па то задржавање пажње на чело (затварање ријечи у ум) и пажња на очи које уочавају удубљење на зиду... и тај осјећај да Неко изнутра гледа и слуша; усредсређујемо пажњу као да вршимо молитву.. Тако сјећање на молитву ће бити са нама, па било што да радимо! И кад нас вријеђају, величају, бију нас, очи нам ваде, ломе кости, вичу на нас, убјеђују, и у самоћи, по дану и мраку.. увијек уређујмо се као да почињемо молитву! А шта је то молитва! Пријем код Цара Небеског! Зато, као да се припремаш за молитву приступај сваком послу, у свакој ситуацији.. свакој: да пазиш на очи и чело! Значи, пази како се понашаш (уређујеш за молитву) пред Царем Небеским! Да ти мисао не лута по свијету и тијелу (тјелесна умовања), већ да мисли о молитви; и очи да не воде срце по сјају новца и свјетовних дрангулија (завлачења пажње), већ пажњом на очи се труде да уоче ствари испред себе. Уочавањем ствари испред себе у пажњи очију борац се одваја од спољашњости (оспољавања пажње) и улази у смиреност духа (унутрашњости). Код изненадних напада тјелесних и бестјелесних непријатеља нашег спасења, који буде у нама гордост, демонски страх, тјелесне страсти... одмах очи и ум направимо као да се спремамо за молитву! Ја вам говорим о свадбеном руху, које јесте оплакивање свога мртваца и уређивање за молитву, да не би било:'' Изишавши пак цар да види госте угледа ондје човјека необучена у свадбено рухо;'' Мат. 22,11. Ја вам говорим о жртвенику спремном за жртву паљеницу која јесте молитва у духу. Дух је смирен јер је жртвеник постављен! А жртвеник: пажња на чело, јер су ријечи молитве изречене јасно у пажњи на чело, та прегледност је задивљујућа; и пажња на очи , које виде удубљење на зиду (и свуда гдје борац погледа да уледа сличан детаљ), која се веже са пажњом духа ( додир срца (пажњом) с горње стране)).

Мисли о осјећању приликом унутрашњег уздаха!
Христова молитва сабира, зато не улазите у опуштене или напете разговоре било с ким без сталне Христове молитве у мислима! У пажњи на чело борац види (има) јасан преглед демонких мисаоних формација; које се анулирају Христовом молитвом у пажњи на чело (пажња на ум (чело) као јасан преглед молитвених ријечи)), гдје очи долазе до изражаја. И ето, деси се прво искушење: глад и жеђ. Биометрија је услов да нема глади и жеђи. Љубав према Христу (вјечном животу) мора бити већа од љубави према стомаку (пролазном животу)! Љубав према смрти у Богу мора бити већа од љубави према животу ван Бога (у систему звијери)! Хранећи се унутрашњим уздахом у пажњи очију, борац види Бога, Кога удише гледајући Га умним очима (у пажњи чела затворивши ријечи Христове молитве); схватате ли.. умне очи су мисаоне очи, то упечатљиво говорење Христовог Имена (молитве); које прихвата дух, осјећајне (духовне) очи које гледају у дубину срчану. Унутрашњи уздах је ОСЈЕЋАЈНИ уздах, удишем осјећање у духу гледајући да уочим удубљење испред очију; у таквом уочавању ја осјећам Бога у удисају у духу и зато могу рећи: гледам унутрашњи уздах испред себе (пред очима). ''Гледате ли на оно што вам је пред очима? Ако се ко узда да је Христов нека мисли опет у себи да како је он Христов тако смо и ми Христови.'' 2. Кор. 10,7. Пред очима – то је гледање да уочиш удубљење у пажњи очију, јер очи и уочавање (гледање да видиш ствари пред очима) има свој размак – ''пред''; од тачке а (очи) до тачке б (удубљење у које је ушао поглед). Видите, поглед на удубљење у стијени је благодатни поглед, ако пазимо на очи! Дакле, сваким удахом у духу (унутрашњи уздах) се рађа осјећање према Ономе Кога гледаш да видиш у оштром погеду на нешто пред очима; рађа осјећање на оно што читаш, уочавајући слова пред очима! И зато мисли о осјећању приликом унутрашњег уздаха! Буди будан на удах у духу, јер са удахом удишемо и осјећање које нас гради у Богу или разграђује ван Бога! Човјек 21 вијека удише дух овога свијета, док ми борци чувајмо се да удахнемо гордост, таштину.. сва осјећања која одвајају од Бога! Удах Бога у духу буди осјећање благодатне радости и смирености. Зашто? Удах у пажњи на себе смирава! Удах од пажње чела кад се улије у дух буди осјећај умне дјелатности; док удах од оштрог погледа кад се улије у дух буди такође благодатну радост и смиреност! Духовни ум и духовне очи, видите улазе у дух; док свјетовни дух и свјетовне очи, пошто су окренути ка свијету (споља) излазе напоље.

Благодатни поглед избија из очију на које молитвено пазимо!
Пажња на очи, у ма каквим околностима, види Бога испред себе! О, блажена пажњо на очи! Кад ти око (поглед) не лута по спољашњости, већ пазећи очи не дајемо погледу на вољу; већ благодатни поглед избија из очију на које пазимо! И зато осјећамо Бога изнутра како сија миром и радошћу, јер смо присебни! И сав се претвори у око – ћути очима својим, да не гледају оно што буди страсти у нама; већ да гледају да виде у пажњи очију Благодат која смирује страсти у нама! И затвори уста, да не смрдиш из уста о чулном (тјелесном); јер ако их отвориш – отворио си ризнице срца; та похара од стране непријатеља спасења може бити, једно вријеме, јако болна! Ћути, пред отуђивачима, да сачуваш мир и радост! Ставити стражу на језик је молитвено чувати ум од немолитвених ријечи. Иначе, језик ће испразнити срце мира Божјега и напунити срце енергије ђавоље! Не не, да да, и то је начин комуникације са отуђивачима: ''Дакле нека буде ваша ријеч: да, да; не, не; а што је више од овога, ода зла је.'' Мат. 5,37. То ради и имаћеш унутрашњу (молитвену) атмосферу мирну и тиху, без уплива вике и граје од споља. А споља нека вичу, грају, злослове у циљу да извуку борца – да прекине ћутњу и комуницира са ђаволом преко људи отуђивача. И мисли ће бити мирне и неузнемираване: ''Опит преподобних Отаца је показао да ако језик буде ћутао, онда ће ћутати и мисли''. Боримо се за душу, схватате ли.. а треба чувати молитвену атмосферу, треба чувати личност од безличних, треба чувати духовно од тјелесног! Јер испразни те ријеч отуђивачка коју си рекао! Чега? Мира Божијега у теби, дух си узнемирио, схваташ ли? А требаш смирени дух огледати, као у огледалу; јер очи, те очи гледају љепоту духа, дивећи се Господу Који даје благодат срцу јуначкоме! Дух је лијеп у очима бистрим, јер је смирен за Бога! Уредимо се за свадбу Јагњетову, ево је смрт куца на врата! Последњи издах се приближава, а ти, што удишеш то издишеш; издишеш са језиком, који удисајем добија снагу да оптужује,узнемирено сикће, пријети, лаже, итд; у циљу да извуче из себе борца који удише Христово Име да би изњедрио исповиједање вјере! Што значи: Биометрија – не! Екуменизам –не! Турчење - Не! Расправа –не! Живот у Христу – да! Ако уздах даје снагу да изговоримо ријеч, онда бивајући будан на уздах у духу ми уствари удишуђи Христово Име стављамо стражу на језик! При удаху борац добија надахнуће да, у пажњи на очи (пред Богом), изњедри смирену ријеч!

Чувајмо ризнице срца:
Удишем осјећање у духу; осјећање тјелесно (блуда, рецимо) у невидјелици (слијепости) духа; или осјећање духовно (живота), што су бистре очи срца. Несумљиво да борац не види ништа споља (у чулима), већ тражи виђење унутра, у духу, као осјећању живота. О Боже, што значи удисај... Он гради човјека или га разграђује и уништава за вјеки вјеков, Амин! Ходајући, на уму држи јеванђеље да удахнеш у себи Дух Божији који је аутор јеванђеља. ''И обувши ноге у приправу јеванђеља мира;'' Ефес. 6,15. Знам, 21. је вијек, и људи удишу у себи све осим јеванђеља; удишући бриге овога свијета, мржњу, оговарања, празнословља...И то их гради, тај дух зли који се удисајем уноси у човјека. Примјер: лопов краде, али шта краде...краде оно што је удахнуо у себи, а шта је то...злог духа крађе; лажов лаже, а што лаже...лаже оно што је удахнуо у себи, а шта је то... злог духа лаже; и тако даље, и тако даље, све до у недоглед, који каже људи 21. вијека су својим чињењима допринијели томе да добију (електронско) име демона, што значи да је број звијери име демона који се настанио у тијелу човјека. И зато је веома важно да удишемо од пажње ока и чела, а не од пажње ван ока и чела! Уписивањем у компјутерску књигу (тјелесног) живота (духовне смрти) , добија вјерник (у овај живот) свог ђавола чувара; који га прати у ревновању за тијело и тјелесне потребе! И против таквих се манипулатора борац бори; њихов језик служи поругању истине, а ти, борче, ћути језиком и трпи ругаче, у славу Бога! ''Онога ко се у себи смирио, уста не могу покрасти: чега нема у ризници, не износе на врата.'' Свети Јован Лествичник Ко су ругачи? То су они који моћ језика користе на поругање истине! Из чулних мотива лажу о духовном због користољубља, рецимо. И то су свиње, које небудног борца спуштају на ниво свиње! А да не бисмо сопственим језиком били покрадени чувајмо ризнице срца: ''Не дајте светиње псима; нити мећите бисера својега пред свиње, да га не погазе ногама својима, и вративши се не растргну вас.'' Мат. 7,6. Ово моје писаније није за свакога, није за онога ко је удахнуо дух овога свијета; који се јавља у разним облицима, али суштина му је иста: дух свијета је против Истине, Која је Христос! Зао дух кога је удахнуо човјек од напољу брани заузети простор унутра од Истине, држећи пажњу свом слуги напољу. Што значи да у времену исповиједања вјере нема доказивања недоказивим да је Екуменизам и Биометрија ИЗДАЈА Православља! Нека твоје НЕ буде НЕ да би твоје ДА било угодна жртва Богу!

Унутрашњи уздах чувај од спољашњег уздаха
У пажњи очију поглед је благодатан, ако си свјестан осјећања којег буди унутрашњи уздах; јер постоји пажња очију, ал спољашњи уздах који није благодатан. Унутрашњи уздах чувај од спољашњег уздаха; онај уздах који у срце улази од оног који улази у страсти. Човјече, борба је за срце твоје, да ли ћеш га молитвено чувати у Богу или га предати отуђивачким мислима. Отуђено срце лута по непажњи на себе и лети за мислима погруженим у овај свијет; срце узнемирено свијетом узбуркава крв и човјек долази до познања гријеха. Спољашњи уздах је грешни уздах, уздах за нечим ван пажње себе рецимо, за аутомобилом (за материјалним)... али далеко од Бога и од срца свога. И већ далеко од Бога и од срца свога крв нам се узбуркава и језик улази у простор страсти. Простор страсти је простор ван себе гдје не постоји унутрашњи мир и радост; а то је крв од које се требамо избавити и чувати језик пажњом на себе и унутрашњим уздахом. ''Избави ме од крви, Боже, Боже, Спаситељу мој, и језик ће мој гласити правду Твоју.'' Псал.51,14. Избави ме од узбуркавања крви, гдје језик одаје тајне срца и човјек се узнемирава, јер је постао роб ријечи коју је изговорио. Узбуркавање крви доприноси чулно – материјални живот, а то је погружавање у чулно – материјални живот; и, већ кад срце оде вани за језиком робовање духа чулима је евидентно! Док срце пати или се отуђује од Извора живота, јер ум и очи непажњом на себе гледају у перспективи блудног сина; блудни син лута по чулима, већ кад се врати себи спреман је за рат са духоизвлакачима! Рат ћутањем у Богу, ван причања ван Бога кад је пред нама отуђивач. Зато гледамо оштро пред нама, гледајући перспективу Царства Небеског у нама! Јер наши противници ко лав ричу, хотећи да нас извуку и прождеру све наше наде и преусмјере поглед на перспективу пролазности; да мислимо тјелесно у себи, не би ли прихватили и број звијери уз тијело. И да причамо само материјално, може и ''духовно'', али вежући материјално са духовним. И помињу поклоничка путовања у Јерусалим или Свету Гору; бјежите од унутрашњости, ухватите спољашњи уздах и правите се као Божији, али претходно ПОТПИШИТЕ СЕ ЗА АНТИХРИСТА!? Многи путују у Јерусалим, али ГАСИ СЕ ВЈЕРА! Борац је окружен онима који хватају спољашњи уздах: ''Јер ће одселе пет у једној кући бити раздијељени, устаће три на два, и два на три.'' Лука 12,52. Два који хватају унутрашњи уздах и три који хватају уздах за нечим напољу.

У теби молитва да живи, а не путовање
Борба за живот у Христу је бити спреман на смрт Христа ради, смрт за Христа (у име Христа)! Ви који Биометрију и било какво одвајање од Христа под цијеном живота не прихватате морате бити спремни на смрт! Ко претрпи до краја тај ће се спасти у Богу! А крај је смрт од глади и жеђи у миру Божијему! Зато, размишљај о смрти у Богу, не о животу у свијету! Јер ако размишљаш о смрти за пролазност , ти видиш (вјером) Онога Који те чека иза смрти; и радујеш се духом у миру Божијему, благодат је то која тече кроз правог молитвеника! Већ, ако размишљаш о свијету ето закречења, гдје благодат не пролази, већ смрт за вјечност због пролазности! Ако испред себе не видиш Христа, пријатељу, у шта гледаш? У оно што ће проћи, па иако те боли, као да никад неће проћи!? Јер кад у мисао упадне пролазност онда се из вида губи мисао о смрти делатна! Делатна мисао о смрти, у којој Христова молитва дела у име виђења (вјером) Христа испед себе. Зато оштро гледамо испред себе, тражећи виђење (вјером) Распетог; да, то је благодатни поглед, који улази у сваку пору испред себе и чини то, да видећи (уочавајући) оштро испред себе осјећамо смиреност у духу! Шта је то лењост очију и ума него бијег од унутрашњости у заводљиву спољашњост! А ти, имајући пажњу на чело отвараш молитвени простор ка унутра; док ка споља Бог дјелује преко нас, кад смо пажњом на себе (унутрашњост) умртвили себе да би живи Господ чувао душу од духова злобе испод неба. Јер ми смо немоћни да уђемо у коштац са тјелесним и бестјелесним непријатељима! Зато пазећи на себе ми чистимо унутрашњост и Бог дјелује, чувајући нас од вјетрова споља, благодаћу својом! Велики је проблем немати правилан однос према смрти у овом животу! Што си мртвији за овај свијет, за чула, за тјелесну узбуђеност то си живљи за Бога; зато ћути , тихуј, у теби молитва да живи, а не путовање у доба система звијери! Путовање у Француску је бијег од себе у наручје демона; зато не мисли о свијету, отуђићете од пажње на себе, гдје молитва у смрти за овај свијет прелази у празнословље; а то је празноговорење из празности ума, гдје празногледање, празнослушање, празночувење отима вријеме потребно за спасење! Зато умримо за пролазност, да у нашем уму се не вежемо за чула, која избацају пажњу споља, већ за молитвену везу са Богом унутра! Не мислимо о животу у свијету (биометријској будућности); мислимо о смрти у Богу!

У пажњи очију борац види благодат
Ушавши у себе, а то јесте у пажњи на себе, ушао си у простор вјечности; ту умна сила молитвом призива Сунце правде из дубина срца. Изашавши из себе, што јесте бијег од себе, ти улазиш у вријеме коме је пролазност основна карактеристика; ту шаптачи и људи – отуђивачи воде небудног на себе по празности ума, што је одаљавање од себе. Читам молитву у пажњи на очи, гледам испред себе у пажњи на очи, не смуђујући поглед на споља, већ усредсређујући пажњу на себе (не на Голијата испред себе); размишљам у пажњи на чело, да, ту су моје мисли, то сам ја, и нема уплива отуђивачких мисли; смућујуће мисли нестају у мисли о молитви у пажњи чела! У мисли о молитви у пажњи чела отвара се умни простор до дубина срца. Благодат срца је оно за чиме молитвено жудимо; не постоји благодат чела, гдје се ум крије, нити благодат очију, зато ум и чула траже благодат у срцу (унутрашњој пажњи). Тамо, у срцу благодатни мир и радост бивају (невиђени мир и радост) у сусрету са Богом! Тамо, у срцу вјечност мирује, док споља пролазни вјетрови бију! У пажњи очију, борац тражи благодат, гледајући (пазећи на) уздах срца, који јесте унутрашњи уздах. У пажњи очију борац види благодат, да је не изгуби из (духовног) вида. Приликом удара спољних вјетрова, али и увијек, борац у пажњи очију гледа да види благодат срца; и кад чита молитву свецу, он се моли за благодат која из њега избија. Благодати срца мога, рају прије Раја, радости унутрашња, миру унутрашњи; борац из срца излазити не жели, јер ту је небјежање и осјећање живота! Ви туризму склони, одласку од себе у градове предивне, самим тим се спремате за пакао своје душе! Јер не требате упознати љепоте Париза него саме себе! Јер то је услов за Рај! Буди у срцу (пажњом) и тражи благодат јер без благодати цијели живот је Пакао! Зато у пажњи очију ти гледаш у срце, премда гледаш оштро испред себе; у пажњи чела молитвене ријечи обраћају се благодати у срцу, улазе у срце кроз врата срца, што је дух у човјеку. Обрати се Богу у срцу и ту остани; не одвраћај пажњу од мјеста из кога тражиш благодат! Свијет, тијело и ђаво чине све да одврате од срца, мјеста одакле се благодат добија; молитва у пажњи духа привлачи благодат, ако је рај у срцу, немојмо се отуђивати од благодати тражећи рај напољу! Чулни рајеви не знају за приближавање пажње ума и очију духу, а ви приближите се Духу (извору благодати) и Дух ће се приближити уму! '' Приближите се к Богу, и Он ће се приближити к вама. Очистите руке, грешници, поправите срца своја, непостојани.'' Јаков 4,8.

Или Богу стојиш или себи падаш
На све гледај благодатним погледом; а то јесте, буди у себи, тражећи благодат да наступиш на ђавола и слуге његове благодатном силом! Са Богом дјелујеш ка споља, послушан Богу, а не себи; јер ја сам непримирљив, лакомац, суревњивац, злопамтило, брбљивац, лажов, блудник, нестрпљивац, итд... све ја то имам у себи, ако Бога не призивам у духу, да наступа на ђавола и слуге његове благодатном свјетлошћу! Пажњом на очи човјек гледа на унутрашњу (духовну) свјетлост; из срца избија благодатна свјетлост када се умом усредсређеним на дух (вратима срца) молитвено тражи. Видите, благодатни поглед је поглед у пажњи на очи, гдје је очна сила пут срца повукла, јер је осјетила Извор благодати; очи су окренуте пут срца, унутра, гдје умном молитвом борац тражи благодат од Бога или некога од светих. Тако гледајући у пажњи духа и ум сводећи у срце (мисао о молитви у пажњи чела) борац је очи упро пут врата срца, гледајући на благодат, као просјак у руку даваоца: ''Као што су очи слугама упрте у руку господара њихових, као очи слушкињине у руку госпође њене, тако су очи наше у Господа Бога нашег, док се смилује на нас.'' Псал. 123,2. Поглед упире само ђаво, јер није у себи, и зато му се хоће да буде у неком теби који си поглед упро у неку замку споља; која сјаји будећи таштину у теби, среброљубље и пад. А шта ћеш, људи се закују за земљу, али тада је небо затворено за те људе! Зато умјесто да поглед упиреш на љепоту спољашњости (окречени гроб), и са погледом и срце избациш напоље... ти у пажњи на очи, очи упиреш ка унутра, тражећи благодат из срца, што се огледа у уочавању ствари испред себе. Или Богу стојиш или себи падаш; кад Богу стојиш, стојиш у страху Божијему, а то је у духу, гдје је ум управљен на срце; падаш кад ти је мисао, умјесто усмјерена на срце, управљена ка вани. Десна мисао је смирена мисао, а то је када је ум управљен на срце, у пажњи очију гледајући на благодат Духа Светога у духу; видите, дух је испружена рука просјака, док је молитва у духу вапај да Господ обрати пажњу на просјака. Лијева мисао је мисао усмјерена од ума напоље, тај магнетизам који вуче ка мјесту које заробљава ум; и очи засљепљује, јер у непажњи на очи, очи ГЛЕДАЈУ ДА НЕ ВИДЕ! А шта треба да виде очи? Унутрашњи магнетизам, који јесте Благодат Божија! И пажњу на чело усмјерити ка унутра, тражећи Благодат у духу! Јер ако, не дај Боже, ум и очи залијепимо за нешто споља, унутрашњост остављамо празну!

Мисли о Богу, сјећај се Бога и све ће бити Бог
Буди на мјесту на ком јеси а то је у срцу и немој бјежати од себе у простору ван благодатног простора! Јер шта тражиш ван себе (благодатног простора), не знам шта, али сигурно ћеш наћи пад животне енергије! Срце је центар живота, док пронаћи врата срца (дух) у сваком моменту је исправан пут до Царства Небеског. '' Нађи врата свог срца, открићеш да су то врата Царства Божијег". св. Јован Златоуст. Да би држао Христа у срцу призивај име Његово на вратима срца! Јер ипак ми не можемо побиједити отуђивачки језик, он је као мач оштар, зато тишином призивамо Име Божије у духу. Призивањем Имена Божијега ми уствари призивамо мир и радост у срцу! Унутрашњи мир и радост је благодатно весеље које овај свијет изгледа хоће да отме забраном призивања Божијег Имена. А ви, кад наспрам вас стане отуђивач (зли језик), чувајте ум; држите пажњу на чело, што значи, не одвајајте се од ума, који усмјерава молитвену мисао на дух! Јер је јасно: ко не чува ум свој – тај је безуман! Зато у пажњи на чело затвори ријечи молитве и ум усмјери на врата срца; погружи ум у Богу, а то је унутра у дубини срца. Пажња је погружена и стала је на вратима срца, а то је додир срца (пажњом) са горње стране (врх срца). Зависан од благодати као сунцокрет од сунчаних зрака, колико благодат дјелује у мени толико сам жив у Богу! И кад те виде у врлини, демони се јаче упињу да ти убаце мисао, да те одврате од молитве. Знамо да се врлина (као трпљење) врши у миру Божјему, то је унутрашњи мир (мир у духу); и демон убацује помисао узнемирућу, да пробуди нестрпљење у духу; у неделатном уму ђаво користи лењост ума убацујући мисао о отуђивачима; и успијева, у небудности (непажњи) на себе да убаци у ум мисао мрзовољну; а како одагнати мрзовољу и малодушност? БОГОРАЗМИШЉАЊЕМ: ''Сјетих се Бога, и обрадовах се; размишљах, и омалодуши се дух мој.'' Псал. 76,4. Што ја то причам? Љубављу према Богу у духу умом ступаш у контакт са Њим! И умјесто да мислиш о отуђивачу који узнемирава срце, ти мисли о Богу у срцу; да Га не изгубиш у оспољавању пажње, но се усредсреди на Љубав у духу и свуда око себе видјећеш љубав; сви су људи добри, све је рај око тебе ако је у теби рај! Све отуђивачко око себе прекри љубављу према Богу у себи; мисли о Богу, сјећај се Бога и све ће бити Бог; и видјећеш да ништа ван Бога не постоји! Зато Га чувај пажњом у себи, иначе ако одеш пажњом ван себе – ушао си у простор непостојања!

Зато што у пажњи очију немамо дух у себи...
Циљ човјека 21. Вијека је држати празан ум. Ум у забавама, многобројним одвлачењима пажње од себе, у очекивањима сјутрашњег дана , а сјутра је новогодишња ноћ, па ће бити лудо; провод тијела науштрб душе. Да, то се дешава напољу од нас, а шта се дешава у нама? Оће вансебни да му очи буду испуњене оспољавањем пажње; празнооки не види ништа у себи, гледајући лажни сјај спољашњости. А да види, видио би дух у пажњи очију, јер очи испуњене духом пажњу смјерају на вратима срца; што значи да борац јесте (пажњом) на вратима срца, док у пажњи очију није у очима, већ у духу. У обраћању пажње на дух у себи је смиреност борца, док у обраћању пажње на сјај и таму вансебности (одвлачење пажње) је улазак у немиран дух. И зато се кинђурите, тетовирате, идете на игранке, забаве, дружите се са телевизором; нервирате се, свађате се, суревњиво гледате.. Зашто? Зато што у пажњи очију немамо дух у себи, већ небудни на себе пазимо на неки вансебни дух. И у пажњи на чело, што јесте враћање мисли себи нас нема, већ нам је чело мисли (мисао водиља) препуштено кваритељу ума (вансебном духу). Зато испред себе је важно огледати дух из унутрашњости, гдје се сусрећу Бог и човјек; иначе ће се умијешати вансебни дух, ако човјек испред себе не држи (као у огледалу) свој дух! Јер ако испред себе, на оштром плану, не видиш свој дух, туђи дух ђе направити сјенку да не видиш свој дух. Очи у духу, чело у духу – то је усредсређење православног хришћанина; пажњом на очи и чело усмјерени смо на дух! И тога да будемо свјесни, да знамо што радимо! А шта радимо? Ми смо у духу и молимо се. А ако смо у духу то значи да очи и ум држимо у духу, већ ако нећемо да их држимо у телевизору или у свијету или било гдје али не у духу. Држати или потхрањивати.. а зашто смо у духу? Па, ако хоћемо општење са Духом или Божијим духовима, духом (на вратима срца) то и остварујемо! '' Бог је дух; и који му се моле, духом и истином треба да се моле.'' Јован 4,24. А да бисте тако нешто остварили ви МОРАТЕ ући у себе! Јер Дух се тражи у себи, и очи предане духу Га налазе; већ очи предане спољним фасцинацијама налазе срце напољу, у вјечном бјежању од себе – у празности ума. Духовност је унутрашњост, спољашњост је циркусанство духа; зато је пажња на очи смјер ка унутрашњости и пажња на чело смјер ка десној мисли. Десна мисао је смирена мисао, јер је мисао усмјерена од пажње чела ка духу (унутрашњој пажњи); већ лијева мисао покреће тијело на бијег од духа.